Jump to content

Алекса

Члан
  • Број садржаја

    0
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Алекса је реаговао/ла на Иван Недић у Игуман Петар (Мешчеринов) - О истинском хришћанству   
    Интервју са игуманом Петром (Мешчериновим)
     
    О истинском хришћанству
     

    – Оче Петре, недавно је објављен Ваш превод књиге Јохана Арнта „О истинском хришћанству“. О чему је реч у дотичној књизи и због чега је њено објављивање у руском преводу толико важно за наше време?
    – Књига у потпуности одговара свом наслову. Тема књиге је унутарњи живот у Христу. Настала је 1605. године, под утицајем тзв. „кризе побожности“ у Лутеранској Цркви, када се сматрало да је за хришћане довољно да се држе правог учења, док је сам духовни живот отишао на други план. Арнт, да тако кажемо, враћа духовном животу оно место које му припада. Време је текло, контекст настанка је остајао у прошлости, а књига и остајала необично популарна и читана и у наредним поколењима.
    – Свети Тихон Задонски је препоручивао својим савременицима да проучавају Арнтову књигу...
    – Да, он је саветовао да се чита Библија, после ње Арнт, а да се „у друге књиге одлази као у шетњу“. Наравно, за савременог читаоца књига може бити тешка. Дело није „систематично“. То је, пре бих рекао, једна огромна поема о духовном животу. Арнт се све време враћа на исте теме: покајање, молитва, љубав, смирење пред Богом, унутарњи живот у Христу.

    – Даје ли књига некакве практичне савете човеку који чини прве кораке на путу ка Богу, или је реч о високом идеалу ком сваки хришћанин треба да тежи?
    – Пре ће бити ово друго. Практичне савете даје аутор из наредног, XVIII века, ког тренутно преводим, Герхард Терстеген. Арнтова размишљања су уопштенија, мада се на крају друге књиге дотиче, на пример, теме високих духовних искушења, разматрајући је са практичне тачке гледишта и дајући мноштво драгоцених савета.
    С друге стране, Арнт може бити изузетно користан и за почетак хришћанског живота, зато што много говори о покајању – како се кроз покајање улази у истинско хришћанство и постепено долази до висина духовног живота.
    – Као свештенослужитељ Руске православне Цркве, шта можете рећи о стању хришћанског живота код православних хришћана данас?
    – По мом мишљењу, савремено стање духовног живота у православљу оставља простора за многа побољшања.
    – О чему је ту најпре реч?
    – Најпре о ономе што представља срж размишљања истог тог Арнта: унутарњи живот у Христу, чини ми се, данас се не налази у центру пажње црквене заједнице наше помесне Цркве.

    – Због чега? Данас човек не разуме због чега је ушао у Цркву – у потрази за Христом или нечим другим?
    – У Цркву се може ући из разних побуда. Дозволите ми да се усредсредим на случај када човек долази у Цркву заиста у потрази за Христом. У том случају неће му бити нимало лако. Мораће да се пробија према Христу кроз многе историјске, традиционалне, псеудотрадиционалне, културне, супкултурне, идеолошке и друге ствари. У томе не успевају сви. То захтева и храброст и знање у ком правцу ићи.
    Највећа препрека је недостатак одговарајуће проповеди и пастирског руковођења, зато што човек који иде у цркву са амвона може да чује много тога, али како, заправо, живети са Христом – то се може чути веома ретко. Исто је и у погледу личног духовничког старања: човек ће сазнати како да пости, како да чита јутарње и вечерње молитве, шта да прочита пре светог причешћа итд, али плашим се да ће искуство унутарњег живота у Христу са њим мало ко поделити. А он је управо зарад тога дошао у Цркву...
    – Шта чинити са свим тим многобројним препрекама? Од кога тражити савет?
    – Ја сам о томе годинама говорио и писао. Нама недостаје црквена педагогија, методологија пастирског рада са људима који годинама живе у Цркви. Ми имамо, да тако кажем, педагогију спољашњег уцрковљења, која човека учи како да се понаша у цркви и како да организује свој обредни живот. Наравно, ту су и важни савети када је реч о покајању и начину живота, али све се то тиче почетника.
    Многи свештеници, не само ја, виде да људи који су већ 10–15 година у Цркви желе да се развијају, јер Јеванђеље нам заповеда да се развијамо, али да не добијају жељени развој, зато што нико не може да каже шта, заправо, ти људи треба да чине. Да читају још више акатиста? Да се још строже држе постова? Да још пажљивије слушају богослужбене текстове? Да чине већи број метанија? Да у браку живе без телесног општења? Да иду у монахе? На крају испада да је уцрковљење само једно уклапање у одређену супкултуру која човеку до одређеног тренутка споља помаже да схвати неке ствари у хришћанству, али која затим у многим случајевима може да постане и препрека за даљи хришћански развој.
    – Који су узроци таквог стања ствари?
    – Кренимо од почетка. Христос заповеда апостолима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт 28, 19–20). Али шта је то Христос заповедио? Да ли је он заповедио, на пример, да постимо (мислим на дисциплинарне постове)? Није. Да ли је заповедио да идемо на богослужења? Није ни то. Да ли је заповедио да се уклопимо у одређењу религијско-етничку супкултуру? Ни то није заповедио. Да ли је Христос заповедио да палимо свеће и остављамо имена за проскомидију? Ни речи о свему томе не налазимо у Јеванђељу.
    Да ли су апостоли говорили да се заједништво са Богом, живот у Христу, постиже само путем затварања у црквено-ритуални сакрални простор, и то искључиво византијског типа? Одговор је очигледан. И тако даље.
    Али шта је онда Христос заповедио? Он нам је заповедио, ако се тако може рећи, „свакодневно хришћанство“.
    Осврнимо се на Беседу на гори или на апостолске посланице, које нам управо доносе правила хришћанског живота, као што је 12. глава Посланице Римљанима, и одмах ћемо видети шта је то што нам заповеда Господ, и лично, и преко својих апостола. Међу тим заповестима оно што ми данас називамо „црквеност“ заузима 0,1%. Христос је заповедио крштење и евхаристију у његов спомен. Апостоли су заповедали заједничку молитву. Около крштења, евхаристије и заједничке молитве развила се одређена спољашња црквена атмосфера, која је у раној Цркви била потпора и средство за живот у Христу, пре свега конкретних личности, па тек онда заједнице коју те личности чине.
    А затим се временом догодила следећа ствар. У свести хришћана између живота у Христу, живота са Богом или, како каже свети Теофан Затворник, „богоопштења“ и спољашњег богослужења Цркве појавио се знак једнакости. Наравно, посебна је тема због чега се тако догодило да је општа религијска ритуалност потиснула и заменила специфичну хришћанску духовност, али, било како било, данас имамо ситуацију да човек зна за Христа, зна да је он основао Цркву која је стуб и тврђава истине, човек улази у Цркву и пита шта да ради, и на то добија одговор: „Уклопи се у наш обредни систем, а онда у њему напросто живи, непрестано све више улази у ту обредност и она ће ти сама све дати“.
    Али то са Јеванђељем нема никакве везе. Јер од хришћанина се очекује личан, свестан, свакодневан хришћански живот, неограничен на некакав издвојени сакрални простор и одређено сакрално време. Хришћански живот, наравно, има подршку у свему што Црква садржи, али сам по себи унутарњи живот у Христу је већи од обреда, важнији од онога што га подржава, значајнији и потпунији од свих спољашњих средстава и у одређеном смислу може да постоји и без њих.
    Предлажем да у недељу после литургије питамо вернике како разумеју тај лични, свесни, свакодневни хришћански живот. Таква једна анкета била би изузетно интересантна. Плашим се да већина напросто не би разумела о чему је заправо реч.
    А у томе ја и видим главни проблем нашег црквеног живота: очигледно непостојање црквене педагогије која би се тицала унутарњег живота „одраслих“ хришћана, оних који више нису почетници. Реч је управо о методологији, зато што појединац може да пронађе за себе пастира са којим, ако му се посрећи, може да реши своје проблеме. Али општа пастирска методологија код нас не постоји, и ми, нажалост, немамо чак ни на шта да се ослонимо.
    Због тога сам се ја и посветио превођењу раних протестаната. Један од подстицаја за Реформацију било је то што је црквена свакодневица престала да негује унутарњи хришћански живот код људи. Рана протестантска мистика је зато веома корисна ствар из које можемо извући много тога корисног. Конкретно, она нам може помоћи да одговоримо на питање шта да ради човек који је од спољашње црквености добио све, а унутарњи живот у Христу није стекао.

    – Говорите о непостојању пастирске педагогије, о непостојању методологије. Да ли је то оно што спречава даљи развој код хришћана и што представља разлог напуштања Цркве?
    – Како и улазак у Цркву, тако и излазак из ње може имати различите узроке и ступњеве. Али ми говоримо управо о људима који искрено трагају за Христом. Такви људи, заправо, не напуштају Цркву Христову јер – куд би могли отићи? Они, пре бих рекао, одустају од спољашње црквености управо када постану сигурни да је она исцрпела своје резерве за њих.
    – Ко треба да развије ту методологију?
    – Такве ствари треба да се развију саме. То је као са честим причешћивањем. Стотинама година православни хришћани су се причешћивали ретко, а онда је људима постало јасно да се треба причешћивати чешће, и за данашњу црквеност, иако не без отпора, често причешћивање је спонтано постало нешто сасвим нормално.
    Тако је и са нашом темом. Очигледно је да се процес већ развија, да проблем све више скреће на себе пажњу.
    Људи полако почињу да схватају проблем расцрковљења. Раније, пре неких осам година, када сам о томе писао, други су ме критиковали због овог израза.
    – Где ту може бити излаз?
    – Тешко је давати било какве готове рецепте. Али ја бих желео да скренем пажњу на апостолски принцип, који је, изгледа, данас сасвим потиснут из нашег црквеног живота. Мислим на варијативност, о којој тако упечатљиво говори апостол Павле у 14. глави Посланице Римљанима. Тражимо одговор на питање шта људе одбија од Цркве, у чему је узрок расцрковљавања. Мислим да је један од разлога управо заборављеност овог принципа. Вековима се васељенска Црква Христова претварала у једну супкултуру тј. сужавала се, човек је постепено лишаван варијативности, слободе. Такозвана „традиција“ – у датом случају лоша традиција, „предање од старих“ (Мк 7, 5) – зацементирала се, и сада се ми на њу ослањамо као на „веру отаца“. Али ако отворимо Нови завет, видећемо да је принцип варијативности малтене основни принцип у Цркви.
    На шта конкретно мислим? Апостол Павле у наведеној глави пише о посту: имаш потребу да постиш – пости, не сматраш да је то неопходно – немој да постиш. „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим 14, 3). А црквена власт треба да пази да хришћани, и они који посте, и они који не посте, живе у миру и међусобној сагласности, да би се испунио онај древни, дивни и дубоко црквени принцип о ком говори блажени Августин: „У главном јединство, у споредном слобода, у свему љубав“.

    Данашњи православни хришћани се држе идеологије да сви морају да буду као један – као један да посте и да се моле. Најмање одступање од тога доживљава се као „издаја православља“. Овако нешто ни случајно не би требало да постоји у Цркви Христовој.
    Историја Цркве сведочи да је у првим вековима у Цркви постојала варијативност, којој се морамо вратити и данас. То је веома важно, зато што су сви људи различити. За некога вишечасовна богослужења заиста представљају задовољство, неко се због истих „расцрковљује“. Али ако човеку и његовом карактеру напросто не одговара наша једина, зацементирана варијанта византијског богослужења и његове касноантичке многоречитости, то не значи да он треба да се осећа као да је „раскрстио“ са Црквом, као да му је она нешто туђе. То говори лоше и о Цркви – она људима нема шта да понуди осим једне једине обавезујуће варијанте читања и певања богослужбених текстова пропраћених одређеним ритуалним радњама (не мислим на евхаристију). А хришћанство се, заправо, и не своди на то!
    Управо одавде се, сматрам, може поћи у пракси. Када је реч о богослужењу, у великом граду би се могло организовати да у једној цркви богослужење на црквенословенском траје шест сати, у другој на руском сат времена, у трећој на грчком, у четвртој по типику из доба пре патријарха Никона, итд. Људи иду тамо где им се свиђа, а црквена власт пази да нико никога „не уједа и не прождире“ (Гал 5, 15).
    Исто важи и за личну пастирску праксу (тако и јесте, ако је свештеник истински пастир Христов, а не фарисеј). Ако човек више не може да пости – па нека не пости, само да друге не саблажњава. То је сасвим у складу са апостоловим речима.
    Треба рећи и да је Руска Црква ишла ка томе. У царској Русији живот Цркве је био унификован, па опет довољно слободан. У једним црквама је служено на један начин, у другим на други. На пример, у придворским црквама бдење није могло да траје више од сат времена. Манастири су се разликовали, није постојао јединствени типик. У појединим структурама православне државе (у војсци, морнарици) постови су били укинути, осим Великог, који је био ублажен... И тако даље. Помесни сабор 1917/18. године је био спреман да све то осмисли и да промени много тога у црквеној пракси. Нажалост, то се није догодило.
    У совјетско време Црква је имала један задатак: да преживи. После совјетског периода наступила је супротна реакција – активна обнова спољашњег црквеног живота. Сада је, међутим, тај импулс исцрпљен, и данас на први план почињу да избијају они проблеми од којих је полазио још сабор 1917/18. и који су током совјетске власти били потиснути, док у постсовјетском периоду нису имали простора да се испоље.
    Данас, када су цркве обновљене а спољашњи црквени живот уређен, људи почињу да се окрећу изворима: шта је то Црква, због чега је она потребна итд. Процес је апсолутно природан и, по мом мишљењу, веома оптимистичан.
    – Каква је ситуација у савременим породицама? Често деца коју су васпитали православни родитељи прва напуштају Цркву.
    – У царској Русији је постојао традиционални начин живота, који је у совјетско време замењен атеистичким, безбожним. Црквене породице су се томе противиле. А данас је време трагања, „опипавања“, преласка са царско-совјетског на слободан, секуларни начин живљења. То је објективан процес, ма колико била снажна „негативна реакција“.
    Током 25 година наше црквене слободе покушали смо да обновимо начела породичног уцрковљења према обрасцима из прошлости. Испоставило се да се много тога не може обновити, да обредно-супкултурни пут не води никуд. Деца одрастају, одбацују га, расцрковљују се, напуштају Цркву.
    Ја у томе не видим трагедију. То, напротив, морамо схватити као Божији задатак за нас. Дакле, убудуће ће црквени људи, побожни хришћански родитељи, размишљати шта им ваља чинити у таквој ситуацији. Одговоре на ова питања треба тражити саборним разумом. Савременику је тешко да „ухвати“ све ове процесе, о њима ће јасније писати историчари неких будућих времена.

    – Још није време да се сумира искуство данашњице?
    – Засад не. Ми живимо, може се рећи, на самој средини свог времена и можемо само да забележимо текуће процесе. Многи су незадовољни савременим црквеним животом из ових или оних разлога, међутим, по мом мишљењу, наше време је изузетно повољно, јер данас човек, ако заиста жели да живи са Христом и у Христу, има могућност да пронађе ону меру спољашње црквености која ће му бити од користи и неће потиснути унутарњи живот, због чега се, заправо, и догађа да људи напусте Цркву.
    – А шта са онима који су се већ расцрковили? Има ли шансе да се ствари врате назад? Човек који је разочаран спољашњом црквеношћу може да одлучи да ће живети у Христу, али ван Цркве. Да ли је то добар пут?
    – Као прво, ништа се не може вратити назад. Као друго, немогуће је живети у Христу сасвим ван Цркве.
    Проблем је, заправо, у томе што је Христос, да тако кажемо, „растворен“ у нашој црквености, и човек који из одређених разлога напушта црквени живот најчешће се удаљује и од Христа, зато што од самог почетка читава наша проповед превише поистовећује Цркву и Христа, иако то, заправо, није баш сасвим једно исто.
    – Можете ли објаснити на шта тачно мислите?
    – Мислим на то да Црква није самостална духовна вредност. Не говорим о мистичком телу Христовом, него о институционалној, земаљској Цркви чији је задатак, по речима средњовековне формуле, да „чисто проповеда Јеванђеље и ваљано предаје свете тајне“, тј. да човеку омогућава општење са Богом, да га чува, подржава, да потпомаже његов развој, али не више од тога.
    Црква није вредност по себи, она је „пријатељ жеников“, како је говорио Јован Претеча, и женик Христос треба да расте, а Црква да се умањује (Јн 3, 29–30). И зато, ако говоримо о некаквој општој методологији пастирске педагогије, прва тачка је да се општење између Христа и душе одвија без посредника и да Црква, поновимо још једном, није некаква вредност по себи, већ „пријатељ жеников“, потпора и ограда за живот у Христу.
    Почетак сваке црквене педагогије треба да се темељи на овој мисли: Црква је средство.
    Притом треба добро разумети хришћанску хијерархију вредности. Вратимо се ономе што смо већ рекли: ако узмемо текстове Новога завета и погледамо шта се тамо каже о светим тајнама, о крштењу и причешћу, видећемо да је то свега неколико текстова. Све остало је посвећено другој теми – животу у Христу.
    Тако треба да је уређена и Црква. Њен задатак је да учи људе ономе што је заповедио Христос, и то управо у одговарајућој пропорцији. Саме црквености, онакве како је ми схватамо, спољашње, обредне, треба да буде мање, у сваком случају након почетничког периода уцрковљавања. Унутарњег живота треба да буде више. Како то постићи? Не могу вам рећи, о томе треба саборно разговарати.
    – Да ли се у једнаким околностима налазе људи који долазе у цркву у којој постоји већ формирана црквена заједница и они који долазе тамо где такве заједнице још нема?
    – Ја сматрам да је то проблем другог реда. Наравно, добро је ако је човек нашао цркву са добром заједницом, али ипак, по мом мишљењу, све почиње од личног човековог односа са Богом. И заједница веома често може да постане лажна замена за тај однос. Истинску заједницу могу изградити једино личности, појединци који већ разумеју и из искуства знају шта је то општење са Богом тј. како изгледа лични однос са Христом. Тек се у другом кораку од таквих личности формира заједница, а не супротно. Заједница сама по себи човеку не пружа општење са Богом.
    Код нас се, после искуства совјетске власти, под заједницом подразумева све и свашта. Заједница може бити, на пример, колектив атомизованих људи које спаја одређена идеологија. Традиција совјетског колективизма пренета на црквени терен (као што је много тога совјетског код нас пренето на црквени терен) може само да нашкоди.

    – Оче Петре, када и како обично почиње општење са Богом?
    – То је крајње индивидуално питање. Искуство говори да се општење са Богом неизоставно даје свакоме ко се свесно обраћа Богу. Клицу богоопштења добија сваки човек крштењем или покајањем, и то је неоспорно. Друга је ствар шта са том клицом радити. Она може да закржља, може се потрошити на уклапање у супкултуру, може је потиснути иста та супкултура итд.
    Сетимо се приче о сејачу, тамо се разматрају све варијанте. И управо је задатак (и то главни задатак) Цркве и њених пастира да обрате на то пажњу, да гаје и развијају започето богоопштење.
    – Вратимо се на превод Арнтове књиге „О истинском хришћанству“, која сведочи о највишем идеалу сваког хришћанина – општењу са Богом и животу у Христу. Да ли је Црква данас спремна да пружи људима средства потребна за достизање тог циља?
    – Мислим да по овом питању нећемо наћи црквено јединство. Јер ако широј црквеној јавности поставимо питање: „Да ли је наш циљ живот у Христу?“, већина ће се (надам се) са тим сложити. Следеће питање гласи: који су путеви? А путеви су различити.
    – Путеви и треба да буду различити…
    – Управо је то оно што желим да кажем. Зато и сматрам да можда једна од најважнијих ствари о којој с тим у вези треба размислити јесте повратак разноликости, коју захтева сам ток ствари и о којој је говорио апостол Павле. Људима треба пружити већу слободу.
    Данас, рецимо, имамо један манастирски типик, пре револуције их је било неколико. А ако узмемо искуство католичких земаља, тамо не само што постоји велики број различитих редова, сваки са својим типиком, него постоје и заједнице лаика који живе као монаси. Другим речима, присутна је вишестраност црквеног искуства.
    Ако бисмо сада размишљали о некаквим конкретним корацима, чини ми се да би требало поћи управо од тога, а затим гледати како ће Господ повести своју Цркву. Ми верујемо да Дух Свети Цркву не напушта, али притом му се повремено снажно противимо...
    Наравно, ако заиста пожелимо нешто да променимо у животу заједнице наше помесне Цркве, мораћемо свакако да одредимо шта је главно а шта споредно.
    И зато, ако се вратимо на оно што ће писати у нашим пастирским приручницима, прву тачку смо већ одредили: Црква је жеников пријатељ. Друга тачка је разлучивање главног од споредног.
    Уопште узев, то је веома важно и интересантно, и управо тиме треба да се бави саборни разум Цркве. А да је црквена мисао, црквена интуиција жива – у то сам пуно пута имао прилике да се уверим, и то ме веома радује.
    – Значи, има наде?
    – Живот се не може зауставити. Црква Христова ће постојати на земљи до краја времена и врата пакла неће је савладати (Мт 16, 18). А форме црквеног живота неизбежно ће се мењати под утицајем тренутних околности – најпре изнутра, а затим и административно. У том смислу ја сам оптимиста и сигуран сам да је пред нама много тога интересантног.
     
    Разговарао Вјачеслав Матвејев
    Извор: http://www.pravmir.ru/nashe-vremya-prekrasnoe1/
    Превод са руског: Иван С. Недић, Јелена Недић
  2. Волим
    Алекса је реаговао/ла у И тако... видимо се у КШ   
    Драги пријатељи,
    Ово је једна интимнија тема, али свакако да заслужује да се нађе на Поукама због свих вас који сте овде и којима ово место значи, који сте много времена и труда уложили да будемо ово што јесмо. Било је много искушења али и много радосних момената који су учинили да заједно створимо највећу online православну интернет заједницу. То наравно мени и читавом тиму даје снаге и воље да радимо још боље, да се стари чланови који не пишу опет ангажују, да дођу нови...
    Ускоро ћемо вам представити пројекат Осмогласник. Нешто невиђено код нас, а бави се православном музиком али где сте ви главни актери Дакле, нешто сасвим иновативно и веома корисно за све који воле и који се баве равославном духовном музиком.
    Други пројекат се зове Црква.нет, али о њему касније...
    Оно због чега сам отворио тему јесте и то да се ја сутра селим за Крушевац. Прешао сам у Епархију крушевачку благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Давида. Бићу свештеник у саборној цркви Светог Георгија.
    То значи да ће и сајт прећи под духовном управом Владике Давида који ће нам се на различите начине придружити раду, што је за све нас неописива радост. Наравно, најпре се захваљујем Епископу шумадијском Г. Јовану под чијом управом и духовним руковођењем је и основан сајт Поуке.орг. без њега овога не би ни било.
    За сада толико.
    Хвала свима који су веровали у мене и подржавали и када су били најтежи моменти. Број људи који су ту је подугачак. Да не бих свакога посебно набрајао од срца се СВИМА захваљујем!
    Видимо се у Крушевцу.
    ПС
    Нећу имати нет неко време, па ћу пратити када стигнем повремено док све не средим око интернета. Одмах потом крећемо са новим пројектима.
×
×
  • Креирај ново...