Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Драган_Петровић

Члан
  • Број садржаја

    796
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Драган_Петровић је реаговао/ла на Жељко у "Скандал" са преносом сексуалних сцена на отварању 51. Битефа   
    Идем да гледам Пинк, РТС ми је некако сувише порно
  2. Волим
    Драган_Петровић је реаговао/ла на RYLAH у "Скандал" са преносом сексуалних сцена на отварању 51. Битефа   
    Ово ти је невербална комуникација, сељачино једна. Без речи преноси своје емоције на публику.
    Ал публика је културна и еманципована и разуме је, није ко ти,
  3. Волим
    Драган_Петровић је реаговао/ла на RYLAH у "Скандал" са преносом сексуалних сцена на отварању 51. Битефа   
    Мени је ово супер. Овакве представе бих мого по цео дан да гледам. Докле више да гледам оне излапеле глумце де се нешто деру у неком шатро Шекспиру или као покушавају да шокирају неком политиком ил слично?
    Јок брате, дај овога што више, ово једино још има смисла.
  4. Волим
    Драган_Петровић је реаговао/ла на Grizzly Adams у Marinos Ritsoudis - Da se ne zaboravi! - Μαρίνος Ριτσούδης!   
    Нисам знао за то. Хвала мајсторе!
    Војник мора да зна када више није у питању одбрана и интерес отаџбине и тада му више није дужност да извршава наређења, него да брани људскост. Велики пример за све.
  5. Волим
  6. Свиђа ми се
    Драган_Петровић got a reaction from obi-wan in Драган (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА   
    Људи Божији ја не знам да ли бих плакао или бих се смијао. Ма ово се не дешава. Ово није могуће.....
  7. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from Phoebe in Име и презиме+фотографија   
    Ја бих као уважени специјалиста за предбрачни консалтинг савјетовао да под хитно посјетиш кану галилејску. Можда ми је нешто промакло, али је већ пуно симптома уочено који говоре у корист сљедеће дијагнозе. Нифада је удавача, а тема је параван неби ли се упецао неки лепи Мића.
  8. Волим
    Драган_Петровић је реаговао/ла на Милан Ракић у ДУГО ЧУВАНА ТАЈНА Ево зашто су наши кошаркаши најмотивисанија екипа на Евробаскету   
    Србију на првенству Европе можда не представља најјачи тим који би наша држава могла да има за једно овакво кошаркашко надметање, али су они који тамо играју за Србију - најмотивисанија екипа на Евробаскету.

    Ова прича почиње пре тачно стотину година, у Гаравану, једној четврти француског градића Ментона, пограничног места са Италијом. У њему су се, те 1917, лечили и опорављали српски ђаци, војници и сирочад, после оне страшне Албанске голготе. Логика баш и није наговештавала да ће доживети некакав успех у животу, али… нису баш ни сви дигли руке од њих. Народ је, и онај наш, и онај тамошњи, веровао у те мученике. Чак и када их је туберкулоза косила, иако је српска Влада организовала систем санаторијума. Чак и када су умирали, а у том градићу их је 24 вечно остало. Остали су – издржали. Неки од њих постали и доктори наука. Да, преживели, победили смрт иако су били отписани у том Ментону, где се живело од љубави – рода свог, и оне упућене од пријатеља. А у четврти Гараван… У четврти Гараван су били они најтежи случајеви. Страшно болесни и притом – слепи.

    Не, не умемо да вам опишемо како изгледа живот кроз који корачате слепи, било од рођења, или од гранате, било због ватре или метка. То морате са неким комшијом, имате сигурно неког таквог, они од ваше љубави и живе. Али, стварно не знамо како је када имате болест за коју нема лека, а притом немате вид и у страној сте земљи. Не знамо ни како су се они који су ту били – опоравили, осим да их је љубав носила тамо где је то деловало немогуће. Зато ћемо на трен да скокнемо коју годину доцније.

    Бранислав Нушић је, поред тога што је био чувени комедиограф, писао и трагедије. Стварно. У једној од њих, коју је створио овај некадашњи управник Народног позоришта, трагедији „Наход“, у првом чину разни витезови, нормански, франачки, сицилијански и други, „пред бедемом призренскога града“ у прилично добром расположењу разговарају са царским изаслаником Никифором. Представио им је младог, врло начитаног витеза са српског двора, Момира, а њих је збунило како то да постоји нешто што тог момка више занима него „чаробне ноћи“, „борбе витешке“ и „византијске лепотице“. Никифор им појасни да мудрост коју је млади витез одабрао не значи да му је срце мртво. Нушић је то овако записао „Па, ипак, грешите, господо! Ја мислим да мудрост није тако ледена кора, под којом би се срце морало замрзнути. И у мудраца гдекад срце заигра, само што он тај осећај не исказује језиком и чува га дубоко, врло дубоко скрива га. Зар не, млади витеже? (погледа Момира) Зар ниси гдекад и сам осетио како је мудрост немоћна пред срцем?“.

    Бранислав Нушић и Жанка Стокић
    Када бисмо се држали само логике, она би рекла да у оним сто година старим временима, рецимо баш у Мантону – будућност, заправо, и није постојала. Или, када би се само модерном, површном мудрошћу руководили, онда би, да се вратимо сад у свет кошарке, сасвим логично деловала реченица коју су на прошлом Мундобаскету изговорили француски кошаркаши у полуфиналу. Након седме од осам тројки Батума у мечу са Србијом, на крају тајмаута су се поздравили речима: „За шта играмо?“, после чега је загрмело „За злато!“. Али…
    Победише их наши. Од тог полуфинала, ево, прођоше три године. А на овогодишњем Европском првенству неће бити неких наших јунака који су тада заблистали.

    Неће бити Теодосића, који је у чудесном полуфиналу био наш најбољи стрелац (25 поена). Неће бити нашег другог најбољег кошгтетера на том мечу, Бјелице (18), ни четвртог – Марковића (15), неће бити ни још једног „двоцифреног“, Радуљице (11), а ни нашег најбољег НБА играча из минуле сезоне, Јокића, који је умео и моћним Американцима у Рију да убаци 25 поена. Ма, довољно би можда било навести оно одсуство капитена, „чије лопте имају очи“ и схватити колико је логично помислити – шансе за успех готово да и не постоје.
    Само… То би било тачно када би у животу једина мудрост била она коју проповеда логика. То би било када ови „орлови“ не би били – из земље кошарке.
    А у њој се екипа никада не бодри речима „За шта играмо?“. У њој постоји дуго чувана тајна – одговор на једно друго, слично а посве различито питање: „За кога играмо?“
    Једни за друге. И род свој.
    Овде се кошарка игра срцем. И игра се свуда. И недалеко од Нушићевог споменика, на самом Тргу испред његовог Народног позоришта…

    … игра се где год може да се постави нешто што личи на кош…

    Овде се са сетом уздише када поплава потопи кошаркаши терен…

    … овде има табли и у порти цркве, да се не заборави на снагу вере која уздиже таленат у висине…

    … овде се баскет игра и на железничким станицама, покрај којих возови, попут деценија, пролазе – али се ниједног дана не заборавља ко смо.

    Ма, овде се игра кошарка и тик уз гробље. Јер, ми смо са нашим старима – једно били и остали, дух њихове љубави за слободом и даље живи, као што живи та нит, која спаја давна и будућа времена вером да је немогуће – могуће.

    И, шта кажу ти, остали? „Хало… немате више ‘лопте које имају очи’!“? Па, ми смо и слепи побеђивали све прогнозе! „Нисте најјачи“? Па, на папиру никада и нисмо били.
    На папиру се, код оних који праве процене, није нашло оно што јесмо, оно што имамо а што се не мери бројем, било статистичким или на новчаници. Оно што површно мудри нису успели вековима да докуче, што их је збуњивало у скаутингу, било 1917. или 2017, када су се питали „Зар не би било логично да ови не помишљају на немогуће?!“.
    Имали смо увек срце. „А срце је тврдоглавије од мудрости, њему се не да наметнути разлог“, рече Нушић кроз Никифора у „Находу“.
    Који, бре, разлог тражиш, свете, за веру у немогуће, а да је већи од љубави? Па, не играју наши за себе, ни за град из ког су (а рођени су ови момци у, по азбучном реду, Београду, Вуковару, Добоју, Зајечару, Краљеву, Крушевцу, Лазаревцу, Лозници, Нишу, Новој Вароши, Прибоју, Приштини и Суботици), него играју за све оне из земље кошарке, који ову игру носе у срцу. И за оне што гађају на кош на железничкој станици, и за оне који пикају баскет поред гробља, и за оне што лоптом тапкају у порти цркве, и за оне што чекају да земља узме воду да би опет истрчали на терен. Јер то су они. То смо – ми.
    Овде се игра за цео народ. И – једни за друге.
    Кад овдашњи родитељи дижу децу на рамена, како би била ближа обручу…

    … замисли, Европо, колика су рамена оних који дижу љубав целог народа ка кошу? Колики тек мотив има та екипа којој кажеш „Лепо што си дошла, али немаш шансе“? Па, да смо се само шансама руководили, не би нас одавно ни било. Не требају нама шансе, ми се ионако не уздамо у могуће, већ верујемо у немогуће. Нису неопходне ни „лопте које имају очи“, овде се и без гледања додаје. Нема везе ни што се игра далеко од родног краја, овде се дух предака носи у себи. Није, бре, то екипа која игра за нешто, него екипа која игра за неког.
    И, дај, судија… баци ту лопту у вис већ једном.
    Стигли „отписани“.
    Сад ћеш да видиш шта је снага љубави.
    Дарко НИКОЛИЋ

  9. Хахаха
    Драган_Петровић got a reaction from Zoran Đurović in Драган (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА   
    Људи Божији ја не знам да ли бих плакао или бих се смијао. Ма ово се не дешава. Ово није могуће.....
  10. Хахаха
    Драган_Петровић got a reaction from Иван ♪♫ in Драган (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА   
    Људи Божији ја не знам да ли бих плакао или бих се смијао. Ма ово се не дешава. Ово није могуће.....
  11. Хахаха
    Драган_Петровић got a reaction from Милан Ракић in Драган (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА   
    Људи Божији ја не знам да ли бих плакао или бих се смијао. Ма ово се не дешава. Ово није могуће.....
  12. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from Биљана 1234 in Да ли за Бога постоји неизвесност? (Божије предзнање)   
    Ево и завршни дио одговора блаженопочившег Патријарха Павла на ову тему.
    Сматрам да нам је постало јасно да кад се у Светом писму, или у црквеним текстовима, говори о Божјем предзнању, да се то казује на људски начин, у појмовима који се односе на време, а непримењиви су на вечност у којој Бог пребива. Вечност је стална садашњост, у којој се налази и прошлост и будућност истовремено. Тако кад кажемо да је Бог нешто предвидео у прошлости, то значи да и то прошло и то будуће Он види сада, у садашњости. Наш људски језик то Његово виђење назива "предвиђањем". Бог дакле, види да се људи не кају, него чине саблазни, и то Његово виђење исказује се у Светом писму речима: Саблазни морају доћи.
    Завршићемо речима Светог Јована Златоуста: "А кад би се они (људи) исправили - велиш ти - и нико не уводио у саблазни, не би ли се показало лажним ово предсказање? Никако! Јер га тада не би ни било".
    Читав одговор може се прочитати на страници
    https://www.pouke.org/verujem/index.php?topic=957.0
  13. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from Марина Савковић in Отац Рафаило Бољевић - предавања и беседе   
    Са фејсбука. Исмијавају оца Рафаила па сад нама продају м..а под бубреге.
    Од 50-ог минута је ова бесједа.


  14. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from Марина Савковић in Отац Рафаило Бољевић - предавања и беседе   
    Чак шта више бесједа је на мјесту. Отац је директан, критикује традиционалистички и магијски приступ духовности. Упућује на богослужбени живот и јасно ставља до знања да мимо њега нема никаквог благодатног дејства од нпр. употребе освештане воде.
    Такође, подсјећа све присутне чему првенствено треба да теже.
    Иштите најприје Царство Небеско....
  15. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from Милан Ракић in Država plaća 80.000 dinara botove za pisanje komentara! Ovo je krunski dokaz!   
    Мора да је све истина оно што пишу. Још сам контузован како ме је дотични поткачио ономад тако да има логике да је крив. Јесте, ево бубрези се јављају. Значи ја мислим да су чак и умањили цифру коју зарађује јер ко онако поткачава сигурно је професионалац у свом послу. Јооооој још ме болу крста. Све му сад наплатите..... и због мене.
  16. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from Mилена КШ in Država plaća 80.000 dinara botove za pisanje komentara! Ovo je krunski dokaz!   
    Мора да је све истина оно што пишу. Још сам контузован како ме је дотични поткачио ономад тако да има логике да је крив. Јесте, ево бубрези се јављају. Значи ја мислим да су чак и умањили цифру коју зарађује јер ко онако поткачава сигурно је професионалац у свом послу. Јооооој још ме болу крста. Све му сад наплатите..... и због мене.
  17. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from Жељко in Država plaća 80.000 dinara botove za pisanje komentara! Ovo je krunski dokaz!   
    Мора да је све истина оно што пишу. Још сам контузован како ме је дотични поткачио ономад тако да има логике да је крив. Јесте, ево бубрези се јављају. Значи ја мислим да су чак и умањили цифру коју зарађује јер ко онако поткачава сигурно је професионалац у свом послу. Јооооој још ме болу крста. Све му сад наплатите..... и због мене.
  18. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from RYLAH in Država plaća 80.000 dinara botove za pisanje komentara! Ovo je krunski dokaz!   
    Мора да је све истина оно што пишу. Још сам контузован како ме је дотични поткачио ономад тако да има логике да је крив. Јесте, ево бубрези се јављају. Значи ја мислим да су чак и умањили цифру коју зарађује јер ко онако поткачава сигурно је професионалац у свом послу. Јооооој још ме болу крста. Све му сад наплатите..... и због мене.
  19. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from kopitar in Атеисти питају вернике   
    Реалност је да не познајеш ни основе хришћанства. Реалност је да си упао из ведра неба па у ребра. Реалност је да у глави имаш шаблон разговора од кога очигледно не одустајеш јер мислиш да ћеш тако некоме нешто доказати. Укратко, једино шта ће потврдити вашу или нашу вјеру је смрт. Тада вјера више неће бити потребна никоме. Биће или Бог све и у свему или ништа.
  20. Волим
    Драган_Петровић је реаговао/ла на "Tamo daleko" у Немањићи и црква Светог Николе у Барију   
    Blagodarim autoru na sjajno uradjenom radu, kao I forumasu koji ga je ovde postavio! Bilo bi krasno podsetiti nase arhijereje na slavne dogadjaje iz nase bogate srednjevekovne istorije kao sto je ovaj prikaz pokazao, kakva je bila svest, vera I plemenitost nasih vladara, u kontekstu ktitorstva. Ovo bi bio jos jedan od dobrih razloga da smo se zajedno sa bracom Rusima pobrinuli da Svete mosti budu I u Srbiji a ne samo u Moskvi! Ali, avaj, nemamo mi vremena za prave stvari, da zedne napojimo, gladne (vere) nahranimo! Glavno je da uvek imamo vremena za nevrlinske stvari, koje gajimo neodstupno, kao da nam je vrana mozak popila. :-(
  21. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from "Tamo daleko" in Немањићи и црква Светог Николе у Барију   
    Немањићи и црква Светог Николе у Барију
        
    Међу многобројним ктиторима базилике Светог Николе у Барију, у којој од 9. маја 1087. почивају мошти овог светитеља, било је и неколико владара из династије Немањића, међу њима и родоначелник ове династије Стефан Немања, а потом и његови потомци, Стефан Урош II Милутин и Стефан Урош III. По узору на владаре ктиторску делатност је неговала и властела. Неколико ктиторских подухвата у распону од готово век и по указују на живе везе између области на источној и западној обали Јадранског мора. Поклони које су владари из династије Немањића упућивали Базилици познати су углавном само на основу писаних извора, док су сачувани само једна икона, поклон краља Стефана Уроша III и једна повеља цара Стефана Душана.

    Икона Светог Николе са донаторима, 1322—1325, у окову од позлаћеног сребра, базилика Светог Николе, Бари.
    Прве везе српске средњовековне државе са светилиштем у Барију везују се за владавину великог жупана Стефана Немање. Његов син Стефан, тада велики жупан и севастократор, а потоњи краљ, забележио је у Житију светог Симеона да је Немања даривао, поред светилишта у Светој земљи и Риму, такође и светилиште светог архијереја и светитеља Николаја и чудотворца. Ова ктиторска делатност може се хронолошки сместити у последњу деценију Немањине владавине, после борби у савезништву са Угрима у области Ниша и Сердике 1183. године као и каснијих самосталних освајања на југу и у приморју пре почетка 1186. године. Бојан Миљковић указује да је Немањино смештање двора у Котор можда повезано са чињеницом да је овај био под црквеном јурисдикцијом надбискупа Барија и Каносе од 1089. године, иако даље не разрађује ову тезу. И Константин Јиречек је сматрао да подложност Котора архиепископији у Барију представља вероватни узрок дуготрајних веза између српске средњовековне дражве и овог светилишта. Документи сачувани у архиви базилике и каснији описи не говоре о Немањиним даровима, тако да њихов карактер није могуће ближе одредити. Иако су Немањини непосредни потомци одржавали везе са Римом, није познато да је неки од његових синова имао везе са базиликом Светог Николе. Први познати дародавац после Немање била је краљица Јелена, супруга краља Уроша, и мајка краљева Драгутина и Милутина. Она је заједно са својим синовима базилици поклонила икону која данас није сачувана, али о чијем изгледу сведочи опис Антонија Беатила који је написао дело о животу, преносу моштију и чудима светог Николе 1620. године. Икона је вероватно била нешто виша од једног метра и на њој је било насликано попрсје светог Николе, док су се при дну налазиле клечеће фигуре ктитора, краљице Јелене и њених синова. Уз лик краљице Јелене стајао је опширан натпис који сведочи о њеном ктиторству док су се уз портрете њених синова налазили краћи натписи REX STEPHANVS (VROSIVS за Милутина) FILIVS VROSII REGIS SERVIE. Познато је да је икона почетком 17. века чувана у крипти, десно од светитељевог гроба. Сличан поклон Јелена је даровала базилици Светог Петра у Риму, али су на овој икони приказани апостоли Петар и Павле. Натписи које преноси Беатило указују да је икона настала после 1282. године, односно првих година Милутинове владавине.
    Најскупоценији и физички највећи поклон неког српског владара базилици Светог Николе у Барију био је сребрни олатар чију је израду наручио краљ Стефан Урош II Милутин. Олтар је по својој вредности надмашивао појединачне дарове савременика, иако се по учесталости даривања од Милутинових савременика као најважнији ктитор базилике може издвојити напуљски краљ Карло II Анжујски (1285—1309). Најстарији познати опис олтара је онај који даје састављач инвентара ризнице из 30. септембра 1362. године. Према наводу овог извора, ранији мермерни олтар је био обложен сребрним плочама украшеним фигурама светитеља и био је наткривен циборијумом од сребра на којем се, по средини звезданог неба, налазио лик Бога Оца и представе четворице јеванђелиста или њихових симбола. Олтарска пала која се налазила иза циборијума пружала се хоризонтално између колонета и била је опточена сребрном оплатом на којој је био приказан лик светог Николе. Олтар је осветљавало чак осамнаест кандила, такође богато украшених. Име дародавца није сачувано у инвентару али је било забележено на натпису смештеном на сребрној плочи са задње стране олтара. Опис овог раскошног поклона дао је у свом делу и Антонио Беатило. Преписи натписа са олтара сведоче да је олтар израђиван између јуна 1319. и марта 1320. године, а израђиван је по свој прилици на лицу места, док је необрађен материјал био послат из Србије. Израду олтара надгледао је грађанин Котора и поданик српског краља Обрад, син Десиславе. Ова личност спомиње се у неколико наврата у актима которског архива, али на основу њих није могуће разазнати карактер његових веза са краљем Милутином, али се може закључити да није припадао највишем слоју которског друштва. Миљковић сматра да се по аналогији са савременим предметима насталим на Апенинском полуострву може закључити да је олтар имао стилска обележја готике (сличне онима у олтару цркве Светог Марка у Венецији или олтара Светог Јакова из катедрале у Пистоји). Историјат Милутиновог олтара може се назрети на основу писаних извора. Почетком 17. века циборијум више није постојао. Замењен је новим, а том приликом су извршене измене над другим елементима како би се уклопили у нову конструкцију. Последњи пут сребрни олтар је споменут 1682. године када је капитол базилике одлучио да се олтар демонтира, а да се сребро искористи за израду новог олтара. Тада изграђени барокни олтар замењен је тек 1953. године у склопу напора да се у што већој мери врати првобитан изглед. Антонио Беатило је на основу списа Јакова Лукаревића извео конструкцију да је Милутин 1319. посетио Бари, али ондашње спољнополитичке прилике искључују овакву могућност. Наиме коалиција коју су чинили угаски краљ Карло Роберт, Филип Тарентски и Младен II Брибирски, а чији је стожер био папа Јован XXII ратовала је против Милутина који је сматран за узурпатора неких територија угарске круне које је преузео после братовљеве смрти.
    После Милутина и Стефан Урош III је наставио да дарује светилиште у Барију. Војвода Калабрије Карло је у писму од 24. новембра 1325. упућеном капитолу базилике писао да би послао изасланике Урошу, краљу Србије и Далмације, да преузму поклоне које им је овај владар наменио. У питању је била икона светог Николе, димензија 187 цм са 113 цм, која се и данас чува у базилици. Централни део иконе заузима фигура светог Николе који десном руком благосиља, а левом држи јеванђеље. У горњем делу насликана су попрсја Христа и Богородице, док су у доњем делу смештене клечеће фигуре донатора, Стефана Уроша III и његовог сина младог краља Душана. Убрзо по настанку икона је пресликана, што је као последицу имало промену распореда фигура. Фигуре донатора су сада насликана у стојећем положају па су прикази њихових круна и нимбова прекрили добрим делом првобитне натписе због чега је било извесних недоумица око идентификације ових личности. Икона је била смештена у оков од позлаћеног сребра. Лик младог Душана на овој икони најстарији је његов познати портрет. Ова икона је била веома поштована, јер је сматрана за аутентични портрет светог Николе. Направљен је велики број реплика ове иконе у различитим техникама. Прави дародавац иконе брзо је пао у заборав, а икона је приписивана ктитору олтара. Забуну је изазивао и лик голобрадог младића јер већ у инвентару из 1578. стоји да је у питању приказ краља Уроша и његове жене. Беатило је чак ишао даље па је лик идентификовао као Јелену, по његовом спису другу жену краља Милутина. На молбу каноника базилике цар Стефан Душан је издао повељу у Скопљу 20. августа 1346. године у којој спомиње дарове свог оца и деде и налаже дубровачкој општини да од годишњег трибута издвајају 200 перпера у венецијанским грошима и да их дају за восак овој богомољи. Душанову одлуку потврдио је његов наследник цар Стефан Урош V. Ипак, Дубровчани су се оглушили о цареву повељу па су чак оспоравали и њену аутентичност, а спор је доспео и до напуљског двора. Ипак, царев потпис и златни печат указују на аутентичност повеље. Пример владара следила је и властела па је тако као дародавац остао забележен кесар Гргур, који је поклонио различите богослужбене предмете. Његовим даровима завршава се низ ктитора из средњовековне Србије који су били добротвори базилике Светог Николе.
    Литература
    Бојан Миљковић, Немањићи и Свети Никола у Барију, Зборник радова византолошког института XLIV (2007), 275—294.
    http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:nemanjici-i-sveti-nikola-u-bariju
  22. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from -Владимир- in Немањићи и црква Светог Николе у Барију   
    Немањићи и црква Светог Николе у Барију
        
    Међу многобројним ктиторима базилике Светог Николе у Барију, у којој од 9. маја 1087. почивају мошти овог светитеља, било је и неколико владара из династије Немањића, међу њима и родоначелник ове династије Стефан Немања, а потом и његови потомци, Стефан Урош II Милутин и Стефан Урош III. По узору на владаре ктиторску делатност је неговала и властела. Неколико ктиторских подухвата у распону од готово век и по указују на живе везе између области на источној и западној обали Јадранског мора. Поклони које су владари из династије Немањића упућивали Базилици познати су углавном само на основу писаних извора, док су сачувани само једна икона, поклон краља Стефана Уроша III и једна повеља цара Стефана Душана.

    Икона Светог Николе са донаторима, 1322—1325, у окову од позлаћеног сребра, базилика Светог Николе, Бари.
    Прве везе српске средњовековне државе са светилиштем у Барију везују се за владавину великог жупана Стефана Немање. Његов син Стефан, тада велики жупан и севастократор, а потоњи краљ, забележио је у Житију светог Симеона да је Немања даривао, поред светилишта у Светој земљи и Риму, такође и светилиште светог архијереја и светитеља Николаја и чудотворца. Ова ктиторска делатност може се хронолошки сместити у последњу деценију Немањине владавине, после борби у савезништву са Угрима у области Ниша и Сердике 1183. године као и каснијих самосталних освајања на југу и у приморју пре почетка 1186. године. Бојан Миљковић указује да је Немањино смештање двора у Котор можда повезано са чињеницом да је овај био под црквеном јурисдикцијом надбискупа Барија и Каносе од 1089. године, иако даље не разрађује ову тезу. И Константин Јиречек је сматрао да подложност Котора архиепископији у Барију представља вероватни узрок дуготрајних веза између српске средњовековне дражве и овог светилишта. Документи сачувани у архиви базилике и каснији описи не говоре о Немањиним даровима, тако да њихов карактер није могуће ближе одредити. Иако су Немањини непосредни потомци одржавали везе са Римом, није познато да је неки од његових синова имао везе са базиликом Светог Николе. Први познати дародавац после Немање била је краљица Јелена, супруга краља Уроша, и мајка краљева Драгутина и Милутина. Она је заједно са својим синовима базилици поклонила икону која данас није сачувана, али о чијем изгледу сведочи опис Антонија Беатила који је написао дело о животу, преносу моштију и чудима светог Николе 1620. године. Икона је вероватно била нешто виша од једног метра и на њој је било насликано попрсје светог Николе, док су се при дну налазиле клечеће фигуре ктитора, краљице Јелене и њених синова. Уз лик краљице Јелене стајао је опширан натпис који сведочи о њеном ктиторству док су се уз портрете њених синова налазили краћи натписи REX STEPHANVS (VROSIVS за Милутина) FILIVS VROSII REGIS SERVIE. Познато је да је икона почетком 17. века чувана у крипти, десно од светитељевог гроба. Сличан поклон Јелена је даровала базилици Светог Петра у Риму, али су на овој икони приказани апостоли Петар и Павле. Натписи које преноси Беатило указују да је икона настала после 1282. године, односно првих година Милутинове владавине.
    Најскупоценији и физички највећи поклон неког српског владара базилици Светог Николе у Барију био је сребрни олатар чију је израду наручио краљ Стефан Урош II Милутин. Олтар је по својој вредности надмашивао појединачне дарове савременика, иако се по учесталости даривања од Милутинових савременика као најважнији ктитор базилике може издвојити напуљски краљ Карло II Анжујски (1285—1309). Најстарији познати опис олтара је онај који даје састављач инвентара ризнице из 30. септембра 1362. године. Према наводу овог извора, ранији мермерни олтар је био обложен сребрним плочама украшеним фигурама светитеља и био је наткривен циборијумом од сребра на којем се, по средини звезданог неба, налазио лик Бога Оца и представе четворице јеванђелиста или њихових симбола. Олтарска пала која се налазила иза циборијума пружала се хоризонтално између колонета и била је опточена сребрном оплатом на којој је био приказан лик светог Николе. Олтар је осветљавало чак осамнаест кандила, такође богато украшених. Име дародавца није сачувано у инвентару али је било забележено на натпису смештеном на сребрној плочи са задње стране олтара. Опис овог раскошног поклона дао је у свом делу и Антонио Беатило. Преписи натписа са олтара сведоче да је олтар израђиван између јуна 1319. и марта 1320. године, а израђиван је по свој прилици на лицу места, док је необрађен материјал био послат из Србије. Израду олтара надгледао је грађанин Котора и поданик српског краља Обрад, син Десиславе. Ова личност спомиње се у неколико наврата у актима которског архива, али на основу њих није могуће разазнати карактер његових веза са краљем Милутином, али се може закључити да није припадао највишем слоју которског друштва. Миљковић сматра да се по аналогији са савременим предметима насталим на Апенинском полуострву може закључити да је олтар имао стилска обележја готике (сличне онима у олтару цркве Светог Марка у Венецији или олтара Светог Јакова из катедрале у Пистоји). Историјат Милутиновог олтара може се назрети на основу писаних извора. Почетком 17. века циборијум више није постојао. Замењен је новим, а том приликом су извршене измене над другим елементима како би се уклопили у нову конструкцију. Последњи пут сребрни олтар је споменут 1682. године када је капитол базилике одлучио да се олтар демонтира, а да се сребро искористи за израду новог олтара. Тада изграђени барокни олтар замењен је тек 1953. године у склопу напора да се у што већој мери врати првобитан изглед. Антонио Беатило је на основу списа Јакова Лукаревића извео конструкцију да је Милутин 1319. посетио Бари, али ондашње спољнополитичке прилике искључују овакву могућност. Наиме коалиција коју су чинили угаски краљ Карло Роберт, Филип Тарентски и Младен II Брибирски, а чији је стожер био папа Јован XXII ратовала је против Милутина који је сматран за узурпатора неких територија угарске круне које је преузео после братовљеве смрти.
    После Милутина и Стефан Урош III је наставио да дарује светилиште у Барију. Војвода Калабрије Карло је у писму од 24. новембра 1325. упућеном капитолу базилике писао да би послао изасланике Урошу, краљу Србије и Далмације, да преузму поклоне које им је овај владар наменио. У питању је била икона светог Николе, димензија 187 цм са 113 цм, која се и данас чува у базилици. Централни део иконе заузима фигура светог Николе који десном руком благосиља, а левом држи јеванђеље. У горњем делу насликана су попрсја Христа и Богородице, док су у доњем делу смештене клечеће фигуре донатора, Стефана Уроша III и његовог сина младог краља Душана. Убрзо по настанку икона је пресликана, што је као последицу имало промену распореда фигура. Фигуре донатора су сада насликана у стојећем положају па су прикази њихових круна и нимбова прекрили добрим делом првобитне натписе због чега је било извесних недоумица око идентификације ових личности. Икона је била смештена у оков од позлаћеног сребра. Лик младог Душана на овој икони најстарији је његов познати портрет. Ова икона је била веома поштована, јер је сматрана за аутентични портрет светог Николе. Направљен је велики број реплика ове иконе у различитим техникама. Прави дародавац иконе брзо је пао у заборав, а икона је приписивана ктитору олтара. Забуну је изазивао и лик голобрадог младића јер већ у инвентару из 1578. стоји да је у питању приказ краља Уроша и његове жене. Беатило је чак ишао даље па је лик идентификовао као Јелену, по његовом спису другу жену краља Милутина. На молбу каноника базилике цар Стефан Душан је издао повељу у Скопљу 20. августа 1346. године у којој спомиње дарове свог оца и деде и налаже дубровачкој општини да од годишњег трибута издвајају 200 перпера у венецијанским грошима и да их дају за восак овој богомољи. Душанову одлуку потврдио је његов наследник цар Стефан Урош V. Ипак, Дубровчани су се оглушили о цареву повељу па су чак оспоравали и њену аутентичност, а спор је доспео и до напуљског двора. Ипак, царев потпис и златни печат указују на аутентичност повеље. Пример владара следила је и властела па је тако као дародавац остао забележен кесар Гргур, који је поклонио различите богослужбене предмете. Његовим даровима завршава се низ ктитора из средњовековне Србије који су били добротвори базилике Светог Николе.
    Литература
    Бојан Миљковић, Немањићи и Свети Никола у Барију, Зборник радова византолошког института XLIV (2007), 275—294.
    http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:nemanjici-i-sveti-nikola-u-bariju
  23. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from PredragVId in Немањићи и црква Светог Николе у Барију   
    Немањићи и црква Светог Николе у Барију
        
    Међу многобројним ктиторима базилике Светог Николе у Барију, у којој од 9. маја 1087. почивају мошти овог светитеља, било је и неколико владара из династије Немањића, међу њима и родоначелник ове династије Стефан Немања, а потом и његови потомци, Стефан Урош II Милутин и Стефан Урош III. По узору на владаре ктиторску делатност је неговала и властела. Неколико ктиторских подухвата у распону од готово век и по указују на живе везе између области на источној и западној обали Јадранског мора. Поклони које су владари из династије Немањића упућивали Базилици познати су углавном само на основу писаних извора, док су сачувани само једна икона, поклон краља Стефана Уроша III и једна повеља цара Стефана Душана.

    Икона Светог Николе са донаторима, 1322—1325, у окову од позлаћеног сребра, базилика Светог Николе, Бари.
    Прве везе српске средњовековне државе са светилиштем у Барију везују се за владавину великог жупана Стефана Немање. Његов син Стефан, тада велики жупан и севастократор, а потоњи краљ, забележио је у Житију светог Симеона да је Немања даривао, поред светилишта у Светој земљи и Риму, такође и светилиште светог архијереја и светитеља Николаја и чудотворца. Ова ктиторска делатност може се хронолошки сместити у последњу деценију Немањине владавине, после борби у савезништву са Угрима у области Ниша и Сердике 1183. године као и каснијих самосталних освајања на југу и у приморју пре почетка 1186. године. Бојан Миљковић указује да је Немањино смештање двора у Котор можда повезано са чињеницом да је овај био под црквеном јурисдикцијом надбискупа Барија и Каносе од 1089. године, иако даље не разрађује ову тезу. И Константин Јиречек је сматрао да подложност Котора архиепископији у Барију представља вероватни узрок дуготрајних веза између српске средњовековне дражве и овог светилишта. Документи сачувани у архиви базилике и каснији описи не говоре о Немањиним даровима, тако да њихов карактер није могуће ближе одредити. Иако су Немањини непосредни потомци одржавали везе са Римом, није познато да је неки од његових синова имао везе са базиликом Светог Николе. Први познати дародавац после Немање била је краљица Јелена, супруга краља Уроша, и мајка краљева Драгутина и Милутина. Она је заједно са својим синовима базилици поклонила икону која данас није сачувана, али о чијем изгледу сведочи опис Антонија Беатила који је написао дело о животу, преносу моштију и чудима светог Николе 1620. године. Икона је вероватно била нешто виша од једног метра и на њој је било насликано попрсје светог Николе, док су се при дну налазиле клечеће фигуре ктитора, краљице Јелене и њених синова. Уз лик краљице Јелене стајао је опширан натпис који сведочи о њеном ктиторству док су се уз портрете њених синова налазили краћи натписи REX STEPHANVS (VROSIVS за Милутина) FILIVS VROSII REGIS SERVIE. Познато је да је икона почетком 17. века чувана у крипти, десно од светитељевог гроба. Сличан поклон Јелена је даровала базилици Светог Петра у Риму, али су на овој икони приказани апостоли Петар и Павле. Натписи које преноси Беатило указују да је икона настала после 1282. године, односно првих година Милутинове владавине.
    Најскупоценији и физички највећи поклон неког српског владара базилици Светог Николе у Барију био је сребрни олатар чију је израду наручио краљ Стефан Урош II Милутин. Олтар је по својој вредности надмашивао појединачне дарове савременика, иако се по учесталости даривања од Милутинових савременика као најважнији ктитор базилике може издвојити напуљски краљ Карло II Анжујски (1285—1309). Најстарији познати опис олтара је онај који даје састављач инвентара ризнице из 30. септембра 1362. године. Према наводу овог извора, ранији мермерни олтар је био обложен сребрним плочама украшеним фигурама светитеља и био је наткривен циборијумом од сребра на којем се, по средини звезданог неба, налазио лик Бога Оца и представе четворице јеванђелиста или њихових симбола. Олтарска пала која се налазила иза циборијума пружала се хоризонтално између колонета и била је опточена сребрном оплатом на којој је био приказан лик светог Николе. Олтар је осветљавало чак осамнаест кандила, такође богато украшених. Име дародавца није сачувано у инвентару али је било забележено на натпису смештеном на сребрној плочи са задње стране олтара. Опис овог раскошног поклона дао је у свом делу и Антонио Беатило. Преписи натписа са олтара сведоче да је олтар израђиван између јуна 1319. и марта 1320. године, а израђиван је по свој прилици на лицу места, док је необрађен материјал био послат из Србије. Израду олтара надгледао је грађанин Котора и поданик српског краља Обрад, син Десиславе. Ова личност спомиње се у неколико наврата у актима которског архива, али на основу њих није могуће разазнати карактер његових веза са краљем Милутином, али се може закључити да није припадао највишем слоју которског друштва. Миљковић сматра да се по аналогији са савременим предметима насталим на Апенинском полуострву може закључити да је олтар имао стилска обележја готике (сличне онима у олтару цркве Светог Марка у Венецији или олтара Светог Јакова из катедрале у Пистоји). Историјат Милутиновог олтара може се назрети на основу писаних извора. Почетком 17. века циборијум више није постојао. Замењен је новим, а том приликом су извршене измене над другим елементима како би се уклопили у нову конструкцију. Последњи пут сребрни олтар је споменут 1682. године када је капитол базилике одлучио да се олтар демонтира, а да се сребро искористи за израду новог олтара. Тада изграђени барокни олтар замењен је тек 1953. године у склопу напора да се у што већој мери врати првобитан изглед. Антонио Беатило је на основу списа Јакова Лукаревића извео конструкцију да је Милутин 1319. посетио Бари, али ондашње спољнополитичке прилике искључују овакву могућност. Наиме коалиција коју су чинили угаски краљ Карло Роберт, Филип Тарентски и Младен II Брибирски, а чији је стожер био папа Јован XXII ратовала је против Милутина који је сматран за узурпатора неких територија угарске круне које је преузео после братовљеве смрти.
    После Милутина и Стефан Урош III је наставио да дарује светилиште у Барију. Војвода Калабрије Карло је у писму од 24. новембра 1325. упућеном капитолу базилике писао да би послао изасланике Урошу, краљу Србије и Далмације, да преузму поклоне које им је овај владар наменио. У питању је била икона светог Николе, димензија 187 цм са 113 цм, која се и данас чува у базилици. Централни део иконе заузима фигура светог Николе који десном руком благосиља, а левом држи јеванђеље. У горњем делу насликана су попрсја Христа и Богородице, док су у доњем делу смештене клечеће фигуре донатора, Стефана Уроша III и његовог сина младог краља Душана. Убрзо по настанку икона је пресликана, што је као последицу имало промену распореда фигура. Фигуре донатора су сада насликана у стојећем положају па су прикази њихових круна и нимбова прекрили добрим делом првобитне натписе због чега је било извесних недоумица око идентификације ових личности. Икона је била смештена у оков од позлаћеног сребра. Лик младог Душана на овој икони најстарији је његов познати портрет. Ова икона је била веома поштована, јер је сматрана за аутентични портрет светог Николе. Направљен је велики број реплика ове иконе у различитим техникама. Прави дародавац иконе брзо је пао у заборав, а икона је приписивана ктитору олтара. Забуну је изазивао и лик голобрадог младића јер већ у инвентару из 1578. стоји да је у питању приказ краља Уроша и његове жене. Беатило је чак ишао даље па је лик идентификовао као Јелену, по његовом спису другу жену краља Милутина. На молбу каноника базилике цар Стефан Душан је издао повељу у Скопљу 20. августа 1346. године у којој спомиње дарове свог оца и деде и налаже дубровачкој општини да од годишњег трибута издвајају 200 перпера у венецијанским грошима и да их дају за восак овој богомољи. Душанову одлуку потврдио је његов наследник цар Стефан Урош V. Ипак, Дубровчани су се оглушили о цареву повељу па су чак оспоравали и њену аутентичност, а спор је доспео и до напуљског двора. Ипак, царев потпис и златни печат указују на аутентичност повеље. Пример владара следила је и властела па је тако као дародавац остао забележен кесар Гргур, који је поклонио различите богослужбене предмете. Његовим даровима завршава се низ ктитора из средњовековне Србије који су били добротвори базилике Светог Николе.
    Литература
    Бојан Миљковић, Немањићи и Свети Никола у Барију, Зборник радова византолошког института XLIV (2007), 275—294.
    http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:nemanjici-i-sveti-nikola-u-bariju
  24. Волим
    Драган_Петровић је реаговао/ла на Жељко у Potpisnicima Apela sa PBF oduzete parohije!   
    Богословски факултет није приватно власништво СПЦ али јесте са благословом СПЦ!
     
     
    ПБФ је пре свега факултет са благословом СПЦ без чијег благослова би се могао само звати БФ, а такав имамо у Новом Саду и он је протестантски.
    То што је и део универзитета значи да запослени на ПБФ подлежу и црквеним и световним законима и правилима, односно двојако.
    Дакле, без обзира на аутономију коју ПБФ ужива унутар Универзитета БГ, примарно је да је то ПРАВОСЛАВНИ факултет богословских наука.
    Црква нема право да се меша у политику универзитета и то не чини. С друге стране црква има право да даје смернице клирицима и лаицима о њиховом јавном деловању тамо где то деловање јесте повезано са мисијом и доктрином цркве. 
    Црква нема јуридичко световно овлашћење над клирицима и лаицима и не може да их хапси и прогони ако они одбију послушност али може да их санкционише у складу са уставом цркве. Данас се на интернету од појединаца жели представити овај патријархов допис управо као атак на грађанску слободу професора и клирика СПЦ, што он дефинитивно није. С друге стране сваки клирик или професор православни хришћанин може да се оглуши о овај допис патријарха и неће бити ухапшен нити ће морати платити држави некакву казну, нити ће бити привођен на информативни разговор, једном речју неће му бити одузета или ускраћена грађанска права, јер црква је одвојена од државе.
    Ипак такав гест би био одбијање послушности цркви, а то се у цркви узима као један од тежих прекршаја и по уставу СПЦ се санксионише. Санкције пре свега подразумевају ускраћивање благослова цркве за делатност којим се баве лаици или одузимањем неких од ингеренција клирицима.
    Сви клирици, па и лаици који су на неки начин укључени у рад цркве и који за ту своју област делатности имају благослов надлежног архијереја или јереја су дужни да оправдају стечено поверење указано им од цркве тим благословом. Уколико нису способни или не желе да се повинују одлукама архијереја, коме је уставом СПЦ поверено руковођење и устројавање епархијом којој припадају, коректно би било с њихове стране да се сами повуку са повереног им задужења или да затраже неко лакше.
    Појављивање професора ПРАВОСЛАВНОГ Богословског Факултета или клирика СПЦ у медијима без благослова надлежног архијереја, црква има право тумачити као прекршај и непослушност, поготово ако је то изричито претходно захтевала. На крају то не значи да ће патријарх ускратити свој благослов, већ просто значи да он лично жели да има увид у деловање професора и клирика у медијима.
    Неумесно је ширење фаме о некаквој угрожености и ускраћивању слободе изражавања професора ПБФ због захтева патријарха да им за њихово деловање удели свој благослов.
    У допису деканату БФ СПЦ патријарх се позива на устав СПЦ и то члан 108. тачка 2 у коме се наводи да епархијски Архијереј сем права и дужности по црквеним и канонским прописима по својој надлежности чува и брани и одржава у народу православну веру, сузбијајући сваку радњу која је противна православном учењу и штетна по интересе СПЦ.
    Дакле Архијереј се позива пре свега на своју обавезу чувања православне вере и сузбијања деловања која су штетна по интересе СПЦ.
    Проблем који је настао око петиције и антипетиције у вези Теорије Еволуције, јесте проблем који може нанети штету интересима СПЦ, јер је то споља наметнут проблем чије плодове управо сада имамо прилику видети. Још једно, поготово овим поводом, непотребно дељење и конфронтирање међу верницима СПЦ је сасвим излишно и непотребно и то је у Саборском саопштењу СПЦ јасно истакнуто.
    Одрицање од социјалдарвинизма али и од протестантског креационизма  и одговорност клирика и лаика треба тражити од потписника обе петиције.
     
    Жељко Ињац
     
     
  25. Волим
    Драган_Петровић got a reaction from Tavita in Ко стоји иза сајта "Борба за веру"   
    Е неће тако да бидне бајо мој. Код нас србаља се зна ђе извире вјера православна. Тај духовни вјетар је помрсио рачуне у многим епархијама. Видиш како се свуда шири еуфорија катакомбног хришћанства и како се дојучерашња браћа одвраћају један од другог. Одавно је то превазишло локални карактер.
×
×
  • Креирај ново...