Jump to content

АлександраВ

Члан
  • Број садржаја

    7112
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    112

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    АлександраВ got a reaction from fsa in Дјечији бисери   
    Седимо у бусу 71 Милица и ја, отварају се врата и чује се (онај бусплус глас који именује станице) - иемте (ИМТ), а Милица ће одушевљено - ууууу, Вилијам Тел
    Улазимо у пекару а она тражи рол-вишњу (рол-виршла).
    А једном је у покушају да нас похвали, рекла - Ти и тата сте најбоље маме на свету
  2. Тужан
    АлександраВ got a reaction from Violetta Valery in ...u jednom selu živi jedan seoski pas   
    ...u jednom selu živi jedan seoski pas.
    Živi u prevrnutom gvozdenom buretu, pored obora za svinje već deset godina.
    Od kada je kao štene zalutao u to dvorište, a neki nepoznati ljudi ga vezali lancem oko vrata, i u gvozdeno bure ubacili balu slame, ništa značajno se nije desilo.
    Ništa značajno narednih deset godina.
    A, da. Jednom je pokidao lanac i rastrčao se po dvorištu.
    Skoro ceo sat je bio slobodan. Trčao je i trčao presrećan. A onda je došao gazda, vezao ga ponovo i tako izlupao jednim kolcem da je narednih meseci samo noću izlazio iz bureta.
    Ma, voli on svoga gazdu. Svaki pas voli svoga gazdu.
    Polomljena rebra su brzo zarasla, posekotine na stomaku i nogama takođe. Jedino ova brazgotina na čelu je baš mnogo pekla i bolela.
    Ma, voli on svoga gazdu.
    Kada gazda dođe pijan noću iz sela, pas ga veselo pogleda i tiho zacvili, zna da ne sme da laje jer to iznervira gazdu pa ga on bije i šutira. Samo ga veselo pogleda i tiho zacvili...
    Dobar je njegov gazda. Svakog jutra mu baci parče suvog hleba i sipa mu vode u prljavi izbušeni aluminijumski lavor. Onda mora brzo da pije jer voda odmah iscuri kroz rupe na lavoru, a do sutra treba izdržati. Zimi i nije strašno, ali leti je baš nezgodno, kada su velike vrućine.
    A svake godine kada je slava, poneka kost od pečenog praseta stigne i do njega. Kako je to lepo i ukusno. Koji je to doživljaj. Jeste da je jednom godišnje, ali vredi čekati.
    Nekada je neka devojčica sa roditeljima dolazila kod gazde u goste, ne često, dva, tri puta godišnje. Izašla bi iz kuće, prišla mu i malo ga mazila po glavi. Kako mu je to prijalo. Kako je tada bio srećan. Posle toga bi noćima sanjao devojčicu i njene nežne ruke. Ali zadnjih godina ona više ne dolazi. Verovatno je porasla i otišla u školu...
    Lanac mu se duboko urezao u vrat, dlaka ućebala. Sve teže je podnosio hladne zime i prevruća leta...
    Kada bi...
    Kada bi bar jednom mogao da se rastrči, da skine lanac sa svoga vrata i da trči, trči, trči...
    Kada bi...
    Kada bi bar jednom mogao da pojuri mačke koje ga izluđuju prolazeći na samo metar od njega i ne reagujući na njegovo režanje i lajanje...
    Kada bi mogao da se jednom u životu okupa i uredi, da bude čist i lep...
    Kada bi bar jednom mogao da pije vode koliko mu volja...
    Kada bi...
    Kada bi mogao bar jednom da obiđe komšijske kuje čiji glas godinama sluša ,a nikada ih nije video...
    Kada bi...

    Ivan Mijailović     https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1537861316266339&set=a.873091576076653.1073741829.100001274579150&type=3&theater
  3. Волим
    АлександраВ got a reaction from Agaton Vuzman in Српски језик је занемарен од основне школе до факултета   
    Неправилно изговорен или написан српски језик у медијима само је последица лошег институционалног старања о језику уопште
    Стање језичке културе у Србији забрињавајуће је најпре због тога што је српском језику посвећен мали број часова, од основне школе до универзитета, у односу на учење страних језика. Због тога су многи факултетски образовани људи у Србији заправо функционално неписмени. Неправилно изговорен или написан српски језик у медијима само је последица лошег институционалног старања о језику уопште, због чега је потребно донети закон о употреби српског језика и писма, основати савет за језик и увести обавезу да новинске и издавачке куће поседују обавезне лекторске службе, закључено је на јучерашњој седници Националног савета за културу, посвећеној анализи стања српског језика у медијима.
    Поред чланова Националног савета, којим је председавао Милета Продановић, разговору су присуствовали проф. др Милош Ковачевић, професор Филолошког факултета у Београду, проф. др Срето Танасић, потпредседник Одбора за стандардизацију српског језика, као и Јелена Пантић, лекторка у Радио-телевизији Србије и Градимир Аничић, главни лектор „Политике”. Састанку се придружио и министар Владан Вукосављевић који је нагласио да се акција „Негујмо српски језик” проширује на читаву Србију, да ће у наредној години у оквиру ове акције бити одржано 20 семинара о језичкој култури, а да ће у оквиру стратегије развоја културе бити размотрено и гашење лектората српског језика у свету, као и доследна примена закона о употреби српског језика и писма.
    Професор Милош Ковачевић указао је на апсурд да језичка норма у ствари прати и стандардизује језичку праксу, говорни језик, због чега се ствара превелики број изузетака.
    – Због тога је данас заправо немогуће бити писмен по Правопису српског језика због тога што нико не може да научи и примени тако велики број правила, приметио је Ковачевић, додајући:
    – За разлику од школа у Србији, у Русији се матерњем језику посвећује чак дванаест часова недељно, а у Француској девет. У нашим гимназијама српски језик се недељно предаје у оквиру два часа, и то повезана са књижевношћу.
    Истичући да је Одбор за стандардизацију српског језика стручно тело које обједињује све српске институције одговорне за статус српског језика, проф. др Срето Танасић је закључио да министарства културе, просвете и науке треба да преузму одговорну улогу и да се о језику брину заједно са тим институцијама, међу којима су и САНУ и њен Институт за језик и књижевност, катедре за српски језик универзитета у Србији, као и Матица српска.
    Како је то бринути о језику у пракси посведочила је лекторка Јелена Пантић чији радни дан у Информативном програму РТС-а траје десет часова дневно, кроз консултације са водитељима, уредницима, дописницима и преводиоцима.
    Едукација, имплементација, мониторинг, процесуирање, бизнис, менаџер, хармонизација, само су неки од страних израза који владају нашим јавним простором, а које је издвојио Градимир Аничић како би указао на утицај политичког говора на нашу свакодневицу.
    – Замислите да кажемо да спроводимо договоре и да надгледамо рад политичара, уместо „мониторинга”. Да тужилаштва и судови истражују и суде, уместо што „процесуирају”, иронично је приметио Аничић, сведочећи о томе да се и лектори „Политике” свакодневно боре са „странпутицама” језика. 
    http://www.politika.rs/scc/clanak/368435/Srpski-jezik-je-zanemaren-od-osnovne-skole-do-fakulteta
  4. Волим
    АлександраВ got a reaction from Violetta Valery in Донирање органа?   
    Основно начело хришћанског живота заснива се на спремности да „сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предамо“, и то тако што ћемо једни другима добро чинити. Дакле, хришћанска вера се заснива на конкретној доброделатности, а не на неоствареној добронамерности.
    То је дело, а не само лепе речи пуне замишљених претпоставки. Све ово постаје нам јасније кад знамо и разумемо Христове речи: „Од ове љубави нема веће, до да ко живот свој положи за ближњега свога“. Тако је себедавање мера свих наших односа, и потврда остваривости у вери, што треба да покрене промишљање и поступање верујућег човека набоље. Сва креативност и прогресија живљења у вери треба да почиње од овога и да се темељи на том знању о важности несебичног односа према другоме.
    Завештање органа треба да буде узвишени чин несебичне љубави, неоптерећен себичношћу самоистицања. Чин вере и поверења изнад сваке сумње о могућим злоупотребама, јер сумња и неповерење успоравају прогресију и низводе у нестваралаштво. Да би се вера и поверење истински остварили, потребно је трезвено промишљање о узвишености учињеног, уз добро знање да један човек завештањем својих органа може спасти пет живота других људи. Нажалост, нас често оптерећује сумња у могуће лоше поступање других. Истина је да, нажалост, постоји и трговина људским органима, али то не сме да буде нама меродавна чињеница. Реч је о злу које треба да се разоткрије, изобличи и искорени применом позитивних законских прописа, не дозвољавајући да нас исто заустави и одврати са пута љубави на беспуће немоћног осуђивања туђих лоших поступака.
    Христолика доброделатна добронамерност
    Знајући речи Христове: „Када учинисте једном од најмањих мојих, мени учинисте“, потребно је да свој поступак саобразимо Христовом крстоносном себедавању за живот света. Тада ће нам примарно бити то да помогнемо немоћном човеку, а не да сумњамо у то да ће неко злоупотребити нашу добронамерност. Треба бити обазрив и опрезан и мудро разликовати добро од зла, истину од лажи, у свакодневном чињењу, али кад је у питању овај узвишени чин, ту треба превазићи све предрасуде и на прво место ставити живот. У том контексту треба разумети чин завештања као утемељење у животу, а не као одустајање од постојања, одрицање од сопственог живота и прихватање умирања као нечега што убрзо долази. Због тога је овај чин утемељење у животу, а не бекство у смрт, јер то није пристајање да се умре пре времена, него је добра жеља да се продужи живот другога, без скраћивања сопственог постојања. Завештање органа не значи пристајање на умирање пре времена, онда кад то другоме одговара, него је показатељ спремности да се дода животу другога. Могуће је само тамо где је љубав сигурна, неоптерећена интересом и страхом од пролазности и нестајања.
    Наше време обилује мноштвом себичних примера, како оних који су склони да обману друге и себично искористе њихову добру вољу, тако и оних који се „чувају“ од ових и њихове злонамерности. То дели и раздваја, зауставља добро стваралаштво и све затвара у несигурност истрошења и нестајања. Све расправе о завештању органа то најбоље осликавају, јер ту видимо најпре негативну реакцију истицања лоших могућности пре указивања на добре могућности. Једноставно речено, сви смо у лошем стању неповерења и неспремности за добру комуникацију. Свако тражи разлоге да не учини нешто добро, желећи да своје нечињење оправда неким вишим разлогом или нечијим лошим намерама. Све ово треба превазилазити непрестано снагом живе и делатне вере, промишљајући трезвено све своје поступке: Видети у свему оно што је најбоље знак је зреле вере, никако није наиван поступак лаковерног појединца. Али, све док је страх од могуће преваре већи од нашег међусобног поверења, сами себе онеспособљавамо за велика дела. Увек размишљамо најпре само о ономе што није добро, да бисмо на крају само то имали за мерило. Тако се затварамо у немоћ, не видимо потребе других и сопствене добре могућности да му помогнемо. Једноставно, затечени страхом једино што знамо јесте да се „чувамо“ једни од других у стању напетости и сукоба. То је пут безнађа и осамљења, старање само за себе. Тако обесхрабрени у себи за живот, постајемо себични и агресивни песимисти. То треба променити и победити страх од другога сталним старањем о бољитку свих и свега. Тада улазимо у живи динамизам боголике христоликости, где без тражења за себе дајемо себе и тако добијамо сви. То не треба да буде само лепа жеља, срочена мисао у моменту религијске инспирације, то је стварност нашег живота у вери.
    Црква благосиља добродетељ
    Треба знати да Црква све покреће напред у најузвишенију богочовечанску прогресију, никога и ништа не зауставља у стању тражења разлога за и против. Динамиком неизмерне љубави све осмишљава и свему даје добар смисао и праву меру. Тако и у вези са овим, покреће све креативне ствараоце, од лекара као стручњака који се баве животним бољитком и здрављем, до свих нас који смо њихови саствараоци, а не само корисници услуга. Најузвишеније састваралаштво се догађа управо у том чину себедавања завештањем својих органа на добробит других. То завештање, наравно, никако није наше одустајање од живота, него је најдивније себедавање. То је неописива радост за коју треба имати изоштрен животни укус. То су осетили они који су својим давањем органа, на пример једног бубрега, помогли детету, родитељу, брату, рођаку или било ком другом човеку. О томе ми је причао један врли прота из Сремске Митровице, отац Гвозден, који је дао свој један бубрег брату, да би убрзо потом постао по четврти пут отац. Не зна која му је већа радост, рођење детета или оздрављење брата. Бог нека их подржи у животу, вери и љубави, а нама свима отвори дубљи духовни окоглед да видимо потребе једни других и помогнемо бољитку живота, а не да се раздвајамо и затварамо свако у своју немоћ, страх и неповерење. Више вере и више поверења у изобиљу љубави, то је оно што нам треба како бисмо разумели Христове речи: „По томе ћете се познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“. Дакле, Црква благосиља добродетељ, и ми који смо сабрани у Христово име треба да будемо креатори боље стварности, а не статични посматрачи и ловци на туђе грешке. Да несебично живимо једни са другима и да нашу љубав не умањује нико и ништа, да нас никакво и ничије злодело не одваја од добродетељи, јер тако и сами постајемо злоделатни. У томе ћемо успети само снагом и силом самоодречне љубави, никако и никада себичношшћу и себеистицањем. И још нешто: Црква смо сви ми крштени, а не само привилеговани појединци, „учени и униформисани професионалци“. Сви ми смо једно Тело коме је Глава Христос, где је правило да кад „један уд страда, болује цело тело“, и нисмо затворени у себе као нека група истомишљеника, него смо отворени и добронамерни и према онима „који су изван“. То значи да крштени хришћанин треба да се пита „Шта ја чиним?“, а не да се статично распитује шта је „дозвољено“ да чини. Добродтетељ је увек дозвољена и потребна, преко потребна посебно у наше дане. Па предлажем, уместо питања шта, кад, како и колико: живимо одговорно, дајући се несебично једни за друге, знајући да је спасење сваког човека у рукама другога, и радујући се стварности у којој „када видимо лице другога човека, видимо Бога“. Том вером просвећени, увек ћемо тражити и наћи разлог више за добродетељ, никада нећемо бити неделатни критичари било чије добронамерности, и тако ћемо постати истински креативни саствараоци у свему. Нећемо тражити да се било ко плаши нашег става о нечему, бићемо покретачи радости у сили непролазне и неистрошиве љубави Божје и наше, у живој стварности богољубља и човекољубља.
    Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић
  5. Свиђа ми се
    АлександраВ got a reaction from Пг in Шта је то депресија?   
    После свега што сам прошла у борби са депресијом, ово је и моје мишљење.
    Љубав, вера, нада, молитва и хвала Богу људи око мене. Ишло је некако овако:
    Бес као бес. Узмеш га голим рукама за његову оштрицу, копрцаш се док ти сече руке, дубоко, задржаваш га да не оде ка детету, мужу, мајци, пријатељу. Држиш га јако. Не осећаш тај бол, срастао си са њим, још док ниси ни знао да човек може да прими сву јачину бола коју не може ни да замисли да постоји на скали болова. Држиш, и када успеш да умориш бесове, окренеш ту оштрицу и дубоко је заријеш у себе. Покосиш џунглу у себи. И паднеш исцрпљен у меку, топлу мочвару туге. Само ноздрве држиш изнад површине. Сав урониш. Мирујеш у мочвари туге. Само доле, на дну, врхом стопала, помало, случајно, додирујеш корен беса и знаш да он већ полако израста новим изданцима, и да ће веома брзо поново нарасти и испунити те својом џунглом. Знаш, али те није брига. Одмараш умотан лепљивом тугом. Сузама видаш ране које си нанео вољеним душама око себе. Не знаш има ли краја. Чекаш да нађеш молитву. Да некако изоштриш мисао до молитве. Да потврдиш Богу да се нећеш предати. Не тражиш, не обећаваш, не објашњаваш. Само то – Боже нећу се предати. Не остави ме.
    А онда, пријатељ(и) који нису одустали од мене:
    Не плачи...
    - шапнуо ми је анђео.
    Након толике борбе, не...
    Не плачи, то је твој бол.
    Тај терет који ти је поверен,
    мораш да носиш.
    Не плачи. Не ропћи.
    Само препознај
    да си под притиском,
    и повуци се у пустињу
    пред тугом коју призиваш.
    Не плачи. Не. Ја са тобом идем...
    Ми ћемо се држати. И спознаћеш радост.
    Љубав и вера вратиће нас кући.
    Дани пролазе,
    а ти плачеш, ридаш,
    због нечега што одавно
    више не постоји.
    Плачеш, и с мојих уста
    молитва лети ка теби.
    Знај, није узалуд.
    Тешко је.
    Само силно веруј.
    И на крају, оснажиш, збациш све то... пробудиш се... оживиш... ипак, осећаш тај пелцер у себи, нуди ти се, мами те, али са сваким новим даном га ишупаш и не дозволиш да прерасте у џунглу... а затим се претвори у мочвару... хвала Богу, можеш то.
    Ниједан ме физички бол
    не може више везати
    да не летим ка Теби,
    и да највише висине грабим
    док настрашније падам.
    Квргавих стопала, искривљена,
    дрвених ногу, крвавих колена,
    ходам.
    Нећу стати.
    Ниједна рана ме неће заболети,
    ниједан бол ме неће ранити,
    ниједан ожиљак ме неће вратити
    више,
    толико да заборавим
    како да стигнем до Тебе
    када се случајно изгубим успут.
    Дете сам Твоје.
    Знам да је светло
    које видим у мраку
    Дом.
    И исцепаћу сигурно
    још много корака
    и гране ће гребати моје лице
    и рукама ћу склањати камење
    и исплакаћу песак из очију
    и вадићу трње и себе из себе
    да не потонем.
    И нећу стати.
    Знам,
    знаш све.
    А ја сада желим све то и да Ти кажем.
    У твојој Љубави постоји место за мене.
    Да се у Теби шћућнем.
    Да се у Теби одморим.
    Да се у Теби утврдим.
    Све своје,
    предајем Теби,
    Господе.
  6. Волим
    АлександраВ got a reaction from J_a_n_a in Православље и бизнис   
    Да, то је само моје искуство, и то није везано за МО, него само и искључиво за људе са којима сам радила, мислим на цео ужи колектив (ако занемаримо читање наредбе у вези ношења "религиозних обележја"  итд). Интересантно, већ мало ниже низ ходник, у неким другим канцеларијама, прича је била другачија. Да ли сам ја требала кроз све то да прођем из неког разлога, вероватно да је одговор потврдан. Да ли сам могла другачије (паметније), и то сам вероватно могла. А да ли се кајем? Не, ни у једном тренутку се нисам покајала. Само ми је жао што то нисам урадила раније, док нисам нарушила своје здравље.
    И то те разумем, ми смо 25 година у браку, исто толико смо подстанари, са троје деце. И то је највећи разлог због којег нисам отишла раније. Оног тренутка када су ми сада већ одрасли синови, заједно са мужем дали подршку да се "спашавам" тада сам и донела одлуку. Не кажем да други треба да ураде као ја, само кажем да је за мене било тако како је било. Не могу да опишем тај осећај олакшања када сам то пресекла.
    Око мене су били генерали, академици, професори, научни радници.... колико простака има међу њима, чудо једно... колико нехуманих међу лекарима, незамисливо... колико лицемера, лажова, отвореног зла је било у тој групи људи... лаж, лаж, грозно. И онда, испричаш нормалну причу са портиром, нађеш људскост у болничару, видиш хуманост у спремачици на клиници. Нема образовање везе са човеком.
  7. Свиђа ми се
    АлександраВ got a reaction from Marija84 in Kako ste sreli svoju zenu/muza? Ispricajte na vasu pricu!   
    Моја (наша) прича је јако компликована.
    Размишљала сам да ли да је напишем... и одлучила сам да ће можда неком бити на корист.
    Ја сам била „дивље“ београдско дете. После гомиле различитих глупости, и да не давим сада с тим делом приче, спасила сам се од свега тога и „смирила“. Богу хвала. А онда упала у другу клопку. У клопку „пожељног“ додворавања свету. Касније сам све то схватила, тада ми то наравно није било јасно. Да бих вероватно показала и доказала да сам постала добра, уклопљена и да сам се стварно „смирила“, ушла сам у везу са особом која је била „добра прилика“ и коју сам „заволела“. „Фин“ младић. И патила не признајући себи да то није то,  него сам још и корила саму себе да измишљам и да је то све сасвим ОК. Та нека „љубав“ која заправо, сада знам, то није била. Све је ишло својим, нацртаним, од света препорученим путем. Завршавали смо факултете и спремали се за брак. Угушена, једину радост сам налазила у свом најбољем другу, који је такође био у сличној вези. Ноћима смо разговарали, све своје успехе, радости, туге, све смо делили, смејали се када никоме није било смешно, разумели се само погледом. Осетили „на даљину“ када онај други није ОК. Ћутали сатима. Тражили се међу гомилом људи на некаквим прославама, били нераздвојни. Волели се, а да тога нисмо били свесни. Или јесмо, али то није било могуће, нисмо то могли да пустимо, јер свет.... И тако. Тако сам се удала. И истог дана, као да ми је неко опалио шамар а затим ме убио. Направила сам ужасну грешку. Ужасну. Удала сам се за погрешног човека. После десет дана агоније, у четири сата ноћу, спаковала сам своје ствари у једну торбу, позвала такси и отишла. Попела се на други спрат и куцнула на врата. Он је отворио врата и без речи ме је загрлио. Тако смо стајали, не знам, читаву вечност. Није било потребно ништа да се каже. И ето нас. Борба коју смо тада пролазили, одбацивање од света, осуђивање, етикетирање, свашта, све је то било претешко али не и довољно да нас раздвоји.
    Ја знам да је то што сам урадила грех. И знам шта сам прошла због тога. Али мој човек је мој дом, и не постоји ствар коју не бих урадила за њега. Неко ће нас осудити, неко нас осуђује и даље. Ја то не могу да променим. Само знам да ми „свет“ није желео добро. Из једне туге угурао ме је у другу, а ја сам из страха да не склизнем заправо из све снаге ускочила у бунар.
    И ето нас.  То је та прича.
    Из те приче израсла је једна друга, коју сам већ написала овде на форуму али ћу је поновити.
    Волела бих да својим младим пријатељицама, овде, на овој нашој благој друштвеној мрежи, нешто кажем. Удајте се из љубави. Верујте ми, ова одлука, да се удате из љубави, носиће ваш живот. Живот који ће бити препун изненађења, различитих тренутака, различитих искушења. Некада већих, некада мањих, а некада готово неиздрживих. Готово, али не и неиздрживих. Љубав према вашем човеку водиће вас, онако како је добро за обоје. Ако будете волелe свог човека, никада нећете бити саме, чак и када будете биле толико усамљене да ће вам се чинити да сте камен у пустињи. Ваша љубав према вашем човеку ће вас мењати, изгубићете пркос, понос, саможивост, себичност, лењост. Тежак дан вас неће ломити, напротив, даваће вам невероватну снагу. Издржаћете све. Постаћете боља особа. Кроз љубав према вашем мужу заволећете још пуно других људи. Ваша љубав ће се ширити даље, и даваће искру неким новим љубавима, неких других људи, вашим пријатељима, фамилији, колегама, познаницима.
    Биће искушења малих, лаганих, свакодневних, али биће искушења која ће вас лупити у чело, оборити на под и скакaти по вама, вући ћете се поломљенe, нећете знати шта вас је снашло. Нећете знати где сте. У том тренутку, ваша љубав ће разгорети молитву, чак не ни за вас, иако ћете бити у јадном стању, него молитву за вашег човека, за ваш брак, за ваше заједништво, да траје док вас Бог не растави. То ће бити ваша молитва, да траје док вас Бог не растави. Само ваша љубав ће бити способна да изнедри ту молитву. Нико и ништа друго. Само ваша љубав, као крик ка Богу. И да, Бог ће вас сачувати. Кроз љубав према вашем човеку боље ћете разумети своју децу, више ћете волети своју децу, изградићете срећне људе који остају за вама. Гледајући вас, они ће даље ићи кроз живот љубављу. Све ће им бити много лакше јер ће их грејати љубав родитеља према њима самима, али и љубав коју ће запамтити, између маме и тате. То ће бити утеха, то ће им бити пут, то ће их грејати у леденим данима овог суровог света.
    Ако се удате из љубави, ви ћете лепо старити. Волећете сваку промену на свом човеку. Волећете све боре, знаћете их напамет. Волећете седе које се појављују у његовој коси и смирено ћете се осмехнути када будете схватили да ваш човек стари. И некако, у тим тренуцима, волећете га још дубље. А волећете и себе, остарелу. Само љубав према човеку може бити добар пут у брак.  Молим вас, удајте се из љубави.  
    Александра
  8. Волим
    АлександраВ got a reaction from Лидија Миленковић in Iskustva "dece" alkoholičara   
    Говорити му да је алкохоличар. Објаснити му да је алкохоличар.
    Имати нулту толеранцију за сва понашања која испољава личност алкохоличара.  
  9. Волим
    АлександраВ got a reaction from -Владимир- in Мисао дана...   
    Господ нас учи - останите као деца! А ко је већ одрастао нека се врати у време када је био дете. Када једноставно ниси могао да поднесеш да твоја бака плаче. Плакао си заједно са бабушком, привијајући се уз њу говорећи: "Бако, не плачи, драга." У теби је тада било више од човека, у теби је тада била Божја искра, Божја љубав, човек.

    Протојереј Владимир Астакхов
  10. Оплаках :))
    АлександраВ је реаговао/ла на Иван Ц. у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Обратите се @Дејан лично и замолите да Вам да образложење. Ја не знам зашто, а он ће Вам свакако рећи. Ако је грешка - увек се исправи, ако није онда ће Вам се бан само још продужити. Можда Ви не увиђате зашто, а прекршили сте Правилник. Не знам, нисам упознат са Вашим случајем.
  11. Волим
  12. Не свиђа ми се
    АлександраВ је реаговао/ла на Иван Ц. у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Ја Јанка познајем лично и веома ми је драг човек, али бојим се да је овде нешто шта је уочио Дејан и то је најбоље да се лично реши између њих двојице. Колико се сећам, Јанко је вређао Дејана, али нећу да причам напамет, нисам у то сигуран... Оставите администратора да реши проблем. Наравно, сваки човек нам је битан и драг, мени је Јанко веома, веома драг човек, а мислим да су Дејанове намере веома часне и озбиљне.
    Ако будемо одлучили да сајт настави даље, формирали смо део на форуму резервисан САМО за чланове сајта који су написали бар 5 порука и тамо могу да пишу о темама које нису за главни форум, јер нећемо да од сајта правимо политички пристрасан форум.
     
  13. Волим
    АлександраВ је реаговао/ла на Juanito у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Ја сам се често разилазио у мишљењу с Јанком (око науке и медицине), али не могу да се сетим ни једног јединог момента кад је био макар и најмање непристојан. 
  14. Волим
    АлександраВ је реаговао/ла на florenntina у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Koliko se secam Jankovi postovi su uvek bili pristojni i neki su mi se bas dopadali. Bas sam iznenadjena da je banovan?
  15. Свиђа ми се
    АлександраВ је реаговао/ла на jovanstanic у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Primetio sam da je moja aktuelna teološka tema od pre dva dana prvo obrisana a zatim nova ista takva zaključana. To definitivno nije zdravo.
  16. Не свиђа ми се
    АлександраВ је реаговао/ла на Иван Ц. у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Ако, којим случајем одлучим да Поуке оставим у животу, због свих оних добрих људи којима ово место заиста значи и који желе и да помогну развој Поука,а таквих људи је заиста пуно, али и који знају са каквим се лично притисцима срећем да би једно место као што је наше постојало, то значи да ћемо мењати политику рада форума. Већ имам неке планове, али то ћемо видети да ли вреди покретати.
    Већ сам рекао, сајт не сме да буде место за испољавање фрустрација, политичких свађâ, разних лудила...
    Кад је мени мука да отворим поједине теме, како је тек гостима који први пут дођу?
    С тим у вези, видећемо да ли треба ствари гурати напред и самим тим променити буквално све што није добро, јер су Поуке, као што су то многи заборавили, замишљене као мисионарски сајт.
     
    О бесмислицама појединих форумаша који желе да сврстају администрацију сајта не неку политчку страну - нећу се ни обазирати. Потпуно сам "оперисан" од тога. Такође, нећу ни по коју цену дозволити било коме да моје име овде провлачи кроз политичко блато и доводи ме у везу са било ким. Кажем, личне фрустрације могу да се испољавају на другим местима.
    На мојим личним профилима на друштвеним мрежама не дозвољавам никакве расправе, докаазивања, свађе... Прерастао сам то. То не значи да ми неко и даље није драг, пријатељ итд... мада и то може да значи, зависи од контекста.
    Све примедбе на мој рад, на рад мојих пројеката итд... може увек лично да ми каже, преко приватних порука, телефоном, мејлом, лице у лице... а те јавне прозивке ме апсолутно не занимају. Зато их чиста срца бришем, без појашњења. Лично јављање, са уважавањем мог чина и тога ко сам, схватам добронамерно и веома радо мењам ствари ако увидим да постоји грешка. Ко на то није спреман - може одмах да се пакује.
     
  17. Радостан
    АлександраВ је реаговао/ла на kopitar у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Nemoj da brineš po uskrsnuću mrtvih dobiješ sve nazad i ispriku od admina.
  18. Радостан
    АлександраВ је реаговао/ла на kopitar у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Možda nije namjerno...
  19. Не свиђа ми се
    АлександраВ је реаговао/ла на Дејан у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Ajde ti trpi Jankov progon, vredjanja, omalovažavanja i to mesecima.
    Lako je sa tudjim gloginje mlatiti.
  20. Радостан
    АлександраВ је реаговао/ла на jovanstanic у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Misliš džiberskim metodama?
  21. Не свиђа ми се
    АлександраВ је реаговао/ла на Тражитељ у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Критика власти увек треба да постоји, али на интернету она поприма облике разуларености, где ако ти та разулареност засмета одмах попијеш етикету да си страначки плаћеник и постанеш легитмна мета напада.
    Ја не смем да замислим шта се дешава са неким ко заиста јесте симпатизер СНС, кад мене као противника СНС проглашавају за трола, бота, провокатора, гурају ми "сендвиче" у уста и још се сатирично ругају ако се усудим да кажем да ми такво понашање смета, испадам још цмиздравко и осетљива душица.
    Ово са Дејаном је срамота. Човек везе с политиком нема. Дејана по страни, овде је на делу прогањање човека, било ког, због поседовања приватног става и злоупотреба откривене личне информације, и још су они који га прогањају убеђени да су жртве. А управо то је ботовско понашање, троловање и провоцирање за које се увек оптужују неки фантомски СНС-ботови које нико нигде није видео и у томе предњаче људи за које ми је прва импресија била да су проблематични и неразумни, а за које су ми други говорили "ма, нису они лоши, то су угледни и проверени чланови форума, само су мало нервозни"... и ево, само гледамо једног по једног како пљуну и оду. Еј, форум Поука "СНС-овски", докле то иде.
  22. Волим
    АлександраВ је реаговао/ла на Desiderius Erasmus у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    A ko ga dira zbog njegovog političkog stava? U raspravama ljudi kritikuju njegovu poziciju isto koliko i on suprotnu.
    Ali, banovati Janka? Brisati moj komentar koji kaže: "baš ti je bezveze ovaj potez"?
  23. Волим
    АлександраВ је реаговао/ла на Desiderius Erasmus у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Banovati jednog kvalitetnog člana poput Janka je (blago rečeno) - sumanuto.
    Na Jankovo banovanje sam napisao Dejanu komentar: "Ovaj potez ti je baš bezveze", koji je promptno obrisan.
    Šta vam to, ljudi, treba da se na taj način rastajete od osoba sa kojima ste se godinama ovde družili? Da vas ljudi pamte po tim staljinističkim metodama?
     
  24. Тужан
    АлександраВ је реаговао/ла на fsa у Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту   
    Nova.rs u Tutinu: Ovde umiru čitave porodice - NOVA portal
    NOVA.RS Kroz Hitnu pomoć bolnice u Tutinu, koji je desetkovan zbog korone, u toku samo jedne smene prođe oko 200 pacijenata...  
  25. Свиђа ми се
    АлександраВ је реаговао/ла на GeniusAtWork у Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту   
    Опет трагедија   
    Један од коментара:
    Medicinari iz Pazara: Juče je umrlo 11, počeli smo da padamo
    NOVA.RS Po svemu sudeći, u tu statistiku nije ušla brojka iz Novog Pazara, jer je, kako su medicinski radnici iz ovog grada kazali za naš portal, samo juče od covida 19 umrlo 11 Pazaraca: “Mi smo...  
×
×
  • Креирај ново...