Jump to content

Јанко

Члан
  • Број садржаја

    4584
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    5

Репутација активности

  1. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Упокојио се у Господу архимандрит Лазар (Абашидзе)   
    Игуман манастира Бетаније био је до 1997 године. У то време пише бројне текстове о аскетизму,  о молитви, о паганским религијама и екуменизму. Књиге архимандрита Лазара популарне су широм Русије али нису непознате ни нашим читаоцима. Благодарећи манастиру Подмаине на српски језик су приређене књиге “О тајним болестима душе“ и „Тајна исповести“. Архимандрит Лазар је сахрањен у понедељак 20. августа, у скиту који је он подигао и у коме се подвизавао.   Вјечнаја памјат!   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Шта о игуману Сави Јањићу пишу и говоре српски и косовски медији?   
    Danima državni neprijatelj, antisrbin za deo beogradskih medija i najviših državnih predstavnika i Srpske liste – najveće partije kosovskih Srba, kao što je to bio i u godinama koje su prethodile ratu na Kosovu i bombardovanju SR Jugoslavije od strane tadašnje Miloševićeve vlasti. Sa druge strane, godinama na meti i pojedinih kosovskih medija, političara, funkcionera i aktivista – kao velikosrpski nacionalista i saradnik Miloševićevog režima, i srpskih obaveštajnih službi. Za njih je to iguman manastira Visoki Dečani – arhimandrit Sava Janjić. U vreme kada je sredinom devedesetih upozoravao na predstojeću tragediju, u pokušaju da zaštiti srpski i albanski narod od rata i pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji od stradanja, zapadni mediji prozvali su ga „Cybermonk“. Izveo je ne samo Srpsku pravoslavnu crkvu na Internet u vreme kada srpske državne institucije i diplomatija na njemu nisu bile aktivne i vidljive, već, pored crkvenog sajta, ostavio je i najobimnije svedočanstvo o stradanju srpskog naroda na KiM-u nakon rata kao urednik www.kosovo.net. Za novu zvaničnu Srbiju na udar je došao početkom avgusta nakon što je upozorio javnost na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu Kosova kojim bi se de fakto otvorila etnička podela, odnosno, „etničko razgraničenje“, „korekcija granica“, što su termini koje sada koriste srpski, odnosno kosovski predsednik. Preko medija optužen je za „agenturno delovanje“. Prethodno je i Vladika Teodosije uputio apel upravo protiv podele na Kosovu i Metohiji, tražeći zaštitu srpskog naroda i njegovih svetinja od egzodusa i stradanja. Ovi stavovi prate apel Sinoda SPC iz maja ove godine. Arhimandrit danima upozorava na opasnosti od rešenja podele, tvrdeći da je na delu realizacija stare Ćosićeve ideje, uz tekstove njegove knjige o Kosovu iz 2004. Tvrdi i da je „obaveštajno-medijska kampanja javnog blaćenja“ navodno dogovorena na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost u Beogradu, nakon koje je i optužen za „agenturno delovanje“. U nastavku objavljujemo delove pojedinih medijskih izveštaja o igumanu.
     
    Informer: Sava Janjić često direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države
    „Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić, koji se danas predstavlja kao jedan od poslednjih zaštitnika srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, za protekle dve decenije često je direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države“ – piše u  današnjem izdanju tabloida Informer koji je objavio niz tekstova o igumanu Visokih Dečana.
    Savi Janjiću „samo NATO, Haradinaj, Tači i Čeku nisu krivi pošto su mu najbolji drugari“
    Dan ranije Informer je izvestio:
    „Bezobrazluk oca Save Janjića nema kraja! Za sve su mu krivi isključivo Srbi, od započinjanja rata na Kosovu do stvaranja Velike Albanije. Samo mu NATO, Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Agim Čeku nisu krivi, pošto su igumanu manastira Visoki Dečani oni očigledno najbolji drugari! Otac Sava otišao je najdalje do sada u svom bezobrazluku! Velika Albanija je, kako on tvrdi, ideja Dobrice Ćosića.“
    Pink: Janjić salutirao Čekuu i KBS-u u manastiru Dečani
    „I dok zvanični Beograd čini sve da se reši kosovsko pitanje opozicija nastavlja sa napadima, kojem se pridružuju pojedine nevladine organizacije, ali i mediji. Kritike stižu ponovo i od igumana Save Janjića koji je napao i Dobricu Ćosića i njegovu ideju o razgraničenju, a koju je akademik zagovarao još u vremenima kada je upravo Janjić salutirao Agimu Čekuu i Kosovskim snagama bezbednosti u manastiru Dečani“ – izvestila je takođe juče televizija Pink u udarnim terminima svojih nacionalnih dnevnika. 
    „Radio u interesu CIA i protiv Srba“
     
    Kurir je ranije objavio tekst sa naslovom :“ŠOKANTNO! INTERVJU DŽON BOSNIĆ NOVINAR I SRBIN IZ KANADE: Sava Janjić je radio u interesu CIA, a protiv Srba“.
    Večernje novosti: „Razgraničenje i američke veze“
    I renomirani beogradski list Večernje novosti nekoliko dana ranije izvestio je o arhimandritu.
    Poznat po tajnovitim ali čvrstim vezama sa Amerikancima, otac Sava se još 1998. zalagao za to da Slobodan Milošević, Ratko Mladić i Radovan Karadžić budu izručeni Haškom tribunalu. Tako je u razgovoru za Njujork Tajms godinu dana pre izbijanja ratnog požara na KiM izjavio: ‘Kada bih video Miloševića u Hagu bio bi srećan. Kada bi u Hag otišli i Mladić i Karadžić to bi bio samo početak’ – otvoreno je priznao Sava Janjić. Ovakvi pogledi duhovnika mogu u mnogome da objasne njegove sadašnje pozicije u vezi sa rešavanjem kosovskog rebusa,“ pisale su Večernje.
    A šta pišu u Prištini?
    Sava Janjić je i u fokusu kosovskih medija bio više puta. U najnovijim natpisima sa Kosova koji su prethodili negativnoj medijskoj kampanji iz Beograda, arhimandrit je optuživan za „blagosiljanje Arkana“ i pokazivanje „starog lica SPC“ i „podržavatelja Miloševićevog režima“.
    RTK: Janjić „blagosiljao Arkana“
    „Prema podacima potvrđenim u međunarodnim izvorima, predstavnici nekoliko ambasada sutra će otići u Dečane da čuju primedbe Save Janjića, koji je još jednom pokazao staro lice Srpske pravoslavne crkve. RTK je obezbedila video, u kojem se vidi kako Janjić u centru Prištine blagosilja srpskog kriminalca iz tri rata bivše Jugoslavije Željka Ražnatovića, poznatijeg kao Arkana. Poznato je da Srpska crkva ima veliki uticaj na srpsku politiku,“ pisao je RTK, a prenosili ostali prištinski mediji.
    Službenik kosovske vlade: Janjića proglasiti personom non grata
    Zbog svog stava o tome da Kosovo ne bi trebalo da bude primljeno u UNESCO iz Prištine su stizali i zahtevi da se Janjić na Kosovu proglasi personom non grata.
    Tešeši: Janjić krijumčario mašine za mužu krava, sveće, deterdžent i svinje
    Portal „Tešeši“ je optužio igumana i dvojicu monaha manastira Visoki Dečani da su učestvovali u krijumčarenju robe iz centralne Srbije na Kosovo. Ovaj portal je u svom tekstu, koji su preneli i drugi kosovski mediji – naveo da su „zaposleni Save Janjića posvećeni krijumčarenju“, dok je on „angažovan u akciji sprečavanja da Kosovo bude član u UNESCO-u.“
    Tešeši je tada objavio i navodne dokumente koji „dokazuju“ da su dvojica monaha manastira Visoki Dečani „prokrijumčarili devet mašina za mužu krava, značajnu količinu sveća, deterdžent i svinje.“
    „Kriminalac“
    „Savo Janjiću – ne varaj, ti si kriminalac!“ – takođe je bio jedan od natpisa u kosovskim medijima.
    Arhimandrit Sava Janjić u manastiru Visoki Dečani boravi još od 1994. godine. Uživa ugled ne samo pravoslavnih vernika. Zbog svog obrazovanja, umerenosti i skromnosti, značajan ugled uživa i u međunarodnoj zajednici, uključujući i najviše diplomatske međunarodne predstavnike koji su se bavili pitanjem Kosova.
    Manastir Visoki Dečani je postao nezaobilazno mesto hodočašća, ne samo za pravoslavne hrišćanske vernike, već i nezaobilazno mesto posete onih koji dolaze na Kosovo širom sveta.
    Manastir koji se nalazi pod zaštitom UNESCO-a od 2005. godine, posle rata bio je meta četiri oružana napada i pokušaja terorističkog napada.
    Nasuprot natpisima u tabloidima, brojni su oni koji su stali u odbranu oca Save Janjića. Pored srpskih intelektualaca, vernika, javnih ličnosti Srbije i međunarodnih predstavnika, u jednoj od najnovijih poruka podrške autorskim tekstom oglasio se protojerej-stavrofor Velibor Džomić u ime Mitropolije crnogorsko-primorske.
    „Blago režimu kome je najveći protivnik dečanski iguman, a najmanja briga četiri srpske babe – monahinje u Đakovici!.. Uz dužno poštovanje, ali teško mogu da sebi objasnim gde se nalazimo kad je došlo vreme da je Kancelarija za KiM strateški važnija od Visokih Dečana, a da je za KiM referentniji direktor Kancelarije od dečanskog igumana.“
    „Nije bilo davno kad su se neki od današnjih hajkača trkmili da se slikaju sa Vladikom Teodosijem i sa našim sveštenstvom, monaštvom i vernicima – sa tim najvećim junacima naših dana – po srpskim crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji. Kad god su doneli kakvu pomoć našim Svetinjama i narodu na Kosovu i Metohiji nisu mogli da uteknu kamermanima koje su sa sobom vodili. A sad, kad je rečena reč iz dečanskog igumanskog trona, dečanski iguman je agentura CIA-e! Ili koga već! Pa još i da radi za nezavisno Kosovo! E, pa neće baš biti tako!“ – poručio je sveštenik Džomić.
    izvor
  3. Волим
    Јанко је реаговао/ла на АлександраВ за a Странице, Председниче, да ли баш никога нема у Ђаковици?   
    Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, који је 5 пута оружано нападан након рата од стране албанских екстремиста (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да деле Косово и Метохију и натерају преостале Србе у прогонство, и отпишу их као сувишак.
    Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности.
    Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобичавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекне живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје.
    Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду и у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали суочавајући се са свим невољама посебно последњих 20 година, као и вековима њихови преци. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио.
    Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити.
    "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде.







     
  4. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Нова теолошка "звезда" на "Интернет небу": Портал "Теологија.нет"   
    Како се може видети на самом сајту, Теологија.нет је теолошки интернет магазин чији је циљ промовисање културе критичког теолошког мишљења у дигиталном добу. Пошто настоји да негује критички став, наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују. Портал нема било какве идеолошке или друге преференце. Чврсто верујемо у дијалог унутар теологије као и теологије са другим хуманистичким, друштвеним, природним наукама као и у потребу прожимања теологије и уметности, и управо то уверење суштински одређује нашу уређивачку политику.
    Портал има три основне рубрике: Аутографи, Дијалози, Преводи и преписи. Разлика између прве и треће рубрике је у томе што прву чине ауторски текстови, коментари и есеји (новинским жаргоном речено, колумне) наших сарадника, који су писани за портал, а последњу преводи или већ објављени огледи који нису баш доступни, посебно не на интернету, а јесу значајни и занимљиви.

    Испред "Отачника" као покретача овог портала, "стоји" Благоје Пантелић као глодур, а уредништво чине и: Дарко Ђого, Андреј Јефтић, Марко Вилотић, Александар Ђаковац, Бојан Бошковић, Вукашин Милићевић, Ненад Божовић, Владимир Вељковић, Срђан Сремац и Милосав Гудовић
    Како се у импресуму портала наводи, и сарадничка листа је веома разуђена и богата теолозима (и не само њима) млађе генерације. Милија Јовичић, Ведран Голијанин, Смиљана Ћурчић Беро, Владимир Коларић, Јелена Јабланов Максимовић, Миљан Танић, Растко Јовић, Милана Ивковић, Драган Шљивић, Јована Пантелић и Славиша Костић
    Када се погледа насловна сајта само од вечерас како је портал покренут, са задовољством могу да констатујем да ћемо и ми на Поукама имати доста материјала за шеровање и дискусије, чији ће извор бити портал Теологија.нет.
    У име уредничког тима Поуке.орг и лично, честитам екипи Отачника на новом пројекту и желим им постану референтно место када је у питању теологија у модерном добу.
    ТЕОЛОГИЈА.НЕТ
  5. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Упокојио се Епископ јегарски Г. Јероним (Мочевић) (1969-2016)   
    Животопис  Епископа јегарског Јеронима (Мочевића)
    Епископ јегарски г. Јероним  (Мочевић) је рођен у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник  Светог Саве првога архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку.
    У чин архиђакона је рукопроизведен на манастирску славу, на дан Сабора Светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу Свих Светих,  9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту (Pontifical Oriental Institute) у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика (CLA – Centre de Linguistique Apliquée de Besançon) у Безансону, Француска. У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године  у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија, Турска). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика (Oberstufe) на Универзитету у Бечу. Бави се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говори грчки, италијански, француски, руски, немачки, и енглески језик.
    На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког.


    Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита, протојереја и девет ђакона.
     
     
  6. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Тумачење Великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина   
    Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми.
     
    Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме.
     
    О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога,
     
    Јер си благословен у векове векова. Амин.
     
    Ова молитва светог Јефрема Сирина током Часног поста свакодневно се чита на крају сваке службе (осим суботом и недељом), а верници тада уз метанију моле "Боже, очисти ме грешног." Свети Лука Кримски назива је молитвом чистог срца зато што се излила из савршено очишћеног срца великог подвижника. Отуд таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце. Преподобни Јефрем Сирин не само да моли Бога да му даде дух врлина и да га ослободи духа порока, него и то да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна, јер много се лакше ослободити појединих порока, него духа тих порока.
     
    Будући да је лењост мајка свих порока, преподобни Јефрем Сирин своју молитву почиње: Господе и Владико живота мога, дух лењости не дај ми. Лењост је нарочито погубна у духовном животу. Свети Лука Кримски вели: "Лењост душе и нечињење добрих дела воде душу у погибао и доводе је до тога да зарасте у коров греха. Живот нам је дат за то да бисмо хитали да учинимо велико дело чишћења свог срца следећи Господа Исуса Христа. Идење за Господом је делање и често веома тежак рад, а не лењост."
     
    Због лењости падамо духом и зато преподобни Јефрем Сирин моли: Господе и Владико живота мога, дух мрзовоље не дај ми. Дух мрзовоље или дух унинија уствари је бежање од активне духовне борбе. Против унинија се треба борити молитвом. Молитва је разговор са Богом и у том разговору Бог нас утеши и одагна дух унинија. Подједнако је погубно и властољубље и зато преподобни Јефрем Сирин и моли: Господе и Владико живота мога, дух властољубља не дај ми. Због властољубља је и први међу анђелима пао с Неба. Господ је рекао Својим ученицима, а преко њих и свима нама: И који хоће међу вама да буде први, нека свима буде слуга. Свети Лука Кримски нас подсећа да слава бежи од онога ко за њом јури и ко је жели, а проналази оне који од ње беже. Господ је рекао да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном суду. Зато преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми. Свети Лука Кримски вели: "Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и срце не само наших ближњих него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Мудри људи, који живе духовним животом, никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Веома је значајно стећи власт над својим језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело, што значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика!"
     
    Преподобни Јефрем Сирин прво моли Бога да га спаси од духа страшних порока, а након тога да му дарује врлине: целомудреност, смиреноумље, трпљење и љубав. Господе и Владико живота мога, дух целомудреност даруј мени слузи Твоме. Свети Лука Кримски подсећа нас да је свети апостол Павле рекао да је сваки грех изван тела, и гордост, и сујета, и властољубље, и завист, и гнев, зато што су то страсти душе, док блуд и прељуба скрнаве не само наш дух него и наше тело. Дакле, реч је о целомудрености и тела и духа. Свети апостол Павле вели да је наше тело храм Духа Светога. Сваки храм треба да буде чист и не сме се скрнавити. За очување духа целомудрености подвижници су се борили молитвом и смирењем. Тако и велики подвижник Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух смиреноумља даруј мени слузи Твоме. Господ нас је смирењу учио личним примером: родио се у пећини, био у јасле положен, са смирењем опрао ноге Својим ученицима. Господ нас је и личним примером смирењу учио и речима нас на њега позвао: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем. Свети Лука Кримски подсећа нас да су смирени људи духовни победници зла и насиља, да су то истински војници Христови, а не робови. Свети апостол Петар вели: А сви ви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат (1. Пт. 5, 5). Смирење се стиче трпљењем и зато преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух трпљења даруј мени слузи Твоме. У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: А Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јк. 1, 2-5). Свети Лука Кримски истиче: "Богу је угодна молитва да нам подари трпљење и зато ће помоћи свакоме ко Га моли да му дарује трпљење при ношењу крста. Бог дарује трпљење и помаже човеку да његово бреме не буде веће од његових могућности. Треба стално да имамо на уму да наше недаће нису ништа у поређењу са страдањем Господњим. Зато треба да гледамо Крст Христов и тако се учимо трпљењу."
     
    Ништа нам не вреди ако се ослободимо духа порока и стекнемо све врлине уколико у нашем срцу и нашој души нема љубави. За тај највећи дар благодати Божије преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени слузи Твоме. Тумачећи ову молбу преподобног Јефрема Сирина свети Лука Кримски, између осталог, каже: "За љубав која је заиста испуњење целог закона, за ту љубав молимо јер ако љубави немамо, онда смо, по речима светог апостола Павла, као звоно које јечи, или кимвал који звечи. Ако имамо дар пророштва и огромно знање и веру која и горе премешта, а љубави немамо, ништа смо. И ако сиромасима раздамо све имање своје, и ако предамо тело своје да се сажеже, а љубави немамо, ништа смо. Љубав је све оно што је Исус Христос говорио, све што је учинио за време Свог живота на земљи, а пре свега оно што је показао на Голготи. Све је то љубав, али и непрекидна проповед о љубави. Стећи љубав основни је и највећи задатак нашег живота. За љубав треба да се молимо упорно и без престанка јер наш задатак и јесте да се приближимо Богу, да постанемо савршени као што је савршен Отац наш небески. А како да се Богу приближимо без љубави? Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова улива се у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а онда почне и на друге да се излива. У древна времена, посебно у апостолско доба срца људи била су препуна љубави Христове. За њих је Господ и могао рећи: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом."
     
    Преподобни Јефрем Сирин своју молитву завршава молбом: О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Свети Лука Кримски пише: "У нашем оку налази се грех велик као брвно али га не примећујемо, него само видимо трн у оку брата свога. Сећате ли се како су Господу довели жену ухваћену у прељуби и како је Господ тада рекао: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу." Наравно да се нико није усудио да то учини. Нисмо без греха и баш зато и не смемо бацати камење осуде.
     
    Време Часног поста даровано нам је да још дубље сагледамо своје грехе и искрено се за њих покајемо. Ово је време усрдне молитве а да бисмо што боље схватили значај поста и молитве, посебно молитве преподобног Јефрема Сирина, несумњиво ће нам помоћи и књига светог Луке Кримског "Тумачење великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина у издању манастира светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци.
     
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/69187.htm
  7. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Данче* за a Странице, ВЛАДИКА ДАНИЛО: ДА ЛИ МИРЈАНИН МОЖЕ ДА ТВОРИ ИСУСОВУ МОЛИТВУ? И МОЖЕ И ТРЕБА!   
    – Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на питања портала «Православие.ру». Данас бисмо желели да поразговарамо о молитви. Шта је молитва?
    – Веома ми се свиђају речи преподобног Серафима Саровског – речи светих отаца које је он исказао на посебан начин. Преподобни Серафим је говорио: молитва је царица врлина. Свака врлина нам доноси благодат, али нам највише благодати доноси молитва.
    Живот хришћанина се састоји у његовој молитви. У стара времена, кад би се срели монаси, они за разлику од нас нису говорили једни другима: «Добар дан. Како сте? Како здравље?» Увек су питали: «Како иде молитва? Има ли молитве?» Ако има молитве значи да у човеку има живота, значи да у њему живи Дух Свети.
    Ми се разликујемо од светаца. По чему? Управо по томе. У њима је живео Свети Дух. Молили су се: «Приди и вселисја в ни» («Дођи и усели се у нас») – и Он се усељавао и живео је у њима. А код нас долази, а ми Га терамо. Дође, мало буде ту и поново Га изгубимо.
    Данас је вероватно најопасније стање безосећајности кад човек не схвата и не осећа да ли је с Богом или је без Бога у датом тренутку. Ко живи у његовом срцу? Господ или друго супротно биће? Свиђају ми се речи светог Јована Кронштатског из његовог «Дневника» - вероватно зато што живим у завичају оца Јована, и што је наша земља напојена његовим молитвама. Отац Јован пише да се, ако стојиш пред Престолом Божијим или се просто молиш, и ако у твом срцу нема дубоког покајања, у њему налази ђаво. Значи, сакрушавај своје срце, моли Бога за помоћ. Ако је могуће, чини метаније како би твоје срце било скрушено и смирено. Тада ће ти Бог помоћи.
    – Да, после молитве човек осећа мир и спокој у души, а онда, после извесног времена, то нестаје... А дешава се и следеће: човек се моли и стиче утисак да га Господ не чује. Како то да схвати? И да ли мирјанин може да зна да ли га Бог чује или не?
    – Бог нас увек чује.
    Код светитеља Игњатија (Брјанчанинова) постоји седећа слика: има дана кад на небу нема ни облачка и сунце светли, а има дана кад је облачно, сунца нема, али је ипак још увек светло, а понекад бива и овакво време: киша, оловно небо, сунца као да уопште нема и никад га неће бити, али то треба истрпети. Отац Никон (Воробјов), изузетан подвижник побожности, свет човек, наводи следећи пример. Кад наступа јесен и бљузгавица ми не очајавамо, јер знамо да ће све то проћи и да ће наступити лепо студено време, а касније ће доћи и лето. Тако је и овде: треба просто истрпети. Главно је да човек издржи ударац, да се не збуњује и да не одустаје. Оци Цркве пишу о томе. Дешава се да човек стане на молитву и да буде врло расејан и жели да остави молитву: срце није спремно, нема унутрашњег расположења... Мисли: одложићу читање акатиста до следећег пута. А не сме да одлаже, увек треба да испуњава своје правило и да расејаност надокнади исповедањем своје немоћи пред Богом: «Господе, опрости ми, такав сам. Моје срце ћути и мисли ми се роје.»
    Сећам се како смо дошли на Сахалин пре 15 година. Започели смо ремонт, скинули смо радијаторе и кад смо их исекли видели смо да је цев пуна каменца и да је остала само рупица. И тада сам помислио: «Види ово! Тако је и наше срце препуно.» Срце је препуно разноразних глупости и грехова и благодат Божија једноставно не може да уђе у њега. Као што кроз такав радијатор не може да прође топла вода и да загреје просторију, тако човек не може да се загреје кад му је срце препуно разноразних глупости. Али радијатор се не може очистити, он се може само заменити, а срце се може очистити и најјаче средство је наше покајање, вапај Богу. То је обраћање, констатација: «Господе, Ти видиш! Помози ми, Господе.» И Господ ће ти помагати.
     

     
    – Владико, говорили сте о расејаности. А како човек да стекне пажњу на молитви?
    – Молитва захтева одговарајуће расположење. Увек наводим пример с вожењем кола. Имам помоћника, паметан је, изванредан, али не вози кола. Једном сам га питао: «Зашто не возиш кола?» Каже: «Не да ми жена.» Нисам схватио, прећутао сам. После извесног времена срео сам се с његовом супругом и поставио јој ово питање. «Владико, - одговорила је, - кад бисте знали како је расејан! Или ће се сам закуцати у некога или ће неко њега ударити. То би нас скупо коштало.» Тад сам јој рекао: «Ти си друга половина, ево ти благослов: полажи вожњу. Помоћи ћу ти финансијски... Изабраћемо нека обична кола и ти ћеш да возиш.» Она сад вози кола, вози њега. Кад седнемо за волан прва ствар је пажња, односно, вежеш појас и све оставиш по страни, за тебе је главно оно што ћеш сад да радиш. И почињеш да се крећеш, гледаш са стране... Процес је кренуо.
    Али је процес молитве још сложенији. Пре молитве је потребна припрема. Не да човек отвори Молитвеник и крене... «Дакле, на брзину, за 15 минута треба да прочитам вечерње молитве...» Људи то често раде, али је то неправилно. Човек треба да чита молитве не угуравајући их у временске оквире. Чак и ако не прочиташ све молитве, максимално се потруди да не журиш. Треба да постоји златна средина, као што пишу светитељи Игњатије (Брјанчанинов) и Теофан Затворник...
    Светитељ Игњатије каже: постоје три компоненте молитве – то су пажња (као за воланом), свештени страх – односно човек треба да схвата пред Ким стоји, ко је он и ко је Бог, - и покајање. Сва наша молитва треба да буде растворена овим покајањем. Чак и благодарствена, славословна молитва у основи има покајање. Исусова молитва је, како пише игуман Никон (Воробјов), молитва цариника, коју су оци прерадили и од ње направили Исусову молитву.
    – Преподобни Исак Сиријски каже: «Немој ни за шта молити Бога ако Му верујеш.» Како да схватимо ове речи?
    – Не молити Бога представља савршенство. Увек треба да молимо, али молба треба да буде следећа: «Господе, на све је воља Твоја.» Наравно, то заправо није молба. То је извесно подсећање. То је могућност да човек каже неку реч, али без извесне дрскости. Дерзновеније (смелост) и дрскост су сличне речи, али им је суштина различита. Наравно, потпуно предавање у руке Божије је идеално. Господ зна шта је за нас корисно. Али ми нисмо савршени и зато говоримо... Нису то толико молбе, колико исказивање својих жеља, својих проблема. Дешава се и тако да сретнемо човека, схватамо да од њега ништа не зависи, да нам неће помоћи у неком нашем питању, али изливамо пред њим своју душу, своје срце. Исто то чинимо и пред Богом.
    А најузвишенија молитва је молитва покајања. Веома ми се свиђају речи светитеља Јована Златоуста; он пише да је најузвишеније благодарење Богу. Али највише благодари Богу онај ко се каје за своје грехове. Човек је свестан осећа да му Бог опрашта и отима му се вапај захвалности.
     

    Митрополит Архангелски и Холмогорски Данило


     
    Често живимо с неправилним поставкама. Молимо се, идемо у храм, нешто покушавамо да радимо, да испуњавамо заповести како би све у животу било у реду. То је на известан начин превара, као Стари Завет у Новом Завету. И преподобни Исак Сиријски пише да заправо уопште није тако. Господ чак и Својим угодницима, Својим свецима, даје да осете и пад, и побуну, и тугу, и радост, и болест, и здравље – зато што човек благодари Богу за милост кад осети овај контраст. Ниси боловао – и одједном ти је скочила температура, оборио те је грип, кашаљ. Затим све то прође. Господе, како је добро живети без температуре, без кашља! Господе, како да Ти се захвалим?! А зашто Му пре тога ниси благодарио? Сам од себе? Пре недељу дана, пре две недеље, пре месец дана? Није било тако дубоке и искрене захвалности! И Господ нам даје невоље да, како пише преподобни Исак Сиријски, «не бисмо помислили да је то (односно благостање) природно стање које у многоме зависи од мене».
    Треба да постоје мир и тишина помисли. А нас просто обара лавина помисли. Као ветар. Сећам се какав је ветар био на Сахалину... Само што смо служили, само што смо кадили, прође неколико минута и мирис тамјана ишчили. Зидови нису успевали да га упију, све би изветрило. Исто је и с молитвеним стањем. Дешава се да у теби ништа не остаје. Наводно си почео «Оче наш» и док дођеш о «избави нас от лукаваго» више се не сећаш од чега си почео. Дешава се. И свеједно човек треба да приморава себе и да се прекорева. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) лепо пише о томе шта је самопрекоревање. Често не можемо да дамо формулу ове или оне врлине, а он пише: «Самопрекоревање је облик смирења без којег не можемо да се спасимо.» Све треба надокнађивати самопрекоревањем.
    – Владико, поменули сте речи светитеља Игњатија (Брјанчанинова). Желео бих да наведем његову другу изреку: «Онај ко жели да научи да се моли треба свима да опрости.» Како бисте прокоментарисали ову тврдњу?
    – Овде се ради о условима за молитву. Речи светитеља Игњатија веома воли да цитира отац Никон (Воробјов). Велика расејаност је резултат осуђивања. Или, можда се човек надима, или почиње злобно да осуђује. Дешава се да спонтано осуђивање провејава кроз нашу свест, кроз наше срце, или га доноси други човек, а ми бивамо саучесници у овом злочину. «Знаш ли, ево ово и оно...» - «Ма шта ради?!» Већ си осудио човека. А дешава се и горе, кад човек стално осуђује и његово срце испуњавају негативна осећања. Наравно, тада благодат Божија одлази од тебе.
    У току свог краткотрајног мисионарског служења схватио сам: човек не треба свешћу, већ срцем да схвати истину. Могу се држати изванредне проповеди, може се разговарати с човеком и могу се наводити фантастични аргументи и човек ће се слагати с тобом на нивоу свести, али његово срце неће дати позитивне импулсе и овај човек свеједно неће доћи у храм, а дешава се да говориш и да информације иду право у човеково срце. И чујеш од њега: «Појавила се нека радост. Лепо ми је с вама.“ Схваташ да се налазиш у стању правилног духа. Покајничког духа, да се не уздш у себе, у своју аргументацију. «Господе, ако Ти отвориш његово срце, он ће Ти доћи. Господе, помози кроз моју немоћ.» Почињеш тако да молиш Бога, да умањујеш свој значај и појављује се резултат. То у молитви говоримо за сваку врлину, у самопонижењу, у служењу.
     

     
    Народ веома добро осећа стање предстојатеља, без обзира да ли је то свештеник или епископ. Кад стојиш пред Престолом Божијим и из тренутка у тренутак се приближаваш главном – причешћивању Христовим тајнама, у том тренутку треба не умом, већ срцем да осетиш своју недостојност и своју неспремност. Ниси спреман, то је милост Божија, дар, али се дар даје под једним условом: ако се дубоко смириш: «Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.»
    Сећате се случаја кад су код праведног Јована Кронштатског дошла двојица младића да се причесте? Исповедили су се како би се ујутру причестили и после вечерње службе су отишли на различита места на конак. Ујутру су се срели. Један каже: «Тако сам се лепо одморио и припремио сам се, цело правило сам прочитао, соба је лепа, људи су добри, нахранили су ме пирогом...» Други: «А ја се нећу данас причестити. Спавао сам у соби с болесним човеком. Имао је грозницу, целе ноћи сам му стављао облоге од воде на лице и на главу, неговао сам га. Нисам стигао да прочитам правило.» И отац Јован излази с Путиром. Онај који се лепо одморио прилази, а отац Јован му каже: «Младићу, нисте спремни, склоните се у страну.» - «Оче, цело правило сам прочитао.» - «Нисте спремни. А ви, младићу, дођите. Причестите се.» - «Оче, ништа нисам стигао да прочитам.» - «Дођите да се причестите.»
    Често заборављамо да је циљ молитава пред Свето Причешће и циљ Покајничког канона – само један: да доведе наше срце у правилно стање. Како почиње молитва светог Симеона Новог Богослова? «От скверних устен, от мерзкаго сердца, от нечистаго јазика, от души осквернени...» («Од прљавих уста, од гадног срца, од нечистог језика, од оскрнављене душе...») Све то треба осетити срцем. Не умом, већ срцем! Ако су се свеци тако осећали пред Богом, ја треба да будем још више испод њих, још смиренији. Тада ти Господ излази у сусрет. Исто тако је и у молитви. Треба постићи ово стање, треба максимално довести себе у ово исправно стање духа.
    – У последње време је веома раширена молитва по договору. У чему је њена снага?
    – «Где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима» (Мт. 18: 20). То је јединство. Примећујем да има парохија у којима свештеници припремају парохијане да се моле једни за друге. Повезују их смс-порукама. Ако се неко из заједнице разболи, одмах једни другима шаљу поруке и почињу да читају Псалтир. Као што су наши древни хришћани увек читали Псалтир. А ко не може – рецимо, човек је на путу – изговара Исусову молитву или се моли речима. Ето, такво јединство. И Господ даје резултат. Нешто се дешава, неко се разболи, одмах шаљем смс-поруке у манастире или зовем свог секретара, сви се активирају: «Овом човеку је потребна помоћ.» И Господ увек помаже. То је проверено, чак не ни деценијама, већ миленијумима.
    – Желео бих да Вам поставим питање о Исусовој молитви. Шта треба да има на уму мирјанин који је твори? И да ли мирјанин може да твори Исусову молитву?
    – Наравно, и може и треба. Сећам се речи светитеља Симеона Солунског који је живео у XV веку. Он пише да су Исусову молитву творили сви хришћани. Код нас је дошло до некаквог отуђења. «Исусова молитва? Не, то је само за монахе.» Ова тврдња апсолутно не одражава искуство Цркве. Лично сам на то наилазио. Сећам се своје младости. Нажалост, тада нисмо имали толико светоотачке литературе као сад и нисмо могли да општимо са искусним свештенослужитељима. Младост сам провео у граду Вороњежу. У то време се са свештенослужитељима није могло попричати, а и мало су знали. А сад је све богато наслеђе доступно захваљујући изванредним сајтовима као што су «Православие.ру» и други. И увек кажем својим познаницима који се жале «нисмо у могућности»: «А да ли улазите на интернет?» - «Улазимо.» - «Онда уђите на сајтове који ће вам давати плодове Духа Светог. Уђите на сајт ‘Православие.ру’. Тамо ћете наћи све што вам је потребно за спасење. Ми растемо као зрна. То је дрво које није донело цвеће, али је донело миомирисне плодове. Сећам се изванредних свештеника, нећу наводити њихова имена, има их много...
    Дакле, док сам још био студент, један свештенослужитељ, баш светован, видео је да имам бројанице (добио сам бројанице на поклон од једног свештеника) ме је упитао: «А шта ће ти бројанице?» - «Да се молим.» - «Шта ти пада на памет?! Па то је привилегија монаха. Не-не, скини их, не треба ти то.» Онда сам пришао другом свештенику који ме је умирио: «Једноставно ником немој да показујеш бројанице, али их носи.»
     
    Исусову молитву творимо као атонски монаси, у скраћеној варијанти: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» Она је згодна за почетнике. Зато што се расејеш већ док је изговориш у потпуности. Постоји још краћа Исусова молитва: «Господи, помилуј.» Твориш је у стању искушења или кад никако не можеш да се усредсредиш. Не «Оче наш», не целу Исусову молитву, већ само «Господи, помилуј.» Методе су исте као у обичној молитви. Основа је иста: пажња, свештени страх, покајање. «Помилуј ме» и додајемо «грешног». Да би човек осећао своју греховност по природи.
    Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) пише: треба да осећамо да је сва наша људска природа погођена болешћу. И ова болест је страшнија од рака, од СИДЕ. Ова болест се зове «грех». И сва наша природа је напојена грехом. Па чак и наше врине су буре у којем је мед помешан с катраном. Да бисте то схватили покушајте да после Литургије «вратите траку»: колико времена сте били у стању усредсређености, а колико у стању расејаности? А треба у потпуности да стојимо пред Богом. Дакле, то више није кашика катрана. Значи, у нашу молитву је умешано много више катрана.
    А главна треба да буде жеља за покајањем и неосуђивањем. За неосуђивањем у широком смислу. Треба да се трудимо да пожалимо човека и да саосећамо с њим кад се налази у неприродном стању. А неприродним стањем називамо стање греха, погружености у њега. Једног су «изазвали» и разгневио се; други се кикоће трећи нешто треће. Моли се за те људе: «Господе, помози.» Свако од нас је икона, лик. Али као што су у годинама совјетске власти на иконама цртали нешто друго или су их просто префарбавали, и ми смо такви. Цртеж је другачији. Али знамо да првобитни цртеж уопште није такав.
    – Владико, желели бисмо да нашим читаоцима и гледаоцима упутите речи поуке.
    – Гледаоцима и читаоцима бих пожелео да дубље читају оно што објављујете. Често желимо да сачувамо брз темпо кад читамо нешто световно. Прелећемо погледом редове. А овде треба успорити темпо. Има веома дубоких чланака које штампам. Волим папир, зато што на папиру могу да подвучем оно што је потребно, он се налази у мом столу, не треба да укључујем компјутер... Волим старински начин: подвучеш, нешто истакнеш, нешто напишеш на маргинама, а касније се томе вратиш... Такво читање има другачији ефекат. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) пише да свете оце треба једном читати, други пут поново читати, а трећи изучавати. Човек не може да изучи ако не прочита поново. Исто тако и дубоке чланке на порталу «Православие.ру» треба управо дубоко читати, поново читати, а неке чак треба и изучавати.
    – Владико, у име редакције, читалаца и гледалаца портала «Православие.ру» захваљујем Вам се на занимљивом и корисном разговору.

    С
    митрополитом Архангелским и Холмогориским Данилом (Доровских)
    разговарао је Никита Филатов


    Са руског Марина Тодић



    17 / 02 / 2016

  8. Волим
    Јанко је реаговао/ла на JESSY за a Странице, (ВИДЕО) Џонатан Џексон: Како сам постао Православац   
    Како сам постао православац
     
    (00:21)..тако да морам да одам славу и част Оцу, Сину и Свето Духу за благодат и милост која ми је преко потребна. Ово је сведочанство Ентони Гирију и његовој скромности, љубави и љубазности према мени, хоћу да захвалим Ребеки Хербст, свим глумцима серије Општа болница, редитељима Џил Ферен Фелпсу, Боб Гуси, мојој жени Лиси, мојој деци Кејлиб, Адори и Титусу, мојим родитељима, брату и сестри, има толико људи којима треба да се захвалим, моме куму Герију Харту, невероватна је ствар ово што радимо екранизујући 60 до 80 страница дневно, осећам понизност што сам овде, тако да велико хвала свима, хвала Академији, хвала свим монасима са Свете Горе који се непрестано моле за цео свет...
  9. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности   
    Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности која одлучује да верује или не већ би наша вера била условљена фактичком датошћу. Дубоко мислим да вера и наука зато нису супротстављене уколико се свака од њих креће у својим оквирима. Наука која на основу врло ограничених искустава и знања тврди да Бог не постоји и да је све што се око нас дешава производ природних збивања засигурно превазилази своје оквире и претвара се у идеологију, што смо могли да видимо у време комунистичког безбожја. С друге стране када вера покушава да своје принципе наметне науци или да гуши развој науке у страху да ће је она угрозити долазимо у ситуацију у којој се Римокатоличка црква нашла од почетка Ренесансе до пред наше време када је између Цркве и науке постојала стална тензија и када су научници јавно прогањани, са истом суровошћу са којом су касније безбожни атеисти прогањали верујуће.
    Православна Црква је у својој традицији много више била окренута личном познању Бога, а не толико напорима да објасни како свет функциониште. Нас пре свега интересује ко је Бог који је створио свет и како можемо да остваримо заједницу са њим, а не толико да објаснимо у детаље законе природе. То свакако не значи да наша Црква негира позитивно знање, али засигурно питању знања приступа са другог аспекта. Дакле, ако желимо да проникнемо тајне света у коме живимо ми евхаристијски и молитвено узрастамо у познању Христа и познајући Христа познајемо његову творевину на начин који је више интуитиван него рационалан. На Западу је дуго времена преовладавао рационалистички приступ знању при чему све мора бити јасно дефинисано. У том процесу великим делом је маргинализовано лично познање Бога.
    Лично јако волим науку и врло радо погледам неки добар документарац о тајнама универзума, биолошким и научним достигнућима. За верујућег човека наука није искушење и опасност већ само може још више да нас утврди у вери јер видимо како се после сваког научног открића отвара још већи бездан непознатог. Човеков ум је створен за две врсте познања у којима постоје различите методе. Наше рационалне способности веома су важне да се организујемо у видљивом свету и овладамо знањима и умећима који су неопходни за нормално функционисање нашег друштва. У том процесу сазнања веома је важна активност интелекта, учење, прикупљање информација, њихова селекција и обрада из чега извлачимо рационалне закључке. Тај процес је богомдан и сасвим природан. Међутим, у личном познању Бога пут је сасвим другачији и православна духовна традиција, коју је вековима посебно чувало монаштво, чврсто се заснива на аскетској борби за очишћење ума и борби са страстима, нарочито самољубљем и свим оним што из њега произилази. Напредујући у очишћењу ума и срца уз пуни евхаристијски живот хришћани урастају у познању Бога и задобијају "ум Христов" који им омогућава да у живој заједници са Богом познају и свет око себе, али не на рационалан начин, већ у светлу Божијег домостроја спасења.
    Наука и вера, дакле, не искључују једна другу. Научник проводи време у анализама и експериментима настојећи да емпиријски провери и докаже своје хипотезе, а хришћанин боготражитељ у потрази за живим Богом, ослобађа и молитвено обрезује свој ум од страсних помисли, духовно стражи над својим умом и зауставља жамор помисли да би као у бистрој води у којој се слегне (житејским бригама) узмућени песак могао да види и Бога и себе и свет који га окружује.
    Архимандрит Сава Јањић
  10. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву   
    Наравно, постоје разна веровања у Бога и многа од њих нису исправна или представљају пројекцију сопствене личности, друштвеног система или философије. Ако веру у Бога заснујемо на томе, пре или касније морамо да дођемо у сумњу. Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву јер многи облици и манифестације веровања у Бога нису засновани на вери у живог Бога кога је објавио Његов оваплоћени Син и кога сведочи кроз Цркву његов животворни Дух Свети. На хришћанском Западу у Средњем веку све до новијег доба Црква је коришћена како би се постојећи друштвени поредак, феудална лојалност владару и духовна покорност ауторитету папе представили као божански поредак. Тако су и многе нехришћанске праксе заживеле у историји Европе, не из аутентичног предања Цркве, већ као последица идеологије која је хришћанство користила као своје средство за очување монархије, а често и крајње тираније и неправде. У таквој атмосфери покренути су и крсташки ратови, настала је и радила инквизиција, а неретко су подстицани организовани погроми Јевреја. У француској револуцији постојало је огромно незадовољство тадашњом Црквом јер је она била директно у служби очувања апсолутистичке монархије која је највећи део становништва држала у беди и неимаштини. Дубоко верујем да је тадашња Црква у Француској и у другим апсолутистичким монархијама у Европи које су доживеле револуцију била чвршће заснована на еванђелским принципима, атеизам и духовни релативизам не би тако лако овлададали нашим континентом. Оно што желим да кажем у вези вашег питања јесте да управо у таквој атмосфери где је аутентичну и живу веру у Бога заменила својеврсна "црквена идеологија" заједно са двоструким моралним аршинима и морализмом, мислећи људи су неизбежно дошли у сумњу јер нису били у могућности да помире оног Бога кога су упознали кроз Еванђеље са "Богом" који кажњава тражећи задовољење свог увређеног достојанства, који одобрава друштвени поредак у коме су милиони људи држани у мраку и незнању.
    Ситуација на хришћанском Истоку била је другачија јер је падом Византијског царства средином 15. века хришћански народ дошао у ропски положај и био изложен страдању. Црква је страдала заједно са њим и људи су у тој сиромашној и страдајућој Цркви лакше могли да препознају еванђелске поруке Господа Христа. Ослобођењем од османске власти и формирањем нових националиних држава на његовим развалинама од почетка 19. до почетка 20. века дошло је до стварања друге ситуације. Многи млади православни људи одлазили су на студије у Европу где су се надахњивали најновијим идејама француске револуције и атеизма да би то после некритички доносили у своје средине покушавајући да се саобразе све више секуларизованијој европској цивилизацији. Последица је била та да су атеизам и сумња у Бога пресађени у средину у којој органски нису поникли. Томе су, разуме се, допринели и одређени црквени кругови који су такође некритички преносили и узимали традиције и учења са Запада, која су са собом доносила и оне разлоге који су на том истом Запдау довели до појаве атеизма. Посебно јак западни утицај долазио је из Русије која се још од времена Петра Великог цивилизацијски окренула Западној Европи и уз многа корисна достигнућа и друштвене тековине прихватила и много тога што је било у супротности са аутентичним православним предањем. Иако западни утицаји никада нису потпуно освојили руску православну душу, они су суштински раслабили Цркву, што је касније и довело до учвршћења атеизма у овој најмногољуднијој православној земљи. Снага Руске Цркве се ипак посебно пројавила у томе што је и поред невиђеног прогона и страдања она успела да сачува своју душу и доживи невероватну обнову у наше време, након распада Совјетског савеза.
    Слушајући и читајући данашње најистакнутије представнике новог атеизма на Западу: Ричарда Докинса, Кристофера Хичинса, Сама Хариса и Данијела Денета (познатих као четири јахача непостојеће Апокалипсе (the four horsemen of the Non-Apocalypse) можемо да нађемо све оне аргументе који су реакција на кризу пост-модерног хришћанства на Западу. Православна Црква је пред великим раскршћем. С једне стране обновљено благостање након распада комунистичких режима доноси читав низ латентних опасности и искушења која су задесила и хришћански Запад. Повратак Св. Оцима у току двадесетог века помогао је нашој Цркви да се богословски почне враћати духу Св. Отаца и ослободи одређених утицаја који су својевремено пренешени са Запада и заживели у нашој средини. Православно неопатристичко богословље зато има велику прилику да не само православним верницима, већ и хришћанима на Западу где је Црква под снажним ударима секуларизма и општег релативизма у веровању и моралу, помогне да нађу пут ка аутентином поимању живог, библијског Бога. У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.
    Архимандрит Сава Јањић
  11. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Книњанка за a Странице, Матуранти из Бечеја умјесто на екскурзију у Беч или Праг, дошли у манастир Острог   
    Матуранти Техничке школе у Бечеју, у Епархији бачкој, њих седамдесеторо, добили су веома примамљиве понуде туристичких агенција да на екскурзију иду у Беч, или Праг. Међутим, они су исказали жељу да иду – у манастир Острог, светом Василију Острошком Чудотворцу, наводи се на сајту Митрополије.Још прошле године, њихови старији другови и другарице су хтјели да иду на матурску екскурзију у манастир Острог, али нијесу успјели да се организују. Зато су они још од почетка школске године, од септембра, почели да се припремају. Свесрдно их подржала директорица њихове школе Светлана Томић.
    Све вријеме су присно сарађивали са бечејским парохом протонамјесником Миланом Малинићем и својим вјероучитељем теологом Данијелом Кобиљским.
    Још тада су, у мјесечним ратама, почели да прикупљају новац за екскурзију и, напокон, ових дана су, у организацији Епархије бачке, кренули за манастир Острог. Са собом су повели и своју директорицу.
    У Острог, са два аутобуса, стигли су у петак вече, и сљедећег јутра, 26. априла, били су на Литургији у Горњем манастиру.
  12. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Креационизам НИЈЕ став Православне Цркве   
    Због тога нама православнима и није проблем када, на пример, Давид каже да је Бог утврдио Земљу на темељима њеним, нити када писац шестоднева каже како је Бог раздвојио воду испод небеског свода од воде изнад небеског свода. Ми данас знамо да Земља није равна плоча, да не стоји ни на каквим темељима, и да изнад ње не стоји никакав свод, па нам то опет не смета да читамо 103. Псалм или шетоднев.
    2. Шестоднев није покушај библијског писца да објасни на научним основама како је свет настао. Он у шестодневу износи низ истина које су важне пре свега са религијског и филозофског становишта. Пре свега, он тврди да је Бог творац свега што постоји (што није научна, већ теолошка тврдња). Даље, он тврди да је свет настао постепено, од несавршенијих облика ка савршенијим, што је став са којим се и теорија еволуције слаже. Штавише, редослед стварања наведен у шестодневу се скоро сасвим поклапа са теоријом еволуције. Треће, библијски писац тврди да је створени свет добар (за разлику, на пример, од тога како се свет схвата у будизму или платонизму), што је такође теолошки, а не научни аргумент. Четврто, оно што је главна идеја шестоднева, а што се може видети јасно и из чињенице да се трипут понавља, јесте да је човек створен по божијем лику и обличју (што такође није научна, већ теолошка тврдња). Другим речима, озбиљних неслагања између теорије еволуције и Светог Писма нема. Еволуција одговара на питање КАКО је свет настао, шестоднев одговара на питање ЗАШТО је настао.
    3. Прича о Адаму и Еви и првородном греху потиче из сасвим другог извора него шестоднев, и по стилу и начину приповедања, (а како су касније анализе показале, и по језику којим је писан), тако да је тај извор, за разлику од извора из којег је узет текст шестоднева (који се у теологији и библистици обично назива елохистички) назван јахвистички извор. Јахвистички извор, за разлику од елохистичког, обилује метафорама, алегоријама, сликовитошћу, а када се говори о Боги у антропоморфизмима, па га стога није препоручљиво схватати и тумачити буквално, будући да се на тај начин долази до разних нелогичности (као, на пример, да Бог буквално шета по Рајском врту).
    Главна тема приче о Адаму и Еви није начин на који су створени први људи, већ како је настало зло на овоме свету (будући да је све што је Бог створио добро). Писац ове приче као узрок постојања зла наводи злоупотребу човекове слободне воље, све то по наговору ђавола. Детаљи који се тичу стварања Адама од праха земаљског, узимања ребра и стварања жене од истог, већ поменуте божије шетње по врту, су споредни у овој причи, и не треба их схватати и тумачити буквално.
    4. Свети Оци су Свето Писмо тумачили на различите начине. Неки од њих су га схватали буквално, неки алегоријски, неки историјски. Веома често међу њима није постојала сагласност по том питању (што је ишло до те мере да је, нпр, Св. Василије Велики за тумачења александријских Отаца изјављивао да су то бапске приче). Као и писци Светог Писма, и Свети Оци су били људи надахнути Духом Светим, али, у исто време, ограничени својим схватањима, сазнањима, и менталитетом. У тумачењима Светог Писма ослањали су се на научна сазнања до којих се у то време било дошло.
    Велики број Отаца је био изузетно образован, и то на паганским свеучилиштима која су у то време постојала, и нико од њих није зазирао од тога да научна сазнања свога времена употреби у својим тумачењима. То што су та научна сазнања данас одавно превазиђена, не значи ни да треба да одбацимо оно што су Оци говорили, ни да тврдоглаво противуречимо научним сазнањима до којих је човек у међувремену дошао. Уосталом, не само да се дешавало да неко од Светих Отаца заступа нешто за шта се у међувремену испоставило да је научно нетачно - дешавало се и да су неки Оци исповедали и ставове за које се касније испоставило да су теолошки неисправни и који су осуђени на Васељенским Саборима (нпр, Свети Иринеј Лионски је исповедао хилијазам, Св. Григорије Нисијски је заступао Оригеново учење о апокатастазису итд), па их то опет не чини мање светима, нити мањим ауторитетима.
    Сами Свети Оци су поставили принцип у Православљу познат као Добротољубље - принцип прихватања свега онога што је добро, исправно и истинито. Још је Свети Јустин Мученик и Филозоф говорио да је све оно што је истинито чак и у паганским наукама - од Бога Логоса. На тај начин и ми треба да приступимо њиховим делима - прихватајући оно што се у њима односи на истине православне вере, изнова надопуњујући и усавршавајући та сазнања свиме што се покаже као корисно од сазнања до којих природне науке дођу.
    5. Став по којем теорија еволуције негира да је Бог створио свет настао је на Западу, и то из разлога што је на том истом Западу Свето Писмо погрешно разумевано и тумачено од стране протестаната и римокатолика. Сукоб који је тако настао проширио се и на наше просторе, и то као последица елементарног непознвања основа православне вере од стране оног дела интелектуалне јавности која је према истој била негативно настројена, а траје и данас. Неки од православних хришћана који су желели да своју веру одбране од оваквих напада посегнули су, уместо за аргументима из светоотачког предања, за аргументима протестантских фундаменталиста познатих под именом креационизам.
    https://www.pouke.org/forum/topic/18640-%D0%B7%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D1%98%D0%B5-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BE%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE/page-27#entry620575
  13. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Како се одреди да ли је човек демонизован?   
    Питање валаамском монаху: Како се може одредити да ли је човек поседнут или демонизован? У чему је разлика? Моја жена тврди да су наши родитељи, наше дете и рођаци поседнути нечистим духом.
    Одговор: Не знам у чему је разлика, а зар и треба проницати у све то? Свако од нас је у некој мери поседнут, у тој мери у којој је подвргнут страстима. Треба просто живети црквеним животом – ићи у цркву, исповедати се, причешћивати. А остало препустити Господу и мање о томе размишљати. А ако је човек заиста поседнут – то је крст, и према таквом човеку се треба односити са љубављу и састрадањем, а не показивати прстом на њега, јер данас неки "православни" иду на егзорцизам као на спектакл.
    http://manastirglogovac.blogspot.com
  14. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Ревнитељство по разуму и ревнитељство које није по разуму   
    Код Матеја 10.4 и Марка 3.18 стоји Σίμων ὁ Κανανίτης (Симон Кананит), а код Луке 6.15 стоји Σίμων ὁ Ζηλωτής (Симон зилот, ревнитељ). Неки тумачи су повезали име Кананит са градом Каном. Али у том случају Симон би се звао Κανάιος. По другима је реч о Кананејцу, жетељу Канана што такође није исправно. Новији истраживачи порекла овог имена уочили су да се у јеврејском Талмуду ревнитељи називају kanna'im, по речи kanna' – ревност, завист, жар и то је право порекло назива једног од Дванаесторице.
    Ревнитељство у вери је веома похвално, али, наравно, када је по разуму. Ревнитељство које није по разуму производ је гордости и води неслози или расколу и јереси. Ревнитељство по разуму се обично препознаје по томе што смо строги према себи, али имамо љубави и снисходљивости према слабостима других. Они који жестоко суде друге, обично су попустљиви према својим личним слабостима и ревновањем против грехова и заблуда других прикривају пред собом и другима сопствену несигурност и духовну раслабљеност.
    Данас се име зилота обично користи у овом другом смислу. У Грчкој зилотима се често називају екстремни старокалендарци који су из ревновања према једном елементу традиције отишли у раскол са Црквом који траје већ десетинама година.
    Навео бих диван пример ревности која је разблажена с љубављу и расуђивањем. Реч је о разговору Св. старца Силуана са једним младим архимандритом о римокатолицима. Засигурно сте читали али бих поновио овај пример расуђивања светог старца:
    „Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:
    Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.
    Саслушавши га, старац га упита:
    Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог? Да, верују.
    А да ли поштују Мајку Божију?
    Поштују, али имају неправилно учење о Њој.
    - Да ли поштују светитеље?
    - Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?
    Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију.
    - Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.
    - Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе и па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.
    Архимандрит Сава Јањић
  15. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Старци Порфирије Кавсокаливит и Мелетије Ипсенијски унети у диптих светих Православне Цркве   
    Званично саопштење Светог синода Константинопољског патријархата (одломак)
    Данас, у среду 27. новембра 2013. године, сазвано је заседање Светога синода под председавањем Његове свесветости, ради разматрања питања са дневног реда.
    Током заседања Свети синод је донео одлуку да одобри следеће:
    1. Предлог Одбора за канонизацију о уношењу јеромонаха Порфирија Кавсокаливита и јеромонаха Мелетија Ипсенијског (Родоског) у диптих светих Православне Цркве.
    Из Главног секретаријата Светог синода
    http://www.patriarch...nd-sacred-synod
    Превод: Иван Недић
    Извор: Форум Поуке
    Преподобни старац Порфирије је рођен 1906. године у селу Свети Јован на острву Евија. Његово световно име било је Евангелос Баирактарис и веома рано је показао склоност ка монаштву. Тако, када је имао само 13 година, по завршеном другом разреду средње школе, одлази у скит Свете Тројице, познат као Кавсокаливија на Светој Гори, где је провео наредних 6 година као искушеник уз два старца монаха, узимајући име Никита. Ипак, због тешке болести био је приморан да се врати у Евију, где се настањује у манастиру Светог Харалампија у Авлонари. Када је напунио 20 година имао је прилику да се сретне са Архиепископом синајским Порфиријем, који препознајући у њему духовне дарове рукополаже га у чин презвитера и даје му име по којем ће постати препознатљив. Следеће године манастир Светог Харалампија постаје женски манастир, а отац Порфирије се настањује у манастиру Светог Николе, такође на Евији. Године 1940. отац Порфирије одлази у Атину где је именован за старешину цркве Светог Герасима при атинској Поликлиници на Омонији, где остаје све до 1973. када се повлачи прво у Калитеу, да би после неколико година отишао у Милеси где је основао манастир Преображења Господњег. Због његовог светог живота велики број верника је посећивао старца Порфирија. Дана 2. новембра 1991. повлачи се у своју стару келију на Светој Гори, где се упокојио у Господу 2. децембра исте године.
    Извор: СПЦ
  16. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Никола Поповић за a Странице, Данијела...   
    После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој…
    Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено.
    Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?!
    Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби…
    Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?!
    Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер.
    Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски.
    Извор: Поуке.орг
  17. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Протојереј Алексеј Умински - Зашто сам напустио социјалне мреже   
    "Уморио сам се. Било је време, када сам осећао да, репости (копирање поста (чланка) с једног блога у други), проповеди, преписка, могу имати смисао. Неки од тих људи, са којима сам водио преписку, дошли су у храм. Али у социјалним мрежама се не достиже спасење. На интернету, било коју проповед, било коју светоотачку мудрост, могу да преврате у фејк (фалсификат). И сам човек се тамо може преобразити у фејк", - говори познати московски свештеник и ТВ водитељ протојереј Алексије УМИНСКИ, који је затворио своје странице у социјалним мрежама.
    Додатни интернет-греси
    &мдасх; Зашто људи имају тако јаку потребу да живе виртуелно у социјалним мрежама?
    &мдасх; Мени се чини да је потреба човека да "живи виртуелно" у социјалним мрежама, у многоме повезана с могућношћу да се говори са "трибине", не носећи одговорност за своје речи. Човек на интернету постаје невидљив. Он може да наступа ни од куда. Психолошки, то је веома удобно. У социјалним мрежама сабеседник не види твоје очи, мимику, твоје истинске емоције.
    Постоје и други подстицаји за активну комуникацију на интернету. На пример, усамљеност или недостатак комуникације у реалном животу, или чак могућност самоизражавања, када на други начин човека нико не слуша, и он никоме није интересантан. У социјалним мрежама корисник може, у једном трену, било коју своју идеју да учини доступном друштву, било коју мисао која му је дошла у главу. Термин "Блогери пишу" је постао стандардни израз, као што је "британски научници су доказали". Чак се и у новинама стално позивају на натписе на "огласним таблама" социјалних мрежа. Човек у социјалним мрежама изгледа важан, само зато што је исказао своје мишљење. Кроз те мреже човек може да урони у један посебан свет, који је веома близак реалном, и да почне да живи у њему по његовим законима, добијајући озбиљну подршку и самопоуздање од њега.
    У социјалним мрежама има тога што је корисно, али има и тога што лишава човека унутрашњег мира и вређа га. Зато те мреже можемо посматрати као начин брзе комуникације, брзог ширења својих сазнања, брз начин прикупљања нових информација, или сакупљања новца за операцију болесном детету. Али, такође, може се посматрати и као могућност да се подсмеваш некоме, да гаунижаваш, начин да окупиш људе на митинг или збијаш неслане шале, без опасности од освете.
    -На интернету се информација шири брзо и широко. То значи, да би и одговорност за сваку реч написану у њима, морала да буде већа.
    - На против, одговорност за написану реч на интернету је мања.И тежина сваке речи је много мања. Реч губи на "тежини", и управо зато се она тако лако шири. Зато људи тако лако користе речи на интернету, лако њима манипулишу. И по мом мишљењу, управо је то један од највећих проблема интернета. Написана реч престаје да истински буде важна. Људи се не замисле над својим речима. Нешто чују и одмах то шире, умножавају, копирају. А шта ако то није истина?
    Фејк - нова појава на интернету, чудно и ужасавајуће - шала, која веома личи на истину. Права ђаволска превара - исмејати речи, исмејати мисли, исмејати човека који је престао да размишља. Човек је престао је да буде свестан тога, да он чита на интернету. На пример, лажне молбе за помоћ, које људи шире да би себи подигли популарност. Ето то је страшно. Зато такав фејк на интернету може да преобрази било коју проповед. Било коју светоотачку мудрост. Интернет је безличан, неодговоран, склон фејку. Чак и сам човек се може на њему претворити у фејк. Веома брзо. И преображава се. Сам себе не може наћи, све што ради, све се показује лажним и неисправним.
    - Да ли присуство човека у социјалним мрежама утиче на његову свест у реалном животу?
    - Да, наравно. На пример, када возим кола и неко ме "одсеца", ја у свом срцу говорим: "Луди човече, куда идеш!" Али ја то нећу говорити када нисам у колима, зато што на мене тада гледају остали, они ме слушају и биће ме срамота. Ја то обично скривам од других, те своје тајне мисли. Оне излазе на видело само онда, када сам сам. Зато бих желео да о њима нико ништа не зна.
    То исто се дешава и с човеком у социјалним мрежама. Седи сам за компјутером, али истовремено и у друштву других људи, и не примећује када почне да говори људима то што обично крије у себи. У социјалним мрежама све то излази на површину и постаје за човека његова реалност, он престаје да се стиди других. Склоности, страсти, с којима се до сада борио, постају нормалне, зато што је у социјалним мрежама тако пријатно. Оне саме провоцирају такав стил комуникације.
    Прочитао некакав чланак (можда чак и не до краја) и одмах коментарише: "Каква будала!" Следи му одговор, а он њима три, они петнаест, он тридесет. После тога тај човек реагује овако. "Ах, такав си значи ти. Кад је већ тако, онда ћу те блокирати!" Чини ми се, да када би имао пиштољ код себе, вероватно би пошао и убио га. Блокира једног, другог, трећег. Све би их побио, када би могао, и живео спокојно. Јер они сада више не постоје у његовом пространству. Забранио им је доступ.
    Присуство човека у социјалним мрежама је донело у његов духовни мир додатне интернет-грехе. На пример, силну зависност, када поруке, коментаре, фотографије провераваш сваког минута, полако оне долазе и на компјутер, и на телефон, и ти си "увек на вези". Или појачана интернет-сујета, када бројиш колико си "лајкова" добио, колико репоста, колико људи имаш као другове - то је виртуелно колекционарство, и последице свега тога су познате човеку, који живи духовним животом.
    Баћушка, благословите, ушли смо у авион!
    - Присуство пастира у социјалним мрежама отвара његовим чедима могућност брзог доступа духовнику, чак и његовом приватном животу. Да ли је то добро?
    -Не, ипак не треба пуштати парохијане да живе у твом дому. Приватни живот свештеника мора бити заштићен од других. Иначе од тог приватног живота и од самог свештеника ништа неће остати. "Брзи доступ", како кажете, такође, није неопходан, како се понекад чини. Мени се, на пример, често дешава да у 4 сата ујутро добијем поруку. Будим се, протрљам очи, читам "Баћушка, помолите се за мене!" Мислим, десило се нешто страшно. Хватам се за срце. читам даље: "Благословите, ушли смо у авион, полећемо на Кипар!". Ето то је та брза веза. Умало инфаркт да добијем, а они - полећу на Кипар. И да се то десило само једном, па и некако. Зато сам ове године почео да искључујем свој телефон ноћу. Ујутро укључим и, као по правилу, око шест порука и четири пропуштена позива.
    - У социјалним мрежама људи живе веома отворено. Да ли је за духовника корисно да чита странице својих чеда?
    - Када човек прави своју страницу, он увек свој портрет приказује тако да буде пријатан за друге. Без било какве сумње. Неће објављивати на својој страници ништа што ће нарушити његов имидж. У некој мери ми видимо реалног човека, али само у оној, у којој он то омогући. То јест, у суштини, ми видимо лажну слику.
    Да ли то може користити пастир? Зашто би? Зашто да намерно улази у туђ живот? Још, уз то, у лажни, виртуелни живот. У нашој гимназији, на пример, било је случајева, када су ђаци, ради освете, правили лажне странице једни о другима и пунили их ужасним, увредљивим садржајима. Долазило је чак до истеривања из гимназије. Претпоставите, како би могао да се превари духовник, да је прочитао такву страницу пред исповест, или пре благослова нечег важног?
    - Како да преживимо у том информационом протоку, који нас стеже све чвршће кроз социјалне мреже?
    - Ако је, на пример, пост, ја тежим да ограничим информационо поље које ме окружује. Ипак гледам на интернету православне сајтове, али, рецимо, радио у колима не слушам. Неопходне информације заправо ни нема много. Нешто заиста важно, нешто озбиљно или страшно, то што има утицај на молитву, сигурно ћеш да сазнаш, и без интернета, телевизора или радија. Зато, понекад, у време поста све то можеш мирне душе да искључиш.
    Права духовна храна ће увек остати књига. Ако она нестане, нестаће и интернет, зато што све почиње с књигом. Интернет - то је пребацивање књиге у друго пространство, у другу, кратку видео форму. Али ни овде нема ничег новог. Пословице, изреке, мудрости, афоризми су увек постојали. Издају се специјалне збирке, где су изабрани афоризми по темама. На пример, "филозофи о дружењу" или "шале физичара". Фејсбук је, такође, таква изрека, коју си прочитао за време доручка.
    Боље је отићи с фејсбука, него изгубити другове
    - Пре пола године сте затворили све своје странице у социјалним мрежама, зашто? Зар оне не пружају могућност мисионарења?
    -Уморио сам се. Било је време, када сам осећао да, репости, проповеди, преписка, могу имати смисао. Неки од тих људи, са којима сам водио преписку, дошли су у храм, на исповест, и понеко је чак наставио да редовно долази у храм. Водио сам дуготрајне дискусије с људима који су далеко од Цркве. Али у социјалним мрежама се не достиже спасење. Зато су ти разговори у социјалним мрежама, који су прешли у лични контакт, дали резултат, а ти, који су остајали на интернету, су се показали бесплодним. На крају сам схватио, да иако у тим мрежама можете ухватитимного добрих риба, ја за то ипак немам довољно моћи.
    Поред тога, те мреже су код мене изазивале много огорчења. Као што сам већ говорио, у интернет-комуникацији из човека избијају на површину мали демончићи, које он обично крије од других. Одједном сам почео да примећујем у коментарима мојих старих другова, у њиховим репостовима, таква размишљања, која су ме доводила у недоумицу. Тешко ми је било да поверујем, да то пишу ти исти људи, које ја знам у реалном животу. Да ли је могуће да они могу тако да размишљају? Зашто они тако говоре? Схватио сам да, уколико се будем саглашавао са прочитаним, изгубићу нешто веома важно за мене и наћи ћу се у некаквој лукавој сатанској замци. Боље је да одем из фејсбука и сачувам добро мишљење о људима, него да их изгубим. Желим да знам моје другове онакве, каквим ми их показује Господ, а не крива огледала социјалних мрежа.
    Наш храм, као и пре, има своју страницу на фејсбуку, и ја, као и раније, мислим да је то добро. Страницу чешће посећују људи, који с нашим храмом немају никакве везе, и често чак живе у другим градовима. Али им је интересантан живот у храму. Интересују их те теме о којима се воде разговори, кино-клуб. Док сам био на фејсбуку, такође сам учествовао у тим разговорима, али сада на искушења типа "Баћушка, вратите се после Ускрса" или "Баћушка, вратите се у затворено друштво", по милости Божијој одговарам "Сада већ не - никада!"
    - Да ли је пастир дужан да се понаша на неки посебан начин у социјалним мрежама?
    - Дужан је. Неопходна је мудрост. Ето код мене такве мудрости није било довољно. Али има људи, који поседују довољно разумности, уравнотежености, трезвености, који то раде добро, спокојно и сигурно с већом користи, него што сам то ја радио. Да сам ја знао како пастир треба да се понаша у социјалним мрежама, ја бих тамо и остао. Али пошто не знам, отишао сам.

    Превод са руског С. М.



    24 октобар 2013 год.


    Разговор водила Јекатерина СТЕПАНОВА.
    Фото дјакона Андреја Радкевича
    Извор: хттп://њњњ.нсад.ру/артицлес/протоиереј-алексеј-уминскиј-поцхему-ѕа-усхел-из-соцсетеј
    Манастир Лепавина
  18. Волим
    Јанко gave a reaction for a Странице, Преподобни Силуан Светогорац о љубави према ближњима   
    Заволимо ближње, па ће и нас Господ заволети. Немој мислити да те Господ воли, ако ти некога попреко погледаш. О, не. Пре ће бити да те воле ђаволи, јер си постао њихов слуга. Али, немој оклевати. Покај се и моли од Господа силу да волиш брата, и осетићеш мир у души.
    Свим силама тражите од Господа смирење и братску љубав, јер због ње Господ даје Своју благодат. Сам испитај – једног дана моли од Бога љубав према братији, а другог живи без љубави, па ћеш видети разлику. Духовни плодови љубави су јасни: мир и радост у души. Тада ће ти све бити рођено и мило и проливаћеш много суза за ближње, за сва створења и сву твар.
    Често за један једини љубазан поздрав човек у души осећа неку радосну промену. И напротив, за један једини презрив поглед губи се благодат и љубав Божија. Тада се што пре покај да би се поново вратио мир у твоју душу.
    Блажена је душа која је заволела Господа и од Њега се научила смирењу. Господ воли смирену душу која се чврсто узда у Њега. Она сваког тренутка осећа милост Његову. Чак и када разговара са људима, она је занета љубављу према Господу. Од дуге борбе са злим дусима она је заволела смирење више од свега и не допушта демонима да из ње изагнају љубав према братији.
    Ако будемо свим силама волели братију и смиравали душу, победа ће бити наша, јер Господ пре свега даје Своју благодат због љубави према ближњем.
    Преузето из књиге „Старац Силуан“, Манастир Хиландар 1998.
    Извор: Радио СветигораI
  19. Волим
    Јанко gave a reaction for a Странице, Беседа Епископа Давида о иконопоштовању и целивању икона у храму (аудио запис)   
    http://eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2013/09/beseda-vladike-davida-na-vecernjoj-o-ikonopostovanju.mp3
  20. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Broken за a Странице, Добро сам познавао једног младића...   
    Споља гледано, није изгледало да има неки проблем али је имао. Не један, више проблема који су га мучили изнутра. Тешко му је ишло уклапање међу људе, стидљив, није имао право друштво за којим је чезнуо. На друге је увек гледао као на више од себе, осећао је себе као неког ко је увек споредан, и имао је жељу да се уклопи и буде признат од оних који су му изгледали, у то време, као узори. Имао је и извесне комплексе физичке природе. То сам сазнао касније.
    За време студирања, одвојио се од родитеља и решио да почне нови живот. Све је, мало по мало, почело да се одвија онако како је одувек желео. Прихватају га они за које је мислио да никад неће бити у њиховом друштву, постаје омиљен међу девојкама и почиње да мисли високо о себи.
    Алкохол, дрога, блуд, крађа и лаж, непрестана лаж, и окултизам , на крају, како је по природи био склон некаквој духовности, постали су свакодневница. Постао је опседнут астрологијом, све му је било с њом у вези па је чак , без већих проблема , погађао шта је ко у хороскопу и слично.
    Али, скоро свако јутро, после слично проведене ноћи, будио се са осећањем гађења према себи тако да од срамоте и стида није смео мислима и сећањем да пређе по протеклој ноћи. А онда, ипак, опет је живео понављајући исто.
    Оно што је било добро у свему је да је, очигледно, имао некакву унутрашњу кочницу па никад , из страха највише, није ушао до краја у све те лоше ствари. Није веровао у Бога, бар није тако изгледало, али је пар пута , у друштву, „бранио“ Бога кад би неко о Њему почео лоше да говори.
    Онда је, за кратко време, два пута завршио у болници. Нешто је почело да му се дешава. Говорио је да се разболео. Али од чега ? Све медицинске анализе су говориле да је он здрав, резултати су били добри.

    Појавио се снажан страх од смрти и болести која води у смрт. Ноћне море, није јео па је видно смршао. Понекад није могао да устане из кревета по неколико дана. Осећао је страшан немир да је „шкргутао зубима“. Хтео је да побегне од себе, да се извуче из своје коже, али није могао. Престао је да се смеје а често је плакао. Касније ми је рекао да тај период, тј. то стање најбоље може да се опише као - предукус пакла. Преко лекара, затим врачара код којих су га родитељи, у најбољој намери, водили, на крају завршава код психијатра који му приписује некакве лекове и повремене контроле.
    То стање мучења је трајало месецима и било је врло интензивно. Осећао је да , ако жели да оздрави, мора неком да се отвори и каже све о себи, све оно што га мучи и што је крио годинама, ма колико тешко било да се то превали преко уста и да се открије, до краја, онакав какав стварно јесте.
    То је и урадио. Отишао је код психолога из локалне болнице и испричао све. После је свима, па и мени, испричао своје тајне иако нико то од њега није тражио. Очигледно да је имао потребу за тим. Чини ми се да је , без проблема , могао да се исповеди пред читавим светом да је требало. Ојачала му је нада на оздрављење. Та нада да ће оздравити непрестано је била присутна ма колико да су муке , у појединим тренуцима, биле велике.
    У међувремену су му под руке стигле некакве молитве[1] које је почео да говори свако јутро и свако вече. Сазнаје да у близини града има православни манастир и почиње да сваке недеље одлази на литургију иако му је, доста дуго, био прави подвиг да издржи до краја богослужења.
    Први пут се причестио иако није знао ништа о причешћу, ни шта прима ни зашто прима. Само је веровао да тако треба.
    Појавила се свест о греху, почео је да примећује унутрашња дешавања којих никад, до тада, није био свестан. Примећивао је сопствене помисли и појавила се свест о добру и злу. Први пут се исповедио. Заједно смо били у Манастиру Ковиљ, нас неколико и свима нам је била прва исповест. Добро се сећам, било је већ касно увече, субота, чекали смо ред за исповест са неким монасима. Сећам се, кад је завршио, тек кад је завршио, почео је да плаче. Плакао је сатима без престанка. Седео је са нама и плакао, можда је хтео да престане али није могао и као да је са тим слатким плачем, у којем су били помешани радост и туга, све чега је још остало у њему а требало је да изађе, заиста изашло напоље.
    На крају, или на почетку можда, једног јутра је приметио да је оздравио, тихо и неприметно, баш како се надао да ће бити. Напушта стари живот кад је открио сласт новог. Престаје да псује, краде да чини блудне грехе, да лаже и да чини све оно што му је пробуђена савест откривала као грех. Јеванђељске речи су се потпуно оствариле и имао сам прилику да гледам у оног који “мртав беше, и оживе; изгубљен беше, и нађе се.”[2]

    Тек касније читајући богословску литературу проналазим опис ове појаве која се одиграла у његовом животу. Тек тада, месецима после, овај догађај успевам да назовем правим именом – покајање.
    [1] Поменуте молитве, интересантно, добио је од једног младића који је у време кад ово пишем проглашен, на неки начин, за државног непријатеља.
    [2] Јеванђеље од Луке , 15. Глава, стих 32.
  21. Волим
    Јанко gave a reaction for a Странице, На ивици бездана   
    С великим напором отварам очи и покушавам да се сетим: шта је било јуче? У сећању су ми се сачувала нека туђа лица, одломци реченица, моји поступци којих би боље било да се не сећам...
    Мој живот се у последњих пола године факултета претворио у прави пакао. Желео сам да заборавим на све, да вином залијем свој неиздрживи бол због изгубљене љубави, али се рана у грудима толико повећавала, а тама у мени је постајала све страшнија. И нисам знао како да пронађем пут назад у мој свет, где је тако пријатно и топло, где таласи шапућу код пристаништа, а на небу весело круже чиопе.
    У моју главу као да је било наливено растопљено олово, а руке и ноге као да су ми биле напуњене ватом, тако да нисам био у стању да се померим или да устанем.
    Тада не просто да сам погледао у провалију, већ сам се нашао на самом њеном дну, свим бићем осетивши смрад погибељи. Тама је била жива и опипљива, обавила ме је својим лепљивим пипцима, парализовала ми је вољу и ум, извукла је из мене све снаге. Чежњиво сам гледао нагоре, где је тињала слаба спасоносна светлост. Било ми је јасно да сам не могу да се извучем из ове јаме, да не могу да савладам окомите оштре избочине, да се никад нећу вратити на своју сунчану пољану.
    Од тада се не усуђујем да осуђујем оне који су скренули с правог пута, који су залутали, оклизнули се или пали. То може да се деси сваком, без изузетка.
    Несрећа као злобна и опасна звер, вреба нас тамо где је не очекујемо; она једним ударцем може да уништи наш крхки унутрашњи свет, па и цео наш живот. И не треба се уздати у сопствене снаге или очекивати спасење од човека. Други човек није у стању да урони у твој бездан како би ти помогао, зато што сам може да потоне и да се не извуче одатле. Преостаје му само да се нада чуду и оно се понекад дешава.
    Бака ме је васпитала у хришћанској вери и од малих ногу сам знао да постоји рај и пакао, да постоји Бог и ђаво. Био сам уверен у то да човек не умире до краја, да његова душа после смрти живи у векове векова.
    Али, моја вера је била површна, као део обичаја и предања мог рода.
    Кад сам умирао од болова у болничкој постељи сећао сам се молитава које ме је бака научила. А касније, кад ми је постало лакше, сањао сам о томе да одем у тајгу, да понесем само крст и старе књиге које смо имали у светом углу испод икона, да саградим колибицу код чисте и бистре речице и почнем да живим у њој као отшелник до краја својих дана.
    Међутим, живот је решио другачије. Уместо на пољани у тајги обрео сам се у ковитлацу мегаполиса; уместо кристалног планинског ваздуха и прозрачне воде удисао сам прави смог и пио сам неку гадост која је полако, али сигурно уништавала мој мозак и моју душу.
    Сазнао сам да земаљска љубав може да донесе не само изванредну радост и срећу, већ и неподношљив бол; да реч не само да узноси и васкрсава, већ може и да усмрти.
    Скренуо сам са свог уског пута, сурвао сам се и с болом пао на дно провалије поломивши све душевне кости.
    И притом сам због нечега поуздано знао да то још није крај...
    С напором сам устао из своје постеље и кренуо тетурајући се.
    Већ сам знао да ће мој пут бити врло дуг и тежак, али је засад требало да дођем до прве станице с чудним називом Отрадно (Радосно).
    Овај пут нам је показао Николај Николајевич, професор историје староруског сликарства. То је био задивљујуће скроман, добар и дубок човек. Потомак славног рода Третјакова, чинило се да зна све о сваком руском храму и о свакој икони. Међутим, оно што је главно – откривао је нама, које је ушкопила совјетска атеистичка школа, диван свет Дионисија и Рубљова с њиховом четвртом димензијом и обрнутом перспективом, где је све удаљено постајало близу, где су анђели просто спуштали на земљу, а свеци лествицом лако усходили на небо.
    Слушао сам га и сећао се прича своје баке о некој непостојећој земљи у којој се налазе бели храмови с јарболима звоника, како бродови међу златастим таласима пшенице плове некуда у тиркизна небеса. Мислио сам да су то бајке, да тај свет одавно почива негде на дну, као легендарни град Китеж...
    „А ви отиђите у Отрадно,“ – загонетно се осмехивао Николај Николајевич.
    И кренули смо.
    И сад се сећам ове мале станице у Подмосковљу. Фебруарска мећава нам је бацала у лице прегршти снега. Напред је у краткој бунди весело трчао Николај Николајевич, а иза њега – двадесетак студената: уметници, оператери, режисери. Међу њима је било Руса, Јевреја, Таџика и Туркмена. Свих се дотакла жива реч и позвала их је тамо, на врх брда, где се налазила мала сеоска црква.

    Не могу да кажем да је прво путовање преокренуло моју свест. Тескоба, загушљивост, непознати језик богослужења, љутите баке, које су све време стављале примедбе, - све ме је то нервирало и замарало. Напред, испред налоња седео је погрбљени старчић-свештеник ретке беле косе, са светлом ћелом. Сви су ишли код њега на исповест. Пришао сам и ја. Не сећам се о чему сам разговарао с њим, али сам због нечега осетио лакоћу и радост.
    Други пут се мом пријатељу десила несрећа. Назвала га је жена из Петербурга и рекла ми је да је утврђено да њихов мали син има менингитис, да је примљен у болницу и да никоме не дозвољавају да уђе у болничку собу.
    Наравно, одмах смо кренули у Отрадно. Мој друг се гурајући све лактовима пробио до старца, пао је пред старца на колена. Он га је тешио колико је могао, а онда је устао, отишао у олтар и дуго из њега није излазио. Чуло се како се у рецитатив литургијских песама уплићу његови слабашни молитвени возгласи.

    Неколико сати касније телефонирали смо у Петербург и радосна жена мог пријатеља је јавила да њихов син уопште нема менингитис. То су рекли лекари иако су свега два сата пре тога говорили супротно...
    Можда је чудо, а можда једноставно подударност.
    Још увек се с опрезом односим према различитим чудима, посебно према онима која превише узнемиравају умове и око којих се диже нездрава прашина.
    Али тада, тог спарног јулског дана кад сам кренуо у Отрадно код старца, схватао сам да ни ја сам, ни неко други из моје околине, ни доктори, нису у стању да ми помогну. Предубока је била провалија и превише неиздржив је био бол... Ишао сам код старца надајући се чуду.
    То је била моја последња нада...
    Често желим да се вратим уназад, да нађем заборав у светлим сновима мог детињства, да поседим на обали моје чисте реке, да слушам шапат воде на спруду, али уместо тога због нечега се налазим у зачараној шуми и мрачним лабиринтима свог сећања.
    Корачам овом сумрачном, тешко пролазном стазом, покушавам да брзо прођем кроз све своје невоље и несреће, али притом тачно знам да су све оне само увод, најстрашније ме тек чека.
    И не желим да идем даље...
    Човек је вечито дете, игра се својим животом, а да често није свестан да му у рукама није невина звечка, већ смртоносна бомба. Један погрешан корак, један невешт покрет, једна неопрезна реч – и свет ће експлодирати распавши се на ситне комадиће. И ако човек не погине мораће дуго да иде унаоколо, скупљајући све ове крхотине, покушавајући да их залепи у неку целину. Да би живео. Да би дисао. Да би стварао и размишљао, да се не би претворио у безвољну и равнодушну лутку.
    До Отрадног сам ишао читаву вечност. Био је врео летњи дан, на небу као да је било окачено немилосрдно сунце и улице на мом путу су биле покривене мацама од топола. Чинило ми се да сви пролазници упиру прстом показујући моју унутрашњу ругобу, да климају главама, грде ме, разобличавају, називају најгорим речима. Али, било ми је свеједно. Болело ме је тако као да ми је неко забо нож у срце и заборавио да га извади.
    А зар човек који је задобио смртоносну рану размишља о томе како изгледа у очима других?

    Ушао сам у храм и не примећујући никога, кренуо према месту где је старац обично исповедао. Исповест се већ завршила и морао сам дуго да молим једног прислужитеља да га позове.
    Напокон је изашао. Клекао сам на колена пред њим и открио сам пред њим сву своју гадост, ништа не кријући. Није ме било срамота. Много сам се уморио носећи у себи прљавштину и тежину. Очи су ми ослепеле од црнила. Напустио сам свој топли и сунчани свет, отишао у далеку земљу, потрошио сам своје драгоцене бисере на некакав бућкуриш, приморавао сам себе да једем празне и суве мекиње, веселио сам се кад ми је било тескобно и лоше, а сад сам дошао код свог Оца надајући се да ће ме примити и опростити ми.
    Вероватно сам говорио дуго и неразумљиво. У извесном тренутку сам чак заборавио да је старац ту, поред мене. Онда сам на својим леђима осетио његове лаке руке, подигао сам главу и угледао сам пред собом очи небеске боје, пуне бесконачне љубави и суза.
    Такве су биле очи мог сина кад ми се јавио оданде четрдесетог дана после погибије, иако су у животу то биле две потпуно црне маслине...
    Старац је устао, окренуо се ка олтару, гласно је уздахнуо: „Оче!...“ и онда је дуго стајао непокретно.
    Кад се окренуо према мени био сам запањен колико је млад са својих 85 година. Очи су му сијале, на уснама је играо лагани осмех. Из њега је исходио неки моћан талас опипљиве светлости.
    Тама која ме је толико мучила у последње време, повукла се кукавички подвивши реп; тежина ми је пала са срца. Старац као да је узео и извадио нож из мог срца. Наравно, бол је остао, али је то био бол ка оздрављењу.

    Загрлио ме је, говорио је нешто да ме утеши. Али ја, поштено говорећи, нисам био у стању да било шта схватим или чујем.
    Мало сам се удаљио од храма, легао сам ничице у траву, као што сам то често чинио у детињству и лежао сам тако скоро до саме вечери осећајући како ме живоносне и светле струје прожимају од главе до пете.
    Увек ћу се сећати тог имена: отац Тихон Пелих...
    Владимир Шчербињин
    Са руског Марина Тодић
    29 / 05 / 2013
    Извор: Православије.ру
  22. Волим
  23. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Ромејац за a Странице, Монах (словак) у манастиру Ковиљ - Тајна манастирског офталмолога   
    Али, прича о монаху Ермолају, тајанственом очном лекару у мантији, брзо се раширила међу равничарима. Тихи, смирени Словак др Владимир Турчан, кога су чудни путеви господњи превели у православље, а потом из лекарске новосадске ординације извукли у Грчку, па га одатле упутили назад, ка манастиру Ковиљ, позива прву пацијенткињу:
    – Не плаћамо ништа, не треба нам упут. Осећамо се као људи, осећамо спокој, осећамо поштовање – каже пацијенткиња.
    Стижу отац и дечак. Бесплатно је, а лекар је сјајан, једноставно је очево објашњење зашто је стигао у манастирско здање, цркву и комплекс грађевина који га чине надреалним: офталмолог у ординацији коју је добио на поклон од грчких православних пријатеља, издаје рецепте и постаје једна врста чуда, добротвора који у монашкој одећи гостује по конгресима, лечи обичан свет и ради на имању.
    – Када сам се у почетку појављивао на конгресима у монашкој одећи, гледали су ме као муву у шољи млека. Сада су се навикли – смеје се Ермолај.
    Да није офталмолог, био би сјајан психијатар. Можда га зато толико посећују они који немају, они који слабо виде, али дубоко осећају...
    Нема званичне потврде да се манастир везује за Светог Саву, али монах Јеротеј, протопсалт или појац хора који негује византијско црквено појање приликом богослужења, каже да је од самог настајања, Ковиљ увек био симбол мира.
    – Везаност за Светог Саву и подизање манастира у част помирења Срба и Угара је предање – прича Јеротеј, док нас послужује манастирским ликером од ораха, али нуди и кајсијевачу и шљивовицу.
    Можда је предање, али не звучи лоше, да је читав план сеобе заветног ковчега, највеће реликвије међу реликвијама, направљен у старим зидинама манастира Ковиљ, где се у јесен 1526. године, бежећи од прогона Католичке цркве, склонио велики мајстор темпларског реда Антоан.
    Да, и добро „звучи” та тишина, поред места где је сахрањен отац Сава, први православни монах са Новог Зеланда. Некада се звао Бејли, али је привучен православљем, преко Аустралије, скончао у равници, где је боравио 20 година.
    Овде, на некадашњој граници Аустрије и Турске, заправо ври живот: уз малу капелу Свете Петке, срастао је храст стар више од 400 година, али из тог осушеног стабла зује осе и стршљенови, око њега лете врапци, на врху се гнезде роде.
    Ври и у манастирским великим подрумима, којима управља монах Калиник. Што би он рекао – пореклом Земунац – по доласку у Ковиљ, почео је да изучава технологију справљања коњака, ликера и српских ракија, те је књишка знања смућкао са локалним рецептима, створивши асортиман пића какав вероватно не постоји у читавој домаћој индустрији.
    – Нема тајни манастирске ракије. Врхунско воће, врхунска бурад и врхунске боце које набављамо из Фиренце – прича отац Калиник, бржи од сваког диктафона.
    Цистерне и бурад за складиштење и врење нижу се у неколико нових грађевина, јер посед Ковиља се незаустављиво шири: недавно је држава вратила 1.000 хектара здању у ком око 30 монаха не једе никада месо.
    Сада се на манастирској земљи налази и чувена кафана „На крају света”, омиљено свратиште за неколико посебних врста које је посећују. Од аласа у рибарским чизмама, до новобогаташа у ципелама „пјаћоти” који стижу у пратњи силиконских дама...
    Фабрика свећа ради готово без прекида. Запошљавају се и радници из осталих места, како би произвели довољно свеће од чистог воска, који се потом продају по епархији, црквама у Београду, па чак до Беча.
    А, одакле чисти восак? Из Кине, наравно.
    Један од најзнаменитијих манастира СПЦ, међутим, није доживљавао одувек овакав просперитет.
    – У време Тита, манастир су умели да окупирају официри Удбе, користећи га као дачу, нарочито свечане салоне у које је волео да свраћа Стане Доланц, док су двојицу монаха који су чували манастир, Леонида и Мирона, под претњом пиштоља, држали у ћелији – прича Јеротеј. Тек је почетком деведесетих година, Иринеј Бачки своју духовну децу из Грке и Немачке са студија повукао у равницу, да обнове монашки живот.
    Али, прошло је то доба. У сећањима остају образовани, изузетни људи који су чинили ковиљску светоархангелску породицу, попут Јована Рајића, врхунског богослова свог времена. Знаменити монах био је и Георгије Бранковић, потоњи патријарх, који се овде замонашио, незабораван је Дамаскин Давидовић, дипломац музичког конзерваторијума у Бечу, који је у Ковиљу оформио богату музичку библиотеку којој ни данас нема равне у Србији. Држао је и часове соло певања.
    И отмени салони су сачувани и обновљени, у манастиру који осим врхунских пића, свећа и древне традиције, производи и – владике. Епископ далматински Фотије и ремезијански Андреј, били су монаси у Ковиљу, док се овде замонашио и игуман Ковиља, владика јегарски Порфирије.
    Извор
  24. Волим
    Јанко је реаговао/ла на Silence за a Странице, Кад Владика предаје о рокенролу (видео)   
  25. Волим
    Јанко gave a reaction for a Странице, Постоји ли Бог?   
    На мене је оставио изузетно снажан утисак како се према томе поставио. Дословно ми је рекао ово:
    - Не могу да појмим да постоје људи на свету који могу у то да сумњају.
    Угледао сам тада истински бол на његовом лицу, бол који можеш да видиш на лицу
    мајке која пати због свог детета, које је у опасности да пропадне. Са таквим болом и толиком тугом се питао да ли је могуће да постоје људи који не верују. Видео сам да се иза те његове недоумице крије стварно искуство, сусрет са лицем Божијим.
    Причао ми је да ми помогне:
    - Једном сам се молио целе ноћи, све до јутра. У цик зоре, дакле, појави се - шта да ти кажем, то се не може описати, не може се речима исказати - некаква светлост, која потиче из твоје унутрашњости и целог те обухвата. Иако си уморан од клечања и од целоноћне борбе, осетиш такву лакоћу, као некакво сунце које није споља, него из твоје унутрашњости и држи те у тој неизрецивој, тој неизмерној радости и милини. Свануло је, изишао сам напоље, почео сам да радим своје рукодеље - био сам столар - а то стање бескрајног мира и радости трајало је и даље. А сунце, оно земаљско, које је изишло у међувремену, изгледало је тако безначајно и мало у поређењу са сунцем које се родило у мени. Три дана и три ноћи живео сам тако и морао сам да се присиљавам да поједем нешто. Како неко може, после свега тога, да сумња?
    Једном другом приликом ми је причао:
    - Десило се једном да сам отишао на три месеца, а тамо куда сам отишао, све то време нисам имао прилике да видим људско лице. После три месеца нисам знао више који је дан, колико времена је прошло, који је празник био онога дана. Одем, онда, у цркву, али сам се стидео да питам који је дан, јер сам мислио да би рекли: "Је ли овај полудео?" И на основу службе Божије покушао сам да откријем које је доба године. Благословена душа, Богу посвећена.
    Те незаборавне године, коју сам провео поред њега и на благословеној Светој Гори, расаднику светитеља, служили смо божанствену Литургију. Ја сам служио, а старац је појао. Али, како је појао! Као рањени јелен пред лицем Бога. Тако сам бар ја то доживео.

    Чувајте душу
    Извор: Манастир Глоговац


×
×
  • Креирај ново...