Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

ego

Члан
  • Број садржаја

    1688
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    ego got a reaction from Shadow Winterborn in Козметика   
    О истинској и лажној лепоти
     
    Склоност ка раскошном одевању и сујетном улепшавању посебно је својствена женама. Гиздавост је и сама по себи велико зло", каже св. Златоуст. "Она, међутим, поред тога, води ка славољубљу и надмености, а затим се од улепшавања рађа и много тога другог - очигледно подозрење, непотребни трошкови, прекори, поводи за подмитљивост."[1]
    Женски род је веома склон славољубљу.[2] Спољашња лепота лица, гиздавост и украшавање сваке врсте у женама још више развијају преузношење, славољубље и гордост - те изворе небројених несрећа у породичном животу. Гордост и преузношење су зло које је свагда неподношљиво, а посебно у женском роду", каже св. Златоуст. [3]
    Жена, испуњена преузношењем, будући да је лакомислена и неразборита, лако постаје искварена, утапа се и трпи бродоломе приликом сваке буре, с обзиром да је потапају гордост и преузношење.
    Премудри Сирах каже: Према изгледу препознаје се човек, према изразу лица приликом сусрета препознаје се разборити; одећа, показивање зуба када се смеје и човеков ход показују његове особине (Прем. Сир. 19; 26-27).
    "У свему, и у погледу, и у одећи, и у ногама, и у корачању пројављује се или целомудреност или раскалашност", говори св. Златоуст.[4] "Уколико се жена није улепшала целомудреношђу (скромношћу, кроткошћу) она је окречени (украшени) гроб."[5] Много векова пре Христовог рођења, пророк Исаија је свим силама прекоревао беспослене, лакомислене жене, исмевајући и њихов надмен изглед, и високо уздигнуту главу, и извијени врат, и ситно корачање, и поглед, и гривне и украшавање сваке врсте (в. Иса. 3; 16-22).
    ...
    Свети апостол Павле, који је од Господа постављен да народима буде учитељ и проповедник вере и истине, записао је следећу поуку хришћанкама: Хоћу...и жене да буду у пристојном оделу, стидом и честитошћу да украшавају себе а не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим делима, као што приличи женама које се приволеше бошпоштовању (1. Тим. 2; 8-10). Павле је увидео да таква (женска) брига о спољашњости наноси велику штету души. 'Ако хоћеш да се украсиш, украси се истинским украсима који доликују благочестивим женама: украси се добрим делима. То је украс душе који туђи људи ни на какав начин не могу да осуде."[30]
    Несумњиво је да се морална чистота и целомудреност хришћана морају одразити и на њихов спољашњи изглед, као и на човекову одећу. "Истинска лепота се не препознаје према спољашњем изгледу, него према начину живота и пристојном понашању!'[31]
    Ако је жена - хришћанка украшена врлином, скромношћу и целомудреношћу, онда "на њеном телу нећеш видети нити лице унакажено бојама, нити крвавоцрвене усне, ни уста слична устима медведице, обливеним крвљу, ни обрве, оцртане гаром као од приближавања огњишту, ни нашминкане трепавице и очи, ни образе сличне зидовима окречених гробова: све је то чађ, прах и пепео и знак крајње дрскости."[32] Свака жеља за допадањем посредством сујетних укра-шавања, противна је хришћанској целомудрености.[33]
     
    :bla:
  2. Волим
    ego got a reaction from Tavita in НЕРОЂЕНИ - савест друштва   
    НЕ СМЕМ ДА УБИЈЕМ ДЕТЕ
    Било је то одмах после рата (другог светског). Комунизам се већ био зацарио и учврстио, на телима своје деце (револуција је већ позамашно јела своју децу), а омладина је похрлила из села у град где год није било чврстог и истинског васпитања; све се одметнуло од команде патријархалне породице похотом и распуштеношћу, охрабрени од новог система који је устао против Бога, породице, морала. Градови су били пуни искрених бораца за лажну "правду револуционарну", човек је уходио човека и све тако до врха, пирамидално. У тој атмосфери, младе жене удате ако би затруднеле, а да нису то планирале одлазиле би на прекид трудноће (чедоморство), које је све више улазило у моду. Јер ако "нема Бога" - "све је дозвољено". То је био слоган којим се тада живело. Једна од младих жена која беше срећно удата и већ имадеше сина, рече свом мужу да не жели више деце, каже мало да се проведу, поживе (науживају у изласцима у кафану и сл.). Муж, који беше често на путу по природи свог посла и није баш волео бахатости које је доносило време мољаше жену да не убија дете, па на крају попусти, вели па јесте то је твоје тело па ради шта знаш. Он јој остави новац за ту работу и оде на пут. Жена још мало задрема, пре него што ће да пође код лекара, тако заспи, кад усни овакав сан.
    Девојчица око пет година са шишкама, приђе и сласно је пољуби у образ - ЦМОК.
    Она се осмехну и упита - А ко си ти? Девојчица је загрли са обе руке око врата и погледа је право у очи, својим малим окицама и рече:
    - Ја сам твоја девојчица.
    Жена скочи из сна, погледа, успавала се; поче да се спрема и у трену застаде. Шта ја радим. Где ћу. Па дете се јавило. Сад не смем.
    Кад се муж вратио са посла, уместо да затекне болесну и изнемоглу жену, он виде да је здрава. Јеси ли била, питао је са стрепњом.
    - Нисам, рече му и све исприповеда. Он се обрадова и то му је дете увек било на радост. Јер заиста се након шест месеци родила девојчица и када јој је било пет година, позна мати да је то она из сна.
    А кад девојчица некрштена узрасташе, мучена очајањем атеизма, слагаше разочарање на разочарање и бол на бол. Свет јој се није никако свиђао (мучило је питање смисла људског живота), беше Боготражитељ од малена, а мајка слуђена очајањем не знаде ни да саветује ни куда да поведе своје необично дете. Само је стрепела и посматрала како се дете непрестано бори и у очајању често пребива.
    Тад јој исприча о њеном рођењу и рече:
    - Ја сине не знам зашто си рођена, али неки разлог има и нека те сила довела на свет. Та сила је јача и од тебе и од мене (има нешто - показивала би главом ка небу). Мораш да издржиш невоље па ће се сигурно појавити и објашњење свега.
    Много је година прошло од тада, упокојили су се родитељи, девојчица је одрасла и након много странпутица и лутања у тражењу смисла одржавала је нада да постоји пут у животу. То је и пронашла, постала је монахиња и много година се молила она, а и манастир за покој душе родитеља који су живели и умрли на странпутици, неосвешћени као хришћани.
    Монахиња је ову причу причала женама да се оставе греха чедоморства јер ми не знамо промисао Божији о нама и кога све убијају када своју децу убијају. Сваки је човек важан и за сваког се Господ распео.
    Монахиња Атанасија Рашић
    http://www.scribd.co...настир-Рукумија
  3. Волим
  4. Волим
    ego got a reaction from PredragVId in Колико дуго се сме гладовати?   
    Колико дуго се сме гладовати?

    Гордана Пејовић је пре пет година издржала сто дана гладовања како би се ослободила три миома на материци. Осим миома, Гордана је излечила и друге "бољке" које су је пре тога мучиле и усвојила гладовање као начин чишћења организма које се спроводи једном годишње и обезбеђује добро здравље.
    Код гладовања на води, припрема се састоји у постепеном смањивању уноса хране током недеље која претходи гладовању. Последња четири дана препоручује се само воће, воћни сокови и чајеви. Затим се прелази само на воду у трајању од недељу дана до три недеље. Право гладовање почиње тек после трећег дана. Прва три дана гладовања избацују се течност и стара столица. Организам тек после тога прелази на режим гладовања и почиње да црпи ("једе") унутрашње резерве. За то време је веома важно да се особа која гладује свакодневно клистира, зато што се у дебелом цреву скупљају сви токсини из организма, па је клистирање обавезно чак и кад постоји спонтано пражњење столице да не би дошло до тровања организма. У све ово се, на личном примеру, уверила Гордана Пејовић, која се пре пет година ослободила три миома на материци.
    Миоми и депресија
    Пре пет година, Гордана Пејовић је запала у кризу, била је веома депресивна и имала је 120 килограма. Почела је да добија нека чудна крварења, па јој је, када је отишла код гинеколога, речено да има три миома. У то време је била алергична на пеницилин, све врсте антибиотика, на ујед осе и на анестезију. Када је дошла кући од лекара, поуздано је знала да се неће оперисати. Доста је знала о алтернативној медицини и разматрала је разне врсте гладовања. На крају се определила за гладовање на води. Није се много припремала. Одлучила је и почела. Првих дана, обично између трећег и седмог дана, јавља се криза глади. Код Гордане је криза трајала четири дана и после тога више је постала "равнодушна" према храни.
    У првој фази гладовања избацује се велика количина старе столице, као и гомила отрова који се луче путем урина и зноја. Кожа јако мирише на зној и потребно је туширати се бар два пута дневно. Јављају се наслаге на језику које личе на брашно и могу се скидати четкицом за зубе. То је знак да је чишћење почело да даје своје резултате.
    Током гладовања пада крвни притисак и против тога би се требало борити шетњом и разним активностима. Не сме се седети код куће, већ се мора живети нормално и бити активан. Разне фазе расположења и енергије се смењују, требало их поштовати и не би их се требало плашити.
    Свих сто дана гладовања Гордана је ишла на посао, кувала, спремала и понашала се најнормалније.
    Организам је веома штедљив и он прво почиње да једе све болесне ћелије (туморе, цисте, миоме...), затим једе масне наслаге и тек на крају мишиће и виталне органе, што је, наравно, опасно. Али, до те фазе мора да прође много времена.
    Оптимално гладовање за човека нормалне конституције износи 21 дан и није ни у ком погледу опасно, а може да донесе многе добробити.
    Мање килограма за боље расположење
    У почетку је слабљење ишло веома брзо: у првих четрдесет дана, Гордана је губила килограм до два дневно. После тога је било периода кад није слабила ни килограм, после чега би опет дошло до наглог слабљења. Једна од последица гладовања је и прилично снижена телесна температура, па је особи која гладује стално хладно. Због тога би можда требало започети са гладовањем у пролеће или лето, али је Гордана стицајем околности почела у фебруару. Било јој је хладно, али је тај проблем решавала топлим туширањем и утопљавањем и редовно је ишла у шетње, без обзира на хладно време. Психичко стање је после десетак дана почело да се поправља. Прво што је Гордана приметила била је бистрина мисли. Одједном је почела да гледа на ствари из другог угла и добила је нове идеје.
    На почетку гладовања се све болести помало врате. Гордани се десило да се једног дана пробудила сва у печатима који су јако личили на ујед осе, на који је пре тога била алергична. После два сата печати су се повукли. Испливавале су и неке друге болести које је раније имала, наравно, у много мањем облику. Симптоми би се појавили, трајали неко време и ишчезли. У младости јој је ауто прешао преко леве ноге и у време гладовања нога се поново "упалила", као да је повреда свежа, али се после седам дана потпуно регенерисала, то јест изгубио се плави подлив који је постојао.
    Бурно нестајање миома
    С обзиром да је имала три тумора, Гордана је током гладовања имала седам крварења, од тога два изузетно обилна у трајању од по три сата, од којих се уплашила. Звала је свог пријатеља - натуролога - да га пита шта јој се то дешава и шта да ради. Он ју је смирио, рекавши да је све у реду, да би само требало да прати шта се даље дешава. Тако је и било - тегобе су спонтано нестале.
    У почетку гладовања постоје тегобе које могу бити непријатне, али, како време одмиче, ствари се мењају набоље. На крају гладовања, Гордана је ушла у фазу спавања од свега пет сати дневно (у време депресије јој се стално спавало) и то квалитетних пет сати. Квалитет сна јој се побољшао и до данас остао такав.
    Када организам почиње да се ослобађа болести, спонтано се враћа и осећај глади. Око деведесетог дана, Гордана је почела да осећа глад. Наравно, у међувремену је видно ослабила и постала витка, а изгубиле су се и неке ситне тегобе на које пре тога није ни обраћала пажњу (повукло се масно ткиво на руци величине зрна грашка, повукли су се попуцали капилари на бутинама, диоптрија се са плус четири смањила на један и по, почела је да јој се враћа природна боја косе).
    Повратак у нормалну исхрану трајао је око месец дана. Први оброк је био сок од свеже поморанџе и првих недељу дана је пила само сокове од свежег воћа. Затим је постепено додавала друге намирнице. "У почетку човек ни не може много да поједе", присећа се Гордана. "Мој први оброк је била непуна чаша сока од поморанџе и мислила сам да сам се најела. Прекидање гладовање је веома важно, баш као и само гладовање и то се мора нагласити људима који гладују, како не би направили неку крупну грешку која се може одразити на здравље".
    На контролу код гинеколога Гордана је отишла када је сасвим завршила са гладовањем, јер ниједног тренутка није посумњала да неће успети да се излечи. Од миома више није било ни трага, остала су само три ожиљка.
  5. Волим
    ego got a reaction from PredragVId in Свети Петар и Февронија   
    Дан љубави на руски начин
    8. јула ће у целој Русији бити приређене празничне манифестације поводом Дана св. Петра и Февроније - Дана породице, љубави и верности. Ова историјска традиција сеже у хришћанску прошлост, а у савременој Русији је доживела препород у виду новог општенародног празника који је објединио све верске конфесије. За разлику од западног празника заљубљених, дана светог Валентина, руски празник ставља акценат на друге аспекте љубави.

    Споменик Петру и Февронији у Јејску, Краснодарски крај.
    Дан породице, љубави и верности, који ће ове године већ пети пут бити обележен у Русији, везан је за брачни пар из Мурома.
    Љубав између Петра и Февроније детаљно је описана у „Повести о Петру и Февронији“ – ремек-делу староруске књижевности 16. века. Супружници су управљали Муромском кнежевином у 13. веку, живели су дуго, умрли истог дана и сахрањени у истом гробу. Руска православна црква их је канонизовала 1547. године. Од тада су свети Петар и Февронија за православне хришћане постали симбол супружанске љубави и верности. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: белу раду. Идеју празника подржале су све верске конфесије у земљи.
    За разлику од западног празника заљубљених, дана светог Валентина, руски празник ставља акценат на друге аспекте љубави.
    Тада су многи градови Русије, у оквиру Свенародног програма „У кругу породице“, почели да подижу споменике Петру и Февронији. Први споменик се појавио исте 2008. године у граду Мурому, постојбини православних светитеља. И њихове мошти су тамо, у Тројицком манастиру. Већ наредне 2009. године споменици су подигнути у Архангелску, Уљановску, Јарослављу, Сочију и Абакану, а касније и у Нефтејуганску, Јошкар Оли, Самари, Владивостоку, Благовештенску, Иркутску и другим градовима. Ове године ће споменици бити откривени у Јекатеринбургу, Калуги, Тамбову и Новосибирску.
    2012. године ће већ пети пут бити уручена медаља „За љубав и верност“. Медаља се додељује брачним паровима који живе у браку 25 и више година. У организациони одбор стигло је око 6 хиљада пријава из целе Русије.

    Споменик Петру и Февронији у Јошкар Оли, Република Мариј Ел.
    Празновање дана Петра и Февроније често се упоређује са даном светог Валентина, иако се догађаји везани за ове празнике, као и њихов смисао, веома разликују. Дан светог Валентина је дан заљубљених, испуњен романтиком и малим изјавама љубави. Руски празник ставља акценат на друге аспекте љубави. Дан светог Петра и Февроније везан је за појмове као што су породица, брачна верност и љубав која одолева свим животним искушењима.
    Данас млади у Русији сами бирају шта ће да празнују. Ако неко хоће да проводи време у кругу пријатеља и размењује комадиће папира исечене у облику срца пробијеног стрелом, он бира Дан светог Валентина. А коме су важнији национална традиција и историјски садржај празника, њему ће више одговарати Сверуски дан породице, љубави и верности, везан за древну руску причу о брачном пару Петру и Февронији.
    http://ruskarec.ru/a...acin_15719.html
  6. Волим
    ego got a reaction from Жика in και πόθου θείου έρωτα οΐα πυρ μοι εμβάλλεις - дневник једног мистика   
    Онај који зна не говори;
    Онај који говори, не зна.
     
    Он затвара уста
    И врата чула.
    Ублажава оштрину,
    Разрешава узлове,
    Усклађује светлост,
    Сједињује прах (људе),
    - То се назива Мистично Јединство.
     
    Лао Це
     
     
  7. Волим
    ego got a reaction from ines in Жена у искушењима модерног доба (видео)   
  8. Волим
    ego got a reaction from Драшко in Znamenite žene   
    АНАСТАСИЈА - АНА ЈОВАНОВИЋ
    (Мајка Св. Василија Острошког)

    Владика Николај је рекао: „До садa су историју српску писали мушкарци и о мушкарциа. Али, доћи ће време, када ће се историја српског народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје."

    Тако је и мајка Светог Василија Острошког остала скривена за странице историје. Мало шта се о њој зна и мало је тога записано. Али изостанак из ових наших људских, овоземаљских списа не значи много, када је онај кога је она родила и са великом пажњом подигла, уписан и прослављен у књизи Светих угодника Божијих. У децембру месецу, давне 1610. године, ову дивну мајку огрејала је благодат љубави Божије, даривавши јој сина Стојана. Оног кога овенча милостиви Господ вечитом славом, и кога већ вековима молимо за заступништво пред Престолом Божијим. Оног који се у Црној Гори и Херцеговини седећи не помиње и иза чијег се помена обавезно говори: Слава му и милост!
     
    Анастасија је родила Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца. Била је јако побожна и ћутљива жена. Са својим мужем Петром имала је само њега, једног сина, Стојана. Живели су у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, недалеко од града Требиња. Трошна камена кућица са кровом од сламе била је њихов дом. Покућства је било јако мало. Тих неколико комада посуђа што су имали, Ана никада није заборављала да уочи свакога поста добро откува у цијеђу.

    Учила је сина да се усрдном молитвом обраћа Господу сваког јутра и вечери. Да се осени крсним знамењем прије сваког започетог посла, прије сваког оброка. А Стојан је био дивно дете! Вредан, миран и пажљив. Цело село га је по врлинама познавало. Заволео је цркву и од малена се држао закона Божијег. Осетивши слаткоћу причешћа Крвљу и Телом Христовим, још у утроби матере своје, са чистотом детиње душе пригрлио је Господа и љубио Његову правду и истину. Највише времена проводио је са својом мајком. Отац је са много труда и муке зарађивао хлеб.
     
    Била су то тешка времена. Мало се имало и од те сиротиње Турцима се морао давати данак. Глад, болест и сиромаштво, били су свакодневница тамошњих житеља. Било је и сиромашнијих у селу, те је Стојан са њима увек делио свој оброк. Будући задојен хришћанским млеком, брига за ближњег беше му природна, у његово срце усађена. Јутром би своје овце одводио на пашу, а навечер када би се вратио, свој нетакнути оброк вадио је из чобанске торбе и делио гладним друговима или каквим другим невољницима.
     
    Недељом и празником, са родитељима је одлазио у цркву. Шћућурен уз мајку, помно би пратио целу службу. Једина песма коју је волео била је песма Богу и Светима Његовим. И живео је тако благородни и христољубиви дечак Стојан све до своје дванаесте године, када су га родитељи из страха, да га Турци не одведу у јањичаре, послали у Завалски манастир, где је игуман био Серафим, Стојанов стриц. Отргла је мајка јединца сина од свог топлог скута, скинула га са свог крила, на којем је много пута заспао слушајући шапат мајчине молитве. Молитве која је у његово детиње срце усадила дубоку веру у Бога и вечни живот. Молитве у коју ће стати цео његов живот, јер је молитвом живео и у молитви се подвизавао.

    Живот у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали, донео је Стојану многа духовна добра. Његов стриц игуман Серафим, старао се о њему и будно пратио његово узрастање. Стојан је у манастиру научио да чита и пише, прислуживао је у олтару за време богослужења, учио црквено појање. Брзо је напредовао и већ за неколико година, игуман Серафим, одлучи да га пошаље у манастир Тврдош, ради темељнијег образовања. Тврдош је у то време био богати манастир са доста свог имања, бројним братством и познатом школом. Али манастир убрзо разорише Турци, тако да ништа од тога не остаде сачувано.

    У манастиру Успења Пресвете Богородице, Стојан се замонашио и монашким постригом добио име Василије. Архипастирски жезал овај Свети угодник Божији примио је на Преображење Господње 1638. године, са својих 28 година, из руке патријарха Пајсија у Пећкој Патријаршији. Од тога дана, па све до свог часног престављења, пролазио је трновит пут. Трпео је многа искушења, што од Турака, што од унијата, што од своје заблуделе пастве. Дух свој предао је Господу, у суботу Светле недеље, 29. априла/12. маја 1671. године, у Острогу. У тренутку престављења, келија његова обасјала се небеском светлошћу: „Показа се чудо славно у сами час уснућа, лице његово јаче од сунца заблиста кад приђоше зборови Светих дух његов да приме и Богу Творцу поведу. На месту где је испустио своју свету душу, из голог камена изникла је винова лоза која и дан данас рађа плод. Молитвом пред кивотом Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца, утеху су добиле многе: болне, бездетне, поседнутне и другом невољом притиснуте крхке људске душе.
     
    Скоро три века након свога престављења откри Светитељ заборављени и зарасли гроб своје мајке Ане. Сваке године на том месту један јаки сунчев зрак огреје гроб Анин, огреје је као оног хладног децембарског дана давне 1610. године када је Господ својом љубављу огрејао и подарио сина Стојана. Када је Светитељ открио где почивају кости његове благочестиве матере, мештани су на том месту подигли споменик, на коме пише: Блаженоупокојеној Ани Јовановић, мајци Св. Василија Острошког, овај скромни споменик подижу верници Попова Поља и околине. На месту где је Свети Василије начинио прве кораке свог овоземаљског живота, сада се налази прелепа црква, а поред ње распукла кошћела, за коју се каже да је никла онога дана када су Јовановићи добили сина Стојана. Стоји стара кошћела и пркоси времену и невремену. Стоји и памти! Како је родила мајка сина, како га је молитвом напајала и љубављу хранила, како га је са жалом и зебњом у срцу испратила у Завалски манастир и даље, даље у загрљај Јединоме Богу.

    У току велике литије, 10. и 11. маја 1996. године, када је кивот са моштима Светитељевим ношен да Светитељ благослови своју постојбину, Херцеговину и Захумље, на гробу његове мајке Ане говорио је тадашњи епископ захумскохерцеговачки Атанасије Јефтић: „Ако Бог да, ускоро да откопамо њене кости, које су родиле овакве свете мошти као што су Светог Василија. Сигурно је и она Светитељка, као што је мајка Светог Саве, Светог Јована Златоустог, Светог Јована Крститеља и многих других великих Светитеља, чије су мајке највише утицале, да они посвете себе Богу и Бог онда њих да посвети. Он је и објавио пре рата, 1937. године, место њенога гроба, које је било изгубљено. Сигурно да се Светитељ интересује. Причали су ми људи, а то би било добро и забележити, да су виђали једном годишње зраку светлости како пада на њен гроб. И то је знак да је Света мајка!“

    Идући у сусрет прослави пуна четири века од рођења Св. Василија Острошког Чудотворца, радујмо се Светитељу, јер као што рече митрополит Амфилохије, на литији на којој су чак и коњи и птице пратили Свеца: „Када се птице и друга бесловесна бића радују Светитељу, како да се ми Божија словесна бића, не радујемо!“

    Свети Оче наш Василије Острошки Чудотворче, моли Бога за нас грешне. Амин.
     
     
    http://www.svetigora.com/node/6686
  9. Волим
    ego got a reaction from Tavita in НЕРОЂЕНИ - савест друштва   
    НЕ СМЕМ ДА УБИЈЕМ ДЕТЕ
    Било је то одмах после рата (другог светског). Комунизам се већ био зацарио и учврстио, на телима своје деце (револуција је већ позамашно јела своју децу), а омладина је похрлила из села у град где год није било чврстог и истинског васпитања; све се одметнуло од команде патријархалне породице похотом и распуштеношћу, охрабрени од новог система који је устао против Бога, породице, морала. Градови су били пуни искрених бораца за лажну "правду револуционарну", човек је уходио човека и све тако до врха, пирамидално. У тој атмосфери, младе жене удате ако би затруднеле, а да нису то планирале одлазиле би на прекид трудноће (чедоморство), које је све више улазило у моду. Јер ако "нема Бога" - "све је дозвољено". То је био слоган којим се тада живело. Једна од младих жена која беше срећно удата и већ имадеше сина, рече свом мужу да не жели више деце, каже мало да се проведу, поживе (науживају у изласцима у кафану и сл.). Муж, који беше често на путу по природи свог посла и није баш волео бахатости које је доносило време мољаше жену да не убија дете, па на крају попусти, вели па јесте то је твоје тело па ради шта знаш. Он јој остави новац за ту работу и оде на пут. Жена још мало задрема, пре него што ће да пође код лекара, тако заспи, кад усни овакав сан.
    Девојчица око пет година са шишкама, приђе и сласно је пољуби у образ - ЦМОК.
    Она се осмехну и упита - А ко си ти? Девојчица је загрли са обе руке око врата и погледа је право у очи, својим малим окицама и рече:
    - Ја сам твоја девојчица.
    Жена скочи из сна, погледа, успавала се; поче да се спрема и у трену застаде. Шта ја радим. Где ћу. Па дете се јавило. Сад не смем.
    Кад се муж вратио са посла, уместо да затекне болесну и изнемоглу жену, он виде да је здрава. Јеси ли била, питао је са стрепњом.
    - Нисам, рече му и све исприповеда. Он се обрадова и то му је дете увек било на радост. Јер заиста се након шест месеци родила девојчица и када јој је било пет година, позна мати да је то она из сна.
    А кад девојчица некрштена узрасташе, мучена очајањем атеизма, слагаше разочарање на разочарање и бол на бол. Свет јој се није никако свиђао (мучило је питање смисла људског живота), беше Боготражитељ од малена, а мајка слуђена очајањем не знаде ни да саветује ни куда да поведе своје необично дете. Само је стрепела и посматрала како се дете непрестано бори и у очајању често пребива.
    Тад јој исприча о њеном рођењу и рече:
    - Ја сине не знам зашто си рођена, али неки разлог има и нека те сила довела на свет. Та сила је јача и од тебе и од мене (има нешто - показивала би главом ка небу). Мораш да издржиш невоље па ће се сигурно појавити и објашњење свега.
    Много је година прошло од тада, упокојили су се родитељи, девојчица је одрасла и након много странпутица и лутања у тражењу смисла одржавала је нада да постоји пут у животу. То је и пронашла, постала је монахиња и много година се молила она, а и манастир за покој душе родитеља који су живели и умрли на странпутици, неосвешћени као хришћани.
    Монахиња је ову причу причала женама да се оставе греха чедоморства јер ми не знамо промисао Божији о нама и кога све убијају када своју децу убијају. Сваки је човек важан и за сваког се Господ распео.
    Монахиња Атанасија Рашић
    http://www.scribd.co...настир-Рукумија
  10. Волим
    ego got a reaction from александар живаљев in Јасеновац без истине и покајања   
    Džeruzalem post: Hrvatska da se suoči sa svojim holokaustom

    Autor članka Majkl Frojnd navodi da je Jasenovac poznat kao Aušvic Balkana i da je bio najveći u mreži logora koje je osnovala Nezavisna Država Hrvatska
     


    TEL AVIV - Izraelski list "Džeruzalem post"  objavio je, povodom predstojećg ulaska Hrvatske u EU, članak pod naslovom " za suočavanje sa skrivenim hrvatskim holokaustom", u kome ističe da bi ta zemlja tek trebalo da se suoči s masovnim ubistvima koja su počinjenja u Drugom svetskom ratu.

    Autor članka Majkl Frojnd navodi da je Jasenovac poznat kao Aušvic Balkana i da je bio najveći u mreži logora koje je osnovala Nezavisna Država Hrvatska.

    On podseća da je Hitler dao zadatak Anti Paveliću, vođi fašističkog ustaškog pokreta da rukovodi Hrvatskom, a da se on zarekao da će je lišiti Srba, Jevreja i drugih manjina.

    Idući stopama Nemaca, Pavelić je uveo rasne zakone protiv Jevreja, ograničenja na slobodu njihovog kretanja i zabranio im da se bave raznim profesijama.

    Ustaše su ubile više od 30.000 Jevreja, što je činilo 75 procenata jevrejske zajednice pre rata, navodi autor, ali dodaje da su primarna meta Pavelića i njegovih kvislinga bili Srbi, kojih je tada bilo dva miliona.

    Ustaše su čistile, kako je naveo, hrvatsku zemlju paljenjem srpskih sela i crkava punih vernika, sečom glava sveštenicima. Silom su ih primoravali da prime katolicizam uz pomoć i ohrabrenje biskupa Alojzija Stepinca. Međutim, u Jasenovcu su pokazali zversku okrutnost , ubivši najmanje nekoliko stotina hiljada ljudi u orgiji neopisivog divljaštva.

    Jasenovac nije imao gasne komore, ni ubilačke mašine, tako da se ubijalo na staromodan način, noževima, šipkama, sekirama, pa čak i čekićima. Ako je Aušvic bio epitom za mehanizovana ubistva, Jasenovac je otelotvorenje ručno orkestriranog masakra, piše list.

    Frojnd pominje i intervju koji je nedavno dao Jaša Almuli (95) autor i novinar, bivši predsednik beogradske jevrejske zajednice. On je Jasenovac oznacio varvarskim, ističući baš tu činjenicu da se ubijalo ručno.

    Vrlo retko koristili su metke, rekao je on, opisijući da su ustaše sekle oči, vrat i bacali žive zatvorenike u peći od cigala i trovale decu. Ustaše su čak imale specijalan nož koje su zvale Srbosjek kako bi ubili što je više moguće Srba, navodi se u opširnom članku u magazinu izraelskog lista, na engleskom jeziku.

    Takođe, se prenosi svedočenje jednog Jevrejina iz Bosne i Hercegovine Edaurda Sažera, kome su tamo ubijeni roditelji i četvoro od petoro braće i sestara. On je u intervjuu za Memorijalni muzej holokausta u SAD podsetio na praksu ubistva ustaša i mučenje zatočenika. Sažer je gledao s užasom kako je grupa Jevreja iz Sarajeva živa spaljena.

    Nakon rata i osnivanja Jugoslavije, predsednik Josip Broz Tito nastojao je da potisne priču u Jasenovcu da ne bi stajao na putu stvaranja novog jugoslovenskog identiteta. Kao rezultat toga Hrvati nisu bili primorani da se suoče s prošlosću i crnim delima, što se nastavilo nakon raspada Jugoslavije i nezavisnosti Hrvatske.

    Iako su hrvatski lideri putovali u Jerusalim da ponude reči izvinjenja u parlamentu - Knesetu, legat ustaša je i dalje veoma živ i čak ga cene neki Hrvati. Kao primer navode se memorijalne mise pre godinu i po u dve katoličke crkve u Zagrebu u i Splitu za Pavelića, iako je odgovoran za smrt stotine hiljada nevinih ljudi, navodi Džeruzalem post.
  11. Волим
    ego got a reaction from александар живаљев in Јасеновац без истине и покајања   
    Колика је вероватноћа да се заташкани и заборављени злочини понове, шта мислиш?
  12. Волим
    ego got a reaction from АлександраВ in Хелен Келер   
    Хелен Келер, доктор философије, прележала је запаљење мозга у другој години свога живота. Постала је слепа, глува и нема; дете израњављено, од света одсечено, од родитеља ћудљивих. Њена учитељица је радила са слепом децом помоћу Брајеве азбуке. Откуцала је да Бог постоји. Хелен јој је одговорила да је она то одувек знала, само Му није знала име...
     
    Еп. Давид Перовић
     
     
    http://www.eparhijakrusevacka.com/%D0%9D%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%85%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0/%D0%9F%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80.html
  13. Волим
    ego got a reaction from АлександраВ in Хелен Келер   
    Хелен Келер
     
    Хелен Келер је рођена 27. јуна 1880. године у Алабами. Пре своје болести била је мило и здраво дете. Као и сва деца њеног узраста могла је да хода и каже неколико једноставних речи. Али, изненада, ватрена грозница ју је одвојила од спољног света и лишила је вида и слуха. Као да је незаслужено бачена у мрачну затворску ћелију из које није било изласка.
     


    Показало се да је Хелен била знатижељно и упорно дете. Служећи се осталим чулима убрзо је почела да истражује око себе. Пратила је своју мајку где год је она ишла, држећи се за скут њене хаљине. Научила је да препознаје људе опипавајући им лица или њихове ствари. У башти се оријентисала по мирису цвећа и другог биља, и по осећају врсте тла под њеним ногама.

    Са 7 година изумела је 60 знакова помоћу којих је комуницирала са својом породицом. На пример, ако је желела сладолед, обгрлила би се рукама и тресла се као да има грозницу.

    Оно што је било карактеристично за Хелен јесте њена висока интелигенција и чудесна сензитивност. Врло брзо је схватила да се разликује од других људи и да њена породица за комуникацију не употребљава знакове, већ да за то користи уста. Желела је да говори, али без обзира колико се трудила, није успевала да учини да је разумеју људи око ње. То је стварало велики бес у њој. У моментима фрустрације бацала би се по соби, ударала и вриштала.

    Како је одрастала, њено незадовољство је расло. Постала је дивља и горопадна, а ако није добијала оно што жели беснела је све док њена породица не би попустила. Омиљени трикови су јој били отимање хране из туђих тањира и бацање лако ломљивих предмета на под. Једном приликом је закључала своју мајку у оставу. На крају је свима било јасно да се нешто мора предузети.

    Пре њеног седмог рођендана по савету др А.Г. Бела, њена породица је унајмила приватног тутора. Била је то Ен Саливан, која је потицала из изразито сиромашне средине. Она је изгубила вид када је имала пет година, али на срећу, доспела је у Перкинсонову школу за слепе у Бостону. После неколико година и две успешне операције, повраћен јој је вид, и дипломирала је са одличним оценама. О доласку учитељице Ен Саливан Хелена је у једној својој књизи, много година касније, написала: "Тако сам изашла из Египта и стајала пред Синајем, а нека божанска сила додирнула је мој дух, тако да сам сагледала многе дивоте. А са свете планине допро је до мене глас који је говорио: 'Знање је љубав, светлост и моћ'."

    Ен је брзо открила разлоге Хелениног гнева. Увидела је да би оспособљавање за комуникацију девојчицу претворило у другу особу. Међутим, пре него што је то дете требало научити нечему, морала је да успостави контролу над њом, јер кад је Ен покушала да је наведе да уради оно што она није желела, Хелен би одговорила вриштањем, ударањем и грижењем. Ен је, јаком вољом и упорношћу, у овом рату на крају ипак победила.

    Следећи преломни период обележен је одлуком Ен да научи Хелен да користи ручну азбуку. То је језик знакова у којем сваком слову одговара један знак, "откуцан" у руку слепо-глуве особе. На тај начин се целе речи и реченице могу спеловати, а комплетне мисли могу бити изражене.

    Хелена је у својој књизи Мој живот овако објаснила употребу ручне азбуке: "Своју шаку стављам на шаку онога који говори сасвим овлаш, да не бих ометала његове покрете. Положај шаке исто је тако лако опипати као и видети. Ја не опипавам свако слово, баш као што ни људи не гледају свако слово засебно кад читају."

    Прва реч, помоћу које је Хелена схватила да свака ствар има име била је ВОДА. Ен је повела Хелен до чесме и док је вода клизила низ Хеленину руку, учитељица јој је откуцавала слова речи вода. Понављала јој је откуцаје изнова, све док Хелен није схватила. Тада је Хелен закључила да вероватно свака ствар у свету око ње мора имати име. Потрчала је около и за све што је дотицала желела је да сазна име.



    Ен је наставила да учи своју знатижељну малу пријатељицу неколико наредних година. Говорила јој је о свему што се дешавало око њих, спелујући јој све у руку, користећи се више комплетним реченицама него појединачним речима.

    Трудила се да учи Хелен оним стварима које су заокупљале њену пажњу. Њих две су често шетале пољима и разговарале о свему што је Хелен падало на памет. Ен је тако код ње развијала и подстицала интересовање за веома широко поље тема, и временом је Хелена успела да усвоји информација колико и једно здраво дете. Природан метод учења који је Ен примењивала у свом раду показао се као веома успешан.

    Хелен је постала пристојнија, љубазнија и ускоро је научила да чита и пише Брајевом азбуком. Такође је научила да чита са људских усана, тако што би опипавала прстима усне оног који говори да би осетила покрете и вибрације. Али, Хелен је постигла и више од тога – овладала је говором, што је велико достигнуће за некога ко је потпуно лишен слуха. У почетку је Хелен производила неартикулисане гласове, држећи притом руку на грлу, а другом руком би опипавала покрете својих усана.

    Госпођа Фулер Сари, управитељица Хорас Менове школе која је говору обучавала Лауру Бридзман, чији су вид, слух и осећаји за укус и мирис били неповратно уништени шарлахом, започела је рад и са Хелен Келер. Госпођа Фулер је превлачила овлаш Хеленину руку преко свога лица и допуштала јој да опипа положај њеног језика и усана док би производила одређени глас. За само један сат научила је 6 гласова: М, П, А, С, Т, И.

    О својим првим речима Хелен је записала: "Не могу да се сетим које су то све речи биле, али знам да су мајка, отац, сестра и учитељица биле међу њима – речи које је требало да допринесу да мој живот процвета као Аронова палица. Ниједно глуво дете које је озбиљно покушало да говори речи које никад није чуло, да изађе из тамнице тишине где нема гласа љубави, нема песме птица, где никаква музичка мелодија не пробија ту тишину – не може заборавити устрепталост изненађења и радост открића које су га преплавиле када је изговорило своју прву реч."

    Ен Саливан је у свом извештају описала глас Хелен Келер: "Глас јој је дубок и пријатан за слушање; говору јој недостаје разноликост и модулација. Када гласно чита, речи теку монотоно, а када говори, чини то прилично гласно, па изгледа као да тај говор лебди на два или три средња тона. Оно што недостаје је нагласак и разноликост при мењању гласа у реченицама... Неки је разумеју, неки не."
     


    Учитељица Ен увидела је да је Хелен потребно више редовног рада ако жели да оствари своју амбицију да оде на студије. Године 1888. обе су отишле у Перкинсонов институт за слепе у Бостону. Тамо је Хеленино учење настављено, али са додатном опремом и књигама које је школа обезбедила. Затим су 1894. године наставиле образовање у Школи за глуве Рајт Хамсон у Њујорку. После три године одлазе у женску гимназију у Кембриџу. Ту се спрема за пријемни за Редклиф колеџ. Ен је похађала часове заједно са Хелен у улози њеног интерпретатора. Она је откуцавала оно што је учитељ говорио у Хеленину руку и преводила књигу за књигом на Брајеву азбуку. Хелен се показала као одличан ученик. Године 1899. уписује студије на којима је изучавала француски и немачки, историју, енглеску граматрику, књижевност и Библију.

    О Библији, у књизи Мој живот, Хелен је записала: "Библију сам почела да читам много пре него што сам је могла разумети. Сада ми изгледа чудно што је некада мој дух био глув за њен чудесни склад. Али како да пишем о сјају који сам касније пронашла у Библији? Годинама сам је читала, са све већим уживањем и заносом, и волим је више него иједну другу књигу. Библија ми пружа једно дубоко, утешно осећање да је све што видимо привремено, а да су невидљиве ствари вечите. Разумела сам две велике мисли: да је Бог отац свију нас и да су сви људи браћа. Бог је љубав, Бог је наш отац, ми смо његова деца; због тога ће се и најтамнији облаци разићи; и мада правда понекад бива изиграна, зло никада неће победити." У свом дневнику 18. октобра 1894. године у школи за глуве, Хелена је записала: "Мислим да овде треба да научим четири ствари, а такође и у животу: да јасно мислим, без журбе и забуне, да свакога волим искрено, да делам у свему с најплеменитијим побудама и да без устезања верујем у Бога." Била је фасцинирана подвизима жена у историји израелског народа, као што су Рута и Јестира, а Исусове речи из Јеванђеља по Луци 4:18 биле су јој велика утеха: "Дух је Господњи на мени, зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима и посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће се отпустити и слепима да ће прогледати; да отпустим сужње". Касније су ове речи биле и подстицај за њен хуманитарни рад.

    Дипломирала је са одличним успехом 1904. године. За саучесника је имала феноменалну моћ концентрације и памћења, као и огромну жељу за успехом. Док је још била на студијама написала је књигу Мој живот. Књига је постигла велики успех, а зарада је била толика да је године 1931. могла себи да купи кућу. Хеленино литерарно стваралаштво почело је веома рано, са 12 година, у виду песама, извештаја, прича – од тада почиње да ствара радове који су се трансформисали у дела која су јој пронела славу широм света. Мој живот – 1902, Слепило – 1906, Свет у коме живим – 1908, Излаз из таме – 1913, Како сам постала социјалисткиња – 1914, У бујици живота – 1925, Моја религија – 1927, Дневник – 1938, Имајмо вере – 1940. године.

    Изражена религиозност инспирисала ју је да истражује свет око себе све више и дубље. Почела је да схвата да постоји велика неправда у свету и да се сви људи не третирају подједнако. Слепило код људи често је било узроковано разним болестима, које су опет свој извор имале у сиромаштву. Посветила је свој живот социјалном раду у корист слепе и глуве деце читавог света. Борила се за бољи положај жена и већу плаћеност радника. У том циљу предузимала је низ путовања на свих пет континената. Свуда прокламује потребу старања о деци без обзира на боју коже, веру или националност. На једном путовању посетила је и стару Југославију у јуну 1931. године.

    Путујући, одржавала је говор за говором, храбрила је младе са хендикепом, а ево мисли из једног говора одржаног у Маунт Етрију:

    "Будите храбри! Немојте мислити на данашње неуспехе, већ на успех који може сутра доћи. Узели сте на себе тежак задатак, али ћете успети ако будете истрајни, и налазићете задовољство у савлађивању препрека и уживање у пењању кршевитим стазама, за које, можда, никада не бисте ни сазнали да је пут увек раван и леп и да нисте понекад склизнули уназад. Упамтите да ма какав труд који улажемо да бисмо постигли нешто лепо, то никада није узалудно. Некада, негде, некако, наћи ћемо оно што тражимо."

    Године 1932. постала је потпредседник Краљевског националног института за слепе у Енглеској. После њене смрти формирана је организација под њеним именом (1968. године), чији је циљ борба против слепила. Данас је организација Helen Keller Internacional једна од највећих организација која ради са слепим људима.

    О Хелен су написане многе књиге, а направљено је и неколико позоришних комада и филмова о њеном животу.

    Постала је толико популарна да су је позивали из земаља широм света. Добијала је многа признања од државних институција и унверзитета.

    Чарлс Дадли Варнер, одани пријатељ, у једном часопису пише о Хелен: "Верујем да је она најчеститије и најдобронамерније створење које је икад постојало... Она, чак, никад није сазнала за истицање некаквог 'праведног гнева' којим се тако многи људи поносе и хвалишу". Учитељица Ен рекла је о њој: "Једном кад ју је неко замолио да дефинише реч 'љубав' она је одговорила 'Ох, па то је лако; то је оно осећање које сви људи имају једни према другима.' Њена саосећајност је од оне врсте која је увек спремна да помогне и на коју је, срећом, често наилазила и код других људи."

    Важно је напоменути да без помоћи других, Хелен не би никад постигла све што јесте. Највише се ослањала на Ен која ју је свуда пратила 50 година. Без своје одане учитељице, Хелен би вероватно остала затворена у једном изолованом и збуњујућем свету који су изазвали слепило и глувоћа.

    Она је прва глуво-слепа особа која је постигла велики јавни успех у животу. Међутим, она није једина особа са недостатком слуха и вида која је развила себе као личност, само је најпознатија.

    Живот Хелен Келер био је и остаће надахнуће оних који су физички уназађени, и извор дивљења и одушевљавања свих људи.

    Најчешће цитирана Хеленина реченица је: "Не заборавите да слепо дете не види ваше осмехе, нека вам осмеси буду у гласу, онда ће их лако осетити."

    Хелен је свој живот посветила једном циљу: да буде око оних који не виде, ухо оних који на чују, глас оних који не говоре. Нека буде узор и нама данас!
     
     
    http://znakoviporedputa.com/inspirativno/732-helen-keler
  14. Волим
    ego got a reaction from keka in Свака моја љубав без Тебе је машта...   
    Много, премного је оних, који не знају ни ко су, ни колики су, ни за шта су, а који говоре о љубави према себи. Много је премного оних, који себе нису нашли, а себе заволели. Уображење своје воле они, а не себе. Илузија им је слатка, њу љубе, а не себе. Много је оних, који праве лонце, а мисле за себе да су вајари. Много је оних, који су постали државници, а требали су бити трговци. Сви они говоре о љубави према својим непријатељима, док међутим још ни себе не љубе, јер нису познали себе, нити су нашли најбољег себе. Њихова је љубав лажна, јер се односи на лаж у њима, а не на истину. Кад лончар љуби вајара у себи, његова је љубав према себи лаж.
     
    А ко љуби себе лажно, тај љуби лажно и своје пријатеље. А чија је љубав према себи и пријатељима лаж, тога је љубав према непријатељима два пут већа лаж.
     
    Но не сачињава узвишену и свету љубав само познање. Уз познање треба да дође и поштовање, други главни елеменат достојне љубави.
     
    Човек треба да уме поштовати себе и поштовати пријатеље своје. Но не може човек поштовати зло у себи; и разбојник зна да је само добро за поштовање. Не може пак човек поштовати добро у себи, ако није сазнао, шта је и где је у њему добро. Познање је, дакле, основ и поштовању.
     
    Имао неко њиву, коју није могао никад довољно искрчити од трња. Докле ћу се ја борити с тим проклетим трњем? - рече домаћин и омрзе своју њиву. С досадом копаше он ипак једнога дана жбун трња у њиви, док мотика не звекну и не одскочи од стена. Срдња домаћина према немилој му земљи још већма порасте. Но кад дознаде да су стене испод трња сребрне, прође га и срдња и досада. И поче домаћин ценити трновиту њиву више него све остале, због сребра које беше у њој.
     
    Тако и један човек може изгледати себи као њива под трњем. Па ипак он може и волети себе, премда љубав та према себи биће вазда помешана с презрењем себе. Он се може хвалисати пред људима, но у самоћи он ће сам себи бити одвратан, јер зна да је лагао људе и зна да лаже себе, љубећи на себи оно што није за љубав. Он не може поштовати себе, јер није за то нашао разлога у себи, није пронашао жицу сребра у трњаку своје душе.
     
    Тако и љубав према пријатељима, ако није заснована на поштовању, као и познању, брзо се обраћа у презрење и одвратност.
     
    Свети владика Николај
     
    http://www.svetosavl...kolaj060215.htm
  15. Волим
    ego got a reaction from Драшко in Znamenite žene   
    АНАСТАСИЈА - АНА ЈОВАНОВИЋ
    (Мајка Св. Василија Острошког)

    Владика Николај је рекао: „До садa су историју српску писали мушкарци и о мушкарциа. Али, доћи ће време, када ће се историја српског народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје."

    Тако је и мајка Светог Василија Острошког остала скривена за странице историје. Мало шта се о њој зна и мало је тога записано. Али изостанак из ових наших људских, овоземаљских списа не значи много, када је онај кога је она родила и са великом пажњом подигла, уписан и прослављен у књизи Светих угодника Божијих. У децембру месецу, давне 1610. године, ову дивну мајку огрејала је благодат љубави Божије, даривавши јој сина Стојана. Оног кога овенча милостиви Господ вечитом славом, и кога већ вековима молимо за заступништво пред Престолом Божијим. Оног који се у Црној Гори и Херцеговини седећи не помиње и иза чијег се помена обавезно говори: Слава му и милост!
     
    Анастасија је родила Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца. Била је јако побожна и ћутљива жена. Са својим мужем Петром имала је само њега, једног сина, Стојана. Живели су у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, недалеко од града Требиња. Трошна камена кућица са кровом од сламе била је њихов дом. Покућства је било јако мало. Тих неколико комада посуђа што су имали, Ана никада није заборављала да уочи свакога поста добро откува у цијеђу.

    Учила је сина да се усрдном молитвом обраћа Господу сваког јутра и вечери. Да се осени крсним знамењем прије сваког започетог посла, прије сваког оброка. А Стојан је био дивно дете! Вредан, миран и пажљив. Цело село га је по врлинама познавало. Заволео је цркву и од малена се држао закона Божијег. Осетивши слаткоћу причешћа Крвљу и Телом Христовим, још у утроби матере своје, са чистотом детиње душе пригрлио је Господа и љубио Његову правду и истину. Највише времена проводио је са својом мајком. Отац је са много труда и муке зарађивао хлеб.
     
    Била су то тешка времена. Мало се имало и од те сиротиње Турцима се морао давати данак. Глад, болест и сиромаштво, били су свакодневница тамошњих житеља. Било је и сиромашнијих у селу, те је Стојан са њима увек делио свој оброк. Будући задојен хришћанским млеком, брига за ближњег беше му природна, у његово срце усађена. Јутром би своје овце одводио на пашу, а навечер када би се вратио, свој нетакнути оброк вадио је из чобанске торбе и делио гладним друговима или каквим другим невољницима.
     
    Недељом и празником, са родитељима је одлазио у цркву. Шћућурен уз мајку, помно би пратио целу службу. Једина песма коју је волео била је песма Богу и Светима Његовим. И живео је тако благородни и христољубиви дечак Стојан све до своје дванаесте године, када су га родитељи из страха, да га Турци не одведу у јањичаре, послали у Завалски манастир, где је игуман био Серафим, Стојанов стриц. Отргла је мајка јединца сина од свог топлог скута, скинула га са свог крила, на којем је много пута заспао слушајући шапат мајчине молитве. Молитве која је у његово детиње срце усадила дубоку веру у Бога и вечни живот. Молитве у коју ће стати цео његов живот, јер је молитвом живео и у молитви се подвизавао.

    Живот у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали, донео је Стојану многа духовна добра. Његов стриц игуман Серафим, старао се о њему и будно пратио његово узрастање. Стојан је у манастиру научио да чита и пише, прислуживао је у олтару за време богослужења, учио црквено појање. Брзо је напредовао и већ за неколико година, игуман Серафим, одлучи да га пошаље у манастир Тврдош, ради темељнијег образовања. Тврдош је у то време био богати манастир са доста свог имања, бројним братством и познатом школом. Али манастир убрзо разорише Турци, тако да ништа од тога не остаде сачувано.

    У манастиру Успења Пресвете Богородице, Стојан се замонашио и монашким постригом добио име Василије. Архипастирски жезал овај Свети угодник Божији примио је на Преображење Господње 1638. године, са својих 28 година, из руке патријарха Пајсија у Пећкој Патријаршији. Од тога дана, па све до свог часног престављења, пролазио је трновит пут. Трпео је многа искушења, што од Турака, што од унијата, што од своје заблуделе пастве. Дух свој предао је Господу, у суботу Светле недеље, 29. априла/12. маја 1671. године, у Острогу. У тренутку престављења, келија његова обасјала се небеском светлошћу: „Показа се чудо славно у сами час уснућа, лице његово јаче од сунца заблиста кад приђоше зборови Светих дух његов да приме и Богу Творцу поведу. На месту где је испустио своју свету душу, из голог камена изникла је винова лоза која и дан данас рађа плод. Молитвом пред кивотом Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца, утеху су добиле многе: болне, бездетне, поседнутне и другом невољом притиснуте крхке људске душе.
     
    Скоро три века након свога престављења откри Светитељ заборављени и зарасли гроб своје мајке Ане. Сваке године на том месту један јаки сунчев зрак огреје гроб Анин, огреје је као оног хладног децембарског дана давне 1610. године када је Господ својом љубављу огрејао и подарио сина Стојана. Када је Светитељ открио где почивају кости његове благочестиве матере, мештани су на том месту подигли споменик, на коме пише: Блаженоупокојеној Ани Јовановић, мајци Св. Василија Острошког, овај скромни споменик подижу верници Попова Поља и околине. На месту где је Свети Василије начинио прве кораке свог овоземаљског живота, сада се налази прелепа црква, а поред ње распукла кошћела, за коју се каже да је никла онога дана када су Јовановићи добили сина Стојана. Стоји стара кошћела и пркоси времену и невремену. Стоји и памти! Како је родила мајка сина, како га је молитвом напајала и љубављу хранила, како га је са жалом и зебњом у срцу испратила у Завалски манастир и даље, даље у загрљај Јединоме Богу.

    У току велике литије, 10. и 11. маја 1996. године, када је кивот са моштима Светитељевим ношен да Светитељ благослови своју постојбину, Херцеговину и Захумље, на гробу његове мајке Ане говорио је тадашњи епископ захумскохерцеговачки Атанасије Јефтић: „Ако Бог да, ускоро да откопамо њене кости, које су родиле овакве свете мошти као што су Светог Василија. Сигурно је и она Светитељка, као што је мајка Светог Саве, Светог Јована Златоустог, Светог Јована Крститеља и многих других великих Светитеља, чије су мајке највише утицале, да они посвете себе Богу и Бог онда њих да посвети. Он је и објавио пре рата, 1937. године, место њенога гроба, које је било изгубљено. Сигурно да се Светитељ интересује. Причали су ми људи, а то би било добро и забележити, да су виђали једном годишње зраку светлости како пада на њен гроб. И то је знак да је Света мајка!“

    Идући у сусрет прослави пуна четири века од рођења Св. Василија Острошког Чудотворца, радујмо се Светитељу, јер као што рече митрополит Амфилохије, на литији на којој су чак и коњи и птице пратили Свеца: „Када се птице и друга бесловесна бића радују Светитељу, како да се ми Божија словесна бића, не радујемо!“

    Свети Оче наш Василије Острошки Чудотворче, моли Бога за нас грешне. Амин.
     
     
    http://www.svetigora.com/node/6686
  16. Волим
    ego got a reaction from ST.IVANA in Дијагноза - карцином   
    ДА ЛИ ЈЕ САВРЕМЕНА МЕДИЦИНА ПОСТАЛА ПРОТИВПРИРОДНА НАУКА?
    ХЕМОТЕРАПИЈА - НАЈСУРОВИЈА МЕДИЦИНСКА ПРЕВАРА?
    Иако су у последњих стотину година многи медицински истраживачи и научници широм света дефинисали близу 300 терапија које су се показале изузетно успешним (и до 100 %) у лечењу рака, званична медицина прихвата само три методе: хируршко одстрањивање тумора, зрачење X- зрацима и хемотерапију. Све три методе сакате и разарају људски организам и заправо само третирају последицу, али не и узрок болести. Да ли је лечење заиста циљ савремене медицинске науке?
    Пише: Ивона Живковић
    У најширем смислу хемотерапија (хемиотерапија) је медицински третман у коме се одређеним хемијским средствима, која се убацују директно у крвоток, трују и убијају ћелије у људском организму. Циљ да се убију оне које садрже неки микроганизма или канцерозне ћелије. У ту сврху користе се бројна једињења или њихове комбинације са антибиотицима и цитиостатицима (који спречавају деобу ћелија).
    Како се путем крви практично преносе кроз читав организам ове токсичне хемикалије убијају и многе здраве ћелије и чине у читавом телу огромна разарања.

    Колико су ове материје токсичне говори и то што лекари, медицински техничари и сестре који убризгавају пацијентима овај “лек” обавезно носе специјалне заштитне рукавице и наочаре јер и само мала количина ових хемикалија у додиру са кожом може да изазове тешке опекотине.

    "Лек" који је грешком доспео на кожу једног пацијента
    "Уколико у болници приликом рада или транспорта дође до просипања извесне количине хемикалија које се користе у хемотерапији , проглашава се биолошка опасност. То захтева посебне мере предострожности, а стручњаци у специјалним оделима морају да почисте пажљиво све површине које су биле у додиру са хемикалијом и то по специјално прописним протоколима. Није ли чудно да се овим отровним хемикалијама "лече" људи и убацује им се то директно у крв?"

    Први лек који је направљен за потребе хемотерапије је “салварсан” и њега је направио још 1909. године Пол Ерлих за борбу против сифилиса. За то је добио и Нобелову награду.
    За саме пацијенте хемотерапија је изузетно тешко мучење равно средњевековној инквизицијској тортури. Поред мучнине која се јавља, не само током примања ових отрова у организам, већ и неколико дана, па и недеља након тога, долази до тешких оштећења на ћелијском новоу у читавом организму.
    Најпре се уништавају крвне ћелије, црвене и беле и спречава се њихова деоба. Деоба ћелија у организму је стални процес и то је есенс живота.
    Због тога се убацују у крв други лекови који ниво белих крвних зрнаца онда подижу.
    На слузокожи усне дупље се појављују тешке улцерације, где је кожа толико уништена да нервни завршеци постају огољени. Узимање хране и воде тако постаје неподношљиво због осећаја печења и жарења.
    Али, без бриге кажу едуковани лекари, јер и за то постоје направљени специјални раствори за испирање уста.
    Исти тип улцерација се јавља на цревима што има за последицу тешке проливе. Али фармацеутика је и за то направила неке лекове који се могу давати како би се тегобе макар мало ублажиле.
    Наравно, на истом принципу страда и бешика.
    Хемотерапија (читај тровање) изазива пад имуног система, губитак апетита, и логично, констипацију. Веровали или не, све ово савремана медицина 21. века назива ЛЕЧЕЊЕМ. Чега?
    Малигног тумора, кажу, јер он се мора смањити или уништити. Другог начина осим хемотерапије, радијације или сечења ножем – НЕМА, кажу едуковани лекари!
    Како је могуће да и након скоро 100 година од како се врше истраживања у лечењу рака, на која је потрошено до сада најмање трилион долара, НЕМА боље терапије? Шта је радила медицинска наука сто година, када није успела да за лечење рака нађе нешто мање отровно, мање шкодљиво и мучно?
    Истина је, међутим, да данас у свету постоји најмање 300 различитих веома успешних терапија за лечења рака, али се упорно све воде као алтернативне. Водећи светски здравствени ауторитети и даље предност дају тровању, печењу и сечењу, баш као и пре сто година. Ко је зауставио медицинску науку на нивоу од пре 100 година?
    Учинила је то је једна мала, али моћна интересна група капиталиста како би осигурала свој профит.
    Управо 1920. године фармацеутска индустрија, хемијска индустрија и нафтна индустрија (многи лекови се праве са супстанцама које се добијају из деривата нафте) инкорпорисле су свој бизнис, а њихови власници укрстили су власничке структуре у свим водећим компанијама из наведених области. Тако је настао корпоративни бизнис фармако-петро-хемијске индустрије.
    Њихове транснационалне корпорације данас покривају практично читаво светско тржиште хемијским и фармацеутским производима, тржиште нафте, медицинске опреме и снабдевање водећих светских клиничких центара.
    Термин “корпорација” изведен је управо из речи “корпус” -тело. Корпорација је тело за себе и оно се храни и егзистира само уколико стално постоји профит. Циљ корпорације јесте да се стално увећава. Корпорација у себе зато увлачи што више послова и повезује их, при томе гута мање компаније. Само у лечењу рака корпоративни бизнис данас обрће преко 200 милијарди долара годишње и највећи део колача одлази онима који су за себе зграбили највећи део тржишта. Корпорација Bristol-Myers је данас главни светски снабдевач хемијских супстанци за хемотерапију. Њени људи су у управним одборима водећих светских болница и истраживачких центара. “Bristol-Myers снабдева пола света лековима за хемотерапију. Чланови управног одбора ове компаније истовремено су били и на челним функцијама у америчком Националном институту за истраживање рака (NCI). На пример: Пол А. Маркс је председник Извршног одбора у болници Слоан-Кетеринг и истовремено директор моћне компаније Фајзер (Pfizer), која производи лекове који се користе у хемотерапији. Џејмс Робинсон је члан управног одбора Слоан - Кетеринга и директор Bristol-Myers-a. Све то је разлог зашто су Слоан - Кетеринг болница, Национални институт за рак (NCI), Друштво за борбу против рака (ACS), Америчка медицинска асоцијација (АМА), као и Администрација за храну и лекове (FDA), укључени у борбу којом се штите интереси профитера на овој болести”.
    О раду ове канцеромафије писао је детаљно у својој књизи "Свет без рака" Едвард Грифин још 1974.

    Чланови Савета за општу едукацију, прве Рокфелер фондације снимљени 1915. године (лево) и Управни одбор Рокфелер Института за медицинска истраживања (десно).
    Рокфелер фондација је тако са својим "филантропским" радом и донацијама поставила своје људе у читав низ медицинских школа, истраживачких центара и болница широм САД. О овоме је детаљно писао E.Richard Brown у својој књизи "Rockefeller Medecine Men" (Medicine & capitalism in America).
    “Хемотерапија је изузетно уносан посао. За докторе, болнице и фармацеутске компаније... Медицински естаблишмент жели да свако следи тачно исти протокол. Они не желе да индустрија хемотерапије подбаци и то је препрека број један за било какав прогрес у онкологији”. Др Гленн А. Wарнер, М.Д.
    Да је до овакве глобалне инкорпорираности дошло пре 200 година уместо пре сто , када је откривена нафта, као златна кока, уместо хемотерапије рак би се лечио пијавицама. И то би било усвојено као ортодоксна медицина. Ако вам лечење пијавицама у односу на хемотерапију делује примитивно, имајте у виду да је “лечење” пијавицама много безбеднија терапија од “лечења” токсинима.
    Али, већина лекара ни пацијената није у стању да прихвати да је хемотерапија обична превара.
    Направимо зато малу аналогију и погледајмо шта би се десило да се медицина, пре 200 година у време лечења пијавицама, инкорпорирала у профитабилни систем петро-хемијског труста.
    Познато је да је пуштање крви било уобичајена медицинска терапија стотинама година још од античке Грчке. Многе болести су се тако “лечиле”. И то су спроводили едуковани лекари. Ову примитивну терапију засецања пацијената ножем у почетку 19. века заменила је много савременија варијанта тог истог, али помоћу пијавица. Нож више није био неопходан и био је то велики напредак у медицини.
    Пијавице су коришћене уз симптоме ларингитиса, менталлних поемећаја и дебљине. Клиника са пијавицама је напредовала и развијала се па је временом откривено да су америчке врсте пијавица боље у терапији од европских, јер праве мањи рез на кожи и исисавају мање крви. То је за пацијента бло безбедније. Тако се динамика исисавања крви могла стручно регулисати додавањем или смањењем броја пијавица. И за ово су се, вероватно, специјализовали лекари “пијавичари”. Терапија је била толико популарна да су пијавице скоро истребљене. Специјализовали су се вероватно и узгајивачи пијавица, па сакупљачи, па трговци који су их продавали лекарима итд. Сви они који су у овом послу учествовали свакако су нашли ту и свој интерес.
    Да су се сви ови “бизнисмени” из 19. века тада организовали као једна корпорација и један интересни клан, могли су издејствовати монопол на узгајање пијавица, на њихову дистрибуцију и медицинску терапију. Инвестирали би онда у едукацију искључиво лекара “пијавичара” и патентирали ову терапију као своју и дефинисали своје протоколе у лечењу. Инвестирали би у болнице које би ову терапију спроводиле, искључиво по њиховим протоколима, и дебело то наплаћивали. Највећи део зараде би ишао главним пијавичарима који су регистровали патент.
    Да би остварили монопол у терапији морали би да ставе под контролу све баре из којих би се могле набавити пијавице или би их једноставно исушили, а онда направили своје заштићене базене за њихово узгајање. Држали би монопол и у дистрибуцији пијавица, њиховом посебном паковању, а инвестирали би и у медије и популарне медицинске ревије преко којих би промовисали лечење пијавицама. Грађани би тако били убеђени да су пијавице најсавременија медицинска метода за лечење многих болести.
    Пијавичари би отварали своје едукативне центре, медицинске школе , универзитете, издавали медцинске уџбенике. У управним одборима ових институција би седели проверени пијавичари. Студенти медицине би учили о најсавременијим медицинским достигнућима у третману пијавицама.
    Лекари који би беспоговорно упражњавали лечење пијавицама ишли би на међународне семинаре у егзотичне крајеве, добијали скупе поклоне и стручна плаћена усавршавања од одгајивача пијавица. Интересни клан пијавичара би за своје одабране лекаре установио посебну светски признату награду за достигнућа у медицини, а на све стране би ницали истраживачки центри који би се бавили генетиком пијавица и рекомбиновањем њиховог ДНК како би се добиле нове и савременије врсте које безболно буше кожу и сишу крв.
    Посебне фарме би узгајале ове пијавице у најстерилнијим условима, а сва научна испитивања би била веома скупа и то би се одразило касније и на цену третмана.
    У корпоративни ланац би се укључиле и бројне фарме на којима би се узгајала само храна за пијавице.
    За санирање ожиљака од уједа пијавица након терапије специјализовала би се посебна фармацеутска грана која би производила мелеме, кремове, лосионе и сл., за бржи опоравак. Бизнис би се ширио.
    Научници би на посебним институтима проучавали и утврђивали количину крви коју пијавице треба да исишу за сваку болест. Подаци би излазилу у стручним часописима које би финансирали пијавичари. Постојале би пијавице за туморе, за реуму, хипертензију, дијабетес... и, наравно, доктори “пијавичари” за то специјализовани.
    Цену лечења би подигли у небеса и тада би многи мање имућни грађани морали да иду од куће до куће и преко медија да моле за хуманитарни прилог за лечење свог болесног детета у најпрестижијој пијавичарској клиници која би скупо наплаћивала третмане.
    Медији у власништву пијавичара би промовисали искључиво лечење пијавицама, а сервилне телевизије (као Б92) би скупљале паре за набавку узгајалишта пијавица. Жене би се позивале да обавезно бар два пута годишње иду код лекара на третман пуштања крви пијавицама и то би се називало превенцијом. Они који се не би одазвали на превентивне третмане, били би преко истих медија застрашивани могућим добијањем “опаке болести”.
    Невладин сектор би захтевао да парламент донесе закон о обавезном пуштању крви као превенцији.
    Пијавице би се продавале само за девизе, па би државне и приватне болнице у Србији морале да узимају кредите у еврима или доларима како би их набавили. Наравно, медији би промовисали америчке пијавице као најбоље. Најбоље за цео свет.
    И на томе би сви у ланцу зарађивали новац. Све по потреби и у складу са медицинском науком која никада не би смела да изађе изван оквира у коме се налази терапија пијавицама.
    Сва даља медицинска истраживања би била заустављена, а свако ко би помислио да се лечи на други начин, осим пијавицама, био би проглашаван шарлатаном и надрилекаром. Медицинска удружења би само лекарима који лече пијавицама издавала лиценцу за лекарску праксу. Свака алтернаривна лечења би била забрањена, а они који би их примењивали називани би надрилекарима и преко медија би били омаловажавани и исмејавани.
    Да се неверни увере да је то ЈЕДИНО ИСПРАВНО лечење прављене би лажиране статистике о броју излечених од разних болести. Ко би то могао проверити када су у свим управним одборима научних институција и свим медицинским школама пијавичари?
    Заправо, стварног излечења за многе болести не ни би било, па би се медицинска наука бавила новим истраживањима у покушају да нађе оптималан начин коришћења пијавица за одређене болести. Излечење од рака би увек било ту негде, стално у новим и новим открићима.
    Министри и би из државних буџета давали одгромна средства за даља истраживања пијавица и њихову генетску модификацију. То што би многи умирали по болницама било би тумачено да се нису на време јавили лекару и добили третман пијавицама.
    Генерације лекара би биле уверене да се данас живи дуже и здравије само захваљујући успешној примени пијавица у лечењу многих болести.
    Да ли вам све ово делује сумануто? Или вам је ту много тога познато?

    А да ли вам делује сумануто када данас модерна медицина 21.века примењује лечење хемотерапијом која је настала још 1909. од које опада коса, разарају се ткива и људи уводе у паклене муке. Да ли вам је необично што се у хемотерпапији користе чак хемикалије које се истовремено користе као бојни отрови (као нпр. цитотоксин бис2-хлороетил-сулфид познат због мириса као сенф-гас).
    И све то кошта од 300 000 до 1.000 000 долара. Ко је одредио тако високу цену третмана отровима? Да ли знате ко данас седи у управним одборима тих еминентних светских клиника?
    ЧИМЕ СЕ ОПРАВДАВА КОРИШЋЕЊЕ ХЕМОТЕРАПИЈЕ
    Једини начин да се оправда коришћење хемотерапије и зрачења је уколико ови третмани значајно продужавају живот пацијента у поређењу са онима који се лече другим алтернативни методама. То значи да је хемотерапија (после хирургије) једини начин да се тумор, уколико угрожава живот, смањи или елиминише. Имајте у виду да није свака малигна израслина на виталном органу и да многе и не предствлајју сметњу виталним функцијама.
    Тачно је да ће се тумор на овај начин брзо смањити, али смањиће се и време преживљавања пацијента. Ево шта о томе каже др Филип Бинзел који се преко тридест година бавио туморима:
    “Када се окрије да неко има тумор, прво што лекари разматрају је шта да учине са израслином. И када такав пацијент прима хемотерапију пажња лекара најчешће је окренута томе шта се догађа са тумором. И најважнији циљ је његово смањивање или елиминација. Али, како се овом терапијом смањује тумор и пацијент постаје све болеснији. Застрашујуће је колико лекарима то не смета, а смета им постојање тумора, који често не смета ни самом пацијенту, осим што код њега изазива паничан страх”. (Овај страх најчешће поспешују медији.)
    “Најстрашније је што се након елиминације тумора, хируршким путем или хемотерапијом пацијент сматра скоро излеченим. Али није тако. Напротив”.
    Доктор Бинзел подсећа да је тумор само видљива манифестација поремећаја који се одвија у читавом организму. Одстрањивање тумора не значи и одстрањивање узрока болести. Борба против рака мора бити борба против канцерогеног процеса у читавом оганизму. Јер, смрт не наступа од једне малигне израслине већ од метастазе.
    На жалост, конвенционална медицина је потпуно концентрисана на симптом, а не на узрок. Тако се хемотерапијом, радијацијом и хирургијом заправо рак као процес уопште и не третира, а људи се након операције отпушатју кући јер је ширење канцера тако заустављано.
    “Не постоји ништа у хируршком методу одстрањивања канцера што може спречити његово даље ширење”, каже доктор Бинзел. “Радијација, такође, не може спречити даље ширење. Ни хемотерапија не може заусавити ширење болести. Како то знамо? Једноставно прегледом статистике.”
    ...
    “Постоји у медицинској статистици нешто што називамо ‘време преживљавања’. Оно је дефинисано као временски интервал од тренутка када је рак дијагностикован до тренутка када пацијент умре од ове болести.”
    ...
    “Последњих 50 година, огроман напредак је начињен у раном дијагностиковању рака. У том периоду времена, огроман напредак је начињен у хируршкој способности да туморе уклони. Огроман напредак је учињен у примени радијације и хемотерапије и њиховој способности да тумор смање и униште. Али, време преживљавања пацијената данас није већи од онога који је био пре 50 година. Шта то значи? Очигледно значи да третирамо погрешну ствар”, пише у својој књизи “Живи и здрави” др Филип Бинзел. (Philip Binzel, M.D., Alive and Well).
    Др Филип Бинзел сматра да се у примарном стадијуму рака, осим малог броја изузетака, тумори налазе у стању да нити угрожавају здравље, нити живот пацијента. Оно што представља опасност је ширење болести на читав организам”.
    ХЕМОТЕРАПИЈА УБИЈА БРЖЕ ОД РАКА
    Многи људи који су “умрли од рака” заправо су умрли од третмана који је укључивао хемотерапију или зрачење. Тако хемотерапија убија здраве ћелије организма пре него што их разори канцер који може веома споро да се развија.
    Већина пацијената који су “умрли од рака” заправо су умрли од неухрањености, јер канцерозне челије узимају храњиве састојке из крви и разарају имуни систем па је тако ослабљен организам подложан многим инфекцијама против којих није више у стању да се брани. Храна се транспортује крвљу па је убијањем крвих ћелија организам још више угрожен. Поред тога хемотерапија уништава ћелије црева, усне дупље и због тоталног мучења организма он престаје да тражи храну.
    Дакле, хемотерапија не да не подиже имуни систем, већ га слаби. Све ове појаве која прате хемотерапију медицина “лечи” додавањем нових лекова које је фармакобизнис спремио као помоћна средства у хемотерапији.
    Тако када се униште бела крвна зрнца, она се новим лековима поново подижу на неки подношљив ниво. Улцерације се лече растворима за испирање, а ту су и лекови против пролива или затвора. Савремена медицина има на располагању лек за све, само не лек против људске глупости. Све је то укључено у цену третмана, па једна хемотерапија данас кошта 300 000 до 1.000 000 долара. Они очајници који верују савременој медицини мораће још и да подмажу или моле лекаре на ВМА у Београду да би овај скупи третман и добили, јер све то на крају плаћа Фонд за здравствено осигурање.
    “Већина пацијената оболелих од рака умире од хемотерапије. Хемотерапија не одстрањује рак дојке, дебелог црева, или рак плућа. Ова чињеница је документована пре више од десет година, али лекари и даље упорно користе хемотерапију за ове туморе”. (Allen Levin, MD UCSF “The Healing of Cancer”)
    “Немачки епидемиолог на “Mannheim Tumor Clinic” у Хаиделбергу, др Урлих Абел, урадио је обимно истраживање и анализу сваке главне студије и клиничке примене хемотерапије икада изведене у свету. Његове закључке треба да прочита свако ко намерава да се укрца на ‘хемо експрес’, записао је у својој књизи “Доктор у кући” Tim O’Shea (The Doctor Within).
    “Да би био сигуран да је узео у обзир и прочитао све што је икада публиковано о хемотерапији, др Абел је послао писма на 350 медицинских центара широм света тражечи да му пошаљу било шта публиковано на ту тему. Абел је истражио хиљаде чланака и вероватно да у свету нико не зна више о хемотерапији од њега.
    За анализирање му је било потребно неколико година, али су резултати били запањујући: Абел је открио да од укупне научне евиденције о примени хемотерапије, која му је била на располагању, нигде нема доказа да је хемотерапија на било који приметан начин продужила живот пацијената који су патили од најчешћих облика канцера”.
    “Абел у свом раду наглашава да хемотерапија ретко може и да побољша квалитет живота оболелог. Он описује хемотерапију као ‘научну пустош’ и каже да је најмање 80 процената хемотерапије изведене у свету безвредно и пореди је поспрдно са “царевим новим оделом”, јер нити један лекар нити пацијент није вољан да од ње одустане, иако нема научних доказа да она нешто вреди”. (Објављено у медицинској ревији “Lancet”, 10. августа 1991.)
    Ни један водећи медиј у свету никада није поменуо о овој обимној студији ни речи. Она је тотално заташкана. (Можете претпоставити да су сви ти медији у власништву “пијавичара”).
    Поређењем "времена преживљавања" код хемотерапијом третираних и нетретираних пацијаната дошло се до следећих резултата:
    “Моје студије су показале да нетретирани канцер код оболелих оставља оболелима до четири пута веће шансе за дужи живот, него третирани. Ако неко има рак и реши да не предузме ништа, живеће боље и квалитетније него уколико се подвргне радијацији, хемотерапији или хирургији...” тврди професор Хардин Џонс (National Cancer Institute of Bethesda, Maryland, 1956 Transactions of the N.Y. Academy of Medical Sciences, vol 6.)
    Доктор Џонс је спровео глобално истраживање рака свих типова и упоредио нетретиране и третиране случајеве, да би закључио да нетретирани живе дуже и често надживе оне који су третирани.
    Како изгледају неки од алтренативних третмана биће речи у неколико наредних текстова.
    ЗАШТО СЕ У СРБИЈИ ВРШИ ПРИВАТИЗАЦИЈА ЗДРАВСТВА ?
    Здравствeна политика је део државне политике. Државна политика је заштита економских интереса државе, а економија је заснована на производњи средстава за живот. Једино људски рад може несто да произведе. Да би народ радио и стварао добра без којих нема живота (храна, енергенти, склониште) мора да буде здрав тј. радно способан. Зато стара римљанска пословица каже: Sani divitibus ditiores – Здрави су богатији од богаташа.
    Али, данашња друштвена заједница која почива на новцу као “вредности” морала је и ово да промени. Зато се од лекара данас очекује да праве новац, а не да лече људе. Тако је и глобална политика у области здравства (која се намеће и Србији) - да се од лекара направе дилери лекова, а од здравих људи - пацијенти (потрошачи). Новац је тако постао вреднији од живота па је огроман број људи широм света постао биолошки вишак. Његову редукцију данас намеће глобална светска олигархија и то треба да спроведу они од којих се то најмање очекује - лекари. Невидљиви непријатељ је најефикаснији. Лекари су данас тако постали највеће убице и масовни егзекутори.
    КАКО СЕ ОДБРАНИТИ?
    Природа је ипак јача од људског зла и један биолошки механизам је вољом Креатора уграђен у тело сваког здравог човека. Зато, уколико приликом одласка код лекара осетите СТРАХ – знајте да вам то Креатор шаље сигнал о опасности. То осети и свако дете чим угледа лекара. Да ли сте се некада питали зашто? Сада знате. Овај природни сигнал исти медицинско-корпоративни клан назвао је ијатрофобијом и промовише га као болест. Зато ће вам "стручно" препоручити да се јавите психијатру.
    На вама је да сами одлучите шта ћете чинити.
    Текст је уз мале измене објављен у београдском листу "Таблоид", од 11.12.2008.
    http://www.ivonazivkovic.net/HEMOTERAPIJA-NAJVECA-PREVARA.html
  17. Волим
    ego got a reaction from Сања Т. in О мигрени....   
    Ма јашта да се лечи, него док се не измиримо `оће да се врће.
  18. Волим
    ego got a reaction from Сања Т. in О мигрени....   
    "Помири се сам са собом, и са тобом ће се помирити и небо и земља."
     
    Свети Исаак Сиријски
  19. Волим
    ego got a reaction from Сања Т. in Дијагноза - карцином   
    Науке које се баве човеком никада неће бити егзактне, јер смо превелика тајна.  
    Заиста не сумњам да ће се лекар потрудити да помогне пацијенту, али то је увек ограничено његовим сазнањем. Некада, да бисмо решили проблем, морамо прескочити те границе.
    Није тако ретко мишљење међу лекарима да микроорганизами нису примарни узрочници болести, већ да до њихове појаве долази тек у условима нарушене равнотеже организма. Наш стари лекар Петар Станковић је то веома лепо објаснио у својим књигама и пропратио упечатљивим примерима.
    Христу није био неопходан антибиотик да би помогао Петровој ташти. Нико не спори њихову вредност, али они не остављају последице попут хемотерапије.
    “Majka sam troje dece, ime mi je Marina Cunj, po zanimanju sam diplomirani veterinar i zivim u Posavskim Bregima kod Ivanic Grada. Moje trece dete Mirna, koja je rodjena 9. decembra 1992. godine, bila je posve zdrava i napredna beba. Medjutim, 10. januara 1994., dakle netom nakon navrsene godine dana, tacno u pola noci probudila se s temperaturom i sva u znoju, pri tome placuci. Nista neobicno za to doba godine, zbog ucestalih viroza. Odmah ujutro, a bio je cetvrtak, otisli smo u nas Dom zdravlja, k nasoj pedijatrici, u koju imam bezgranicno poverenje. Buduci da je ona vrlo iskusna, posumnjala je na najgore i nalozila hitne pretrage. U medjuvremenu se moja devojcica pocela nekontrolisano trzati (kao da je drma struja), a temperatura je bila tek 38,5 Celzijevih stepeni, sto za bebe i nije previsoko da bi rezultovalo konvulzijama. Zabrinuta doktorica nas je upozorila da sumnja na meningokoknu infekciju, sto doslovno znaci gnojnu upalu mozga. Poslala nas je u Zaraznu bolnicu u Zagreb na bris grla (nalaz se mora cekati tri dana) i upozorila da, ako se pojavi osip u visini ramena, dodjemo po uputnicu i dete hitno odvezemo u Zaraznu bolnicu.
    Za manastir Lepavinu sam znala od pre dve godine, kada sam tamo odvezla svoju kumu, koja nije mogla da zatrudni. Tada sam prvi put susrela o. Gavrila. Moram reci da sam dotad vrlo cesto, radeci kao terenski veterinar, po selima slusala od svojih stranaka price o urocima i slicnim neverovatnim stvarima, sto sam pripisivala praznoverju. Medjutim, dosavsi u manastir prvi put sam sa nekim ucenim i vrlo susretljivim pricala o tome, i moram priznati da sam se zamislila nad tom temom. O. Gavrilo je pred ikonom Majke Bozje Lepavinske molio za moju kumu i ona je za nepunih sest meseci ostala trudna, rodivsi zdravog decacica. No, kakvi mi ljudi obicno jesmo, i ja sam mislila da bi se to ionako desilo. No, nasavsi se pritesnjena strahom za svoje dete i uzasnuta lekarskom dijagnozom, setila sam se tog odlaska u manastir. Napominjem da sam htela prvo otici na molitvu, a onda doktorici i, po potrebi, u bolnicu. Celu noc od cetvrtka na petak dete se trzalo i gorelo u temperaturi. Ujutro sam je sa strahom skidala, bojeci se da cu naci osip, sto bi znacilo odlazak u bolnicu. Medjutim, ujutro u 8 sati nije imala osip te sam se ponadala da mozda ipak nije ono najgore. U medicinskoj enciklopediji pise da su simptomi za meningokoknu infekciju nervne smetnje u obliku trzaja i osip u ravnini ramena.
    U 11 sati smo trebali biti kod doktorice. Suprugu sam rekla da dete zelim najpre odvesti na molitvu, pa onda doktorici, ali se on tome usprotivio. Ali, kad sam kcerkicu oko 10 sati i 30 minuta skinula da bih je presvukla za pregled kod doktorice, imala je osip upravo u visini ramena, kako pise u enciklopediji. To je znacilo odlazak u bolnicu. Videvsi je tako bespomocnu, svu u trzajima i temperaturi, sam je suprug predlozio da ipak najpre odemo do manastira, jer jos uvek mozemo do 14 sati stici do doktorice, pa u bolnicu. Po onoj izreci da “nijedno zlo ne ide samo”, auto nam je bio u kvaru, pa smo morali moliti g-dju Mariju J. i njenu necakinju da nas odvezu u manastir.
    Dete se celim putem trzalo, plakalo i gorelo od vrucice. Dosavsi u manastir, onako izvan sebe obratila sam se o. Gavrilu za pomoc. Uvek ljubazan i spreman da pomogne, cuvsi pod kakvom je teskom dijagnozom dete, pozvao nas je odmah u crkvu pred ikonu i zapoceo molitvu. Po veroispovesti sam rimokatolkinja i do tada nisam krstila nijedno dete, ne zbog nekog posebnog uverenja, nego naprosto o tome nisam razmisljala. Da stvar bude zalosnija, u Posavskim Bregima stanujem preko puta crkve, koju sam do tada posecivala iz obicaja na Bozic ili vece praznike.
    Reci molitve o. Gavrila se i danas secam i necu ih nikad zaboraviti. I zaista nemam reci da se dostojno zahvalim za ono sto se nakon toga desilo. Naime, o. Gavrilo nas je posle molitve pozvao na kafu i smireno rekao da pogledamo osip (o osipu mu nisam nista pricala, a dete je bilo zakopcano do grla s obzirom da je bilo hladno). Raskopcala sam dete i sa velikim cudjenjem i olaksanjem videla (bilo nas je cetvero) da je osip iscezao. Suprug, malo sumnjicav, opipao je dete i zabrinuto rekao da je jos pod temperaturom. O. Gavrilo je rekao da ce sve biti u redu dok dodjemo kuci i stavimo dete da spava. Nismo presli ni pet kilometara od manastira, a nasa devojcica se pocela veselo igrati u autu, kao da nista nije bilo. Nismo ni isli doktorici, a ja sam joj naknadno ispricala celi dogadjaj. Ona se izjasnjava kao ateist, ali ja u to ne vjerujem jer je ona vrlo dobar lekar.
    Sledece jutro sam otisla do svestenika, mog suseda, i sve mu ispricala. Do tada sam ga par puta molila da krstimo devojcicu, ali on je uvek imao neka vazna posla. Sada je, bez pogovora, pristao da to ucinimo odmah. Kada je strah minuo i kada sam se uverila da je detetu dobro, sve skupa sam shvatila kao opomenu meni, da pocnem razmisljati o veri i da promenim svoj duhovni zivot, koji do tada, iskreno govoreci, nije ni postojao; sve se svodilo na puku znatizelju i filosofiranje. Sada redovno idem na nedeljne mise, ispovedam se i postim. Krstila sam sve troje dece i trudim se svim srcem da budem istinska hriscanka. Trudim se da prihvatim sva iskusenja i tegobe u zivotu sa radoscu, jer zaista iskreno, iz dubine duse, vjerujem u Isusa i Njegovu Majku Mariju. Duboko vjerujem da sam kroz tu nevolju dobila osobni poziv da se promenim, da postanem bolji covek i vernik”.
    M. Cunj
    28. aprila 1997.
    http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/svedocanstvo_22/
    Нико није добар осим једнога Бога. Нема сврхе пуно очекивати од људи и институција.  
    Нека се нико не заварава; ако неко међу вама мисли да је мудар на овом свету, нека постане луд - да би био мудар. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом. Написано је, наиме: »Он хвата мудраце у њиховом лукавству«, и опет: »Господ зна премишљања мудраца - да су ништавна«. Стога нека се нико не хвали људима, јер је све ваше: био то Павле, или Аполос, или Кифа, или свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, ви сте пак Христови, а Христос је Божији.
  20. Волим
    ego got a reaction from Млађони in Нова Русија: Повратак на одвојена мушка и женска одељења у школама   
    Мама, моја учитељица
    Марија Агранович, Росијска газета
    Више од сто хиљада руске деце се образује код куће. Због све веће популарности домаћег образовања, на неким педагошким факултетима у Русији отварају се специјални курсеви за родитеље...
    https://www.pouke.org...моја-учитељица/
    :bla:
  21. Волим
    ego got a reaction from Дуња in Наш нобеловац - Иво Андрић   
    Иво Андрић: О тенденцијама у књижевности
     


    Они који управљају земљама и судбинама народа требало би да обрате пажњу на развитак и правац свих уметности а нарочито књижевности која је, природно, од свих уметности најближа животу и развијању земље и друштва. Не мислим то у оном вулгарном и погрешном смислу: да се од књижевности направи средство и да се преко њега утиче на друштво непосредно и у одређеном правцу. Ми смо живи сведоци колико је то јалов и штетан посао: он не постиже жељени циљ, а уноси застој и неред у књижевност. Тенденције које се јављају у књижевности утичу на развитак друштва, али само онда кад су оне одраз сличних, још недовољно изражених тенденција које већ постоје и дозревају у друштву. Појаве и правци у књижевности пре свега су слутње и наговештаји онога што живот спрема за сутрашњицу. Они објављују и на неки начин утврђују и освештавају оно што тек дозрева у људским односима, јер књижевност често износи на видело оно што још невидљиво клија у духовима и што ће у нараштајима који долазе цветати јавно и давати изглед лицу земље. Зато и мисли да би управљачи земаља морали да обрате пажњу на књижевност, на правце које она бира и идеје које износи и брани, јер историја друштва и историја књижевности, упоређене, показују да су мишљења и схватања која су ношена и заступана од праве књижевности – мишљења и схватања будућности; и да су искрено и лепо опеване земље увек и поштоване и добро брањене од највећег броја људи. Исто тако, оне појаве које наиђу на осуду праве књижевности немају дуга века ни привлачне снаге; њихова слика у књижевности показује да су осуђене, па ма како моћне биле и трајно изгледале.
     
    Тако би се могло са доста тачности казати да је добра књижевност, иако сама незаштићена и немоћна, у ствари видовит и сигуран водич и путоказ. А то што велики и моћни овога света не слушају његов глас и не иду за њим, што врло често и не знају за његово постојање, то не мења ништа од тачности овог што смо напред рекли, то само потврђује дубоку трагику која се често крије у основи људског делања. Сто година доцније, свакоме је јасна и видовитост књижевности и слепило оних који је нису хтели да читају ни могли да схвате.
     
    Кад не бих знао да је то узалудно, ја бих онима који управљају народима и владају земљама довикивао непрестано: „Обратите пажњу на оно што се око вас пише, шта се пише и како се пише!“
     
     
    http://www.abrasmedia.info/content/ivo-andri%C4%87-o-tendencijama-u-knji%C5%BEevnosti
  22. Волим
    ego got a reaction from Млађони in Саша Радуловић - блогови   
    Bukvalno liberalno
    Sloboda postoji u prirodi. Ali ne izgleda mnogo lepo. Definitivno nije humano. Jedina regulacija koja postoji je da jači i brži proždire slabijeg i sporijeg. Smrt je osnovni mehanizam prirodne selekcije. Svet je nehuman, nije primeren čoveku, bez regulacije. Društvo teži humanim rešenjima. Jer su ona po meri čoveka, ne po meri prirode i njenih prostih zakona prirodne selekcije koji su bukvalno liberalni. Tražimo humano liberalno.
    http://blog.b92.net/...ja---revisited/
  23. Волим
    ego got a reaction from Титаник in Дијагноза - карцином   
    КОНВЕНЦИОНАЛНО ЛЕЧЕЊЕ РАКА
    Хајде да разговарамо о конвенционалном лечењу рака, онаквом каквог ће вам га вас доктор препоручити. Када студирамо, нас докторе уче да постоји само три начина за лечење рака: хемотерапија, зрачење и операција. Хоћу да вам одмах буде јасно: вашем лекару је стало да оздравите. Он или она ће учинити све само да бисте оздравили, али они не знају како да то ураде зато што то нису имали где да науче. Оно што ми доктори научимо то је да затрујемо рак хемотерапијом, да га спржимо зрачењем или да га исечемо оперативним путем. Тим операцијама најчешће трајно осакаћујемо своје пацијенте. Међутим, тим методама лечења рак се никада не излечи трајно. 
    Да, наравно, постоје пацијенти који су преживели те третмане, али преживели су упркос операцији, а не због ње. Испочетка изгледа да је хемотерапија делотворна. Тумор се умањује и анализа маркером тумора у крви, показује смањене бројке. Али само зато што нешто изгледа да делује, и то привремено, не мора значити да је то добро и исправно и да ће вас коначно оздравити. Тако је то и са дрогама - прво се осећате добро због њих, осећате стваралачку слободу и еуфорију, али касније плаћате страшну цену. Исто је са хемотерапијом и зрачењем. Обично завршавате плаћајући својим животом.
    Ево зашто се конвенционалним методама рак никад не излечи: једини пут ка излечењу рака и било које друге болести јесте да сазнате шта је проузроковало ту болест. Лек за своју болест можете да нађете тек када откријете узрочника. Лечење се састоји у преокретању чинилаца који су проузроковали болест. Но, ако лекари признају да не знају због чега настаје рак, како се онда можемо надати да ће га излечити? Свеједно, узрочници рака су познати. Ових 10 корака, 10 закона природе које вам дајем, све сам их нашла документоване у медицинској литератури док сам тражила решење за своју болест. Запрепастила сам се тиме што они већ постоје и зато што ми нико није рекао за њих док сам се школовала за доктора. Нисам имала шта да научим лекаре које сам ја обучавала зато што и сама нисам знала. А зашто нас уче свим овим стварима?
    Фармацеутске компаније дају огромне своте новаца за медицинска истраживања само да би открили нове лекове за третман болести. Оне не финансирају истраживања која се баве благотворним утицајем свежег ваздуха и доброг сна на заустављање рака или било које друге болести, они само желе да добро ЗАРАДЕ новац који су уложили у истраживања. Потребно им је да продају нови лек. Свеж ваздух, сунчева сетлост и здрав сан су бесплатни, не могу се патентирати. Не могу се продавати и наплаћивати. Ово је само један од многих примера који могу да вам дам.
    Када фармацеутске компаније медицинским ФАКУЛТЕТИМА поклањају велике суме за медицинска истраживања, милионе и милионе долара, оне имају велики интерес у томе. Оне посредно или непосредно утичу на оно шта будући и садашњи доктори уче и практикују.
    Медицинске књиге под етиологијом подразумевају науку о узрочницима болести. Етиологија је само елегантан начин да се каже "узрочник болести". Некада су медицински уџбеници за сваку болест наводили етиологију, а данас, ту одредницу тешко можемо да нађемо у савременим уџбеницима. Данас се у медицинским књигама више не расправља о етиологији или узроцима рака зато што комплетно здравство отворено изјављује да не зна узроке рака. Лечење рака хемотерапијом, зрачењем или операцијом више нема никаквог смисла зато што рак није проузрокован недостатком хемотерапије ни зрачења.
    Ове две методе уствари изазивају рак. Неки људи се ужасавају и запање када чују овакву тврдњу, а понекад се и наљуте на мене. Кажу: "Па мој лекар ми не би дао хемотарапију и зрачење када би се тиме стварно изазивао рак." Одговарам им да ће они то ипак урадити зато што је то једино што знају да ураде. А ако они не препишу овакво лечење, највероватније ће им се изрећи најстрожије дисциплинске мере од стране њихове болнице или неке друге струковне или здравствене организације. Могу чак и да изгубе дозволу да се баве медицином. У Калифорнији је чак противзаконито да се болесник од рака лечи на неки други начин који није хемотерапија, зрачење или операција. У ствари, први доктор код кога сам отишла ми је предао ову књижицу коју је потписао гувернер Калифорније, а у њој пише да доктор може одбити да лечи пацијента од рака ако пацијент одбије хемотерапију или зрачење.
    Хемотерапија је тровање - кратко и јасно да вам кажем. Она делује тако што трује ћелије рака. Проблем је у томе што она трује и нормалне, здраве ћелије. Доктор претпоставља да ће ћелије рака, које се размножавају брже од здравих, бити брже затроване од здравих, зато што је ова терапија најуспешнија код ћелија које се најбрже размножавају. Међутим, хемотерепијом се убија толико пуно здравих ћелија да пацијент убрзо умире после престанка прве туре терапије или зато што се њом толико ослабе други органи и системи, да тело почиње да слаби и системи да отказују тако да се коначно живот не може одржати, и пацијент умире.
    Доктори се међусобно не либе да признају да је давање хемотерапије или зрачења заправо трка између убијања тумора и убијања пацијента. Особа не може да оболи од рака или друге болести ако има здрав и функционалан имуни систем. Дакле, ако неко има рак, то аутоматски значи да имуни систем те особе не делује како треба или да је сасвим заказао. Међутим, хемотерапија и зрачење уништавају оно мало што је остало од имуног система, јединог система који вас оздрављује и одржава здравим, јединог система кога морате имати да би вам се стање побољшало.
    Онкологија је наука која проучава туморе, прецизније - злоћудне туморе, односно, рак. Предамном је један веома популаран приручник из онкологије. У њему пише, цитирам: "Поремећаји имунолошких функција су основа за широк дијапазон људских оболења." Да, баш тако, као што сам малопре рекла. Рак је болест која настаје на основу поремећаја имуног система. Исто важи и за сваку другу болест.
    ИМУНИ СИСТЕМ
    Па добро, шта је то имуни систем?
    Скоро сваки орган у телу је задужен за један вид борбе против болести - плућа избацују бактерије, сузе избацују бактерије и друга страна тела из ока, чак и кожа има нарочита својства у борби против болести. Имуни систем је заједничко име за групу органа и ћелија чија је главна улога да се боре против болести. Не намеравам да детаљно објашњавам функцију сваког појединог од ових ћелија и органа, али барем су вам њихова имена позната: антитела, имуноглобулин, т-лимфоцити, б-лимфоцити, моноцити, леукоцити. Ова задња четири су врсте белих крвних зрнаца који реагују на бактерије и вирусе и помажу да се из вашег тела елиминише оштећено, односно мртво ткиво. Ваше лимфне жлезде су такође део вашег имуног система. Оне производе лимфоците и моноците, бела крвна зрнца која се боре против болести. Такође, лимфне жлезде чувају ваш крвоток од продора бактерија и других страних тела. Надаље, оне такође штите ваш организам од ћелија рака и задржавају ширење рака. Управо сам због тога одлучила да задржим своје лимфне жлезде. жак иако су и оне биле захваћене раком, нисам дозволила да ми се оне хируршки одстране.
    Највећи имунолошки орган вашег тела је јетра, пречистач отрова. У њој се производи варења чисте од отрова из хране - адитива, конзерванаса, вештачких боја и арома, отрова из хербицида и инсектицида, смога и понајвише лекова које вам васи лекари преписују. Када се јетра препуни овим отровима, она више не може да врши своју улогу и да пречишћава крв. И ово је један од највећих узрочника рака. Затим, хемотерапија коришћена за третман рака може да изазове толико велику додатну токсичност да јетра постаје преоптерећена и засићена, па тако она отказује и пацијент умире.
    Слезина је такође укључена у стварање и складиштење различитих имунолошких ћелија. Она такође пречишћава нашу крв од мртвих и оштећених црвених крвних зрнаца и разних бактерија. Уопштено рецено, ваш имуни систем се састоји од свега овога наведеног. Када ове ћелије и органи престану да функционишу исправно, ваш имуни систем попушта и почиње да отказује. Не може више да се бори са болестима и ви се разбољевате.
    Многи чиниоци утичу на наш имуни систем - оно чиме се хранимо, вежбе које радимо, ваздух који удишемо, количина стреса у нашем животу и како се опходимо са тим, колико и када спавамо, наши позитивни и негативни ставови, све ове ствари могу да оснаже или ослабе наш имуни систем. Рак не може да нам се деси све док нам не ослаби наш имуни систем. Хемотерапија и зрачење не само што уништавају наш имуни систем, него и изазивају рак.
    ХЕМОТЕРАПИЈА
    Хајде да сада детаљно претресемо хемотерапију. Хемотерапија има озбиљне пропратне ефекте укључујући смрт. Можете да умрете већ од саме хемотерапије, а не од рака. Сад ћу вам дати податке којима располажу доктори који преписују хемотерапију. Знам да ће ме моје медицинске колеге озбиљно критиковати због овога што ћу вам сада изнети. Оптужују ме да престрављујем пацијенте којима они мисле да треба да се баве. Али ви имате право да чујете нешто више о ономе шта намеравају да вам ураде и о краткорочним и дугорочним последицама на ваше тело и ум. Они нерадо говоре о томе јер знају да ћете највероватније одбити третман ако сазнате шта вам се спрема. Па онда оправдавају задржавање ових информација тиме што вам је овај третман наводно веома потребан и тиме вас воде у погрешном правцу. Слично се понашају и онда када треба да вам дају информације о вакцинацији.
    Здравствени систем је годинама имао један информациони листић који се давао родитељима пре вакцинисања деце. У њему су описани могући ризици вакцинације и то се називало "информисаним одобравањем". Схватили су да су многи родитељи одбили вакцинацију када су сазнали за опасности којима излажу своју децу. И тако, разне комисије су састанчиле и разматрале шта да ураде и коначно нашле решење: Одлучили су да разводне информације и сакрију информације о многим ужасним пропратним ефектима, како би добили пристанак родитеља за вакцинацију. Управо то су и урадили.
    Постоји неколико организованих група које туже здравствени систем због намерног довођења у заблуду и преваре људи. Свакако, не говорим овде против вашег личног лекара, него против организација као што су АМА, ФДА, Национални институт за рак, Америчко друштво за борбу против рака.
    Наводим уобичајене токсичне пропратне ефекте хемотерапије: пропадање коштане сржи у којој се производе црвена крвна зрнца. Тиме долази до смањења броја белих крвних зрнаца, која треба да се боре против инфекција, смањење броја крвних плочица, које згрушавају крв, па зато можете да умрете од најбаналнијег крварења, и до анемије, смањеног броја црвених крвних зрнаца. Затим долази до тешке мучнине и повраћања. Треће је улцерација мукусне мембране, односно велики болови и отеклине у вашим устима, као и вашем стомаку, чиме једење постаје веома болно. И онда долази алопеција, односно ћелавост, отпада вам коса.
    Ови ефекти и још неки други, не тако очити, долазе због тога што хемотерапија заправо представља тровање ваших здравих ћелија. Ова медицинска књига посвећује 50 страна токсичним ефектима хемотерапије.
    Додатне компликације јесу инфекције зуба, вилице и десни, крварење и тровање срчаних мишића са променама у електрокардиограму (ЕКГ), кардиомиопатија изазвана лековима која проузрокује конгестивна отказивања срца - кратак дах, повећана јетра, отицање чланака, скупљање воде у плућима и око срца. До свега овог може да дође и до 7 година након престанка третмана. Затим, тахикардија или убрзан рад срца, и аритмије - неправилан рад срца. Затим токсикације плућа: хемотерапије унете директно у плућа могу да буду смртоносне, чак и кад се прекине уношење терапије. Може да изазове хроничну упалу плућа, фиброзе (настајање ожиљака на плућима), воду у плућима. 
    Прелазимо на оштећења бубрега која могу да заврше отказивањем бубрега и потребом за трајном дијализом. Надаље, ту су разне инфекције, пошто се пацијентов имуни систем хемотерапијом додатно ослабљује и организам бива изложен мноштву бактеријских инфекција опасних по живот, као и гљивичним инфекцијама. Све то изазива кратак дах, бол у грудима, искашљавање крви, грознице, осећање хладноће, главобољу и крварење. Следе кандидазе и криптококозе, што су даљње гљивичне инфекције. Оне доводе до кашља, краткоће даха, бола у грудима, грознице, ноћних знојења.
    Имуносупресија због хемотерапије може да доведе и до вирусних обољења као што је на пример псеудомегаловироза, херпес. То даље доводи до хепатитиса, Зилберовог синдрома (или озбиљне парализе што може да буде смртоносно), до енцефалитиса, миокардитиса (до упале срца), до смањења броја крвних плочица (која згрушавају крв), стомачних инфекција, инфекција езофагуса, па чак и до упале мрежњаче ока. 
    Још једна вирусна болест, херпес, испољава се у виду чирева у усној дупљи, на деснима, па и на лицу. Имате крварење, болове и не можете да једете и пијете. Због херпеса у езофагусу нисте у стању да гутате, боли вас грудна кост и губите тежину. Даља компликација због хемотерапије јесте херпес зостер, односно љуспање коже. Испољава се као даноноћни горући свраб на било ком делу тела.
    Хемотерапија надаље доводи до болести као што је пнеумоцистозна упала плућа. Такву опортуну инфекцију добијају и пацијенти који болују од сиде. Интоксоплазмоза је још једна гљивична инфекција. Она захвата централни нервни систем барем у половини случајева ове болести. То доводи до отказивања функције мозга са нападима грчења тела и коначно до менингитиса. Хемотерапија изазива затвор, пролив, некрозу коже (то је кад вам кожа одумире), периферну неуропатију (губитак рефлекса, обамрлост нерава и одузетост мишића).
    Пацијенту се обично каже да сачека месец-два док хемотерапија почне да делује, јер то је третман на који је он дао пристанак. То је тако деструктивна терапија да због ње коштана срж престаје да производи црвена крвна зрнца и мора се сачекати док се она обнови, почне поново производити крвна зрнца, како би се могла дати нова тура хемотерапије која ће опет испочетка наносити штету коштаној сржи и имуном систему.
    Да би се повећао број црвених крвних зрнаца и да не би дошло до анемије, даје се лек Еритропоетин. Међутим, тај лек који се продаје и под именима Епиген или Епоетин, је лек којим се лече нежељени ефекти хемотерапије, али и он сам има пуно нежељених ефеката: главобоље, замарање, несвестицу, срчане нападе, мучнину, повраћање, пролив, висок крвни притисак, болове зглобова и отицање, као и угрушке крви опасне по живот. Током времена, хемотерапија наноси штету и срцу, плућима, бубрезима, они отказују заједно са имуним системом, што све доводи до великих бактеријских инфекција. Долази и до токсикације нерава, односно периферне неуропатије о којој смо причали - одузетост удова, чудна осећања, болове у стопалима и ногама.
    Хемотерапија изазива озбиљне проблеме и у ендокрином систему - тироидне и остале хормоналне проблеме. Изазива прерану менопаузу и неплодност. Надаље, изазива додатне облике рака - другу врсту рака поред овог што га већ имате. Свим овим нежељеним ефектима лекари желе да стану на крај тиме што вам преписују нове лекове са небројеним новим нежељеним ефектима. Да би се ублажили нежељени ефекти, дају се стероиди - Предназон, на пример, има додатне нежељене ефекте, међу њима су и дијабетес, гојазност, остеопороза, гљивичне инфекције, несаница, деменција, психозе, повећање осетљивости на инфекције и додатна штета имуном систему.
    Разорне последице хемотерапије се могу објаснити илустрацијом коју је објавио др Џон Ласло који је први потпредседник научно-истраживачког оделења при Америчком друштву за борбу против рака. Др Ласла сматрају врхунским стручњаком за компликације приликом третмана рака. Цитирам његову изјаву: "Пацијенти не само да пате од екстремне мучнине и повраћања, него и једна четвртина дуготрајних пацијената почиње да има ове симптоме чак и у одсуству ових лекова који су их навели да нам се врате, и на болничком паркингу одмах почну да повраћају, или да повраћају чим намиришу алкохол из ватице којом дезинфикујемо руку пре убадања игле са интравенозном хемотерапијом. Повраћају већ кад виде медицинског техничара који им је давао хемотерапију без обзира да ли су ту особу срели без униформе на улици, супермаркету или било где изван болнице."
    Хемотерапија јесте систематско тровање. Њом се трује ваше целокупно тело. Изгледа да баш због тог разлога она даје барем привремене резултате - тумор се скупља. Међутим, неуспех хемотерапије лежи у истом разлогу, зато што она представља тровање система. Другим речима, смањиће ваш тумор и тест маркер ће дати добре резултате за једно време - изгледаће као да је делотворна. Али она ће озбиљно оштетити ваш имуни систем тако да ће ваше стање бити толико нарушено и нећете моћи да се браните од рака који се увек враћа. Преживећете ако вам остане довољно имуног система да се борите са раком, али ако га немате довољно, страдаћете.
    Џон Керенс, професор микробиологије на Факултету за друштвено здравље Харвардског универзитета написао је у Америчком научном журналу следећи цитат: "За многе лекове које користимо за лечење рака знамо да су канцерогени. Дугорочна последица хемотерапије јесте да неких 5-10% преживелих пацијената умиру од леукемије у првих 10 година након третмана." Сама хемотерапија, као третман рака, изазива леукемију!
    Он наставља: "Ако би специјалисти за хемотерапију јавно признали да она има ограничену корист и да је обично опасна, јавност би захтевала коренити заокрет према не-токсичним методама за спречавање рака. Упркос ових аргумената и критика, хемотерапију заступају чак и они здравствени радници којима је сасвим јасно колико је хемотерапија опасна и штетна."
    ЗРАЧЕЊЕ
    А сад ћемо да размотримо зрачење, односно радијацију или X-зраке. Доктори и зубари вам саветују да не идете пречесто на рентген, зато што тиме лако можете добити рак. Међутим, сада када већ имате рак, лекари вам дају велике дозе зрачења, онога што би вам у другим случајевима саветовали да избегавате зато што изазива рак.
    Понудила бих вам један предлог: рецимо да имате малог сина или ћерку који су савршено здрави, а ја да вам бесплатно понудим 6 месеци зрачења и хемотерапије за њих. Да ли бисте дозволили да то урадим? Наравно да не! Зато што би се ваше дете тешко разболело и можда умрло. Али размислите: ако ми већ не дате да то урадим онда када су здрави, зашто бисте дозволили да им ја или било који други доктор то уради када постану болесни? Уопште нема смисла.
    Ово је приручник под насловом: "Заштита од зрачења у медицинској радиографији". У њему се износе сви ризици од излагања зрачењу и објашњава медицинском особљу како да се заштити од штетних последица зрачења. Ово је слика проналазача рентген-уређаја који се и сам излагао зрачењу. Прво му је кожа потамнела, а онда наборала. Ова слика је снимљена пет година касније. Кожа му је црвена, испуцала и груба. Желим да приметите штету која настаје после дуготрајног зрачења. Касније је добио рак коже и годину дана касније, шест година после првог излагања рентгенском зрачењу, и после низа операција укључујући ампутацију, човек је на крају умро од метастазе - рака који се раширио на све остале виталне органе.
    Владе држава доносе строге законе који уређују излагање зрачењу. Сви лекари, медицинске сестре, техничари и остали који су у додиру са рентген-уређајима било које врсте, морају обавезно да носе мале привеске, мераче који бележе количину зрачења коју су примили током радног времена. У одређеним временским интервалима ови привесци се предају надлежним службама које утврђују колико се један медицински радник озрачио.
    Када идете на рентген или примате зрачење, техничар или медицинска сестра који рукује тим уређајима, стоји са друге стране оловног зида. Не остаје заједно у соби са вама, осим ако не носи јакну са оловним улошком. И то све зато што је зрачење веома штетно. Међутим, вама који имате болест која вам угрожава живот, Америчко друштво за борбу против рака, АМА и ФДА кажу да је радијација сигурна и нешкодљива. Како могу да кажу да зрачење вама не шкоди, а за њих саме је опасно и штетно?
    Износим вам актуелну филозофију заштите од зрачења. Они признају да, цитирам: "Најнезнатнија доза зрачења има могућност да нанесе штету." И то се директно примењује према количини зрачења које сте примили. Актуелна филозофија каже да зрачење има могућност да корисно делује, али и да нанесе штету. То је двосмислено. Другим речима, "мало лошег је понекад и добро". Цитирам даље: "Када се користи у вештинама лечења за добробит пацијента, могућност благотворног дејства приликом излагања зрачењу би морала да превагне над могућим ризицима." То значи да вам зрачење шкоди ако сте здрави и добро вам је, али ако сте болесни, нарочито од рака, онда вам зрачење користи! Ипак, овај приручник тврди да, "јонизујуће зрачење (оно о којем говорим) шкоди животним системима". Ово је слика једне руке са опекотинама од зрачења и она приказује рак као последицу зрацења.
    Други приручник, "Нега зрачењем у онкологији" говори о проблемима које пацијенти имају након терапије зрачењем. Потребна је једна читава књига да би се обухватили сви проблеми. Такође, она дискутује о проблемима секундарних ракова насталих после третмана зрачењем. Да цитирам из те књиге: "Излагање зрачењу или хемотерапији доводи пацијента, леченог због једног тумора, у ризик да по други пут буде лечен због злоћудних органских промена."
    Савремена медицинска литература садржи мноштво примера у којима су пацијенти лечени зрачењем због једног рака - зарадили други рак. А у овој књизи има неколико страна на којима су цитирана друга истраживања на тему појављивања другог рака после третирања првог рака зрачењем. Надаље, предамном су још и бројни други цитати из медицинских чланака у којима се документује настанак других и другачијих врста рака код пацијената који су били на зрачењу због првог рака.
    Терапија зрачењем има општу поделу нежељених последица у целом телу, као и тешких последица на подручја тела где је оно било усмерено. Ово су опште нежељене последице: ране промене на кожи - црвенило, љуштење, смањено знојење, отицање, улцерација, крварење и некроза, што значи одумирање коже! Касније промене на кожи јесу: атрофија - смежурање коже, повећање пигментације - затамњење, губитак косе, појава раница, а понекад и смрт као непосредна последица зрачења. Код рака дојке, зрачење може да изазове смежурање, затамњење дојке, појаву ожиљака, баш као што ми је то мој доктор наговестио. Слике свега овога постоје у овим књигама. Затим следе: мучнина, замор, повраћање, упала езофагуса, упала стомака, пролив и анемија.
    Послушајте сад добро ове документоване нежељене последице зрачења деце, у зависности од подручја изложеног зрачењу: мучнина, повраћање, дехидрација, главобоље, осетљивост коже, ћелавост, замор, отицање мозга, одумирање коштане сржи, упала езофагуса са отежаним гутањем, будућа неплодност, стомачни грчеви, пролив, упала плућа, лако ломљиве кости, перикардитис или упала срчаних омотача, перикардијална инфузија или вода око срца, срчане аритмије, недостатак хормона раста, петуитарна дисфункција, хипотироидизам, отказивање јајника, тестиса, интестиналне опструкције, токсикација јетре, појава ожиљака, погрбљеност, сколиоза и кифоза (или кривљење кичме), абнормалост зуба, ацементација костију лица и меких ткива који их окрузују, неправилан рад ендокриног система, смањена интелигенција, губитак памћења, смањена способност размишљања, смрт појединих подручја мозга, катаракта, оштећења мрежњаче, ослабљен вид, токсикација ушију са губитком слуха, оштећење бубрега, пуцање бешике.
    Преки-терапија јесте нарочит вид зрачења где се привемени или трајни извор зрачења доводи у директан контакт са тумором. То су на пример, радиоактивни импланти који се примењују код рака простате. Ова терапија такође изазива веома сличне нежељене ефекте.
    Како је дошло до тако широко распрострањеног прихватања зрачења у лечењу рака, када сваки лекар зна, и свака здравствена институција признаје, да зрачење изазива рак? Оптужбе на рачун зрачења се често подижу, али се оне обично игноришу. На почетку су сви били одушевљени овом новом техником, пошто зрачење некад изазива привремено повлачење рака. Међутим, рак се скоро увек враћа са каматом, зато што ништа није учињено са факторима који могу да преокрену ток болести и да не дозволе да се он уопште појави.
    Пошто зрачење већ изазива рак, зашто се онда користи за лечење исте болести? Терапија зрачењем је одувек била уносан посао - за болнице, произвођаче опреме и филмова, а и за саме радиологе. Када се милиони долара једном уложе у опрему, долази до снажног подстицаја да се она широко користи, упркос бројним упозорењима да се њена употреба мора строго ограничити. То можете да видите у овом чланку. 
    Касних 1970-тих доктор Ирвин Брас, који је заузимао важне положаје у болницама Розвел парк и Џон Хопкинс, издао је више од 300 медицинских чланака у којима је јавност обавештавао о ризицима од терапије зрачењем и зато му је држава ускратила финансијску потпору за даља медицинска истраживања. Др Брас је указао на 30-годишње заташкавање опасности од зрачења и нарочито на улогу лекара у промовисању те опасности. Хтео је да проучава опасности од зрачења које доктори преписују, и нарочито, улоге истог зрачења у изазивању додатних болести. Али је открио да је од владе немогуће добити средства за истраживање јатрогенија, односно болести које изазивају лекари.
    Ево шта је он рекао: "Људи који имају било какве везе са здравством једноставно не желе да прихвате студију која се отворено бави болестима које су изазвали лекари." И затим наставља: "Сви су ми рекли да сам луд зато што то радим. У праву су. Али у другу руку, да сам својој студији дао другачије име, они би ме ионако одбили, а јавност не би сазнала зашто су ме одбили. Мислим да би било боље да јавност сазна зашто Национални институт за борбу против рака не жели да прихвати ово истраживање. Током 30 година радиолози ове земље су били умешани у погрешно лечење масивних размера, а ниједан лекар једноставно не жели да оптужи другог лекара за погрешно лечење."
    Дакле, јасно је да зрачење изазива рак и да га не лечи. Оно озбиљно угрожава имуни систем и изазива ужасно болне, најчешће трајне последице. Свесна сам да се ове штетне последице не појављују баш код свих пацијената. Међутим, зрачење наставља да шкоди организму без обзира где се оно примењивало, били ви свесни штете одмах или касније.
    Шта мислите о одсецању рака? Да ли се пацијенти могу излечити ако хирург може да допре до ткива захваћеног раком? Рак се не појављује због недостатка хирургије. Не добијате рак зато што у свом животу нисте имали довољно операција. Оперативним лечењем рака нећете оздравити зато што у вашем телу још увек делују сви чиниоци који су довели до рака. Ако одсечете рак, он ће се вратити на истом подручју или негде другде. Да би га се отарасили, неизоставно морате да уклоните чиниоце који су довели до појаве рака. Ако наставите да једете храну која је изазвала рак и не промените начин живота, што је такође довело до рака, и даље ћете имати рак. То је разлог због кога жене које су имале рак на једној дојци у великом броју случајева добију рак и на другој дојци. Када су им уклонили једну дојку, наставиле су да једу и да живе онако како су то одувек радиле. Односно, чиниоци који су довели до настанка рака су наставили да делују и изазвали су рак у другој дојки. Међутим, то не мора да вам се деси ако стварно промените свој начин живота и исхране.
    Доктори су у толикој тами да они неретко предлажу пацијенткињама да уклоне обе дојке чак иако је само једна захваћена раком. Неким женама у чијој породичној историји је било случајева рака дојке доктори предлажу да им уклоне обе дојке профилактички - пре него што се појави рак.
    То је невероватно дубока тама. И ја сам имала рак дојке. Он се није појавио зато што сам имала превише дојки! Проблем се не решава тако што би их одсекли. Одбила сам одсецање дојке, чак и оне дојке која је била захваћена раком. Знала сам да постоји начин да се реши проблем.
    У једној књизи, "Клиничка онкологија за студенте медицине и лекаре", заједничком издању Медицинског факултета Рочестерског Универзитета и Америчког друштва за борбу против рака, читамо упозорења против хируршког уклањања рака, чак и против биопсије. Цитирам: "Експериментима је доказано да хируршка траума умањује отпорност према настанку метастазе." То значи да хируршка траума нарушава ваш имуни систем и повећава опасност од ширења рака.
    Ево још једног цитата: "Биопсија помоћу игле се повремено користи, али игла својом путањом може да још дубље усади ћелије рака које постају основа за његово даље ширење. Биопсија високомалигних тумора засецањем кроз отворено оперативно поље може бити контраиндикована због ризика од ширења тумора на оперативно поље." Дакле, хируршка биопсија као метода за дијагнозу најранијих стадијума рака у неким случајевима може да изазове ширење рака.
    Други истраживачи су експерименталним проучавањима открили да хируршки захвати поражавајуће делују на пацијентов имуни систем и да умањују пацијентову отпорност на рак. Током проучавања на Универзитету Илиноис животиње су биле подвргаване различитим врстама стреса - операцијама, тровањима јетре и хемијским анестетицима. Све ово је довело до смањења отпорности према ћелијама рака које су убризгали у њих. Ова истраживања су показала да су се шансе за раст тумора, као резултат управо претрпљене операције, повећале у распону 50-450%. Дакле, већ и сама операција може да има негативни утицај на ваш имуни систем.
    Ево неких општих смерница којима сам се руководила, а што се вас тиче, сами за себе требате донети неке одлуке:
    1. На почетку сам желела да знам дијагнозу, да знам да ли је моја израслина била рак или не, па сам имала ексцизиону биопсију, односно, уклонили су ми највећи део овог тумора. Сетите се, он се већ тад проширио. Такође, главни тумор је на почетку био веома мали, као мали облутак и уклонили су ми га под локалном анестезијом - лидокаином или новокаином, тако да нисам трпела последице опште анестезије. Ако је могуће, операција се увек треба извршити под локалним анестетиком, зато што је то боље за вас.
    2. Одабрала сам отворену ексцизиону биопсију а не биопсију иглом, зато што се овом другом биопсијом узима само мајушни део тумора, па се тиме отежава доношење коначне дијагнозе рака. Одређена подручја рака могу остати неиспитана оваквим видом биопсије.
    3. Ако неко има рак дебелог црева који омета рад дебелог црева, онда је разумно олакшати опструкцију, па се зато треба ослободити столице. Ако тумор притиска неки витални орган, пожељно је да се ослободимо тог притиска. Смањивање обима тумора, као што су то и мени урадили, јесте разумно. Али запамтимо да већа операција може негативно утицати на ваш имуни систем. Узмите то у обзир када доносите одлуке.
    Да сам онда знала ово што сад знам, не бих дозволила да ми одсеку ни оно мало тумора, зато што бих Божјим оригиналним планом здравља могла да преокренем ток болести. Но, у то време нисам разумела свих 10 корака тог Плана. Сада знам да у свим тим ситуацијама које сам споменула вера у Бога може да доведе до промена околности у телу, за шта конвенционална медицина чак ни не сања да је могуће. Али ви морате да одлучите сами за себе.
    ХОРМОНАЛНА ТЕРАПИЈА
    Следећа категорија јесте хормонална терапија. Лупрон је данас веома популаран лек. Обично се користи код болесника са раком простате. Његови нежељени ефекти су следећи: општи бол, главобоља, севање пред очима, знојење, мучнина, повраћање, стомачне сметње са гасовима и лошим варењем, отицање, гојазност или мршављење, акне, раст косе на лицу, болови у зглобовима и мишићима, депресија, емоционална нестабилност, вртоглавица, дремеж, нервоза, неуромускуларни поремећаји, утрнулост, трзање руку, осетљивост и бол груди.
    Естрогени као што је рецимо Диепостобестерол, познат још и као ДЕС се користи за ублажавање метастазираног рака дојке или простате. Када вам дају овакве лекове за ублажавање, то значи да се доктор више не нада да ће вас излечити. Нежељени ефекти ових лекова јесу: згушњавање крви, срчани или мождани удар, рак јетре, висок крвни притисак, задржавање течности, мучнина, повраћање, депресија, нервоза, повећање груди, мигрена, главобоља, претерани раст утералне поставе, изненадно вагинално крварење код жена. Код мушкараца нежељени ефекти су мање више исти, плус импотенција, атрофија тестиса и гинекомастија - повећане груди код мушкараца.
    Затим ту су и антиестрогени као што је Тамоксифен. Овај лек лекари деле као да су то бомбоне.
    Нежељени ефекти су изненадни пораст температуре, задржавање течности, мучнина, промене на кожи, згрушавање крви, вагинални излив, губитак косе, затвор, промене расположења, рак утеруса, рак јетре, а неке студије су показале чак и потпомагање раста рака дојке у случају да се неколико година стално користи.
    ИЗМЕЊИВАЧИ БИОЛОШКОГ ОДЗИВА
    Постоји још једна група хемијских препарата за третман рака и они се зову измењивачи биолошког одазива. Неки од ових лекова су интерлеукони, интерферони, фактор некрозе тумора и моноклоноантитела. Ови лекови су веома скупа средства за лечење рака. Токсичност интерлеукона се показује у следећем: значајане кардиоваскуларне компликације укључујући изузетно низак крвни притисак и развој синдрома капиларног цурења. То је кад ваши најмањи крвни судови прскају и крв се излива у ваше ткиво. Надаље, ту су добитак на тежини, отицање стопала и ногу, срчане аритмије, срчани напад, мучнине, хипотироидизам и неуропсихијатријске промене које напредују чак и кад је третман завршен. 
    Нежељени ефекти интерлеукона се виде као: хладноће и грознице, свраб са осипом и љуштењем коже, мучнина, повраћање, пролив, анорексија, септички шок - то је пад крвног притиска којим се угрожава живот, тахикардија - убрзан рад срца, срчане аритмије, срчани напад, халуцинације, дезоријентације, привиђања, промене личности, промене у циркулацији крви због којих пацијентима треба дати трансфузију. Набрајам вам ове нежељене ефекте зато што ме људи често питају: "Мој доктор хоће да ми препише тамоксифен или интерлеукон или интерферон, а шта ти мислиш о томе?" Сада када знате шта ови лекови могу да вам направе, ви сами одлучите.
    Следећи је интерферон. Ова онколошка књига каже: "Анти-туморни ефекти интерферона се производе директним тровањем ћелија. Интерферони инхибирају раст како ћелија тумора, тако и раст нормалних ћелија." Општи нежељени ефекти јесу: грозница, замор, мијалгија - бол у мишићима, збуњеност, утрнулост, мравињање, бол у прстима ногу и руку, стомачни болови, затвор, мучнина, повраћање, пролив, анорексија, гингивитис - упала десни. Такође, он изазива депресију, погоршану концентрацију, амнезију, краткоћу даха, упале крајника и синуса, и губитак косе. Некроза ћелија рака може да изазове озбиљно низак крвни притисак.
    Моноклоноантитела могу да изазову низак крвни притисак, кратак дах, анафилаксу - то је колапс који може да има смртни исход, мијалгије (бол у мишићима) и рабдомијализе - то је разарање мишића које изазива отказивање бубрега опасно по зивот.
    КО КОНТРОЛИШЕ ИНДУСТРИЈУ РАКА?
    Одакле потичу сви ови лекови? Зашто рак лече препаратима који су изазазиваци рака, и ко контролише индустрију рака? Највећи број пацијената мисле да лекари и истраживачи управљају здравственим системом, међутим, ови професионалци се скоро увек налазе под контролом нестручњака за медицинска питања.
    На пример, Меморијални центар за рак "Слам кетеринг" у Њу Јорку, један од најутицајнијих центара за рак у свету, контролисан је од стране управног одбора сачињеног од немедицинских особа. Обично су то директори великих корпорација који су уложили велика средства у индустрију рака - метода и инструмената за лечење рака.
    Најважније институције које контролишу индустрију рака и информације које ви и ваш лекар смете да добијете јесу следећи: 1. Меморијални центар за рак "Слам кетеринг" у Њу Јорку; 2. Америчко друштво за борбу против рака; 3. Национални институт за рак; и 4. ФДА (Администрација за храну и лекове).
    Богата породица Астер, која се крајем 19.века обогатила на некретнинама, издавањем станова сиротињи, је обезбедила највећи део средстава за оснивање Њујоршке болнице за рак, која је касније постала Меморијални центар за рак "Слам кетеринг". Међутим, заузврат су тражили велику контролу. Они су диктирали ко ће седети у управном одбору болнице и ко ће бити медицински директор болнице.
    Породица Рокфелер, која је контролисала нафтну компанију Стандард Оил, је почетком 20. века потписала посебни уговор са немачком фармацеутском компанијом АГ Фарбен. После склапања овог уговора, Рокфелерова империја је почела нагло да се интересује за вођење фармацеутског бизниса у свету. Рокфелеровци су почели редовно и богато да финансирају споменуту болницу, па је тако после неколико година потпредседник Стандард Оила позван да се придружи Управном одбору Меморијалног центра. Убрзо је он постављен за директора новооснованог комитета за истраживања.
    Када је избио Други светски рат, Корнелијус Роудс, који је започео истраживања хемотерапије у Меморијалном центру "Слам кетеринг", постао је шеф истраживачког оделења за вођење хемијског рата при америчкој војсци. Њихов наводни циљ је био да проучавају дефанзивна деловања отровних гасова. Међутим, они су под велом војне тајне експериментално испитивали дејства азотног иперита, бојног отрова, на здравим људима и болесницима од рака. Азотни иперит као бојни отров је смртоносна супстанца, али на основу њега су почели да развијају хемотерапију, и још и данас се користи за третман болесних од рака, али под прихватљивијим именима - Ситоксин, Алкоран или Леукоран. Ови лекови се налазе у ПДР-у, референтној књизи лекова, најважнијој књизи лекара фармацеута. Азотни иперит је направљен да би убијао људе и он свој посао веома добро обавља када се да болеснима од рака.
    Средином 1960-тих чланови управног одбора споменутог меморијалног центра били су појединци чије су корпорације почеле да добијају или губе велике своте новца у зависности од успеха одређене терапије против рака. Директори управног одбора меморијалног центра били су појединци као на пример Лоренс Рокфелер и Бено Смит из биохемијске компаније Вордингтон. Године 1988. више од једне трећине управитеља меморијалног центра били су утицајни људи из корпорација које су производиле препарате за које се знало и сумњало да су карцерогени. На пример, "Ексон", један од водећих светских произвођача бензина, највећег изазивача рака. "Џенерал моторс" је одговоран за једну трећину ваздушног загађења у Америци.
    Ово су само непосредне везе са великим корпорацијама. Ако погледате директоре осталих управних одбора, који су чланови меморијалног центра "Слам кетеринг", међу њима ћете наћи произвођаче азбеста, хемијске компаније "Елајд", произвођача црвеног оловног оксида, познатог изазивача рака, и произвођаче осталих материја опасних по живот. Какве ли ироније! Они који зарађују милионе производњом и продајом смртоносних материја, сада згрћу богатство и на други начин - забрањујући или дозвољавајући одређене врсте терапије рака, затим производњом одређених препарата који се користе у тим терапијама рака, изазваних самим супстанцама које они производе.
    Имајући све ово у виду, уопште не изненађује то што се меморијални центар "Слам кетеринг" увек приклања најскупљим приступима лечењу рака, а не превенцији. Када дођу на посао у меморијални центар, ови директори доносе са собом исту пословну и финансијску филозофију којом се иначе руководе - зарадити новац! Резултат је да се истраживања одводе далеко од превенције или спречавања болести, далеко од јефтиних природних решења према третманима на којима се може далеко више зарадити.
    МЕДИЈИ
    Зашто не чујемо ове информације у медијима? Погледајмо сада на повезаност медија са управним одбором меморијалног центра "Слам кетеринг". Године 1988. двојица управитеља центра су били из њујоршке Тајмс корпорације, двојица су били директори Ридерс дајџеста, један је био председник Ворнер комуникација, и један директор ЦБС-а.
    Када су Јунајтед прес (UPI) и Асосијетед прес (AP), две велике светске новинске агенције одбиле да објаве причу о једној перспективној алтернативној терапији рака, а један новинар-истражитељ их питао зашто су то урадили, рекли су му следеће: "Све приче о излечењу од рака морају прво да се провере од стране нашег научно-истраживачког тима у Њу Јорку." И тако, вест није објављена.
    Све приче о третману рака мора прво да одобри једна група у Њу Јорку - Америчко друштво за рак и "Слам кетеринг". Она има потпуну контролу над тиме да ли ће се објавити једна вест о лечењу рака или не. Свака поједина вест о лечењу рака мора да се цензурише пре него што за њу сазнају грађани Америке, на исти начин као што и све врсте третмана рака морају да се одобре, и то од стране једних те истих људи.
    Изнећу вам још неколико документованих случаја контроле медија да не бисте мислили да је ово издвојен случај. Цитирам Џона Слинтона који је био један од најцењенијих новинара у Америци, некадашњи шеф особља Њу Јорк Тајмс магазина. Његове колеге су га звали "деканом своје професије". Пре педесет година, 1953. године, замолили су га да одржи здравицу на свечаности њујоршког клуба новинара. Наслушао се пуно лицемерних говора, па је зато одлучио да отворено проговори пред својим колегама. Цитирам: "У данашњој Америци више не постоји слобода штампе. То знамо и ви и ја. Када бих дозволио да се поштено мишљење објави барем у једном броју мојих новина, изгубио бих посао за мање од 24 сата. Посао нас новинара је да уништимо истину, да лажемо у очи, да искривљујемо, оцрњујемо, да искориштавамо туђу похлепу и да продајемо своју земљу и расу зарад коре хлеба. То знамо и ви и ја. И каква је то лудорија, ова наводна слобода штампе? Ми смо марионете богатих. Они вуку конце, а ми играмо. Наши таленти, наше могућности, наши животи, све је то својина других људи. Ми смо интелектуалне проститутке." 
    Ричард М. Коен, продуцент у политицкој редакцији ЦБС-а је рекао: "Намећемо наш план извештавања тиме што ми бирамо шта ћемо и како ћемо извештавати." Ричард Салах, бивши председник ЦБС-ових вести је рекао: "Наш посао је да не дамо људима оно што они желе, него да им дамо оно шта ми мислимо да требају имати." Мало је познато да монопол над медијима лежи у рукама неколико породица и светских корпорација. Ево ко поседује масивну имовину медијске корпорације AOL/Time Warner.
    АМЕРИЧКО ДРУШТВО ЗА РАК
    Рак је веома уносан посао и они жртвују твој живот у том процесу. А како стоје ствари са Америчким друштвом за рак, високо цењеном организацијом која ангажује веома велики број волонтера? Она скупи преко 400 милиона долара годишње само од слогана "Иди на преглед и пошаљи нам чек", како га називају. Међутим, нису помогли ниједан иоле значајан напредак помоћу овог колосално великог прихода.
    Очито је да се Америчко друштво за рак окориштава нашом великом забринутости због рака, без обзира што кардиоваскуларна обољења односе два пута више живота од рака. Међутим, Америчко друштво за борбу против срчаних оболења прима далеко мање донација за истраживање од оних окупљених око рака. Зашто? Америчко друштво за рак изванредно добро одржава високу свест нашег друштва о раку. Не прође дан, а да се у новинама не појави неки чланак о раку. Када познате личности као што су сенатори, глумци и друге славне личности умру од рака, од тога медији направе националну драму коју сви фасцинирано пратимо.
    Америчко друштво за рак је 1953. године основао нико други него Џон Рокфелер у њујоршком клубу Харвард. Он је чак набавио средства потребна за установљавање овог друштва. Оно је од самог свог почетка имало намеру да обликује јавно мњење. Главни циљ друштва јесте да у јавно мњење усади идеју да се одмах јавите лекару чим и најмање посумњате да имате рак.
    Почетком 1940-тих група богатих појединаца је спровела реорганизацију Америчког друштва за рак. Кључни људи међу новим вођама били су Елмер Боуст, директор компаније Хофман-Ларос, и Алберт Ласкер, утицајни креатор реклама за дуванску индустрију. Његов слоган "узми Лаки-цигарету, а не слаткише" је навео многе жене да у периоду 1930-1940-тих почну да пуше. И поново, "згрћи новац!" Ласкер је зарадио најпре тиме што је навео жене да пуше, а онда је зарадио далеко више преко Америчког друштва за рак тиме што је према њему усмерио средства за наводно лечење рака изазваног последицама рекламе за рак. Боуст и Ласкер су изумитељи најуспешније технике за скупљање новца за лечење рака.
    Године 1978, новинар Бери Цоук је водио истрагу о Америчком друштву за рак и открио је да ова непрофитна агенција ненаменски трошила многе милионе долара скупљене за борбу против рака, а да је у исто време тврдила да нема напретка против рака зато што немају довољно средстава! Од новаца што се скупи, ово друштво потроши 61% на плате запослених, путовања директора и канцеларијске трошкове, а на стварну помоћ пацијентима се потроши мање од 5%. Америчко друштво за рак не жели да нађе лек за рак, зато што би тиме изгубило посао.
    Своју тврдњу ћу доказати следећим догађајем: године 1952, једна локална подружница Америчког друштва за рак је објавила велики чланак у новинама тражећи од своје матичне организације да испита могућности четири нова могућа лека за рак. Међутим, овај огранак је био искључен из редова овог друштва. Председник локалне подружнице био је запрепаштен и рекао је: "Питамо се какав смо злочин учинили, а ми смо само покушали да помогнемо да се реши проблем рака." Да ли Америчко друштво за рак има скривене мотиве? Оно их је објавило у магазину Харперс. Цитирам: "У повељи Америчког друштва за рак стоји да је оно привремено удружење које се мора распустити истог дана кад се пронађе лек за рак." Па зашто би онда Америчко друштво за рак икад признало да лек постоји? Морали би да се разиђу и одрекну се тих 400 милиона долара које добију сваке године.
    НАЦИОНАЛНИ ИНСТИТУТ ЗА РАК
    Национални институт за рак је владина истраживачка агенција чија је главна одговорност да, како кажу, "воде рат против рака". Овај институт потроши милионе долара скупљених од пореза на фондове за истраживање и за научнике у различитим установама. Овај институт се руководи истом пословном политиком као и у случају Меморијалног центра "Слам кетеринг" и Америчког друштва за рак. Године 1971, донесен је национални закон о раку којим се започео "рат против рака". Пре тога, касних 1960-тих, амерички Конгрес је установио националну консултациону групу за истраживање "победе над раком". Управо је ово тело дало налог Конгресу да започне "рат против рака". Од 26 чланова комитета за борбу против рака, десеторо су били чланови Америчког друштва за рак, четворо су повезани са меморијалним центром "Слам кетеринг", а неколико између осталих су били из хемијских и фармацеутских компанија, истих оних који имају користи од милиона долара од пореза који се већ сливају у њихове џепове.
    Национални институт за рак ради на следећи начин: научник подноси молбу за добијање фонда за истраживање. Ову молбу мора да одобри широк круг других научника, бирократа и бизнисмена. Они морају да се међусобно сложе да му одобре средства. Готово по правилу, поднесена молба мора бити унутар граница конвенционалне науке. Овим ограничењима се онемогућава одобравање радикално нових идеја и приступа. И зато, Национални институт за рак никада не улаже у истраживања природних третмана рака или било које друге болести. Недавно основани огранак за алтернативну медицину при Националном институт за рак није ништа друго него средство за изигравање јавности, пошто све више постаје очито да је такозвани "рат против рака" помоћу конвенционалне медицине катастрофални промашај оних који дижу велику галаму против алтернативних и нетоксичних метода.
    Надаље, народу се узима новац за усавршавање хемотерапија, и то преко новца скупљеног порезом, а којег Национални институт за рак прослеђује до истраживача. Затим, народ поново плаћа лекове, и то по монополским ценама, истим оним приватним компанијама које су их патентирале ради свог добитка. Дакле, наплаћују вам зеленашке цене за лекове за чије сте откривање и усавршавање већ платили путем пореза. Каквог ли рекета!
    АГЕНЦИЈА ЗА ХРАНУ И ЛЕКОВЕ
    ФДА, Агенција за храну и лекове, је владина установа у којој раде државни службеници и политички постављене особе. Њена теоретска улога је да заштити народ од штетних и бескорисних метода у лечењу од рака и продора лоше хране на тржиште. Међутим, они су ватрени заступници хемотерапије и зрачења - екстремно штетних третмана. Амерички сенат је 1984. године саслушао 11 службеника ФДА који су оптужили своју агенцију да је подмићена од стране фармацеутске индустрије коју би она заправо требала да контролише. Сведочили су да су их други службеници ФДА шиканирали сваки пут када би се залагали против пуштања одређених лекова на тржиште.
    Године 1976. Њухејвенски медицински журнал је овако коментарисао стање у ФДА: "Неколико запослених у ФДА су месецима били отворено пијани, било је међусобног застрашивања, директори појединих оделења су се укључивали у активности којима су изазивали непослушност запослених, људи су збијали шале на рачун других. Овде описујем лекаре, који су гунђали, приговарали претпостављенима, нису одговарали на питања. Такво понашање досад нисам видео ни у једној институцији." Један други аутор сматра да овакво понашање више одговара лудници него врхунској државној агенцији. Управо ови људи означавају методе природног лечења као шарлатанство.
    Поред овога, између фармацеутских компанија и ФДА постоје "двострука врата": неки службеници ФДА ватрено се залажу за давање дозволе одређеном леку, а када тај лек добије одобрење, онда они напусте свој посао у ФДА и, замислите изненађења, пређу да раде за компанију која производи дотични лек. И сви се претварају да је то легално и часно. Америчко друштво за рак, Национални институт за рак и ФДА спавају у истом кревету. Раде само за свој интерес, а не за вас.
    СТОПЕ "ИЗЛЕЧЕЊА"
    Хајде да сада говоримо о стопи излечења. Ваш лекар вам често даје неке извештаје о проценту успешно излечених одређеном терапијом, међутим, шта ваш лекар подразумева под "излечењем"? Америчко друштво за рак се већ годинама придржава веома чудне дефиниције излечења од рака - то је кад се преживи 5 година после давања дијагнозе. Репортер Њу Јорк Тајмса их је једном питао да му дају дефиницију "лека", на шта му је збуњени заменик директора овог друштва одговорио: "Нисам још узео речник да бих нашао дефиницију лека. Ми заправо не знамо шта подразумевамо под леком." Ово је објављено у Њу Јорк Тајмсу 1979. године.
    Лекари ретко користе реч лек када међусобно разговарају зато што знају да су излечења рака конвенционалним методама веома ретка. Свеједно, дефиниција лека у Америчком друштву за рак је постала још смушенија. На пример, Америчко друштво за рак је признало да је међу 20 милиона излечених жртава рака у Америци сврстала појединце који, цитирам, "још увек имају рак". То значи да се под "излеченом особом" сматра особа која је лечена од рака и онда преживи наредних 5 година. Али, ако се рак поврати и овај умре, он ће бити у веома чудној ситуацији зато што је умро од болести од које је званично био излечен. Због тога ће ваш доктор убрзо престати да вам сервира импресивну статистику преживљавања 5 година после давања дијагнозе рака. Али, хајде да видимо како се долази до ових бројева.
    У својој књизи "Индустрија рака" (The Cancer Industry: The Classic Expose on the Cancer Establishment), писац Ралф Мос (Ralph W. Moss) изванредно описује превару и лагање помоћу статистика. Ево једног примера: Др Харден Џонс, професор медицинске физике на Берклију и специјалиста за статистике старења и ефекте дрога и зрачења тврди: "Став да пацијенти лечени конвенционалним терапијама живе дуже од оних који нису третирани њима је под јаким утицајем метода за одређивање група." Ако особа у категорији нелечених умре у било које време током посматрања, то се бележи као "Смрт у контролној групи" односно као неуспех приступа нелечења. Ако особа у категорији лечених умре током третмана, или пре него што се третман заврши, подаци о њима потпуно нестају из студије. Они се не укључују у студију зато што, цитирам, "више не подлежу критеријумима који су установљени изразом ´лечени´". Дакле, ако пацијент умре 89. дана хемотерапије која траје 90 дана, он једноставно нестане са листе третираних пацијената, и не бележи се као неуспех. "Ако би одстранили овако пристрасно тумачење резултата, уобичајени малигнитети би имали изузетно сличну стопу смртности са стопом смртности нелечених особа" - закључује др Џонс.
    Такође, нема аргумената за тезу да рана дијагноза повећава стопу преживљавања. Новим техникама смо у стању да дамо дијагнозу раније, око 6 месеци раније. Али, шта тиме добијамо? Тиме стопу преживљавања од 4,5 година претварамо у стопу преживљавања од 5 година, и то онда називају "излечењем". Ништа се није променило по питању преживљавања, осим почетне тачке мерења коју су одлучили да узму. Наравно, што вам болест раније открију, толико ћете дуже живети и имаће више времена да вам пружају скупо лечење. Али, тиме уопште нису били у стању да продуже време преживљавања.
    Такође је очито да конвенционалне методе нису успеле да зауставе пораст стопе смртности. Овај и претходни век су показали стални и незаустављиви пораст стопе смртности од рака. Године 1900, од 27 смрти само је једна била због рака; 1920. - 1 од 16; 1930. - 1 од 12; 1940. - 1 од 9; 1950 - 1 од 7; 1 од 6 у 60-тим и 70-тим и стопа смртности наставља да расте. На први поглед изгледа да је то тако зато што живимо дуже, и што је рак болест средовечних и старих. Међутим, то није једини разлог пораста. Ове бројке су већ прилагођене годиштима умрлих и узимају у обзир повећану просечну старост нашег становништва. Стандардна бројка за излечење од рака током 1980-тих, што заправо није излечење него петогодишње преживљавање, износи једну трећину или 33%. Али одједном, Америчко друштво за рак проглашава да ће 49% болесника преживети после дијагнозе. На први поглед то изгледа као изванредно побољшање, али како су дошли до те бројке? Стопа преживљавања се заправо није повећала, него је индустрија рака измислила нови и другачији стандард кога ће изнети пред јавност. То су назвали "варијантом петогодишње статистике преживљавања", односно "релативном стопом преживљавања". Званичници за рак сматрају да је релативна стопа преживљавања прецизније мерило за одређивање напредовања рака. Релативна стопа преживљавања узима у обзир очекивану стопу смртности - то знаци, ако особа не умре од рака, онда ће је можда прегазити камион, па се и то мора узети у рачуницу. Да ли стварно употребом овог непоштеног мерила можемо да докажемо да ће стварно 49% пацијената бити живи после давања дијагнозе? Ето одакле долази ова бројка од 50% преживелих. То се једноставно зове "лагање помоћу статистике".
    Наредна озбиљна грешка у рачуници Националног института за рак је у томе што су приликом рачунања узели у обзир само белце. Доказано је да је стопа појаве рака и смртности код црнаца већа него код белаца. Дакле, Национални институт за рак је намерно узео бројке само од белаца и представио их је као нормативне, али је занемарио стопе рака и смртности код црнаца. За ове тврдње о великом напретку се испоставило да су превара када се појавио чланак у Медицинском журналу Нове Енглеске који је открио да нису узете у обзир стопе појаве рака и смртности код црнаца, нити су узети у обзир болесници од рака плућа. Једноставно су одбацили ове групе само зато што су њихове стопе биле више. Још лагања са статистикама. Постоје књиге које документују превару и фалсификовање у науци, нарочито медицини, али ви их највероватније нећете наћи у локалној књижари. Књига "Издајице истине, превара и лаж у научним холовима" (Betrayers of the Truth: Fraud and Deceit in the Halls of Science, аутори William Broad i Nicholas Wade) показује како наука заправо делује и зашто научници варају и кривотворе налазе својих студија. А књига "Рекетирање у медицини" (Racketeering in Medicine: The Supression of Alternatives, аутор James P. Carter) износи на видело велико и оркестрирано потискивање алтернативних метода лечења од стране владе и медицинских организација. 
    Ево још једног примера интимног односа између ФДА и фармацеутских компанија које би ова прва требала да контролише. ФДА и Веће за рекламу фармацеутских производа (ФАЦ) које заступа око 35 главних фармацеутских фирми су основали једно ново тело и назвали га "Национално веће за борбу против здравствених превара". Они наводно дају велики новац лекарима и здравственим специјалистима да јавно дискредитирају све нетрадиционалне терапије, а понајвише оне за које је доказано да су најперспективније и тиме представљају велику претњу фармацеутској индустрији. Ипак, ФДА непрестано одобрава опасне и смртоносне супстанце, и када неки од тих "чудесних" лекова закажу изазивајући озбиљне повреде и смрт код једне особе или хиљада људи, нико не подиже оптужбу против ФДА, ни лекара, нити призвођача, а камоли да неко буде осуђен или кажњен. У најбољем случају, опасни лек се тихо уклони са тржишта. Међутим, казнене мере се веома често покрећу против оних који практикују алтернативне терапије.
    Хемотерапија и зрачење који изазивају рак и који су усмртили на стотине, хиљаде, ако не и милионе људи, јесу једине терапије које влада препоручује и дозвољава да се користе. Ове терапије су уведене у употребу као нове методе са обећањем да ћемо једном у неодређеној будућности, можда, пронаћи лек за рак. Са друге стране, такозване алтернативне терапије се непрестано оптужују да пружају лажну наду. Међутим, права катастрофа је управо лажни тридесетогодишњи и невероватно скупи "рат против рака" од стране владе и фармацеутских компанија, и њиме се показало најдрскије изопачење званичне медицине и најбезочније давање лажне наде које су Америка и свет икада видели.
    Када се елиминису лажне статистике, дугогодишња стопа преживљавања болесника од рака третираних конвенционалном медицином пада на катастрофална 3%. Ово је документовано 1996. године у престижном медицинском журналу "Лансет". Цена неге милиона Американаца захваћених раком се процењује на негде између 4 и 7 трилиона долара у задњих 20 година. То је застрашујуће велик новац који фармацеутско-медицински картел држи у рукама. Зар онда не изненађује то што они не признају да се рак може излечити природним методама?
    Др Бенџамин Рас, потписник америчке Декларације независности је пре 200 година предвидео следеће: "Ако медицинску слободу не уградимо у Устав, доћи ће време када ће се медицина организовати и постати прикривени диктатор. Ограничавање вештине лечења само на једну класу људи и ускраћивање једнаких привилегија другима ће установити Бастиљу медицинске науке. Сви такви закони су не-амерички и деспотски. Они су заостаци монархизма и нема им места у републици. Устав ове републике би требало да обезбеди могућност за медицинску слободу, исто као и за верску слободу." Каквог ли пророчанства!
    Др Лорин Деј
  24. Волим
    ego got a reaction from Титаник in Дијагноза - карцином   
    Још једном, предмет расправе није Ивона, нити њен лик и дело, већ наведена конкретна тема.
  25. Волим
    ego got a reaction from Vecana in Hrabrost i kukavičluk   
    БЕСЕДА о страху безбожника
     
    Бјеже безбожници кад их нико не гони, а праведници су као лавићи без страха (Приче Сол. 28, 1)
    И сенке се боје безбожници; сенке од дрвећа чине им се као војске. Где год шта шушне, безбожник мисли: осветник.долази! Треперење лишћа он чује као звеку синџира; гласове птица он прима као поклич ловаца који јуре дивљач; траву он гледа као шпијуна свога злочина; воду као сведока против себе; сунце као судију; звезде као подсмеваче. О браћо моја, колико се лажи рађају из страха! Јер и страх је од греха, грех од ђавола, а ђаво је отац сваке лажи.
    Страх је први плод греха. Кад Адам сагреши, он се сакри испред лица Божјег. И кад га Бог викну, он рече: чух глас твој, па се поплаших (Пост. 3, 10). Пре греха Адам није знао за страх; нити се скривао испред лица Божјег, но, напротив, јурио је вазда у сусрет Богу. А чим згреши, поплаши се!
    А праведници су као лавићи без страха. Без греха, без страха. Без греха, без немоћи. Безгрешни су моћни врло моћни, и храбри врло храбри. Праведници су снажни и неустрашиви. Такви су праведници, само праведници.
    О Господе безгрешни, спаси нас од празнога страха, но пре тога сачувај нас од греха, страху родитеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.
     
    Свети владика Николај
     
×