Jump to content

Andre Williams

Члан
  • Број садржаја

    5269
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    7

Репутација активности

  1. Волим
  2. Волим
    Andre Williams got a reaction from ivona for a Странице, Света тајна крштења из догматског угла - Проф. др Здравко Пено   
    – Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.
    Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.
    Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа... Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.
    У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?
    – Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.
    Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?
    Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.
    У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?
    – Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.
    У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?
    – Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).
    У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?
    – Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.
    Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.
    У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.
    У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?
    – И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.
    У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.
    И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.
    разговарао Ненад Јовановић
    Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.)
  3. Волим
    Andre Williams got a reaction from Manastir Bradaca for a Странице, Света тајна крштења из догматског угла - Проф. др Здравко Пено   
    – Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.
    Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.
    Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа... Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.
    У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?
    – Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.
    Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?
    Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.
    У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?
    – Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.
    У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?
    – Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).
    У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?
    – Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.
    Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.
    У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.
    У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?
    – И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.
    У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.
    И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.
    разговарао Ненад Јовановић
    Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.)
  4. Волим
    Andre Williams got a reaction from lab_man for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  5. Волим
    Andre Williams got a reaction from Ронин for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  6. Волим
    Andre Williams got a reaction from Крижик for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  7. Волим
    Andre Williams got a reaction from ИгорМ for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  8. Волим
    Andre Williams got a reaction from Панарет for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  9. Волим
    Andre Williams got a reaction from Svetlana Lana for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  10. Волим
    Andre Williams got a reaction from Зорица Бубало for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  11. Волим
    Andre Williams got a reaction from Срђан Шијакињић for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  12. Волим
    Andre Williams got a reaction from Ненад Р. for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  13. Волим
    Andre Williams got a reaction from RYLAH for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  14. Волим
    Andre Williams got a reaction from Zoran Jel for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  15. Волим
    Andre Williams got a reaction from Милан Ракић for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  16. Волим
    Andre Williams got a reaction from Nektarija for a Странице, Срби, опростите за сва злодела Америке!   
    Американац Мајкл Вилсон, свештеник у Српској православној цркви у Канзас Ситију у САД, долазио је у Црну Гору и том приликом испричао своју чудесну причу.
    - Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће. И људи који ништа од мене нису тражили, били су срећни што сам и ја ту. Осетио да сам стигао кући – каже Мајкл Вилсон.
    Он је Американац немачког порекла, стицајем животних околности, од пре десетак година је свештенослужитељ у СПЦ у Америци. Његова животна прича је савим необична. Чудесно је на који је начин отац Мајкл ушао у свет православља, а потом и његова комплетна породица.
    Покушао је детаљно да објасни откуд он у СПЦ и шта за њега значи Православље.
    - Моја Црква и прави дом јесте Српска православна црква, почев од сусрета са Епископом Лонгином, упознавањем Серафима Роуза, манастира Потина. У почетку смо служили при Руској цркви, а онда нас је епископ Лонгин примио под куполу Српске православне цркве. Било је то пре деценију.
    - Пре тога сам био музички уредник, и као растафаријанац, радио сам емисије, форсирајући реге музику. Примитио сам да су неки од музичких албума са Јамајке имали иконе на страницама омота и албума. Убрзо сам почео албуме да купујем због прелепих икона, а не због музике. Убрзо сам у Канзас Ситију упознао неколико православних хришћана и српског монаха, оца Пајсија – прича у даху отац Мајкл.

    Foto: Biljana Živković
    Касније, као музичар на неком сајму књига, стицајем околности, поново је срео монаха Пајсија. Тада га је овај позвао да посетим Српску православну цркву, посвећену Светој Марији Египћанки, која се налази у сиромашној четврти Канзас Ситија.
    - Православна црква се налазила на трећем спрату. Никада нећу заборавити дан, када сам крочио у ту малену цркву, тај осећај необјашњивог блаженства, мира и тихе среће. Те прелепе иконе Исуса, Богородице и светитеља и – људи православаца, који ништа од мене нису тражили, него су били срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући – додаје Мајкл.
    Истиче да се после сусрета са монахом Пајсијем и нашом светињом, постао део живе српске цркве и пре крштења. Како то?
    - Једноставно више се нисам одвајао од српске богомоље. Почео сам да долазим редовно на литиргије, да читам књиге православне. Све ме је интересовало што се односило на свет православља и Светосавља. Речју, себе сам дефинитивно, хвала Богу, пронашао у у православном хришћанству.
    - Моја супруга Џозефина је одгојена као католкиња, у почетку је била незаинтересована, али након три године, наша комплетна породица се крстила. Прво син и ја, а потом, и Џозефина. Ми смо срећна, испуњена породица, она је сада попадија, а ја служим у Српској православној цркви. Живимо у оближњем Лоренсу у држави Канзас. За моју породицу и мене – православље је постало све, истинска љубав, и одговор на сва питања – каже отац Мајкл Вилсон.

    Foto: Tanjug / Tanja Valič
    На питање како функционише православље на тлу САД, није имао баш добро мишљење.
    - Рекао бих јадно и због тога сам, овде у Црној Гори, да се у вери учврстим. Овде и на многим местима у вашим, како често кажем, српским земљама, постоји више снажних нивоа православља, или барем то ја тако доживљавам. Ми у нашој цркви св. Марије Египћанке, иако радимо у скромним условима, трудимо се да нахранимо гладне, да помогнемо очајнима, да се нађемо сваком човеку који тражи помоћ. Срећан сам што сам део тог светлог света. Велику помоћ добијамо од Руске православне цркве и што год од њих добијемо – ми дајемо. Зато често кажем- православље је богато – додаје отац Вилсон.
    Какве утиске носите из сусрета са српским монаштвом и народном у Црној Гори и Србији?
    Волим, сем раскошних српских светиња и малене цркве, скитове, где није лако доћи, а камо ли остати. Овде видим и благословене, али и лоше ствари. Људи су свугде људи, и требало би да буду једно у Христу.
    - Америка је велика као 50 Србија, али САД нема древних манастира, светиња, светих отаца, као што сам имао прилике да видим и осетим то у Србији и Црној Гори. На тако малом географском простору, толико много светиња, Божји је благослов и реткост у свету. То је за поимање живота, светости и светлости, и ако хоћете и победе – права и истинска моћ. Моја супруга је након првог доласка и сусрета са српским светињама и народом, рекла носталгично, да више никада неће ићи у Србију, сем да то не буде дефинитиван останак. Жели да се преселимо.

    Foto: wikipedia/Tadija
    Такође, свестан је агоније коју је српски народ преживео током бомбардовања 1999.године од стране НАТО и САД.
    - Желим да будем правилно схваћен: тражим опроштај од српског народа за све зло које им је нанела САД и њена политика. Много поштених и честитих Американаца дубоко поштује и воли српски народ. Сви бисмо требали да будемо Христови. А када бисмо то уистину и били, не би у свету било ратова, мржњи, притисака, несрећа, смрти, и брисања са географских мапа целих народа…
    - Желим да поручим српском народу да се држе моћног православља, свог изворишта и заштите. Стичем утисак да се недовољно поштују велике светиње. Православље поседује најјаче оружје! Срби, не схватају какво благо поседују и каква је то моћ. Не знају шта имају! Молите се за нас у САД, и немојте престајати, да прође ово зло, да сви будемо једно – завршава своју причу отац Мајкл Вилсон.
    (Телеграф.рс)
  17. Волим
    Andre Williams got a reaction from Снегурочка for a Странице, Срби, опростите за сва злодела Америке!   
    Американац Мајкл Вилсон, свештеник у Српској православној цркви у Канзас Ситију у САД, долазио је у Црну Гору и том приликом испричао своју чудесну причу.
    - Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће. И људи који ништа од мене нису тражили, били су срећни што сам и ја ту. Осетио да сам стигао кући – каже Мајкл Вилсон.
    Он је Американац немачког порекла, стицајем животних околности, од пре десетак година је свештенослужитељ у СПЦ у Америци. Његова животна прича је савим необична. Чудесно је на који је начин отац Мајкл ушао у свет православља, а потом и његова комплетна породица.
    Покушао је детаљно да објасни откуд он у СПЦ и шта за њега значи Православље.
    - Моја Црква и прави дом јесте Српска православна црква, почев од сусрета са Епископом Лонгином, упознавањем Серафима Роуза, манастира Потина. У почетку смо служили при Руској цркви, а онда нас је епископ Лонгин примио под куполу Српске православне цркве. Било је то пре деценију.
    - Пре тога сам био музички уредник, и као растафаријанац, радио сам емисије, форсирајући реге музику. Примитио сам да су неки од музичких албума са Јамајке имали иконе на страницама омота и албума. Убрзо сам почео албуме да купујем због прелепих икона, а не због музике. Убрзо сам у Канзас Ситију упознао неколико православних хришћана и српског монаха, оца Пајсија – прича у даху отац Мајкл.

    Foto: Biljana Živković
    Касније, као музичар на неком сајму књига, стицајем околности, поново је срео монаха Пајсија. Тада га је овај позвао да посетим Српску православну цркву, посвећену Светој Марији Египћанки, која се налази у сиромашној четврти Канзас Ситија.
    - Православна црква се налазила на трећем спрату. Никада нећу заборавити дан, када сам крочио у ту малену цркву, тај осећај необјашњивог блаженства, мира и тихе среће. Те прелепе иконе Исуса, Богородице и светитеља и – људи православаца, који ништа од мене нису тражили, него су били срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући – додаје Мајкл.
    Истиче да се после сусрета са монахом Пајсијем и нашом светињом, постао део живе српске цркве и пре крштења. Како то?
    - Једноставно више се нисам одвајао од српске богомоље. Почео сам да долазим редовно на литиргије, да читам књиге православне. Све ме је интересовало што се односило на свет православља и Светосавља. Речју, себе сам дефинитивно, хвала Богу, пронашао у у православном хришћанству.
    - Моја супруга Џозефина је одгојена као католкиња, у почетку је била незаинтересована, али након три године, наша комплетна породица се крстила. Прво син и ја, а потом, и Џозефина. Ми смо срећна, испуњена породица, она је сада попадија, а ја служим у Српској православној цркви. Живимо у оближњем Лоренсу у држави Канзас. За моју породицу и мене – православље је постало све, истинска љубав, и одговор на сва питања – каже отац Мајкл Вилсон.

    Foto: Tanjug / Tanja Valič
    На питање како функционише православље на тлу САД, није имао баш добро мишљење.
    - Рекао бих јадно и због тога сам, овде у Црној Гори, да се у вери учврстим. Овде и на многим местима у вашим, како често кажем, српским земљама, постоји више снажних нивоа православља, или барем то ја тако доживљавам. Ми у нашој цркви св. Марије Египћанке, иако радимо у скромним условима, трудимо се да нахранимо гладне, да помогнемо очајнима, да се нађемо сваком човеку који тражи помоћ. Срећан сам што сам део тог светлог света. Велику помоћ добијамо од Руске православне цркве и што год од њих добијемо – ми дајемо. Зато често кажем- православље је богато – додаје отац Вилсон.
    Какве утиске носите из сусрета са српским монаштвом и народном у Црној Гори и Србији?
    Волим, сем раскошних српских светиња и малене цркве, скитове, где није лако доћи, а камо ли остати. Овде видим и благословене, али и лоше ствари. Људи су свугде људи, и требало би да буду једно у Христу.
    - Америка је велика као 50 Србија, али САД нема древних манастира, светиња, светих отаца, као што сам имао прилике да видим и осетим то у Србији и Црној Гори. На тако малом географском простору, толико много светиња, Божји је благослов и реткост у свету. То је за поимање живота, светости и светлости, и ако хоћете и победе – права и истинска моћ. Моја супруга је након првог доласка и сусрета са српским светињама и народом, рекла носталгично, да више никада неће ићи у Србију, сем да то не буде дефинитиван останак. Жели да се преселимо.

    Foto: wikipedia/Tadija
    Такође, свестан је агоније коју је српски народ преживео током бомбардовања 1999.године од стране НАТО и САД.
    - Желим да будем правилно схваћен: тражим опроштај од српског народа за све зло које им је нанела САД и њена политика. Много поштених и честитих Американаца дубоко поштује и воли српски народ. Сви бисмо требали да будемо Христови. А када бисмо то уистину и били, не би у свету било ратова, мржњи, притисака, несрећа, смрти, и брисања са географских мапа целих народа…
    - Желим да поручим српском народу да се држе моћног православља, свог изворишта и заштите. Стичем утисак да се недовољно поштују велике светиње. Православље поседује најјаче оружје! Срби, не схватају какво благо поседују и каква је то моћ. Не знају шта имају! Молите се за нас у САД, и немојте престајати, да прође ово зло, да сви будемо једно – завршава своју причу отац Мајкл Вилсон.
    (Телеграф.рс)
  18. Волим
    Andre Williams got a reaction from Manastir Bradaca for a Странице, Срби, опростите за сва злодела Америке!   
    Американац Мајкл Вилсон, свештеник у Српској православној цркви у Канзас Ситију у САД, долазио је у Црну Гору и том приликом испричао своју чудесну причу.
    - Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће. И људи који ништа од мене нису тражили, били су срећни што сам и ја ту. Осетио да сам стигао кући – каже Мајкл Вилсон.
    Он је Американац немачког порекла, стицајем животних околности, од пре десетак година је свештенослужитељ у СПЦ у Америци. Његова животна прича је савим необична. Чудесно је на који је начин отац Мајкл ушао у свет православља, а потом и његова комплетна породица.
    Покушао је детаљно да објасни откуд он у СПЦ и шта за њега значи Православље.
    - Моја Црква и прави дом јесте Српска православна црква, почев од сусрета са Епископом Лонгином, упознавањем Серафима Роуза, манастира Потина. У почетку смо служили при Руској цркви, а онда нас је епископ Лонгин примио под куполу Српске православне цркве. Било је то пре деценију.
    - Пре тога сам био музички уредник, и као растафаријанац, радио сам емисије, форсирајући реге музику. Примитио сам да су неки од музичких албума са Јамајке имали иконе на страницама омота и албума. Убрзо сам почео албуме да купујем због прелепих икона, а не због музике. Убрзо сам у Канзас Ситију упознао неколико православних хришћана и српског монаха, оца Пајсија – прича у даху отац Мајкл.

    Foto: Biljana Živković
    Касније, као музичар на неком сајму књига, стицајем околности, поново је срео монаха Пајсија. Тада га је овај позвао да посетим Српску православну цркву, посвећену Светој Марији Египћанки, која се налази у сиромашној четврти Канзас Ситија.
    - Православна црква се налазила на трећем спрату. Никада нећу заборавити дан, када сам крочио у ту малену цркву, тај осећај необјашњивог блаженства, мира и тихе среће. Те прелепе иконе Исуса, Богородице и светитеља и – људи православаца, који ништа од мене нису тражили, него су били срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући – додаје Мајкл.
    Истиче да се после сусрета са монахом Пајсијем и нашом светињом, постао део живе српске цркве и пре крштења. Како то?
    - Једноставно више се нисам одвајао од српске богомоље. Почео сам да долазим редовно на литиргије, да читам књиге православне. Све ме је интересовало што се односило на свет православља и Светосавља. Речју, себе сам дефинитивно, хвала Богу, пронашао у у православном хришћанству.
    - Моја супруга Џозефина је одгојена као католкиња, у почетку је била незаинтересована, али након три године, наша комплетна породица се крстила. Прво син и ја, а потом, и Џозефина. Ми смо срећна, испуњена породица, она је сада попадија, а ја служим у Српској православној цркви. Живимо у оближњем Лоренсу у држави Канзас. За моју породицу и мене – православље је постало све, истинска љубав, и одговор на сва питања – каже отац Мајкл Вилсон.

    Foto: Tanjug / Tanja Valič
    На питање како функционише православље на тлу САД, није имао баш добро мишљење.
    - Рекао бих јадно и због тога сам, овде у Црној Гори, да се у вери учврстим. Овде и на многим местима у вашим, како често кажем, српским земљама, постоји више снажних нивоа православља, или барем то ја тако доживљавам. Ми у нашој цркви св. Марије Египћанке, иако радимо у скромним условима, трудимо се да нахранимо гладне, да помогнемо очајнима, да се нађемо сваком човеку који тражи помоћ. Срећан сам што сам део тог светлог света. Велику помоћ добијамо од Руске православне цркве и што год од њих добијемо – ми дајемо. Зато често кажем- православље је богато – додаје отац Вилсон.
    Какве утиске носите из сусрета са српским монаштвом и народном у Црној Гори и Србији?
    Волим, сем раскошних српских светиња и малене цркве, скитове, где није лако доћи, а камо ли остати. Овде видим и благословене, али и лоше ствари. Људи су свугде људи, и требало би да буду једно у Христу.
    - Америка је велика као 50 Србија, али САД нема древних манастира, светиња, светих отаца, као што сам имао прилике да видим и осетим то у Србији и Црној Гори. На тако малом географском простору, толико много светиња, Божји је благослов и реткост у свету. То је за поимање живота, светости и светлости, и ако хоћете и победе – права и истинска моћ. Моја супруга је након првог доласка и сусрета са српским светињама и народом, рекла носталгично, да више никада неће ићи у Србију, сем да то не буде дефинитиван останак. Жели да се преселимо.

    Foto: wikipedia/Tadija
    Такође, свестан је агоније коју је српски народ преживео током бомбардовања 1999.године од стране НАТО и САД.
    - Желим да будем правилно схваћен: тражим опроштај од српског народа за све зло које им је нанела САД и њена политика. Много поштених и честитих Американаца дубоко поштује и воли српски народ. Сви бисмо требали да будемо Христови. А када бисмо то уистину и били, не би у свету било ратова, мржњи, притисака, несрећа, смрти, и брисања са географских мапа целих народа…
    - Желим да поручим српском народу да се држе моћног православља, свог изворишта и заштите. Стичем утисак да се недовољно поштују велике светиње. Православље поседује најјаче оружје! Срби, не схватају какво благо поседују и каква је то моћ. Не знају шта имају! Молите се за нас у САД, и немојте престајати, да прође ово зло, да сви будемо једно – завршава своју причу отац Мајкл Вилсон.
    (Телеграф.рс)
  19. Волим
    Andre Williams got a reaction from Manastir Bradaca for a Странице, Слава може и у ресторану, али умерена   
    (Фото Ж. Јовановић)


    Обележавање славе у ресторану, а не у породичном дому, трпеза препуна хране наручене путем кетеринга која замењује чувене домаћинске специјалитете, славски колачи из продавнице уместо посластица које су некада правиле домаћице... На неки од ових начина многи ће за два дана обележити једну од највећих слава у верском календару – Светог Николу. Да ли је променом обичаја слава изгубила смисао и како на неке од ових новина гледа црква?
    – Најприкладније је крсну славу организовати у свом дому. Али као парохијски свештеник знам да има наших суграђана који немају услова за то – живе у малом стану и не могу да угосте све које би желели да позову. Зато не треба осуђивати оне који славе у ресторану, јер можда немају другу могућност, то јест немају где да приме већи број гостију. Ипак, моје искуство говори да таквих нема много – објашњава презвитер мр Александар Ђаковац, асистент на Православном богословском факултету.
    Не постоје црквена правила која би одредила место за обележавање славе, нити Црква брани свештенику да присуствује прослави у ресторану, док колач ваља пререзати у храму или у дому. Да ли ће се гости примати у породичном дому, ресторану или неком другом прикладном месту није толико важно, колико да славље прође у умерености – каже Ђаковац.
    – Смисао крсне славе је пре свега у молитви, учествовању славара на светој литургији и гостољубљу. Слава има и социјални аспект, пошто је то због данашњег темпа живота и отуђености понекад и једина прилика да се сусретнемо са рођацима и пријатељима. Најважније је ипак да будемо умерени у свему, да славу обележимо како доликује, без разметања и кича али и да се сетимо оних који немају и да им баш тог дана помогнемо, дарујући према својим могућностима сиротишта народне кухиње и сличне установе – објашњава наш саговорник..
    Начин обележавања крсне славе спада у домен народних обичаја који се разликују од једног до другог места у Србији, а тако је било и у прошлости. На селу је у великим кућама лако било примити већи број гостију, а домаћици је у припреми хране помагала породица, родбина, комшије...
    – Променио се начин живота и ми томе морамо да се прилагодимо. Не можете очекивати од домаћице која добије један слободан дан за славу да спреми трпезу за велики број званица. Зато није необично што неки прибегавају куповини готових производа и наручивању хране. Весеље није страно православном етосу. Хришћанство је вера радости, како нас учи апостол Павле. Важно је да све буде са мером како би било „милом Богу приступачно” – истиче Ђаковац.
    Иако се некима чини да је прослава славе у предузећу или политичкој странци помодарство, наш саговорник истиче да је такво обележавање славе било присутно и у прошлости, у виду еснафских слава.
    – Свака група људи која је на неки начин организована може да обележи молитвом славу свог предузећа, удружења или институције. Понављам, важно је имати меру и не заборавити оне међу нама који су потребити а којих је тако много. Како ћемо у миру и радости прослављати славу ако смо заборавили оне који гладују, или још горе, ако смо некоме – као неки недавно оним јадним Сиријцима – ускратили основно људско и хришћанско гостопримство – каже Ђаковац.
    Иако се у јавности често говори о весељима на славама у ресторанима, др Весна Марјановић, етнолог Етнографског музеја у Београду, сматра да су такве врсте прослава – малобројне.
    – Бавим се истраживањем годинама, а само два пута, деведесетих година у Новом Саду и недавно у Крушевцу, била сам на слави у ресторану. Када сам питала власника хотела у Крушевцу зашто славу организује у ресторану, одговорио ми је: „То је моја кућа” – објашњава Марјановићева.
    Иако нас је промена у начину живота нагнала да променимо и неке обичаје у вези са славама, по речима наше саговорнице, ипак смо сачували обичаје слављења из прошлости.
    – Слава је друштвени и религијски догађај и обележава се различито од места до места. У неким крајевима Србије иде позивар и зове госте да дођу на славу, у другима становници тврде да се на славу не зове. На југу Србије слави се вече пред славу, док таквог обичаја нема на северу земље. У Војводини, на пример, донедавно се нису правили колачи за славу, док у другим местима слава не може да се замисли без ове посластице – каже Весна Марјановић, која додаје да се у обележавање славе последњих година укључује и све већи број младих и деце.
    ---------------------------------------------------------------------------
    Трпеза симбол заједништва
    У неким старим господским породицама у Београду био је обичај да славу не обележавају уз богату трпезу, већ уз кафу и ситне колаче. Слава није само храна и пиће, али не може бити ни без хране и пића, макар и најскромније трпезе, каже Александар Ђаковац.
    – Окупљање за трпезом симбол је заједништва, и Христос је обедовао са својим ученицима. Због начина живота ретке су прилике када се срећемо са родбином и пријатељима и због тога је важно да се крсна слава обележи и на овај начин – објашњава наш саговорник.
    Дејана Ивановић
    објављено: 17.12.2013.
  20. Волим
    Andre Williams got a reaction from миркан for a Странице, Слава може и у ресторану, али умерена   
    (Фото Ж. Јовановић)


    Обележавање славе у ресторану, а не у породичном дому, трпеза препуна хране наручене путем кетеринга која замењује чувене домаћинске специјалитете, славски колачи из продавнице уместо посластица које су некада правиле домаћице... На неки од ових начина многи ће за два дана обележити једну од највећих слава у верском календару – Светог Николу. Да ли је променом обичаја слава изгубила смисао и како на неке од ових новина гледа црква?
    – Најприкладније је крсну славу организовати у свом дому. Али као парохијски свештеник знам да има наших суграђана који немају услова за то – живе у малом стану и не могу да угосте све које би желели да позову. Зато не треба осуђивати оне који славе у ресторану, јер можда немају другу могућност, то јест немају где да приме већи број гостију. Ипак, моје искуство говори да таквих нема много – објашњава презвитер мр Александар Ђаковац, асистент на Православном богословском факултету.
    Не постоје црквена правила која би одредила место за обележавање славе, нити Црква брани свештенику да присуствује прослави у ресторану, док колач ваља пререзати у храму или у дому. Да ли ће се гости примати у породичном дому, ресторану или неком другом прикладном месту није толико важно, колико да славље прође у умерености – каже Ђаковац.
    – Смисао крсне славе је пре свега у молитви, учествовању славара на светој литургији и гостољубљу. Слава има и социјални аспект, пошто је то због данашњег темпа живота и отуђености понекад и једина прилика да се сусретнемо са рођацима и пријатељима. Најважније је ипак да будемо умерени у свему, да славу обележимо како доликује, без разметања и кича али и да се сетимо оних који немају и да им баш тог дана помогнемо, дарујући према својим могућностима сиротишта народне кухиње и сличне установе – објашњава наш саговорник..
    Начин обележавања крсне славе спада у домен народних обичаја који се разликују од једног до другог места у Србији, а тако је било и у прошлости. На селу је у великим кућама лако било примити већи број гостију, а домаћици је у припреми хране помагала породица, родбина, комшије...
    – Променио се начин живота и ми томе морамо да се прилагодимо. Не можете очекивати од домаћице која добије један слободан дан за славу да спреми трпезу за велики број званица. Зато није необично што неки прибегавају куповини готових производа и наручивању хране. Весеље није страно православном етосу. Хришћанство је вера радости, како нас учи апостол Павле. Важно је да све буде са мером како би било „милом Богу приступачно” – истиче Ђаковац.
    Иако се некима чини да је прослава славе у предузећу или политичкој странци помодарство, наш саговорник истиче да је такво обележавање славе било присутно и у прошлости, у виду еснафских слава.
    – Свака група људи која је на неки начин организована може да обележи молитвом славу свог предузећа, удружења или институције. Понављам, важно је имати меру и не заборавити оне међу нама који су потребити а којих је тако много. Како ћемо у миру и радости прослављати славу ако смо заборавили оне који гладују, или још горе, ако смо некоме – као неки недавно оним јадним Сиријцима – ускратили основно људско и хришћанско гостопримство – каже Ђаковац.
    Иако се у јавности често говори о весељима на славама у ресторанима, др Весна Марјановић, етнолог Етнографског музеја у Београду, сматра да су такве врсте прослава – малобројне.
    – Бавим се истраживањем годинама, а само два пута, деведесетих година у Новом Саду и недавно у Крушевцу, била сам на слави у ресторану. Када сам питала власника хотела у Крушевцу зашто славу организује у ресторану, одговорио ми је: „То је моја кућа” – објашњава Марјановићева.
    Иако нас је промена у начину живота нагнала да променимо и неке обичаје у вези са славама, по речима наше саговорнице, ипак смо сачували обичаје слављења из прошлости.
    – Слава је друштвени и религијски догађај и обележава се различито од места до места. У неким крајевима Србије иде позивар и зове госте да дођу на славу, у другима становници тврде да се на славу не зове. На југу Србије слави се вече пред славу, док таквог обичаја нема на северу земље. У Војводини, на пример, донедавно се нису правили колачи за славу, док у другим местима слава не може да се замисли без ове посластице – каже Весна Марјановић, која додаје да се у обележавање славе последњих година укључује и све већи број младих и деце.
    ---------------------------------------------------------------------------
    Трпеза симбол заједништва
    У неким старим господским породицама у Београду био је обичај да славу не обележавају уз богату трпезу, већ уз кафу и ситне колаче. Слава није само храна и пиће, али не може бити ни без хране и пића, макар и најскромније трпезе, каже Александар Ђаковац.
    – Окупљање за трпезом симбол је заједништва, и Христос је обедовао са својим ученицима. Због начина живота ретке су прилике када се срећемо са родбином и пријатељима и због тога је важно да се крсна слава обележи и на овај начин – објашњава наш саговорник.
    Дејана Ивановић
    објављено: 17.12.2013.
  21. Волим
    Andre Williams got a reaction from ИгорМ for a Странице, Света тајна крштења из догматског угла - Проф. др Здравко Пено   
    – Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.
    Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.
    Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа... Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.
    У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?
    – Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.
    Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?
    Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.
    У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?
    – Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.
    У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?
    – Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).
    У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?
    – Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.
    Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.
    У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.
    У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?
    – И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.
    У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.
    И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.
    разговарао Ненад Јовановић
    Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.)
  22. Волим
    Andre Williams got a reaction from Срђан Ранђеловић for a Странице, Света тајна крштења из догматског угла - Проф. др Здравко Пено   
    – Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.
    Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.
    Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа... Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.
    У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?
    – Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.
    Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?
    Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.
    У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?
    – Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.
    У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?
    – Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).
    У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?
    – Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.
    Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.
    У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.
    У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?
    – И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.
    У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.
    И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.
    разговарао Ненад Јовановић
    Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.)
  23. Волим
    Andre Williams је реаговао/ла на Иван Недић за a Странице, На дан старца Порфирија Кавсокаливита служена света литургија у Међулужју код Младеновца   
    Одломак Из књиге Анаргиоса Калиацоса, Тамо где хоће Бог. Живот и чуда старца Порфирија:
    Тропар оцу Порфирију
    После блаженог yснyћа оца Порфирија, један од његових нећака, по струци педагог, виде у сну огромну, сјајну цркву високо на небу, посвећену оцу Порфирију. Старац је седео у центру храма, и велико мноштво људи Божијих у сјајним одеждама са венцима на главама испуњаваше и окружаваше храм, мелодично певајући тропар оцу Порфирију.
    Старчев нећак је успео да запамти тропар, јер га је у сну чуо много пута. Када се пробудио, не само што га је записао, већ га је и снимио на касету. Тропар гласи:
    Као што си на земљи се молио, не само за исцељење сваке болести и немоћи људске, но и најпре за дар опроштења грехова наших, тако и на небесима, оче Порфирије, Христа Бога моли да се спасу душе наше.




    За Поуке.орг



    Иван Недић


  24. Волим
    Andre Williams је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Старци Порфирије Кавсокаливит и Мелетије Ипсенијски унети у диптих светих Православне Цркве   
    Званично саопштење Светог синода Константинопољског патријархата (одломак)
    Данас, у среду 27. новембра 2013. године, сазвано је заседање Светога синода под председавањем Његове свесветости, ради разматрања питања са дневног реда.
    Током заседања Свети синод је донео одлуку да одобри следеће:
    1. Предлог Одбора за канонизацију о уношењу јеромонаха Порфирија Кавсокаливита и јеромонаха Мелетија Ипсенијског (Родоског) у диптих светих Православне Цркве.
    Из Главног секретаријата Светог синода
    http://www.patriarch...nd-sacred-synod
    Превод: Иван Недић
    Извор: Форум Поуке
    Преподобни старац Порфирије је рођен 1906. године у селу Свети Јован на острву Евија. Његово световно име било је Евангелос Баирактарис и веома рано је показао склоност ка монаштву. Тако, када је имао само 13 година, по завршеном другом разреду средње школе, одлази у скит Свете Тројице, познат као Кавсокаливија на Светој Гори, где је провео наредних 6 година као искушеник уз два старца монаха, узимајући име Никита. Ипак, због тешке болести био је приморан да се врати у Евију, где се настањује у манастиру Светог Харалампија у Авлонари. Када је напунио 20 година имао је прилику да се сретне са Архиепископом синајским Порфиријем, који препознајући у њему духовне дарове рукополаже га у чин презвитера и даје му име по којем ће постати препознатљив. Следеће године манастир Светог Харалампија постаје женски манастир, а отац Порфирије се настањује у манастиру Светог Николе, такође на Евији. Године 1940. отац Порфирије одлази у Атину где је именован за старешину цркве Светог Герасима при атинској Поликлиници на Омонији, где остаје све до 1973. када се повлачи прво у Калитеу, да би после неколико година отишао у Милеси где је основао манастир Преображења Господњег. Због његовог светог живота велики број верника је посећивао старца Порфирија. Дана 2. новембра 1991. повлачи се у своју стару келију на Светој Гори, где се упокојио у Господу 2. децембра исте године.
    Извор: СПЦ
  25. Волим
    Andre Williams gave a reaction for a Странице, Рукоположење у Саборној цркви у Крушевцу   
    Владика Давид је у беседи по рукоположењу честитао о. Александру и његовој супрузи Ивани, нагласивши значај, величину и мисао свештеног позива и служења. На крају су се присутни сабрали на Трпези љубави која је приготовљена у парохијском дому цркве Светог Ђорђа.
    play
    Беседа Владике Давида по Јеванђељу - Преузмите – 0:00:00 / 0:00:00
    play
    Беседа Владике Давида по рукоположењу - Преузмите – 0:00:00 / 0:00:00
    Извор: Епархија крушевачка
×
×
  • Креирај ново...