Jump to content

stevanjuric

Члан
  • Број садржаја

    101
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    stevanjuric је реаговао/ла на Иван Ц. у Свештеник Владимир Марковић: Цркви је потребна једна кровна организација социјалног старања!   
    Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК
    ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

       
    Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?
    О. Владимир:
    Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.
    Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.
    Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.
    Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир:
    Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.
    Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.
    Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.
    Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.
    У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.
    Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

    О. Владимир:
    Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.
    Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.
     
    Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)
    О. Владимир:
    Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.
    Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.
    Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?
    О. Владимир:
    Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.
     
    Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?
    О. Владимир:
    Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.
    Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.
    Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.
    Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.
    У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

    Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?
    О. Владимир:
    Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.
    Интервју водио Небојиша Мишевић
    Православни мисионар

    View full Странице
  2. Свиђа ми се
    stevanjuric got a reaction from Јанко in "Данас": Вероучитељи остају без посла   
    Не жури им се, дужни су до 15. јула да доставе министарству извештај како су формирали одељења и групе. 
  3. Свиђа ми се
  4. Свиђа ми се
    stevanjuric је реаговао/ла на Јанко у Упутство министра Шарчевића које може да доведе до нестанка верске наставе из школа!!!!!   
    Нема везе, видиш да нам врх Цркве заједно са врхом форума каже да нам врх државе ради у најбољем интересу.
    Нема везе што немамо уџбенике за верску ни после 3 године од промене плана и програма, што нисмо запослени на неодређено, што се праве групе за информатику и рачунаре по 11-15 а за верску 25-30...
    Све је то само у вашим главама спорно, истина је да је то у нашем најбољем интересу...
     
    Маран ата...
     
  5. Волим
    stevanjuric је реаговао/ла на obi-wan у Славољуб Лекић: Одисеја бесконтактног друштва   
    https://stanjestvari.com/2020/06/02/slavoljub-lekic-odiseja-beskontaktnog-drustva/
    ...
    Млади чланови информатичког братства с пуно жара подижу електронски логор без ограде и чувара. Најзанимљивије и најлуђе је пред нама. Добро дошли у бесконтактно друштво

     
    Пандемија изазвана вирусом короне 2020. године спада у велике догађаје, историјске прекретнице. Раније епидемије беху локалног значаја те је њихов утицај на цивилизацију био ограничен. Kуга није одједном обухватила читаву Европу a карантини су били занемарљиве величине у односу на данашњи од неколико милијарди људи. Наслућујемо да ће здравствене последице пандемије ускоро бити у сенци низа новина уведених последњих месеци. Већина њих непосредно утиче на основне феномене људског постојања (рад, смрт, игра, знање, моћ). Посебно је занимљива пандемијска природа и пракса новог облика рата. До скора су на Западу опасност и рат везивали за спољашњег непријатеља (Северна Кореја, Сирија, Русија), а сада је он у телу домаћина (вируси, бактерије). На почетку епидемије короне у САД срчани амерички председник Трамп поентирао је изјавом да се Американци налазе у рату против невидљивог противника. Несвесни садржај спонтано је прхнуо као птица: проблем је у нама.
    Међутим, после вируса короне могла би да букне пандемија безумља, опаснија од било које до сада. Узме ли мах, надмашиће све досадашње. Различита душевна стања савремена медицина успешно лечи али лек против безумља није нађен будући да није медицинска већ антрополошка и социјална појава. Слутећи смак света пре четрдесетак година, Д. Калајић следи померања границе између нормалног и патолошког, од краја ХIХ столећа и шаљиво предвиђа да ће 2138. г. сви људи бити луди заједно са психијатрима.[1] Баш је омашио! Пре пола столећа није се наслућивала пандемија коронанеурозе. За утеху, безумље је лако спречити неговањем вере и здравог разума, темеља отпорности људског рода.
    Разлагање мишљења
    Један од најважнијих знакова безумља запажен у време пандемије јесте распад мишљења. Показало се да је уз помоћ медија могуће изазвати масовна панична стања и поткопати здрав разум значајног дела популације, тј. претворити разумног у безумног човека. Безумник задржава знања, вештине и особине здравог човека али пошто је његово тело напустила људска природа спреман је да чини неочекивано. Зауздавање зомбија није могуће пријатељским убеђивањем или претњама; чак ни гола физичка сила не помаже.
    О разликама у доживљају пандемијске стварности говори здушна подршка затварању црквених храмова у време пандемије. У Грчкој је митрополит Амвросије из Цркве изопштио премијера Грчке Мицотакиса, г-ђу Керамеос и г. Хардаља због активног залагања за затварање православних храмова поводом ширења вируса короне.[2] Узбуркао се и грчки парламент пошто је његов члан изјавио да је у случају поновног увођења карантина боље умрети од грипа, него живети по наредбама непријатеља Христових.[3] Велико изненађење био је став главног рабина Израела према противепидемијским мерама.[4] Он живот појединца одваја од жртве и ставља изнад народа и Торе. А само пре осам деценија многи Јевреји одлазили су у гасне коморе с Тором у рукама. Где се дела метафизика која је одржавала јеврејску идеју миленијумима? Нестанак метафизике из одређене заједнице једнак је губитку смисла живота. Како могу бити важнија схватања појединца од заједничке слике света на којој почива заједница?

    Грчки митрополит Амвросије (Извор: Православие.ру)
    Знаци распада мишљења су и усавршена себичност, површност, недоследност, а понајвише духовна занемоћалост човека. При анализи узрока и последица пандемије српска стручна и политичка јавност није се удубљивала у разлоге за журбу при отварању коцкарница и тржних центара или узроке одлагања отварања библиотека и позоришта. Није разматрала зашто су градилишта у Србији и другим европским државама несметано радила док су се пољопривредници довијали како да обраде њиве. Незадовољни деценијском реконструкцијом Музеја савремене уметности (Београд) и Народног музеја (Београд) као да су у земљу пропали. Неочекивано брзо отварање европских граница и ваздушних лука бацило је у сенку последице дуготрајне затворености школа и универзитета. Убедљивости ради дају се уопштене изјаве да су деца будућност сваког друштва, без детаљисања о томе да ли су образованија од деце пре 40 година. Површност и недоследност напредују у свим правцима: ако већ не раде школе зашто би се отварале библиотеке или биоскоп Југословенске кинотеке у Београду? Напокон, људска особина брзог стварања навика учинила је да се наметнута мера – маскирање – широко одомаћи. Биће корисна у следећем ванредном стању да утврди стечену навику – удаљавање човека од човека. Вирус короне матираћемо епидемијом самоће.
    Набрајање сведочанстава слома здраве памети (логике) нема краја. Изједначена смртност у земљама без скупих мера сузбијања пандемије (Шведска и Белорусија) и земаља у којима су спроведене економски разорне антиепидемијске мере (Русија, Србија и др.) нису довеле у питање наратив пандемијског смака света. Шта више, многи сматрају да су предузете мере биле преслабе. Биће занимљиво на који начин ће економски ефекти ванредног стања бити објашњени пошто ударе по становништву. Светска елита у сред пандемије поручила је милионима да се брине о њима и најавила масовно увођење робота и дигиталне економије.[5] Подсмешљиво је поручила: отпуштамо вас ради вашег добра.
    Логор без страже
    Стављање милијарди људи у изолацију (карантин) показало је да је истовремено лишавање слободе значајног дела популације могуће без насилне реакције утамничених. Неколико хиљада полицајаца чувало је седам милиона људи у Србији, улице су биле празне. Није их чувала полиција већ страх и слабост. Тако је било широм Европе. Чак ни Хитлер није помишљао да ограничи кретање Јевреја на неколико стотина метара од куће како је учинио градоначелник Москве С. С. Собјанин.[6] Трећи рајх створио је гета али у њима су се Јевреји кретали без ограничења. Испоставило се да савремена либерална интелигенција и либералне елите с периферије система (бивши Варшавски пакт и СФРЈ) немају високу пасионираност а ни способност да рефлектују брзе економске промене и настанак нових социјалних структура и односа. Изгледа да се приближавамо слици света налик логору без чувара. Ни једно од мноштва достигнућа из периода пандемије неће бити занемарено, нека ће бити и унапређена.
    Благодарећи бесконтактним технологијама приватни простор прераста у јавни. Блокчејн технологије и 5Г телефонска мрежа убрзаће започето претварање стана/куће у радно место, забавиште, изложбени простор (галерија, музеј), школску учионицу, теретану, салу за јогу, лекарску ординацију. За време епидемије успешно је тестирана достава хране и других производа који ће уз помоћ клауд технологија, употребе беспилотних летелица и возила бити допремани директно на адресу примаоца. Чим се заврши борба елитних група и сруши анахрони финансијски поредак ХХ столећа, готовина и кредитне картице постаће далека прошлост. Замениће их електронски новчаници под изговором да се тако штити безбедност грађана од хакерских вируса и хуманих микроорганизама присутних на папирним новчаницама. Наставници, лекари, шофери, продавци, биће ређа занимања него данас, а уметничке изложбе и концерти изузетни догађаји.
    Сарадња између државних институција и информатичких корпорација још више ће унапредити контролу и кажњавање грађана. Уз помоћ већ одавно одомаћеног видео надзора и напредне мобилне телефоније (и чиповања људи) стан или кућа могу се претворити и у затвор. Неминовно је и проширење бриге за здравље и одговорно понашање сваког појединца и установљење оквира различитих људских потреба као што су секс, одмор, спавање или исхрана. И то не стихијно, како наговештава предлог о укидању секса између мушкарца и жене у Канади јануара 2020, већ на основу темељних сексолошких и физиолошких истраживања по препорукама стручњака.[7]
    Победа науке
    Након неколико столећа борбе наука је прогласила победу над вером. На путу до победе прешла је дуг пут од задовљства и утехе уму до незаменљивог средства за надзор и кажњавање. Насупрот науке, вера је одувек добровољна. До 2020. ни једном лекару није долазила мисао да одређени медицински поступак или лек преписује пацијенту као обавезу.[8] Пандемија је медицинску праксу и процедуре приближила строгој правној процедури. Пошто се мишљење распало а вера побеђена људски живот и култ здравља не може се очувати другачије до законском силом.
    После пандемије короне епидемиолози су постали политичке фигуре и водећи инфлуенсери. Класични политичари су прошлост јер су се у њихов простор ушуњали стручњаци, пре свега инжењери, лекари, биотехнолози, носиоци култова информисаности, здравља и здраве хране. Потиснути су философи, политиколози, социолози, економисти, заједно са финансијским системом либералне економије. Читаво ХХ столеће интелигенција је с поносом истицала неутралност и универзалност знања које нуди човеку те су се временом изједначили научно и политичко. Напокон, у време пандемије наука је уз подршку политике подјармила цркву епидемиолошким мерама. На оштрој окуци Црква је заједно с верницима добила жиг губавца клицоноше. Изгледа да је у постпандемијском друштву Црква пожељна само као погребно предузеће и агенција за издавање луксузних простора за венчања, крштења и одмор богатих туриста.

    Др Дарија Кисић Тепавчевић (Фото: Снимак екрана; Танјуг; Танјуг/Тања Валич; Танјуг/Слободан Миљевић; Танјуг/Драган Кујунџић)
    Удаљавање људи путем строге изолације (самоизолације) продубљује страх од другог и води одбацивању Цркве као храма у коме се окупљају браћа у Христу. Међутим, саборност и литургија човека ослобађају разарача друштва и социјалне структуре – страха, слабости, себичности. Данас је пред светском елитом крупно питање: треба ли нам у ХХI столећу разуман, самопоуздан и смео човек? И док се тражи одговор, млади чланови информатичког братства, увођењем нових технологија, с пуно жара подижу електронски логор без ограде и чувара.
    ***
    Православни свет изненада се нашао у прилици да предложи нови поредак у коме би се успоставило првенство духовног над материјалним, праведности и благодати над законом (римско право), заједничког над појединачним. У њему се могу удружити наука и вера и изградити православни космизам као одговор на атлантистички дигитални трансхуманизам и кинески дигитални комунизам социјалних рејтинга. Време ће показати ко ће се лакше изборити с надирућим безумљем: следбеници Прогреса или верујући. Пошто корона прође, остаће њене тековине. Најзанимљивије и најлуђе је пред нама. Добро дошли у бесконтактно друштво.
    Славољуб Лекић je редовни професор Пољопривредног факултета у Београду. Аутор више универзитетских уџбеника и стручних и научних чланака
    ________________________________________________________________________________________________
     
    [1] Калајић, Д, Смак света, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1979. стр. 46.
    [2] Видети текст: „Достојан! – митрополит калавритски Амвросије изопштио из Цркве премијера Грчке и два министра“, Борба за веру, 18.5.2020.
    [3] Рахиљ Макри је написала: „Они су нас лишили Крви и Тела Господа нашега. Они нам нису дозволили да узмемо Благодатни огањ… Они су нас, на преверу, утамничили, а ми смо им се повиновали, остављајући нашега Христа, као што су Га ученици оставили“. Сада желе да учине исто и за Божић, и предвиђају други талас карантина.“ Видети чланак: „Лучше умереть от гриппа, чем жить по указке врагов Христа“, Союз православных журналистов, 26.5.2020.
    [4] Видети поруку главног рабина Израела Давида Лауа уочи Пасхе.
    [5] Видети телевизијски прилог: Meyersohn, N. „Grocery stores turn to robots during the coronavirus“, CNN Business, April 7, 2020.
    [6] Оштре мере ограничења кретања у Москви наишле су на протест изражен на социјалним мрежама али и медијима. Видети чланак у ком се доводи у питање политички положај градоначелника Собјанина: „Не ошибки, а преступление? На действия команды Собянина пожаловались в прокуратуру“, Царьград, 21.5.2020.
    [7] Видети текст: „Funding for women’s group under review after call for ban on man-woman relationships“, The Canadian Press, January 28, 2020.
    [8] Видети текст Ђорђа Агамбена: „Медицина као религија“, Теологија.нет.
  6. Свиђа ми се
    stevanjuric је реаговао/ла на obi-wan у Слободан Антонић: Безумне мапе ума   
    https://iskra.co/kolumne/bezumne-mape-uma/
    ...

    Мапе ума су наши мисаони претинци за организовање података из света око нас. Посебно су важни за стављање нових дешавања у одговарајући контекст. 
     Да нешто с нашим мапама ума није у реду видело се недавно по томе како је грађански Београд дочекао Милановићево протестно напуштање прославе Бљеска. 
    Подсетићу да је председник Хрватске дошао у Окучане на прославу годишњице Бљеска, како би одао „почаст онима који су пали за Хрватску“. Напустио је свечаност јер се, како је објаснио, „један од учесника скинуо у униформу с грбом За дом спремни“.
    Због овог Милановићевог потеза грађански Београд пао је у транс и само што Милановића није истетовирао на задњици.
    Борис Тадић: „Честитам Милановићу на данашњем храбром гесту отпора усташтву и јасном вредносном опредељењу“! (4.500 свиђања)
    Миливој Бешлин: „Гест Милановића врло храбар и врло важан“!
    Антонела Риха: „Милановић одржао лекцију свим политичарима у региону“ (3.400 свиђања) 
    Срђан Драгојевић (на Риху): „Истина“! 
    Балша Божовић (на Риху): „О да!“ 
    Весна Пешић: „Увек неколико корака испред. А постају и километри…“ 
    Ранка Чичак: „Браво!“ 
    Мирјана Малишић: „Ово је прави Председник. Да сам могла гласала бих за њега“. 
    Значи, дођеш да прославиш етничко чишћење Срба (уз ликвидацију ухваћених стараца, жена и деце). Али, ипак напустиш скуп због нацистичког поздрава. Јер, може НДХ патриотизам, али баш усташлук – ипак смо у ЕУ 2020. 
    И то је било довољно да грађански Београд умре од среће.
    Поука: Србе можеш да протерујеш и истребљујеш колико те је воља. А онда направиш тек један мали гест. И Београд једва дочека да узвикне: „живело регионално помирење“.
    Исто је било и приликом последњег полагања венаца у Јасеновцу. Београд је био сав одушевљен што су, ове године, хрватска, јеврејска и српска делегација биле у једној колони. 
    „Нису више под Богдановићев цвет стизали у неколико колона“, егзалтиран је коментатор листа Данас, „него у смерном поретку добрих ђака неке школе Добра. Главну улогу, по свему судећи, одиграо је нови хрватски председник“.
    Међутим, управо те вечери на ХТВ приказан је документарац у коме се слави Алојзије Степинац. То је онај прелат који је уочи Покоља писао: „Шизма (тј. православље) је највеће проклетство Еуропе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења. (…) Најидеалније би било да се Срби (у Хрватској – С. А) врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред намјесником Кристовим – Св. Оцем. Онда бисмо и ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе (…) Жалосна је, али изгледа по свему истинита народна пословица: нит у мору мјере, нит у Влаху вјере” (в. овде 352).
    Дакле, на дан када се обележава Јасеновац, хрватска државна ТВ слави војног викара геноцидне нацистичке хрватске државе (1941-1945). А актуелни хрватски председник – управо тај који је најзаслужнији за велелепну и светскоисторијску „једну колону“ – познат је по томе што се хвалио дедом усташом и славио Анту Старчевића, утемељивача хрватске идеологије србоцида која је и довела до Јасеновца.
    Али, Београд ће, у својој акцији Браво Зоране, све то лепо да гурне у страну. Видеће само оно што жели да види. Као жена коју муж сваки дан туче, а када један дан прескочи, она сва срећна закључи: „Ипак ме воли“.
    * * *
    Иста прича је и с геноцидном акцијом Олуја. Хрватска сваке године слави „беспрекорно чисту војничку победу“ – у којој је четири пута бројнија и упола млађа хрватска војска, уз обилату помоћ НАТО-а, поразила разоружане и остављене територијалце РСК (нису смели да користе авијацију и ракете, а Милошевићу је стављено до знања да би покрет српских тенкова преко Дрине довео до НАТО бомбардовања; в. овде 163-170). 
    У тој геноцидној акцији, Срби који су преживели Покољ (1941-1945) били су протерани, а две хиљаде затечених цивила је побијено. Тиме је окончана друга фаза троделног плана србоцида: побити, протерати, похрватити.
    Геноцид је управо то што се десило у Олуји: побијеш сваког кога се домогнеш. „Честитам Хрватима велику победу“, саркастично је написала Марија Тодоровић, „када је хрватска војска претукла до смрти мог деду Станка Наранчића, из Глине, јер није хтео да напусти кућу, одневши му фрижидер. Имате се чим дичити“. 
    Из судбине побијених цивила, јасно је да све оно „што је избјегло пред Олујом у ствари умакло испод каме“. А Хрватска сваке године управо то слави.
    Дочим, Београд? Већ сам описао менталне претинце у које наша медијска и културна елита смешта Олују: крив је српски национализам који је нахушкао Крајишнике, да би, потом, њихове тракторске колоне „слао на Косово и продавао им воду за 10 марака“. 
    Ови претинци, као што сам већ показао, почивају на обичним лажима. Народу који је 1941. мирно чекао да га званичници НДХ 1.0 одведу до јама, нико 1991. није морао да објашњава какав ће му бити третман у НДХ 2.0. А „насељавање Крајишника на Косово“ и „флаша воде од 10 марака“ – то су урбане легенде унапређене у стандардне (ауто)шовинистичке алате за виктимизацију Срба (и прећутно скидање кривице с данашње Хрватске).
    Ни званични Београд није ништа бољи. Он сваке године жали све жртве, „тихо и достојанствено“. И то је све. 
    Суседна држава прославља масовно етничко чишћење, масакр заробљених цивила, те завршетак геноцида над нашим народом. А ми – „тихо и достојанствено тугујемо“?
    А да помислимо да уложимо неки дипломатски протест због слављења геноцида? Да кажемо да то нећемо више ћутке да трпимо и да ће се њихово некрофилско радовање србоциду морати одразити на наше економске односе? Да поменемо могућност да хрватске фирме третирамо исто као они наше? Да запретимо да ћемо приупитати српске туристе који се спремају на летовање у Хрватску – а да нећете и ви, са својим домаћинима, да прослављате Олују?
    Прелазимо преко Олује као да је то ништа. Тако шаљемо поруку охрабрења и другим шовинистима из комшилука који маштају да „српско питање“ реше по хрватском моделу. Јер, нема казне за то.
    Уосталом, грађанистички Београд већ има спремљену менталну матрицу у коју ће сместити сваку нову Олују: за све је крив српски национализам. 
    Као што ових дана рече Иван Виденовић, физичар београдски и некадашњи помоћник министра науке (из Г17): „Црногорци су пета ex-YU национална заједница с којом Срби долазе у сукоб. С нама (Србима – С. А) нешто озбиљно није у реду. Показујемо потпуну неспособност за миран живот у мултиетничким државама у којима нисмо већински народ“. „Ниједно од људских права `нашег народа` у БиХ и ЦГ није угрожено. Угрожено је једино умишљено колективно право да од тих држава правимо Велику Србију“. „Политичари који кажу да ћемо увек бити уз `наш народ` тамо где је угрожено искључиво то умишљено право, исказују претњу да силом одвајају територије суседних држава. Зато је Србија, подстицана у томе Русијом, фактор нереда и нестабилности у региону“ (слично пише и Срђан Пухало).
    Србе само протерују, што их се затекне побију, књиге им спаљују, табле им лупају, гробове растурају, цркве им узимају, а децу преверавају… А сва остала права имају – но су Срби неспособни за миран суживот. Не могаше ни с Турцима, ни с Аустроугарима, ни с Рајхом – све њима нешто смета…
    Због таквог нашег става, неким комшијама иде вода на уста кад се помене Олуја. „Хрватска је уз подршку свјетских сила искористила повољан тренутак“, објашњавају идеолози унитарне БиХ, и „протјеривањем српског становништва завршила сукоб као грађанска држава, чиме је постигла висок степен политичке стабилности“. 
    Хрватска – грађанска држава?! Може још неки виц?
    А коментатор Радио Сарајева чак директно прети Републици Српској помињањем нових „колона српских избјеглица (…) на тракторима“, уз опаску да ће „са собом понијети дио БиХ само колико се закачи на опанак, ципелу и тракторску гуму“, а „и то је превише“. 
    Проблем је што исто то из Србије најављује, рецимо, и Павле Радић (Autonomija info), предвиђајући „егзодус Срба из парадржаве РС“, само „буде ли се наставило противбосанско лудило Додика, подржаваног из Београда и Москве“. За ЦГ то љубазно најављује Кишјухас (Danas): „Срби из Црне Горе могли би да приупитају Србе из Хрватске колико је трагично завршила њихова одбрана и заштита из Београда“. 
    Менталне матрице за оправдавање Злочина су ту. Чека се још само Злочин.
    * * *
    Колико су ове мапе ума безумне види се по томе какав третман у грађанском Београду има Република Српска, а какав Република Хрватска.
    Српска је, наравно, геноцидна творевина, а Хрватска нормална ЕУ држава.
    Биљана Србљановић је, уз слику књиге Историја Републике Српске, написала: „прво је био геноцид, а онда `држава` – крај историје“.
    Бранислав Јелић се хвалио да у Е новинама „третирамо Републику Шумску као геноцидну творевину“, „парадржаву створену на лешевима људи по којима (данас) некажњено газе њихови џелати”, најавивши да ће њен „рок трајања одређивати правдољубивост читавог демократског света“ (значи: што РС пре нестане, то је више правде у свету?!).
    Теофил Панчић Српску назива „гнусном Караџићевом државоликом крастом”, „гломазном цркотином, разјапљеном насред пута”, „’Розмарина бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе”, „нељудским Неместом”, „перверзном творевином без историјског, географског, демографског или било којег другог сувислог утемељења”. Српска, по Панчићу, „нема ’бољу страну’: то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема”. 
    А Хрватска? Грађански Београд за Хрватску не дозвољава било шта да се каже. Геноцид? За Јасеновац су криви фашисти, а за Олују Милошевић. Хрвати рушили Југославију два пута? Криви политичари. Бацају Србе у море? Свуда има будала. Славе усташе? А код нас четнике.
    Ове менталне матрице су толико погрешне да су просто перверзне.
    Најпре, као што је приметио Александар Ламброс, „држава може бити геноцидна творевина на два начина: 1. онако како су то САД или Хрватска; 2. или онако како су то Израел или Република Српска; дакле, 1. држава настала на геноциду, или 2. због потребе да се он спречи – тј. због гаранта опстанка једне нације у условима јасно изражених истребљивачких намера непосредног окружења“.
    Српска има везе с геноцидом само утолико што је настала из борбе да Срби не заврше поново у јамама. А Хрватска је створена управо на тим на јамама – иза којих је уследило протеривање и асимиловање.
    Ево шта кажу бројке. Срба је 1890. у Хрватској и Славонији било 26%, а у Далмацији 16% (овде ХХVII; овде 150); после Покоља (1941-1945) остало их је 14%, до 1991. пали су на 12%, а после Бљеска и Олује има их тек 2% – али, „90% српске деце у школи похађа католичку веронауку“.
    У „геноцидној“ Републици Српској, пак, Хрвата и Муслимана је 17% – наспрам „мултикулти“ БХ Федерације, где је Срба тек 2%. А и у „фашистичкој“ Србији (чак и без КиМ) удео националних мањина је 17%.
    Како то да је геноцидној Српској и у фашистичкој Србији удео националних мањина осам пута виши него у еуропској Хрватској и мултикулти ФБиХ? А да није можда неки проблем у нашим менталним матрицама?
    У тој еуропској Хрватској, да подсетим, легализован је поздрав Za dom spremni – што је исто као да је у Немачкој нормализован Sieg Heil. Срушено је 3500 споменика антифашистичкој борби у 2. св. рату, а подигнуто мноштво споменика усташкој војсци и припадницима тог нацистичког и геноцидног покрета (овде, овде или овде; да не говоримо о усташким именима улица). 
    Усташе су, још од 1993, добили државне пензије, а напади на Србе се не кажњавају („нови детаљи напада на Србе у Вуковару: тукли их чекићима и палицама, судац их одбио послати у затвор“).
    „Замислите следеће“, пише Ламброс: „У највећој берлинској катедрали држи се миса за Хитлера док испред протествује шачица Немаца с транспарентима на којима опомињу да је то ипак човек који је у гасним коморама побио милион и по Јевреја. Фудбалери немачке репрезентације поздрављају навијаче нацистичким поздравом. На немачким трговима рок групе певају песме с рефреном `чујте бандо Јевреји, стићи ће вас наша рука и у Израелу`. Организоване групе младих Немаца ломе табле с натписима на хебрејском. Немачка држава плаћа пензије нацистичким официрима. Немачка пред међународним судом тужи Израел за геноцид. А Јеврејима се сугерише да престану да помињу холокауст јер ће у супротном Немачка да искористи свој дипломатски утицај у међународним организацијама да спречи израелски приступ“. 
    Опасна је заблуда да је данашња еуропска Хрватска нормална држава с проблемом екстремизма. Не, она је савремена верзија НДХ онолико колико јој околности допуштају.
    Данашња Хрватска је, заправо, ефикаснија од Павелићеве – спустила је удео Срба у Хрватској више него Павелићева НДХ. 
    Данашња Хрватска личи на нормалну државу – али није. Створена је на троделном геноциду, а њен главни тренутни циљ је довршавање (асимилација, као трећа фаза) и иреверзибилност геноцида.
    Смешно је када наши грађанисти кажу да „Хрватска данас и НДХ нису исто“, те да „српски националисти покушавају да спрече развој специјалних односа између Србије и Хрватске“, као што постоје „између Израела и Немачке“. 
    Немачка је: 1. темељено денацификована и територијално кажњена; 2. изградила културу кајања због геноцида на Јеврејима. 
    Хрватска није ни једно, ни друго.
    „Шта би ме убедило у то да се (данашња) Хрватска суочила са својом нацистичком прошлошћу и коначно је се недвосмислено одрекла?“, пита се Александар Ламброс. И одговара: „Убедило би ме:
    закон о забрани негирања геноцида; споменик побијеним Србима у центру Загреба (онакав какав су Немци подигли Јеврејима у центру Берлина); суочавање с почињеним геноцидом кроз образовни план и програм у хрватским школама; измештање Степинца из загребачке катедрале; повраћај имовине свим протераним Србима и омогућавање њиховог повратка; активна дипломатска подршка Србији од стране Хрватске у свим међународним политичким телима, посебно у ЕУ; хрватски председник на коленима у Београду – и Папа на коленима у Београду“.  Има ли ичега од тога? 
    Како, онда, можете данашњу криптоусташку Хрватску да поредите с денацификованом Немачком? И с којим правом је проглашавате за нормалну државу?
    Само један карактеристичан детаљ. Ево како је хрватски N1 страним гледаоцима објаснио шта се десило у Јасеновцу: „Ustasha-led camp in Jasenovac in which thousands of Jews and members of other ethnic group as well as Croatian anti-Fascists and democrats were killed“.
    Нигде Срба у Јасеновцу?
    А Олуја? За N1 Zg то је била „ослободилачка акција“! 
    Како је могуће да новинари београдског N1 немају проблем с таквим „извештавњем“ својих загребачких N1 колега? То је стога што су менталне матрице београдских новинара подешене на два аксиома: 1. чистимо само своје двориште; 2. српски национализам је најопаснији. 
    И зато, да се види N1…
    * * *
    И последња наша заумна ментална матрица о којој ћу овде да говорим тиче се даљих планова хрватског национализма. 
    Хрватски адмирал у пензији Давор Домазет Лошо, иначе саветник претходне председнице Хрватске, недавно је изјавио: „зна се да је цела БиХ заправо хрватско краљевство, то је хрватска земља. Хрватска земља је и Бока Которска, све до Улциња“, а „хрватска земља су и Срем, Бачка и делови Баната“.
    Грађански Београд на овакве „инциденте“ одмахује руком. „И код нас има будала – ено га Шешељ“, био је најчешћи коментар испод ове вести.
    Али, тих „инцидената“ у Хрватској је толико много да слободно можемо да говоримо о доминантној култури. Сетимо се, рецимо, манифестације „Сријем Хрватској“, тврдње Матице Хрватске да су „Сријем и сјеверозападна Бачка“ „олако препуштене хрватске територије“, и скандалозне чињенице – због које се званични Београд никада није бунио – да Хрватска једну од својих жупанија зове „Вуковарско-сријемска“ (као да ми свој округ назовемо Бачко-барањски; да ли би официјелни Загреб то прећутао?).
    То су за нас све „одвојени инциденти“ – као онај када хрватска председница говори о „Војводини и Србији“ као о две „сусједне земље“; или, када говори о радости „цијеле Хрватске” – „од Виса до Купреса“ (а Купрес је у Ливањском кантону, у БиХ); или када министар одбране Хрватске изјављује да је „Хрватска војска спремна на нове Олује“?!
    У наше стандардне менталне матрице улази и непрестно потцењивање опасности и непријатеља. Немарно се односима према чињеници да је  уништење Републике Српске и излазак на Дрину следећа етапа хрватског Великог пројекта. Као што је добро уочено, „премда су Хрвати направили етнички чисту Хрватску, и даље им сметају Срби – и сметаће им догод не допру до Дрине и не подбоче се под Београд“ (овде ХХV).
    Морамо, најпре, себи да разјаснимо у глави, а потом и да своју децу подучимо, да ће се, ма шта да кажу бео-инфлуенсери, свако попуштање хрватској политици троделног геноцида завршити с неким новим, мањим или већим, Јасеновцем или Олујом.
    Не решиимо ли се што пре тих сулудих менталних матрица, постоји реална опасност да део нашег народа поново заврши било у камионима за Јасеновац, било на тракторима за Србију.
    Хрватска се спрема да, за пар месеци, прослави 25 година Олује. Шта ћемо тим поводом да урадимо? Још једном да седнемо и отплачемо – тихо и достојанствено?
  7. Свиђа ми се
    stevanjuric got a reaction from florenntina in Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту   
    Политика Online - Трамп: Одмах отворити све цркве, Америци треба више молитве
    WWW.POLITIKA.RS ВАШИНГТОН - Председник САД Доналд Трамп позвао је данас места богослужења да се „отворе одмах” и рекао да их сматра „неопходним”. „У Америци нам треба више молитве...  
  8. Волим
    stevanjuric got a reaction from mario beloti in Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту   
    Политика Online - Трамп: Одмах отворити све цркве, Америци треба више молитве
    WWW.POLITIKA.RS ВАШИНГТОН - Председник САД Доналд Трамп позвао је данас места богослужења да се „отворе одмах” и рекао да их сматра „неопходним”. „У Америци нам треба више молитве...  
  9. Волим
    stevanjuric got a reaction from Србољуб+ in Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту   
    Политика Online - Трамп: Одмах отворити све цркве, Америци треба више молитве
    WWW.POLITIKA.RS ВАШИНГТОН - Председник САД Доналд Трамп позвао је данас места богослужења да се „отворе одмах” и рекао да их сматра „неопходним”. „У Америци нам треба више молитве...  
  10. Свиђа ми се
    stevanjuric got a reaction from sanja84 in Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту   
    Политика Online - Трамп: Одмах отворити све цркве, Америци треба више молитве
    WWW.POLITIKA.RS ВАШИНГТОН - Председник САД Доналд Трамп позвао је данас места богослужења да се „отворе одмах” и рекао да их сматра „неопходним”. „У Америци нам треба више молитве...  
  11. Свиђа ми се
    stevanjuric got a reaction from Вукашин in Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту   
    Политика Online - Трамп: Одмах отворити све цркве, Америци треба више молитве
    WWW.POLITIKA.RS ВАШИНГТОН - Председник САД Доналд Трамп позвао је данас места богослужења да се „отворе одмах” и рекао да их сматра „неопходним”. „У Америци нам треба више молитве...  
  12. Волим
    stevanjuric got a reaction from Вилер Текс in Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту   
    Политика Online - Трамп: Одмах отворити све цркве, Америци треба више молитве
    WWW.POLITIKA.RS ВАШИНГТОН - Председник САД Доналд Трамп позвао је данас места богослужења да се „отворе одмах” и рекао да их сматра „неопходним”. „У Америци нам треба више молитве...  
  13. Свиђа ми се
    stevanjuric got a reaction from PredragVId in "Видео надзор је нова религија"   
    "Верник сам, али то нема везе са овим радом. Ово је указивање на сасвим други проблем. Познато је да се израз “разапети на крст” односи на невиног човека. Идеја је била да се људи покрену на размишљање. Могло би се рећи да је то успело. Поента је била да поставим рад “Нова вера” баш овако, да својим уметничким радом укажем на то да нас камере прате свуда, да сад више нема разлике између приватног и јавног простора."
    Pijanista: Zašto sam razapeo Isusa Hrista u blokovima
    NOVA.RS  
  14. Волим
    stevanjuric got a reaction from PredragVId in "Видео надзор је нова религија"   
    "Између осталог, у овоме видим и распеће народа у силним поделама које праве они који су на власти и они који се по сваку цену боре да дођу на власт" – каже за Нова.рс Андреј Јосифовски Пијаниста.
    Raspeti Hrist pod kamerama - "Video nadzor je nova religija"
    NOVA.RS Iza instalacije Hristovog raspeća na stubu pod kamerama za video nadzor, koja je jutros osvanula na beogradskim ulicama stoji ulični umetnik Pijanista.  
  15. Тужан
    stevanjuric got a reaction from Milica Bajic in Упокојио се вероучитељ Предраг Јевтић   
    Праве новине
    PRAVENOVINE.RS Преминуо драги и цењени вероучитељ Предраг – Пеђа Јевтић (1981 – 2020)
    Дугогодишњи наставник веронауке у издвојеним одељењима ОШ „Миле Дубљевић“ Лајковац Предраг – Пеђа Јевтић преминуо је 5. априла 2020. године у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду, где се налазио на лечењу јаке упале плућа, узроковане корона вирусом.
    Предраг Јевтић је рођен у Ваљеву 25. марта 1981. године. Основну школу „Сестре Илић“ и Техничку школу завршио је у родном граду, а студије Православног богословског факултета у Београду. У издвојеним одељењима лајковачке осмолетке „Миле Дубљевић“ ученицима више генерација преносио је знање о науци Христовој, једнако сведочећи све јеванђељске врлине. Несебичан и спреман да у сваком тренутку помогне и пружи љубав свакој души која је за њом вапила, да се жртвује за ближњег током целог земаљског живота. Због тога је онима који су га познавали наликовао самом анђелу. Породица, браћа и сестре у Христу, бројни ученици и сви који су га познавали чуваће сећање на драгог им Пеђу, уз молитву Господу и Мајци Божјој да његову душу пригрле у Царству небеском, где се праведници радују.
    У кругу најближих, како околности ванредног стања налажу, Предраг Јевтић биће сахрањен на Благовести, 7. априла 2020., у породичној гробници Јевтића у селу Белић
     
  16. Волим
    stevanjuric got a reaction from Aleksandra_A in 70 година од упокојења Патријарха Гаврила   
    На јучерашњи дан, 7. маја, навршило се 70 година од упокојења блажене памјати Патријарха српског Гаврила (Дожића. 

  17. Тужан
    stevanjuric got a reaction from александар живаљев in 70 година од упокојења Патријарха Гаврила   
    Нажалост, у години у којој прослављамо стогодишњицу од васпостављања наше Патријаршије, на црквеним медијима нема садржаја о трећем по реду патријарху након обновљења Патријаршије. Чак ни спомињања. 
  18. Волим
    stevanjuric got a reaction from александар живаљев in 70 година од упокојења Патријарха Гаврила   
    Патријарх Гаврило Дожић, изабран 8. фебруара 1938. године. Рођен је 17. маја 1881. године у Врујцима, Доња Морача. Као државни питомац Србије, 1905. године се уписује на Богословски факултет Атинског универзитета, где је и докторирао. За време Другог светског рата био је заробљен најпре у манастиру Раковица, у Војловици, а потом је, заједно са владиком Николајем, одведен у злогласни логор Дахау. У земљу се вратио 1946. године. Умро је 7. маја 1950. године, а сахрањен је у Саборној цркви у Београду између кнежева Милоша и Михаила Обреновића. 
  19. Волим
    stevanjuric got a reaction from александар живаљев in 70 година од упокојења Патријарха Гаврила   
    На јучерашњи дан, 7. маја, навршило се 70 година од упокојења блажене памјати Патријарха српског Гаврила (Дожића. 

  20. Свиђа ми се
    stevanjuric got a reaction from Драшко in 70 година од упокојења Патријарха Гаврила   
    Патријарх Гаврило Дожић, изабран 8. фебруара 1938. године. Рођен је 17. маја 1881. године у Врујцима, Доња Морача. Као државни питомац Србије, 1905. године се уписује на Богословски факултет Атинског универзитета, где је и докторирао. За време Другог светског рата био је заробљен најпре у манастиру Раковица, у Војловици, а потом је, заједно са владиком Николајем, одведен у злогласни логор Дахау. У земљу се вратио 1946. године. Умро је 7. маја 1950. године, а сахрањен је у Саборној цркви у Београду између кнежева Милоша и Михаила Обреновића. 
  21. Не свиђа ми се
    stevanjuric је реаговао/ла на Дејан у Poštuj vlast   
    Евидентно је да не знаш о чему причаш, не знаш ти колико је лавова и колико су арене крваве.
    Али, коначно , десила се једна драстична промена.
    За свакога знам против кога је, коначно да се људи отворе па да знамо за кога су.
    Ем је комуникација лакша, ем је све искреније.
  22. Свиђа ми се
    stevanjuric је реаговао/ла на Ćiriličar у Poštuj vlast   
    Pogledajte satnice u Evropi:
     

    Ovo je cena radnog sata sa svim troškovima, dakle "na belo" koliko plaća kapitalista radniku i sve obaveze državi.
    U Danskoj radni sat košta 45 evra...e sad, kako se Dancu isplati da plati radniku (sa tročkovima, porezima i sl.) 45 evra SAT jean radni dan košta 360 evra (dakle radni dan u Danskoj košta kao srpska plata!!!!)...a u Srbiji cene skoro iste. Energenti isti, hrana isto...pa gde je onda kvaka?
    Kako sad to?
    Po toj logici, našeg Dekija, Danska bi riknula za 2 dana. Tolike pare plaćaju radnicima i ne bankrotiraju, kako to?
     
    T
     
  23. Не свиђа ми се
    stevanjuric је реаговао/ла на Дејан у Poštuj vlast   
    Много си ти наиван.А реално, немаш појма о чему причаш.
  24. Свиђа ми се
    stevanjuric је реаговао/ла на gavrosaurus у Poštuj vlast   
    Камо среће да јесам.
    Ма нити те грдим, нити исправљам, само сам навео значајан цитат по коме сматрам да свако треба да се влада.
    Па и у назначеној теми о власти.
    Потпуно је бесмислено оглушити се о законодавство јер...не треба појашњавати али власт и није само претња затвором, зар не? Зар није то и слобода вероисповести, култура, наука, ПРОГРЕС једног народа у виши, заједнички циљ?
    Али вољно?
    Не, немам љубави према њој, ни наклоности, ни симпатија, ни разумевања.
    Нећу да дробим о томе каква верујем да треба да је (за почетак да не изазива овакве теме и поделе треба/не треба) власт али такође не мислим ни да је све тако Богом дано да се човек тако лењо односи према сопственом спасењу, и ближњих.
    Сатанска власт може да буде то допуштењу али брате да је ОД Бога?
    Тешко. 
    Ту наступа човек да својим талантима придобије Царство Небеско јер са муком и на силу (да, на силу, уз напор и отпор) ће га задобијати на Земљи.
    Шта би било да је наш Карађорђе као неки беспаметни, лењи тулипан само "поштовао власт"?
  25. Свиђа ми се
    stevanjuric је реаговао/ла на mario beloti у Poštuj vlast   
    Да су светитељи слушали власт клањали би се идолима, значи  не слушамо власт која тражи да се клањамо идолима типа разне струке које исмевају Цркву и хоће да нас чипују за 100 еврића.  Али с друге стране не малтретирамо друге да лупамо у шерпе због опозиције или што не можемо у кафић.
    Ако си православан поштујеш Владику и шта ти он каже тако радиш. Ми слушамо Цркву, а не власт..
    У јеванђељу је Хиристос  када су га провоцирали Јевреји  да се римском цару  обрате  за помоћ јер њега имају на кованици и само он може да им да то што траже.  А Црква нуди нешто сасвим друго и за то је Христос страдао..
     

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...