Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

jermel

Члан
  • Број садржаја

    473
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    1

Последњи трофеј

jermel је имао/ла садржај са највише реакција!

О jermel

  • Ранг
    Интересује се
  • Рођендан Новембар 8

Profile Information

  • Пол :
    Небитно
  • Локација :
    ајицакоЛ

Скорашњи посетиоци профила

6266 посетилаца
  1. Тата јесте један али су два сина... и сваки од њих говори оном другом ''ти немаш појма ја знам Тату боље него ти...твој тата је са малим т а мој са великим Т'', а у збиљи ниједан ни други појма немају. Један је добри син-фарисеј а други је блудни син-цариник. Један је разбојник са леве стране а други је разбојник са десне стране. Оба блуде-лутају, један духом а други и духом и телом. Међутим онај други се некако, и ако делује је да је удаљенији, заблуђенији, брже враћа кући... (тако би у све те три приче, као и у свим другим причама из Јевађеља мој Васијане) Е о томе је реч (мислим да ће ти се то свидети Ајла) да ако си син и некога или нешто волиш онда то нешто или некога доносиш кући, јер само са Татом и у Тати то може да буде пуноћа љубави. Нема ту закона него само Љубов. а ако тај ход ка кући не иде брзо... полако, полако,''ти'' крени - Тата је већ пред вратима и иде у сусрет.
  2. Значи ништа од служења, ништа од ужитка давања него само размена...чист рачун, дуга љубав... Одвајате телесни однос од љубави и сводите га на трљање телима (мој израз). А то није Православна мисао. И још нешто, по којој логици (теологици) класификујете грехове и одређујете колико пута је који грех већи (и где се опет денуло настројење срца). То питам због ових ваших речи: Тако да, пушење и псовање имају заједничку греховну природу са оралним телесним односом, само што је практиковање истог (у неком општем смислу) далеко већи грех од прва два. Мада, псовка неког монаха, на пример, може бити десет пута већи грех од оралног телесног спајања неких супружника...
  3. Лице је мускуларни апарат којим човек мање или више изражава свој карактер и визуелно представња личност али у смислу постојања лице као предњи део човекове главе са очима није синоним са Личношћу - υπόστασης. Личност није ограничена на лице (као део главе) нити брачни однос на узајамно гледање у очи (лицем ка лицу, као што сте рекли). Волео бих да знам на којим деловима из Светог Писма или речима светих Отаца заснивате овакве експлицитне ставове.
  4. Драги Васијане, како не постоји када понављате да (вашим речима) злоупотребом тела, (мојим речима) покретом тела човек прља тело и душу и под тим подрзумевате да када супружник уснама целива супругу или обратно у одређени део тела (као да нису једно) док целивање у неки други део тела то није нечисто и није злоупотреба. Нисте говорили о настројењу срца већ о покрету тела. Ако већ и сами кажете да је настројење срца то што уноси грех у човека, како знате и тврдите да је настројење супружника у брачном кревету грешно у једној пози али у другој није? Поготово када (као што сте и сами рекли ) таквог искуства немате. Волео бих да знам ако имате неку референцу из Светог Писма или светих отаца на којој заснивате овако експилицитне ставове.
  5. Драги Васијане, начин на који ви покушавате да расућујете је далеко од Православне мисли и ако се вама чини супротно. Почели сте са коректним премисама али ваши судови о човеку се никако не поклапају са антрополигијом Светих Отаца а тек никако са Јеванђељем. Ви банализујете човека и деградирате га говoрeћи о чистим и нечистим удовима, такође и да човека погани покрет тела а не покрет духа који је у њему. Говорећи о Причешћивању ви говорите као да се не причешћује цео човек и не превасходно својом вољом већ само неким деловима тела. Притом сте управо речи из Јевађеља ( Мт.15,11) изврнули наопако... Ако је нешто нечисто у човеку то је онда срце и оно што из њега излази Јер од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. Јер изнутра, из срца људског, излазе мисли зле, прељубе, курварства, убиства Крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумља Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека. ..а да не помињем сад да сте општење - заједницу две личности свели на неопходност узајамног гледања телесним очима... Љубав је нешто много више и деликатније од онога како је ви представљате. А да би критика била конструктивна ево поново подвлачим шта је то где мислим да треба тражити грех: Зато не судите ништа пре времена, докле не дође Господ,који ће и осветлити што је скривено у тами и објавити намере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога (1. Кор 4, 5)
  6. Овај део закључка је претеран. Тамо пише уз СВЕПРАВОСЛАВНУ сагласност... Значи не даје аутономију само Васаљенска Патријаршија, нити игде пише да ће нека будућа Аутономна Црква бити подређена Васељенској Патријаршији.
  7. 15 Минута - Масакр у Двору "скинут због спама и обмањивања"
  8. Прича о Адаму и Еви је поетска слика, символ односа две слободе; створене, она која има почетак и крај и вечне, оне из које извире свака друга слобода. Голотиња код јевреја је је предсатвљала велику срамоту. Бити осрамоћен или осрамотити некога значи бити ударен или ударити у нечију личност, у оно што он јесте. Велика увреда, велико поништавање личности = смрт. Кажемо: "смртно си ме увредио"... Адам једе плод знања добра и зла и увиђа своју голотињу - долази до спознаје сопствене смртности (јер још увек не једе од дрвета живота, у лику је али не још и обличју). крије се од Бога - (страх изгони љубав) - одбија заједницу са Творцем (са оним у коме је скривен његов живот), тражећи живот у твари... и умире.
  9. И ако деца кажу да је Сину Божијем име Исус а презиме му Христос, ο χριστός од глагола (χρίω), није именица већ глаголски придев, како на грчком тако и на хебрејском - מָשִׁיחַ, исто и на енглеском - anointed, па и на српском - помазан. У српском црквеном предању се не користи српски већ грчки облик. Помазани (множина - οἱ χριστοι) или посвећени су били цареви и свештеници. Помиње се на више места у старом завету. Χριστός - писало се и пише малим и великим словом, исто као Бог и богови или као што могу да се обратим вама или Вама и ако мислим да би Теби било свеједно и да је теби.
  10. ...πросто, Христос није именица (није име) као све ове друге речи које сте навели већ глагослки придев.... и у том оригиналном облику, а не у преводу, је задржан кроз предање до данас. Српска варијанта би била Помазаник (Исус Помазаник)... све остало је крње... Слично би било и са Теотокос (Θεοτόκος), не Теоток, да којим случајем Богородицу зовемо користећи изворни грчки
  11. Из службе Светом Пророку Мојсију, стихира на Вечерњој пишем на грчком а превод мој - на брзину Νῦν οὐκ ἐν αἰνίγμασιν ὀρᾷς, οὐδ’ ἐσόπτροις πάνσοφε, οὐδὲ σκιαῖς ὡς τὸ πρότερον, τὸν σοὶ ποθούμενον, Μωσῆ νομοθέτα, ἀλλὰ μᾶλλον πρόσωπον, πρὸς πρόσωπον λυθέντων θεόπνευστε, τῶν πρὶν ἐμφάσεων, ὧν ἱκέτευε δωρήσασθαι, τῇ σῇ ποίμνῃ, ἔλεος καὶ λύσιν δεινῶν. Сада (Га) у загонетци не гледаш, нити кроз огледало, нит' у сенци као раније, Њега за ким чежњаше, законодавче Мојсије; али пре лицем у лице, ослобоћен, богонадахнути, (свих) пређашњих појава; Њега моли да нам дарује... ...а таквих и сличних стихова у Минејима је на стотине...тропари препуни, сви Светитељи су у Животу и из Живота нам се јављају. МИ не знамо, ми чекамо, (јер смо времени). ОНИ знају јер гледају лицем у лице и чекање онакво какво ми познајемо они немају.
  12. ...четрнаестог по греогоријанском. Ако рачунамо по јулијанском онда тај дан (како год да се зове по грегоријанском) зовемо први Септембар, то хоћу да кажем.
  13. У време Арсенија Чарнојевића сви су (Православни) били на Јулијанском... а ако кажеш 14. то је по Грегоријанском а не обрнуто. по Јулијанском је била и остала 1. Септембра. .
  14. Презвитер Дарко Јелић, on 10 Aug 2015, каже: Што се тиче причешћа свим честицама то забрањује св.Симеон Солунски у својим делима које ме мрзи да куцам али директно говори да се вернима само раздаје од Агнеца а не и од осталих честица. И кад се служи и говори Светиње Светима диже се само Агнец а не и остале честице. Све је то лепо и красно али да ли је заистa то оно у шта верујемо. Mени је блискије овакво созерцавање Светог Николаја (ово све и даље има везе са темом; тајна додира или тајна тела). Проскомидија! Шта је Проскомидија? Јеретици и немају Проскомидије. Проскомидија је уводни део Литургије, њен пролог. То је наш додир са небесним царством и небесним грађанством. Око Јагњета Божјег - Агнеца Божјег - свештеник вади частице из просфоре за Богомајку - за њу на прво место, јер се у њој ваплоти Бог - за светог Јована и остале пророке, за апостоле, за оце цркве, за мученике и исповеднике, за преподобне матере наше, за безсребренике и све чудотворце. Ај, какво богатство и каква слава! И за упокојене оце и матере и братију нашу, и за живе хришћане. Ај, ај, и ај! Какво богатство и каква слава! Време и простор губе се. Народности и земаљске припадности не рачунају се. Само царство Јагњета Божјег и Његови грађани. Честице свију њих ми стављамо у Путир, у најсветију Чашу, са небесним пићем, и онда се причешћујемо. То је додир наш с њима; наше јединство с њима. Једно царство, једно грађанство, једна вера, једна породица Божија. То јеретици немају. У колико они још држе Литургију држе је без Проскомодије. Тако им диктује њихова гордост. Они тобож хоће да знају само за Бога а не и за светитеље Његове. Хоће да држе везу само са Оцем, презирући децу Његову. Хоће да поштују Христа, одричући жетву и плодове трудова и суза Његових, и мука и крви и смрти Његове. Они не желе никакав додир са децом Божјом, са милијардама спасених угодника Божјих. Питање је, да ли Отац, чију децу они презиру, жели неки додир са њима, презирачима деце своје. Или их одбацује у гневу своме као што они одбацују децу Његову. Јеретички богослови називају цркву друштвом, и будући уједначитељи свега са свачим, они ово друштво стављају поред других друштава и уједначују са другим друштвима: политичким, економским, социјалним, и т.д. Међутим црква није друштво но породиља, породица највећих размера, са колевком коју не престаје љуљати. Као што Галатима пише апостол Павле: Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле Христово обличје не постане у вама. У порођајним мукама кроз векове и векове црква рађа децу Божју, синове и кћери Божје, мале богове, санаследнике Христове у царству вечног живота и вечне светлости. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЉУБОСТИЊСКИ СТОСЛОВ ВЕРА У ЕВАНГЕЛИЈЕ СМИСАО И ЗНАЧАЈ ТЕ ВЕРЕ ПЛОДОВИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ - ОД ЦРВИ ДО БОГОВА -
×
×
  • Create New...