Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Трива

Члан
  • Број садржаја

    65
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Трива got a reaction from PredragVId in Како почети учење програмирања?   
    1. Бавим се веб програмирањем годинама. Преко интернет платформи (UpWork) је све теже наћи посао, није као прије неколико година. Радио сам 4-5 година у фирмама а затим направио мању паузу 2-3 године и сад је моје знање или застарјело или је дошло нових и "бољих" програмера на тржиште. (Ово друго је сигурно. ) Углавном посла има али имам осјећај да то није као прије...
     
    2. Углавном ствари се јако брзо дешавају тако да треба пратити трендове да вас не престигну нови људи-роботи.
    Али посла има, мада као и свагдје труд је јако битан. У капитализму се мораш издвојити из "масе". Говорим све ово не да бих деморалисао него да се не очекују чуда па да дође разочарење већ да се буде спреман на труд - као уосталом у свему у животу.
     
    3. Такође треба пазити на психу јер затварање у себе и рачунар није природно и може имати лоше послиједице. Тражити што више разлога да се изађе, шета, трчи, дружи, комуницира са живим бићима и околином (природом по могућности). Литургија и црквена сабрања су изнад свега поменутог - што ваљда на овом форуму не треба посебно објашњавати  Овде би ме психолог могао допунити. Битна је ствар! 
    --
     
    4. Што се тиче учења, моја је грешка што сам некако увјек против система и теорија/бубања/дефиниција па сам волио учити на примјерима и самоиницијативно, да кажем по интуицији. Запостављао сам теорију и схватио да је потребно да би прошао први круг на разговору за посао потребно да, поред искуства у технологијама које фирма користи, знати солидно и теорију. Наравно теорија није циљ сама по себи, али помаже код практичне примјене....  
    Ево на примјер ако желите учити Јава језик добро је научити теорију (+ примјену наравно) из штива за сертификацију од Oracle фирме ( https://en.wikipedia.org/wiki/Oracle_Certification_Program ) . Да ли ћете платити полагање 200-300е или не, то је већ ваша ствар. Али је знање из књига + припремних тестова за испит корисно.
    Што се тиче PHP, ту има Zend сертификат - нисам гледао али претпостављам да је слична ствар пошто је Зенд фирма која ради на развоју PHP-a. Такође препоручујем ово релативно кратко и површно упуство да се прође и стекне дојам шта треба покрити знањем: http://www.phptherightway.com/ 
     
    5. Уз теорију обавезно радите пројекте - дакле куцајте, куцајте и само куцајте. То је као тренирање у спорту. А добро би било кад се мало стекне знања да се покуша учествовати на неким Open Source пројектима који се углавном налазе на GitHub - ту се стиче искуство рада у тиму, упознају се неки стандарди типа unit testing, путање фајлова, паковање и компајлирање пројеката, алати , итд... Мало више о томе: https://medium.com/@hellomeets/unconventional-way-of-learning-a-new-programming-language-d2bee1fa378a#.fytam82fs  
    Значи измишљајте и радите било какве пројекте. Сад је битно куцање и рјешавање практичних проблема а да ли ће се тај софтвер користити, мање је битно барем у овој фази. Циљ је тренинг засад.
     
    6. Ако има питања пишите.
  2. Волим
    Трива got a reaction from Благовесник in Humani sveštenici SPC   
    Ја сам виђао доста свештеника који помажу свом народу и ето обишао сам мало наше окупиране територије и тамо они заиста живе са народом. Наравно има и оних "других", али то је њихова савјест и слобода воље.
     
    Овако треба сви ми да бринемо о ближњима  а не чекати клир, власт и критиковати их како ништа не раде. Народ је држава и народ је Црква и од нас зависи како ће нашој дјеци бити сутра!
  3. Волим
    Трива got a reaction from Natasenka in Humani sveštenici SPC   
    Ја сам виђао доста свештеника који помажу свом народу и ето обишао сам мало наше окупиране територије и тамо они заиста живе са народом. Наравно има и оних "других", али то је њихова савјест и слобода воље.
     
    Овако треба сви ми да бринемо о ближњима  а не чекати клир, власт и критиковати их како ништа не раде. Народ је држава и народ је Црква и од нас зависи како ће нашој дјеци бити сутра!
  4. Свиђа ми се
    Трива got a reaction from Avocado in Верници питају атеисте   
    @Avocado 
    хвала. 
  5. Свиђа ми се
    Трива got a reaction from Bokisd in Верници питају атеисте   
    Питање за атеисте....
    Претпоставке:
    - атеиста се залаже за секуларизацију друштва тј. маргинализацију или идеално укидање религије.
    - најактуелнија религија код нас - хришћанство - у дубокој суштини учи само о човјекољубљу као предуслову за богољубље и око те 2 заповијести темељи сва остала учења. Због тога је и Христос Васкрсао, због тога и Лигургија-Причешће, итд. Значи милосрђе, искреност, осјећај за другог, активно чињење добрих дјела, мир у свијету, целомудрије, смирен - несујетан - дух, итд. Све оно како замишљам идеално друштво. Све оно што ја видим као особине Бога и идеалног човјека (богочовјека).
    -
    Дакле, уз ове претпоставке, зашто сте против Цркве? И поред свих проблема и свакаквих чланова, зар није неки идеал друштва да имамо што више људи са горепоменутим особинама? Зар није добро да се шири горепоменуто учење? Да се разумијемо, науку нико не дира, већ мислим да је камен спотицања то што је Ап. Павле критиковао "мудрост овога свијета". Бар то му Ниче замјери... За Павла и нас хришћане је "овај свијет" = страсти/грешност .
  6. Збуњен
    Трива got a reaction from Lady Godiva in Верници питају атеисте   
    Питање за атеисте....
    Претпоставке:
    - атеиста се залаже за секуларизацију друштва тј. маргинализацију или идеално укидање религије.
    - најактуелнија религија код нас - хришћанство - у дубокој суштини учи само о човјекољубљу као предуслову за богољубље и око те 2 заповијести темељи сва остала учења. Због тога је и Христос Васкрсао, због тога и Лигургија-Причешће, итд. Значи милосрђе, искреност, осјећај за другог, активно чињење добрих дјела, мир у свијету, целомудрије, смирен - несујетан - дух, итд. Све оно како замишљам идеално друштво. Све оно што ја видим као особине Бога и идеалног човјека (богочовјека).
    -
    Дакле, уз ове претпоставке, зашто сте против Цркве? И поред свих проблема и свакаквих чланова, зар није неки идеал друштва да имамо што више људи са горепоменутим особинама? Зар није добро да се шири горепоменуто учење? Да се разумијемо, науку нико не дира, већ мислим да је камен спотицања то што је Ап. Павле критиковао "мудрост овога свијета". Бар то му Ниче замјери... За Павла и нас хришћане је "овај свијет" = страсти/грешност .
  7. Свиђа ми се
    Трива је реаговао/ла на Vladan :::. у Верници питају атеисте   
    @cloudking @Avocado @Lady Godiva 
    Мислим да је у суштини Лејди питала о мотиву за "измишљања" која су направили Христ и апостоли.
    Што се настанка текста тиче. То што се неко сматра инспирисаним аутором неког списа из Писма не значи да његови ученици, настављачи, каснији редактори итд. нису инспирисани. Додаци и исправке у истом духу имају исти статус као и основни текст (ко год га писао). Рецимо крупнијих разлика међу списима у НЗ има око 200 и мали број њих био могао да има теолошке последице. Те разлике чине пар процената текста а све остало, огромна већина, је хомогено. Дакле није то папазјанија и бућкуриш који је настао у неком хаосу где је свако жврљао шта му се свидело а они маштовитији су дописивали чуда... Али није ни окамењени споменик који нико па ни они са Духом Светим нису смели да пипну. То није Коран, диктат. Као што је Христос Бог и човек так је и Писмо божанско и човечанско у сваком погледу. Е то не може аналитички и критички да се ишчепрка него се усваја вером.
    Ја да сам атеиста ја се уопште не бих замајавао Библијом, одмах на првој страници када бих прочитао "И створи Бог..." ја бих књигу оставио са стране и рекао: то није за мене, ја то не могу да "разумем"  
     
    @Ronald 
    Немам кад да гледам снимке па ћу угрубо. Нови Завет није писан ради потврде историчности Исуса, њих то није занимало, зато НЗ за потврду или оповргавање историчности Исуса не може ни да се користи. Може да се аналитички и ерминевтички силује текст уз високи академски чери-пикинг али ту ипак нема довољно "меса" за тако нешто.
    То не значи да нема материјала за разне хипотезе и конструкције. Протестанти су изгледа опседнути тиме можда и због тога што то добро продаје књиге. Ден Браун се тако играо, конструисао, ништа доказао и продао књиге и филм. НЗ су сведоци и верници писали за вернике. НЗ је за вернике писан да боље упознају своју веру а не да се нешто докаже онима који неверују или да се неко убеди у било шта. У веру су нови улазили гледајући и слушајући сведоке и остале, понекада су и чудима присуствовали. Будући да су то писали верници за вернике, ако се то аналитички касапи може да им се припише малтене шта год хоћеш...
    Рецимо Илија даје Јелисеју дух, ни текст ни ритуал ни уређену религију, само свој дух. Ко осети тај дух у Библији он поверује ко не осети и не верује у принципу није ни битно шта мисли о тексту.
    Чак и да се докаже да је Исус историјска личност питање је да ли ће ико због тога да буде у вери. Петар и Јуда су живели са њим 3 године па ето...
  8. Волим
    Трива је реаговао/ла на Volim_Sina_Bozjeg у Дејан Мачковић: ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА   
    Па зар није аскетизам једне мајке која би хтела уморна, сирота мученица да се одмори мало, а дете се разболи и мора целу ноћ да га држи на рукама. Или онај тамо неће да учи, па мора са њим да учи. Па муж нервозан, па свекрва оваква, па онако па… Она се нон-стоп подвизава! И можда се и више подвизава него неки други који се овако званичније подвизавају.  
    Подвиг, то је… Немојте само да гледате класичне форме оног што ми зовемо подвигом. ГДЕ ГОД ЈЕ ЉУБАВ, ТУ ЈЕ ПОДВИГ! 
    Кад сам ја био студент, и одем у Енглеску једне године и упознам митрополита Антонија Блума. И дивно мене прими Блум тамо код њега. Ја сам био овако момак, нисам се био још определио ни вамо ни намо – ни да л` да се женим или калуђерим, тако, размишљам. 
    И питам ја њега: Кажите ми високопреосвећени, шта је сад суштина живота овог и оног? 
    Каже он: Слушај дечко! СУШТИНА ЖИВОТА ЈЕ ДА НАУЧИШ ДА ЖИВИШ ЗА ДРУГЕ! А ако не научиш да живиш за друге, ако се не разапнеш, ти си промашио свој живот, где год био, како се год звао, и коју хаљину носио. Ако научиш да живиш за друге, ТИ СИ ОСТВАРИО СВОЈ ЦИЉ У ЖИВОТУ. Па сад може овамо, може онамо. 
    И то је овако некако за мене остало упечатљиво...“
    ОТАЦ ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ
    Malo drugačije mene post obavezuje. Ne razipinjem se jogurtom,mlekom,čokoladaom,mesom. Ovaj tekst možda nije povezan sa postom ali ja sam našao strahovitu misao o smislu podviga i ne bi takvu ženu koja "posti" čitav svoj život opterećivao sa knjigama koje sadrže recepte posnih jela.
    Dragi ljudi, dragi forumski prijatelji, pitao bi vas, zašto je važno postiti hranom i koju svrhu ima zabrana mrsnih jela, koje nam je Bog darovao.
    Molim vas napišite  nam kako ne odbijanjem mesa,jogurta,mleka ne smanjuje podvig ove žene iz teksta?
    Verojem da će te pročitati tekst i videti, da ništa nije sprečilo ženu u njenom podvigu ali se plašim da nam je komforniji način posta kuvanim krompirom,nego otvaranje za Drugog.
    Nikad nisam doživeo, da sveštenici u svojim besedama posebno mesto posvete majkama podvižnicima i da  prikažu i taj vid esketizma.
    Materijala za ovaj vid asketizma ima puno ali ko šljivi porodicu, kad je bitniji manastirski asketizam
    Hristos je u pustinji postio ne zbog sebe, nego zbog nas svih i to nije tražio od drugih,apostoli su u to vreme lepo krkali.
    Ako Hristos nije zahtevao od učenika da poste sa Njim, niti je apostol Pavle ugledajući se upravo na Hrista zabranjivao drugima da jedu, već im je to ostavio na savest, kao što je na savest Hristos ostavio tom istom Pavlu..
    Hranite se kako hoćete a post pustite na savest koju jedino Hristos može da daruje.A to je otvorenost za Drugog.
    Post je izgubio sav smisao, nije hrana kriva, naše je vaše srce zatvoreno za drugog a utehu pronalazimo u barenom krompiru a svetost tražimo jer smo mi više postili,te tako očekujemo da Hristove vrline možemo zateći u čarobnom kuvanom krompiru.
     
  9. Свиђа ми се
    Трива је реаговао/ла на Zoran Đurović у Дејан Мачковић: ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА   
    ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА  
     
    1. УВОД
    Након смрти Вука Караџића у његовим списима пронађени су материјали које је годинама скупљао, те је постхумно изашла књига „О животу и обичајима народа
    српскога“. У тој књизи међу стотинама страница који описују све друштвене и вјерске појаве ондашњих Срба, о посту су издавачи пронашли тек један и то
    празан лист папира на коме је био написан само наслов, без и једне реченице.[1] Но, без обзира што Вук који је много путовао и добро познавао народ о коме је писао, из неког разлога није имао ништа да забиљежи о посту код Срба, Срби су, на своју срећу, имали теологе који су написали стотине књига и студија о томе како и зашто треба постити, па је сама тема данас и више него исцрпљена. Већина тих књига су хвалоспјеви о посту, који га ките божанским и анђелским титулама као ни једну другу институцију у Цркви. Но, опет и поред свега написаног, чини се да се ни данас тај празан лист папира нема чиме посебно попунити. Тако док једни као нојеви забијају главе у пијесак не желећи да се сусретну са реалношћу, други огорчено и брзоплето позивају на укидање поста, будући да је цијела ствар доведена до апсурда. Сам пост је чак и једна од централних тема будућег Светог и великог сабора.
    2. БОГОУСТАНОВЉЕНОСТ ПОСТА У свим православним књигама које се баве постом налази се реченица да је пост богоустановљен још у рају, заповјешћу Адаму и Еви да не једу са дрвета познања добра и зла. (Пост 2:17) Та славна реченица је заправо преписане и парафразиране мисли Василија Великог[2] и Григорија Богослова.[3] Ови свети Кападокијци су имали и других идеја, које ни близу нису тако популарне као ова о посту. Но, пажљиво читајући сам библијски текст, Божје ријечи једи од сваког, а не једи од (једног) се тешко могу разумјети са не једи ништа, што, како ћемо видјети, пост сам по себи заправо и значи. Уосталом да је пост на било који директан начин Божја заповјест из раја, Јевреји, који су крајње ревносно испуњавали свих 613 Божјих наредби, би постили. Напротив, код Јевреја пост није био општа и обавезна ствар, него је увијек био спонтана реакција појединца или народа на неку невољу.[4] Појединци (Мојсије, Јоиљ, Давид), али и сав Израел, су самоиницијативно приступали посту, и то, сасвим јасно, без икакве Божје наредбе, напротив као лични корак ка Богу, труд, знак покајања, жалости, или као успомену на одређене догађаје прогоне и страдања.[5] (трагичну смрт цара Саула, прогон у доба Јестире 4:16). Тек након повратка из Вавилона уводе се обавезни једнодневни постови, као горка сјећања на трагичну прошлост. Тада се и у води се пост на Јом Кипур тј на празник очишћења на основу јасне Божје наредбе, који је заиста био богоустановљен,[6] те се појављују и други једнодневни постови - сјећања на разрушење Храма, на дан устанка, почетак прогонства итд. Но, након повратка из ропства и кад је Храм био обновљен, народ је самоиницијативно од свештеника затражио укидање поста, јер пост више није имао смисла.[7]
    Поред апсолутног уздржања од хране и пића, јеврејски пост је подразумијевао и покајање за гријехе, те јавно понижење и лишавање од сваке удобности (неудобна одјећа, спавање на поду, ходање без ципела итд), те је укључивао и забрану рада. Пост код Јевреја Христовог периода је трајао од поподнева до вечери, или само неколико првих часова дана, обично до поднева. У Христово доба било је уобичајено, углавном међу фарисејима,[8] да се пости понедељком и четвртком,[9] а неки су постили и суботом.[10] Чланови Синедриона су постили и на дан када би неког осудили на смрт. Већина Јевреја је постила јутро након кошмара, а обичај је био и да младенци посте пред вјенчање, или да се пости на годишњице смрти родитеља, блиских сродника, пријатеља те духовног лидера, учитеља. Постови су били модерним језиком речено факултативни и индивидуални, па је свештенство, чувајући ведрину и радост Јевреја, специјалним прописима контролисало да се та веселом јудаизму страна аскетика не распламса и не прошири. Тако је направљена листа дана, када се постити не смије![11] Тако је било у Старом завјету.
    Са друге стране ни за Бога који нам се преко Христа открио у Новом завјету се не може рећи да је на било који начин установио обавезан пост. У осталом, да је пост на било који начин директно установљен у Новом завјету, не би се свети Василије нити пак свети Григорије Богослов позивали на Стари завјет. Апостоли, као Јевреји, нису постили ондашње јудејске обичајне постове, и то Свето писмо не крије. Сва три синоптичара наводе оптужбе да апостоли не посте (Мт.9:14, Мр. 2:18, Лк. 5:33) и Христов одговор који их оправдава. Насупрот томе, сам Христос јесте постио, добровољно. Но то је било једном у његовом животу 40 дана, од срца, као и сви старозавјетни пророци и праоци прије њега, неједући и непијући ништа односно, не на начин на који ми данас постимо. Чињеницу да је Бог није установио пост, који је ипак и несумњиво пракса Цркве, најбоље свједочи и потреба побожног хришћанског преписивача из 3. вијека да Христов одговор ученицима који нису могли истјерати демоне из бјесомучнога да је довољно имати вјере као зрно горушичино да бисмо помјерали горе, употпуни и сопственим духовним искуством, те накнадно допише у Јеванђеље, да се демони „изгоне само (постом и) молитвом“.[12]
    3. УСТАНОВЉЕЊЕ ПОСТА
    Међутим, иако пост није јасно и недвосмислено богоустановљен, нити је Црква сматрала за потребно да га експлицитно угради у Свето Писмо као општу и
    обавезну установу, пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу. Стога и апостоли, који, како нам свједочи Свето писмо, нису баш били претјерано сколни посту, након догађаја Педесетнице и сами почињу да посте.[13] Чини се заправо да су управо апостоли и установили пост код хришћана. Созомен наводећи разлике у дужини поста и врсти хране које су се хришћани одрицали, јасно наводи да су и једни и други и трећи своје обичаје примили од апостола, те према томе, сви су обичаји и начини легитимни.[14] Идеја да пост потиче апостола ненаметљиво се протеже кроз Свето предање у отачким дјелима и хришћанској литератури, па се тако заповјести о посту се налазе у Апостолским правилима, а сам пост се сасвим јасно и детаљно елаборира у Апостолским установама.[15] Исто тако, управо је Апостолски пост најстарији хришћански пост. Иако је јасно да Апостлска правила, Апостолске установе и остали апостолски документи који говоре о посту нису директно написани од Дванаесторице, ни најрадикалнији критичари не поричу њихову повезаност с апостолском поуком и науком. За апостоле пост је представљао најприродније стање испуњавања Христових заповјести и спонтани израз хришћанске вјере и љубави, зато су и поучавали нове хришћане да требају да посте.
    Апостолска установа поста је неодвојива од цјелокупног хришћанског учења. Тако, Христови савјети о посту (Мт 6:16), које неки криптооригенисти изоловано посматрају као божанско установљење поста,[16] су саставни дио његове поуке о праштању, искреној молитви и прије свега милостињи, те скупљања блага на небу кроз чињење добрих дијела, односно најјаснијим изразима хришћанског живота.  Пост тако више није лични подвиг, сјећање на прошлост, покајање те
    умилостивљење љутога Бога него почива на служењу Христу, који је у Светом Писму и Цркви ријечима самога Бога (дакле богоустановљено) идентификован са
    потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ (Мт 25 глава) Управо ова христоцентричност поста разликује
    хришћански пост од постова других вјера, а прије свега у односу на фарисјејске постове. У новој ситуацији хришћански пост се морао драматично разликовати од фарисејских, како обликом, тако и суштином. Стога су и фарисјејски дани понедељка и четвртка замијењени новим данима сриједе и петка.[17] Сриједа и петак указују више него било шта друго на пасхални - евхаристијски карактер поста, и представљају везу нашег новог живота у Христу с Литургијом односно Васкрсењем. Пасхална радост код хришћана траје током цијеле године, не само недељним богослужењем, него и учешћем вјерника у догађајима из Христовог живота, његовом заточењу и страдању, у посним данима сриједе и петка. Цјелокупна православна еклисиологија је евхаристијска па тако давање сиротима и дијељење представљају најдраматичнији и аутентични израз Цркве и Евхаристије.[18] Због овога пост није самоумишљена обавеза или дужност човјека према Богу тиранину, нити пак манихејска аскеза, која умртвљује материју ради побједе духа, него посебно христолико одрицање усмјерено ка Човјеку јер је добробит другог човјека, као узрока нашег ипостасног постојања, сврха и циљ нашег одрицања.
    У том смислу Пастир Јермин јасно даје упуте шта значи хришћански постити и који је прави смисао и сврха поста код хришћана. У том ранохришћанском спису, прекоривши! онога који је дан провео постећи - ништа неједући, Бог установљује и наређује : „Ти у онај дан у који постиш, не окуси ништа сем хљеба и воде, а од јела које си имао јести тог дана, сабери збир трошка тог дана, кад си то имао чинити, и одвојивши на страну подај удовици, сироти и ономе који нема!“[19] Слична свједочанства налазимо и код каснијих светих отаца и учитеља, па тако Аристид, хришћански писац из 2. вијека, пише цару Адријану да хришћани посте два или три дана током седмице како би обезбиједили храну онима који су немоћни.[20] Једнако и Ориген цитира тзв. Логиа тј. незабиљежене Христове рјечи: „Блажен је онај који пости зарад тога да би нахранио сиромашне.“[21] У осталом, чак и да немамо сачувано ни једно свједочанство наведених раних отаца, сама Црква богослужбеним текстовима на Сирну недељу, пред почетак јединог заједничког, канонског и у богослужењу видљивог поста, јасно ставља пост у сврху служења Христу, односно онима који стоје на његовом мјесту.[22] Свједочанства таквог христоцентричног поста налазимо како у Светом Писму,[23] тако и у отачком Предању. Заправо, силне похвале посту, као и строгост одредби према онима који крше пост, нам не могу ни бити јасне, уколико немамо христоцентрично - каритативно схватање поста. Управо су зато и казне за оне немилосрдне и социјално неосјетљиве који крше пост једнаке казнама за најтеже
    гријехе, попут убица.[24] У овом свијетлу дијељења са сиромашним нам постаје јасно, зашто чак ни дјеца нису ослобођена од поста, као ни они који су на смртној постељи,[25] али једнако је јасно да се под термином пост дефинитивно не подразумијева оно што ми данас подразумијевамо. Овакав првобитни
    хришћански пост се суштински разликује од јеретичких постова, којима изнурују тијело, у егоцентричном менталном самозадовољавању ниподаштавајући материју и природу. Свети оци су чак и са гнушањем презирали бесмислен и самодовољан подвиг, гладовање које нема циљ у помоћи другом. Позната је
    реченица светог Јефрема Сиријског да „Маркион пости као змија!“[26] Дакле, пост који није у Христу и у Цркви, нема смисла. Чак штавише, он је змијски - демонски.
    4. ЦРКВЕНЕ ОДРЕДБЕ О ПОСТУ
    Иако скоро сви свети оци од самих почетака помињу пост да општепознати дио хришћанског живота, изненађујуће је да та важна установа поста коју је
    изниједрила сама Црква још од апостола, није детљано и посебно елаборирана у свештеним канонима Православне цркве. Изузев Трулског сабора, чија је
    васељенскост најблаже речено натегнута, једино Први васељенски сабор (пети канон) тек помиње пост Четрдесетнице, али просто као временску одредницу за
    друге догађаје. Црква из неког разлога, а ништа у Цркви није случајно, није сматрала за потребно да једном за свагда недвосмислено пропише и наметне
    једнообразан пост. Ипак, Трулски сабор, који у Православљу ужива углед васељенског, не само да се са своја два канона бави питањем поста, него на сцену
    уводи и читав низ помјесних Сабора, одржаних на Истоку, који сваки за себе и посебно регулишу поједина питања поста, у складу са захтјевима и потребама
    ондашњег времена.  Овдје вриједи напоменути да је Трулски сабор био просто локални сабор унутар Ромејског царства, који је у циљу унификације духовног живота унутар државе искоментарисао читав низ обичаја других Цркава Божјих, прије свега у Риму и Јерменији, које тада бијаху ван граница Царства. Један од тих обичаја јесте и начин поста у тамошњим Црквама. (канони 55 и 56 ) Не треба посебно напомињати да на Трулском сабору нису били представници Цркава Рима и Јерменије, као ни то да поменути сабор, као и већина његових одлука никада нису ни били прихваћени ван Ромејског царства. Напротив, Трулски сабор, који је био одржан у традиционално јеретичкој и новотарској престоници, је изнио низ критика против старих римских обичаја и тиме изазвао огорчење и запрепаштење у православном Риму. Папа Сергије, и сâм источњак, Сиријац, коме су акти сабора послани у Рим је рекао да би прије умро, него novatatum erroribus consentire[27] тј сложио се са новаторским заблудама (трулског сабора). Међутим, у коначници, након скоро 60 година Рим је прихватио само оне каноне који се не противе истинитој вјери и добрим обичајима Римске цркве, и то само зато да би Трулском сабору дао легитимитет васељенскости, која је била више него неопходна и потребна у тешким временима иконоборства. Наиме, Трулски 82. канон био кључни аргумент у тврдњама православних о исправности и предањскости поштовања светих икона, те је на канонском пољу, борба са иконоборцима била борба око васељенскости Трулског сабора.[28] Величина тадашњег Папског пријестола и широкогрудост ондашњег хришћанског и православног етоса најбоље се огледа у томе да је упркос чињеници да су Трулски оци тим каноном забранили приказивање Христа у облику јагњета, што је било посебно популарно и практиковано на Западу, Римљани смогли снаге да се смире, унизе и сопствене интересе подреде општем интересу Цркве Божје. Овде се сад налазимо пред питањем која би помјесна Црква то данас била у стању учинити? Али то је тема неког другог излагања. Ова кратка дигресија о васељенскости помјесног Трулског сабора, који је увео читав низ других помјесних сабора само има за циљ да покаже локалност, ограниченост и привременост трулских канона о посту, који напомињемо никад нису били општеприхваћени нити примјењивани у Католичанској и Васељенској Цркви, а не да сумња и преиспитује мјесто и значај Светог Петошестог сабора и његових одлука у животу и предању Источне православне католичанске цркве.
    Дакле, поред своја два канона о посту Трулски сабор доноси и каноне неколико помјесних сабора из 4. вијека.[29] Па тако, Трулски сабор својим 55. и 56. каноном забрањује пост суботама и недељама, те критикује Јермене који су јели сир и јаја у току поста. Осим тога, од Сабора у Трулу одлуке локалних источњачких сабора у Лаодикији и Гангри, као и већ поменута збирка канонских правила помјесне Сиријске цркве са краја 4. вијека, нама позната као „Апостолска правила“, доносе читав низ прописа који регулишу пост као општеобавезну црквену дисциплину. У суштини, сиријска Апостолска правила (69. канон)[30] уводе као обавезан пост Велике четрдесетнице, сриједе и петка, док други помјесни сабори својим канонима само разјашњавају неке нејасноће односно исправљају заблуде и погрешке. Данас познати вишеседмични „постови“ пред Божић, празнике светих Апостола, Преображења Господњег и Уснућа Богородице нису никада канонски регулисани јер су се појавили доста касније и под утицајем неправославних хришћанских заједница, углавном монофизита.[31] Ти постови нису сматрани обавезнима чак ни за монахе, па тако нпр свети Сава Српски пишући Типике (Карејски, Студенички, Хиландарски) за манастире које је оснивао детљано прописује прехрамбена и молитвена правила за постове (уље, вино, јело једном дневно итд) и мирне савјести „пропушта“ да одреди пост монасима пред празнике Преображења и Успења Богоматере.[32] При томе не треба сметнути са ума да је свети Сава сигурно добро познавао теолошке дилеме свог доба: прије свега усамљену одлуку Ендимуса сабора из 1166. да се горепоменути неканонски постови требају поштовати, јер су дио обичаја, као и потпуно другачије мишљење тада највећег каноничара Теодора Валсамона да се пред ове велике празнике (Божић, Петровдан, Преображење) треба постити по 7 дана, и то само ради причешћа.
    Но, и поред јасне канонске недоречености, пост је неодвојив дио духовног развоја, без кога је хришћански живот незамислив. Стога су помјесне цркве током историје ту хришћанску врлину практиковале у складу са социјалним, историјским и климатским и свим другим датостима сваке епохе и поднебља у којем су
    странствовале. Мноштво различитих обичаја, начина поста, врста дозвољене хране које налазимо по манастирским типицима, али што је још важније у животној
    пракси и свакодневици хришћана нам заправо свједоче шта је оно суштинско у посту. То свакако није храна, чак напротив! Ову велику црквену истину најбоље је изразио Никола Берђајев једноставним ријечима: „Хљеб за мене, то је материјално питање, а хљеб за мог ближњег је духовно питање“.[33]
    Од првобитног потпуног одрицања од свакодневне хране с циљем прехрањивања сиромашних, које је трајало свега пар дана, хришћанско милосрђе у Средњем вијеку је у циљу усавршавања христоцентричности поста прилагодило пост схваћен као нејело, у пост као вишеседмично, па и више мјесечно, једење јефтине и лако доступне хране, како би се практичније и више уштедио новац, који се даје сиромашнима. У том смислу, најранију црквену праксу апсолутног поста Апостолски канони су замјенили прво четрдесетодневним сухоједењем (што значи јело једном дневно, обично у касно послијеподне).[34] У богослужбеном животу Цркве ова пракса је остала до данас, стога се према типицима литургије у посне дане служе тек иза деветог часа. Сухоједење је, дакле, подразумијевало јело на крају дана, било које хране која би се нашла у кући. Познат је примјер светог Спиридона, за којег Сократ наводи да је свакодневно своје оброке дијелио са сиромашнима те због тога често остајао гладан, а који је мирне савијести, као сухоједење, постио уз печену прасетину. Једном приликом усред Четредесетнице му је дошао гост, који је негодовао због меса у посту, а Светац га је прекорио славном библијском истином: чистима је све чисто.[35] Каснији хришћани на другим климатским подручјима су детаљније и практичније разрадили различите обичаје и типике који регулишу штедњу тј прехрану. Тако неки типици избегавају скупо маслиново уље, други у недостатку морских плодова прописују јефтино поврће, неки типици дозвољавају употребу рибе и сличне хране итд. Не треба заборавити да је и перад (прије свега пилетина и слично) дуго времена сматрана посном храном, а било је и хришћана који су воће и поврће сматрали мрсном, односно недозвољеном храном.[36] Сократ Схоластик у својој Црквеној историји детаљено описује врсте хране од којих се уздржавају хришћани, и из његовог описа се јасно види да не постоји јединствен образац, нити било каква теолошка логика.[37] Свако се нечега обавезно одрицао, јер циљ није био у храни, него у помоћи другом. Управо зато ове разлике не треба да схватимо као икономију или попуштање раслабљеним хришћанима, него као пастирски одговорно непрестано бдијење односно усавршавање, кроз континуирано прилагођавање конкретној клими, времену и простору. Имајући ово у виду јасније је зашто је црквена пракса и свијест медитеранских хришћана, чије су обичаје и Срби преузели, процијенила да је исплативије одрицати се скупог меса и мијењати га јефтиним воћем и поврћем те (њима) доступним морским плодовима, док хришћани у брдској и хладној Јерменији месо мијењају јајима и сиром. И једни и други су ште јели, тј. постили управо и једино зато да би могли дати онима који немају.
    5. ПОСТ КОЈИ ИМА СМИСЛА
    Према томе, као што смо видјели, нити је Бог установио пост као обавезан, нити је Католичанска Црква, која је установила пост, одредила некакав општи,
    јединствени и универзални вјечни начин практиковања поста, него је то оставила колико помјесним Црквама, толико и слободи и резоновању сваког појединца, да свако у свом времену и свом поднебљу пронађе и одреди најсловеснији начин практиковања хришћанскога поста. У осталом, према закључку предприпремне
    комисије Светог и Великог сабора, који треба да се одржи у Православној цркви, остављено је помјесним црквама да саме одреде дужину и строгост великих тзв.
    неканонских постова.[38] 
    Ова црквена слобода по питању поста код маловјерних ствара значајне аномалије у духовном животу, па тако често пост „почиње“ недељом или празником, а „завршава“ сриједом или петком. Тиме се директно обесмишљава литургијски живот црквеног тијела, а најдревније хришћанско правило lex orandi – lex credendi
    отворено потире. Осим тога, због несавршености јулијанског календара, Српска црква конкретно Апостолски пост покушава да отпости две недеље дуже него
    друге све помјесне цркве нашег поднебља и региона. Тиме се више уподобљава пустињској монофизитској аскетици, која је шампион изнуравању људске
    природе, него халкидонском Православљу. Поштовање коптског календара Јулија Цезара се оправдава пастирском бригом за црквеним јединством заједнице, док се разбијање свеправославног јединства и игнорисање чињенице да већина вјерника тада иде на море и не може да пости, никада није нашла као тема интересовања јерархије, која се иначе два пута годишње бави разним црквеним, али и нецрквеним, темама. Па тако, док се сваких пар година СПЦ сјети да позове народ на пост и појачану молитву због суше или других неприлика, Јерархији никада није пало на памет да скрати Апостолски пост, који се све чешће неприродно продужава (чак по 6 или 7 недеља) због мањкавости календара. И прво и друго су апсолутно право и дужност! наше Јерархије.
    Оно што је свакако неспорно јесте да је пост још увијек моћно духовно оружје - средство самоконтроле, али нажалост често и најперфидније контроле. Већина вјерника живи по Божијим законима, мање или више поштују родитеље, ријетки су они који су неког убили, још је мање оних који ће учествовати у отвореној идолатрији, није много ни оних који ће данас отети вола ближњег свог. Друштво је уредило да они који краду, или претјерано лажу заврше у затвору, па ни њих није много. Једино на шта су вјерни људи „слаби“ су храна и секс. Но, чак и на тим плотским пољима, већина људи је умјерена. Ипак, збуњени неоплатонистичким и оригенистичким бесједама „угледних“ духовника осјећају притисак и кривицу због својих природних потреба. Парадоксално, и готово комично, све оне људске потребе (љубав, праштање, заједница), које се допадају „великим“ духовницима су проглашене природним и пожељним, док су друге (потпуно једнаке) људске и природне потребе, које се не допадају „великим“ духовницима (секс, храна, пиће) проглашене слабошћу и палом природом. Тако се са проповједаоница пречесто чује о злоупотреби слободе, хране и тијела, док ријетко ко говори о злоупотреби повјерења, злоупотреби заједнице или злоупотреби власти. Будући да је духовништво у потпуности напустило реално духовно руковођење и изградњу црквеног бића једне личности, квазидуховништво се свело на контролу и забрану физиолошких потреба човјека, те је у том смислу данашњи облик поста у Православној цркви, који генерише осјећање кривице, најмоћније оружје у контроли психе једне личности. Управо зато поједини и воле да наглашавају да је пост богоустановљен, јер се било каква критика начина и смисла поста, тиме аутоматски одбацује будући да је адресирана на небо.
    У том смислу, савремени хришћани стоје пред великим изазовом смисленог практиковања поста у модерном свијету. Од некадашњег свијетлог оружја и духовног мача, пост је постао мазохистички камен око врата који свој циљ има у самом себи. Пост није више одрицање од скупе хране, да би се уштедио новац који
    дајемо онима којима треба. Напротив, пост је данас куповање скупе хране, од које не само да не остаје вишак, него дугорочно чак и средњи слој претвара у сиротињу. Просјечна српска породица, са својим примањима би требало да подигне кредит само да би „канонски“ и по некаквом блискоисточном типику испоштовала потпуно превазиђене прописе о врсти дозвољене хране током вишенедељног Божићног поста, који се уопште не помиње у светим канонима. О некаквој уштеди новца који би помогао бар једној породици од хиљада избјеглих или пенизонера који су свуда око нас, нема ни говора. Модернизација и глобализација је у потпуности изокренула прехрамбене навике човјека. Данас је чак и у приморској Грчкој јефтиније месо, него риба, јефтинији је сир, него трешње. Нажалост, православни хришћани, иако много пута и на различите начине упозорени, нису се сачували од квасца фарисејског. Чини се да смо сви упали у колективну самообману и хистерију према којој је обични крављи сир српског сељака, нечист и недозољен, док је некакав тофу од соје смјешан од канцерогених прахова у некој фабрици на Тајланду, напросто благословен и побожан. У таквој атмосфери није ни чудо што се поједини понашају као да су „млијеко у праху и сурутка у траговима“ највећи непријатељи Српске православне цркве. Укратко, пост у облику какав је био вијековима мануелне домаће пољоприврeде једноставно више нема смисла. Напротив, истрајавање у таквом облику поста је не само нехришћанско, него јудеистичко и муслиманско. Заборавили смо да хришћани храну не дијеле на чисту и нечисту, или на харам и халал, као њихова браћа у Авраму, него на ону која помаже сиромашнима и ону која не помаже.

    6. ЗАКЉУЧАК
    Из свега наведеног јасно је да пост, није de iure divinum него de iure humanum, али да свакако предстваља неодвојиви дио хришћанског и црквеног живота, као да заиста и јесте био богоустановљен. Стога сви они који позивају на укидање поста су у дубокој заблуди. Оно у чему су ти људи у праву и што их искрено и с правом саблажњава, јесте чињеница да је данашњи облик поста потпуно нехришћански и богопротиван. Смисао поста, као и свега у Цркви, јесте уподобљавање Христу. У том смислу пост јесте најбољи начин да постанемо слични Христу, како би нас препознао као своје. За наш духовни развој, а у коначници и за вјечно спасење, од највеће важности је питање на који начин смо слични Христу кад постимо? Да ли би Христос постио овако како ми данас постимо? Да ли је сличнији Христу физички радник, који у краткој паузи једе паризер, да би уштедио за своју породицу, или они који испод његове скеле пролазе и улазе у ресторан у коме једу егозотичне морске плодве у сред Београда? Ко од њих заиста пости? Црква мора у средиште поста поново вратити социјалну димензију и социјалну осјетљивост, а драстично сузбити и дислоцирати фокус и опсесију на врсту хране. Црквена историја и свети оци, на које се многи тако горљиво позивају, нам својим храбрим дјелима свједоче и да се искрено постити може и без поврћа, а са месом и јајима,  као и обрнуто. Црква може скратити пост, премјестити га у неко друго прикладније вријеме те може и мора учини све да вјерном народу олакша и омогући усавршавање у мјери раста Христовог. Данас је сасвим јасно да се антиномија посна – мрсна храна се мора поново распоредити. Стари обрасци једноставно више не вриједе. Хришћанска вјера је вјечито нова и вјечито
    динамична, и свако вријеме захтјева свој одговор. У противном, кад изађемо пред Господа није искључено да чујемо најстрашније ријечи – Не познајем вас!
     
    Abstract
     
    Although not founded directly by God, the fast consists the very essence of Christian life. First Christians were fasting in order to gather the food for poor and widows, the
    ascetics came later. Our modern understanding of ancient rules of fasting are overcame, because we are missing the point. Modern Christians do not help anyone with their fasting and long Lent, but rather provoke misunderstanding and judgment. In that manner the fast as a spiritual weapon and tool became a heavy burden. The true
    Christian life oblige us to fast, and any reduction of old rules could be dangerous. However, our modern epoch demands a new regulation and a new interpretation of
    fast, so that the faithful could benefit of the blessing and a God’s gift of the fast, and not to be condemned.
    Кључне ријечи
    пост, апостоли, Црква, типик, модерно доба, мрсно, посно
     
    САЖЕТАК
    Пост је једна од најстаријих институција Цркве у савремено доба доживљава велику кризу. Иако пост није богоустановљен, нити је Црква посебно и детаљно канонски регулисала дуге периоде поста (изузев Четрдесетнице) хришћански пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу, којег започињемо Крштењем, будући да представља најприродније стање испуњавања Христових заповјести. Према томе, пост је у својој суштини христоцентричан, односно циљ му је изван „ега“ палог човјека, него почива у служењу Христу, који је у Светом писму и Цркви идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ Услијед историјских неприлика, прије свега исламског јарма, али и других догађаја, реализација христоцентричности поста је отежана, али и замагљена егоцентрићношћу појединца, тако да је пост временом постао лична и приватна работа индивидуе која га шири и сужава у скаладу са личним мазохистичким или пак хедонистичким апетитима и пратктикује у сразмјеру страха од небеских сила. Пост као најплеменитији израз хришћанског живота је у савремено доба понижен и обесмишљен те доведен до апсурда будући да је схваћен, тумачен и практикован искључиво кроз забране секса и хране. Овај рад има намјеру да дјеломично расвјетли пост у његовом пуном значењу, и укаже на праве намјере и смисао поста.
      [1] КАРАЏИЋ, Вук Стефановић, наведено дјело, Беч, 1867, 23.
    [2] Наредба - не једите од њега - заповјест је која се тиче поста и уздржања. И због тога пост није само исте старости као и човјечанство него и закон који је проглашен у рају. Јер да је Ева постила уздржавајући се од плода дрвета, ми не бисмо имали потребе да сад постимо. (О посту 1.3, PG 31,165-168).
    [3] Сад постимо, јер нисмо постили, опирући се плоду дрвета живота. Јер је та заповјест већ постојала, јер нам ју је Бог дао на почетку нашег постанка, као неку врсту педагошке вјежбе за нашу душу. (Омилија 45, На свету Пасху, 28. PG 36,661).
    [4] Encyclopedia Judaica, vol 6, Thomson Gale, USA, 2007, 722.
    [5] Суд 20:26, 1.Сам 31:13, Јл 1:14, Јест 4:16 итд.
    [6] Лев 23: 27- 32.
    [7] Види Зах 7:3, занимљиво је и шта им је Бог одговорио: Нити сте мени постили, нити мени мрсите!
    [8] Према свједочанству Јосифа Флавија у његово доба од 500 000 становника у провинцији Палестини, фарисеја је било око 6000. Види више код SIMON Marcele, Jewish Sects at the Time of Jesus, Fortrespress, Philadelfia, 1967,15.
    [9] NELSON Wilton M,.Diccionario ilustrado de la Biblia, 2001, 62.
    [10] Већина научника сматра да су фарисеји постили понедељком и четвртком, али има и оних који тврде да су фарисеји заправо постили само у суботу. На основу неколико старијих јеванђељских рукописа постоји могућност да је фарисеј из Лк 18:10 рекао: Постим дупло у суботу, а не Постим два пута у седмици у зависности да ли је преписивач користио дативни или генитивни облик τώ σάβατω или τού Σαββάτου, јер у преписиваним рукописима се налазе обе верзије. Gilat, Yitzhak D. "On Fasting on the Sabbath," Tarbiz 52, no. 1 (1982): 1-15. Тврдања да су фарисеји постили суботом има упоришта и у неким небиблијским документима, но модерни јудаизам, који је проистекао из фарисејске школе, најстроже забрањује пост суботом.
    [11] Мегилат Танит (Свитак о посту) доноси списак од 35 дана када Јевреји не смију да посте. Види више у Encyclopedia Judaica, vol 6 , Thomson Gale, USA, 2007, 723.
    [12] Види NESTLE-ALAND, Novum Testamentum Graece, 27.издање, Штутгарт 1995., 48.
    [13] Види Дап 13.2.
    [14] Созимен, Црквена историја, 5,22.
    [15] Види Апостолске установе 5, 14.
    [16] У истом библијском одломку је и нимало случајно позната заповјест о одсјецању уда који саблажњава.
    [17] Дидахи 8,1.
    [18] ЕВДОКИМОВ Павле, In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 73, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood.
    [19] ПАСТИР ЈЕРМИН, Приче 5,7, у преводу Атанасија Јевтића, Дела апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње 1999, 361.
    [20] Aristides, Apology 15 on Early Christian Practice Martin Hengel: Property and Riches the Early Church, Fortress Press, Philadelphia, (1974), 42-43.
    [21] Homily on Leviticus 10.2.
    [22] На Сирну недељу чита се следећи одломак из јеванђеља: А кад дође Син човечији у слави својој и сви свети анђели с Њиме, онда ће сести на престолу славе своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени.
    [23] Дап 13:2, 14:23; 1 Кор 7:5, 2Кор 6:5 итд.
    [24] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 321.
    [25] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 338.
    [26] Јефрем Сиријски, Мадраш(Пјесме) 1:12.
    [27] HEFELE Karl Joseph, A History of the Councils of the Church, vol 5, T&T Clarck 1894,239.
    [28] Више о овоме погледати код ФИДАС Власиос, L’oecumenicite du concile quinisexte in Trullo, Episkepsis 496, 31. 12. 1992, 10-23.
    [29] Трулски сабор, 29, 52, 55, 56, 89; 69. апостолски канон; Лаодикијски сабор 49, 50, 51, 52; Сабор у Гангри 18, правила Дионисија Александријског I, Петра Александријског, 15, Тимотеја Александријског 8, 9. итд.
    [30] Види подробније код ΜΕΝΕΒΙΣΟΓΛΟΥ Παυλος, Ιστορική είσαγωγη είς τους κανόνας της Ορθοδόξου Εκκλησίας, Штокхолм, 1990, 33 Заправо, канони представаљају збирку правила локалне цркве и то првих педесет су вјероватно са Антиохијског сабора 341. Године, док су других 35. Канона касније додани (по некима чак и почетком 5. вијека) те као такви непознати у латинским рукописима и црквеној пракси. Латини и данас признају само „првих“ педесет канона.
    [31] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 14.
    [32] СВЕТИ САВА, Сабрани списи, Карејски типик (1199.).
    [33] (Берђајев): In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 63, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood.
    [34] НИКОДИМ АГИОРИТ, Пидалион, Aтина, 2003, ек Пападимитрију,94.
    [35] СОЗИМЕН, Црквена историја, 11 y Nicene and Post-Nicene fathers, Second series Volume II Sozemen and Socraties, Church histories, New York 2007.
    [36] СОКРАТ СХОЛАСТИК, Црквена историја 5, 22 „Неки се у потпуности уздржавају од свега што је живо,неки једу рибу, а неки поред рибе једу и кокошке,... неки не једу јаја, а неки се уздржавају и од свих врста поврћа, неки једу сув хљеб, а неки неједући ништа до 9. часа, послије тога узимају сваку храну, без разликовања. И међу другим народима постоје различити обичаји, узроковани бројним разлозима. Будући да нико не може да писмено докаже ову заповјест, јасно је да су апостоли оставили свакоме на његову слободну вољу ово питање, како би на крају свако могао да чини оно што је добро, али не по наредби и нужности.“
    [37] Исто.
    [38] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 53.

    Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  10. Свиђа ми се
    Трива је реаговао/ла на Zayron у Adam i Eva - istorijske licnosti ili prica   
    Genealogy of a man from Adam to Jesus
    Rodokmen člověka od Adama po Ježíše
    Iz dva je dijela, nastavlja se, tako morate pomjeriti taj uspravni klizni okvir desno prema dole
    a taj vodoravni donji klizni okvir prema desno da dodjete do samog konca tj. do Isusa Hrista.
  11. Оплаках :))
    Трива got a reaction from Џуманџи in ЖРУ Анкета: Како доживљавате атеисте?   
    Читајући Ничеовог "Антихриста", стално ми на уму беху они исфрустрирани "хејтери" што по Фејсбуку коментаришу шта стигну, и то са онако прилично безвезним фразама, нпр: шта поп вози, боље да су саградили вртић него цркву, црква је мрачњаштво, црква је опијум за народ, итд... Ниче је наводно био јако интелигентан, али овај рад му је жива слика фрустрације, погрешних схватања Апостола Павла (кога је изгрдио најстрашније), а прије свега појма "свет" што је надам се јасно шта значи. Но да ипак цитирам св. Исака Сирина:
    "Свет је општи назив за све страсти. Страсти су следеће: љубав према богатству, жеља за поседовањем, телесна задовољства, завист, похлепа за моћ, гордост, облачење у скупу одећу. Види за коју од ових страсти ти живиш. Тада ћеш познати колико си жив за овај свет и колико си мртав за њега." 
    Нисам остала дјела читао изузев "О фолозофу" (тако нешто) које ме није заинтересовало (можда због горе поменутог дјела) па сам прелетио.
    Тако некако гледам и на атеисте - као исфрустриране и неупућене људе, са "другачијим" менталним склопом. Али их углавном више поштујем него млаке, турбо фолк србо-православце.
  12. Свиђа ми се
    Трива је реаговао/ла на Ведран* у Зоран Ђуровић: Лазарево васкрсење   
    Ја ипак мислим да и вера у васкрсење јесте новост за многе. Иако су о томе чули 1000 пута, многи не схватају шта то значи. 
  13. Свиђа ми се
    Трива је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Лазарево васкрсење   
    Овако - васкрсли Ис хода са ученицима и нико не сумња у то да хода са неким духом или ектоплазмом или матрикс пројекцијом. Једе. Дакле, васкрсењем не постајемо нешто друго, него смо материја као и сада, једино што је димензија измештена. Тома му завлачи прст; сам Ис вели: Пипни и види да нисам дух. Када Павле говори о духовном телу, говори о телу које је на располагању духа, а не као сада, и тело које је у другој димензији. 
    Наводи се као пример да је Ис пролази кроз врата. То Писмо не вели. Он се појавио у просторији са ученицима. Зашто је одваљен камен са гроба? Може да пролази кроз дрво, али не може кроз камен? Не лудујмо. За нас и видимо да је одваљен улаз. 
    Дакле, васкрсло тело је као и свако друго тело. Једино што егзистира кроз другу димензију. Кад се затвори пролаз у тим димензијама, онда оно нестаје, не види се више. Тако је Ис нестајао и појављивао се. Није пролазио кроз врата као дух. Тога нигде нема у Јеванђљу. 
    Лазара препознају као Лазара. Има идентитет тела које је и имао. Ис не препознају. Препознају га у ломљењу хлеба јер је он евхаристијско тело. Он је онда тај хлеб. Као и кад једу рибу. И то је била евхаристија. Тома му пипа ране, али то не значи да ћемо васкрснути у сакатим телима, него му даје да види једно историјско тело које је имао. Ис није био испребијан, надувен од батина па га Магдалена није зато препознала и мислила је да је баштован. Био је у свом есхатолошком телу. Али је увек једно те исто тело. И у тој епизоди се не помињу ране. Нема их. Јер се Ис јављао у сопственом телу, али у различитим историјама. Ја скоро видех једног Румунца, другара, али сам га препознао после пола сата. Изменио се иако је иста особа и исто тело.       
  14. Свиђа ми се
    Трива је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Лазарево васкрсење   
    Памћење те не служи, јер је био текст на Еф. Ја вам превео са ком од Јн Златоустог. Еф 2, 4-7: Али Бог, богат у милосрђу, због велике љубави своје којом нас је заволео, нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом: благодаћу сте спасени. И са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да би показао у вековима који долазе огромно богатство благодати своје преко доброте према нама у Христу Исусу. . Тамо сам говорио о томе како смо већ посађени са десне Оцу, како сведоче и Павле и Зл. Нема никаквог футура - биће једног лепог дана. 
    Ти не читаш текст интегрално, што ме ни најмање не чуди, јер ниси професионалац, али ме чуди што немаш смирења да будеш поучаван од оног ко зна ствари, јер је смирење врлина. Наима, у самој 1Кор. 15, 16 вели: Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. Овде ти је партицип презента. Радња која се дешава. Мртви устају. Сада устају, то ти вели Павле. 
    Када се позиваш на 22, и желиш као лудак да посвађаш Павла са самим собом, онда велиш да је тамо футур! Оживеће! То што је рекао пре, нема везе, него ово што теби изгледа корисним за борбу против освешћивања. Пошто не знаш грчки, да ти Ава каже да индикатив футура у гр означава и свршену и несвршену будућу радњу. Овде је свршена, а Павле разумно говори зато што је реч о димензији која нас очекује. Као што и ја сада чекам васкрсење из мртвих, мада је оно већ било, јер оно у времену за мене још није било. Јесте објективно и у времену, али не и у времену за мене, у мојој историји. 
    Врати се на 16. Павле даје доказ из контре. Ако ми не васкрсавамо сада, онда ни Хр није устао! Ти би Павла пљунуо у око! Јер Павле доказује Хр васкрсење на основу тога што ми васкрсавамо. А неће бити да смо ми васкрсли пре Ис. Јединио решење је да смо васкрсли у његовом васкрсењу.         
  15. Свиђа ми се
    Трива је реаговао/ла на Volim_Sina_Bozjeg у Зоран Ђуровић: Лазарево васкрсење   
    Ma ne pitam se ja tu više ništa. To je pitanje za Onoga u Koga verujem. Da li Hristos vidi smrt ili je ne vidi, jer ja se nadam i verujem da će On mene prepoznati kao svoga i vaskrsnuti me u poslednji dan života moga.
    Hrista pitaj šta vidi i šta nam govori, šta nam obećava i šta na daruje, zašto mene grešnog pitaš šta ja vidim? Vidim isto što i ti creva rasuta po asfaltu, odsečene glave u bezumnim ratovima, plač majki koji gube decu, strah moj da mi dete ne padne sa kreveta i polomi nogu, vidim užaš i pakao ali u svemu tome pronalazim zrno Carstva u sebi svakim poljupcem, svakom dodirom deteta svog, svakim volim te, svakim neshvatljivo lepim danom, osećanjima koji ne prestaju traju, ljubav bezuslovnu, život koji može biti savršen toliko savršen da bi voleo da bude večan.
    Ono prvo nabrojano je nasilni prekid ovoga drugoga.
    Ne verujem u nasilje, ne verujem ni da to može sprečiti moje verovanje da iz života prelazim u život i da smrt neću videti nikada, jer da bi ja video smrt na vek, ja bi morao na vek i da je činim.
  16. Свиђа ми се
    Трива је реаговао/ла на Аристарх у Зоран Ђуровић: Лазарево васкрсење   
    По мени гледано дали је есхатолошко или реанимативно?? мени делује да Христос није Лазара васкрсао есхатолошки по откровењу већ по својој вољи... Јер васкрсење је неодвојиво од вечног живота, ко васкрсне тај је победио смрт заувек по Данилу пророку. Нико не може без Бога то да изведе, значи Лазара је васкрснуо Христос-Бог што би требало да значи да ће вечно живети, али он није вечно живео, већ је умро. Зато верујем да је инкарнациона реанимација, па вероватно биолошка регенерација била са делу. 
    Зато бих се ја у почетној рачуници више базирао на Пророка Данила и његово откровење о васкрсењу које је Христос требао да донесе јеврејима. Сви ти јевреји у откровењу Даниловом су из праха васкрсли инкарнацијом у нова тела по узору на своја предходна тела ваљда, углавном нису баш у она која су користили пре смрти. Иначе је без тога прича о васкрсењу без почетне тачке разматрања, тј. старозаветног откровења које говори да ће доћи тај дан са Месијом који ће васкрснути мртве...
  17. Свиђа ми се
    Трива је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа   
    Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа
     
    Пошто су се неки узбудили око Исусове преегзистенције препричаћу укратко шта износи велики Ладарија.
    Извор: Documenti 1969-2004, Volume 13 di Documenti: 1969-2004, Commissione teologica internazionale, (cura:       Commissione teologica internazionale), Collaboratore, Luis F. Ladaria. Editore, Edizioni Studio Domenicano, 2006, 207-201.[1]
     1. 1. Све док се класична христологија ослањала на тријадологију, проблем предпостојања Ис божанске природе није био претежак. Ново критичко преиспитивање Ис земаљског живота је донело проблеме. Види се у овом предпостојању један грчки мит, спекулацију која би обесмишљавала Ис људску природу. Дакле, радило би се о симболу. Ис би био неко трансцендентално биће, ишчупано из света и не би имао никакво предпостојање.
    2. Испразним су се показале тезе да је извор о ПИ (преегзистенција Исусова) митолошког, јелинског или гностичког порекла. Више се базира на унутар писамским разлозима и мудросној литератури СЗ. Наглашавају се мотиви који су довели до развоја библијске хр: Специфична веза који је земаљски Ис имао са Оцем, јединствена мисија и славно васкрсење. Кроз прослављење се разуме своје порекло: севши са десне Оцу из те постегзистенције се разуме да је преегзистирао. Иде се од есхатологије ИС ка протологији и обратно. Послање Сина је неодвојиво од личности ИСХС, и оно није привремено него је све примио од Оца од вечности. Имамо есхатолошко-сотириолошку перспективу: ИСХС нас не може увести у вечни живот ако сам није вечан. Да је ИСХС од Оца, није нека накнадна измишљотина хр. Његове речи, молитва, став показују да ни најмање није сумњао да га је Отац послао. Тако се имплицитно манифестује свест коју је ИСХС имао о својој вечности. Као Син Очев треба да повеже свет са Богом (у том смислу обратити пажњу на «Ја» у синоптика и «Ја јесам» у Јн).
    3. Библијско истраживање у корист ПИ износи:
    - Изабрање и вечно предодређење ИСХС.
    - Послање Сина Божијег у свет у телу.
    - Кеносис, Оваплоћење, смрт и славно величање ИСХС, схваћени као етапе у силаску од Оца, што сведочи о сотириолошкој вредности дела ИСХС.
    - ИСХС је већ био на скривен начин присутан у историји Израиља (1Кор 10, 14; Јн 1, 30; 8, 14. 58); посредник је у стварању и одржава свет у постојању; глава је тела Цркве и спаја све ствари; сви пророци и посредници који би били пре ИСХС само у субординацијском смислу у односу на њега се могу замислити: он делом и личношћу конституише есхатолошки догађај.
    - ИСХС има примат над космосом и саопштава Искупљење свима; то Искупљење се разуме као ново стварање.
    - Са прослављењем ИСХС почиње крај злим силама.
    4. ПИ је концепт који није изоловано дат, него представља неку врсту бекграунда, претпоставку и разлоге осталих идеја. Стога се не треба употребљавати једнозначно. ПИ није само једна субјективна «интерпретација», него говори о стварном пореклу бића ИСХС. Не означава само да је савечан Оцу него укључује кеносис, оваплоћење, смрт на крсти, васкрсење и славно вазнесење. Потврђује Искупљење свих људи, примат над Црквом, универзално и космичко помирење. То све се представља у сотириолошкој и ставролошкој перспективи. Скоро све изјаве о ПИ су у химнама, тако да представљају исповедање и прослављање Цркве. Доксолошки карактер ПИ не искључује онај стварни, онтолошки. Не ради се о песничком заносу.
    5. Префикс «пре» (пре сваке ствари, пре Аврама...) има темпоралну конотацију, због историјског карактера хр спасења, али у крајњој анализи означава апсолутни и атемпорални примат над свом тварју. Никејски симбол говори о вечности ИСХС. Тако ПИ постаје спона између христологије и тријадологије. Истинска христологија је нужно тринитарна. Најужа је веза између Сина Божијег и живота Сина на земљи. Идентитет је стваран и произилази из синовског општења ИСХС са Оцем. Све се врхуни у пасхалном догађају, јер се Син даје за живот света, чему је корен у вечном синовству, јер се Син рађа од Оца, што се у библијској историји дефинише као послање, а тај спасењски дар је могућ само ако ИСХС је рођен у Оцу, односно, остварује се у преегзистентном Сину Очевом.
      [1] https://books.google.it/books?id=TLKVdaW3g6EC&pg=PA207&lpg=PA207&dq=il+problema+della+preesistenza+di+Gesù+Cristo&source=bl&ots=gFGuUSK0w2&sig=dmmMauPF7tEakrt1bgfBZLkW08g&hl=it&sa=X&ved=0ahUKEwiRsey0hJbXAhWGVBQKHePfAvMQ6AEIPjAE#v=onepage&q=il problema della preesistenza di Gesù Cristo&f=false
  18. Оплаках :))
    Трива got a reaction from Branislav81 in Свештеник Никола Пејовић: Је ли овај свијет стварно помахнитао?   
    "U stvari, bljuvotini koju ja Amfilohiju možda i mogu oprostiti, ali Hrist kao bog ljubavi sigurno neće."
    Дедовић је свет или тачније надсвет човјек - превазишао је Христову љубав!
  19. Волим
    Трива got a reaction from "Tamo daleko" in Јавно писмо умировљеног Владике Атанасија Патријарху Српском: „Сазовите хитно Архи­је­рејски Сабор!“   
    Људи, мале државе имају минимум или нимало суверенитета. О Косову и Метохији се Вучића не пита пуно већ много тога зависи од страних фактора.  Међународне прилике тј. однос снага Америка - Европа - Русија - Кина данас диктира геополитику и од способности дипломатије зависи и наш суверенитет тј. могућност доношења одлука. У суштини се шах игра и хладни рат траје константно, само се омјер снага мјења, а данас су границе тог рата проширене на цијели свијет.
    Е сад има ту још један параметар, а тиче односа народ-власт и власт-друге државе. Пошто су људи на власти постављени, уцјењени на разне начине и под будним оком странаца, некад је интерес "странаца" да власт опстане, а некад да се смјени.  У сваком случају притисак се врши стално на власт - са једне стране задовољство народа/гласача и чување власти, а са друге странци који желе да остваре своје интересе тј. интересе своје економије са циљем да и њихова власт траје и буде јача. Наше власти од 5. октобра се изгледа мало више приклањају странцима, а народ лукаво "притискају" до границе пуцања. 
    У сваком случају као народ своје интересе можемо постићи једино да будемо довољно просвећени, да радимо на свом духу и интелекту да знамо препознати и изборити се за свој интерес. Да будемо храбри, поштени и да смо спремни на жртву, да имамо љубави за своје ближње. Тада ће властима бити отежано да манипулишу и моћићемо препознати демагогију и тиме вршити јачи притисак на власт да ради конкретне и добре ствари за државу, а не странце!
    Да ли је АВ или Борис Тадић или неки други глумац на власти, мало нам значи - бар у овом моменту док не "родимо" озбиљне државнике. 
    ---
    Него мене занима јесу ли ово заиста Тасине ријечи? Јел има неки комптетентнији линк од Србин инфо и ФСК ? 
  20. Свиђа ми се
    Трива got a reaction from Bokisd in Јавно писмо умировљеног Владике Атанасија Патријарху Српском: „Сазовите хитно Архи­је­рејски Сабор!“   
    Људи, мале државе имају минимум или нимало суверенитета. О Косову и Метохији се Вучића не пита пуно већ много тога зависи од страних фактора.  Међународне прилике тј. однос снага Америка - Европа - Русија - Кина данас диктира геополитику и од способности дипломатије зависи и наш суверенитет тј. могућност доношења одлука. У суштини се шах игра и хладни рат траје константно, само се омјер снага мјења, а данас су границе тог рата проширене на цијели свијет.
    Е сад има ту још један параметар, а тиче односа народ-власт и власт-друге државе. Пошто су људи на власти постављени, уцјењени на разне начине и под будним оком странаца, некад је интерес "странаца" да власт опстане, а некад да се смјени.  У сваком случају притисак се врши стално на власт - са једне стране задовољство народа/гласача и чување власти, а са друге странци који желе да остваре своје интересе тј. интересе своје економије са циљем да и њихова власт траје и буде јача. Наше власти од 5. октобра се изгледа мало више приклањају странцима, а народ лукаво "притискају" до границе пуцања. 
    У сваком случају као народ своје интересе можемо постићи једино да будемо довољно просвећени, да радимо на свом духу и интелекту да знамо препознати и изборити се за свој интерес. Да будемо храбри, поштени и да смо спремни на жртву, да имамо љубави за своје ближње. Тада ће властима бити отежано да манипулишу и моћићемо препознати демагогију и тиме вршити јачи притисак на власт да ради конкретне и добре ствари за државу, а не странце!
    Да ли је АВ или Борис Тадић или неки други глумац на власти, мало нам значи - бар у овом моменту док не "родимо" озбиљне државнике. 
    ---
    Него мене занима јесу ли ово заиста Тасине ријечи? Јел има неки комптетентнији линк од Србин инфо и ФСК ? 
  21. Волим
    Трива got a reaction from александар живаљев in Драгослав Бокан: Напади на СПЦ су уствари напади на наш идентитет!   
    Пратите Драгослава Бокана на ФБ-у - има занимљиве текстове.
  22. Волим
    Трива got a reaction from Bogdan011 in Драгослав Бокан: Напади на СПЦ су уствари напади на наш идентитет!   
    Пратите Драгослава Бокана на ФБ-у - има занимљиве текстове.
  23. Свиђа ми се
    Трива је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Феномен звани "Мирољуб" (писмо читаоца)   
    Позната је ствар – вели нам наука коју зовемо „учитељицом живота“ – да кризна времена умеју добрано да загребу по муљу неког друштва и избаце на површину разне опскурне молере, нико-не-сме-да-вас-бије банкаре, несуђене геологе и ине, који нуде једноставна и брза решења за изузетно комплексне проблеме. У овом тексту ћемо се позабавити сада већ чувеним промотером Душановог царства, који – авај – не схвата да би у једној таквој озбиљној држави, као што је била Душанова, он евентуално могао да буде дворска луда (а и то тешко).
     
     

    Мирољуб Петровић потиче из специфичне, пуританске, верске заједнице, која је против рада суботом, једења свињетине, пијења алкохола и кафе, живота у граду, папе, итд. Међутим, упркос тим својим – углавном погрешним – веровањима, ту заједницу чини претежно миран, поштен и честит свет, ком не пада на памет да друге присиљава на држање својих прописа. Али, није такав и наш Мирољуб. То дубоко несрећно, искомплексирано и – највероватније још у детињству – емоционално оштећено биће би своју мешавину метастазираног псеудопротестантизма и, накнадно накалемљеног, старозаветног зилотског јудаизма хтело да намеће огњем и мачем, што је вероватно и разлог због ког је искључен из поменуте неопротестантске заједнице.

     

    Православље, Душаново царство, теократија – све су то термини који Мирољубу служе једино за промоцију свог помахниталог ега и прикривање незајажљиве жеље за влашћу и моћи. Када каже теократија, то њему заправо значи мирољубократија. Када каже Православље, он под тим подразумева свој франкенштајновски спој мутираног адвентизма и архаичног јудаизма, а Православље је ту само ради лакшег и питкијег гутања његових помија од стране наивног народа.

     

    Да бисмо илустровали о каквом је „православљу“ код Мирољуба реч, навешћемо један цитат из његове књиге – лукаво и преварантски – насловљене као Православље за почетнике: „Све до краја историје овог света свим људима ће бити нуђено да уђу у савез са Богом (…) Треба напоменути да сам чин уласка у савез са Богом има своју обредну компоненту (…) Обред уласка у савез са Богом састоји се из три корака (за мушкарце), односно два (за жене): 1. Обрезање (ово важи само за мушкарце) 2. Приношење жртве за опроштење греха – на тачно прописаном месту које је Бог одредио. 3. Обредно купање (…) За мушкарце који живе изван Израела обрезање није обавезно, али се препоручује.“ (Мирољуб Петровић, Православље за почетнике, 69. стр.)[1]

    Да ли је било ком православном хришћанину потребно нешто више од овога да схвати каквим манипулацијама се овај – од месијанског синдрома оболели – човек бави? Како никоме од присутних у тим емисијама у којима Петровић све учесталије гостује не падне на памет да га пита: да ли ти прихваташ догматске одлуке васељенских сабора?; шта мислиш о иконопоштовању?; шта мислиш о позивању на молитве Богородице и светитељâ?; шта се, по теби, дешава са душом након смрти?; шта мислиш о крштавању новорођенчади?; да ли сматраш да хришћани треба да светкују суботу?; да ли верујеш у стварну Христову присутност у Евхаристији?; итд., итд.

     

    Има, изгледа, подоста оних који отприлике кажу: „Добро, он јесте мало неурачунљив и, јесте, пропагира неке јереси, али каже и доста тога тачног“. А под тим тачно, вероватно мисле на његове демагошке приче о моралу, здрављу, приватном предузетништву, животу на селу и сл. Но, да ли неко заиста мисли да лекције о моралу може да држи човек који се лажно представља као православац? И човек који, да би прикрио своју приврженост адвентистичком учењу, повремено мења имена адвентистичких писаца када их цитира и поставља њихове књиге; па му је тако Елен Вајт – Елен Блек, а Роже Морно – Роџер Норн? Надаље, да ли неко стварно сматра да је о правилној исхрани боље питати Мирољуба него неког нутриционисту? И, о каквом предузетништву може да говори човек који се бави надрилекарством и продајом „диплома“ својих дописних курсева за „лекаре природне медицине“? А, што се живота на селу тиче, да ли вам Петровић заиста делује као неко ко проводи 14 сати дневно на њиви и другим сеоским пословима, па да онда може да дели савете о томе како треба напуштати градове и ићи на село?

     

    Све његове тираде о томе како су они који раде у некој фирми „робови“ који не могу сами да се брину о себи, опет служе за храњење његове распомамљене сујете; јер он, јелте, не ради у фирми, па су самим тим сви који раде виђени за неки нижи сталеж у будућем Мирољубовом царству. Исто тако, Срби су један од најстаријих народа јер је он Србин; а да је Хрват, вероватно би био усташа и ишао на Томпсонове концерте. А негативан однос према медицини и фармацији вуче корене из верске заједнице којој је припадао; тамо многи верују да се малтене све може излечити храном и да су лекови једно велико зло, натурано од стране Новог светског поретка.

     

    Ето, то је укратко опис феномена званог Мирољуб; феномена који је укор за све нас. Јер са друштвом у ком један такав демагог, хохштаплер и опскурант може да има оволику популарност – нешто дебело није у реду.

                                                                                                 Павле Стефановић

    [1] А погледајмо сада и шта каже – њему омиљени – Душанов  законик за јеретике: „И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.“ (Душанов законик, члан 10.) Дакле, Петровић, призивајући Душаново царство, призива сопствено жигосање по образу и изгнанство.


    View full Странице
  24. Волим
    Трива је реаговао/ла на Снежана у Свети Великомученик Прокопије - онај од напретка или онај који прокопава   
    Данас православна Црква слави светог Великомученика Прoкопија. 
    Данас се у много којој православној кући неће радити понеки посао или било какав посао, понеко ће пропостити данашњи дан (или ће, како то обично бива, женска "чељад"  постити "за дом). Све из страха. Јер Прокоп може да "прокопа" а нерјетко се сачувало и памћење да је "Прокоп прокопао и Турке, па ни Муслимани данас не раде".
    Тужно је то наше сујевјерје, тужно јер заборављамо и самог Прокопија и Бога Кога је Прокопије свим срцем заволио. Тужно, јер Прокопије је мученички пострадао, својом вољом, е да би свједочио да хришћански Бог није попут паганским суревњивих, пргавих и прњкавих богова, који траже да их човјек умилостиви једнодневним церемонијама и формалностима, да им служи због страха од освете. 
    Прокопије је пострадао да не бисмо данас причали сујевјерја о Прокопију.
    Успут, Прокопије, име које је као Хришћанин понио, долази од грчке ријечи "прокопи" - што значи "напредак". Каква тужна иронија за коју смо сами криви да Онај од Напретка бива Онај који прокопава!
    Али да не буде тако!
    Да о Прокопијевдану прочитамо нешто о Прокопију, али и да прочитамо понешто од Светог Писма. Да заволимо Бога како Га је он волио. Да се посветимо свједочењу вјере коју је он свједочио. Да будемо бољи,не један дан него од једног дана...
    Срећан празник Светог Прокопија - у знању и љубави а не сујевјерју и страху славили!
    Дарко Ристов Ђого
     

  25. Волим
    Трива got a reaction from АлександраВ in Зоран Ђуровић: Степинац као Flying Dutchman   
    "Ludi vatikanski crveni pop Franjo uz pomoc bradatih spodoba ,karakondzula iz tzv.SPC,koja s crkvom i Bogom nema veze,teroristicka organizacija u sluzbi velikosrbskog monarhofasizma i svetosavlja"
    Оплаках и још плачем.
×
×
  • Create New...