Jump to content

nedeljko

Члан
  • Број садржаја

    2350
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О nedeljko

  • Рођендан 12/16/1970

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Beograd

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

nedeljko's Achievements

Дуго је са нама

Дуго је са нама (7/9)

692

Форумска репутација

  1. Искрено, волео бих да је све ово што Ви пишете плод ваше маште - шта год и како год - ја се од сада искључујем из " хајке ". Праштајте !
  2. Шалу на страну - због чега толике уроте против Вас ?
  3. Прочитао сам и Ваш одговор.
  4. Има о Ђуровића свуда. На пример, видовдану : Живописан је текст несумњиво живописне особе, извесног Зорана Ђуровића, који се представља као „свештеник и доктор теологије и патристичких наука“, а себе из милоште зове „римски доктор“. Текст аутора који у највећој мери пише о самом себи. Па тако „римски доктор“ и почиње – о себи: „Особа сам која се бавила канонским правом цркве, а докторирао сам на самим изворима истог…“. Потом читалац сазнаје тужну персоналну историју „римског доктора“. На пример, какве су му све неправде, бар он тако мисли, нанели Атанасије Јефтић и Амфилохије Радовић, а никако, занимљиво, Иринеј Буловић. Па затим аутор ламентира над тиме што није био примљен на Православни богословски факултет Универзитета у Београду, а члан комисије која је изабрала неког другог, као од њега бољег, био је, баш изненађујуће, управо Максим Васиљевић, владика Максим – управо онај кога Свети архијерејски синод, уз образложење Иринеја Буловића, избацује са тог факултета, што је и био предмет моје реакције на владикин интервју на коју „римски доктор“ реагује. Очекивано, „римски доктор“ сматра да је тај други кога су примили „без школе“, док је и сам владика Максим, по мишљењу аутора „без квалификација предавао патрологију, јер није доктор из те области, а ја јесам“. Уз то је тексту приложен и линк на есеј који је „римски доктор“ на некаквом сумњивом сајту објавио о „Херцеговачком клану“, масовној завери против њега самог. Укратко, „римски доктор“ се у овом тексту показао као човек изузетне врлине. Скроман је, увиђаван према другима, разборит, упитан о свету који га окружује, његово мишљење о самом себи веома је уравнотежено и, никако најмање важно за хришћанина и свештеника, смртни грех гордости није га ни дотакао. Kада се на то додају и реченице попут „Аргумент да данас неке од владика предају на БФ не може да важи, јер је то као рећи да Хусеин Болт узме да трчи на 10.000 метара. (sic!)“, достојне дадаистичког перформанса с почетка прошлог века, онда се читалац запита због чега уопште треба одговарати на ово реаговање из Рима. Треба, из два разлога. Прво, „римски доктор“ тврди да ме је ухватио у „подметању, односно лагању“ – баш леп, академски и хришћански речник – због тога што сам при тврдњи да је блок-настава експлицитно дозвољена Статутом Универзитета, члан 105, став 8, пропустио да тај став цитирам. Потом „римски доктор“ наводи цео тај став, који почиње са „Изузетно, настава се може организовати…“, па на основу тога закључује да је блок-настава допуштена само у изузетним ситуацијама. Следи његов налаз да је код „Максима то редовна пракса која траје годинама“, па се стога, по мишљењу „римског доктора“, крши Статут. И тако даље и тако ближе. Boris Begović: Rimski doktor, odliveni mozak i vladika Irinej | Vidovdan | Srpska tradicija i nacionalni interes VIDOVDAN.ORG Живописан је текст несумњиво живописне особе, извесног Зорана Ђуровића, који се представља као „свештеник и доктор теологије и патристичких наука“, а себе
  5. Које је архимандрит Иларион Руварац развејавао као лански снег. И зато његова тврдња да је Милош Обилић конкретна историјска личност - има тежину.
  6. Сви сувременици Јовану Хуњадском и сину његову, Матији краљу, блиски писци и сведоци кажу, да је он пореклом Влах - па и данашњи најбољи мађарски и немачки историчари не кажу, да је био друго што већ Влах пореклом. Да поменем од тих најбољих мађарских историка само Јулија Паулера а од немаца Алфонса Хубера и ако хоћеш Вилхелма Шмидта и Чеха Пича....- архимандрит Иларион Руварац
  7. Рекох и ја - гле сличности !
  8. Да оставимо, дакле, тога српскога приказивача, који тако мало зна, на страну, па да пређем на Јована Бошковића, односно на поменуту белешку његову о " србинству " Сибињанин Јанка. У тој белешци каже покојни Бошковић, да је Сибињанин Јанко по новијим истраживањима мађарске научне Академије био пореклом Србин. - Е па сад тражи и нађи, ако можеш ону свески или свешчицу, ону историјску расправу, или студију, у којој се порекло Сибињанин Јанка истражује и доказује, да је Сибињанин Јанко био пореклом Србин ! И зар целокупна мађарска Академија корпоративно истражује и доказује и зар се тако може истраживати и доказивати што ? И зар и само историјски разред те Академије истражује, а не поједини чланови и учени људи: Пиште и Мишке и Јаноши, Паулери, Фракноји, Венцлови или Марцали ? Па кад је све то знао покојни Бошковић, што нам не каза по имену онога научника и јунака међу Мађарима и члановима мађарске научне Академије, који је доказао, да је највећи мађарски јунак, Сибињанин Јанко, пореклом био Србин и где је и на којој страни, или у којој глави он то доказао ? - Иларион Руварац
  9. Ниси обратио пажњу - Иларион је у тим делима покушавао да открије истину и разреши митове, који су постојали у народним предањима, припадници тадашње романтичарске историографије, називали су га „рушитељем народне традиције“ и „порицатељем националних мотива“. Да није пронашао изворе први би објавио да је Милош Обилић измишљена личност.
  10. Архимандрит Иларион Руварац није средњошколац већ академик. Од 1867, па током четири деценије, проучавао је готово сва раздобља српске историје. Бавио се критичком оценом историјске грађе и радова који су објављивали његови савременици, сређивањем грађе и објављивањем историјских докумената. Своје радове, који су обично били краћи, објављивао је у „Летопису“ Матице српске, „Гласнику“ Српског ученог друштва, касније „Гласу“ Српске краљевске академије, „Гласнику“ Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, „Седмици“, „Стражилову“, „Бранковом колу“. Неки од њих су касније објављивани у засебним књигама, а неки превођени на немачки језик. Сматрао је да без критичке грађе нема ни историје и захваљујући својим истомишљеницима поставио је темеље за нову критичку научну историографију, која је на прелазу између 19. и 20. века овладала српском историјском науком. За предмете својих расправа најрадије је узимао још увек неразјашњена питања из области историјске географије, хронологије, родословља, црквене повеснице, али и политичке историје. Био је велики противник мешања свештеника и политичара у историјска питања, и њихових покушаја прекрајања историје, што му је посебно отежавало положај. Његова највећа дела: „О кнезу Лазару“, „О цетињској штампарији“, „Одломци о Ђурђу Бранковићу и Арсенију Чарнојевићу патријарху“, „Монтенегирина“, настала су у време великих прослава, за петстогодишњицу од Косовске битке, четиристогодишњицу од прве српске штампане књиге, двестогодишњицу од Велике сеобе, двестогодишњицу династије Петровић у Црној Гори. Мада је он у тим делима покушавао да открије истину и разреши митове, који су постојали у народним предањима, припадници тадашње романтичарске историографије, називали су га „рушитељем народне традиције“ и „порицатељем националних мотива“. С обзиром на велику укорењеност народних предања, такви Руварчеви ставови изазивали су велики отпор и негодовање у јавности. Осим тога, његов начин расправе са неистомишљеницима, својим темпераментом, заједљивошћу, неумереним тоном и иронијом, изазивао је још јаче нападе својих противника на себе. Посебно је водио оштру, беспоштедну и жучну расправу са Пантом Срећковићем, професором националне историје на Великој школи и та полемика је трајала током читавог његовог научног рада. Његовом заслугом утврђена је тачна хронологија мањих и већих историјских догађаја, па и читавих периода, тачно је оцењен рад појединих историјских личности из разних периода и „покрајина“. Остала му је као неостварена жеља да напише комплетну историју Српске православне цркве.
  11. Мој брат у Христу који ми се нашао када ми је било најтеже ( неофитска фаза ). Додуше, скоро дупло сам старији али некад треба и млађе послушати.
  12. Шта је Сибињанин Јанко : Немац ? Влах ? Римљанин ? Сикул ? Србин ? Бугарин ?
  13. Милица је Лазару родила више синова и више кћери. а.) Прва кћи кнеза Лазара Мара дана је за жену Вуку сину Севастократора Бранка а унуку Младена војводе. б.) Византијски и Дубровачки писци слажу се у том да је једна кћи Лазарева дана Бајазиту, цару турском, али се разилазе у имену : Дукас је зове Маријом, Мавроурбин и Лукарић Милевом, Летописи Деспином а Константин Оливером. Последњи је најбоље могао знати име сестри свога добротвора и мецената. в.) Лаоник, летописци, Мавроурбин и Лукарић кажу, да је једна кћи Лазарева била за Шишманом царем Бугарским. г.)Једна од Лазаревих кћери била је за Николом Гаревићем, мачванским баном а потоњим палатином угарским, сином палатина Николе Горјанског. Летописе и Дубровчане који то кажу, потврђује листина краља Жигмунда где се вели, да је Никола Гаревић ,, Lazarum dominum Rassiae socerum suum - solitae obedientiae reduxit in gremium. Ову кћер Лазареву зове Мавроурбин Јеленом, а Лукарић ,, Јеленом Деспином " и последњи додаје, да се она по смрти мужа удала за Сандеља Хранића, хумског војводу. Мавроурбин и Лукарић спомињу и кћер Лазареву Вукосаву, љубу Обилића Милоша. - Иларион Руварац Ето, и ти нешто да научиш и подучиш те твоје историчаре.
  14. Сигурно је да Вас блаженопочивши митрополит Амфилохије не би без ваљаног разлога - рашчинио. Сада што то није учинио он не значи да неће неко други.
×
×
  • Креирај ново...