Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

sandokan

Члан
  • Број садржаја

    108
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

О sandokan

  • Ранг
    Интересује се
  • Рођендан 01/01/1

Profile Information

  • Пол :
    Небитно
  1. Па, наравно, биће и оваквих мишљења facenew22222222 Господине Чејовићу, немамо разлога да бришемо Ваше мишљење које показује своју духовну основу. Радовати се расколу, "цепању хитона" за које је преосвећени епископ Артемије ЛАГАО рекавши да то никада не би урадио (на жалост, знали смо да је лагао)? Нема овде разлога да се било ко радује и да ликује - нарочито они који ће да отпадну од Цркве Христове. Где су светоотачки примери за ово понашање господине Чејовићу (и остали који овако мисле)? Veoma postovani gospodine Andrej, raskol u SPC je nastao veoma davno, jos od momenta kada je beogradska patrijasija postala clan svjetskog saveza necastivih. Ovo sto se danas desilo, je povratak izgubljenog sina, koji je konacno ukapirao da beogradska patrijasija nije Crkva. Slava Bogu!
  2. Sada vladika Artemije, sa jos par vladika, treba da rasicini bezblagodatnog kvazi patrijaha Irineja, toboznjeg episkopa Rista Radovica, Irineja Bulovica, Atanasija Jevtica i jos barem 50% takozvanih vladika beogradske patrijasije.
  3. Професор Зисис: Подршка Епископу Артемију и Архимандриту Симеону среда, 17 новембар 2010 08:04 Професор емеритус Богословског факултета у Солуну о. Теодор Зисис, обратио се јавности писмом подршке поводом прогона Епископа Артемија и Архимандрита Симеона. Писмо доносимо у наставку. ПОДРШКА ПРОГОЊЕНИМ КЛИРИЦИМА СРПСКЕ ЦРКВЕ ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ И АРХИМАНДРИТУ СИМЕОНУ Протопрезвитер Теодор Зисис 1. Нови Светитељ Јустин Поповић стуб Православља Делимо радост Српске Православне Цркве због званичног прибрајања преподобног Старца Јустина Поповића међу Светитеље Православне Цркве. Свети Јустин израстао је у велики богословски и црквени ауторитет 20-ог века, са главним карактеристикама живота - гоњењима која је поднео од безбожног режима своје земље, аскетским након тога животом у свештеном манастиру Ћелије, разобличењем кроз своје списе разорне човекоцентричности Европе, а особито њених деривата на црквеном пољу, али и узрока, Папизма и Протестантизма. Просветљеном уму преподобног Јустина, који као нови апологета, философ и исповедник, слави име свога претходника - светога Јустина, философа и мученика, дугујемо веома јасну оцену да је Екуменизам, од многих данас хваљен и прихваћен, велика ”свејерес” 20-ог века, збир свих јереси, као и да у историји Божанског Домостроја постоје три пада - Адама, Јуде и Папе. Његова богословска мисао и његови премудри богословски списи, који обухватају већину поља црквеног живота, у сагласју са његовим преподобним животом и владањем, запечатили су отачким обрасцима не само Српску Православну Цркву, него и Цркву уопште. Свети Јустин је васељенски отац и учитељ Цркве, њен стуб и утврђење, наспрам јереси Папизма и Екуменизма. 2. Од четворице његових познатих ученика тројица су застранила Сви Православни са задовољством смо погледали у четворицу његових познатих ученика, Митрополита црногорског Амфилохија (Радовића), Епископа бачког Иринеја (Буловића), бившег Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) и Епископа рашко-призренског Артемија (Радосављевића). Сви они, са дубоким знањем грчког језика и књижевности, као и боголовља светих Отаца, били су похвала Српске Цркве; тројица првих и као професори Богословског Факултета у Београду уобличили су и обликују правац богословских студија, док четврти, Епископ Артемије, и он доктор Теологије, не заостаје у богословском образовању и списатељској делатности. Он има и особито преимућство да није само Епископ - пастир, него и духовни отац, Старац, многим монасима и монахињама, и сам парадигма монаха. Његова Епархија, мученичко Косово и Метохија, препуна је манастира у којима су већина монаха његова духовна деца. Епископ Артемије следује преподобном Јустину, осим у аскетском животу и монашком предању, и у храбром изобличавању Папизма и Екуменизма. Након представке коју је 1998. поднео Сабору СПЦ, донета је одлука о иступању Српске Цркве из Светског Савета Цркава, која нажалост није реализована, након посредовања других моћника и одступања поменуте тројице Епископа. Учествовао је на великом Симпозијуму који смо одржали у Солуну, посвећеном Екуменизму, чија је тема била: ”Екуменизам. Настанак - Очекивања - Оповргавања” (20-24. септембра 2004). Његово истински православно и храбро предавање објављено је у Зборнику овог историјског Симпозијума. У издањима која објављује његова Епархија непрекидно просвећује своје стадо изобличавајући Папизам и Екуменизам, а исто чини и његов сарадник Архимандрит Симеон, који је имао више неслагања по теолошким темама са Епископом бившим херцеговачким Атанасијем Јевтићем. Потписао је заједно са једним бројем грчких Епископа и многобројним клирицима, монасима и лаицима познато ”Исповедање вере против Екуменизма”, које је припремио и раширио познати ”Сабор Клирика и Монаха”, а које је веома узбудило и узнемирило Православне Екуменисте. Текст ”Исповедања” његовом бригом преведен је на српски, одштампан као књижица, и потписан од многобројних Срба, клирика и монаха. Епископ исповедник указивао је много пута својим обраћањима Сабору Српске Цркве на погубно екуменистичко учење Епископа - професора Богословског Факултета у Београду, иако није успео да се предузму било какве мере, јер поменутог професора штити моћна Тројка поменутих Јерараха - професора, који се нажалост сада не крећу путем Светих Отаца и њиховог Старца Светог Јустина Поповића, него трагом моћних савремених Екумениста, дружећи се и фотографишући се са Папом и његовим кардиналима, и већ отворено промовишући у многострадалној, мученичкој и светородној Србији филопапизам и Екуменизам. А један од тројице, Епископ Атанасије Јевтић, прошле године је два пута увредљиво и нечасно напао састављаче и потписнике ”Исповедања вере”; први пут на симпозијуму посвећеном Светом Никодиму Светогорцу, који је јула 2009 организовао мушки манастир Преподобног Никодима (Гумениса), изазваши велику жалост и гнев отаца манастира, који су потписали ”Исповедање”, и који су га такође чули да отворено доводи у сумњу учење и ставове Светог Никодима Светогорца; други пут учинио је исто на симпозијуму који је новембра 2009. организовала Митрополија веријска поводом прибрајања сословију светих чланова породице Светог Григорија Паламе. 3. Отворени прогон Артемија и његових сарадника Последњи догађаји у Српској Цркви испунили су нас, нажалост, горчином и жалошћу због грубог прогона Епископа Артемија који је покренут последњих месеци, након избора новог Патријарха Српског Иринеја, чији су носиоци тројица његове духовне ”браће”, од којих се посебно истиче Атанасије Јевтић. Сва тројица су до сада уживала посебну част и поштовање од стране Грка верника, због њиховог отачког и исихастичког образовања; сада се многи питају и не могу да схвате како је могуће да се ученици преподобног Јустина, прогоњеног и оклеветаног, преобрате у прогонитеље и клеветнике свога духовног брата. Изгледа да је Епископ Артемије требало и у томе да следи пут преподобног Јустина, пут прогона и изгнанства, и то не од безбожника и неверника, него од браће сродне у вери. За Епископа Артемија његова духовна ”браћа” су отворила пут светости, док су они сами, како изгледа, пожелели славу гонитеља Светих. Ствари су јасне и никаква дезинформација не може да их промени. Артемије је непожељан из два разлога, као што и сам укратко излаже у својој белешци под називом ”Зашто ме гоне”. Најпре зато, јер се као пастир страдалног Косова, и као истински етнарх тамошњих Православних Срба, супротставља остварењу планова стварања независног Косова, као друге албанске државе на Балкану, према пројектима Новог Светског Поретка, који теже слабљењу Православне Србије по благослову Ватикана, да би затим у наставку уследило и слабљење Православне Грчке, по примеру стварања Косова. И друго, због његовог одлучног става против Екуменизма, Папизма и Глобализације, против новотарија у животу и Теологији. Потресно је, али и сведочи о његовом отачком и мученичком карактеру, оно што пише у белешци: ”Тако, удружени сви којима на било који начин сметам у остварењу њихових нечасних циљева, сложно јуришају на мене спремни да ме склоне са места на коме сам, или - да ме физички униште. Знам, сви моји претходници на трону Епархије рашко-призренске, као и цео српски народ на Косову и Метохији, вековима су страдали и страдају по допуштењу Божјем. Није чудо што и ја делим њихову судбину. Гонитељи моји могу ме лишити Епископског Трона, чак и Епископског Чина, могу ме прогласити болесним, сенилним, чак и лудим (као што је то већ учино Сава Ј), могу учинити и многа друга безакоња која нисам у стању ни да замислим. Све ћу поднети с помоћу Бога”. То се већ десило. Без црквеног суђења и права на одбрану, са очигледним кршењем сваког појма права, световног и црквеног, на свом последњем заседању Сабор Српске Цркве, са малом већином, уклонио је Епископа Артемија из његове Епархије, не лишивши га архијерејског чина, прогласио га је дакле лишеним његовог трона, и поред тога што свети Канони одређују да се не може одузети од Епископа његова Епископија, пре него што се одржи и оконча судски процес против њега: ”А лишити га сасвијем епископства, прије решења тога његовога посла, не би могло изгледати правичним никаквоме хришћанину” (87. Канон Картагенског помесног Сабора). Лута бескућник и прогнаник, тражећи гостопримство у некој Епархији, пошто му је диктаторски забрањено чак и да посети своју Епархију; лишили су га, заправо, без икакве надлежности, неодвојивог права које има сваки човек, да се креће слободно и да путује где жели. Да би га успели лишити духовног монашког очинства, и да би га оголели од његове духовне деце, забрањују му, крњећи архијерејство које су му оставили, да исповеда монахе. Срећом те су монаси упозорили новог Администратора Митрополита Амфилохија да ће напустити манастире, ако се у Епархију не врати једини канонски Епископ и њихов духовни отац Епископ Артемје. Узнемирени и љути су и Православни верници са Косова и Метохије и из читаве Србије. Још је страшнији прогон блиског сарадника Артемијевог, Архимандрита Симеона. Изнели су лажне оптужбе против њега, да је тобоже злоупотребио велике суме новца, који је прикупљен од прилога и био намењен за изградњу и обнову храмова и манастира. Епископ Артемије потврђује да све што је чинио Симеон, чинио је по његовом налогу и да за све трошкове постоје правдајући документи. Пошто, међутим, нико не би поверовао да је Артемије, Епископ подвижник, злоупотребио новац, свалили су кривицу на његовог недужног и невиног сарадника, да би на тај начин показали како јесте могуће да је он сам добар и свет, али међутим није способан да управља, јер његови сарадници раде шта хоће. Тако, са оптужбом за злоупотребу новца и са истоветном процедуром без преседана, без суђења и одбране, Архимандрит Симеон, који се у Солуну налази на постдипломским студијама под надзором проф. Димитрија Целенгидиса, ухапшен је на захтев Интерпола и налази се у притвору у полицијској станици у Солуну, док се не одобри или одбаци од стране грчких судских и политичких органа његово изручење Србији, како би тамо био суђен за тобожње безакоње које је учинио. 4. Поклониће се Папи и у Србији Тако, неправедно суђење против Началника наше вере, са привођењем лажних сведока, што је затим поновљено у животима многих светитеља, дешава се и у наше дане од стране безаконих зборишта Архијереја, Књижевника и Фарисеја, са подстрекивањем и припомагањем планера Новог Светског Поретка, који теже да уклоне све који се противе њиховим пројектима, било њиховим моралним било физичким уништењем. Напад НАТО-а на Србију 1999. није успео да покори Православну Србију, али то успевају сада са унутрашњим урушавањем ставова српских вођа на црквеном и политичком плану. Током смртоносних бомбардовања бомбама са осиромашеним уранијумом, које су бацане са благословом Папе, понављајући тако убиства 800.000 Срба током Другог Светског рата од стране папских Усташа ”светог” кардинала Степинца, смирени и свети Патријарх Српски Павле, Артемијев претходник у Епархији рашко-призренској, одбио је предлог да прими и да дозволи посету Папе Србији, који је такође предводио и предводи откидање Косова и Метохије од Србије, и јачање Муслимана насупрот Православних Срба. Данас, нови Патријарх Српски Иринеј, одмах након свога избора изјављује, да његово патријарховање има два циља: прво да наметне ред и дисциплину у редовима клира, очевидно да се не би супротстављали, као што је то чинио Артемије и његови сарадници, а затим да припреми посету Папе Србији 2013. године поводом прославе у Нишу, који је родни град Константина Великог, 1700 година од потписивања Миланског Едикта. У склопу овог новог екуменистичког и глобалистичког оквира у животу Србије, која сада треба да се поклони верском лидеру света, уколико жели да постане члан Европске Уније, наложено је предстојницима Цркве да уклоне непокорног и непослушног Артемија, да обешчасте и ослабе његове снажне и способне сараднике, као што је Архимандрит Симеон. Заједно са писцем ових редова многи клирици, монаси и лаици, састрадавају целом душом и срцем са прогоњеном једноверном браћом, и благодаримо подвигоположнику и венцедавцу Господу, који и у наше дане уздиже исповеднике вере. Жалимо због гонитеља; волимо их и молимо се да их Бог просветли да се врате своме првобитном исправном путу, путу Светих Отаца и њиховог Светога Старца Јустина Поповића. Насупрот обесхрабрујуће и жалосне слике ”Православних” Патријараха и Предстојатеља, који се један за другим поклањају звери из Апокалипсе и пирују са Вавилоном, блудницом великом (Апок. 14-18), као што је ових дана било и на светородном Кипру[1], став Епископа Артемија и оних Архијереја на Кипру који се нису поклонили звери, него следе невино и заклано ”Јагње”, Христа, ”куда год пође” (Апок. 14, 4), испунило нас је радошћу, поносом и надом. Зато што су они ”откупљени између људи као првина Богу и Јагњету, и у њиховим устима не нађе се лаж, јер су без мане” (Апок. 14, 4-5). У молитвама нашим ватрено се молимо: ”Помени Господе Архијереја Артемија и остале Архијереје, који правилно управљају речју истине твоје”. 8. јун 2010. [1] Тих дана се управо одиграла посета Папе Кипру.
  4. Opet Simeon Vilovski УДАР НА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА – ПРОЦЕС ЗАТИРАЊА СРПСТВА И ПРАВОСЛАВЉА У СРБИЈИ „Зато плачем, мој предраги Спасе, Вечност ми је кратка за плакање“ (речи светога Саве, у песми Владике Николаја „Небеска Литургија“) КО СВЕ СТОЈИ ИЗА ХАЈКЕ НА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА Извршиоци и подстрекачи најновијег прогона Епископа рашко-призренског др Артемија, са циљем његовог коначног и дефинитивног уништења, видљиви су у јавности и јасно су препознати. Улога непосредних егзекутора припала је актуелним члановима светог Синода, а то су заправо тројица тзв. Јустиноваца (Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић) и њихови следбеници (Григорије Дурић, Фотије Сладојевић, Јоаникије Мићовић, Теодосије Шибалић...), док су подстрекачи овога недела амбасаде тј. амбасадори појединих западних земаља, заправо Вашингтон који стоји иза њихових мисли и деловања, и свакако, незаобилазни режим западне марионете Бориса Тадића, који је нештедимице ставио у службу спровођења овога злочина све потребне ресурсе државног апарата – медије, полицију, судство, аналитичаре... Свакако да је Запад, тј. Вашингтон желео да остане „чистих руку“, те да Српска Црква сама својим сопственим рукама задави једног од својих најугледнијих Архијереја; што наведеној господи Епископима и није било мрско, напротив. Имају они много других, и старих, нерашчишћених рачуна. Додатно, и њима би било блиско да остану што „чистији“, те да Епископ Артемије, по могућству, сам себе задави, или бар допринесе својој егзекуцији, макар у смислу давања сагласности и легитимитета читавом овом нечасном процесу. Отуда и толики притисци, претње, уцене, тортура итд, која се над њим свакодневно врши. Палета механизама веома блиска наведеним Епископима, преузета из времена старе, добре римокатоличке Инквизиције, али у суштини саставни део њиховог карактера, који су истрајно градили претходних деценија. Када би у Српској Цркви деловали папски кардинали преобучени у српске Епископе, са циљем разбијања и коначног уништења исте, да ли би они дејствовали другачије, тј. деструктивније и ефикасније, од начина на који делују корифеји „литургијске обнове“, увођења „нове теологије“ на Богословски факултет и у средње богословске школе, уништења народне побожности, институција духовног руковођења и исповести, подвижничког живота, погибељног деловања највиших органа Српске Цркве на Косову и Метохији, односа према Европској Унији и прозападном режиму Бориса Тадића, и многих других погубних активности у свим сегментима народног живота, што све кулминира ових дана невиђеним безакоњем и злочином над једним канонским Архијерејем Српске Цркве, доказаним и потврђеним вишеструко током свог двадесетогодишњег архијерејског деловања, као изузетан духовник и борац за Српство и Православље. Или би деловали управо на овај начин, јер ефикаснији и делотворнији начин уништења и цепања СПЦ, и српског народа у целини, тешко да постоји у садашњим околностима? Ефикасније од тога било би само физичко уништавање, какво је примењивано у НДХ током Другог светског рата под благословом Римокатоличке Цркве и Алојзија Степинца (већ проглашеног, за учињена дела и постигнуте успехе у борби против шизматичких Срба и Православља у НДХ, за блаженог, од стране Папе римског), чији су највећи пријатељи (тј. Римокатоличке Цркве, Папе и папских бискупа и кардинала) постали, нажалост, неки од (најугледнијих?) Јерараха Српске Цркве. Или су, можда, неки од њих управо већ и кардинали? У шта их је, заправо, произвео Папа, удостојавајући их тако ретке части – као што је даривање кардиналског прстења? И какве су они обавезе преузели том приликом, а које од тада неуморно и пожртвовано испуњавају? Треба ли много памети да би се све ово сагледало? Процес покатоличавања српског народа, кроз увођење римокатоличке праксе у живот и поништавање православног искуства, веома је интензивиран последњих година, и сви који указују на опасности тога процеса, и на његове носиоце у Срба, бивају жигосани од стране истих, који су истовремено и узурпатори највиших функција у Српској Православној Цркви. Откуда, уосталом, толика страст и бескрупулозност за заузимање највиших управних функција у СПЦ (пре свега у Синоду)? Зашто се стално ротирају исти чланови већ годинама – Иринеј Буловић, Григорије Дурић и, већ талични, Амфилохије Радовић (који годинама не излази из састава светог Синода, мимо свих правила и канона, не само божанског него и људског понашања), при чему су поједини Епископи већ годинама запостављени? Зашто се у Светом Архијерејском Сабору не уведе „кључ“ приликом одређивања састава светог Синода, према коме ће сви Епископи, према унапред утврђеном редоследу, постајати чланови Синода када на њих дође ред, и тиме бити елиминисана дискриминација једних и фаворизовање других? Коме то не одговара и ко се тога плаши? Одговор на последње питање је јасан. Није ли управо страсна борба за узурпирање извршних функција у СПЦ и претварање светог Синода у егзекуторски орган, такође и третирање појединих Епископа од стране Синода као да су они службеници Синода, које је Синод поставио на ту дужност, те их он и разрешава, управо одраз потребе да се у Српској Цркви наметну и спроводе, њој до сада страни и, свакако, штетни и погубни, процеси? Другим речима – да се извршавају „задаци“, који би са неких других позиција, тј. позиција обичних епархијских Архијереја, били много теже и спорије спроводиви? О којим би се, уосталом, задацима овде могло радити – о задацима који долазе из Вашингтона, Брисела, Ватикана, Лондона, Цариграда (Цариградска Патријаршија), Женеве (Светски Савез Цркава)...? Или неких других, тајнијих, центара моћи? Док се са позиција власти чланова светог Синода, поготову када се постигне кохерентност и хомогеност састава, као што је случај са актуелним сазивом Синода, формираним маја 2009. године, брзина и ефикасност у спровођењу и наметању вишеструко увећава! Уосталом, један од чланова новоизабраног Синода, Григорије Дурић, одмах након избора изјавио је медијима да су пред новоизабраним Синодом велики „задаци“! Један од тих задатака чак је и навео – рашчишћавање односа са Владиком Артемијем! Па опет, требало је да прође читавих осам месеци да то „рашчишћавање односа“ почне. Да би нам и Митроплит Амфилохије непосредно након избора новог Патријарха српског преко медија поручио - да Синод тек након избора Патријарха може да ради пуним капацитетом и да ће приоритетна тема бити Косово! САТАНИЗОВАЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА И ЊЕГОВИХ НАПОРА ГОДИНАМА СЕ ИСТРАЈНО И ОРГАНИЗОВАНО СПРОВОДИ ИЗ ДЕЧАНА Насртај на Епископа Артемија од стране светог Синода (под институцијом светог Синода у овом случају, тј. када је реч о односу према Косову и Метохији и Епископу Артемију, треба подразумевати претходно наведене Епископе, а пре свега Атанасија, Амфилохија и Иринеја Буловића, који су последњих година стално били „у“ и „око“ светог Синода, као његови редовни чланови, или као чланови „проширеног“ Синода – то је био модел како да се укључе у „матицу“ по потреби кад год се ради о Косову и Метохији тј. Епископу Артемију, или пак као чланови фамозног „Косовског Одбора“, који је својевремено „жарио и палио“ у домену дефинисања политике и односа светог Синода и светог Сабора према Епископу Артемију и Косову и Метохији) траје већ више година. Тачније - од 2004. године, заправо након избора игумана манастира Високи Дечани Теодосија Шибалића за викарног Епископа липљанског. Убрзо након избора за Епископа (викарни Епископ заправо значи помоћни Епископ, Епископ помоћник) Теодосије Шибалић се у потпуности и свом силином окренуо против свог надлежног и канонског Епископа (који му је уз то био и духовни родитељ) Артемија. Као да је само чекао да буде изабран за Епископа, па да затим покаже своје „право“ лице и свој однос према претпостављеном. Он је, заправо, и раније, претходних година, пројављивао неслагање са ставовима, радом и делима Епископа рашко-призренског, али је то увек потискивао и врло контролисано испољавао, прекривајући то лицемерном љубазношћу и сервилношћу, чекајући пажљиво свој тренутак и стицање епископске власти. У противљењу и оспоравању рада Епископа Артемија, што се постепено претворило у субверзивно деловање викарног Епископа и његових трабаната у Епархији рашко-призренској, није био сам, напротив. У томе је имао здушну помоћ Атанасија, Амфилохија, Буловића и њихових следбеника, оних који су, заправо, највише и допринели да он буде изабран на мајском Сабору 2004. за Епископа, након вишегодишњег упорног и систематског притиска који су вршили на Епископа Артемија да предложи Теодосија Шибалића за викарног Епископа. Епископ Артемије одолевао је доста година, док најзад није попустио – и то се показује фаталним за њега. Додатни притисак на Епископа Артемија вршио је и сам Теодосије Шибалић, дуготрајним мољакањем, у време и невреме, и доказивањем колико би корисно било за Епархију рашко-призренску да он буде изабран за викарног Епископа. Док најзад није постигао свој циљ. Као што су се некада Ирод и Понтије Пилат, претходно смртни непријатељи, удружили како би предали смрти Исуса Христа, тако је и у овом случају фронт против Епископа Артемија ојачан и склапањем савеза са протосинђелом манастира Високи Дечани, Савом Јањићем, са којим је до тада, дуги низ година, Теодосије Шибалић био у правом смислу речи на „ратној нози“, чак је на само годину дана пре свог избора за викара био спреман да због сукоба са Савом Јањићем напусти манастир Дечане и игуманску столицу, али је то својим посредовањем тада спречио Епископ Артемије, трудећи се да ублажи узаврели сукоб између њих. Клевете против Епископа Артемија, његовог рада, ставова које је заступао, његових сарадника, нису касниле. Преношене су не само по Епархији рашко-призренској, него и шире, по СПЦ у Србији, али и по иностранству – требало је радити напорно и систематично како би се постигао циљ. А циљ је био врло брзо постављен – уклонити Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренског и на то место устоличити викара Теодосија Шибалића. Пракса која је веома кажњива по црквеним канонима и предвиђа најстроже казне за оне који се тиме баве. У раду на остварењу тога циља Теодосије Шибалић и Сава Јањић нису били сами – имали су здушну подршку већ поменуте групације Епископа, предвођене Амфилохијем, Атанасијем и Иринејем Буловићем. Већ од 2005. године по Епархији рашко-призренској, и по СПЦ, причало се како ће Епископ Артемије бити уклоњен са Епархије а да ће на његово место доћи Теодосије Шибалић. Наредне 2006. године они су били готово потпуно уверени у извесност остварења свога циља – рачунало се да ће то бити остварено на мајском Сабору 2006. а свештенство се већ припремало да прихвати новог Епископа. Међутим, и те године им се „измакло“ да остваре своју „нечасну работу“, те је, на пример, протосинђел Нектарије (Воргучић) који је живео у епископском двору и коме је претходних година Епископ Артемије поверио одговорне епархијске дужности (између осталог и вођење КиМ радија у Чаглавици, који је Епископ Артемије својим залагањем и ауторитетом непосредно након доласка Кфора и Унмика на Косово обезбедио за потребе Срба на КиМ), када је сазнао да се Епископ Артемије са мајског Сабора ипак враћа у Грачаницу као канонски Епископ рашко-призренски, дан пре његовог доласка скинуо мантију и отишао свет, поручивши осталим монасима у Грачаници да је очекивао долазак Теодосија Шибалића како би са њим наставио да ради, али пошто се ипак, неочекивано, враћа Артемије, он напушта монаштво. Убрзо након тога се оженио, живи у Чаглавици, наставио је да води КиМ радио, који је претходно безаконим радњама и уз помоћ Унмикових и шиптарских институција преотео од Епархије и пренео на своје име. КиМ радио својим прошиптарским и антисрпским деловањем већ годинама „прља“ медијски простор на Косову и Метохији, здушно помажући спровођење активности Саве Јањића и Теодосија Шибалића, а постао је, нажалост, и главни извор вести и података о догађајима на Косову и Метохији, које већ годинама преузима сајт Синода СПЦ. Велико је питање зашто се синодски сајт већ годинама базира на вестима о Косову и Метохији које производи и пласира КиМ радио, док је вести које је објављивала Епархија рашко-призренска на свом званичном сајту врло ретко и рестриктивно преносио, а било је периода када је сајт Епархије био у потпуној блокади, што се тиче преузимања њених вести од стране синодског сајта! Нектарије Воргучић (дечански монах и у Дечанима замонашен), био је (пре него што је скинуо мантију) један од главних ослонаца Атанасија Јевтића и фамозне „синодске Комисије“, која је требало да уочи мајског Сабора 2006. исфабрикује податке који ће бити основ за уклањање Епископа Артемија са катедре. И поред бескрупулозног наступа поменуте Комисије, небројених клевета које је Атанасије Јевтић тада проносио (између осталог оптужби за крађу више стотина хиљада евра од стране сарадника Епископа Артемија), инквизиторског карактера њеног деловања, чему је тон давао исти Атанасије Јевтић, покушаја да се на сваки начин „произведу“ неке кривице и неправилности у раду, ниједна кривица није утврђена, јер објективно није ни постојала. Постојала је само у умовима Теодосија Шибалића, Саве Јањића, Атанасија Јевтића и њима сличних. Једна од безочних клевета које су ширили била је тврдња (без иједног доказа) да је протосинђел Симеон, секретар Епископа Артемија, организовао атентат на Срђана Станковића, тадашњег секретара ЕУО Епархије рашко-призренске. Касније је ова оптужба проширена и на Епископа Артемија. На основу безаконог и неправилног рада поменуте Комисије, без икаквих прибављених доказа, на Архијерејском Сабору у мају 2006. године захтеване су ипак одређене казне и санкције које је требало применити према Епископу Артемију и његовом окружењу. Санкције су, узгред буди речено, биле сасвим неадекватне оптужбама (недоказаним) које су стављане на терет. Са тим и таквим резултатима рада поменуте Комисије и данас се „маше“ и оптужује Епископ Артемије за неизвршење њених одлука, не допуштајући да се на било какав начин изврши анализа њеног рада и њених резултата. Још један од ослонаца поменуте групе, у суштини завереника против Епископа рашко-призренског Артемија, био је тадашњи секретар ЕУО Епархије рашко-призренске Срђан Станковић, човек сплеткарског и интригантског карактера, који је у очекивању смене Епископа Артемија, уочи заседања Сабора у мају 2006. организовао побуну свештенства против надлежног Епископа, потрудивши се да се на време „престроји“ и приклони очекиваној новој управи. Као награду за своје деловање Срђан Станковић је одмах након доласка администратора у Грачаницу 13. фебруара 2010. године враћен на пређашњи положај секретара ЕУО. Клевете и неистине које су Сава Јањић и Теодосије Шибалић проносили о Епископу Артемију и његовом раду нису се ограничавале само на СПЦ, у земљи и у иностранству, него су врло брзо, још од 2004. године, почели систематски и организован „рад“ са политичарима у Србији. Циљ је био што више дезавуисати и дискредитовати рад и личност Епископа Артемија, и његових сарадника свакако, како би се на сваки начин онемогућавала борба коју он води и стварала клима о неопходности његове смене. У том смислу, поред осталих клевета и противљења на свим плановима рада Епископа Артемија (политичком, финансијском, у домену обнове и заштите српских светиња, духовном, монашком...) разносила се прича како Епископ Артемије није више способан да води Епархију и управља њоме, како је стар, сенилан, уз то је и болестан, има дијабетске кризе када му се подносе на потпис и одобрење документа а да он тога није ни свестан, уза све то и да му протосинђел Симеон у храну убацује неке штетне препарате, итд. Све ове приче имале су један логички закључак – треба уклонити Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренског, и на то место поставити млађег, способнијег, мудријег, лепшег човека, који уз то није тврд, застарелих погледа, некомуникативан, као Епископ Артемије, него толерантан, напредан, широких видика, отворен за новине, кога цени Запад, као што је Теодосије Шибалић. Овај субверзивни рад имао је подршку претходно поменутих Епископа, који су стварали и теоријску подлогу како би оправдали своје уплитање у непосредне надлежности епархијског Архијереја, које је било противно свим канонима и Уставу СПЦ. Митрополит Амфилохије избацио је чувену флоскулу - „Косово је свеукупно питање Цркве и народа“, а Атанасије Јевтић неуморно је понављао - „Косово није само Артемијево“. То је била теоријска подлога која је требала да оправда све безаконе упаде у канонске надлежности Епископа рашко-призренског, поништавање његових одлука, наметање својих решења у стратешким питањима и у свакодневном функционисању Епархије рашко-призренске, што је било апсолутно забрањено и строго санцкионисано канонском праксом Цркве. У суштини, то није било оправдање за сва безакона чињења, али јесте било бацање прашине у очи свима и стварање пометње, како би се „у мутном“ могао остварити што већи „улов“. Такво субверзивно деловање, изнутра од стране манастира Високи Дечани и споља од стране групе наведених Епископа - преко Синода па и преко Сабора - резултирало је стварањем пометње међу монаштвом и свештенством Епархије рашко-призренске, која се са протеком времена све више ширила и увећавала. Њихов циљ је био, између осталих, уздрмати што већи део клира Епархије и изазвати код њих сумњу како у способност Епископа Артемија да управља Епархијом, тако и у оправданост његових ставова и поступака у свим сегментима живота и рада Епархије. Успех који су постигли био је не мали. Као резултат злобе, клевета и мржње, који су се генерисали у Високим Дечанима и одатле сејали по целој Епархији, стварана је не мала смутња међу монаштвом и свештенством, што је све довело до тога да у току протеклих неколико година један број монаха, због такве климе, напусти сам манастир Дечане, као и да поједини монаси и монахиње из других манастира напусте Епархију рашко-призренску, те да се, са друге стране, међу делом клира створи клима неповерења и незадовољства надлежним Архијерејем и самим тим отпор према његовим поступцима и благословима. Напади који су, паралелно са овим токовима, долазили споља, од стране наведених Епископа, имали су за циљ да додатно уздрмају углед и ауторитет који је Епископ Артемије уживао међу својим свештенством и монаштвом, као и међу Србима у земљи и у дијаспори, те да тако потпомогну подривање Епископа рашко-призренског и олакшају његово уклањање са катедре. У том смислу није се презало од (зло)употребе медије у сврху клеветања и дезавуисања Епископа Артемија, што је нарочито дошло до изражаја након формирања марионетске Владе слабашног (скоро непостојећег) Мирка Цветковића, чији је врховни управљач у Србији био Борис Тадић, док су се прави налогодавци и шефови налазили на Западу, када су медији широко стављени на располагање Синоду и Дечанима за преношење свакаквих клевета и напада на Епископа Артемија, а са друге стране су били углавном затворени за другачије постављене ставове. У томе су нарочито предњачили дневне новине Блиц, где је Сава Јањић преко новинарке Жељке Јевтић систематски пласирао мноштво неистина, не само у вези са Епископом Артемијем него и у вези са другим Епископима СПЦ, као и Прес, који су због тога понекад, метафорично, били карактерисани и као Синодска гласила. Познато је да је чувена исфабрикована афера са центром за лечење наркомана у Црној Реци, која је лансирана крајем мајског Сабора 2009, базирана на видео снимцима које је на Сабор донео Теодосије Шибалић, са жељом да што више убрза пад свога Оца. Но, оцеубиство је ужасан грех, који починиоцима доноси вечно проклетство, а никако уживање и почасти, чему се они, несретници, надају да ће постићи својим неделима, такође и братоубиство, што је све било примењено у случају уклањања Епископа Артемија. Томе је претходила скандалозна афера са посетом Џозефа Бајдена манастиру Високи Дечани, када је Епископ Артемије ускратио свој благослов за реализацију те посете, док је Сабор, за све неочекивано, по хитном поступку поништио одлуку Епископа Артемија, и донео другу којом се Бајдену упућује порука добродошлице у Дечанима. У одлуци коју је потписао Епископ бачки др Иринеј, између осталог, стоји да је „посета потпредседника САД легитимна посета државама у региону, међу њима и Србији“. Подсетимо се, које то државе у региону је посетио Бајден, а међу њима и Србију? Познато је да је том приликом био у посети БиХ и Србији, тј. посетио је Сарајево, Београд и Приштину. Зашто онда треба наглашавати да је био у посети „државама у региону, међу њима и Србији“, када је посетио само две државе – БиХ и Србију? Или, заправо, Саопштење жели да стави до знања да је посетио три државе – БиХ, Србију и Косово? Тек тада добија смисао изјава да је посетио „државе у региону, међу њима и Србију“, дакле посетио је БиХ, Косово и Србију! И овога пута протагонисти поништавања одлуке Епископа Артемија, као и толико пута претходних година, били су исти, већ поменути Епископи, што није било ништа ново, али је нова и неочекивана била спремност да се таквом србомрсцу као што је Џозеф Бајден омогући да својом ногом згази у Дечане, како би се и тиме потврдило ко је „газда“ (да ли и у СПЦ?), и колика је покорност следбеника Вашингтона и Ватикана, тј. посленика „европских и евро-атлантских интеграција“ у Србији. Довољно је, међутим, сетити се вишегодишег деловања Амфилохија Радовића са позиција члана Европске Експертске Групе, чији су основни циљеви и задаци „подршка свеукупним политичким, економским и друштвеним реформским процесима у Србији, у циљу учлањења у европске и евро-атлантске интеграције“, као и „афирмисање про-европски и евро-атлантски оријентисаних актера“. Сагласно статуту Европске Експертске Групе, њени чланови се обавезују да ће будући „чврсто уверени у добробит перспективе учлањења Србије у европске и евро-атлантске интеграције, уложити све своје професионалне и личне потенцијале за остварење овог цивилизацијског пројекта“. Европска Експертска Група је организација веома крутог устројства, која од свога члана захтева „следеће обавезе: 1. Да спроводи програмске активности Организације; 2. Да својим радом учествује у реализацији основних задатака и циљева Организације“. Јасно је да чланови Европске Експертске Групе немају много простора за слободно наступање, те да се у свом деловању и јавном иступању морају покоравати ригидним захтевима Организације чији су чланови. Посебно је питање како Архијереј Православне Цркве може постати члан једне такве организације (и чак „уложити све своје професионалне и личне потенцијале“ за остварење „евро-атлантских“ интеграција, тј. учлањење у НАТО савез, асоцијацију која је немилосрдно бомбардовала Србију пуних 78 дана 1999. године и при томе нанела непроцењиве материјалне штете држави Србији и побила велики број недужних цивила, жена и деце; током бомбардовања 1999. заједно са Албанијом вршила агресију на територију суверене државе Србије; која је затим са великом војном силом ушла на Косово и Метохију и својим присуством и деловањем омогућила Шиптарима да у кратком времену протерају 250.000 Срба, побију преко 1.000, киднапују преко 1.000, несметано обављају трансфер Срба са КиМ у Албанију, тамо врше вађење органа из живих људи и затим организују њихову препродају; да несметано и без икаквих сметњи узурпирају већи део српске имовине на КиМ, да без икаквих сметњи поруше преко 150 српских цркава, од којих су неке биле у непосредној близини Нато снага, итд.), прихватити на себе „обавезе“ испуњења „програмских активности Организације“ и реализације „основних задатака и циљева Организације“, а вршити притом и даље апостолску мисију Христових ученика и следбеника? Несумњиво је да су те две мисије неспојиве и да се налазе у потпуној супротности, те да преузимање од стране црквених Архијереја таквих „обавеза“, „циљева и задатака“, „програмских активности“ и сл, Организација које су световног и анти-црквеног карактера, представља унижење Архијерејског достојанства, ругање тајни Христове жртве и тајни Цркве, и одрицање високих дарова примљених кроз тајну свештенства. За потврду да је Амфилохије Радовић итекако ревносно испуњавао „обавезе“ које је преузео, као и „програмске активности“ своје Организације, довољно је погледати његове изјаве током посете Бриселу марта 2009. године, када се није устручувао да изјави да је „Идеја европске интеграције у ствари чин сведочења Јеванђеља `да сви буду једно`“! Већа хула на Еванђеље од ове није потребна. Но, вратимо се посети Џозефа Бајдена Дечанима. Зашто је, заправо, Бајден уопште ишао у Дечане? Да ли управо због тога да посети свога верног и неуморног (високог) службеника Саву Јањића? Требало му је заиста пружити подршку, јер ради на тешком месту и у специфичном окружењу. И саме фотографије са посете, као и срдачан сусрет два „стара пријатеља“ упућују управо на такав закључак. ВИШЕГОДИШЊЕ ДЕЛОВАЊЕ ДЕЧАНА – АНТИСРПСКО И АНТИЦРКВЕНО Посебно занимљиво је питање политичког ангажмана Саве Јањића и Теодосија Шибалића. Њихова делатност на том пољу већ годинама је обојена отвореним про-шиптарским наступима, као и ставовима, изјавама и деловањима који су у потпуности ишли на штету Срба и српских интереса, не само на Косову и Метохији него и шире. Постала је већ антологијска идеја коју је Сава Јањић пласирао у једном званичном документу предоченом Косовском Одбору СПЦ још 2004. године, која се односила на значај и улогу српске културне баштине на Косову и Метохији. У том документу Сава Јањић заступа идеју да српски представници не треба никада да истичу српске светиње на Косову и Метохији као српске тапије, уз навођење једне болесне претпоставке – то би могло да изазове Албанце да се окрену ка њима да их руше! Као да их до тада нису порушили 150! Али, требало је лобирати да се Срби одрекну једног тако јаког аргумента, а пошто за то није било могуће наћи ниједан прави разлог, навођене су само претпоставке, макар и биле супротне здравој логици. Члановима фамозног Косовског Одбора, међутим, овакви ставови нису нимало сметали. Историјска је, такође, изјава Теодосија Шибалића, коју је често понављао, да је он „грађанин Косова и Метохије“! И то је тврдио далеко пре проглашења независности Косова, док је Косово и Метохија још увек словило као део Србије који се налази под посебним протекторатом УН у оквиру Резолуције 1244. Т. Шибалић се није устручавао да још 2006, у оквиру делегације коју је Синод послао да обилази америчке институције у Вашингтону, говорећи пред Конгресом и другим америчким институцијама, изјављује да говори као „грађанин Косова и Метохије“! Далекосежност и сервилност овакве изјаве боље се може сагледати када се упореди са изјавом привременог председника Косова Фатмира Сејдиуа, изреченом приближно у исто време када је била и посета синодске Делегације Америци, да „никада неће прихватити да се састане с председником Србије као грађанин Србије, јер ниједан косовски Албанац није грађанин Србије“! Али, чак ни то није било довољно да спречи Епископа Теодосија да Фатмира Сејдиуа назове „председником Косова“ приликом сусрета у манастиру Дечани. Карактеристично је, такође, било и често давање изјава у којима су Срби именовани као мањина на Косову и Метохији! Како Срби могу бити мањина у сопственој држави!? Може се, заправо, говорити само о шиптарској мањини у границама државе Србије, а говорити о Србима као мањини већ значи издвајање Косова и Метохије из оквира државе Србије и посматрање Косова као независне и самосталне државе. Говорити на тај начин, годинама пре незаконитог проглашења независности, значило је бити у сагласју са реализацијом шиптарских циљева – стварања независног Косова! Једна од честих изјава које су понављали С. Јањић и Т. Шибалић, из читаве палете којом су располагали, била је непрекидно понављана флоскула „без обзира на статус“, „какав год статус био“, „без обзира какав ће бити будући статус (КиМ) и какве ће боје бити застава“, итд. САВА ЈАЊИЋ – БЉЕРИМ ШАЉА Врло је занимљиво погледати разговор који је Сава Јањић почетком 2006. године у манастиру Дечани водио са Бљеримом Шаљом, тадашњим шефом шиптарског преговарачког тима на Преговорима који су вођени у Бечу под председништвом Мартија Ахтисарија. Видно је да је С. Јањић имао врло интензивне контакте и разговоре са шиптарским званичницима, било да су неки од њих долазили у манастир Високи Дечани, било да су се сусрети обављали на другом месту. Тако су у манастир Дечани осим Бљерима Шаље долазили и Ветон Сурои, Илбер Хиса, министар културе Астрит Хараћија, председник општине Дечани, а састанци су обављани и са тадашњим „премијером” Бајрамом Косумијем итд. С. Јањић је био кључна личност за контакте не само Шиптарима, него и са представницима међународне заједнице, оличеним како у организацијама стационираним на Косову и Метохији (Кфор, Унмик, итд), тако и у разноврсним делегацијама најразличитијег састава које су посећивале КиМ. Веома је значајно запазити да се С. Јањић у току разговора чак два пута пожалио Бљериму Шаљи на чињеницу да је „Владика Артемије и даље епархијски Архијереј“! Они, очигледно, делују као завереници, један од њихових заједничких интереса је и уклањање Епископа Артемија са трона Епархије рашко-призренске! То је догађај који би, свакако, одговарао и једнима и другима, тј. и Шиптарима и.......... (?). Ко је тај у чије име говори Сава Јањић и чије он то интересе заступа, али врло опрезно и обазриво, може се то видети и у разговору са Бљеримом Шаљом? Он не жели да пред Бљеримом открије све карте, премда су се они састали као завереници, тако и Бљерим наступа – „за нас је важно да одржавамо ове контакте, ја ћу Вам дати бројеве и све, и ви ћете мени дати бројеве, бићу Вам на располагању 24 сата“; „Ви имате врло комплексну улогу и компликовану ситуацију“; „за нас је важно да завршимо посао, а не да имамо неке медије или новинаре“; „није ми важна помпа, имам такву улогу, мој задатак је да завршим ствари, а не...“; „не само ја, већина нас, схваћамо деликатност ситуације, ми ћемо увек бити искрени према Вама, јер то је стварна искрена жеља“; „код нас ћете увек куцати на отворена врата, кажем, увек ћете моћи звати ил' мене ил' Ветона (Суроија) или било кога од нас…“; „ми треба увек да рачунамо, да сте Ви у деликатнијој позицији него ми, тако да увек, шта вам треба само извол'те, позовите мене, позовите Ветона, од сада ћете сигурно имати директне везе и са премијером…“; „моја је идеја да он именује једнога човека, не сам, који ће да..., има и других врло важних послова, који ће бити 24 часа у вези са Српском Православном Црквом“; „тако да ће сигурно бити један човек у влади који ће бити 24 часа са вама, у почетку знам да је деликатно да га примите, или да он уђе негде“; А тако наступа и С. Јањић – „у сваком случају, ми смо спремни… овако сад, на жалост још није време, да ми отворено уђемо у разговор са косовском делегацијом, у јавни разговор“; „врло је битно да одржавамо те контакте и да на неки начин незванично одржавамо тај контакт, док не дође време за… конкретно, званичне, јавне… да кажем састанке“; „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације“. Погледајмо, на кратко, које су то идеје које С. Јањић заступа. 1) Српске институције које су везане за Београд (осим СПЦ), паралелне су институције (то су годинама, од свога доласка 1999. године, тврдили и представници међународне заједнице) 2) Срби треба да учествују у шиптарским институцијама (то је био непрекидни позив Србима од стране међународне заједнице, која је годинама вршила велики притисак, и на Владу у Београду и на српске представнике на КиМ, да Срби морају учествовати у институцијама; у том циљу међународна заједница је годинама примењавала разне методе како би Србе приволела, тј. приморала да постану део шиптарских институција; Срби су, међутим, врло брзо након доласка међународне заједнице на КиМ престали да излазе на шиптарске изборе и да учествују у шиптарским институцијама; то је био званични став Владе из Београда и СПЦ) 3) Прихвата независност Косова, не противи се томе - премда на један одмерен и релативно опрезан начин то изражава (независност Косова је био заправо пројекат међународне заједнице, тј. Вашингтона пре свега, и Брисела; они су здушно радили на реализацији тога пројекта, заступали идеју неопходности остварења независности Косова, уложили огромне ресурсе у остварење независности Косова – финансијске, људске, војне, стручне – годинама интензивно преко разних форума и организација пласирали и радили на примени тога пројекта; довели огроман војни и политички апарат на Косово у лику Кфора и Унмика; у том циљу је оформљена Контакт група која је редовно и истрајно радила на остварењу независности, на томе је интензивно радила Међународна Кризна Група, тиме су се интензивно бавили министри ЕУ на својим седницама у Бриселу, затим многобројни амерички институти и тинк-танкови, итд; Сава Ј. је на терену, у редовима Српске Цркве, такође интензивно радио на пласирању идеје независности Косова, тј. на стварању климе неопходности таквога исхода и некротизовању свести која се томе противи; он се није устезао да говори и против Шиптара, али је зато о међународној заједници говорио увек у позитивном смислу; њих је увек представљао као доброжелатеље и доброчинитеље Србима, а њихове очигледне, према Србима лоше и негативне ставове и деловање, објашњавао страхом који странци, тј. Запад, имају од Шиптара – они се плаше Шиптара, тако је говорио, и зато морају тако да раде, иначе они то не желе, они желе нама да помогну, итд; можда ће звучати невероватно, али такви ставови и објашњења С. Јањића, у круговима у којима се он кретао и у којима је деловао, наилазили су на пуно уважавање, на потпуно прихватање, чак су и усвајани, а затим даље ширени као највећа „мудрост“; ево неколико мисли о независности Косова, које је С. Јањић изрекао пред Бљеримом Шаљом: „ја да сам Албанац, исто бих тако желео“; „независност сама по себи не значи ништа“; „многи кажу – статус, статус... за мене то уопште није суштинско, мени је важније каквог ће квалитета бити то друштво, како ће се живети у том друштву, јер ево сада смо ми званично у Србији – Црној Гори, мислим, ништа ми од тога немамо овде, и друго, на неки начин, исто сутрадан, не знам ни ја, да је званично ово Србија, на неки начин, ми и даље живимо у овој средини у којој живимо, са људима са којима живимо, и према томе морамо да решавамо проблеме који постоје, и сама та чињеница што ће бити ово званично једна застава и једна химна не мења ништа“) 4) Неопходно је да Косово и Србија уђу у Европску унију 5) За српски народ на КиМ користи увек термин „српска заједница“; то је термин који су, такође, својим доласком увели међународни представници; они никада нису говорили о српском народу на КиМ, него само о српској заједници; термин „српска заједница“ упућивао је, заправо, да се ради о српској мањини; то је даље подразумевало да је Косово одвојено од Србије, да није део Србије, јер Срби не могу у својој држави бити мањина, они су у својој држави конститутивни народ; Срби могу бити мањина само у другој држави 6) О српском народу на Косову и Метохији говори увек у трећем лицу, као о неком страном ентитету, коме он не припада, не идентификује се са њим, није део њега; то је за њега страно тело, као што су то и Албанци. О односу Срба и Шиптара говори са стране, као посматрач и модератор, а не као непосредни учесник и припадник једног од та два народа 7) Он се налази у позицији да мора да објашњава српским званичницима (црквеним великодостојницима и државним чиниоцима) каква је ситуација на Косову и Метохији, и шта би требало предузимати; због тога се и налази у веома деликатној ситуацији, јер треба да пласира идеје које су на штету Срба, и које се многима неће допасти, а да то ипак не буде упадљиво, да не буде оптужен да заступа анти-српске ставове, да га неко не прозре, да не схвати његову праву „мисију“; ево како он то износи пред Бљерима Шаљу: „покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је… то је… међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички тим, они Косово гледају са даљине од 500-600 км, мислим већина њих нису уопште били овде већ годинама, они не разумеју много проблеме народа овде, и тако даље, они то више гледају са неког формално-политичког, међународно-правног статуса, и тако даље, исто тако многи епископи нису никад били овде, мислим нису били одавно, или дођу само у кратку посету, дакле ми овде знамо каква је ситуација“; „ми не можемо, да кажем без сарадње и подршке Синода било шта да радимо, опет њима све морамо да објашњавамо“; „желимо да градимо једно друштво без обзира на статус, међутим тај наш став, он је, разумљив и схватљив Вама.... међутим неки, посебно горе у Београду, сматрају да ми тиме прејудицирамо статус, да ми тиме трчимо унапред, да ми не смемо то да радимо.... али је једна непријатна ситуација, ја знам колику су само они прашину били дигли, они су на седници посебно помињали што је Ветон долазио у манастир Дечане, па шта што је долазио у манастир Високи Дечани, па што...“; „више је чланова косовског преговарачког тима било у Дечанима, од почетка него српског“; И даље, види се да је за С. Јањића највећи проблем Београд, тј. Влада у Београду, којој је тада на челу био Премијер Војислав Коштуница; ставови које је Влада у Београду заступала очигледно су у великој мери реметили задатке на којима је радио С. Јањић, и сигурно продужавали рокове који су били планирани за реализацију задатака: „ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе.... то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“!; када Бљерим Шаља, током разговора, информише С. Јањића да ће од сада имати директне везе са Премијером Косова, Сава Ј. га алармантно упозорава: „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације, ја лично немам никакве предасуде према њему, али проблем је што је у Београду огромна тензија дигнута …“; када Бљерим Ш. поново наглашава да ће С. Јањић 24 часа имати директну везу са шиптарском Владом, он опет упозорава: „мало само у Београду да се разбије та, јер они су дигли…“; очевидно је да је велики проблем Београд, и још већи Епископ Артемије, кога треба уклонити, како би задаци могли неометано и у зацртаним роковима да се извршавају: „наша је ситуација деликатна, и ми не можемо..., с једне стране опет због ове спефичне ситуације у црквеним односима, јер Владика Артемије је и даље Епархијски Архијереј“ 8) Намера С. Јањића је да утиче на формирање идеологије, тј. званичног става који ће Српска Црква имати према Косову и Метохији; у том смислу потребно је да „објасни“ Синоду каква је ситуација на КиМ и шта треба радити, какву политику заступати; поводом, у то време, предстојећег одласка делегације Синода за Америку, чија је тема била Косово и Метохија, а један од чланова делегације био је Т. Шибалић, С. Јањић јасно исказује да он модерира и програмира ставове који ће бити заступани (он сам није био члан делегације): „са' ће он (Т. Шибалић) бити члан те делегације, званичне, која иде у Америку, која неће да прича, не знам ни ја, о окупацији, о белој Ал Каиди, и тако даље, мислим, хоћемо да причамо о озбиљним стварима... циљ делегације није да иде тамо и да говори, не знам ни ја, о статусу, него да говори о томе, на неки начин, да смо отворени за дијалог“; „спремамо и ту верску конференцију (то је била верска конференција коју је Синод организовао у Пећкој Патријаршији 2006. године).... и желимо са Исламском и Римокатоличком заједницом да упутимо сигнал, да овде живимо, да морамо заједно да опстанемо, и да градимо једно друштво без обзира на статус“; „сад је био тај састанак са Елиамепом, имали смо прво у Атини, па они су имали састанак са косовском делегацијом, па сада смо имали опет у Београду, па сада су они ишли у, овај, Беч, и они отприлике сада на основу оног што су чули од једне и од друге стране, са' ће они да направе овако нови предлог“ 9) Неопходно је да српска Влада упути званично извињење Шиптарима за злочине које су Срби над њима починили; ова идеја у потпуности извире из концепта који Запад већ дуго примењује према српском народу – Срби су чинили злочине, они су злочиначки народ, и зато се морају извињавати, признајући на тај начин да су чинили злочине; симптоматично је, наравно, да С. Јањић не говори о небројеним, континуираним и стравичним злочинима које Шиптари чине према Србима, не годинама, него деценијама, па и вековима већ; С. Јањић потпуно окреће ситуацију и ствара непостојећу, „виртуелну“ стварност, са циљем да права стварност буде прикривена и заборављена; С. Јањић је иначе, неколико пута протеклих година, у разним приликама, упутио извињење Шиптарима у име Српске Цркве и српског народа; ево његових речи упућених Бљериму Шаљи: „ја се надам да ће доћи време, да неко из Београда, званичник, представник Владе, ипак је то влада радила, дакле, наравно није то била ова влада, али неки представник владе мора да каже неко извињење, без обзира шта се после рата на Косову дешавало“; „ми смо са наше стране, и ја сам то хтео да кажем летос, и увек ћу да кажем с моје стране, ја сам то видео, мене нико не може убедити да то није тачно, ја сам видео, знам кроз шта су прошли, то је ужас један био, то је фашизам један био, грозота једна“; „Ваш народ то не може да заборави“ 10) Будућност Српске Православне Цркве на Косову и Метохији; о будућности СПЦ на Косову и Метохији већ су прошле године српској јавности пласирани планови који у том домену постоје у Вашингтону; одређени су и рокови када ће се десити промена, тј. стварање Косовске Православне Цркве и самим тим нестајање Српске Православне Цркве – планирано је да се то обави 2012. године; и то је један од важних чинилаца који су утицали на овако брутално и журно уклањање Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренског – време неумитно пролази, рокови се ближе, а велика препрека у лику Архијереја СПЦ и даље столује на Косову и Метохији; та препрека је неопходно морала бити што пре уклоњена, зато се није бирао начин када је то недавно, у првој половини фебруара 2010, обављено, и зато је тај начин био толико бруталан; међутим, тај план је сигурно старији од 2009. године, када је одлучено да га Срђа Трифковић презентује српској јавности; С. Јањић је још 2006. године говорио о томе Бљериму Шаљи, наговештавајући да тај план постоји и да иде ка својој реализацији: „ово је црква овде Православна на Косову, не можемо је пренети нигде, јесте припада званично Српској Православној Цркви, ал' то не значи да она не припада Косову“ – Бљерим није у позицији да му све до танчина буде унапред испричано, он ће неке ствари сазнати када за то дође време, али довољно му је рећи да ће СПЦ у будућности бити везана за Косово као независну државу и да ће имати карактер Косовске Цркве; биће Православна Црква, али неће бити Српска Црква; да би то још мало поткрепио изнео је познати, веома ауторитативан, српски аргумент, против кога се, свакако, треба борити: „Ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе.... то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“; српске цркве на Косову и Метохији јесу српске тапије на Косову, и оне су сведочанство српског карактера Косова и Метохије, као и присуства Срба и њиховог стваралачког потенцијала, који је на КиМ достизао своје врхунце; потребно је зато потрти карактер српских светиња на КиМ, као и избрисати постојање Српске Цркве на КиМ; тиме ће пут глобализацији у Србији бити утрт и врата широм отворена; задатак на коме С. Јањић ради није тешко сагледати, као ни то чији би он могао бити посленик 11) Идентитет С. Јањића - током разговора са Бљеримом Ш, С. Јањић је изрекао врло карактеристичну реченицу о свом пореклу: „моја мајка је Хрватица а тата Србин, ја сам српски православни...“; није дорекао С. Јањић шта је он, али је јасно из његове изјаве шта није – сигурно није Србин, не осећа себе Србином; он за себе сматра да је нешто друго, „српски“ му је само придев; а именица коју је изоставио – која би била? Разговор који је С. Јањић водио са Б. Шаљом почетком 2006. године носи у себи много порука и веома је слојевит. У претходним тачкама истакнути су неки аспекти. Оно што је посебно занимљиво и актуелно јесте чињеница да план за уклањање Епископа Артемија треба лоцирати даље у прошлост (свакако не после 2004. године), као и да је то већ покушавано више пута, али све до недавно није дало жељени резултат. То је задатак на коме је интензивно, већ годинама, радио С. Јањић, сигурно користећи све могуће начине и средства како би се тај циљ постигао. Архим. Симеон
  5. Апсолутно се слажем са овом констатацијом и нико није презентовао доказе да је крив, Виловски, уз све то Грчки суд га је ослободио и мени ту не иде његова евентуална кривица и ослобађање и не испоручивање Србији са оптужбама око којих се подигла прашина што је мене довело до закључка да су то само фиктивне оптужбе али су послужиле за протеривање владике Артемија . Ne postoji savrsen covjek, tako ni vladika Artemije, niti otac Vilovski nisu savrseni. Kada covjek hoce, nema toga covjeka,kome se ne moze naci neki grijeh. Vjertovatno im covjek moze naci hiljade mana. Ali, svi cete se sloziti, ako je optuzba na oca Vilovskog lazna, kao sto izgleda da jeste, onda iza citave ove afere stoje neki mnogo veci razlozi, od navodne brige za novac. Ali, sada se tesko vratiti na pravi put i ako Bog da, da se nadje neki kompromis. Meni samo nije jasno, zasto su sve dalje i dalje provocirali vladiku Artemija. Covjek je prihvatio sve odluke Sinoda, potpisao je sve, ali zasto su poceli da se izivljavaju nad monasima, zar su ti monasi neki banditi, zasto brane da vrse sluzbu, zasto rascinjavaju. Nesto su odjednom postali mnogo revnosni ti iz Sinoda i to bas nad mucenickim monastvom rasko prizrenskim. Zar je moguce da nasi najbolji duhovnici i stotinu monaha sa Kosova budu razbojnici??? Ovdje definitivno nesto nije u redu.
  6. Samo se vi djeco ovdje glupirajte, ima ja ozbiljne teme gdje pisem. Ovo je za vas, zabaviste, navraticu ponekad, da vidim sta radite.
  7. Чејо, како је он "архимандрит" када га је Црквени Суд рашчинио. Да ли то значи да не признајеш Црквени Суд СПЦ? To je crkveni sud napravio gresku, koju ce vrlo brzo ispraviti. Pa kad crkveni sud ispravi gresku, onda ce biti proglasen episkopom.Oce to tako, uvijek su oni najbolji bili gonjeni.
  8. Nasli su kome ce da sude, evo pogledajte zasto se sudi arhimandritu i buducem srpskom episkopu Simeonu Vilovskom. Ovo je njegov tekst, povodom intervjua épiskopa hercegovackog. СИНОД ИЗДАЈЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ :: Интервју Григорија херцеговачког о подели рашко-призренске Епархије Секуларизам потпуно овладао члановима Синода Капитулантске и наркотизујуће поруке Григорије се нуди да буде Рашки Епископ!? Недавно је у медијима пренет интервју који је Епископ захумско-херцеговачки Григорије дао новинској агенцији Танјуг[1]. Због (превасходно) политичких порука које су пласиране путем овог интервјуа (којем је у јавности дат огромaн публицитет, пренели су га скоро сви штампани и електронски медији)[2], као и због сасвим посветовњаченог (секуларизованог) начина размишљања и схватања стварности (по дефиницији страног бићу и природи Цркве), сматрамо неопходним да укажемо на неке аспекте истога, с обзиром да, пошто их саопштава члан светог Синода, очигледно представљају званичне ставове Синода, али свакако не и ставове Цркве, јер свети Синод већ дуже времена (а нарочито у садашњем саставу) не изражава ставове пуноће Цркве, него служи као полигон за остваривање приземних интереса одређене олигархије. Уза све то, наведени интервју, повремено веома ниског интелектуалног нивоа (којим вређа читаоце и вернике), уз, истовремено, веома присутну конфузност и смушеност у изражавању, својим порукама изазива умртвљеност патриотске свести и националног достојанства, такође и духовне будности, промовишући урушавање националних вредности и религиозни синкретизам. Рашка Епархија Од стране великог броја медија који су пренели наведени интервју углавном је апострофирана (чак и у наслову) чињеница о подели рашко-призренске Епархије на два дела, коју је члан Синода недвосмилено најавио. Овај чин је превасходно политичког карактера, и иде потпуно у прилог капитулантској политици који режим Бориса Тадића[3] води према Косову и Метохији (а у томе га, нажалост, неодступно следи – да ли понекад и предњачи? – свети Синод[4]; до сада нам је то много пута и на разноврсне начине показао и доказао), те је у том светлу и лакше разумети одакле толики публицитет који је у српској јавности дат поменутом интервјуу, као и зашто је из интервјуа великог обима и разноврсне тематике скоро једногласно апострофирана управо чињеница о формирању Рашке епархије[5] на предстојећем заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ. На самом почетку интервјуа члан Синода је рекао да се ”у Синоду и Сабору озбиљно размишља о издвајању древне Рашке у посебну Епархију”. И на самом почетку – неистина! (да ли је то већ манир, Преосвећеног Григорија, да ли карактер?). Неистина је да се ”на Сабору озбиљно размишља о издвајању древне Рашке у посебну Епархију”! Када је, и на ком Сабору ”озбиљно размишљано” и расправљано о формирању Рашке Епархије? Нити на једном[6]! Јесте на претходном Сабору маја 2010. тадашњи Администратор Епархије рашко-призренске Атанасије Јевтић изнео поменуту идеју, као предлог и потребу, али тада о њој није уопште разговарано, а поготову не ”озбиљно”. Такође није о њој разговарано на Саборима претходних година[7]. Осим тога је и Митрополит Амфилохије током септембра месеца у рашко-призренској Епархији најављивао поделу Епархије на два дела, на Косовску и Рашку Епархију[8]. Та идеја је презентована као потреба Цркве (и захтев српског народа!) пре 1,5-2 године од стране једне грађанске иницијативе из Новог Пазара, путем медија, такође и званичним обраћањем светом Синоду, као и Епископу Артемију. Али с обзиром на њену очигледну политичку позадину и штетност по српске интересе, Епископ Артемије је био одлучно против ње[9]. Уз то члан Синода најављује промене и у другим Епархијама СПЦ, ”у Америци, Аустралији, Европи”, што ће такође бити тема рада предстојећег Сабора СПЦ. Веома је чудно да се месец и више дана пре почетка рада Сабора у јавности најављује дневни ред Сабора[10]. Да ли се то дневни ред Сабора сада доставља Архијерејима преко медија[11]? Занимљиво је и како поменути члан Синода говори о будућем Епископу рашке Епархије: ”Ја сам рекао да, ако буде потреба Цркве, расположен сам, и једино бих таквом, старијом облашћу могао да заменим Херцеговину”! Нечувена је пракса, и потпуно страна бићу Цркве, препоручивати себе за Архијереја неке Епархије, и још то чинити јавно, преко медија објављивати читавој јавности! Али, и то није довољно Епископу који себе препоручујe, он иде и даље, описујући врлине које треба да има будући Епископ рашки (за које, свакако, сматра да их он лично поседује, чим себе тако безазорно препоручује!): ”У сваком случају није битно ко ће бити епископ, битно је да то буде неко мирољубив, правдољубив, неко ко би својим присуством донео мир и нормализацију односа на том подручју” У лику Епископа који себе препоручује, дакле, имамо пред собом (барем тако он сведочи сам о себи) човека ”мирољубивог”, ”правдољубивог”, човека који ”својим присуством” доноси ”мир и нормализацију односа”! O tempora, o mores! Међутим, Канони и Предање Цркве апсолутно и недвосмислено су противни оваквој пракси промена Епархија и преласка са једне Епархије на другу, не допуштају је и санкционишу је. Канон 14. светих Апостола[12] о томе јасно говори, као и остали сродни канони. Још од апостолских времена црквене области, којима су били именовани Епископи, сматрали су свога Епископа за оца, те се сматрало ”одступништвом и издајством” уколико би неки од Епископа остављао своју духовну породицу и иступао из ње[13]. Канон 14. светих Апостола забрањује Епископу да оставља епархију за коју је божјом благодаћу био постављен и да прелази у другу, осим само у једном изузетном случају: ”када су случајно у некој епархији вјера и побожност усколебане, или добри ред поремећен, те је потребито да се то оживи и учврсти, те се држи, да ће епископ из неке друге епархије, који је познат за своју ревност и своје способности, кадар бити да помогне”[14] Које разлоге, међутим, Епископ херцеговачки наводи као оправдање за преузимање рашке Епархијe - ”расположен сам” – субјективно осећање, чак своју личну жељу, своје расположење! - ”једино бих таквом, старијом облашћу, могао да заменим Херцеговину” – какав је то критеријум, и какав би значај и снагу могао да има у било којој области људског деловања, а нарочито у канонском црквеном праву!? - ”није битно ко ће бити Епископ” – овде коментар није потребан! Канони, међутим, везу Епископа и његове Епархије представљају као најтешњу, тј. као ”брачну свезу између епископа и цркве”, док 25. канон Четвртог Васељенског Сабора назива ”удовом” Епархију после смрти њеног Епископа [15]. Свети Никодим у тумачењу 14. канона светих Апостола [16] наводи саборски одговор Патријарха цариградског Мануила, 1250. године, према којем Епископ који је дао оставку и повукао се са своје Епархије, може да се премести на другу Епархију, вољом Предстојатеља помесне Цркве (тј. Патријарха, Архиепископа или Митрополита, у зависности од случаја) и осталих Епископа. Међутим, додаје свети Никодим, тај одговор је погубан, и с обзиром да је противан Канонима, одбацује се [17]. У тумачењу истога 14. канона светих Апостола свети Никодим Светогорац наводи и веома значајне речи Арете Кесаријског (које прецизно и неумољиво објашњавају истинске и суштинске разлоге који стоје у позадини жеље за премештајем и променом Епархије) - да премештај Епископа бива или због лакомства, или због тежње за празном славом, те да је и једно и друго мрзост, прво јер је идолопоклонство, друго јер је сатанска болест [18]. Г-ин Григорије, пак, објашњава нам да је код њега у питању ”расположење”, и чињеница да је Рашка ”старија област” од Херцеговине! Неће бити наодмет указати овом приликом да већ наведени 25. канон Четвртог Васељенског Сабора налаже да Епархије које остану удове, тј. које су остале без свога вереника, Епископа, морају бити попуњене у року највише од три месеца [19]. Разлог одређивању овога рока [20] је да не би народ дотичне Епархије остао дуго без Епископа и да се не би запостављало поучавање верника. Такође су божанствени Оци Четвртог Васељенског Сабора овим желели ”да стану на пут лукавству многих”, тј. да иметак удове Епархије не буде злоупотребљен, те стога одређују да иметак мора чувати економ те Епархије (не може га, дакле, нико користити и управљати њиме у време удовства поменуте Епархије), и предати га неокрњеног будућем Епископу, заједно са рачуном како је са њим газдовано [21]. Никодим Милаш у тумачењу поменутог правила наводи да је било случајева ”да су и Митрополити (тј. предстојатељи помесних Цркава – Патријарси, Архиепископи, у данашњем смислу) допуштали себи присвајати себи иметак удове цркве” [22]. Отуда је и разумљива предострожност богонадахнутих Отаца Четвртог Васељенског Сабора, који су овом наредбом хтели да ограниче и онемогуће, да злоупотреба од стране предстојатеља помесних Цркава (Патријараха, Архиепископа), угрози иметак удове Епархије [23]. Сличнога је духа и карактера и недавна одлука светог Синода, којом се Епископ рашко-призренски Артемије кажњава ”забраном свих свештенодејстава” [24]! Свети Синод утемељујући своју одлуку позива се на следеће каноне: 34, 74, 15. и 16 Апостолски канон, 4. канон Антиохијског сабора, 13. канон Сардичког сабора, 5. канон Првог Васељенског Сабора, као и чл. 70. тач. 20. и 35б. Устава СПЦ. Као повод за издавање поменуте одлуке чланови светог Синода наводе да Епископ Артемије ”у свом писменом обраћању Светом Архијерејском Синоду од 13. септембра ове године, недвосмислено изјављује да се више неће повиновати ранијим, али ни будућим одлукама највишег законодавног, односно извршног тела Српске Православне Цркве”. Треба ли и сада поновити – г-да Синодалци и овде говоре неистину (али, рекли смо да то треба узети као константу, и увек урачунавати у речи и дела који долазе са њихове стране; тако ће бити мање изненађења, мање чуђења, мање несналажења, кашњења у реакцијама, итд). Међутим, Епископ Артемије у свом писму Синоду од 13. септембра 2010. јасно и недвосмислено је написао да се убудуће ”никаквој неканонској одлуци” неће повиновати (дакле, не ради се о неповиновању свим будућим одлукама Сабора и Синода уопште, него о неповиновању евентуалним будућим неканонским одлукама Синода). Погледајмо сада мало канонско утемељење наведене одлуке светог Синода. Свети Синод наводи чак 6 канона и неколико одредби из Устава СПЦ на којима, наводно, базира своју одлуку (да ли је идеја водиља била да - што се већи број Канона и правила наведе, тиме ће се створити већи утисак о утемељености одлуке, и о ”величини” преступа?). Али, ниједан од наведених канона није у вези са изреченом казном забране свештенодејства(!) (не заборавимо на константу претходно наведену, и остаћемо мирни; не допустимо да будемо изненађени), као што ни наведене одредбе Устава СПЦ не пружају никакав основ за изрицање такве пресуде. Уколико будемо хтели да и даље наставимо са анализом наведене одлуке Синода, утврдићемо да казна забране свештенодејства за Епископа – уопште није предвиђена светим Канонима (јер да јесте, сигурно би односни Канони били несумњиво наведени, не би наводили неке потпуно невезане Каноне са темом) (сада смо већ потпуно мирни, ово нас више уопште нити изненађује, нити узнемирава). Прецизнија анализа наведених светих Канона и њихове ”везе” са изреченом казном излази из оквира овога рада [25]. Напоменућемо овом приликом само још једну чињеницу, која такође треба да буде предмет будућих анализа, испитивања, утврђивања, третмана и обраде – чланови светог Синодa и овом су се приликом (као и у многим другим случајевима) огрешили о више Канона Цркве, тј. недвосмислено и безазорно нарушавају и урушавају Поредак и божанско устројство Цркве Христове [26]. Ти прекршаји су јасно санкционисани светим Канонима. То је тема о којој се мора расправљати, и пре свега они који уносе немире и смутње у Цркву, који кваре канонски поредак (који су бацили атомску бомбу на Епархију рашко-призренску, по сликовитом сведочењу њеног Архипастира Артемија), који кваре од Отаца предану Веру, морају бити изведени на одговорност (на суд), и доследно и адекватно кажњени за сва злодела која су учинили [27]. Другим речима, морају бити примењени вековима познати методи Цркве, предањски методи, канонски осведочени и потврђени, да би се оболели чланови исцелили, тј. да би Црква остала неокрњена, да би права Вера остала неискварена [28]. Који су разлози, међутим, за поделу рашко-призренске Епархије на Рашку и Косовску? Који се критеријуми примењују? Да ли је то можда број верника, број српског народа? Али, зар би то могао бити критеријум у случају рашко-призренске, када је познато да на подручју које она обухвата не живи велики број Срба, напротив. Након што су НАТО оружане снаге јуна 1999. ушле на Косово и Метохију, омогућиле су Шиптарима да протерају 250.000 Срба. Процес исељавања Срба са Косова и Метохије наставио се и у следећим годинама, под притиском насиља, претњи, убистава, рушења, итд, од стране Шиптара, уз допуштење међународних војних и полицијских снага, и уз активно учешће и организацију од стране шиптарских власти. Када се при томе има у виду да исељавањe Срба са Косова и Метохије траје годинама, па и деценијама пре 1999, уз непрекидно, природним и вештачким путем, увећавање броја Шиптара, стиче се јаснија слика о бројности Срба на Косову и Метохији данас. Слична је ситуација и у Рашкој области. И тамо је доминантан муслимански елемент, док је број Србa Православне вере у непрекидном смањењу, с обзиром на исељавање из Рашке у Централну Србију (Краљево, Крагујевац, итд) које траје већ деценијама. Зашто се сада тако убрзано ради на подели Епархије рашко-призренске, док Епархије са вишеструко већим бројем верника већ годинама нису дошле на ред за поделу (овде пре свега треба скренути пажњу на вишемилионски Београд, који је једна Епархија, затим на нишку Епархију, жичку, шумадијску, итд; како Патријарх Српски успева да посвети довољно пастирске бриге својој вишемилионској Епархији, а слично је и са другим Епархијама, док са друге стране је неопходно, и убрзано се на томе ради, да се већ у великој мери опустошена Епархија рашко-призренска, која је већ дуги низ година на удару иноверних и непријатељски расположених елемената – Ислама, Ватикана, Вашингтона…, по сваку цену и даље разбија и слаби; не треба заборавити да је на Косову и Метохији велики број српских светиња, које већ вековима одржавају срж и суштину бића српског народа, одржавају наш идентитет, наш интегритет, наше достојанство, свест о томе ко смо и шта смо, и да је због тога, пре свега, неопходно ишчупати те светиње из корпуса српског народа, јер једном одвојени од њих, боље речено – једном оставши без њих, неће будуће генерације имати котву за коју да се ухвате и врате се себи, са било ког беспућа на које буду залутали; знају то добро наши ”пријатељи” са Запада [29], знају да и данашња генерација Срба, и свака будућа, докле год има Грачаницу, Архангеле, Дечане, Бањску, Пећку Патријаршију, итд, докле год је Косово и Метохија српско, неће бити могуће изменити наш историјски, национални и верски ”код”; у сваком историјском моменту, са било ког историјског беспућа, они ће имати дијахронијску снагу и утицај да нас врате себи; знају све то они који истрајно и темељно раде на томе, знају све то и Срби, једино се још не зна зашто Синод тако здушно испуњава програме направљене у западним ”кухињама”)? Уосталом, довољно је погледати број свештеника по Епархијама, па увидети сву бесмисленост и логичку неодрживост идеје о подели. Епархија рашко-призренска већ годинама има око 40-50 свештеника (Епископ Артемије када је 1991. године изабран за рашко-призренског затекао је 43 свештеника; при томе, Епархија рашко-призренска је тада обухватала још већи простор, који је у међувремену припојен милешевској Епархији), док нишка, београдска и друге имају по 200 и више свештеника! Зар треба, поставља се питање, комадати Епархију која има 45 свештеника? Да, треба је комадати, јер тако, очигледно, мисли и захтева Вашингтон, Ватикан, Брисел… Осим овога, свети Канони јасно одређују да се без сагласности надлежног Епископа ниједна Епархија не може делити, нити одвајати неки део од ње и давати другом Епископу [30]. То значи да се Епархија рашко-призренска не може поделити без сагласности Епископа рашко-призренског Артемија. Евентуална таква одлука била би ништавна, безакона. Ту сагласност не може дати неканонски Администратор г-дин Амфилохије Радовић [31]. Епархија рашко-призренска поред Епископа Артемија, не може имати законитог Администратора. С обзиром да је Епископ Артемије званично изјавио да је он рашко-призренски Епископ, те да не признаје неканонске одлуке светог Синода и Сабора, постојећа ”управа” у Епархији рашко-призренској је незаконита и неканонска. Сва њена чињења и радње су нелегитимни и немају суштинско дејство [32] (једино дејство, заправо, које имају јесте да сабирају нова безакоња ”на главе” починилаца). То се односи како на ништавне казне које су изречене неколицини јеромонаха Епархије (са аспекта црквених канона у потпуности су ништавне), јер над њима судску власт има само надлежни Епископ Артемије, тако и на ”отпусте” који су сада толико великодушно дати монасима, који су напустили Епархију још пре неколико месеци. Можда се нада ”управа” Епархије да уколико би неко од монаха који су напустили Епархију прихватио њихове ”отпусте”, да би им тиме дао легитимитет. Али то није могуће – чак и у случају да неко од њих прихвати ”отпуст”, тим чином тобожња управа неће постати регуларна управа, јер монаси немају ту власт, нити надлежност, да дају легитимитет нелегалној власти. Исто важи и за монаштво, као и за свештенство, које је остало у Епархији и сагласило се са нелегалном управом. Нити било коме од њих ”управа” може дати отпуст [33], или било који други управни акт, нити се они могу, сагласно канонском поретку, обраћати било којем другом Епископу осим своме надлежном [34], јер канонску власт над њима има само Епископ Артемије; никако је не може имати Митрополит Амфилохије (који је већ, изгледа, навикао да узурпира власт која му не припада), а поготово не (сироти) викар Теодосије. Напротив, клир који је остао у Епархији и признаје нелегалну управу, и са њом наставља да општи у управном смислу, саучесник је у њиховом безакоњу. Може се, међутим, десити да Епархија рашко-призренска буде подељена и против воље надлежног Епископа Артемија, безаконим, анти-канонским, насилним начином (константа, са којом рачунамо), те да буду постављени нови Епископи, или у случају не-поделе, да се такође одреди ”нови” Епископ. Какав би статус био тих (или тога) Епископа? Карактеристичан је пример светога Јована Златоустог, који је од стране два Сабора [35] био рашчињен, и послат у прогонство, у најудаљенији део тадашњег Царства [36]. Свети Јован Златоуст, међутим, никада није помислио да призна одлуке два ”разбојничка” Сабора, првога ”код Храста” [37] (јул 403), и другога (почетком 404. године) који је потврдио одлуке првога, и додатно га одлучио, тј. искључио из Цркве (αφορισμός), [38]те да напусти свој трон својевољно. Од почетка читавог процеса па до своје смрти веровао је да је он законити и канонски Епископ на Цариградском трону. И када је цар захтевао од њега да се повуче са трона, дао је чувени одговор: ”Ја сам од Бога Спаситеља добио ову Цркву да бринем о спасењу њеног народа, и не могу је напустити. Ако цар жели да одем (јер град припада теби), нека ме насилно удаљи, да бих као одбрану од дезертерства имао твоју власт” [39]. А о ономе што је, након његовог прогонства, заузео трон Архиепископа Цариградских, Арсакију, ево шта је свети Јован Златоусти из изгнанства писао своме саепископу Киријаку: ”Јер сам чуо и сам за онога ветропира Арсакија, којега је царица поставила на трон, да је ожалостио сву браћу која не желе да опште са њим; многи од њих су због мене и у тамницама умрли. Јер је тај вук у овчијој кожи, који има само обличје Епископа, прељубочинац заправо; јер као што и жена постаје прељубница, када се поред свога живога мужа споји са другим; тако је и тај прељубочинац, не тела, него духа; јер је поред мене живога, преотео ми трон Цркве” [40]. Након онога што је учинио Арсакије, Црква је, свети Јован Златоусти и они који су били у општењу са њим, из прогонства у коме се налазила, морала да предузме оно што је било неопходно – да одсече општење са Арсакијем, и са онима који су били у заједници са њим [41]. Онај који би се дрзнуо да заузме трон Епископа рашко-призренског поред живога Епископа Артемија несумњиво постаје прељубочинац (колико страшније то бива у случају Теодосија Шибалића, кога је Митрополит Амфилохије недавно већ промовисао за ту улогу, да протеравши свога оца преотме његову невесту!; али, после свега учињеног претходних година, нарочито ове 2010, то би била само константа која се неумитно наставља) [42]. + + + Закључујући овај коментар на изражену намеру стварања Рашке Епархије, пред нама остаје да лебди сабласно питање: какав ”мир и нормализацију односа на том подручју” можемо очекивати, када се та намера спроводи на начин који је претходно оцртан, и од људи који су, макар и кроз свега неколико претходнo наведених примера, осведочили себе кроз константу која ни мало не улива поверење, напротив; утолико пре, ако би тај ”неко ко би својим присуством” требало да донесе ”мир и нормализацију односа на том простору”, био Епископ који сам себе препоручује! На самом почетку интервјуисани је изрекао једну веома забрињавајућу ствар: ”није битно ко ће бити Епископ”! Али је из многих пратећих елемената сасвим јасно шта је битно – битно је да се изврши цепање Епархије! У интервјуу је изражена тобоже велика брига за Рашку област, али, где је та брига, или барем део ње, у односу на Косову и Метохију? Косово и Метохија крвари већ годинама, тамо се затиру трагови српског постојања – људски, имовински, културни, верски, економски… Пред нашим очима спроводи се откидање дела наше територије и систематско уништавање Српства – а Синод усрдно подржава процесе. Није ли то лицемерје? И чему се затим можемо надати у Рашкој области!? Цепање рашко-призренске Епархије на два дела – Рашку и Косовску, заправо иде у прилог признавања и јачања независности Косова! То је један од веома значајних корака које СПЦ треба да учини у правцу подршке независности – јер, не варајмо се, без подршке и признања (на овај или онај начин) од стране државе Србије и Српске Цркве, Косово не само да се не може ”одвојити од апарата” и започети свој живот као независна држава, него се ни затирање трагова Српства не може успешно и ефикасно обавити (што је круцијални елемент читавог процеса) [43]! Премда је интервјуисани најавио у интервјуу и поделу неких других Епархија, пажња медија фокусирана је на формирање Рашке Епархије – једино је њој посвећена пажња, једино је о будућем Архијереју за Рашку Епархију разговарано, једино је о проблемима у Рашкој било речи, док о осталим Епархијама ни помена на сличан начин. Више је него јасно да је то тенденциозно урађено, те да постоје озбиљни разлози за такво понашање чланова Синода. Поготово имајући у виду да за време Епископа Артемија о томе није могло бити ни говора. Његовим уклањањем, уклоњен је ”онај који задржава”, више је него очигледно, те се сада убрзано спроводе процеси о којима многи нису могли ни сањати, а поготово не слутити да су већ у закашњењу. Архим. Симеон
  9. Brate Maks, ti znas da je tebe volim, ali pises svasta. Pazi, Sinod sudi ocu Vilovskom za kradju, bez dokaza, uz kradju, dolaze mnoge druge krivice, od kojih je najveca ta, sto otac Vilovski nece da prihvati lazne optuzbe. Naravno Sinod ne smije das sudi lazno, nego Sinod mora da da cvrste dokaze, ali u Sinodu postoji jak lobi, koji te i tuzi i sudi a koji je neprijateljski naklonjen prema vladici Artemiju. I poslije toga otac Vilovski se predaje drzavnom tuzilastvu, koji je po pitanju krivicnog gonjenja i utvrdjivanja krivicne odgovornosti neuporedivo kompetentniji od Sinoda. To drzavno tuzilastvo do dana danasnjeg nije naslo ni jedan dokaz, koji tereti ocva Vilovskog, pa prema tome, ovo dokazuje da je optuznica Svetog Sinoda lazna i da se radi o kleveti. I ne samo da drzavno tuzilastvo Srbije, uprkos urgiranju mister Bajdena, gospodina Tadica i mnogih silnika iz zemlje i inostranstva, ne moze da nadje i jedan dokaz protiv njega, nego cak ni crcko drzavno tuzilastvo ne moze da ga osudi, nego, zbog nedostatka dokaza, ga pusta na slobodu.
  10. Po cijem naredjenju svjedocenje mora da bude dokazano kao istinito? Zasto jedno svjedocenje ne bi moglo da se pokaze i kao lazno? Braste, ti nemas dokaza protiv njega i formirao si misljenje u vezi njega na osnovu kazivanja ljudi, koji su mu bili bliski i koji su ga BRANILI. To znaci da su ljudi njemu bliski imali veoma dobro misljenje o njemu.Kako to onda, na osnovu misljenja tih ljudi, koji su ga branili, ti dobi utisak, da je on kriv? Optuzbe nijedan sud ne moze donijeti na osnovu misljenja svojom glavom raznih individua, niti konkretnih zakljucaka, koje su posledica razlicitih razmisljanja raznih individua, nego sud donosi optuzbu, iskljucivo, na osnovu veoma cvrstih i neoborivih dokaza, koje u ovom slucaju uopste nema.
  11. Mi jesmo veoma ukljuceni u proces sudjenja, jer je ovaj proces bio glavni argumenat za sve ove turbulencije u nasoj Crkvu. Dakle, veoma je vazno da li je ovo montiran ili nemontiran proces. Ne samo ja, nego citava javnost u Srbiji, pogotovo pravoslavna javnost trazi dokaze. To je uobicajena stvar u svim normalnim zemlja zemljama, da u ovako vaznim stvarima javnost trazi dokaze Da bi nekog morao da branis, prvo mora da neko bude optuzen na osnovu dokaza, dakle, prvo mora tuzilastvo da da javnosti dokaze, pa tek onda moze neko da ga brani. Posto tuzilastvo nije dalo ni jedan jedini dokaz, osim onaj tajni, koji nisu poslati Grckoj, jer su drzavna tajna, onda nema nikakve potrebe da otac Vilovski bude od nekoga branjen. Ovdje niko i ne brani oca Vilovskog, nego na osnovu cinjenickog stanja, konstatuje da niakvih dokaza protiv njega nema, i da je sve ovo montiran proces, koji je napravljen sa ciljem pravljenja raskola u SPC.
  12. Diskusija postaje sve interesantnija a novi dokazi za krivicu oca Vilovskog sve jaci od jacih. Evo novih dokaza. 1. On je kriv posto ne moze da dokaze da nije kriv. Nema veze sto sud ne moze da dokaze da je kriv, on ipak treba da dokaze da nije kriv. 2. Njegov brat je bio los prema radnicima, sto je neoborivi dokaz da je otac Vilovski lopov. 3. Djed Mrgud iz Gornjija Kokota je murvinom letvom razbiom babu Mirunu, sto znaci da je covjek manit, pa prema tome, otac Vilovski je lopov. 4. Cejovic je negdje pisao da ima dijagnozu u medjuvremenu je i Cejovic i svi ostali zaboravili na dijagnozu, ima nekih pretpostavki da je u pitanju ninfomanija i sve kad saberemo i oduzmemo, dolazimo do zakljucka, da nema teorije da otac Vilovski nije lopov.
  13. Vladika Artemije, arhimadrit Vilovski i stotine monaha na Kosovu su takodje Crkva Bozija i ni jedan hriscanin nije duzan da se povinuje lazi, pogotovo ako su lazi veoma ocigledne, kao sto je slucaj kod oca Vilovskog. Drugi razlog, zbog kojih blagocestivi hriscani, nece u ovom slucaju, da "se povinuju Crkvi" je taj, sto prihvatanje laznih optuzbi, ne bi bilo povinovanju Crkvi, nego povinovanju neprijateljima Crkve, posto je strani masonsko kabalisticki element bio presudan u citavoj ovoj hajci na arhimadrita Vilovskog i vladiku Artemija a ne Crkva.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...