Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

pravoslavni katolik

Члан
  • Број садржаја

    6
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О pravoslavni katolik

  • Ранг
    Тек дошaо/ла
  • Рођендан 09/06/1991

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. ‎"Kakav je smisao moje savesti? Kakvo je objasnjenje moga osecaja za beskonacno? Unutar sebe nalazim nesto sto neprestano cini da gledam povrh sebe. Unutar sebe nosim izvor divljenja, izvor stalnog samoprevazilazenja" episkop Kalistos Ver

  2. ‎"Kakav je smisao moje savesti? Kakvo je objasnjenje moga osecaja za beskonacno? Unutar sebe nalazim nesto sto neprestano cini da gledam povrh sebe. Unutar sebe nosim izvor divljenja, izvor stalnog samoprevazilazenja" episkop Kalistos Ver

  3. Итекако комплексна тема... Стављајући по страни дискутабилност педагошких недостатака који доводе до оваквих посрнућа малолетница, мислим да не постоји јединствени одговор и право решење, јер је основно то да је свака личност, како год формирана, јединствена и непоновива. Свакако да је потребно указати на аномалије друштва које и наводе на поменуто. Мада, никако не може онај/она ко је имао слично искуство, да гледа идентично, као и онај ко се "чува за праву љубав"..
  4. pravoslavni katolik

    Од: Ekumenofobija

    Slobodan sam da se ukljucim u ovu tematiku, obzirom da sam sredinom decembra prosle godine bio ucesnik na MRV-u BiH u svojstvu predstavnika PBF-a iz Foce, sa jos par kolega. Prosledjujem i dokumentovano izlaganje moje malenkosti, koje je naislo na odobravanje pokrovitelja i ucesnika, jer je satavljeno u duhu iskrenosti i ljubavi, a potkrepljeno za ocuvanje identiteta pripadnosti istocnom hriscanstvu. Ako nista drugo, neka bude podstrek za bolje razumevanju citave problematike. Hvala 301 snoozer_11 "„МЕЂУРЕЛИГИЈСКИ ДИЈАЛОГ КАО КЉУЧ СУЖИВОТА У БиХ“ Поштовани сарадници и саговорници, част ми је да вам се обратим овим излагањем са аспекта источно-хришћанског богословља, у духу љубави и заједничарења, манифестовано и овим конструктивним Већем на територији наше Државе, а свакако и са далекосежном делотворношћу, обзиром да имамо доста примера братске слоге у Региону међу представницима заступљених конфесија. Консеквентно турбулентном времену чији смо сведоци, све више се јавља потреба за осведочењем оне основне вредности људског бића, својеврсне нити која је нераскидива, а називамо је религијом. После трагичних догађаја који су се догодили на овим просторима у последњој декади XX в., нажалост свету представљено чак и као верски рат, са превеликим бројем жртава пострадалих од субјективистичке повређене сујете, такође увиђамо све већу жељу за миротворним суживотом, чему Међурелигијско Веће даје посебан смисао и значај. Сходно динамици утицајности овог нашег Већа, узимам за слободно да говорим о следећем: -Смисао дијалога и генерална конструктивност истог; -Потреба за дијалогом и начини конструктивног остварења; -Потенцијали дијалога; -Међурелигијска сарадња ради бољитка друштва (у контексту реализације све више пројеката); -Утицај на одстрањење погрешно усмерене националности, под велом верског опредељења, које рађа кардиналне грешке; -Резимирање успеха на плану екуменизма, и примена на регионалном плану. Следујући принципијалном аксиому Христових речи „да сви буду једно“ које Он исказује у својеврсном изливу саосећања са свевременошћу подељености међу људима, можемо се сложити да дијалог, понајвише међурелигијски, представља основно надахнуће смислености суживота у актуелној хетерогеној средини. Узимајући за руководиљу апостолску спремност преданости другоме, понајвише различитоме у декларативном смислу, бива нам јасна чак и подсвесна тежња бића човековог ка заједничарењу, заједничарења у смислу саосећања и жртвеноделатности, за шта имамо многе примере „када комшија друге вероисповести прискаче комшији у невољи“. Конкретно посматрајући наше поднебље, израженог суживота, о чему нам Андрић и Селимовић сведоче као живи сведоци поменутог, имамо својеврсно надахнуће дијалога, јер у актуелности смутног времена само такви примери могу да нас одобровоље на дијалог, и да размишљамо о даљим корацима конструктивности истог. Надаље усходећи све већој преданости и посвећености доприноса бољитку друштва, а следујући примеру дугогодишње међурелигијске сарадње на простору бивше СФРЈ и познатом документу Римокатоличких бискупа из 1974. г. „Пастирски позив на оживљавање екуменског духа и настојања“, имамо реалну примену бољитка суживота, јер се између осталог наводи у поменутом да „екуменски рад треба постати саставни део живота сваког верника свих наших верских Заједница“. Социјално устројство и психологија народне масе са свом проблематиком квази-модернизма нас и наводи да на себе преузмемо једну од водећих улога ка разрешавању исте. Ово је једино оствариво кроз дијалог и међу-конфесионалну сарадњу, обзиром да свако собом носи богато искуство контемплације конфронтујући друштвене недостатке примарној вредности сваког појединца. Основна нит религиозности је константна динамика, а одраз те динамике реализовање дијалога. Узимајући у обзир све предности и могућности објективног приступа, сви могући потенцијали су оствариви, а све зарад конструктивности наслеђа, коме се требамо предати свим силама да исто не би трпело последице недостатка, у случају не искоришћавања међурелигијских интер-персоналних вредности. Увек и изнова имајући за циљ оживљавања и интензивирања међурелигијских настојања, можемо говорити и на делу показати сврху нашег залагања на међурелигијском пољу. Многи пројекти на којима смо радили, и захваљујући афирмативности духа, радићемо, могу једино да допринесу све већем освешћењу народа. То нам је данас најпотребније, јер је дошло време када се онтолошке вредности комерцијализују, своде на ниво друштвених маргина, а криза идентитета масе која нагриза друштвени систем, нам још више даје повода за залагањем на расветљавању помрачених страна национализације религијских опредељења и припадности. Доживевши озбиљне дегенеративне примере како је већ наведено у конкретном случају за последњу декаду XX в., јавља се све већа потреба демистификације бесмислености провлачења кроз тзв. национализам и оправдавањем нечега што је више од заблуде привидне националне свести, а свакако да представља корен рак рана на телу једне заједнице. Јасно нам је и опште познато да верска декларативност превазилази националне, етничке и вид сваког оквира који једино може да ограничи, а никако да пружа простора за изражајем, како би поједини самозвани аналитичари волели да оправдају погрешно усмерење религиозности нације. Заиста је тешко говорити кроз призму помирљивости након свега, али када нам је то основни императив зарад гашења духа мржње и подељености, а непонављања грешака из прошлости, једино и желимо да заиста буде тако. Узимајућу за пример савет блажене успомене Патријарха Павла „Будимо људи“, преносећи и на план међурелигијског дијалога, а при том и мисао г. Александра Нећака да „помирење долази након покајања“, свакако да све више желимо да се фокусирамо на унапређење дијалога, преузимајући историјску еминентност нашег поднебља за овим. Да би што конкретније ушли у историјски значај међурелигијског дијалога, а односи се на ближу историју, године преокрета, поменуте деведесете прошлог века, позваћемо се на залагања великодостојника код нас заступљених конфесија, као нпр сусрет у Цириху 24.-26. новембра 1991. г. где је на делу показано да је најизводљивије кроз међурелигијски дијалог решавање кризе и проблема. Ксенофобија је искључена ако се крене од толерантности екуменизма путем превазилажења подељености, а још битније раздељености у мржњи. Пример за то имамо у излагању тадашњег Реис-ул-улеме Селимовског, који је између осталог рекао: „Дужност је нас и наших вера да осудимо злочине са било које стране и оградимо се од злочинаца и нељуди ма коме народу припадали и ма којој вери говорили да припадају“, итд. Сва ова дубокосрдачна и саосећајна залагања уродила су плодом да се још више актуализује заједничарење и под овим видом, тако да имамо интензивни рад Међурелигијског Већа, већ четрнаест година, само показујући очити пример колико је мало потребно, бар да покушамо да нам буде боље. Конципирано есенцијалном конструктивном толерантношћу, потенцијална реализација јачег очувања културне баштине, коју основно сачињавају и сакрални објекти, утицаће на све већу заштиту истих, али не заштиту само ради очувања културолошке вредности, већ израженије међуконфесионалне свести отворености једних према другима. Узимајући у обзир све већи развитак глобалне међурелигијске свести, речју, екуменске делатности, једноставнија је примена на регионалном плану, сходно наведеном. Нада и жеља за хармонијом никад не напушта човека... Али, да би дошло до остварења наде и жеље, потребно је са наше стране, у својству носилаца духа реализације препознати исте и објективним вредновањем уважавујући непроцењиве вредности сваког понаособ, изнети на површину зарад бољег сутра. Кажу, „Људи говоре, време показује“, што се и много пута показало свевременим, реалним. У нашем конкретном случају, међусобним уважавањем, спремношћу да допринесемо бољитку суживота дијалогом. Има једна фина мисао дубоког мислиоца данашњице, Светог Николаја Велимировића, уједно чија ширина превазилази фиктивне границе религиозности, која гласи: „На небесима се не цене дела сама по себи, већ намера и каквоћа воље са којом су та дела учињена“, а свакако осликава принцип намере дијалога, жеље за остварењем динамике оптимизма, као и правилном осмишљавању изопачености данашњице. Дајмо све од себе, јер и „наше мало је за нечије пуно“, а приступајући тако, пред Лицем Божијим оправдавамо поверење Свише, остварујемо Призвање, и бивамо препознати као миротворци. Нека нам надахнуће буде Љубав Божија, дата кроз праоца Авраама, и благословено Потомство његово. Амин." Извор: Ekumenofobija
  5. Slobodan sam da se ukljucim u ovu tematiku, obzirom da sam sredinom decembra prosle godine bio ucesnik na MRV-u BiH u svojstvu predstavnika PBF-a iz Foce, sa jos par kolega. Prosledjujem i dokumentovano izlaganje moje malenkosti, koje je naislo na odobravanje pokrovitelja i ucesnika, jer je satavljeno u duhu iskrenosti i ljubavi, a potkrepljeno za ocuvanje identiteta pripadnosti istocnom hriscanstvu. Ako nista drugo, neka bude podstrek za bolje razumevanju citave problematike. Hvala 301 snoozer_11 "„МЕЂУРЕЛИГИЈСКИ ДИЈАЛОГ КАО КЉУЧ СУЖИВОТА У БиХ“ Поштовани сарадници и саговорници, част ми је да вам се обратим овим излагањем са аспекта источно-хришћанског богословља, у духу љубави и заједничарења, манифестовано и овим конструктивним Већем на територији наше Државе, а свакако и са далекосежном делотворношћу, обзиром да имамо доста примера братске слоге у Региону међу представницима заступљених конфесија. Консеквентно турбулентном времену чији смо сведоци, све више се јавља потреба за осведочењем оне основне вредности људског бића, својеврсне нити која је нераскидива, а називамо је религијом. После трагичних догађаја који су се догодили на овим просторима у последњој декади XX в., нажалост свету представљено чак и као верски рат, са превеликим бројем жртава пострадалих од субјективистичке повређене сујете, такође увиђамо све већу жељу за миротворним суживотом, чему Међурелигијско Веће даје посебан смисао и значај. Сходно динамици утицајности овог нашег Већа, узимам за слободно да говорим о следећем: -Смисао дијалога и генерална конструктивност истог; -Потреба за дијалогом и начини конструктивног остварења; -Потенцијали дијалога; -Међурелигијска сарадња ради бољитка друштва (у контексту реализације све више пројеката); -Утицај на одстрањење погрешно усмерене националности, под велом верског опредељења, које рађа кардиналне грешке; -Резимирање успеха на плану екуменизма, и примена на регионалном плану. Следујући принципијалном аксиому Христових речи „да сви буду једно“ које Он исказује у својеврсном изливу саосећања са свевременошћу подељености међу људима, можемо се сложити да дијалог, понајвише међурелигијски, представља основно надахнуће смислености суживота у актуелној хетерогеној средини. Узимајући за руководиљу апостолску спремност преданости другоме, понајвише различитоме у декларативном смислу, бива нам јасна чак и подсвесна тежња бића човековог ка заједничарењу, заједничарења у смислу саосећања и жртвеноделатности, за шта имамо многе примере „када комшија друге вероисповести прискаче комшији у невољи“. Конкретно посматрајући наше поднебље, израженог суживота, о чему нам Андрић и Селимовић сведоче као живи сведоци поменутог, имамо својеврсно надахнуће дијалога, јер у актуелности смутног времена само такви примери могу да нас одобровоље на дијалог, и да размишљамо о даљим корацима конструктивности истог. Надаље усходећи све већој преданости и посвећености доприноса бољитку друштва, а следујући примеру дугогодишње међурелигијске сарадње на простору бивше СФРЈ и познатом документу Римокатоличких бискупа из 1974. г. „Пастирски позив на оживљавање екуменског духа и настојања“, имамо реалну примену бољитка суживота, јер се између осталог наводи у поменутом да „екуменски рад треба постати саставни део живота сваког верника свих наших верских Заједница“. Социјално устројство и психологија народне масе са свом проблематиком квази-модернизма нас и наводи да на себе преузмемо једну од водећих улога ка разрешавању исте. Ово је једино оствариво кроз дијалог и међу-конфесионалну сарадњу, обзиром да свако собом носи богато искуство контемплације конфронтујући друштвене недостатке примарној вредности сваког појединца. Основна нит религиозности је константна динамика, а одраз те динамике реализовање дијалога. Узимајући у обзир све предности и могућности објективног приступа, сви могући потенцијали су оствариви, а све зарад конструктивности наслеђа, коме се требамо предати свим силама да исто не би трпело последице недостатка, у случају не искоришћавања међурелигијских интер-персоналних вредности. Увек и изнова имајући за циљ оживљавања и интензивирања међурелигијских настојања, можемо говорити и на делу показати сврху нашег залагања на међурелигијском пољу. Многи пројекти на којима смо радили, и захваљујући афирмативности духа, радићемо, могу једино да допринесу све већем освешћењу народа. То нам је данас најпотребније, јер је дошло време када се онтолошке вредности комерцијализују, своде на ниво друштвених маргина, а криза идентитета масе која нагриза друштвени систем, нам још више даје повода за залагањем на расветљавању помрачених страна национализације религијских опредељења и припадности. Доживевши озбиљне дегенеративне примере како је већ наведено у конкретном случају за последњу декаду XX в., јавља се све већа потреба демистификације бесмислености провлачења кроз тзв. национализам и оправдавањем нечега што је више од заблуде привидне националне свести, а свакако да представља корен рак рана на телу једне заједнице. Јасно нам је и опште познато да верска декларативност превазилази националне, етничке и вид сваког оквира који једино може да ограничи, а никако да пружа простора за изражајем, како би поједини самозвани аналитичари волели да оправдају погрешно усмерење религиозности нације. Заиста је тешко говорити кроз призму помирљивости након свега, али када нам је то основни императив зарад гашења духа мржње и подељености, а непонављања грешака из прошлости, једино и желимо да заиста буде тако. Узимајућу за пример савет блажене успомене Патријарха Павла „Будимо људи“, преносећи и на план међурелигијског дијалога, а при том и мисао г. Александра Нећака да „помирење долази након покајања“, свакако да све више желимо да се фокусирамо на унапређење дијалога, преузимајући историјску еминентност нашег поднебља за овим. Да би што конкретније ушли у историјски значај међурелигијског дијалога, а односи се на ближу историју, године преокрета, поменуте деведесете прошлог века, позваћемо се на залагања великодостојника код нас заступљених конфесија, као нпр сусрет у Цириху 24.-26. новембра 1991. г. где је на делу показано да је најизводљивије кроз међурелигијски дијалог решавање кризе и проблема. Ксенофобија је искључена ако се крене од толерантности екуменизма путем превазилажења подељености, а још битније раздељености у мржњи. Пример за то имамо у излагању тадашњег Реис-ул-улеме Селимовског, који је између осталог рекао: „Дужност је нас и наших вера да осудимо злочине са било које стране и оградимо се од злочинаца и нељуди ма коме народу припадали и ма којој вери говорили да припадају“, итд. Сва ова дубокосрдачна и саосећајна залагања уродила су плодом да се још више актуализује заједничарење и под овим видом, тако да имамо интензивни рад Међурелигијског Већа, већ четрнаест година, само показујући очити пример колико је мало потребно, бар да покушамо да нам буде боље. Конципирано есенцијалном конструктивном толерантношћу, потенцијална реализација јачег очувања културне баштине, коју основно сачињавају и сакрални објекти, утицаће на све већу заштиту истих, али не заштиту само ради очувања културолошке вредности, већ израженије међуконфесионалне свести отворености једних према другима. Узимајући у обзир све већи развитак глобалне међурелигијске свести, речју, екуменске делатности, једноставнија је примена на регионалном плану, сходно наведеном. Нада и жеља за хармонијом никад не напушта човека... Али, да би дошло до остварења наде и жеље, потребно је са наше стране, у својству носилаца духа реализације препознати исте и објективним вредновањем уважавујући непроцењиве вредности сваког понаособ, изнети на површину зарад бољег сутра. Кажу, „Људи говоре, време показује“, што се и много пута показало свевременим, реалним. У нашем конкретном случају, међусобним уважавањем, спремношћу да допринесемо бољитку суживота дијалогом. Има једна фина мисао дубоког мислиоца данашњице, Светог Николаја Велимировића, уједно чија ширина превазилази фиктивне границе религиозности, која гласи: „На небесима се не цене дела сама по себи, већ намера и каквоћа воље са којом су та дела учињена“, а свакако осликава принцип намере дијалога, жеље за остварењем динамике оптимизма, као и правилном осмишљавању изопачености данашњице. Дајмо све од себе, јер и „наше мало је за нечије пуно“, а приступајући тако, пред Лицем Божијим оправдавамо поверење Свише, остварујемо Призвање, и бивамо препознати као миротворци. Нека нам надахнуће буде Љубав Божија, дата кроз праоца Авраама, и благословено Потомство његово. Амин."
  6. ljudi božiji, pa zar zaista mislite da tu ima Onog u čije se ime sve to činilo? winter mislim sasvim suprotno...
  7. Љубавни терапеут pa sad neka vidi šta mu je po sredi, kad u sopstvenu Jerarhiju nema poverenja...
  8. braco sveta, samo jedno pitanje.. koji je smisao bogosluzenja, ako ga narod ne razume? besmislen je izgovor nemanja adekvatnih reci, kada uvek moze da se nadje prilagodljiva rec.. a aksiomski gledano, samim ulaskom tj. upotrebom u bogosluzenju i savremeni srpski jezik dobija na duhovnom znacaju i pravom smislu... 1000000001010
×
×
  • Create New...