Jump to content

Mironosica

Члан
  • Број садржаја

    5767
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    4

Репутација активности

  1. Волим
    Mironosica got a reaction from Натан in Psi na službenom zadatku :)))   
    Kelner
  2. Волим
    Mironosica got a reaction from Биљана, два in Прелест   
    АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
    СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
    О подвижничком животу у Цркви


    О ПРЕЛЕСТИ
    Словенска реч "прелест" се етимолошки састоји од корена "лест", односно лаж, обмана и заблуда, и префикса "пре" који значењски појачава и повећава дејство или особину. Дакле, прелест је нарочито опасна, нарочито страшна духовна заблуда или обмана, која човеку долази од демона.
    Прелест је губитак исправних духовних оријентира. Прелест је понављање греха Адама и сатане, када човек изван правилног духовног развоја, ван аскезе и учења о спасењу Православне Цркве жели да достигне духовне висине; када он без уподобљења Богу кроз живот по јевАнђељским заповестима и борбу са грехом жели да буде једнак Богу. Наравно, многи људи који се налазе у прелести ће одрицати да желе да буду једнаки Богу; међутим, у њиховој подсвести постоји погубна идеја о сопственом духовном значају, мисао о висини сопственог унутрашњег живота.
    Како се рађа прелест? Како се испољава? Прелест почиње од непослушности Цркви, од тражења некаквих нарочитих путева спасења и усавршавања, односно од некаквог самовољног духовног експериментисања.
    Почетак прелести је увек претерано поверење у себе. На пример, поверење према својим субјективним доживљајима и њихово култивисање; услед тога код човека могу да се појаве извесне визуелне и аудитивне слике. Слике своје фантазије и демонске појаве такви људи често доживљавају као Божанско откривење или посету Анђела.
    Основа прелести, као и основа сваког греха, јесте гордост и надменост. А сама гордост има неколико аспеката, неколико облика. Гордост пред људима - световна гордост - јесте оно што називамо охолошћу. Други облик гордости јесте гордост духовна, гордост пред Богом, када човеку изгледа да има пуноту врлина и све што му је потребно за спасење, да му нико и ништа није потребно. Горди човек у прелести је уверен да му није потребна чак ни помоћ благодати Божије, већ да све сам може да постигне, својим умом и подвигом своје личне воље. Овде започиње премештање центра духовног живота од Бога на самог себе, овде започиње духовни егоцентризам. Човек жели да црпи духовне снаге у себи самом, у својим мистичким доживљајима и својим личним откривењима. Слично се сличним привлачи, то је закон духовне симпатије. Због тога гордост доводи човека у везу, односно у нарочиту блискост са духом гордости - сатаном. Душа гордог почиње да прима информације од демона, информације од света палих, одбачених, тамних духова; информације у виду блиставих идеја, које он доживљава као духовна открића и сматра да још ниједан подвижник није имао таква познања каквих се он удостојио.
    У области осећања и емоција сатана му даје некакве чудне екстазе. Оне му изгледају као благодат Духа Светога, као највише духовно стање, рај његове душе. А у ствари ове екстазе представљају само лукава дејства страсти које раћа и преображава демонска сила. Дакле, сличну нервну узбућеност, узбућеност плоти и крви он доживљава као духовна, Богом дата стања. Међутим, треба рећи да ова сатанска надахнућа и екстазе у дубини своје душе он ипак осећа као нешто страшно и туђе. Због тога се код духовно обманутих, тј. прелешћених људи приливи "радости" смењују падом расположења и очајањем. Готово код свих обманутих људи периодично наступају стања паклене тескобе када они желе да заврше живот самоубиством.
    Прелашћени човек добија информације и на нивоу осећања. Он може да има некакве чудне визије које личе на визије наркомана: понекад су то хаотичне слике, а понекад - читаве сцене које пред њим приказује демон. И за време молитве он, такође, често замишља на визуалном плану оно за шта се моли, замишља слике раја и пакла. (Фантазија и визуалне представе за време молитве већ представљају патологију молитве, а често, премда не и увек - један од симптома прелести). Понекад он чује гласове које доживљава као гласове Анђела-чувара или као Херувимско појање. И на крају долази до закључка да му више нико није потребан: ни учитељ, ни књиге, ни искуство Цркве, да га је Бог изабрао за пророка, за Свог сабеседника, и да он добија све своје сугестије и мисли непосредно од Њега. Тада овај човек потпуно престаје да прихвата оно што му други говоре. Уколико га уверавају да он противречи Светим Оцима, то за њега није аргумент, јер он у дубини душе сматра да су Свети Оци можда и достигли извесну висину, али да се он узнео изнад њих и да види више него они. Ако га убеђују да је то од демона, он сматра да са њим говоре непросвећени људи, који једноставно не схватају његову духовну висину, јер говоре с позиција свог незнања и ништавности. Због тога прелашћени у свом срцу дубоко презире оне који покушавају да му отворе очи и да га изведу из овог погубног стања.
    Често су у прелест падали људи који су брзо напредовали у духовном животу и затим "се одушевили" сами собом. До овог стања обично не долази одмах; оно започиње, по правилу, од противречења, а затим - непослушања оним лицима која су постављена изнад нас; за мирјанина је то црквена јерархија, за монаха - игуман и духовни отац. Затим непослушање прелази у потпуно презирање свих савета и мржњу према ономе ко разобличава човека. Човек сам постаје себи идол, не може истински да се моли Богу, макар и веома дуго молитвословио. Јер права молитва подразумева осећање сопствене немоћи, а он обраћајући се Богу, подсвесно сматра да већ има све што му је потребно за спасење. И Бог за њега постаје сувишан и непотребан. Прелешћени човек у молитви стално тражи нова "запањујућа" откривења, "снажна" духовна осећања. Он као да постаје гурман својих сопствених страсти које му ђаво показује у виду високих духовних осећања. Мрачни духови иду у сусрет његовој души која је за њих отворена, иду ка његовом унутрашњем зову, и човеку изгледа да он овде, на земљи доживљава исто што и Анђели на небу; овде на земљи он зна и види оно што у рају созерцавају хорови Светих.
    Овакав човек себе постепено боготвори, постепено почиње да осећа да је он некакав центар целог света. Он не може да воли друге људе, јер воли само себи и то и те како себе воли. Он воли себе са некаквим религиозним страхопоштовањем и зато га нервирају они који се не односе према њему исто тако. Често човек који се налази у прелести као да је у непријатељству и рату са свим осталим људима; он може да призна само онога ко поверује у његове умишљене врлине и његову наводну светост. Ови људи деградирају и умно, и духовно; за околину они често постају предмет смеха. Код њих понекад за време молитве у нервном, страсном узбуђењу почињу конвулзије, грчеви, цури им пена из устију; они прекидају молитву неким страним усклицима и крицима. Међутим, без обзира на овако тешко стање они се ипак не отрезвљују. Чини им се да је свет неправедан према њима, прогони их и мучи као све пророке.
    У житијима Светих читамо о случајевима прелести, о визијама које су духовно обманути, прелешћени људи сматрали за појаву Спаситеља, Мајке Божије и Анђела; о захтевању околине да их поштује. Обично они који падну у прелест, као они који упадну у вучију замку, остају у њој, не могу да се ишчупају; човека од прелести може да спаси само нарочита благодат Божија. Само неки снажан и страшан потрес може да врати човеку изгубљено смирење и да васпостави усмереност његове душе ка Богу. Управо зато, ако се и дешавају случајеви исцељења, оно се одвија кроз огромне патње, дуготрајне болести или неки очигледан уплив Божанске силе. Због тога на духовном путу гордост представља највећу опасност. Да, сви греси удаљавају човека од Бога, сваки грех је тајни савез са демоном, али је гордост најстрашнија од свега. Она човека чини својим међу палим духовима; чини га јединственим духом са сатаном.
  3. Волим
    Mironosica got a reaction from Биљана, два in Прелест   
    OTAC TADEJ - "Kakve su ti misli, takav ti je i život."
    Deo zapisa prof. Vladete Jerotića o jednom od naših najuglednijih duhovnika
    Duhovnik iguman Tadej, osvojio me je već posle nekoliko rečenica koje smo izmenili u bašti manastirskog konaka u kome stanuje. Rođen je 1914. godine, od mladosti je monah. Boravio je više godina u manastirima u Peći, Gornjaku, Vitovnici, dok nije dospeo u ovaj manastir. Omanji rastom, suvonjav, prosede, skoro već sede brade i kose, blagih kestenjastih očiju, razgovara smireno i vedro. Oseća se da je nečim ispunjen, što iz njega zrači i što ljude privlači, sa željom da budu u njegovoj blizini.
    Govorili smo, najpre, poduže o bolestima, o raku naročito. Bio je ovog leta u Prolom-banji, pored Kuršumlije, koja je već izlečila nekolicinu od raka. O jednom pacijentu koji je imao rak nosa, u već poodmakloj fazi, otac Tadej priča da je posle nekoliko meseci provedenih u banji, od raka ovog bolesnika ostao, tako reći, samo ožiljak. "Treba, naravno, i verovati u lekovitost banjske vode", kaže otac Tadej, "u čiju stvarnu vrednost nema razloga da se sumnja. Od svega je najvažnije kako bolesnik prima istinu o svojoj bolesti. Da ne ulazimo u haotičnost emotivnog života ljudi koji su dobili rak, veoma je značajno da saznanje o bolesti prime mirno. Ako se bolesnik ne uplaši i ne uznemiri, rak neće brzo rasti, ili neće uopšte da raste. Naprotiv, emotivna uznemirenost, preterana briga i strah ubrzavaju rast raka. Ako neko može još i da se upita za dublji smisao nastanka svoje bolesti, biće na najboljem putu mogućeg izlečenja, ali što je važnije - ispravljanja krive staze svoga dotadašnjeg života."do; Setio sam se skorašnjeg čitanja referata japanskih lekara koji su oni izneli na Svetskom kongresu psihosomatičara u Rimu. Saopštili su istorijat desetorice bolesnika sa rakom, uglavnom u poodmakloj fazi bolesti, koji su, osim dvojice, bez ikakvog lečenja izgubili svoju bolest i posle duže od deset godina, od kada je bolest bila histološki dijagnostikovana, ostali zdravi. Skoro svi ovi bolesnici bili su religiozni ljudi, svi su znali od čega boluju, svi su ovo saznanje primili mirno, a većina i kao znak potrebe za korekcijom dotadašnjeg života. Otac Tadej kaže da je prelest najteža čovekova bolest i pošto je svaki čovek sklon prelesti, telesne bolesti su popravljači i opominjači čovekovi. čovek se buni protiv bolesti, sklon je roptanju i odbijanju davanja smisla bolestima, pa ipak, zdrav čovek, potpuno i uvek zdrav čovek, lakše gubi vezu sa duhom nego bolestan.
    Druga česta tema naših razgovora bila je čovekova težnja i čežnja prema Bogu i duhovnom usavršavanju. Otac Tadej, slično ocu Justinu Popoviću, misli da nije potrebno prihvatiti ideju reinkarnacije, jer se svaki čovek usavršava posle smrti počevši od onog stepena svoga duhovnog uzdizanja do koga je dospeo na Zemlji. "Nema nikakvog spavanja do Strašnog Suda, kao što uče neki sektaši. Kako Duh može spavati? On je neprestano budan i aktivan. Naše telo nije u stanju da prati Duh u ovoj aktivnosti, otud dolazi san, za vreme koga se telo na izvestan način odvaja od Duha i prepušta odmoru i oporavljanju. Za to vreme Duh je u svome svetu. On može tamo doći u dodir sa umrlim duhovima ili duhovnim svetovima uopšte. Retko se desi da se čovek ujutru nečega seti. Ima, naravno, i običnih snova koje proizvodi tkanje duše. Ono čime se duša u budnom stanju najviše bavi, to se doi noću, kao na filmu, odvija. (...)
    Nije svejedno šta je ko želeo i za šta se borio na Zemlji. Duhovan čovek borio se za duhovno, za izlaz u nebo, telesan čovek borio se za zemaljsko. Izgleda u prvi mah da je mala razlika između nekoga ko je verovao u ideju pravde ovde na zemlji. Razlika je ipak velika, pa zato i pored prividne vere, poštenja i žrtve nekoga ko traži pravdu na zemlji, on i posle smrti produžava da želi pogrešno, i naći će se u pogrešnom društvu. Srodne duše se traže i ovde i tamo. Kada nađete neku srodnu duhovnu dušu ovde, ostanite sa njome, jer je velika radost družiti se sa istomišljenicima". Kada sam na ovo primetio da se kaluđeri u nekom brojnom manastiru ne slažu baš najbolje međusobno, otac Tadej se nasmejao i uzvratio da je to tačno, ali da je to zbog toga što su oni samo prividni istomišljenici. "Većina i u manastiru zadržava svoje navike, egoističke ciljeve i želje. Otud su mnogi svetitelji odlazili iz manastira i povlačili se u usamljenost isposnica." Da li je to bilo pogrešno, ili je pogrešno ostati sa monasima u manastiru, upitao sam. "Ovo su hteli da saznaju i sami duhovnici i dobili su iz duhovnog sveta odgovor da su oba puta ispravna - kada je duh LJubavi prisutan". (...)
    Treba li da napomenem da otac Tadej nije školovan čovek, jedva da je završio monašku školu, što ne znači da nije voleo da čita knjige, iako ne preterano. Ono što govori, pre bi se reklo da je plod njegovog unutrašnjeg sazrevanja, nego posledica pročitanih knjiga. (...)
    Kako se treba boriti protiv gneva? Na ovo pitanje došao je sam otac Tadej u razgovoru, kao da je znao da je to problem koji sam mislio da mu postavim. Naveo mi je primer dvojice svetogoraca koji su se četrndoaest godina morali boriti protiv iskušenja gneva. Jednom se od njih pojavio sam Hristos i rekao mu da se gnev pobeđuje odricanjem želja i svoje volje. Otac Tadej kaže da se mi gnevimo, ili zbog toga što nam se ne ispunjavaju želje, ili što sebe izdižemo nad onim na koga se gnevimo. "Ako prestanem da se postavljam prema ljudima kao sudija i kao neko ko je vredniji, gneva neće biti. Isto je tako i sa našim nemirima. Nemirne misli izazivaju haotično stanje kod drugih ljudi sa kojima dolazimo u dodir. Moramo naučiti da vladamo svojim mislima, da unosimo red u njih, onda nam neće moći ništa da naude nemirne misli drugih ljudi. Treba da se učimo jednostavnosti i prostoti Hristovoj. Kada negde hoćemo da idemo i nekoga posetimo, pa unapred mislimo da ćemo možda smetati, onda naša poseta neće ispasti kako treba, jer već dolazimo sa zbunjujućim mislima koje će proizvesti negativno dejstvo na onoga kome idemo.
    Nema smirenja dok se srce ne umiri i ne počne da prima utiske spolja bestrasno. Ovakvo stanje nije lako postići i ono ne znači preosetljivost prema bolovima i patnjama drugih ljudi, već samo prema sopstvenim prohtevima koji i dalje izazivaju našu patnju. Kako sebe lišiti sebe, a i dalje ostati osetljiv za bolove ljudi i sveta? Samopregorevanjem. (...)
    Samo blagost i ljubav spasavaju i čoveka i ceo svet. Ništa se nije nikad postiglo nasiljem. Silom možeš samo izazvati otpor i mržnju. Zar nije tako u porodici, široj zajednici i u državi? Starac Amvrosije, kod koga sam u manastiru u Miljkovu bio mlad kaluđer, i sam učenik starca Amvrosija u Optina-manastiru, bio je neobično blag iguman. Nikad nikog nije kažnjavao. Od nas tridesetak kaluđera, većinom Rusa, a bilo ih je svakojakih, bio je jedan koji se povremeno gubio iz domanastira, po sedam dana pio, i opet se vraćao u manastir. Ni njega nije kažnjavao. (...)
    Pričali smo malo i o nedavnom srpskohrvatskom ratu i međusobnom ubijanju nevinih. Otac Tadej, najpre, kaže da je višegodišnje otvoreno ili pritajeno potpirivanje mržnje jednog naroda protiv drugog, sve više ličilo na otvoren poziv Srbima da se svete za ustaške zločine u Drugom svetskom ratu. Znajući da su krivi, mnogi Hrvati plašili su se osvete, zato su se naoružavali i spremali se ne samo za odbranu, već i za napad. Uvek su takve reakcije u onoga ko je kriv i uplašen, ali sve se, ipak, odigrava, uvek, po Promislu Božijem. "Nevine žrtve seme su pokajanja i čistijeg života onih koji ostanu. Pouka ovakvih strašnih događaja takođe je uvek ista: na zlo ne može se i ne valja uzvratiti zlim. Posledice su uvek nedogledne. Već jedna jedina zla misao čoveka šteti i njemu samom i njegovoj okolini. Ako na zlo ne odgovorimo dobrim, mi vređamo i ožalošćujemo samog Hrista". Tim povodom otac Tadej ispričao mi je nedavno svoj san. U nekoj je velikoj crkvi u kojoj celiva ikone. Pred ikonom Gospodnjom pojavi se sam Isus plačući. Na njegovo pitanje zašto plače, Isus odgovara da je to zbog ljudi koji na zlo odgovaraju zlim.
    Čovek treba da bude dobar radi svoga dobra
  4. Волим
    Mironosica got a reaction from Биљана, два in Прелест   
    Od kritikovanja drugih do prelesti
    iguman manastira Studenice Arhimandrit Tihon (Rakićević)
    Kada ljudi postanu verujući, počnu da žive pobožno i da revnuju za veru. Neki blagočestivo žive u svetu, a neki se zamonaše. Pobožan čovek zadobija smirenje, sigurnost, „mir i radost u Duhu Svetome“ (Rim. 14,17). Međutim, može se desiti da sve ovo izostane i da se pobožni život izopači u suprotnost onome što treba da bude. Da pobožan čovek samo uveća svoju muku, zadobije nove probleme, nemir, strahove i podozrivost, čak i da postane konfliktna ličnost. Da mu se pobožan život pretvori u pravu moru i samomučenje. Može se desiti da čovek dođe u situaciju da proplače dan kada je aktivnije prišao Crkvi. Zašto?

    Nije nemoguće da monah, umesto da ispituje sebe i da sebe smatra nižim i grešnijim od drugih, postavlja sebe za sudiju drugima. Surovo osuđivanje i izobličavanje bližnjih nije ništa drugo nego ispoljavanje telesne i duševne revnosti, tj. lažne revnosti. Neduhovna revnost počinje da se ispoljava tako što monah prestaje da brine o sopstvenom smirenju i o svojim gresima, dok, istovremeno, veliku pažnju počinje da pridaje tuđim manama i pogreškama. O ovoj neduhovnoj revnosti govorimo nadalje.



    SVETSKI LjUDI HVALE OVU REVNOST



    „Svetovni ljudi i mnogi monahujući, po neznanju svome, veoma hvale takvu revnost, ne shvatajući da su njena izvorišta samomnenje (preuznošenje) i gordost. Tu revnost oni veličaju...“ - kaže sveti Ignjatije Brjančaninov. Dakle, nije teško postići da u očima svetskih ljudi ta lažna revnost bude na ceni. Ako se povede hvalom svetskih ljudi, monah će se još dublje zaglibiti u osuđivanje. Oni koji „veoma hvale takvu revnost“, videći da njihov duhovni uzor traži tuđe grehe i pronosi „vesti“, i sami će krenuti u potragu za senzacijama. Svome duhovniku će rado donositi novinske i televizijske „informacije“ i time se kod njega dokazivati kao „revnitelji“ i oni koji brinu za sopstveni narod. Ove „informcije“ istisnuće duhovnu literaturu koju treba da čita monah. Čovek koji čita duhovne spise, stupa u duhovnu vezu sa onim ko ih je pisao, nadahnjuje se istim duhom. Tako biva ako se čita Sveto Pismo i svetootačka literatura. Ali, čovek koji se stalno zanima novinskim senzacijama, stupa u duhovnu vezu sa njihovim autorom, i njemu će se u određenoj meri desiti da mu novinari postanu duhovnici. Na njemu će se obistiniti reči svetog apostola Petra: „Od koga je ko pobeđen, tome i robuje“ (2 Pt 2,19). Na njemu će se pokazati i reči svetog Grigorija Sinajskog, da „um, udaljujući se od Boga, svuda biva vođen kao zarobljenik: čas ovamo, čas onamo, dotičući se svega pomalo“ - od jedne senzacije do druge. Um takvog čoveka kao lav ričući hodi i traži koga da osudi (vidi: 1 Pt 5,8).



    Govorio mi je jedan monah kako je u manastiru njegovog postriga, dok je iguman osuđivao i prozivao episkope, više puta hteo da kaže: „Eda li zakon naš sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša...?“ (Jn 7,51), ali, kaže, nije smeo, da mu ne bi rekli: Nisi li i ti od njih?! (vidi: Jn 7,52). Dakle, ako neko ćuti dok drugi osuđuje, to ne mora da bude znak podrške, nego, naprotiv - nespremnosti i straha. Čini nam se da „harizma“ osuđivanja mora da deluje strogo, zabrinuto i zastrašujuće. Ali, budimo hrabri. Recimo slobodno - zar dužnost monaha nije molitva i blagodarenje, zar priliči monahu da kritikuje, grdi, preti i osuđuje? Osuđivanje je obično prikriveno brigom za druge ljude i za njihovo spasenje, prikriveno je revnošću, strogošću, zabrinutošću, dobronamernim kritikovanjem. Ne krije li se iza svega ovoga nezadovoljstvo sobom i svojim izborom (monaškim)? Izgleda nam bogougodnije sedeti u kafani i radovati se susretu sa prijateljima nego sedeti u manastiru i biti nezadovoljan drugim ljudima.



    OSUĐIVANjE I AUTORITET



    Ovako tumaranje uma kao zarobljenika (čas ovamo, čas onamo) i nerazumna revnost, koju prati uzavrelost krvi, dovešće do podozrivosti i sumnjičenja, a i do sklonosti ka izmišljanju. Zbog želje za osuđivanjem, takav um će svuda videti samo tuđe grehe, videće sve crno da crnje ne može biti, te će tako dospeti u duhovnu muku - kao da je čovek ostavljen od Boga, kao da Bog premudro ne promišlja o svetu, kao da poslednja neće biti Božja! Ovo vreme će lako smatrati za poslednje, za vreme opšte ogrehovljenosti i otpadija od vere, tačnije, želeće da vidi tako, iako je rečeno da „o danu tome ili o času niko ne zna...“ (Mk 13,32). Tačnije, on će želeti da ovo vreme bude poslednje, te će mu se tako i činiti. To će biti izgovor da se nekažnjeno osuđuje. To će biti izgovor da monah, u sopstvenim očima, sebe izdigne kao spasitelja sveta i Crkve. Da samoga sebe postavlja za autoritet, da umesto da se smirava u poslušanju, traži da njemu drugi budu poslušni. Poželeće sebe da stavi u centar crkvenog života. Tako mudrujući, doći će lako u raskorak sa osnovnim bogodanim ustrojstvom Crkve i verovatno u sukob sa episkopima, jer će oni biti najveća smetnja samoproglašenim autoritetima i „spasiteljima sveta“. Episkopu se neće moći nametnuti, ali će zato od svojih duhovnih čada tražiti poslušnost u svemu, pa neretko i u najdiskretnijim pitanjima bračnog života.



    IMAJMO MILOSTI



    Kaže Gospod: „Koji je među vama čovek od koga ako sin njegov zaište hleba, kamen da mu da? Ili ako ribe zaište, da mu da zmiju?“ (Mt 7,9-10). Ljudi monasima prilaze sa poverenjem. Od monaha očekuju da čuju reč duhovnu, reč utehe, potvrdu nade, oslobođenje od tuge. Ali, ako umesto svega ovoga čuju monaha kako osuđuje, dobiće suprotno. Ako sin zaište hleba, dobiće kamen. Umesto da čoveku pomogne, nerazumni revnitelj dugotrajnim osuđivanjem može onoga koji ga sluša da učini sinom nezadovoljstva i gneva većim od sebe (vidi: Mt 23,15).



    OSUĐIVANjE - UKIDANjE POSTA



    Prepodobni Jovan Kasijan upozorava: „Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savršenstva srca i čistote tela, dovoljan samo post koji se sastoji u uzdržanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati još i post duše. Jer, i ona ima svoja štetna jela. Udebljavši se od njih, ona može da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane. Osuđivanje je njena hrana, i to - vrlo prijatna hrana. Gnev je takođe njena hrana, premda ne tako laka, već povremeno štetna, čak i smrtonosna. (...) Sujeta je ‘takođe’ njena hrana... (...) Uzdržavajući se od svega toga u našem svetom pošćenju, srazmerno svojim silama, učinićemo svrsishodnim i dobroplodnim i držanje telesnog posta.“ Dakle, duša ima svoja štetna jela od kojih, ako se udeblja, „može da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane“. Još upozorava: „Ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam neće doneti nikakve koristi“, i: „Kada posti naš spoljašnji čovek, treba i unutrašnjeg uzdržavati od štetne hrane“. Osuđivanje je znak upadanja u mrežu najpogubnijih duševnih strasti.



    I sveti Vasilije Veliki govori da nije dovoljno za pohvalni post samo uzdržanje od jela, nego da postimo postom prijatnim, blagougodnim Bogu. Pravi post je - udaljavanje od zla, uzdržavanje jezika, gušenje u sebi gneva, ogovaranja, laži, itd. Uzdržavanje od toga jeste pravi post. U tome post - prekrasna je stvar.



    EPITIMIJA SVETOGA SAVE U STUDENICI



    Studenički tipik (glava 5) nalaže mogućnost da iguman uskrati Pričešće onima koji se nisu očistili od sledećih „strasti“: „Od nečistih misli i slaganja sa njima, od gneva i roptanja, žalosti i ogovaranja“, itd. Već smo rekli da je ogovaranje u tesnoj vezi sa osuđivanjem, tačnije, ono je njegova majka. Ali deca osuđivanja su gorepomenuti - gnev, roptanje i žalost. Osuđivanje uvek prate roptanje, žalost i neretko gnev. Vreme provedeno u osuđivanju (i ostalim strastima tesno vezanim za osuđivanje) ne možemo sebi priznati kao vreme provedeno u postu. „Ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam neće doneti nikakve koristi“ - reče prepodobni Kasijan. Takvo uzdržanje je pre izrugivanje postu. Duševna hrana može biti osuđivanje, „i to - vrlo prijatna hrana“. Ali je njen učinak roptanje, žalost i gnev. „Naprezanje tela koje je sjedinjeno sa skrušenošću duha, predstavlja najprijatniju žrtvu Bogu“ - reče isti sveti, a prebivanje u postu dok pri tom pronosimo „vesti“, kritikujemo, osuđujemo, ogovaramo, žalostimo se, ropćemo i gnevimo, ne može da bude ništa drugo nego neprijatna žrtva Bogu, koja neće biti primljena. „Jer, kakva je korist čoveku (monahu) ako sav svet ostavi a duši svojoj naudi?“ (vidi: Mt 16,26). Sada se polako prisećamo godina kada je bio živ naš otac Julijan. On nije dao da se osuđuje, i u začetku je kod nas obesmišljavao svaku želju za tim. Tada to, draga braćo, nismo znali dovoljno da cenimo, ali mu sada za to blagodarimo.



    Sveti Sava je ovde napisao, za studeničko bratstvo, da je naš ktitor - Nemanja „podigao manastir ovaj ‘na pokoj i na umnoženje monaškog čina’“. Ali, bez obzira na to što je Nemanja želeo „umnoženje monaškog čina“, Studenički tipik (glava 25) upozorava: „Bolje je jedan koji čini volju Gospodnju, nego mnoštvo bezakonika“. Prepoznajmo pomenute strasti kao izdaju monaštva i bezakonje.


    DIJALOG

    „Reci nam, luda i nečasna strasti, ime onoga koji te je načinio, i ime one koja te je rodila, a takođe i imena tvojih poganih sinova i kćeri. Ne samo to, nego nam naznači i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju“ (vidi: Lestvica, pouka 8).



    A osuđivanje, odgovarajući nam, reče: „Imam mnogo majki, i otac moj nije jedan. Majke su mi: samoobmana, preuznošenje i gordost. Otac mi se zove: lažna revnost koja raspaljuje krv. Otac mi je i nezasita želja da sebe stavim u centar crkvenog života. A moje kćeri: ‘komentarisanje’ i ‘gunđanje’ zbog tuđih pogrešaka, nezadovoljstvo i gnev. Još i stalno pronalaženje tuđih krivica i nedostataka, traženje loših strana u svemu i nipodaštavanje i odbijanje prisustva dobra. Moji protivnici, koji me mogu držati okovana, jesu: istinski monaški život i uviđanje da ja uopšte postojim. Još i smirenje, sigurnost, ‘mir i radost u Duhu Svetome’ (Rim. 14,17). A šta me ubija? Ubija me monahova svest o sopstvenim gresima, a najviše njegovo blagodarenje - blagodarenje Bogu za sve“.



    Draga braćo, postavimo ovo ispred sebe i tako učinimo korak ka jednomisliju sa našim igumanom - Svetim Savom, koji je ovde pre 800 godina rekao: „Um naš, dakle, neka bude na nebesima u gledanju na krasote rajske, na obitelji večne, na anđeoske horove, na tamošnji život... (...) Ovo nam treba, ljubljena braćo moja, brinuti i pomišljati, u ovom živeti, jer smo van sveta, jer život na nebesima imamo (Fil. 3,20), ovaj život mirno provodeći, nadu imajući da ćemo buduća večna blaga steći u Hristu Isusu, Gospodu našem, zastupništvom Presvete Vladičice naše Bogorodice i Dobročiniteljke, i molitvama prepodobnog i blaženog oca našeg i ktitora gospodina Simeona.“


  5. Волим
    Mironosica got a reaction from Aleksandra_A in Прелест   
    OTAC TADEJ - "Kakve su ti misli, takav ti je i život."
    Deo zapisa prof. Vladete Jerotića o jednom od naših najuglednijih duhovnika
    Duhovnik iguman Tadej, osvojio me je već posle nekoliko rečenica koje smo izmenili u bašti manastirskog konaka u kome stanuje. Rođen je 1914. godine, od mladosti je monah. Boravio je više godina u manastirima u Peći, Gornjaku, Vitovnici, dok nije dospeo u ovaj manastir. Omanji rastom, suvonjav, prosede, skoro već sede brade i kose, blagih kestenjastih očiju, razgovara smireno i vedro. Oseća se da je nečim ispunjen, što iz njega zrači i što ljude privlači, sa željom da budu u njegovoj blizini.
    Govorili smo, najpre, poduže o bolestima, o raku naročito. Bio je ovog leta u Prolom-banji, pored Kuršumlije, koja je već izlečila nekolicinu od raka. O jednom pacijentu koji je imao rak nosa, u već poodmakloj fazi, otac Tadej priča da je posle nekoliko meseci provedenih u banji, od raka ovog bolesnika ostao, tako reći, samo ožiljak. "Treba, naravno, i verovati u lekovitost banjske vode", kaže otac Tadej, "u čiju stvarnu vrednost nema razloga da se sumnja. Od svega je najvažnije kako bolesnik prima istinu o svojoj bolesti. Da ne ulazimo u haotičnost emotivnog života ljudi koji su dobili rak, veoma je značajno da saznanje o bolesti prime mirno. Ako se bolesnik ne uplaši i ne uznemiri, rak neće brzo rasti, ili neće uopšte da raste. Naprotiv, emotivna uznemirenost, preterana briga i strah ubrzavaju rast raka. Ako neko može još i da se upita za dublji smisao nastanka svoje bolesti, biće na najboljem putu mogućeg izlečenja, ali što je važnije - ispravljanja krive staze svoga dotadašnjeg života."do; Setio sam se skorašnjeg čitanja referata japanskih lekara koji su oni izneli na Svetskom kongresu psihosomatičara u Rimu. Saopštili su istorijat desetorice bolesnika sa rakom, uglavnom u poodmakloj fazi bolesti, koji su, osim dvojice, bez ikakvog lečenja izgubili svoju bolest i posle duže od deset godina, od kada je bolest bila histološki dijagnostikovana, ostali zdravi. Skoro svi ovi bolesnici bili su religiozni ljudi, svi su znali od čega boluju, svi su ovo saznanje primili mirno, a većina i kao znak potrebe za korekcijom dotadašnjeg života. Otac Tadej kaže da je prelest najteža čovekova bolest i pošto je svaki čovek sklon prelesti, telesne bolesti su popravljači i opominjači čovekovi. čovek se buni protiv bolesti, sklon je roptanju i odbijanju davanja smisla bolestima, pa ipak, zdrav čovek, potpuno i uvek zdrav čovek, lakše gubi vezu sa duhom nego bolestan.
    Druga česta tema naših razgovora bila je čovekova težnja i čežnja prema Bogu i duhovnom usavršavanju. Otac Tadej, slično ocu Justinu Popoviću, misli da nije potrebno prihvatiti ideju reinkarnacije, jer se svaki čovek usavršava posle smrti počevši od onog stepena svoga duhovnog uzdizanja do koga je dospeo na Zemlji. "Nema nikakvog spavanja do Strašnog Suda, kao što uče neki sektaši. Kako Duh može spavati? On je neprestano budan i aktivan. Naše telo nije u stanju da prati Duh u ovoj aktivnosti, otud dolazi san, za vreme koga se telo na izvestan način odvaja od Duha i prepušta odmoru i oporavljanju. Za to vreme Duh je u svome svetu. On može tamo doći u dodir sa umrlim duhovima ili duhovnim svetovima uopšte. Retko se desi da se čovek ujutru nečega seti. Ima, naravno, i običnih snova koje proizvodi tkanje duše. Ono čime se duša u budnom stanju najviše bavi, to se doi noću, kao na filmu, odvija. (...)
    Nije svejedno šta je ko želeo i za šta se borio na Zemlji. Duhovan čovek borio se za duhovno, za izlaz u nebo, telesan čovek borio se za zemaljsko. Izgleda u prvi mah da je mala razlika između nekoga ko je verovao u ideju pravde ovde na zemlji. Razlika je ipak velika, pa zato i pored prividne vere, poštenja i žrtve nekoga ko traži pravdu na zemlji, on i posle smrti produžava da želi pogrešno, i naći će se u pogrešnom društvu. Srodne duše se traže i ovde i tamo. Kada nađete neku srodnu duhovnu dušu ovde, ostanite sa njome, jer je velika radost družiti se sa istomišljenicima". Kada sam na ovo primetio da se kaluđeri u nekom brojnom manastiru ne slažu baš najbolje međusobno, otac Tadej se nasmejao i uzvratio da je to tačno, ali da je to zbog toga što su oni samo prividni istomišljenici. "Većina i u manastiru zadržava svoje navike, egoističke ciljeve i želje. Otud su mnogi svetitelji odlazili iz manastira i povlačili se u usamljenost isposnica." Da li je to bilo pogrešno, ili je pogrešno ostati sa monasima u manastiru, upitao sam. "Ovo su hteli da saznaju i sami duhovnici i dobili su iz duhovnog sveta odgovor da su oba puta ispravna - kada je duh LJubavi prisutan". (...)
    Treba li da napomenem da otac Tadej nije školovan čovek, jedva da je završio monašku školu, što ne znači da nije voleo da čita knjige, iako ne preterano. Ono što govori, pre bi se reklo da je plod njegovog unutrašnjeg sazrevanja, nego posledica pročitanih knjiga. (...)
    Kako se treba boriti protiv gneva? Na ovo pitanje došao je sam otac Tadej u razgovoru, kao da je znao da je to problem koji sam mislio da mu postavim. Naveo mi je primer dvojice svetogoraca koji su se četrndoaest godina morali boriti protiv iskušenja gneva. Jednom se od njih pojavio sam Hristos i rekao mu da se gnev pobeđuje odricanjem želja i svoje volje. Otac Tadej kaže da se mi gnevimo, ili zbog toga što nam se ne ispunjavaju želje, ili što sebe izdižemo nad onim na koga se gnevimo. "Ako prestanem da se postavljam prema ljudima kao sudija i kao neko ko je vredniji, gneva neće biti. Isto je tako i sa našim nemirima. Nemirne misli izazivaju haotično stanje kod drugih ljudi sa kojima dolazimo u dodir. Moramo naučiti da vladamo svojim mislima, da unosimo red u njih, onda nam neće moći ništa da naude nemirne misli drugih ljudi. Treba da se učimo jednostavnosti i prostoti Hristovoj. Kada negde hoćemo da idemo i nekoga posetimo, pa unapred mislimo da ćemo možda smetati, onda naša poseta neće ispasti kako treba, jer već dolazimo sa zbunjujućim mislima koje će proizvesti negativno dejstvo na onoga kome idemo.
    Nema smirenja dok se srce ne umiri i ne počne da prima utiske spolja bestrasno. Ovakvo stanje nije lako postići i ono ne znači preosetljivost prema bolovima i patnjama drugih ljudi, već samo prema sopstvenim prohtevima koji i dalje izazivaju našu patnju. Kako sebe lišiti sebe, a i dalje ostati osetljiv za bolove ljudi i sveta? Samopregorevanjem. (...)
    Samo blagost i ljubav spasavaju i čoveka i ceo svet. Ništa se nije nikad postiglo nasiljem. Silom možeš samo izazvati otpor i mržnju. Zar nije tako u porodici, široj zajednici i u državi? Starac Amvrosije, kod koga sam u manastiru u Miljkovu bio mlad kaluđer, i sam učenik starca Amvrosija u Optina-manastiru, bio je neobično blag iguman. Nikad nikog nije kažnjavao. Od nas tridesetak kaluđera, većinom Rusa, a bilo ih je svakojakih, bio je jedan koji se povremeno gubio iz domanastira, po sedam dana pio, i opet se vraćao u manastir. Ni njega nije kažnjavao. (...)
    Pričali smo malo i o nedavnom srpskohrvatskom ratu i međusobnom ubijanju nevinih. Otac Tadej, najpre, kaže da je višegodišnje otvoreno ili pritajeno potpirivanje mržnje jednog naroda protiv drugog, sve više ličilo na otvoren poziv Srbima da se svete za ustaške zločine u Drugom svetskom ratu. Znajući da su krivi, mnogi Hrvati plašili su se osvete, zato su se naoružavali i spremali se ne samo za odbranu, već i za napad. Uvek su takve reakcije u onoga ko je kriv i uplašen, ali sve se, ipak, odigrava, uvek, po Promislu Božijem. "Nevine žrtve seme su pokajanja i čistijeg života onih koji ostanu. Pouka ovakvih strašnih događaja takođe je uvek ista: na zlo ne može se i ne valja uzvratiti zlim. Posledice su uvek nedogledne. Već jedna jedina zla misao čoveka šteti i njemu samom i njegovoj okolini. Ako na zlo ne odgovorimo dobrim, mi vređamo i ožalošćujemo samog Hrista". Tim povodom otac Tadej ispričao mi je nedavno svoj san. U nekoj je velikoj crkvi u kojoj celiva ikone. Pred ikonom Gospodnjom pojavi se sam Isus plačući. Na njegovo pitanje zašto plače, Isus odgovara da je to zbog ljudi koji na zlo odgovaraju zlim.
    Čovek treba da bude dobar radi svoga dobra
  6. Волим
    Mironosica got a reaction from Aleksandra_A in Прелест   
    Od kritikovanja drugih do prelesti
    iguman manastira Studenice Arhimandrit Tihon (Rakićević)
    Kada ljudi postanu verujući, počnu da žive pobožno i da revnuju za veru. Neki blagočestivo žive u svetu, a neki se zamonaše. Pobožan čovek zadobija smirenje, sigurnost, „mir i radost u Duhu Svetome“ (Rim. 14,17). Međutim, može se desiti da sve ovo izostane i da se pobožni život izopači u suprotnost onome što treba da bude. Da pobožan čovek samo uveća svoju muku, zadobije nove probleme, nemir, strahove i podozrivost, čak i da postane konfliktna ličnost. Da mu se pobožan život pretvori u pravu moru i samomučenje. Može se desiti da čovek dođe u situaciju da proplače dan kada je aktivnije prišao Crkvi. Zašto?

    Nije nemoguće da monah, umesto da ispituje sebe i da sebe smatra nižim i grešnijim od drugih, postavlja sebe za sudiju drugima. Surovo osuđivanje i izobličavanje bližnjih nije ništa drugo nego ispoljavanje telesne i duševne revnosti, tj. lažne revnosti. Neduhovna revnost počinje da se ispoljava tako što monah prestaje da brine o sopstvenom smirenju i o svojim gresima, dok, istovremeno, veliku pažnju počinje da pridaje tuđim manama i pogreškama. O ovoj neduhovnoj revnosti govorimo nadalje.



    SVETSKI LjUDI HVALE OVU REVNOST



    „Svetovni ljudi i mnogi monahujući, po neznanju svome, veoma hvale takvu revnost, ne shvatajući da su njena izvorišta samomnenje (preuznošenje) i gordost. Tu revnost oni veličaju...“ - kaže sveti Ignjatije Brjančaninov. Dakle, nije teško postići da u očima svetskih ljudi ta lažna revnost bude na ceni. Ako se povede hvalom svetskih ljudi, monah će se još dublje zaglibiti u osuđivanje. Oni koji „veoma hvale takvu revnost“, videći da njihov duhovni uzor traži tuđe grehe i pronosi „vesti“, i sami će krenuti u potragu za senzacijama. Svome duhovniku će rado donositi novinske i televizijske „informacije“ i time se kod njega dokazivati kao „revnitelji“ i oni koji brinu za sopstveni narod. Ove „informcije“ istisnuće duhovnu literaturu koju treba da čita monah. Čovek koji čita duhovne spise, stupa u duhovnu vezu sa onim ko ih je pisao, nadahnjuje se istim duhom. Tako biva ako se čita Sveto Pismo i svetootačka literatura. Ali, čovek koji se stalno zanima novinskim senzacijama, stupa u duhovnu vezu sa njihovim autorom, i njemu će se u određenoj meri desiti da mu novinari postanu duhovnici. Na njemu će se obistiniti reči svetog apostola Petra: „Od koga je ko pobeđen, tome i robuje“ (2 Pt 2,19). Na njemu će se pokazati i reči svetog Grigorija Sinajskog, da „um, udaljujući se od Boga, svuda biva vođen kao zarobljenik: čas ovamo, čas onamo, dotičući se svega pomalo“ - od jedne senzacije do druge. Um takvog čoveka kao lav ričući hodi i traži koga da osudi (vidi: 1 Pt 5,8).



    Govorio mi je jedan monah kako je u manastiru njegovog postriga, dok je iguman osuđivao i prozivao episkope, više puta hteo da kaže: „Eda li zakon naš sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša...?“ (Jn 7,51), ali, kaže, nije smeo, da mu ne bi rekli: Nisi li i ti od njih?! (vidi: Jn 7,52). Dakle, ako neko ćuti dok drugi osuđuje, to ne mora da bude znak podrške, nego, naprotiv - nespremnosti i straha. Čini nam se da „harizma“ osuđivanja mora da deluje strogo, zabrinuto i zastrašujuće. Ali, budimo hrabri. Recimo slobodno - zar dužnost monaha nije molitva i blagodarenje, zar priliči monahu da kritikuje, grdi, preti i osuđuje? Osuđivanje je obično prikriveno brigom za druge ljude i za njihovo spasenje, prikriveno je revnošću, strogošću, zabrinutošću, dobronamernim kritikovanjem. Ne krije li se iza svega ovoga nezadovoljstvo sobom i svojim izborom (monaškim)? Izgleda nam bogougodnije sedeti u kafani i radovati se susretu sa prijateljima nego sedeti u manastiru i biti nezadovoljan drugim ljudima.



    OSUĐIVANjE I AUTORITET



    Ovako tumaranje uma kao zarobljenika (čas ovamo, čas onamo) i nerazumna revnost, koju prati uzavrelost krvi, dovešće do podozrivosti i sumnjičenja, a i do sklonosti ka izmišljanju. Zbog želje za osuđivanjem, takav um će svuda videti samo tuđe grehe, videće sve crno da crnje ne može biti, te će tako dospeti u duhovnu muku - kao da je čovek ostavljen od Boga, kao da Bog premudro ne promišlja o svetu, kao da poslednja neće biti Božja! Ovo vreme će lako smatrati za poslednje, za vreme opšte ogrehovljenosti i otpadija od vere, tačnije, želeće da vidi tako, iako je rečeno da „o danu tome ili o času niko ne zna...“ (Mk 13,32). Tačnije, on će želeti da ovo vreme bude poslednje, te će mu se tako i činiti. To će biti izgovor da se nekažnjeno osuđuje. To će biti izgovor da monah, u sopstvenim očima, sebe izdigne kao spasitelja sveta i Crkve. Da samoga sebe postavlja za autoritet, da umesto da se smirava u poslušanju, traži da njemu drugi budu poslušni. Poželeće sebe da stavi u centar crkvenog života. Tako mudrujući, doći će lako u raskorak sa osnovnim bogodanim ustrojstvom Crkve i verovatno u sukob sa episkopima, jer će oni biti najveća smetnja samoproglašenim autoritetima i „spasiteljima sveta“. Episkopu se neće moći nametnuti, ali će zato od svojih duhovnih čada tražiti poslušnost u svemu, pa neretko i u najdiskretnijim pitanjima bračnog života.



    IMAJMO MILOSTI



    Kaže Gospod: „Koji je među vama čovek od koga ako sin njegov zaište hleba, kamen da mu da? Ili ako ribe zaište, da mu da zmiju?“ (Mt 7,9-10). Ljudi monasima prilaze sa poverenjem. Od monaha očekuju da čuju reč duhovnu, reč utehe, potvrdu nade, oslobođenje od tuge. Ali, ako umesto svega ovoga čuju monaha kako osuđuje, dobiće suprotno. Ako sin zaište hleba, dobiće kamen. Umesto da čoveku pomogne, nerazumni revnitelj dugotrajnim osuđivanjem može onoga koji ga sluša da učini sinom nezadovoljstva i gneva većim od sebe (vidi: Mt 23,15).



    OSUĐIVANjE - UKIDANjE POSTA



    Prepodobni Jovan Kasijan upozorava: „Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savršenstva srca i čistote tela, dovoljan samo post koji se sastoji u uzdržanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati još i post duše. Jer, i ona ima svoja štetna jela. Udebljavši se od njih, ona može da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane. Osuđivanje je njena hrana, i to - vrlo prijatna hrana. Gnev je takođe njena hrana, premda ne tako laka, već povremeno štetna, čak i smrtonosna. (...) Sujeta je ‘takođe’ njena hrana... (...) Uzdržavajući se od svega toga u našem svetom pošćenju, srazmerno svojim silama, učinićemo svrsishodnim i dobroplodnim i držanje telesnog posta.“ Dakle, duša ima svoja štetna jela od kojih, ako se udeblja, „može da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane“. Još upozorava: „Ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam neće doneti nikakve koristi“, i: „Kada posti naš spoljašnji čovek, treba i unutrašnjeg uzdržavati od štetne hrane“. Osuđivanje je znak upadanja u mrežu najpogubnijih duševnih strasti.



    I sveti Vasilije Veliki govori da nije dovoljno za pohvalni post samo uzdržanje od jela, nego da postimo postom prijatnim, blagougodnim Bogu. Pravi post je - udaljavanje od zla, uzdržavanje jezika, gušenje u sebi gneva, ogovaranja, laži, itd. Uzdržavanje od toga jeste pravi post. U tome post - prekrasna je stvar.



    EPITIMIJA SVETOGA SAVE U STUDENICI



    Studenički tipik (glava 5) nalaže mogućnost da iguman uskrati Pričešće onima koji se nisu očistili od sledećih „strasti“: „Od nečistih misli i slaganja sa njima, od gneva i roptanja, žalosti i ogovaranja“, itd. Već smo rekli da je ogovaranje u tesnoj vezi sa osuđivanjem, tačnije, ono je njegova majka. Ali deca osuđivanja su gorepomenuti - gnev, roptanje i žalost. Osuđivanje uvek prate roptanje, žalost i neretko gnev. Vreme provedeno u osuđivanju (i ostalim strastima tesno vezanim za osuđivanje) ne možemo sebi priznati kao vreme provedeno u postu. „Ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam neće doneti nikakve koristi“ - reče prepodobni Kasijan. Takvo uzdržanje je pre izrugivanje postu. Duševna hrana može biti osuđivanje, „i to - vrlo prijatna hrana“. Ali je njen učinak roptanje, žalost i gnev. „Naprezanje tela koje je sjedinjeno sa skrušenošću duha, predstavlja najprijatniju žrtvu Bogu“ - reče isti sveti, a prebivanje u postu dok pri tom pronosimo „vesti“, kritikujemo, osuđujemo, ogovaramo, žalostimo se, ropćemo i gnevimo, ne može da bude ništa drugo nego neprijatna žrtva Bogu, koja neće biti primljena. „Jer, kakva je korist čoveku (monahu) ako sav svet ostavi a duši svojoj naudi?“ (vidi: Mt 16,26). Sada se polako prisećamo godina kada je bio živ naš otac Julijan. On nije dao da se osuđuje, i u začetku je kod nas obesmišljavao svaku želju za tim. Tada to, draga braćo, nismo znali dovoljno da cenimo, ali mu sada za to blagodarimo.



    Sveti Sava je ovde napisao, za studeničko bratstvo, da je naš ktitor - Nemanja „podigao manastir ovaj ‘na pokoj i na umnoženje monaškog čina’“. Ali, bez obzira na to što je Nemanja želeo „umnoženje monaškog čina“, Studenički tipik (glava 25) upozorava: „Bolje je jedan koji čini volju Gospodnju, nego mnoštvo bezakonika“. Prepoznajmo pomenute strasti kao izdaju monaštva i bezakonje.


    DIJALOG

    „Reci nam, luda i nečasna strasti, ime onoga koji te je načinio, i ime one koja te je rodila, a takođe i imena tvojih poganih sinova i kćeri. Ne samo to, nego nam naznači i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju“ (vidi: Lestvica, pouka 8).



    A osuđivanje, odgovarajući nam, reče: „Imam mnogo majki, i otac moj nije jedan. Majke su mi: samoobmana, preuznošenje i gordost. Otac mi se zove: lažna revnost koja raspaljuje krv. Otac mi je i nezasita želja da sebe stavim u centar crkvenog života. A moje kćeri: ‘komentarisanje’ i ‘gunđanje’ zbog tuđih pogrešaka, nezadovoljstvo i gnev. Još i stalno pronalaženje tuđih krivica i nedostataka, traženje loših strana u svemu i nipodaštavanje i odbijanje prisustva dobra. Moji protivnici, koji me mogu držati okovana, jesu: istinski monaški život i uviđanje da ja uopšte postojim. Još i smirenje, sigurnost, ‘mir i radost u Duhu Svetome’ (Rim. 14,17). A šta me ubija? Ubija me monahova svest o sopstvenim gresima, a najviše njegovo blagodarenje - blagodarenje Bogu za sve“.



    Draga braćo, postavimo ovo ispred sebe i tako učinimo korak ka jednomisliju sa našim igumanom - Svetim Savom, koji je ovde pre 800 godina rekao: „Um naš, dakle, neka bude na nebesima u gledanju na krasote rajske, na obitelji večne, na anđeoske horove, na tamošnji život... (...) Ovo nam treba, ljubljena braćo moja, brinuti i pomišljati, u ovom živeti, jer smo van sveta, jer život na nebesima imamo (Fil. 3,20), ovaj život mirno provodeći, nadu imajući da ćemo buduća večna blaga steći u Hristu Isusu, Gospodu našem, zastupništvom Presvete Vladičice naše Bogorodice i Dobročiniteljke, i molitvama prepodobnog i blaženog oca našeg i ktitora gospodina Simeona.“


  7. Волим
    Mironosica got a reaction from w.a.mozart in Pravoslavlje u narodnim pesmama (a moze i ovako)   
    evo i dubine
    neko je isao u crkvu
    razocarao se (mozda u popove ,a mozda u vernike)
    i kad prolazi pored crkve peva

  8. Оплаках :))
    Mironosica got a reaction from Milica Bajic in FiLmSkI CiTaTi   
  9. Волим
    Mironosica got a reaction from Aleksandra_A in Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Ne treba da izađeš.
  10. Тужан
    Mironosica got a reaction from Ana B. in Свештеник се обесио у шупи   
    SAMOUBISTVO U ŠABAČKOJ KAMENICI: Sveštenik se obesio u šupi!
    CRNA HRONIKA06:42, 17.01.2014.Autor: Marija Ivanov,Foto: Kurir
    23

    Ostavio poruku: Molite se za mene! Niko ne zna zbog čega je Sreten Nikolić (35), otac dva dečaka, digao ruku na sebe
    Sreten Nikolić
    Deset godina službovao u Šabačkoj Kamenici...Sreten Nikolić
    KOCELJEVA - Cela Kamenica u šoku!
     

    Sreten Nikolić (35), sveštenik hrama Svetog velikomučenika Georgija u selu Šabačka Kamenica kod Koceljeve, obesio se juče ujutru u šupi za drva u dvorištu crkve. Sveštenik je, kako saznajemo, ostavio oproštajno pismo u kome je samo napisao: „Molite se Bogu za mene“.
    Žena ga čekala na kafi
    - Sreten je u četvrtak ujutru izašao iz kuće dok je popadija kuvala kafu. Budući da ga dugo nije bilo, izašla je da ga traži. Mislila je da se možda moli u crkvi, ali ni tamo ga nije bilo. Kad je ušla u garažu iza crkve, koja im služi i kao šupa za drva, zatekla je muža kako visi s plafona, a pored njega su bile merdevine - kaže naš izvor.
    Sveštenik je, kako saznajemo, pre samoubistva skinuo mantiju i obukao civilno odelo.
    - Lepo se obukao, sredio se. Imao je novu i čistu odeću na sebi i skinuo je krst s vrata. Njegova supruga je pored tela pronašla i oproštajnu poruku... Celo selo je u šoku, jer niko nije očekivao da će Sreten dići ruku na sebe - kaže jedna meštanka Šabačke Kamenice.
    Meštani pričaju da su primetili da je Sreten u poslednje vreme „nekako zamišljen“.
    - Pre neki dan je dolazio da sveti vodicu za slavu Sveti Jovan. Bio je drugačiji nego obično, nije se smejao kao pre. Delovao je zamišljeno. Kad smo ga pitali što je tako neveseo, odgovorio nam je da je u njemu nešto puklo. Šta mu je kvrcnulo u glavi i šta je to puklo, niko ne zna - pričaju meštani.
    Prema njihovim rečima, Sreten je u Šabačku Kamenicu došao pre desetak godina.
    - Živeo je ovde sa suprugom i dva sinčića. Jedan dečak ide u četvrti, drugi u prvi razred. Bio je dobar čovek, pošten, vredan, nikada s njim nismo imali problema. Bio je posvećen crkvi, Bogu i svojoj porodici. I sa popadijom je lepo živeo. Snašla nas je velika tuga - pričaju meštani.
    Žali celo selo
    Cela Kamenica žali za sveštenikom i pita se zašto je ostavio dvoje maloletne dece da rastu bez oca.
    - Kakav god problem da je imao, samoubistvo nije način da ga reši. Ne samo da je sebi oduzeo život već je i decu ostavio da rastu bez očeve ljubavi - rekao je jedan od meštana.
    Mesto nesreće... Hram Svetog velikomučenika Georgija
    Mesto nesreće... Hram Svetog velikomučenika Georgija
    Ukleto selo
    NIKOLIĆEV PRETHODNIK POGINUO NA STEPENICAMA
    Meštani pričaju da u selu Šabačka Kamenica popovi umiru na čudan način. Sećaju se da je pre desetak godina i sveštenik Dušan Vasić, koga je Nikolić nasledio, preminuo nesrećnim slučajem.
    - Duleta je bila napustila žena i odvela njihovu ćerkicu. On je mnogo patio i zbog toga se propio. Jednog dana se sapleo i pao niz stepenice crkve, koje nisu bile ograđene gelenderom. Udario je slepoočnicom o beton i preminuo. Neko priča da je pao jer je doživeo infarkt, a drugi kažu da je pao jer je bio pijan - pričaju meštani
     
    Извор
  11. Свиђа ми се
    Mironosica got a reaction from SerbCro in Како ми православни видимо сами себе? Какви смо ?   
    zasto vidis trn u oku brata svog ,a brvno u oku svom ne osecas ?
    na zalost mislim da je tako kod nas srba
  12. Свиђа ми се
    Mironosica got a reaction from Поет in Najbolja kompozicija svih vremena ? - ozbiljna muzika   
  13. Волим
    Mironosica got a reaction from Lilika in Иницијатива за забрану абортуса - 23. новембар   
    grešiš
  14. Хахаха
  15. Волим
    Mironosica got a reaction from Ayla in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Тешке речи ....
    Не знам да ли је љига од човека , али знам да је добар песник
  16. Волим
    Mironosica got a reaction from Nektarija* in Kakav poklon bi voljeli dobiti za Božić i Novu Godinu?   
    ova slika je kao Princ na belom konju
    dosta mi je konja ,mozda neki Princ ? :rolleyes:
  17. Хахаха
    Mironosica got a reaction from Phoebe in Што нисте остали у манастиру? Da li ste imali želju za monašenjem ili poznajete nekoga ko se zamonašio?   
    Naravno da mogu 
    Npr da siju , strikaju , kuvaju 
  18. Волим
  19. Волим
    Mironosica got a reaction from Sanja Т. in Амиши   
    zato mi se mozda i svidjaju ,zive i prkose modernom svetu
  20. Волим
    Mironosica got a reaction from Sanja Т. in Амиши   
    ја ништа ,али ми се некако свиђају,а ви ?
  21. Свиђа ми се
    Mironosica got a reaction from Flojd in Šta vam nikad nije dosadno?   
    Да возим кола
  22. Волим
    Mironosica got a reaction from Phoebe in Метла !   
    moju sam parkirala ,evo jedne slicne

  23. Волим
    Mironosica got a reaction from Phoebe in Црква у којој сам крштен   
    Kapela svete Petke na Kalemegdanu 
     

  24. Волим
    Mironosica got a reaction from Рапсоди in O агресији и насиљу међу децом   
    QQ ,kud plovi ovaj brod ? Narod je totalno poludeo !
  25. Волим
    Mironosica got a reaction from Phoebe in Песма ноћи   
×
×
  • Креирај ново...