Jump to content

ВИЛМА

Члан
  • Број садржаја

    4525
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    ВИЛМА got a reaction from Natasa. in Razvod braka   
    Јел могу ја да одговорим, с обзиром да сам у том "статусу".
    Мислим,нисам 100 % сигурна, али можда има нечега и у томе што су разведене жене вероватно разочаране у брак, и већини вероватно не пада на памет да опет улазе у брачне воде, а то онда доста растерећује мушкарце јер знају да не морају да се плаше да ће те жене можда очекивати озбиљнију везу или брак. Онда је у старту све опуштеније.
    А мушкарци који их спопадају безобразно и бахато се вероватно осмеле јер иза тих жена не стоји мушкарац као заштитник, а можда и мисле да оне једва чекају да их неко стартује, а да се само фолирају кад их одбију. Ваљда мисле "загореле су"
    Можда сам се сада налупетала, али мислим да има неке логике у томе.
  2. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Natasa. у Kako ziveti bez posla?   
    Ne treba ni preterivati sa spuštanjem kriterijuma. Imati posao koji je previše ispod obrazovnog nivoa deprimira isto kao i nezaposlenost.
    Da se neko ne uvredi, sve je to ok, ali da čovek sa fakultetom mora da bere voće, velika je verovatnoća da će da padne u očajanje. Razumem da ću da dobijem negativne reakcije, ali mi nije jasno zašto se na ovim prostorima prihvata sve i svašta pod izgovorom "poštenog rada". Daleko od toga da je sramota, ali mislim da je u redu imati i neki kriterijum ispod koga ne treba ići.
    Imala sam i ja posao van struke, ali mi je odgovarao obrazovno, pa je bilo i zanimljivo. 
  3. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Јелена011 у Да ли прељуба треба да буде криминализована?   
    Pa kome nije dobro nek ne bude. Muka sto mi volimo da turamo nos de mu nije mesto pa mislimo da i drugi moraju ko mi... Nas narod je surov, paganski i pun stereotipa. To se tesko menja. 
     
  4. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Јелена011 у Да ли прељуба треба да буде криминализована?   
    Joj muskarci! 
    Nikad to necu razumeti. 
    Umre zena, ajde jadan muz da se ozeni sto pre ponovo jer je jadan mukica sam nesposoban. Slicno i za zenu, ako ostane udova, odma je jadna nezasticena, pa sta ce... 
    Ljudi dovoljni amo mi nama samima, dovoljno dobri, celi, sigurni, sposobni. Ko je bez partnera iz bilo kog razliga ukoliko pozeli moze ga naci, al ne zato sto se valja, zato sto je nezasticen, nesposoban il kako vec ko smatra. 
     
  5. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Avocado у Да ли прељуба треба да буде криминализована?   
    Nisu "osećanja" predmet zaštite kod k.dela uvrede, već čast i ugled... pri čemu je kleveta (koja je imala isti osnov) dekriminalizovana kod nas pre nekoliko godina, a uvreda je takođe dekriminalizovana u velikom broju zemalja... i očekivalo se da će i ona biti dekriminalizovana u istom paketu i kod nas... (naravno, možeš uvek da tužiš građansko-pravno za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda)
    Ja bih ukinuo i uvredu, a ne dodavao još krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi, kod kojih su kazne male i društvo realno nema nikakav interes da se krivični sudovi time bave...
    Ne postoji krivično delo pretnja... pretnja je jedna od radnji izvršenja kod raznih dela (obično u frazi: "ko silom ili pretnjom...").
    Verovatno si mislio na:
    Ugrožavanje sigurnosti
    Član 138
    (1) Ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica,
    kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
    (2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice,
    kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
    (3) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja,
    kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
     
    Ne da je važno nego je neophodno... bez toga nema krivice (nema umišljaja)... jedino što se u praksi najčešće nekako podrazumeva... ali ako sudija poveruje da nisi pretio ozbiljno nego u šali (što podrazumeva da si ti očekivao i da ovaj drugi zna da se šališ), oslobodiće te... bez obzira na strah drugog...
    Strah i ugroženost drugog su bitni jer je delo tako definisano: "ko ugrozi sigurnost nekog lica...", a ne iz nekog drugog razloga... drugim rečima, ovo je dvostruko kvalifikovana pretnja... mora da bude usmerena na napad na život ili telo (ne može ako si pretio da ćeš mu polupati neku stvar ili nešto treće)... i mora da bude takva da je došlo do ugrožavanja sigurnosti nekog lica.
    Inače, za ovo delo se goni po službenoj dužnosti, a ne po privatnoj tužbi, što znači da društvo/država smatra da onaj ko to radi treba da bude kažnjen čak i kad žrtva ne želi da ga goni tj. da je u interesu svih nas da takav bude kažnjen.
     
    Nije kriminalizovano zato što osećanja nisu baš sjajan predmet zaštite, mnogo lako se povređuju i različito kod različitih ljudi... ako Karleuši kažeš da nije baš lepa i nije sjajna pevačica, verovatno ćeš joj povrediti osećanja... ali to je samo njen problem...
    Nije kriminalizovano i zato što za razliku od npr. ljudi koji drugima ugrožavaju sigurnost teškim pretnjama, društvo/državu generalno zabole uvo da li si ti prevario svoju ženu... to je između vas... i to je toliko vaša privatna stvar da vam ne damo ni da pokrećete privatne krivične tužbe... ne interesuje nas da učinilac bude u evidenciji učinalaca krivičnih dela... ne želimo ga u zatvoru ako ne plati novčanu kaznu... itd...
    Pošto kod nas od 2005. postoje (pred)bračni ugovori, supružnici mogu njima da definišu kaznu za preljubu... pa lepo napišete da ako neko nekog prevari, onaj drugi dobije celu (zajedničku) kuću... ili nešto slično...
  6. Волим
    ВИЛМА је реаговао/ла на Панарет у Да ли прељуба треба да буде криминализована?   
    Против сам, зато што је брак добровољан однос и особа пристаје на ризике које одлука ступања у брак носи са собом. Уколико неко насилно улази у простор другог, примерице тако што га вређа, онда је нападнута особа принуђена на позицију жртве агресијом другог. То међутим није случај код брака. Особа једноставно може да се разведе и да изађе из односа у којем је изложена повређивању.
  7. Волим
    ВИЛМА got a reaction from Aleksandra_A in Страхови   
    Neki psihijatri kažu da je strah od smrti ustvari strah od života.
  8. Свиђа ми се
    ВИЛМА got a reaction from Aleksandra_A in Страхови   
    dada код мене се страх увећава кад помислим на најгори сценарио сваке ситуације
  9. Волим
    ВИЛМА got a reaction from Aleksandra_A in Депресија се лечи редовним литургијама   
    Ne slažem se.
    Depresija može biti izazvana mnogim faktorima. Manjak energije izazvan hroničnim umorom je samo jedan od uzroka.
    Takođe, AD pomažu, itekako. Monogo je opasnije pustiti depresiju da se razvija, jer se nelečenjem produbljuje.
    Vernicima liturgija sigurno pomaže u većem ili manjem procentu, ali da je jedini lek, zaista se ne slažem.
    O tome već imasmo neke primere čak i ovde, svedočenja forumaša koji su redovni na liturgijama, a opet depresivni i traže pomoć.
     
    Lekovi ne rešavaju probleme, ali pomažu da se osoba sabere, da se smiri i prikupi preko potrebnu snagu i pribranost da racionalno sagleda svoj problem i krene u njegovo rešavanje.
  10. Волим
    ВИЛМА got a reaction from Aleksandra_A in Када је превише стварности...   
    U takvim stanjima dosta čitam neke knjige koje me podsećaju da postoje druge,suštinski bitnije stvari. Takođe se dosta lečim muzikom.
  11. Волим
    ВИЛМА got a reaction from Aleksandra_A in Страхови   
    Емилија, дивна је твоја жеља да се ова тема покрене и да се дође до конкретних свештеничких савета. Надам се да ће се отац Угрин поново огласити на овој теми.
  12. Свиђа ми се
    ВИЛМА got a reaction from АлександраВ in БОЖЕ, Боже мој, зашто си ме оставио?   
    Милева, тешко ми је још да сагледам шта се позитивно изродило из свих досадашњих стресова. Некада ме мука привуче Господу, у њему тражим утеху, а некад ме удаљава, у смислу да ми је претежак крст на леђима и да мислим да нисам заслужила такав крст...Опет, кажем, кад видим какве све несреће могу да се некоме десе, страх ме и да ропћем.
  13. Волим
    ВИЛМА got a reaction from АлександраВ in БОЖЕ, Боже мој, зашто си ме оставио?   
    Што би рекли - Боже ми опрости - на Бога, што морам да прођем кроз сав тај пакао и стресове, без предаха. Некако сам се осећала, гледајући своје пријатеље како имају мирније животе, као неправедно натоварена као магаре, а слаба сам, веома, и без тог терета...
    После, кад се стишам, па видим какве све муке задесе људе, престанем да ропћем.
  14. Волим
    ВИЛМА got a reaction from Лапис Лазули in Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)   
    Postoje neke toliko mračne stvari u nama, koje i sami sebi radije prećutkujemo i svesno previđamo, zbog kojih se sami pred sobom postidimo. Mislim da te stvari nikad nikome ne govorimo. 
  15. Свиђа ми се
    ВИЛМА got a reaction from Nikola Stojanovic in Коју ствар сте последњу купили себи....?   
    Knjige. Ju Nesbe,serijal o Hariju Huleu.
  16. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Margareta у Kako je nastao roman Derviš i smrt   
    Da... nažalost  njega je izdalo ono u šta je najviše verovao - država, za koju je i radio, cela  porodica mu je bila u partizanima, da bi mu na kraju ti isti ubili brata... I njega su maltretirali isti ti njegovi, proterali ga iz Beograda jer se u njemu oženio buržujkom zbog koje je ostavio partizanku. Izbacili ga sa posla, oduzeli mu sve. Njegova  žena, Darka je, kada su proterani iz Beograda i kretali nazad za Sarajevo, imala oko 37 kilograma- od gladi, a  deca mu nikad nisu probala čokoladu ili druge slatkiše. Tako je nastala Tvrđava - Darka je u stvari čuvena Tijana (po kojoj se i ja zovem )
    Obožavam Mešu. Sjećanja su pogotovo predivna knjiga, šteta što su Sjećanja i Tvrđava manje zastupljeni od Derviša.
  17. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Danijela у Kako je nastao roman Derviš i smrt   
    Nakon toga sam zapao u druge krize i nevolje, pa sam se ponovo prihvatio pisanja, pokušavajući da izmucam temu o ubijenom bratu, na žalost slabo i anemično: bio sam suviše blizu događaja, još opijen njegovom vrelinom, bez psihološke i emotivne distance, i sve je ispalo suviše privatno, suviše pamfletski, divlja tužaljka koja se samo mene ticala. Tada sam uvidio i to da sam nezreo i zanatski nesposoban da iskažem tako složenu materiju, nesagledivu i neuhvatljivu za moje diletantske mogućnosti. Zato sam, s upornošću za koju nisam znao da postoji u meni, počeo da se pripremam da jednom, kad bilo u životu uradim taj posao koji je sve više postajao moja opsesija. Ostavivši vremenu da neprestano premotava kanuru samog događaja, prvo sam se uhvatio ukoštac s jezikom, jer mi je bilo jasno da je u mojim prvim radovima upravo jezik najslabija tačka.
     
    Piše: Meša Selimović
     
    Derviš i smrt. – Krajem 1944. godine, strijeljan je u Tuzli moj najstariji brat, partizan, oficir komande Tuzlanskog vojnog područja, presudom vojnog suda III korpusa. (Imena ne navodim, iako ih, naravno, znam; oni ne znaju, ili se ne sjećaju šta su učinili mome bratu i meni, uvjerio sam se u to nedavno kad mi je jedan od njih pružio ruku a ja nisam prihvatio, i on je začuđeno pitao neke moje prijatelje zašto se to ljutim na njega?) Na afišama izlijepljenim po gradu pisalo je da je Šefkija Selimović osuđen na smrt strijeljanjem zato što je iz magazina GUND-a (Glavne uprave narodnih dobara) uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice, a tako stroga presuda je donesena, piše na objavi, zato što je okrivljeni iz poznate partizanske porodice. Tako se naša porodična privrženost revoluciji i naša zanesenost okrenula protiv nas i pretvorila nas u žrtve. A taj okrivljeni, moj brat, kome su ustaše odnijeli sve stvari iz stana, očekivao je svoju ženu koja je slučajno ostala živa u koncentracionom logoru, i trebalo je da se vrati u Tuzlu. Kad sam čuo da je Šefkija strijeljan, doživio sam šok. Ležao sam nemoćan da išta shvatim, i neprestano plakao. Nakon nekoliko dana došao mi je šofer UDB-e koji je moga brata odvezao na strijeljanje, i donio mi poruku od mrtvog čovjeka. Šefkija je bio miran pred strijeljanje; rekao je: – pozdravi Mešu, reci mu da sam nevin. Ja sam znao da je nevin, ni sudije nisu tvrdile drukčije. Šofer nije smio da mi kaže gdje je sahranjen, pa ni danas ne znam gdje mu je grob. Taj nevjerovatan, slijepi, maloumni čin bio je prekretnica u životu svih članova moje porodice: svi smo osjetili da su se desile stvari koje nikad nismo mogli očekivati. I nije riječ o smrti nekog od nas, na to smo bili spremni, sedmoro nas je bilo u revoluciji, već o tako užasnoj nepravdi, bez razloga i bez smisla…
     
    … Ovdje moram da zastanem. Pišući prethodne rečenice, bio sam svjestan da nešto skrivam, jer mi je neprijatno i pred samim sobom. Tek kad me Darka upozorila da nije bilo baš sasvim tako (ona zna istinu, ispričao sam joj), nevoljno sam se zaustavio i prisilio se da još jednom u svijesti okrenem film događaja… Da, bio sam šokiran, ništa nisam mogao da shvatim, dan i noć sam proveo bez sna i bez hrane, plačući, ne znajući šta ću od sebe, jer je sve moje dovedeno u pitanje. A sutradan, jedan jedini dan kako sam čuo za bratovljevu pogibiju, pet-šest dana poslije strijeljanja, trebalo je da održim neko predavanje, već ranije najavljeno plakatima. Nisam ga otkazao. Ne znam šta sam i kako sam govorio, ali sam govorio. I eto, baš to pokušavam da zaboravim, da sam htio da govorim, da sam mogao, da sam imao snage da govorim, da se nisam kao čovjek, kao brat pobunio protiv te neprirodne obaveze koju sam sebi nametnuo. Utoliko je moj postupak neshvatljiviji: da je to neko zahtijevao od mene, sve bi bilo jednostavno, kao tablica množenja. Ovako je košmar. Patio sam kao nikad u životu, a pokušavao sam da ostanem u kolotečini koju sam smatrao jedino mogućom, jedino ljudskom. Čak i poslije tog neljudskog čina! Htio sam, valjda, da razdvojim te dvije sfere, privatnu i opštu (kao da je to mogućno!). Možda sam se plašio da raskinem sa sobom onakvim kakvim me je stvorila revolucija, možda me vukla inercija: kako ću raskopati sebe cijelog? Možda sam mislio da nemam prava u tolikim smrtima svoj gubitak uzimati kao razlog da napustim revoluciju koja je postala smisao i suština moga postojanja. Ne mogu ništa određeno da kažem, ali sam možda pokušavao da sebe ranjenog i njega izgubljenog izmirim sa revolucijom koja jede svoju djecu. I eto, pokušao sam da idem istim putem, kao da se nije ništa dogodilo, nisam izašao iz partije, nisam okrenuo leđa svemu što sam bio, ali ništa time nisam riješio, bivalo mi je sve teže, ono predavanje je postala moja mora, moj užas, i ni do danas se nisam oslobodio mučnog osjećanja na tu čudnu krivicu. Platio sam tu neshvatljivu zaluđenost teškim mukama docnijeg, sve težeg raskola sa sobom bivšim.   Da nisam imao nikakva dodira sa književnošću, takva tragedija bi me navela na misao da nekome, u vidu pisane ispovijesti, saopštim svoju muku. Takva primitivna i uprošćena motivacija želje za pisanjem u krajnjoj liniji je i najprirodnija. Začudo, kod mene je sve bilo mnogo komplikovanije: ukoliko sam više mislio na ubijenog brata (a mislio sam neprestano, čak sam pokušao da pobjegnem od te misli i od mjesta nesreće, i u novembru 1944. godine sam prešao u Beograd), utoliko sam manje nalazio u sebi snage da to iskažem. Čak sam da bih ostao živ i normalan, počeo nasilno da se okrećem drugim sadržajima: prisilio sam se da se, umjesto svome bezizlazu, svojoj dramatičnoj dilemi, okrenem svome nekadašnjem oduševljenju, partizanskom.
     
    To je bio moj pojas za spasavanje, sedativ koji me držao da ne tonem, varka kojom sam pokušao da skrenem svoj unutrašnji pogled s ponora koji se stvarao preda mnom. Ili da sam sebi dokažem da moj sudbinski zaokret, da sva moja odanost bez ostatka, da moj bezmjerni zanos, nisu bili obična greška. Plutao sam po olujnom moru svoje moralne pometenosti, grčevito se držeći za razbijene ostatke svojih ranijih oduševljenja. U početku mog pisanja su partizanske teme žrtvovanja za druge. Sigurno nisam slučajno nailazio na takve isusovske teme, vjerovatno sam pokušavao da obogotvorim svoju muku, da joj dam viši smisao: za veliki cilj neophodne su velike žrtve. I svoju sam u to ubrajao. Ali se moja muka nije dala ni odagnati ni olakšati, efekat varke, ni kao lijek za mene ni kao književni rezultat, nije bio naročit, pa sam prestao da pišem.
     
    Nakon toga sam zapao u druge krize i nevolje, pa sam se ponovo prihvatio pisanja, pokušavajući da izmucam temu o ubijenom bratu, na žalost slabo i anemično: bio sam suviše blizu događaja, još opijen njegovom vrelinom, bez psihološke i emotivne distance, i sve je ispalo suviše privatno, suviše pamfletski, divlja tužaljka koja se samo mene ticala. Tada sam uvidio i to da sam nezreo i zanatski nesposoban da iskažem tako složenu materiju, nesagledivu i neuhvatljivu za moje diletantske mogućnosti. Zato sam, s upornošću za koju nisam znao da postoji u meni, počeo da se pripremam da jednom, kad bilo u životu uradim taj posao koji je sve više postajao moja opsesija. Ostavivši vremenu da neprestano premotava kanuru samog događaja, prvo sam se uhvatio ukoštac s jezikom, jer mi je bilo jasno da je u mojim prvim radovima upravo jezik najslabija tačka. To je isto kao kad slikar ne bi imao smisla za boje. Vidio sam da se jezik ne da, ostaje krut i nesavitljiv, nepodoban za nijanse koje su mi izgledale značajnije od cjelovitih blokova. Godinama sam se borio za prilagođivanje izraza, posebno u nastojanju da iskažem složeniju misao i osjećanje, za sublimniji jezik, koji bi, bar donekle, bio u stanju da obilježi splet ponornih oluja i dilema, i teško uhvatljive dubine i žestinu emocionalnih eksplozija. Kod naših savremenih pisaca nisam u potpunosti nalazio ono što sam tražio. Mada prilično razvijen, jezik naše današnje književnosti je ili artificijelan, neživotan, apstraktan, prilagođen za izražavanje bizarnih stanja i za izražajni egzibicionizam (nadrealisti); ili suviše konkretan, pogodan za izražavanje vanjskih pojavnih oblika, čak i na veoma plastičan način, ali bez sposobnosti poniranja u dublje slojeve života i ljudske psihe (realisti) ili vrlo rafinovan, probran, savitljiv, barokno razuđen, bogat, pa ipak sav na površini, nepogodan za dramatične situacije a pogotovu za dijabolična stanja koja su se meni sve češće javljala kao doživljaj (Crnjanski) ili snažan, silovit, ekrazitne snage, jezik-usov, jezik-bujica, bojovni jezik koji raznosi protivnika, maksimalno izražajan u negaciji, ali suviše retoričan i knjiški, nepodoban za misaone finese, za sadržajnu i misaonu dubinu (Krleža); ili miran, staložen, prodoran, iznijansiran, izbalansiran jezik, pogodan za opisivanje svakog mraka i čuda u čovjeku, pa ipak suviše miran, gotovo hladan za bure i nemire kakvi su se meni ukazivali, i trebalo je biti pisac najvećeg formata pa iz tog jezika izvući takva sazvučja i njime postići takvu snagu kao što uspijeva Andrić.
     
    Morao sam pronaći ne bolji i ekspresivniji jezik, ni bogatiji, ni suptilniji, to bi bila smješna i nerealna ambicija, već jezik za moju ruku i moju dušu, koji će najbolje odgovarati onome što je u meni ključalo. Nisam znao šta tražim, samo sam nejasno naslućivao kakav to jezik treba da bude, Kad nađem, znaću šta tražim.   Uvjeren od samog početka (možda i pogrešno), da ću svoju životnu temu moći da obradim u obliku romana, odlučio sam da zanatski savladam tehniku romana. Najprije teoretski, u principu, a onda i praktično (“Magla i mjesečina”, “Tišine”, i nekoliko većih pripovijedaka poslužili su kao dobra vježba). Nisam mislio da će biti lako, ali nisam vjerovao ni da je tako teško. Godine i godine su prolazile, a ja sam se, kao s đavolom, rvao s nesavladivom strukturom romana: pisao sam i brisao, pisao i bacao, pisao i ostavljao u ladicu, ali nisam odustao. Zavidio sam slikarima koji i najveću sliku mogu da sagledaju jednim pogledom; pisac mora, neprestano, da drži bezbroj činjenica u glavi, bezbroj veza, bezbroj događaja, vodeći računa o sklopu dijelova, o dosljednosti likova, o mjeri i srazmjeri, o fabuli i ideji, o ritmu pojedinih rečenica i cjeline, o prvom i drugom planu, o glavnim i sporednim ličnostima i o bezbroj drugih stvari, međusobno toliko povezanih da se često ruši sve ako je pogrešno urađen jedan dio.
     
    Oko 1962. godine ponovo sam počeo da se bavim svojom starom temom izgubljenog brata. Ali je do tog vremena građa bila odležala i mogla je podnijeti svaku obradu, a i tema je, u mojoj svijesti, dobila određeno usmjerenje, i savitljivost, i šire razmjere: od izvorišta je prošlo gotovo dvadeset godina, i u doživljaju nije više bilo sirove silovitosti ni prejake emocije. Sve je bilo izmeditirano, pretvoreno u moguće opšte iskustvo, kao odnos i sukob izmedu ideologije i pozlijeđenog pojedinca. Tema je, dakle, univerzalna. A ipak je sve moje, nezaboravljena vrelina nije mi dopuštala da temu i motiv pretvorim u hladnu tezu. To nije u potpunosti lični doživljaj, ali je svačija mogućnost. Osnova idejne zamisli romana i jedina sličnost između moga života i romana ležala je u pitanju: šta sam ja poslije te osude, ožalošćeni i ozlojeđeni brat ili nesigurni, neuvjereni član partije?
     
    (U romanu je to izraženo ovako: “Šta sam ja sad? Zakržljali brat ili nesigurni derviš? Jesam li izgubio ljudsku ljubav ili sam oštetio čvrstinu vjere, izgubivši tako sve? … jesam li izgubio ljudski lik ili vjeru? ili oboje?”) Tako je u žižu romana došao sukob ličnog osjećanja i političkog uvjerenja. To je stari sadržaj, možda je izvjesna novina u tome što je u Dervišu i jedno i drugo jednako jako. Naravno, izvan tog idejnog kruga, život i roman se potpuno razilaze, mada sličnih situacija, po smislu, ima mnogo. Zašto sam otišao u istoriju? Možda i zato što sam se plašio direktne faktografske silovitosti teme i privatne omeđenosti, koja bi me opet mogla povući u neželjeno afektivno reagovanje. A ja sam želio da iz nje izvučem njen univerzalni smisao.
     
    Čitaoci su dobro primili “Derviša”. I kritičari, uglavnom svi. Ali čitaoci su mi važniji. Zahvaljujući novinama, radiju, televiziji, ponešto i časopisima, a vjerovatno i aktuelnosti teme, moja djela i moje ime ušli su u uho i srca ljudi. Ponekad kao utjeha, ponekad kao nesporazum, ali izgleda da ne može biti drukčije.
     
     
    Meša Selimović ”Sjećanja”
     
    http://radiogornjigrad.wordpress.com/2014/10/26/kako-je-nastao-roman-dervis-i-smrt/
  18. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на АлександраВ у Др Јована Стојковић - Све што сте желели да знате о вакцинама али је на ТВ цензурисано   
    Срам вас било.
    Опет, манипулативне технике у комуникацији не пролазе.
    Тема је ваша, не моја, ви одговарате на питања, не ја. Поставила сам вам питања, одговорите.
    Или немојте, воља ваша. Мени ниједан ваш одговор нема никаквог смисла.
    Бла, бла.
    И да не цитирам даље све ове безобразне, бесмислене, безвезне, неваспитане, арогантне и агресивне одговоре упућене људима који су на сасвим пристојан начин поставили питања.
    Што се мене тиче, тема може да се затвори а гошћа испрати. Немам намеру више да узимам учешће у оваквој теми са оваквом (нажалост) "гошћом".
    Одох на Зону сумрака да се освежим.
  19. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Снежана у Др Јована Стојковић - Све што сте желели да знате о вакцинама али је на ТВ цензурисано   
    осим што сте психијатар, видим и видовити сте, само вам је кугла замаглила мало...
    Психијатра Јеротића нисам споменула до у претходном коментару, ако мислите на цитат који сам поставила, то није цитат Владете Јеротића, већ др Владимира Ђурића.
    Ја и нисам тржила да се споречкавате, што упорно радите и то не као да сте у обданишту, него као да сте на пијаци, него да одговорите на питања која сам вам поставила.
  20. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на АлександраВ у Др Јована Стојковић - Све што сте желели да знате о вакцинама али је на ТВ цензурисано   
    Срам вас било.
    Сада баш размишљам, заправо је добро што имамо ову тему, само сте потврдили својим писањем колико сте апсолутно небитни у целој причи око вакцинације деце. Ви сте само један обичан политичар.
    Вас је поздравио генерал у пензији, академик проф. др Миодраг Чолић, имунолог.
  21. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Снежана у Др Јована Стојковић - Све што сте желели да знате о вакцинама али је на ТВ цензурисано   
    Надам се да сте свесни да је у животу сваки избор ризичан, значи да можемо да причамо само на нивоу тога  да ли од нечега имамо већу штету или корист, ако сте иоле поштени признаћете да од вакцина свакако имамо већу корист, што се пак слободног избора тиче, свакако да сам за њега све док туђа слобода избора не угрожава здраље како моје тако и друге деце.
    Претпостављам да као доктор, преписујете терапије својим пацијентима, да ли сте 100% сигурни како ће та терапија да делује? да ли на известан начин ризикујете када преписујете терапију? да ли можете да натерате пацијента да редовно пије терапију и у дозама које сте му преписали (осим ако није на болничком лечењу) реците ми молим вас, како се постављате према таквим пацијентима и како решавате такве ситуације?
    И на крају, пошто рекосте да сте старог кова, шта нам предлажете? Лечење пијавицама!
  22. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Снежана у Др Јована Стојковић - Све што сте желели да знате о вакцинама али је на ТВ цензурисано   
    @cloudking koje je ovo subotarsko ludilo, što kaže obi
  23. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Срђан Шијакињић у Др Јована Стојковић - Све што сте желели да знате о вакцинама али је на ТВ цензурисано   
    @Вукашин Ковачевић Вукашине, ако дуже пратиш форум, знаш да је било више тема о абортусу и да је врло мало форумаша (ако таквих уопште и има) који имају позитиван став о томе. Разлике у мишљењима су се углавном односиле на то да ли је мање зло забранити абортус и ризиковати да се створи нерегулисано "тржиште" нелегалних абортуса или допустити да буде као што је тренутно. 
    Све и да прихватимо да државу баш брига за добробит њене деце, људи овде нису за обавезну вакцинацију јер верују држави, него зато што противници обавезне вакцинације једноставно не износе довљоно убедљиве аргументе у прилог својим ставовима. Не видимо научне студије, не видимо уверљива објашњења за епидемију малих богиња осим смањеног броја вакцинисане деце, не видимо радове који побијају закључке студија које су нашле да је вакцинација безбедна. Додатно, поред лекара (од којих многи нису специјализовани за релевантну област), противници вакцинације су разни шарлатани попут Мирољуба Петровића, Слађане Велков и сличних.
    Да сам ја на месту др Стојковић, тј. да заступам став с којим се не слеже највећи део мојих колега, а да се да мном слажу неки шарлатани, прво што бих урадио на теми као што је ова, набројао бих релевантне научне студије са линковима, које иду у прилог штетности вакцинације. Затим бих набројао аргументе који дискредитују студије које налазе да су вакцине безбедне. Без иједне од ове две ствари, како се др Стојковић уопште квалификује да разговара на ову тему, више од било кога случајног пролазника са улице... 
  24. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на GeniusAtWork у Др Јована Стојковић - Све што сте желели да знате о вакцинама али је на ТВ цензурисано   
    Патетика? Захваљујући ставовима које, између осталог, промовише др Јована, Србија је у задњих 10 месеци прва у Европи по броју умрлих од малих и овчијих богиња. Болести које су до пре две године сматране искорењеним. То не кажем ја, нити Курир, него европско одељење СЗО. Ево линка: линк 
    Даље у чланку јасно пише да се ради о спречивој болести која се може сузбити ако број вакцинисаних буде минимум  око 95%.
    Ето то су подаци црно на бело. Ако сматрате да са овим треба наставити и да треба водити неке дискусије, ваша ствар. Али чисто да свима који ово читају буде мало јасније о чему се ради.
  25. Свиђа ми се
    ВИЛМА је реаговао/ла на Снежана у Др Јована Стојковић - Све што сте желели да знате о вакцинама али је на ТВ цензурисано   
    ja ću da citiram jednog drugog psihijatra
    " ne morate da vakcinišete svu decu, samo onu koju želite da sačuvate"

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...