Jump to content

Volim_Sina_Bozjeg

Члан
  • Број садржаја

    23009
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    27

Репутација активности

  1. Волим
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на JESSY у MITARSTVA - da li verujete u njih?   
    МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ ...Али не постоји такав који је испунио у апсолутном смислу те речи тај закон... Ако говоримо о митарствима, и морам да кажем да то нигде не постоји као учење Цркве, које је рецимо кроз саборе потврђено или да кажемо као догма унутар Цркве. У житијима светих, постоје различита искуства која су индивидуална искуства и која Бог некоме даје да би се тај неко пробудио и преумио. Сви ми имамо понеко искуство са Богом, али то је само наше искуство и Бог се сваком од нас открива на свакоме својствен начин. Тако да искуства, лична, односа са Богом није ,пре свега по правилу, добро уопштавати, а понека уопштавања и узимања туђих искустава као своје искуство итекако може да буде погрешно да нас одведе на стрампутицу и да заправо доведе до паралисања наших могућности и наших талената и дарова. Ово сам хтео да кажем, ако би смо прихватили, рецимо, митарства као нешто што изражава учење Православне Цркве, онда тајна љубави аутоматски губи своју позицију и свoје место и однос човеков са Богом се претвара у један механички, то јест један јуридички однос, где Бог није ништа више, ништа друго осим једнога судије који је написао законик, пустио га на земљу, ставио га у историју и ко у односу на тај законик испуњава правила закона може да прође и да дође у његове одаје, ко не испуњава не може да дође. Али не постоји такав који је испунио у апсолутном смислу те речи тај закон https://www.facebook.com/people/Светислав-Павловић/100014723475780?hc_ref=ARRC8Hx166DPDuPyDmwfmpBxvxDg5l_rBPEXG_He0s4s9-mFHeLAacIwAB5IM7E0tfk&fref=nf  
  2. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на Violetta Valery у Како замишљате пакао?   
    Nekada sam ga zamišljala onako kako ga Rimokatolička crkva predstavlja, sa kazanima i lavom, a onda sam gledala Sabirni centar.
    Taj film je najbolji umetnički prikaz pakla. Svi su na okupu, prepoznaju se među sobom, ali su i dalje u stanjima u kojima su umrli. Svako muči neku svoju muku, ne znaju gde se nalaze, niti šta ih čeka. Prepoznali su se, ali kao da nemaju nikakav dublji odnos. Bez ljubavi i bez Boga.
    Osećam da bi ova naša egzistencija bila baš takva kada bi se produžila u večnost, ogoljena i bez zanimacija kojima se sada zamajavamo.
  3. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на mirko1929 у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Човек је изгледа баш волео те метафоре са морима и водом. Твој цитат садржи малу, али изузетно битну, такорећи кључну, изоставку (нећу тебе да оптужујем да си фалсификатор, јер не знам одакле си то копирао):
    Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха од греха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин.
    Онај који се плаши греха бежи од греха, онај који се плаши Бога бежи од Бога.
  4. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на mirko1929 у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    С друге стране свети Исак Сирин је рекао: Попут шачице песка у бескрајном океану, такви су телесни греси наспрам Божијег промисла и милости. Саосећање Творца не може бити поражено злоћом створења.
    Разумем страх од моралног релативизма, поготово у данашње време. Међутим, оне које Црква не занима, баш брига шта Црква уопште има да каже о било ком питању, а с друге стране мазохистички је сакатити оне који су Јој верни. Ми данас имамо ситуацију да разни духовни ауторитети и псевдо-ауторитети ментално сакате људе и одвлаче их у пропаст.
  5. Хахаха
    Volim_Sina_Bozjeg got a reaction from Zoran Đurović in Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Тешко стање.
  6. Хахаха
    Volim_Sina_Bozjeg got a reaction from Hadzi Vladimir Petrovic in Владика Порфирије изабран за новог патријарха   
    Родјени никако да схвати, да се и ван његовог тора људи спашавају и да је Бог Милостив.
  7. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg got a reaction from Broken in Дејан Мачковић: ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА   
    Па зар није аскетизам једне мајке која би хтела уморна, сирота мученица да се одмори мало, а дете се разболи и мора целу ноћ да га држи на рукама. Или онај тамо неће да учи, па мора са њим да учи. Па муж нервозан, па свекрва оваква, па онако па… Она се нон-стоп подвизава! И можда се и више подвизава него неки други који се овако званичније подвизавају.  
    Подвиг, то је… Немојте само да гледате класичне форме оног што ми зовемо подвигом. ГДЕ ГОД ЈЕ ЉУБАВ, ТУ ЈЕ ПОДВИГ! 
    Кад сам ја био студент, и одем у Енглеску једне године и упознам митрополита Антонија Блума. И дивно мене прими Блум тамо код њега. Ја сам био овако момак, нисам се био још определио ни вамо ни намо – ни да л` да се женим или калуђерим, тако, размишљам. 
    И питам ја њега: Кажите ми високопреосвећени, шта је сад суштина живота овог и оног? 
    Каже он: Слушај дечко! СУШТИНА ЖИВОТА ЈЕ ДА НАУЧИШ ДА ЖИВИШ ЗА ДРУГЕ! А ако не научиш да живиш за друге, ако се не разапнеш, ти си промашио свој живот, где год био, како се год звао, и коју хаљину носио. Ако научиш да живиш за друге, ТИ СИ ОСТВАРИО СВОЈ ЦИЉ У ЖИВОТУ. Па сад може овамо, може онамо. 
    И то је овако некако за мене остало упечатљиво...“
    ОТАЦ ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ
    Malo drugačije mene post obavezuje. Ne razipinjem se jogurtom,mlekom,čokoladaom,mesom. Ovaj tekst možda nije povezan sa postom ali ja sam našao strahovitu misao o smislu podviga i ne bi takvu ženu koja "posti" čitav svoj život opterećivao sa knjigama koje sadrže recepte posnih jela.
    Dragi ljudi, dragi forumski prijatelji, pitao bi vas, zašto je važno postiti hranom i koju svrhu ima zabrana mrsnih jela, koje nam je Bog darovao.
    Molim vas napišite  nam kako ne odbijanjem mesa,jogurta,mleka ne smanjuje podvig ove žene iz teksta?
    Verojem da će te pročitati tekst i videti, da ništa nije sprečilo ženu u njenom podvigu ali se plašim da nam je komforniji način posta kuvanim krompirom,nego otvaranje za Drugog.
    Nikad nisam doživeo, da sveštenici u svojim besedama posebno mesto posvete majkama podvižnicima i da  prikažu i taj vid esketizma.
    Materijala za ovaj vid asketizma ima puno ali ko šljivi porodicu, kad je bitniji manastirski asketizam
    Hristos je u pustinji postio ne zbog sebe, nego zbog nas svih i to nije tražio od drugih,apostoli su u to vreme lepo krkali.
    Ako Hristos nije zahtevao od učenika da poste sa Njim, niti je apostol Pavle ugledajući se upravo na Hrista zabranjivao drugima da jedu, već im je to ostavio na savest, kao što je na savest Hristos ostavio tom istom Pavlu..
    Hranite se kako hoćete a post pustite na savest koju jedino Hristos može da daruje.A to je otvorenost za Drugog.
    Post je izgubio sav smisao, nije hrana kriva, naše je vaše srce zatvoreno za drugog a utehu pronalazimo u barenom krompiru a svetost tražimo jer smo mi više postili,te tako očekujemo da Hristove vrline možemo zateći u čarobnom kuvanom krompiru.
     
  8. Волим
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на Драшко у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    pa nije bas tako
    deca koju roditelji dobijaju u 40im su mahom inteligentnija, znam slucajeva kolko hoces
    bitno je ne zavirivati u ljudske intime, kad ko ima decu, neka ih ima
    meni se cini da sam tek sad sa 40+ spreman da budem roditelj
    imam puno drugarica koje su rodile posle 40 i deca su im divna, a ima i onih tata koji su pravili decu i jos kasnije pa lepa zdrava prava deca
    treba ziveti i ne mnogo brinuti sta ce da bude ako ....zivi brate!
  9. Волим
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Не лажи народ и не причај ствари које не знаш. Лупаш глупости. Нема љутиш. 
  10. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg got a reaction from Zoran Đurović in Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Пре тога у 1/6 имаш:
    Јер гријех неће вама овладати, пошто нисте под законом него под благодаћу
  11. Оплаках :))
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на mirko1929 у MITARSTVA - da li verujete u njih?   
    Како бре нема места за страх, кад ови што шире те бајке о митарствима тврде да се Богородица пред смрт две седмице припремала да би могла да прође митарства?
  12. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg got a reaction from Zoran Đurović in Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Христос је спојио са собом апостоле који су сви од реда били грешни и нису сви били синови погибељи.
    Неспретна интервенција на ову тему, многе наводи на психијатрију и самоубиство.
    Христос и Црква је та која спаја не јуридички, већ савршеном милошћу Бога. Све ван савршене милости је промашај.
    Човек се не везује за грех, него за Христа, који очишћава и поставља човека у себе самога, да би човек био сигуран да се он сам не може поставити у Исуса Христа.
  13. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg got a reaction from Zoran Đurović in Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Не говори тако, већ каже да није спознао Христа, не би познао греха.
  14. Волим
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на mirko1929 у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Одговорно тврдим ову истину да онанија није грех. То је знање, стечено тешким мукама кроз деценије. Видите мене су као тинејџера убедили да је онанија грех, и да ако умреш неисповеђен и непреичешћен идеш право у пакао (могу само рећи да су римокатоличко учење о смртном греху и инстант губљењу стања благодати, и еквивалентно учење о инстант дамнацији које се провлачи међу појединима у ПЦ, наиме учење о ваздушним митарствима, највеће зло које постоји на овом свету, али то је посебна тема). То ми је буквално уништило живот. Из младог и здравог момка уништило ме је и психички и физички. Знате ли колико је тешко функционисати ако не смеш ни да погледаш у женско а не живиш у Саудиској Арабији (BTW свети оци кад су писали писали су у такво време и у таквом друштву где је положај жена био много гори него у Саудиској Арабији, жене у Ромеји су биле практично заточене у гинекеионима). Константан осећај кривице и гриже савести, непрестана анксиозност. Немогућ однос са женским полом. Све девојке које су мене јуриле сам отерао. А ја, наравно, јурио за сукњама нисам, већ само бежао. А онда упркос свом вашем труду тело тражи своје, хтели ви то или не доћи ће до оргазма и истечења. Чућете комшије у стану поред, сешћете поред женског у јавном превозу... а онда, још више срамоте и гриже савести (увек бих некако нашао начина да окривим себе за то). Нећу да говорим о томе колико ми је енергије мој аскетизам одузимао. Толико да је то изразито негативно утицало на остатак мог живота. Факултет, каријера, све је пропало. А туширање леденом водом, печење себе ужареним гвожђем, ништа није помагало. Евентуално сам почео да користим страшну дрогу (антидепресив, они имају нуспојаву да убијају сексуалност), како би онемогућио истечење, а то је довело до проблема са простатом и још једне страшне дроге (лек за простату, који је иреверзибилни стероидни инхибитор). Они који уче младе момке да буду старци схимонаси велико зло чине. Буквално би бесконачно зло било да сам све ове деценије живео као најгори развратник. Не осећам се свето, не осећам се спасено, напротив, пред самоубиством сам (из тренутно позиције, врло реалног пакла на земљи у којем се налазим, 50% шансе за анихилацију, 50% за наставак пакла и не делује тако лоше). Но како сам закључио да није грех? Па лепо, немогуће избећи тако нешто. Ја сам покушао буквално све. И нисам успео. Стога не може бити грех (ови који тврде да су успели само су се пребацили на влажне снове). Полни нагон у својој бити није ништа патолошко, нити демонско искушавање, то је природни инстинкт за репродукцијом. А у данашњем друштву где нема договорених бракова с 14 година, нема другог излаза до онаније. Такође, пошто нема договорених бракова нећете моћи да заведете девојку за женидбу ако убијете пожуду у себи. Бестрасно завођење је глупост, контрадикција и сви они који промовишу бестрашће (изворно не хришћански, већ стоички идеал) као идеал младима убијају своју паству, уништавајући живот управо онима који су се „преварили“ да веру схвате озбиљно.
  15. Оплаках :))
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на Avocado у Тема јасна из прве поруке   
  16. Волим
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Свети Григорије Богослов о епископима   
    б
    - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
    Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
    Ево текста писма:
    80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
    80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
    Рим
    25.03.2016
     
    - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
     
    Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
    По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
    [1] У руском „на делове“
    Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
    Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
     
    Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
    SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
  17. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на Justin Waters у Дара из Јасеновца   
    Од Јасеновачких страдања било би могуће направити и хорор филм. Само то није поента, нико никад ни на тему холокауста није снимио хорор филм. 
    Ако је поента приказати само и искључиво брутално страдање као историјски факт, шта ће нам уопште играни филм? За тако нешто би био добар и документарно популарни филм по узору на дискавери или ББС документарце са добром нарацијом који исто тако могу допрети до шире публике. 
  18. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на Justin Waters у Дара из Јасеновца   
    Миланов текст је инспирисао Андреја Протића да изнесе своје мишљење у коме је изразио разочарање.

    Након гледања филма "Дара из Јасеновца", заиста сам се трудио да се суздржим од било каквог коментара, управо због тога што сам филм доживео на идентичан начин као и Милан Ружић у овом тексту. Дакле, заиста је страшно када за први филм на ову сакралну тему морам да изнесем утисак да је "цар го".   Свако ко се иоле озбиљно бавио темом страдања Срба и других у NDH, као и било који озбиљнији поклоник седме уметности, тешко ће одолети утиску да је овде заправо највише подбацио сценарио. Није толико ствар ни у томе да је посведочена и судски доказана бруталност усташких крвника овде сведена на неопходни минимум - верујем да многима није лако да је гледају чак ни у овој "умивеној форми". Јасно ми је да је филм очигледно намењен западном тржишту.   Поред свега о чему Ружић овде пише и што, нажалост, само могу да потпишем, озбиљан проблем овог филма је психолошка карактеризација ликова - како жртава, тако и њихових крвника. Прича је замишљена да буде кохерентна, али се "из неког разлога" једноставно расипа. Лик Даре и њеног брата требало би да буде "Аријаднина нит" која нас спроводи кроз јасеновачки пакао, али оно што у њему видимо нису личности, него оне сенке са зидова Платоновог мита о пећини. Најблажа могућа критика би могла да гласи да је ово филм безбројних пропуштених шанси и да драгоцене минуте у њему једу промашене сцене које, верујем нехотице, разводњавају суштину. Да не буде све потпуно очајно, музика је нешто што је у филму за сваку похвалу, иако њена драматичност често не кореспондира разводњеном наративу.   С друге стране, ово је ипак био и некакав почетак, корак у једном неопходном правцу - иако неспретан, овај корак ће пренети какву-такву поруку о страдању нашег народа у NDH. Такође, пошто су историјске чињенице, чак и овако безазлено упаковане, бациле у хистерију Југословене и друге "случајне Србе", то је показатељ да је одређена циљна група ипак примила поруку коју изговара Макс Лубурић из овога филма: "Србе убијамо зато што су Срби".   Наравно, аутори филма се кроз читав подухват правдају што се уопште и усуђују да пошаљу овакву поруку, па неспретно убацују сцене о хрватској сељанки, која већ на почетку спасава српску бебу и, очекивано, велики акценат стављају на племенити рад Дијане Будисављевић, са јасним циљем да покажу како филм не говори о "свим Хрватима", нашим EU суседима, од којих нам зависи и судбина "евроинтеграција". Ово је свакако јадно, али ипак и очекивано.   Оно што ипак нисам очекивао и главни разлог због кога о овоме пишем, ипак је СВЕТОГРДНА сцена, која сакати житије о страдању светог старца Вукашина Мандрапе из Клепаца. Дакле, СВЕ бих могао да опростим овом филму, поготово да те сцене у њему није ни било - али, овакав приказ је заиста неопростив! Подсетићу да је извор за опис страдања светог Вукашина сведочење српског доктора Неђе Зеца, коме се о томе поверио лично усташа Жиле Фригановић, Вукашинов убица. Након сусрета са светим Вукашином кога је каспио на познати начин, тражећи од њега да ускликне "Живио поглавник Анте Павелић" и добијања одговора "Само ти дијете ради свој посао", Фригановић више није могао да настави учешће у усташком такмичењу у клању, јер се, по сопственим речима, "осетио попут пачваре".   Од читаве ове сцене "која небо отвара", у филму "опстаје" некакав бесмислени "лапот" где безимени усташа елиминише ударцем чекића некаквог "дрчног старца" који ваљда више није погодан за посао уништавања лешева? Дакле, што се мене тиче, ова сцена је заиста однела превагу да ово напишем и "спасем душу". Заиста, било је много начина да се ова сцена прикаже без бруталности. На пример, њу је некоме могао да преприча сам доктор Зец, историјска личност која је тада и обитавала у Јасеновцу, а Дара је то могла да чује у болници, исто као што је гледала и сцену клања око столица. Можда је управо ова сцена и најбоља илустрација тоталног дилетантизма аутора филма, подједнако и историјског и филмског. Како год, боље да ове сцене није ни било, него да су је овако обогаљили.   Коначно, шта ми друго преостаје него да се сложим с Ружићем и запишем овај свој утисак - не толико ни због критике a posteriori, која је свакако закаснела, него у нади да ћу можда дати неки мизерни допринос томе да се у неком наредном покушају ова света тема обради на промишљенији и бољи начин. Остају нам наде у Кустурицу и Зофрановића да овај наратив помере у бољем правцу.  
  19. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на Justin Waters у Дара из Јасеновца   
    Овај Миланов текст је уследио након што је објавио две кратке поруке на свом зиду у везу филма због чега су га многи жестоко наопали:

     

  20. Свиђа ми се
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на Justin Waters у Дара из Јасеновца   
    Ево мало критичких коментара са патритотске стране:
    Милан Ружић
    „Дара из Јасеновца“ и мој патриотизам
    21.02.2021.
    Након одгледаног филма „Дара из Јасеновца“, а затим и изношења свог става и утиска о филму након ког је мој патриотизам оспорен, моја добра намера изгажена, схватио сам да се у Србији о неким стварима заиста не сме причати уколико нешто знате или чак осећате, јер ћете бити развучени од стране оних који или не знају или су злонамерни, или су подлегли добром маркетингу, па у вашу изјаву учитавају све оно што нисте рекли и што нисте као човек. Овде сви боље од вас знају шта мислите, па како бих предупредио све то, у овом тексту ћете прочитати оно што сам и мислио и све ван изреченог је глупост, а исто тако, не постоји ништа што је запало између редова, већ је речено дословце онако како се одомаћило у мом осећању.

    Наиме, оно што ми се свиђа у самом филму, а тога нема превише, јесте фантастична глума Биљане Чекић и још неколико глумаца који су играли усташке официре.
    Прескочићу лоше позиционирање камере, неуверљивост статиста и њихову малобројност, недовољну дефинисаност и улогу самих ликова у филму, претрчавање преко важних тема, позиционирање глумаца у односу на камеру, понављање онога што сви знају како би се испунило очекивање оних који о Јасеновцу знају само неколико општепознатих чињеница и томе слично.
    Што се тиче начина на који је филм режиран, могу да приметим да је барем двадесет минута од два сата филма потрошено на појачавање уметничког утиска који је редитељ хтео да остави на публику кроз сцене уласка страдалника у воз који вози, претпоставимо, на небо. Друга ствар која се тиче режије, а и писања, јесте то што овде Јасеновац изгледа као једно омање двориште у ком је затворено не више од педесет људи и у ком усташе и само усташе убијају логораше из забаве. Убијање се у филму најчешће врши ватреним оружјем, а такав начин убијања у Јасеновцу значио је милост с обзиром на то да је постојало педесет и седам најодвратнијих начина на које су људи убијани.
    Редитељ сигурно зна, али то у филму не видимо, да убијање Срба, Рома и Јевреја у Јасеновцу није вршено само овако понекад и са разлозима (није предат прстен, не дају одвођење свог детета), као и то да њих нису убијале само усташе. Редитељ зна, а не приказује да је у затирању Срба у Јасеновцу учествовала цела НДХ, а не само неке усташе које су се тамо нашле. Дакле, читава држава се организовала заједно са католичким клером, чији задатак није био само да преобрати децу, него чије је свештенство активно учествовало у убијању логораша, како тврде многи извори. Та држава је индустријски убијала наведена три народа, а не понекад и са разлогом. Убијање је вршено са великом страшћу и без икаквог разлога, осим оног да се изврши етничко чишћење на најмонструознији могући начин. Чули смо крајње предвидљиве и извештачене реченице. Нисмо видели изнијансиране патологије усташких предводника који су убијали са страшћу.
    Дијалози су врло благи уз неколико снажних реченица које су постављене на важна места како би се филм имао на шта ослонити, а ослања се најчешће на патетику, која је за мене врло важна у уметности и игра велику улогу, али не сме играти пресудну улогу. НДХ је једина имала логоре за истребљивање деце, а не само болесне деце како је у филму приказано, већ за помор десетине хиљада деце на најгоре могуће начине укључујући и онај када је немачки високи официр дошао у једну школу за дочек нове године, а усташе су учионицу окитиле дечјим главама и развученим утробама, након чега Немци више нису контролисали рад логора у НДХ. Таквих сцена нема. Прејака сцена за филм? Више одговара блажа варијанта, јер не би могао филм да се гледа?
    У реду, та тврдња делује као да има смисла, али ако знамо да је у спомен-комплексу у Јасеновцу првобитна поставка замењена због суровости, пошто су деца повраћала приликом посете Јасеновцу, онда видимо да је исто учинио и филм. Дакле, ублажавање ужаса ради гледљивости (разликовати од гледаности) и лакшег пласмана у иностранство како би сви видели наше страдање, није оправдано. Из ког разлога? Из разлога што смо све до сада правили у блажој варијанти са изговором „Добро је да је за почетак и нешто овако снимљено“, а никада ништа није дочекало неку јачу варијанту која би била достојна слике страдања. Елем, филмски радници знају, или би требало да знају, да постоје технике приказивања свега наведеног и без крвавих и прекрвавих сцена, већ на основу симболике и знају да се целокупан ужас може приказати на одређене начине. Илустрације ради, довољно би било да џелат замахне „србосеком“ на уплашено дете или да носећи жицу каже „Провуците им ово кроз уши“ како бисмо ми осетили сав ужас без експлицитних сцена. Стога, неприказивање јасеновачке содомије у пуноћи ужаса није оправдано, јер постоје начини на које се то може учинити.
    Сви тврде како је филм прекратка форма да би се приказало све што неко жели, али у оних двадесет минута или пола сата трошења времена на доказивање непостојећег осећаја за уметничко, чему смо сведочили и у „Заспанци за војнике“ која се претворила у заспанку за публику, могло је да стане још много тога.
    Српски народ, или да сузимо, филмска публика у Србији треба да зна да кључ доброг филма није чињење њега пригодним, већ уметнички и контекстуално релевантним. Правити филм није исто што и правити приредбу.
    Међутим, оспоравање мог осећаја патриотизма или некога другог зато што нам се није свидео овај филм је неосновано. „Дара из Јасеновца“ и Јасеновац нису иста ствар, као што ни овај филм и наша национална свест и култура сећања (или несећања), нису синоними. Овај филм је само зрно песка у ономе што чини наше сећање, а поента је да није једно од оних најсјајнијих зрна која се пресијавају на сунцу. Стога, нико не оспорава да је филм настао из најбоље намере, да је у неком смислу вредан и томе слично. Моја тврдња лежи у томе да филм није оправдао моја, а не очекивања свих људи. Овај текст је писан у име аутора и његовог доживљаја, а не у име целог народа, и никако у служби релативизовања Јасеновца и страдања Срба, већ из разочарања што сам од филма очекивао да буде камен темељац једне бескрајно тужне успомене и судбине једног народа.
    Видите, није довољно да нас филм само подсети на страдање, што су ми многи писали као аргумент, јер неки од нас о страдању светих јасеновачких великомученика мисле и пишу свакога дана. Читају о томе. Ако је то довољно, онда се ми својим прецима нисмо одужили. Постоји одређена доза очекивања код филмова са оваквом тематиком и она, по мом поимању, није испуњена.
    Да ли ја овим нападам сећање на наше претке, да ли нападам редитеља, сценаристу, глумце, да ли покушавам да се правим паметан, да ли иза овога стоји тежња да се наметнем као велики познавалац филма, да ли сам ту да формирам укус читалаца и гледалаца о самом филму, да ли сам ту да постављам стандарде, да ли је упитан мој патриотизам, све су ово једноставно беспотребна питања, јер овде говорим о томе да је филм занатски лоше направљен уз опаску да ако правимо филм о једном од највећих страдања, не смемо имати пропусте, па чак ни занатске природе, а камоли неке друге, јер то онда кошта утиска.
    Од некога ко није лаик, а није ни стручњак, али од онога који врло добро познаје историју, ко одлично зна каква су се недела чинила у Јасеновцу (па и на многим другим местима на којима је наш народ страдао), од онога који има највише поштовање за своју земљу, њену историју и безграничну љубав за страдалнике свог народа, и ко чува сузу и молитву за било кога ко је страдао, од једног таквог филм не заслужује хвалоспеве. Једноставно, све време је преда мном био невешто снимљен филм, а не оживљавање рана мога народа.
    Овакав филм је требало да представља парање рана и орање жилетом по месу српског идентитета, па посипање сољу, а онда наново – оно што је тај део наше историје и био. Уместо тога, видели смо парање буџета и орање плугом суштинског одсуства или познавања историје и кинематографског умећа по њиви културе сећања која такву бразду не заслужује. Барем не ону прву. Драго ми је што су филмом међу нас враћени свети јасеновачки мученици, а жао ми је што их на онај свет поново испраћамо недостојно.
    Дакле, ове речи нису усмерене са злом намером, већ са добром. Са жељом да делују корективно, а не да посвађају или упуте на даљу партикуларизацију оног здравог патриотског ткива које овде постоји, иако је у мањини. Моје разочарање филмом не спада у домен одсуства патриотског осећања, већ у домен неиспуњавања очекивања патриоте у мени који је желео да коначно чује крик Срба који ће ужаснути свет када га чује у пуној снази, а не као приговор или благо повишени тон на који ће се обрецнути само поједини Хрвати потајно задовољни што су у филму у односу на историју испали свеци, али и помало можда љути што њихов „допринос“ историји концентрационих логора није довољно истакнут.
    Милан Ружић   ИСКРА
  21. Волим
    Volim_Sina_Bozjeg је реаговао/ла на JESSY у Новак Ђоковић - многаја љета   
  22. Волим
  23. Волим
  24. Свиђа ми се
  25. Волим
×
×
  • Креирај ново...