Тихон

У време студија, деведесетих година прошлог века, најважнија литература на Филозофском факултету у Новом Саду, а везана за средњовековну српску историју је била Историја српског народа у издању Српске књижевне задруге. У другом тому наведене књиге, на странама 36 до 46 је обрађен Косовски бој. Тај део је написао Раде Михаљчић. Нигде се по имену, још мање по презимену, не помиње Обилић; једино у извештају Константина Философа у загради стоји име Милош. Превод је Лазара Мирковића; не знам да ли и у оригиналу на српскословенском стоји Милош. Што се тиче горе наведених извора у вези са Милошем Обилићем, а видим да су узети са сајта 15/28. јуна, ко чита да разуме, поштења ради треба додати и следеће: Што се тиче презимена Кобилић постоје разне приче. Он се најпре јавља као безимени јунак, а старији записи говоре само о атрибутима који су везани за овог великог јунака: „неки каурин“, „неко веома благородан“, „један проклети неверник“, „неки младић, храбар и лукав“, да би затим настале бројне варијанте његовог имена и презимена, које су се на крају искристалисале као Милош Кобилић или Милош Обилић. И још: Да ли се звао Милош Обилић, Кобилић или Копилиц (тур. онај који зада ударац), у крајњем случају није толико важно. (Узето са истог сајта) Иначе, текст је написан као негодовање на арбанашко својатање српске историје.

Какав маскенбал на води: Турци - сунити, Азери - шиити, Јермени - дохалкидонци...

Разуме се.

Негде фебруара - марта месеца се ја сетим да би ваљало опрскати воће. Узмем црвено уље, зађем по башти, окупам и вишње, и трешње, и брескве, и нектарине, и кајсије... И после пола сата падне киша. Ипак, први пут после неколико година смо пробали брескве и нектарине. Сваке претходне године би их уништио смотавац. Ничим их нисам прскао, до копривом. Да, имамо и малине и купине, смокве и бадеме, лешнике и крушке. Малине и купине никад ничим не прскам, смокве су неуништиве, а јабуке и крушке сам гледао да буду неке отпорне аутохтоне сорте. Претпрошлог пролећа сам посадио и једну јапанску јабуку; прошле године је био један род, ове године ниједан. Иначе, сваке године полетно кренем: све лепо изгледа до негде јуна месеца - онда недостаје само Тарзан. Мало спласне што воља, што време, па после морам да наоштрим мачету. Но, лепо је кад одем у башту по воћни дезерт. Ово са освећеном водицом ћемо пробати догодине, ако Бог да.

Џаба, млада је већ била удавана. Тешко да ћемо да можемо, једног лепог дана, на то да се вадимо.

Додамо ли још да АВ и Арнаути нису потписали идентичан документ, а каубоји веле да нико са њима ништа није потписао, испада да је свака страна потписала нешто са самом собом (или пак предсобљем).

Некуд утекоше словни фонтови од раније...

Што више погледам на ту столицу, све ми се више чини да је била број мања. Намерно.

И већи лисци су наседали на овакве замке.

Ово му дође као Турски устав из 1838, само што сад никоме не пада на памет да абдицира.

А што бих ја било кога у США подржавао? Зар је тако тешко признати да се овде нешто продаје за бубреге?

Јасно је мени да од Хезболаха, хомосексуалаца и 5Г мреже зависи како Косово, тако и Метохија. Јасно је мени да и Трамп и Бајден вичу: Удри моја милицијо! И још штошта ми је јасно, ал' није лепо да напишем.

Смета лицемерје. Америчко.

Дарко Ристов Ђого - Косово између "проблема" и Завјета За мене је кључна реченица: "Ако желимо да преживимо, ми немамо право на редукцију сврховитости живота на баналност оног политичког."

.