Jump to content

Пг

Члан
  • Content Count

    1100
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Пг reacted to Andre Williams in 12 доживотних осуђеника примили монашки постриг у Украјини   
    Паметни људи.
    покајани разбојници
  2. Волим
    Пг reacted to Небојша Јовановић in Рукомет   
    Србија - Пољска 22-18


  3. Волим
    Пг reacted to Дејан in Зашто треба да се причешћујемо?   
    Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?
    - Кобила коју видите, - рекао је човек, - јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.
    - Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.
    Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:
    - Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.
    Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:
    - Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.
    Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа - па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!
    Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.
    У почетку IV века, када је преподобни Макарије Египатски још био дете, у једној источној римској провинцији живео је презвитер Епиктет. Због чистоте свог живота он је од Бога добио дар да твори чудеса: слепима је враћао вид, лечио је губавце и изгонио нечисте духове из бесомучних. Једном су му довели тешко болесну петнаестогодишњу девојчицу. Њен отац, угледни државни великодостојник, припао је ногама светог са молбом:
    - Човече Божији, сажали се нада мном и не одбијај ме. Моја кћер јединица болесна је већ три године и не може да покрене ни један део тела. Помоли се за нас, сажали се над нама, јер и ми смо чеда Цркве Христове и просвећени смо светим крштењем.
    Преподобни Епиктет прожео се састрадањем према несрећном оцу и усрдно се помолио Богу за његову кћер. Затим је болесницу помазао светим јелејем и она је одмах добила исцељење и сама стала на ноге. А њеном оцу, који је ликовао од радости и благодарио Богу за чудо, свети Епиктет је рекао:
    - Ако хоћеш да у твом дому нико не буде болестан, ти и сви твоји укућани сваке недеље се причешћујте Божанственим Тајнама Тела и Крви Господа, претходно очистивши своје срце како ваља.
    Какав закључак можемо да изведемо из наведених примера? Често и редовно причешћивање свети су сматрали неопходним условом за нормалан ток живота Хришћанина. Својим духовним погледом праведници су видели да удаљавање од Светог Причешћа неминовно навлачи на човека демонске нападе, разна искушења и телесне немоћи.
    О значају Светог Причешћа за спасење душе нису говорили само поједини свети. Хришћанска Црква је од првих дана постојања захтевала од својих чланова често причешћивање Светим Тајнама и строго васпитно укоревала оне који нису испуњавали овај захтев. О томе се говори у Апостолским правилима и у канонским одлукама Васељенских Помесних Сабора.
    Девето Апостолско правило и друго правило Антиохијског Сабора заповедају да се од црквеног заједничења одлуче Хришћани који без оправданог разлога напуштају Литургију пре њеног завршетка, а такође и они који се не причешћују, иако дочекују крај богослужења. Читајући ова правила неки наши савременици, који посећују храм једном годишње, могу да помисле: не треба да се плашимо одлучења јер обавезно стојимо до краја службе и причешћујемо се. Али такве вернике морамо да ражалостимо. Осамдесето правило Шестог Васељенског Сабора и једанаесто правило Сардикијског Сабора говоре о томе да сваки Хришћанин који без оправданог разлога одсуствује са недељних Литургија у току три седмице, треба да буде одлучен од Цркве.
    Дакле, Црква је у давнини захтевала да се њени чланови, ако нема сметњи, сваке недеље причешћују Светим Христовим Тајнама.
    Као што је познато, причешћу претходи напрегнута духовна припрема. Али зар у том случају није тешко причешћивати се Светим Тајнама сваке недеље? Разуме се, то је тегобно за оне који желе да уђу у Царство Небеско не оптерећујући себе много. Ипак дело спасења захтева од нас сталне напоре. А они треба да буду нарочито управљени на то да причешће постане центар нашег духовног живота.
    Дело Светог Причешћа је дело живота, - учи свети Теофан Затворник. - Причешћивати се или не причешћивати се значи бити или не бити Хришћанин, живети или не живети у Христу. "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53).[2] Црквена историја познаје много примера који потврђују ову истину.
    У Египатској пустињи близу града Диолка у давнини је живело мноштво монаха. Међу њима својом светошћу истицао се презвитер авва Амон. Једном је за време Литургије поред жртвеника видео анђела који је нешто писао у отвореној књизи. Пажљиво погледавши, презвитер Амон је приметио да анђео записује имена монаха који се причешћују, а да имена одсутних са Евхаристије брише. Подвижник је помислио: шта би то могло да значи? Његова недоумица решена је кроз три дана. Сви који су били одсутни са Евхаристије - умрли су. Вероватно је Господ сматрао да више нема смисла да на земљи живе Хришћани који су заборавили своје позвање.
    Неко може рећи да је овај пример изузетан случај: кад би сви Хришћани који се ретко причешћују умирали, Црква би била крајње малобројна. Можда је, у ствари, презвитер Амон добио од Бога изузетно откривење ради назидања верујућих, али зар то ишта мења? Као прво, ако будемо избегавали причешће, и наша смрт може у потпуности да се уброји међу сличне нетипичне кончине. А друго, зар је наведени пример тако изузетан? Можда многи Хришћани ипак напуштају земаљски свет пре времена управо зато што заборављају једно од најважнијих дела свог живота. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише да су последице недостојног причешћивања то да су многи међу Хришћанима слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор 11, 30). Ако је то тачно у погледу оних који примају Свете Тајне не очистивши се од својих безакоња, онда је утолико пре то истинито у погледу оних који сасвим престану да приступају Причешћу.
    Хришћани првих векова причешћивали су се веома често. Чак и у најбезизлазнијим ситуацијама, када није било никакве могућности да врше Евхаристију, они нису престајали да теже ка чаши Господњој.
    Презвитер Лукијан, знаменити богослов из Антиохије, својом проповедничком делатношћу изазвао је јарост незнабожаца. По наредби владара источног дела римске империје Максимијана Галерија презвитер Лукијан је био бачен у тамницу 312. године. Без обзира на претње, тамо од њега нису могли да изнуде одрицање од Христа. Тада су џелати ишчупали из зглобова све кости мученикових руку и ногу и бацили га на оштре крхотине од глине. Будући непокретан на њима је одлежао две недеље. Шта је највише од свега презвитер Лукијан желео за то време? Исцељење? Не. Његова душа жудела је за Светим Причешћем.
    Када се приближио празник Богојављења презвитер Лукијан и сви Хришћани који су били затворени с њим решили су да се причесте Светим Христовим Тајнама. Али стража је строго чувала затвор. Није било никакве могућности да се у тамницу достави све што је неопходно за Евхаристију и да се она саврши пред будним очима војника. Презвитер Лукијан је почео да се моли Богу за помоћ. И Господ је услишио његову молитву: верни су успели да, кријући од војника, унесу у затвор хлеб и вино. Али шта да чине затим? Јер у тамници није било ничега од прибора потребног за богослужење. И тада је свети Лукијан одважно рекао Хришћанима који су се са њим налазили у затворској ћелији:
    - Станите око мене и будите црква, јер верујем да је жива црква боља и благопријатнија Богу од оне која је саграђена од дрвета или камена.
    Када су га сви окружили, изговорио је:
    - Одслужимо Литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. Зачуђени, Хришћани су упитали презвитера:
    - А где, оче, да положимо хлеб ради вршења Тајне? Овде нема престола.
    - Положите га на моје груди и имаћемо живи престо Живоме Богу - одговорио им је свети Лукијан, лежећи свезан на леђима.
    После тога у тамници је на грудима мученика била одслужена Божанствена Литургија и сви сужњи су се удостојили да приме Свете Тајне. Они су били убеђени да ће баш причешће укрепити њихов дух да мужаствено поднесу предстојећа мучења у Христово име.
    За време сурових гоњења у давнини сваки Хришћанин је био свестан да у сваком моменту може бити ухваћен и осуђен на смрт због исповедања своје вере. Зато су многи носили са собом припремљене (пређеосвећене) Свете Дарове и причешћивали се њима пред мучења и смрт.
    Чак су и гонитељи запазили стремљење Хришћана да учествују у Евхаристији и извели су одговарајуће закључке за себе. Тако је у почетку IV века римски император Диоклецијан својим едиктом прогласио служење Литургије за преступ. На једном од процеса против Хришћана у Картагини проконзул Анулиније упитао је окривљене:
    - Јесте ли учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани - смело су изјавили оптужени.
    Желећи да Хришћане осуди због кршења императорског указа, а не само због њиховог имена, проконзул је бесно поновио питање:
    - Не питам вас да ли сте Хришћани, него да ли сте учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани и, према томе, учествовали смо у вршењу Господње Тајне! - мужаствено су одговорили оптужени и додали:
    - Ми не можемо да живимо без чињења Божанствене вечере. Потписујући указ, Диоклецијан је био уверен да Хришћани неће моћи а да не служе Литургију као и да се не причешћују, и да ће му зато бити лако да их ислеђује и осуђује на смртну казну. У томе је био у праву. Али, како су се измениле нарави! Кад би у наше време нови диоклецијани донели нови закон, запали би у неприлику јер би се већина такозваних "Хришћана" нашла ван сфере његовог дејства. Авај, некадашњег стремљења ка Трпези Господњој више нема.
    Уосталом, хлађење наших савременика за учешће у Евхаристији има своје корене и у давнини. У IV веку по Христовом Рођењу у Римској империји хришћанство се од гоњене религије претворило у државну. Незнабошци су постепено били лишавани разних грађанских права, а затим су почели да их окривљују углавном за нелојалност према држави. А како су се незнабошци понашали? Такав преокрет у унутрашњој политици државе довео је до тога да су многи од њих почели да формално прихватају крштење. Временом се у Цркви образовао знатан међуслој људи, равнодушних према строгом духовном животу. Осећајући често причешћивање као терет, многи су почели да приступају светој Чаши све ређе и ређе. Општи духовни ниво начина живљења Хришћана приметно се снизио. Борба за строго држање црквених правила наилазила је на отпор псевдохришћана који су заузимали истакнуте државничке положаје.
    Реакција на посветовњачење многих хришћанских заједница била је настајање монаштва. У IV веку ревнитељи некадашњег узвишеног духовног живота почели су да одлазе у пустиње где им нико није сметао да у пракси остварују идеале хришћанства. Један од тих идеала било је често причешћивање Светим Тајнама. Свети Василије Велики, један од оснивача монаштва, писао је у писму Кесарију: "Причешћујемо се четири пута сваке седмице: у недељу, среду, петак и у суботу, као и у друге дане ако бива спомен неком светом"[3]. Чак и пустињаци који су живели у осами, обавезно су једном седмично, у недељу, долазили у храм да би примили Господње Пречисто Тело и Крв.
    Наравно, отшелници (пустињаци, испосници) који су се подвизавали далеко од људи, у унутрашњости египатских и синајских пустиња, нису могли тако често да посећују храмове. Ипак, и они су, не обазирући се на било какве препреке, настојали да о великим хришћанским празницима учествују у Евхаристији.
    Блажени Јован Мосх у својој књизи "Духовни Луг" наводи следеће казивање авве Стефана. Једном је у Раиту он дошао у цркву на празник Тајне вечере. За време Литургије неочекивано су у храм ушла два потпуно неодевена човека. Очекујући узнемиреност међу присутнима на богослужењу, авва Стефан се обазрео око себе. Међутим, људи који су стајали у храму нису показали никакво негодовање или узбуђење: они једноставно нису приметили да су отшелници који су ушли - наги. Тада је авва Стефан схватио да је само њему Бог дозволио да види истински спољни изглед Својих угодника који у дивљој пустињи нису имали чак ни одеће. Запањен чудом, почео је пажљиво да их посматра. А они су, причестивши се, изашли из храма и кренули у правцу Црвеног мора. Сустигавши их, авва Стефан се бацио пред њима на земљу и рекао:
    - Смилујте се и поведите ме са собом.
    Зачудивши се што му је било дано да види њихову наготу, отшелници су одговорили:
    - Ти не можеш бити с нама. Остани на свом месту.
    После ових речи помолили су се за авву Стефана, а затим су пред његовим очима ступили на глатку површину Црвеног мора и ишли по њој док постепено нису нестали из видокруга.
    Па и тако великим подвижницима и чудотворцима било је неопходно да се причешћују Светим Тајнама!
    По милости Божијој нису остајале без причешћа ни оне Његове скривене слуге које никада нису напуштале пустињу - места својих отшелничких подвига. Свети Пафнутије, када се удостојио да види преподобног Онуфрија Великог и да разговара с њим, упитао га је:
    - Оче, где и када се ти причешћујеш Христовим Тајнама?
    - Анђео Господњи долази к мени са Пречистим Христовим Тајнама и причешћује ме суботом и недељом, - одговорио је преподобни и додао: - А анђео Господњи не долази само к мени него и к другим подвижницима овдашње пустиње, који не виђају лица човечијега. Он их причешћује и њихова срца се испуњавају неизрецивим весељем.
    Свети Пафнутије је ускоро могао и лично да се убеди у истинитост ових речи. Доспевши у средишње области пустиње, он је срео четири младића одевена у овчију кожу. Пришавши ближе и пажљиво погледавши у њихова лица, запрепастио се изгледом младића: они су сијали необичном светлошћу и од њих је видљиво исходила благодат Божија. Свети Пафнутије је најпре помислио да то нису људи, него анђели који су сишли с небеса, али када су ступили са њим у разговор схватио је да су пред њим подвижници који су достигли светост. После неколико дана боравка код њих, упитао је:
    - А где се ви причешћујете Божанственим Тајнама Пречистог Тела и Крви Христа Спаситеља нашег?
    Младићи су одговорили:
    - Ми се окупљамо заједно суботом и недељом ради тога, а пресветли анђео којега Бог шаље долази к нама и даје нам Свето Причешће.
    Ускоро је наступила субота и подвижници су рекли Пафнутију да се и он припреми за причешће. После неког времена ваздух се испунио дивним миомирисом каквог свети Пафнутије није осетио ни једном у животу.
    - Откуда он долази? - упитао је.
    - Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама, - одговорили су подвижници.
    Слуте Христове стале су на молитву за време које се сав простор око њих преплавио необичном светлошћу и они су видели анђела Господњег како силази с висине, блиставог као муња. Житељ неба стао је испред њих у обличју прекрасног младића са светом чашом у рукама. Пафнутије је од страха пао на земљу. Пустињаци су га подигли и довели пред анђела. Прво су се причестили пустињаци, а за њима и Пафнутије, обузет истовремено и трепетом и духовним усхићењем. Причестивши подвижнике, анђео их је благословио и узнео се на Небо. "А ми смо пали и поклонили се Богу, - сећао се после свети Пафнутије, - благодарећи Му за такву благодат. Велика радост испунила је наша срца, а ја сам био усхићен и мислио да боравим на Небу, а не на земљи".
    Тако им је Сам Христос, Који је Својим следбеницима дао заповест: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6,53), на чудесан начин помогао да изврше ту заповест када су се ради духовних подвига удаљавали у пустињу. Господ никада није остављао без Светог Причешћа ни Своје истинске слуге које су живеле у свету, али из неких разлога нису могле да учествују у тајни Евхаристије. Ма колико висок духовни ниво достизали, њима је такође било неопходно да се често причешћују Христовим Тајнама.
    На прелазу деветнаестог у двадесето столеће у Сергијевом Посаду живео је блажени Николај. У свом животу носио је тежак крст: четрдесет година је био болешћу прикован за постељу. У почетку је овај слуга Божији боловао у приватном стану, а затим су га пренели у манастирско сиротиште. Његови рођаци су умрли и није имао никога да се стара о њему - свима је био туђин. Блажени Николај је мужаствено подносио страдања и стално се молио. За необично трпљење и смирење Господ му је подарио дар прозорљивости. Десет година пре револуције у Русији Николај је предсказивао да ће цар напустити престо, да ће Тројице-Сергијеву Ларву затворити и све монахе растерати. У то време нико му није веровао и његове речи су изгледале чудне и бесмислене.
    Овог чудесног слугу Божијег много година су причешћивали анђели. Они су ноћу долазили к њему у обличју монаха на челу са игуманом који га је исповедао. Да би Николај безметежно био у свом дубоком смирењу, Бог је скрио од њега Своју милост, и он је сматрао анђеле за праве монахе, мислећи: "Ето како се добро према мени односе игуман и братија. Дању немају кад, и ево, ноћу у празничне дане они теше мене многострадалног".
    Једном се јеромонах из Лавре Зосима, дознавши да у сиротишту има болесника које много година нико није причешћивао, прихватио да их причешћује Светим Тајнама. Када је причестио блаженог Николаја, овај му је заблагодарио и поверио да га о великим празницима обично причешћују сам игуман и братија. Разумевши вољу Божију, отац Зосима му ништа није рекао.
    Заволевши Николаја, отац Зосима је почео да га често посећује. Он је упознао са блаженим и своју слепу сестру Марију. Поседујући дар творења чудеса, угодник Божији ју је исцелио од слепила. Тек после смрти блаженог Николаја отац Зосима је испричао братији да су онога причешћивали анђели и да је то било чудо показано многострадалној души која је с великим трпљењем носила свој крст.
    Достигавши духовно савршенство, блажени Николај је постао прозорљивац и чудотворац. Ипак, и њему је ради спасења било неопходно Свето Причешће. Заборављен од људи, није био остављен од Бога, Који му је слао анђеле са Светим Даровима.
    Какве закључке можемо извести из свега горе изложеног?
    1. Треба одлучно да рашчистимо у себи да је причешће Телом и Крвљу Господа Исуса Христа неопходно за наше спасење. Ако се не причешћујемо Христовим Тајнама редовно, онда нам чак ни велики духовни подвизи неће омогућавати да наследимо вечни живот.
    2. Из црквене историје је познато да су се у почетку Хришћани причешћивали сваки дан, затим сваке недеље и да је постепено као минимална норма постало причешћивање једном годишње. Сада се многи који себе називају Хришћанима не причешћују ни по неколико година. То је страшна и опасна грешка.
    3. Колико често треба приступати светој чаши у наше време? Идеал за сваког Хришћанина остају древна канонска правила.
    Старца Јеронима Егинског (1883-1966), чувеног грчког подвижника, једном су упитали:
    - Оче, колико често да се причешћујемо?
    Не чешће од једном недељно. Када желите да једете, тада и једите - тако је и у духовном [животу]: када жудите за Христом, тада се причешћујте. Удубљујте се у смисао молитава пред Свето Причешће, оне ће вам помоћи да осетите скрушеност и да пролијете сузе. Без суза се не причешћујте.
    У наше дане, као и у давнини, могуће је причешћивати се сваке недеље. Али за то је неопходна одговарајућа чистота живљења, свакодневно уздржање и непрестана жудња за сједињењем са Христом.
    Како да поступимо ако нисмо достигли тако високо духовно стање? Преподобни Серафим Саровски је саветовао: "Неизоставно се исповедајте и причешћујте у свим постовима и, поред тога, о дванаест празника и о другим великим празницима: што чешће, тим боље - не мучећи себе помишљу да нисмо достојни. Не треба пропуштати прилику да се што чешће користимо благодаћу дариваној у причешћу Светим Христовим Тајнама". Свети Теофан Затворник је поучавао: "Наша права мера је да се причешћујемо једном или двапут месечно".
    4. Ако се често причешћујемо не треба да заборављамо да свагда треба да се веома озбиљно припремамо за Тајну. У Оптиној пустињи у периоду њеног духовног процвата сви монаси су се обично причешћивали пет пута годишње. Такво правило било је преузето из древног атонског устава. Зашто су се оптински монаси причешћивали релативно ретко? Они су постављали себи веома високе захтеве.
    ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
    ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА
  4. Волим
    Пг reacted in A propo slučaja -Artemije-   
    Ма не треба уопште те неписмене гилиптере схватати за озбиљно. Ко зна чији плаћеници ( а сам имам безборј података, хтео- не хтео, о разним ликовима који су ту постављени да руше Цркву) и антицрквене индивидуе раде оно што им је казано.Сећате се колико со пута поставили очигледне ствари да они морају да раде како им се нареди. Просто, као секта. Зато ове ствари више нико не узима за озбиљно. Дај Боже да се они који су заведени врате на прави пут, али то је само њихова воља. Ми који се бавимо овим начином мисије смо показали где је Црква и како се она пројављује: најпре као реална литургијска заједница у конкретној парохијској цркви.
  5. Волим
    Пг reacted to feeble in Karleuša ponovo provocira: Zovem se Isus   
    Кога она може испровоцирати?
  6. Волим
    Пг reacted to Иван Недић in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    ЈОВАН,
    по милости Божијој архиепископ охридски и митрополит скопски, свој пуноћи наше најсветије Архиепископије охридске. Благодат, милост и мир од рођеног у Витлејему Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа!
    Браћо саслужитељи и у Христу возљубљена чеда!
    И ове године божићну посланицу шаљемо вам из затвора, истовремено, по речима светог Златоуста, „благодарећи и славећи Бога за све“. Црква никада не заборавља да је сам Господ Христос био у затвору, да су и многи од апостола и отаца исто тако били у затвору. Управо зато, имајући пред очима свето предање Цркве, од срца опраштамо онима који су нас сместили у затвор, будући сами ван Цркве. Ах, када би историја само могла избрисати сву мржњу оних који гоне нашу Цркву и сва њихова дела против Цркве! Али, с обзиром да је Христос изгнан из града, и да је требало да се роди у пећини, то и затвор нека буде место прославе Рођења Христовог, будући да је управо Христос својим затвореништвом осветио и сам затвор, а својим рођењем целу творевину.
    Возљубљени, мали је број рођења које наша света Црква обележава и слави. То су: Рођење Христовог Претече Јована, Рођење пресвете Богородице, и само још, како неки предивно говоре, „мајка свих празника“ – Рођење Христово.
    Овога дана свет се приближио догађају после кога више ништа није као пре. Догађају којим је подељено време. Догађају којим се испунио Стари завет и започео Нови завет људи са Богом. То је био и догађај у ком су се старе приче сусреле са својом садашњношћу, али и са својом будућношћу. Догађај који је значио загрљај Бога и човека, загрљај вековима очекивани. Овај преславни догађај рођења Христовог православни теолози су окарактерисали као чин када „Логос постаде тело и настани се међу нама“, као што касније сведочи и возљубљени ученик Господњи Јован. „Једино ново под сунцем“ што се догодило од Шестоднева, па све до данас. Управо то рођење ми данас сведочимо и празнујемо.
    Та новост под овом небеском капом, браћо и сестре, највећи је и најзначајнији догађај за нас људе и нашу људску природу. Бог постаде човек, узевши на себе нашу палу природу. Али, као Бог, он пази да не наруши божанско назначење које нам је даровао, онаквима какве нас је створио , наше назначење слободних бића. Према томе, ми и даље имамо могућност да, по својој слободи, не прихватимо тај загрљај, па чак и да га одбацимо. Зато богослов Јован вели: „Дође својима и своји га не примише“ (Јн 1, 10–11). Али, који су то његови који га нису примили? Нису ли то они којима је магнетизам овоземаљског себеугађања на познате и непознате начине важнији од нашега Спаситеља и целокупне творевине? Нису ли то они који обманама и самообманама робују оцу лажи, који је обмануо и наше прародитеље? Нису ли то они који од заслепљујућег, те према томе лажног сјаја овога света не виде Светлост која се ноћас рађа у витлејемској пећини, него по обичају од пећине праве позориште? И не поручује ли наш спаситељ управо овим новим фарисејима и изругивачима светиње, ни по чему другачијима од тадашњих: „Дом мој је дом молитве, а ви од њега направисте разбојничку пећину“ (Лк 19, 46)? А колико је небројено таквих пећина данас у нашој отаџбини и, на крају, нису ли њихови саздатељи исти они који живе, лажно се представљајући као Божија Црква, па обманути и опијени својом самодовољношћу, маме и обмањују народ, који покушава да пије са одавно усахлог извора?
    Шта бисмо ми, возљубљени, могли значајно и моћно да им поручимо и посведочимо, ове најсветлије ноћи откад постоји света и човека, њима који до дан-данас не виде, не чују нити желе да чују онога коме се поклонила и коме се непрестано поклања цела природа, сва земаљска творевина и цела васељена? Шта бисмо поручили онима који непрестано цепају Христову одећу, иако знају да нема већег греха од поткопавања јединства и саборности Цркве?
    Свакако, смирено бисмо могли да им предочимо наше лично искуство заједнице са живим Богом. Да им понудимо свој лични удео, јер је то једино што ће остати нераспадљиво, једино истинито, силно и плодотворно, што ће моћи посведочити у наше име.
    Које је наше аутентично искуство? То је управо оно због чега нас гоне и прогоне моћници овога света, како вели божански јеванђелист Јован Богослов: „Цео свет у злу лежи“ (1Јн 5, 19). То је наше живо сведочанство и искуство већ споменутог загрљаја са живим Богом, са недавно рођеним Богодететом. То је оно што разобличава наше гонитеље. То је оно што верно и недвосмислено чувамо већ, ево, десет година, понекад у околностима које често превазилазе свако достојанство времена у ком живи данашњи човек.
    Управо то искуство, браћо и сестре, је нешто највредније што имамо у свом животу, јер нас оно на најприснији начин идентификује са онима које призивамо у својим молитвама и на чије заступништво пред новорођеним Богодететом се надамо, са онима који су одавно овенчани светитељским и мученичким венцима, са онима који су били гоњени, мучени и убијани само зато што су бескомпромисно, по цену и сопственог живота, исповедали своју веру у Христа и његову Цркву, његово тело. То нас искуство, најдража чеда у Христу, ево већ деценију на најнепосреднији могући начин идентификује са оним који пострада за нас! То је оно по чему ће свако од нас на најприснији начин чично бити препознат од стране самога Христа, по његовој речи: „Ако мене гоне и вас ће гонити“ (Јн 15, 20).
    То је искуство јединства Цркве Христове, искуство његове невесте, искуство које је у мукама рођено управо из тог загрљаја са целом васељеном.
    Својим рођењем, Христос је на највиши могући ниво уздигао човеков дух, душу и тело, као и целокупну материју. Дајући нам себе и примајући нас онакве какви смо у себе, кроз свету евхаристију, кроз свето причешће, у једину суштинску заједницу, која је спасоносни начин живота у јединству са живим Богом, а самим тим и победе над последњим непријатељем – победе над смрћу.
    Зато, највољенија браћо и сестре, позивамо свој народ и све људе око себе на слободно корачање путем, путем промена који нас води у Цркву, у једну, свету, саборну и апостолску Цркву новорођеног Богодетета и Спаситеља нашег Исуса Христа.
    Преобразимо, браћо и сестре, све оно што нас везује само за земаљско, свуцимо са себе све лажно и пропадљиво, па се слободно и одговорно бацимо у његов спасоносни загрљај, загрљај из кога извире сам вечни живот, загрљај који је заједница, а заједница је Црква – а Црква, браћо и сестре, је спасење!
    Христос се роди!
    На Божић 2011,
    из затвора Идризово.
    Са македонског превели Јелена и Иван Недић
  7. Волим
    Пг reacted to obi-wan in Мир Божији- Христос се роди   
    http://www.novakdjok...id=1449&jezik=1
    "Neka vam Božić, najradosniji hrišćanski praznik, donese zdravlja, sreće, mira i ljubavi koji će vas pratiti cele godine.
    Mir Božiji! Hristos se rodi!"
    Novak Đoković
  8. Волим
    Пг reacted to w.a.mozart in Мир Божији- Христос се роди   
    želim svima što više pravoslavne erotike- da se obnažujemo pred Gospodom u svojoj bedi
    ...a zatim i što više pravoslavnog egzibicionizma - da ga slavimo u liturgiji,sa vrha svemira LOL
  9. Волим
    Пг reacted to Crveni Baron in Мир Божији- Христос се роди   
    ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
    srecan Bozic svima i da ga docekate jos barem sto puta u zdravlju i veselju.
  10. Волим
    Пг reacted to Avocado in Мир Божији- Христос се роди   
    Srećan praznik svima koji slave.
  11. Волим
    Пг reacted to Милан Меденица :) in Мир Божији- Христос се роди   
    ВАИСТИНУ СЕ РОДИ ХРИСТОС! navijanje navijanje navijanje navijanje navijanje navijanje navijanje navijanje navijanje navijanje
  12. Волим
    Пг reacted to Михајло in Мир Божији- Христос се роди   
    Ваистину се роди!

  13. Волим
    Пг reacted in Мир Божији- Христос се роди   
    Драги пријатељи, браћо и сестре, сарадници и трудбеници, драга браћо свештеници и саслужитељи, чланови и гости и сви људи добре воље,
    част ми је да вам у име Администрације православног портала Поуке.орг и форума zru честитам празник рођења Господа нашега Исуса Христа, сверадосним поздравом:
    Мир Божији- Христос се роди!
    Нека би милостиви Господ обасјао наша срца светлошћу витлејемске звезде и испунио их радошћу и љубављу, и подарио нам свима смирења, мудрости, дуготрпљења и снаге да истрајемо на Његовом путу Спасења,
    Иван Цветковић, свештеник
    са редакцијом портала Поуке.орг

  14. Волим
    Пг reacted to Благовесник in Palim badnjak...   
    Дрво које расте само на месту окупаном светлошћу, Бадњак, у прослави Божића има тројако значење: живота, крста и васкрсења.
    Бадњак (младо храстово или церово дрво) је у колективној свести симбол Божијег дрвета или Дрвета живота.
    На почетку и на крају Библије,
    у 1. књизи Светог Писма – Постање, и у последњој књизи Светог Писма - Откривење,
    спомиње се стабло као нешто што битно одређује човека.
    Реч је о приповести о Адаму и Еви и забрани да узму од стабла живота,
    и у Откривењу, где је пак реч о истом стаблу –стаблу живота–
    али од којег праведници, сада, на крају времена, кад Бог коначно победи зло,
    када светлост надвлада таму и тама не обузе (како је то речено у Еванђељу од истога Апостола), једу у Божијем рају.
    Пре него се Бог указао праоцу Авраму да му понови обећање везано за Рождество Христово, првом приликом дато још Еви и Адаму,
    извештава нас 1. Мојсијева 13,18,
    да Аврам разапиње шатор и приноси, управо испод храста,
    жртвену молитву Богу.
    Бадњак, на дан пред Христово Рождество,
    пада и клања се, осветљава и показује плод вечнога живота тј. Христа!
  15. Волим
    Пг reacted to nishizawa in Vehabije kupile celo srpsko selo u BiH   
    Тешко да се ово може поредити са Косовом - на Косову је неалбанско становништво било изложено вишедеценијском терору Албанаца: пребијањима, силовањима, отимању, рушењу гробова, обесвећивању светиња, и сличним стварима, и све то под патронатом тадашњих државних органа...
    А повратак на Косово је онима који су одатле отишли био забрањен законом...
    Ако сам добро укапирао - ово село се налази негде код Тузле, што значи у Федерацији. Иако у питању није српска територија, ипак ми се чини да је на Косову било малко другачије...
  16. Волим
    Пг reacted in Вести о упокојењу...   
    Шта рећи... света душа.
  17. Волим
    Пг reacted to GeniusAtWork in Вести о упокојењу...   
    Poslednji poziv
    Ovo što sledi je zadnji unos u Kristijanovom blogu, postovan nakon njegove smrti. Postovala je njegova žena, Rejčel, nakon što je on imao nagoveštaj da mu se približava vreme za odlazak.
    Kako svetlo ulazi
    Kao što sam već napomenuo na početku putovanja, to je stih Leonarda Koena. Istina je da smo svi slomljeni, svi smo naprsli, i ono što mnogi ljudi vide kao manu ili kvar je nešto što bi se moglo smatrati korisnim. Nisam siguran još koliko mi je preostalo, ali, po svemu sudeći, svi fizički i medicinski pokazatelji upućuju na to da sam pri kraju.
    I kakvo divno vreme da se ode, tačno na Božić.
    Predivno.
    Vreme kada je moj Spasitelj došao na svet je upravo ono vreme kad je odlučio da me pozove kući. Ironija je zapanjujuća.
    Moja odlučnost da sledim Njega se nije promenila ni dok se trudim da nađem neko logiku ili razlog u svemu ovome. Ljudi me gledaju kao da sam lud. Kako mogu da verujem Bogu da me izbavi iz ovog ludila, kada ludilo znači da ću izgubiti moju suprugu i dvoje divne dece? Odgovor je da, jednostavno, ne znam.
    Svetlo je ono što prodire kroz slomljenost. To je ono svetlo koje su sledila Tri Mudraca one noći kada je Hrist rođen. To je svetlo koje je stvoreno kada je Bog rekao “Neka bude svetlo!” prvog dana stvaranja. To je neobjašnjivo. I kao što sam već rekao: iako nema nikakvog smisla, slediću ga do mog samog kraja.
    To je svetlo koje sija za svakog muškaraca i ženu, i, na sreću, sija i za mene, da se ne bih izgubio u tami koja je svuda oko mene.
    Hvala vam što ste putovali sa mnom do ovde. Molim se da nađete mir koji sam ja našao.
    Kristijan je otišao na nebo 2. Januara 2012 godine, malo posle 8 ujutru u bolnici Menli. Njegov odlazak je bio zaista miran i, dok je odlazio, u levom oku mu je se pojavila suza; nemam nikakve sumnje da je gledao u Isusovo lice.
    Molim vas da pogledate na tviter adresi @rachelacj ili @krisPA oko svih detalja vezanih za sahranu. Takođe planiramo da sahranu prenosimo uživo preko veba za one koji ne budu u mogućnosti da prisustvuju.
  18. Волим
    Пг reacted to Милан Меденица :) in Вести о упокојењу...   
    Бог да га усели код Себе, а његове утеши
  19. Волим
    Пг got a reaction from pravoslavna in ХИТНО ПОТРЕБНА ПОМОЋ ЗА КРИСТИНУ   
    С благословом Епископа Рашко-призренског Теодосија Епархија Рашко-призренска прослеђује апел Зорана и Станке Милутиновић из Лепосавића за прикупљање новчане помоћи ради лечења њихове дванаестогодишње кћерке Кристине, која већ дуго болује од тешког облика леукемије.
    Иако се након лечења у Београду Кристинино здравље побољшало, пре неколико дана поново је дошло до погоршања њеног здравственог стања. Кристина је хитно пребачена на Дечју клинику у Тиршовој улици у Београду, где су родитељима лекари саопштили да постоји шанса за излечење, али је потребан хитан наставак терапије на дечјој клиници у Швајцарској. За ово лечење потребна су огромна финансијска средства у износу од 150.000 евра. Будући да је Кристинино здравствено стање критично, лекари су изнели став да је лечење у Швајцарској неопходно наставити за највише 3-4 дана јер су у питању дани, а не месеци живота у случају прекида лечења.
    Кристина Милутиновић има само 12 година, па с тога у име Епархије Рашко-призренске позивамо све људе добре воље да у оквиру својих могућности издвоје финансијска средства како бисмо заједничким снагама успели да сачувамо Кристинин живот.
    Сви који желе да помогну новчана средства могу да уплате на жиро-рачун при Комерцијалној банци:
    Бр. 205-1001528584708-63 на име Кристининог оца: Милутиновић Зоран, сврха: ПОМОЋ КРИСТИНИ!!!
    http://www.eparhija-...oj-od-leukemije</p>
  20. Волим
    Пг reacted to Zayron in Нападнут(вербално) ђакон у Новом Пазару   
    Ne sviđa mi se kako se sva djeca odgajaju, vaspitaju - i hrvatska i bošnjačka i srpska. Dijete koje je normalno i dobro vaspitano ili odgojeno neće si dopustiti raditi to isto samo zato što je u pubertetu i nema šta drugo da radi, iz dosade i zato što to rade drugi a zabavno je to. Jedan od glavnih mogućih načina kako da se spriječe dalji sukobi na Balkanu je normalno vaspitati djecu da budu, ponašaju se i žive normalno te da na normalne stvari misle. A kad se puste s uzde onda se ne treba čudit što hajluju bilo kojim načinom, pjevaju pjesmice tipa poklaćemo, zaklaćemo i ne vide u tuđem ljudskom životu nikakvu vrijednost. U Češkoj takve stvari nisu baš normalne. Ni u Poljskoj ni u Slovačkoj koliko ja znam a ni na Ukrajini, u Rusiji itd.
  21. Волим
    Пг got a reaction from Nena Stojanovic in Нападнут(вербално) ђакон у Новом Пазару   
    О томе колико су Срби на простору Рашке угрожени, колико су жртве свакодневног омаловажавања, вређања, напада и дискриминације док цензурисани медији о томе ћуте говори и недавни догађај:
    По речима Уроша Нишавића, ђакона СПЦ у Новом Пазару, група од 20 младића вређала га је и псовала поред дворишта ОШ "Стефан Немања" узвикујући при том "текбир Алах уекбер" наизменично са "Уби, закољи,  Србина"! По речима Нишавчића, ова група младића видевши га почела је са добацивањем : "Ау попе, види колики је ..... му мајку"!
    Поразно је, што су овакве речи узвикивали ђаци нижих разреда средње, и виших разреда основне школе. У том смислу, шта можемо очекивати ако се да регионална аутономија "Санџаку"? Смемо ли поклонити део наше територије и народа генерацијама које одрастају на овој србофобији? Такође, шта ће се десити, ако муфтија Зукорлић успе да српске кадрове у полицији замени муслиманским?
    Ђакон Урош Нишавић је о нападу обавестио ПУ у Новом Пазару, а за читаоце достављамо полицијску службену белешку као доказ.
    http://www.dverisrps...ena-beleska.jpg
  22. Волим
    Пг reacted to Јаков. in Нападнут(вербално) ђакон у Новом Пазару   
    Ajde prođite pored bilo koje osnovne škole u Beogradu.
    To je kao bojno polje. Kako je najbolje verovatno znaju, ne roditelji i nastavnici, nego komšije koje žive u neposrednoj blizini osnovnih škola.
    Deca su samo odraz svoje okoline i u njima nema pameti. To su adolescenti, seksualno isfrustrirani, i baš zbog toga najlascivnije reči i najlascivnije ponašanje u tom periodu.
    Ne govore oni svoje mišljenje, nego su samo indigo svojih tutora (roditelja, rodbine, društva).
    Pred ovom osnovnom školom će vređati popa, u Beogradu će vređati rome,...
    Problem nije u deci. Problem je u onom što im se servira. Mržnja je glavni termin na TV, igricama, medijima uopšte. Ono što kusaš to ćeš i povratiti.
    Setio sam se jedne od priča blaženopočivšeg patrijarha Pavla. Pokušaću da je nađem na netu.. Pričao je kako je dok je bio ep.Raško Prizrenski imao problema sa decom šiptarskom koja su imala loše namere prema njemu.
  23. Волим
    Пг reacted to Solomon Kane in Нападнут(вербално) ђакон у Новом Пазару   
    Михајло, не љути се али...мислим да се много ложиш.Ко ће то "овај пут заједно"? Ајде уозбиљи се, молим те. Нећу да причам о тоталној распаднустости некада праволавних земаља. Довољни смо ми као пример.Живиш у земљи где само аутохтоно становништво заболе она ствар за државу, за национално питање и за саме људе (и за Србе и за несрбе, свеједно), тј. суштински их заболе за све што је ван њиховог дневно досежућег интересног видокруга и захтева трбуха...али ни за трбух ускоро нећемо ускоро имати јер ће нам и то ускоро одузети жути као познати и осведочени носиоци "свеопштег благостања и просперитета".Стока они , стока ми...не зна се ко је гори.
    Нису ови муслимански клинци ништа криви, није Зукорлић крив, нити шиптари, нити било ко ко је одувек гледао на Србе крвавим очима и желео да му узме и ово мало земље, богатства, националног поноса и достојанства што је имао...они су стереотип, нешто што се да претпоставити и нешто што је очекивано. Крив је систем који под велом и плаштом демократије, опште слободе, верске и националне толеранције и загарантоване законитости за све без обзира на поменуту националну и верску припадност и имућност, мањинама (националним или финасијским) суштински даје све, чини све, и увек им гледа им кроз прсте када су њихови шовинистичко - фашистички испади у питању а већински српски народ уби у појам скоро свакодневно га нападајући и оптужујући за "опасно скретање ка фашизму"...нама у скупштини седи један Риза Хаљими који чим отвори уста одмах избљује нешто што је по закону и уставу дефинисано као велеиздаја и ником ништа, сви ћуте.Имате једног Чанка, Веселинова, Чеду, Зукорлића,Ризу, који би захваљујући својим "милионско тиражним" издајничким изјавама требали да до краја живота труну у затвору па ником ништа.Имате хиљаде и хиљаде лопова који већ 12 година, у најтежим тренуцима земље, као лешинари, бескруполозно кидају делиће тела скоро мртвог народа, продајући притом све што се може продати и што се не би требало и не би смело продати јер, за Бога милога, мисле да имају Богом дано право да предају у туђе руке располагање земљом и људима док ови или не нестану или постану у сваком погледу минорни, а они ће свој делић колача добити и једног дана га на неком лепом и егзотичном острву слатко појести, док ми све то пасивно посматрамо, свесни смо свега па и даље ћутимо и трпимо...бедници смо ми и то из безброј разлога и то ће нас све скупо коштати.
    О чеми бре ти Михајло, брате рођени, причаш уопште?
  24. Волим
    Пг reacted to Mилена КШ in Тадић помиловао Жарка Лаушевића   
    toliko ubica i hotimicnih i nehoticnih ima po svetu a vi se uvatili za Zarka ko da je on ne znam sta ma dajte.
    ko da je samo on kriv.i sta vas briga da li on ima Boga u sebi ili ne,gledajte sebe.
    nemam nista protiv njega.
  25. Волим
    Пг reacted to Дејан in Bog se stara o svakome   
    (Zbog gordosti Bog doputsi stradanje, da se malo smirimo, pa, idemo dalje, ali nikad Bog čoveku preko mere ne dopusti, kaže o. Romilo iguman manastira Duboki Potok)
    Manastir Duboki Potok, u severnom delu Kosova i Metohije, narod od davnina zove Sveta Ruka, iz poštovanja prema Svetom velikomučeniku Nikiti koji je zaštitnik ovog kraja, a od pre 400 godina u manastiru se čuva ruka svetiteljeva. Crkva u manastiru Duboki potok prvi prvi put se pominje u jednom tefteru turskom, u popisu zemlje Brankovića. Crkva je rušena i obnavljana, u 16, pa u 18 veku. Godine 1903. je dozidana priprata koja i danas postoji, izgrađena zvonara a Društvo kneginje Ljubice je tajnim putem dopremilo zvono preko Rogozne za zvonaru takođe 1903. godine. U manastiru su i mošti Svetih vrača Kozme i Damjana. O ovom manastiru i njegovim svetinjama brine o. Romilo iguman manastira a na naše pitanje da li je teško odgovara: „Slava Bogu, kad Gospod da čoveku neko stradanje on mu da silu i moć da to nosi dok se ne promeni situacija, kako se kaže, svaki je zeman do vremena, sad duže ili kraće traje ali bude pa prođe. Nikad Gospod nama ne daje preko naše moći, bilo kakvo stradanje, bilo da su životne okolnosti, bolesti. Kad čovek ima velika stradanja prvih par godina mnogo teško biva ali se vremenom navikne, pa, lakše podnosi. Teško je ali šta je, tu je, kad ne može čovek ništa da menja da na Boga položi nadu i što je do njega da čini i da otrpi.“
    O sticanju mira
    „ Mir zavisi od okolnosti života, one imaju pozitivan i negativan uticaj na čoveka. Ali mir, pre svega, zavisi od stanja čovekovog duha. Mnogo što- šta imamo što moramo da iživimo, mnogo šta ima čovek u prirodi, ono što je genetski nasledio. Često je ono što čovek ima u prirodi tako ukorenjeno da ne može lako da ga promeni. Neke stvari mora da iživi, neke može lakše da menja a neke moraju dobro da mu se obiju o glavu da bi se smirio. U životu je borba svakodnevna, pre svega, misaona sa duhovima pod nebom, to su misaona bića, brži od naših misli i kako hoće prolaze kroz nas. Onda borba sa samim sobom, sa svojim karakterom, sa genetskim nasleđem, nastrojenjem koje se projavljuje. Svako od nas ima razne faze, periode u životu kako psihofizičkog sazrevanja tako i sazrevanja u duhu a koren čovekovih problema jeste gord duh u čoveku. Bog traži od čoveka da se smiri. Sagledavajući sebe, iz tog nekog monaškog ugla mogu da kažem da je čoveku u životu najteže smiravati se. To zavisi i od toga kolko čovek ima snage, teško je smiravati se u svemu što čoveka zadesi, pogotovo što ima stvari koje ne može da menja. Zato čovek treba da trpi, da ima poverenje u Boga. Bog je taj koji se stara o nama i zaista čovek ne može ništa sam, može onoliko koliko mu je Bog dao snage i obdario ga s nečim, pa, to što je do njega treba da čini. Danas kažu da je kriza morala i kod nas i u svetu. Ja mislim da je, pre svega, kriza vere a krajnji koren neverja je u gordosti. Vidi se to kad dođe nevolja, crče čovek od brige, nikako ne možemo da se smirimo, stalno smo u planovima za sutra, za prekosutra, šta ćemo i kako ćemo. Treba čovek prirodno, normalno da živi, da čini što je do njega a pre svega, da ima nadu i veru u Boga, poverenje u Boga. Jedino tako čovek može imati mir, inače crče, od briga i želja i stiže do psihijatrije.
    U životu je sve kako Bog da. Čovek treba da se trudi da se smiruje, da ima smirenu misao o sebi, pa i da postrada. Kako kaže narod, bolje da se upokojimo kao pokajani grešnici nego kao lažni sveci. Svi smo različiti, svaki je čovek različit, ima različite talente, nastrojenja i dobra i loša. Mora čovek da ima vere, predajući se staranju Božijem i okolnostima života i da živi kako može, kako je kome Bog ustrojio u životu. Da li biti monah, biti doktor, biti radnik, kopati, orati, kako Bog da. Nešto kad se otvara čoveku u životu to samo ide. A nešto kad hoćemo na silu, crkosmo od želje a ono neće, pa neće i možemo da crknemo kad Bog ne otvara čoveku, ne može. Kako se može, tako se živi u životu. U životu je sve prosto nego smo mi puni želja, crče čovek od želja a kad se ne ostvaruju naše želje puni smo briga i stalno nešto planiramo. Otac Tadej često je o tome govorio da je čovekov planer Bog. Naravno, treba čovek da ima dinamiku u životu, da čini ono što je do njega a ono što ne može treba da se smirava, pre svega, da ne brine je od briga automatski ima nemir, kako će ovo, kako će ono...Briga je suprotna veri, briga je neverje a suprotno brigi je vera, nada na Boga, da čovek živi s verom i nadom u Boga. Kad čovek postigne nešto misli da je to samo od njegovih sposobnosti, a zaboravlja da mu je te spsobnosti dao Bog. Kad ti Bog otvori može, kad zvrne slavinu ne može. Bog daje zdravlje, Bog dopusti i bolest da bi se čovek smiravao. šta je nevolja, nevolja je kad nije po našoj volji. Čovek nekad postrada od strasti, nekad od bolesti, nekad od okolnosti života. I što imamo gordiji duh moramo više da se lomimo da bi se smirili. Pa i te slabosti, i te strasti, i bolesti što Bog čoveku dopušta ne daje on ništa džaba čoveku, dlaka s glave bez dopuštenja Božijeg ne pada, bez promisla Božijeg. Zašto? Pa ne bi Bog dao da čovek može drugačije da se smiri. Kad čovek trpi s nadom i verom u Boga onda se smiri, smiri se od želja, od briga, stekne iskustvo jer bez iskustva ništa ne zna čovek. Kad je mlad čovek misli da sve zna, izlomi se u životu pa nauči. Možemo sve mi u životu kad Bog da, kad Bog otvara puteve. Kad se skupi deset ljudi svaki ima neki dar, svi imaju različite darove i ako čovek ima više darova ali nema sve. Zašto? Pa, moramo jedni na druge da se naslanjamo da bi se smiravali. Jednosavno dao nekom da ide lakše i ne treba zavideti takvom čoveku, već zablagodariti Bogu. Treba da zablagodari čovek i kad je u slabosti nekoj, kad pada i kad mnogo pada jer da može drukčije zar bi Bog dao da strada čovek. Samo da ne odlazi čovek u krajnosti, a ako i ode to da ispoveda. Ispovest je ko kupanje duše, da ispovedi, da olakša, pa će promeniti Gospod, daće snage, ako ne može sad, proći će. Polako, da ispoveda, da se pričešćuje, malo po malo pa će Gospod dati snage. Postrada čovek pa stekne iskustvo života, drugačije gleda na to, prođe ga ta želja. Menjaju se okolnosti života i stanje duha kod čoveka.
    Radost života
    Pri svemu tome mora čovek iznad i pre svega da ima radost života. Zašto? Zato što kad prirodno živi ima prirodno neke muke, kad malo ima previše nekih želja ima i nekih stradanja. Ali nikad Bog čoveku preko mere ne dopusti. I ako strada, strada neko vreme a onda se promene okolnosti života. Zašto je važna radost života? Zato što je radovanje zdravlje duše, čovekova blagodarnost Bogu. Gospod je sve premudro ustrojio, ima stradanja, onda ona prođu, dođu i prođu, pa, bude lakše, smiri se čovek pa je više radosti. Čovek mora da ima veru i nadu na Boga i poverenje u Boga i pozitivne misli i radost života. Nauči se čovek, ni jedno stanje kod čoveka nije nepromenljivo, razni su periodi i razna stanja u čovekovom životu. Radost je uvek u Bogu. Kako? U veri, nadi na Boga. Jednostavno, treba prirodno živeti da i u mukama, i u radostima, i nekim dobrim stanjima čovek ima radost života i da zna da život ide dalje, da ima prirodnu, životnu dinamiku.
    Naši dedovi su prirodno živeli a danas je jednostavno pad duha vremena. Naši očevi đene đene, ranije se na vreme ženilo i udavalo, pa se ižive do četrdesete, pa rode desetoro dece, pa se vole, pa se što više vole. Ne može to da se povrati, ne možemo da preslikamo 19.ti vek, od tog posla nema ništa. Žene su počele da se pitaju, naši očevi su počeli neodgovorno da se ponašaju, malo se dece rađalo. šta će, rodi muško dete i majka se i nesvesno zalepi za njega, raslabi ga duhom. Brak je stvar ljubavi a ne da žive na istom prostoru jer nemaju gde i žive k`o pas i mačka. To nije brak. Brak između muža i žene treba da bude zajednica ljubavi a ne da se razvode zbog nebitnih stvari, fali im ovo i ono, nego nisu se voleli nikad. A ove sadašnje generacije ne znaju ni šta hoće, toliko su razmaženi. Kad govorim o ljubavi, nije ljubav da razmaziš dete, mora da se tera da radi nešto, da se vaspitava a ne do tridesete živi s mamom i kako će onda da se ženi, prošlo mu pola veka. Ja sam imao sreću odrastao sam na selu, pa sam od malih nogu išao za stokom, radio, verujte mi, kod nas je bilo ja se sećam a nisam mnogo star, 40 godina, da smo slušali starije. Tada je bilo prirodno ponašanje da bilo koga u selu kad kaže nešto da ga poslušamo, onako kao u Svtom Pismu kad Majka Božija kaže anđelu...evo sluškinje Gospodnje. Tako i mi, da poslušamo šta god narede, da odemo za stokom, da nešto donesemo, trčeći smo išli da radimo jer to je nekako prirodno bilo. Gde danas to da se desi, ne možeš da sretneš u kući dete da sluša majku ili oca, samo hoće nešto, svi nešto hoće, čovek tera kako hoće, žena se pita i šta ćeš ti tu, ništa.
    Čovek tera kako hoće
    Kad kažem žena da se pita, ne može to bukvalno da se uzme nego se kaže ovako, ako je čovek domaćin, glava porodice, on je taj koji se stara a kad se stara onda se pita. Onda još nešto, poznato je kakva je ženska priroda, nesmirena, zašto žensko traži da je muško jačeg duha, da bi se zalepila za njega, da bi mogla da se smiri, da je ukoči kad treba, mora neko da rukovodi, da smirava. Bog je dao gde je kome mesto, muž je glava ženi, onaj koji rukovodi, to je jednostavno prirodno, prirodno muška priroda, prirodno ženska priroda. Danas se sve poremetilo, razmazili decu i nisu nizašta i šta će razmaženi jedinac nego da bude šmokljan koji se za mamu se zalepio, sutra traži snajku da se zalepi za nju a ona ako to voli ima da mu komanduje, da ga maltretira. Pogledajte na šta pola brakova liči, muž ugažen od žene, izgleda kao da ga je pregazio voz. A zašto? Zato što nije to prirodno, ako je žensko jačeg duha od čoveka ili ako se dopusti da ćera kako `oće ona ne može a da ga ne gazi, nije prirodno da čovek bude toliko ugažen a kad se razvede on nađe opet neku da mu komanduje. Bog je dao prirodno gde je kome mesto.
    Ponoviću još jednom, da se ne shvati pogrešno, kad kažem muž da se pita znači treba da bude odgovoran, domaćin, da voli svoju ženu, da se stara o ženi, o deci, da rukovodi, vaspitava, znači da gleda kuću. Danas svako radi šta hoće, danas je tolika samovolja, prosto neki bezobrazluk. Toliko su ljudi samovoljni da se ne vole, u toj samovolji su i nesposobni, nesposobni da vole, da znaju šta hoće, sa četrdeset godina su nezreli, mi smo u petnaestoj bili zreliji nego ovi danas u četrdesetoj. Od malih nogu deca teraju kako hoće i svi govore, ljubav je a nije to ljubav. Razmaze dete da postane nesposobno, to je nezdrava ljubav. Jedino zdravo vezivanje do kraja je za Boga, ni za čoveka, ni za sveštenika. Danas neće ni da ulaze u brakove, dođe trideset pet godina a nije spreman za brak. A kad će biti spreman, nikad, vodaju se deset godina, to ti je kao neki brak i onda što se pokačili, pa nasitili se jedno drugog a nemaju dece. Umesto da uđu u brak, da imaju decu, žrtvenu ljubav, neki smisao života. šta će sami ceo vek, doći će u pedeset i šta će, kome će, za šta će. Brak je zajednica ljubavi i treba do dvadeset pete, tridesete da se ožene ali kako će da se ožene kad žive s mamom i samo jedno dete, i to je mamin sin, tatina ćerka razmažena, to mora da postrada malo, da stekne neko iskustvo, da ima pojam o nečemu, da razume nešto a ne samo, `oću ovo,` oću ono i crko od brige što nije kako ja `oću. To je krajnji egoizam, krajnji bezobrazluk . Danas su muškarci oslabljeni, raamaženi, ne rade ništa fizički. Ima danas generalno neodgovornih muškaraca, žena trpi, pa ostane sama, pa brine sama o deci. Zašto je sama? Zato što je čovek šmokljan, što je bezobrazan, izgubila se odgovornost. Ljubav je uvek žrtvena, u zajednici uvek mora da se trpi, i muž i žena se trpe i deca. Ne može to jednom rečenicom da se objasni. Danas je velika nezrelost duha, promenio se duh vremena, svi `oće kako `oće. Dečaci i devojčice počnu čim mogu teraju kako `oće, vodaju se, svega ima i razbole se od svega i svačega, samo se menjaju, ne znaju kud udaraju i šta hoće. A zašto? Zbog samovolje. Naravno, ima ljudi strastvenijih priroda, ali se svemu zna neka mera a ne odlaziti u krajnosti. Neko je smirenije prirode, evo jednostavnog primera, neko manje voli da jede, manju ima potrebu da jede, neko više i tako sa svim stvarima. Neko je duševniji on manje ima problema sa strašću, sa prirodom a ima nekih koji se stalno zaljubljuju i odljubljuju. Svako ima neki problem i svako od nečeg strada da bi se smirili. Nije dobro u krajnosti bilo kakve odlaziti,smiri se, ženi se, zašto, zato što ta priroda udara čoveka u glavu
    Danas se uzmu deca s raskrsnice i šta ćeš, kako da znaš kakav je ko, kakve je prirode, različitog mentaliteta, različito misle. Stvar je genetike, mentaliteta, za brak je potrebno da se vide kakvog su mentaliteta. Zaljube se, oduševe ali kad prođe šlag sa torte treba prevazići probleme, mnogo moraju da se vole kad su različitog mentaliteta da to prevaziđu. Jedno je stvarno od srca kad voli čovek, onda je odgovoran, jednostavno moraju ljudi da se nađu.
    Svet ide kraju, sve je u ruci Božijoj. Da Bog sačuva čoveka, da ne osuđujemo, jer strogo kad merimo, kad mnogo osuđujemo nekog za nešto milost Božija dopusti da od tog postradamo i da se smirujemo, nekad i da gore padnemo nego ostali. šta smo god nekog mnogo, mnogo osuđivali obično Bog dopusti da u to padnemo duplo više. Zašto? Da bi se smirili malo. Imamo moć kad Bog da snage, kad dopusti da se smiravamo,“ govori o. Romilo iguman manastira Duboki potok na severu Kosova i Metohije.
    Ljiljana Sinđelić Nikolić
    IZVOR

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...