Jump to content

Пг

Члан
  • Content Count

    1100
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Пг reacted to Жељко in I zemlja koja će blokirati kandidaturu Srbije za EU je...   
    Ако успеју у блокади ја сам им захвалан.
    Али немојте се варати да ће Румунија блокирати, то ће урадити Немачка посредством можда Румуније. Румуни су у габоли до гуше и вероватно им је нешто обећано за тај формални чин блокаде.
  2. Волим
    Пг reacted to Zeebedee in Оцените Анђелинин филм !   
    To je upravo sudbina koju treba da dozive ovakvi filmovi. Zbog tog sto film niko nece da gleda vec sledece nedelje ga nece biti u bioskopu i nece se pricati o njemu. Ako se film zabrani, dozivece popularnost i o njemu ce se dugo pricati.
    Vrlo slicno sa onim sto se desava sa Gay paradom; da nije Dveri i Obraza niko o tome ne bi pricao i setalo bi 100tinjak ljudi; zahvaljujuci tim patriotskim udbaskim organizacijama gay Parada je dogadjaj o kojem se prica mesecima.
  3. Волим
    Пг reacted to Бјелопавлић in „ Оче МЕНИ БОГ НИКАД НЕЋЕ ОПРОСТИТИ“   
    Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија обављам пастирску дужност у „Заводу за извршење кривичних санкција“ у Спужу и то од 2005 године.Ово је једна од прича:

    Био је Васкрс 2005 године,мој први одлазак у затвор ради причешћа.Лагао бих када би рекао да нисам имао трему,али телефонски разговор са митрополитом неколико дана пре ми је ипак разбијао трему.Чим сам завршио Васкршњу литургију у мојој парохијској цркви упутио сам се са монахињама из манастира Ждребаоника у КПД.На улазу ме је сачекао начелник и накратко ме упознао са правилима установе и планом где ћемо све ићи.Али један догађај те године заувек ће променити неке моје ставове којима сам „слепо“ робовао.
    Ушли смо у полуотворено оделење.Ту бораве затвореници који су полуслободњаци.После кратке беседе приступио сам причешћу,водећи рачуна ко је крштен.Монахиње су делиле васкршња јаја уз поздрав –Христос Воскресе- док су две певале тихо тропар васкрса.Иза мене су стајали чувари.Међутим ,док сам причешћивао чуо сам тихи глас који је рекао „-Мени,Бог никад неће опростити“.Нисам реаговао одмах јер сам мислио да је то рекао неко од стражар.Опет се зачуло,али овај пут мало гласније-„оче,мени Бог никад неће опростити“.Пажњу ми је привукло оно „оче“.Окренуо сам се и видео између два стражара човека који је био висок два метра.Вратио сам се причешћу и кад сам завршио са причешћивањем,окренуо сам се ка том човеку и рекао-„Брате уколико се покајеш,Бог не само што ће ти опростити,већ имаш шансу да постанеш нови Свети Василије (Острошки).Још увек ми је пред очима његов поглед кад сам поменуо светог Василија.

    Прошло је неколико дана после Васкрса,мислим да је био Источни петак.Звали су ме из затвора да дођем,пошто један затвореник је тражио „верски обред“.Спаковао сам се и отишао.Чим сам стигао одвели су ме у полуотворено оделење.Ушао сам у неку просторију која је имала шанк.Било је неколико затвореника који су одмах устали.Један од њих ме је повео у једну собу.Ушавши приметио сам да је у соби било мрачно,Познате зелене завесе су биле на прозорима и неко је седио за столом.Тај неко је проговорио-„значи,ипак Бог ће ми опростити“.Препознао сам тај глас.То је био онај брат што је два пута за Васкрс шапутао иза мене.Спуштајући торбу да седнем одговорио сам му –„То зависи од тебе“.Да скратим почео је брат М. да прича своју причу.У свет криминала је ушао сам 20 година,касније када је „пао“ због убиства,оптужница му је спојена и са разбојништвом,насилничким понашањем тако да је био осуђен на 20 година.Све је причао и то је трајало сигурно два сата.Рекао ми је како је већ 12 година у затвору.А имао је 21 годину кад је дошао.После ми је и признао да све што је стекао криминалом да је све продао и да од новца који му шаљу браћа из иностранства да тај новац већ 12 година шаље мајци од човека којег је убио.Значи покајање је имао и пре мене.Потом сам разговарао са њим и после разговора сам му прочитао разрешну молитву.Сутрадан сам отишао рано ујутро да га причестим.Брат М је заплакао после причешћа.После годину дана брат М је изашао из затвора.Биле су две амнестије (једна од преседника Вујановића).Оженио се (ја сам га венчао) и добио је сина (ја сам му крстио сина)


    Сада је 2012,брат М долази на сваку литургију,исповеда се једном месечно.Понекад ме и посрами каква му је исповест и шта све исповеда.Пости све постове.Питам се шта би било са њим да сам тог Источног петка 2005 године почео причу о канонима и епитимијама.Где би сада био брат М.
  4. Волим
    Пг reacted to florenntina in Džoni Dep: Srbi drže do tradicije i imaju ponos!   
    Realnost je da mi ne volimo sebe pre svega..
    No, kako bese ona uzrecica...Iz Dep-ovih usta u Bozije usi
  5. Волим
    Пг reacted to Анастасија in Džoni Dep: Srbi drže do tradicije i imaju ponos!   
    E,Zvonko,pa nije baš tako,jes da nas tamo kod tebe u globalu baš ne mirišu.Ali meni drago i zbog ovih malobrojnih.Bio mi simpatičan članak,malo optimizma nije na odmet.A radimo ko konji odavno,samo u zemlji u kojo konje ne cene.
  6. Волим
    Пг got a reaction from Zmaj Pisum in ПРОГОН СПЦ у Црној Гори   
    Поводом синоћњих поновљених изјава министра унутрашњих послова Ивана Брајовића о наводном незаконитом положају Српске православне Цркве у Црној Гори, а као одговор на његово и његових истомишљеника злонамјерно и погрешно тумачење важећег законодавства (иначе, по општем консензусу, потпуно превазиђеног), упознајемо јавност са писмом које је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије ових дана упутио Предсједнику Владе Црне Горе г. Игору Лукшићу, а с којим је упознат и Предсједник Црне Горе г. Филип Вујановић. Из навода у писму које слиједи се види да се и у документима државе Црне Горе (и многим непоменутим у писму) признаје да је Српска православна Црква регистрована у Црној Гори као вјерска заједница, што значи да има сва права као и друге вјерске заједнице (најмање јој то припада будући да је она темељ Црне Горе). То даље значи да је насиље које се посљедњих мјесеци и година спроводи над појединим свештеницима, њиховим породицама, монасима и монахињама у Црној Гори ништа друго до безакоње изазвано идеолошко-националистичким острашћеностима, које понижава Црну Гору и оставља трајну мрљу на њу и на оне који га спроводе.
    У наставку преносимо поменуто писмо у цјелини.
    ПРЕДСЈЕДНИКУ ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ
    др Игору Лукшићу
    ПОДГОРИЦА
    Поштовани господине Предсједниче!
    Непријатно смо изненађени Вашом изјавом у Пљевљима 14. фебруара ове године, поводом најављеног изгона седморице православних свештеника, "да мора бити обезбијеђена одређена регистрација, након чега ће све бити у реду", те да "није у питању регистрација Цркве као вјерске заједнице већ је ријеч о регистрацији појединих организационих дјелова Цркве да би могли остварити своја права". Такође, посебно сте нагласили да је "неопходно поштовање земаљских закона".
    Са чуђењем Вас питамо: који то закон, у конкретном случају, не поштују Митрополија Црногорско-Приморска и остале Епархије наше помјесне Цркве?
    Овом приликом дужни смо да Вас подсјетимо да важећи Закон о правном положају вјерских заједница од 1977. године (за који Ви и Влада којој предсједавате у Плану рада Владе за 2012.г. тврдите да је "временски и суштински превазиђен") у чл. 2. прописује обавезу пријаве, а не регистрације надлежном државном органу искључиво за новоформиране вјерске заједнице, тј. оне које формирају грађани након ступања на снагу тог закона. Познато Вам је да нико у Црној Гори, па ни Митрополија Црногорско-Приморска и друге Епархије, немају обавезу да врше радње које законом нијесу прописане.
    Ваша недавна изјава је директно у супротности са одговорима Владе Црне Горе на упитник Европске комисије у којим је јасно наведено да је Српска Православна Црква "регистрована и дјелује у Црној Гори" (одговор Владе на додатна питања из поглавља 23 - ред. бр. 21). Својство Митрополије и Епархија као правних лица до данас потврђују бројна решења државних органа о разврставању дјелатности, пореском идентификационом броју, као и више правоснажних судских пресуда. Сва та документа смо Вам раније доставили на увид.
    Ваљда Вам је познато да Митрополију Црногорско-Приморску, као и остале Епархије наше помјесне Цркве у Црној Гори, као ни у другим државама, није формирао нико од нас, данашњих грађана Црне Горе. Сви историчари и правници, без обзира на своја лична увјерења, слажу се да је Епископију Зетску, потоњу и данашњу Митрополију и још двије Епархије - захумску и будимљанску (данашње Захумско-херцеговачку и Будимљанско-никшићку, а потом и Милешевску), основао Свети Сава 1220. године (на простору данашње Црне Горе и шире од ње). Оне су тада основане и нико од нас пред Богом, историјом и својом савјешћу нема право да изнова оснива црквену институцију која је основана и која непрекинуто постоји 792 године. Коме и како треба пријављивати чињеницу, познату свима и свакоме, да су Митрополија црногорска и друге три епископије Српске Православне Цркве са својим бројним манастирима и храмовима, основане и осниване кроз вијекове, као и црквене општине широм данашње Црне Горе којима је правни субјективитет признаван и у Књажевини и Краљевини Црној Гори, и у Краљевини СХС/Југославији и све до недавно. Правни субјективитет Митрополије и других православних Епархија Пећке Патријашије, односно Српске Православне Цркве, нијесу доводили у питање чак ни османски, аустро-угарски и нацифашистички окупатори у Црној Гори.
    Како се и којим правним разлозима може објаснити истинити податак да је МУП Црне Горе до прије двије године, управо по Закону о правном положају вјерских заједница од 1977.г., признавао својство правних лица Митрополији и другим Епархијама, а уредно пријављеним свештеницима и монасима редовно, и то годинама уназад, одобравао привремени боравак? Та пракса је, мимо и против закона, промијењена тек недавно, а Закон у том дијелу није ни мијењан ни допуњаван.
    Иза оцјена предсједника Скупштине Ранка Кривокапића да "Митрополија представља окупаторску Цркву" која је, наводно, "узрупирала државну имовину" и позива да се, мимо закона и без законске обавезе, "региструјемо" стоји евидентна намјера да се Црква којој припада апсолутна већина грађана Црне Горе лиши свога вјековног субјективитета, и то у тренутку када се ближи крају важност Закона о правном положају вјерских заједница од 1977.г., а тиме и права на реституцију неправедно одузете црквене имовине.
    Господине Предсједниче, дужни смо да Вас обавијестимо да, и поред личног уважавања са Наше стране, такве радње нисмо предузели и не предузимамо управо због тога што немају уставног и законског основа.
    Немамо ништа против чињенице да потписујете уговоре са мањинским вјерским заједницама и невладиним организацијама које, иако новоформиране, нијесу регистроване по Закону на који нас позивате да се "региструјемо". Немамо, заиста, ништа против што сте потписали уговор са Јеврејском заједницом, иако Јевреји уопште нијесу евидентирани према попису становништва од 2011.г. (према попису од 2003.г. у Црној Гори је било свега 12 или 0,002% Јевреја). Према званичном обавјештењу МУП-а Црне Горе од новембра 2011.г. ни Которска бискупија није подносила никакву пријаву, али то не представља никакав проблем да се свештеницима и редовницама те Бискупије - држављанима Босне и Херцеговине, Хрватске и Пољске уредно одобравају привремени боравци. Али, овакав однос према Цркви којој припада преко 450 хиљада становника Црне Горе прије свега доживљавамо као својеврсно понижење и Црне Горе и Цркве која је органски продужетак древне Хришћанске Цркве ових простора (од апостолских времена) и непрекинуто постоји скоро осам вјекова у данашњем облику и која је родила Црну Гору.
    Господине Предсједниче, од Вас и Ваше Владе очекујемо да учините све што је у Вашим надлежностима да се прекине са оваквим незаконитостима и понижењима Православне Цркве у Црној Гори, а да се злонамјерно, са идеолошких и националистичких разлога, изазвани проблем привремених боравишних дозвола нашим свештеницима, монасима и вјерским службеницима ријеши на исти начин како је рјешаван све до недавно и то у складу са Уставом Црне Горе, европским законима и општеважећим међународним правом. При томе очекујемо што скорије склапање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, у духу предлога који Вам је поднијет. Надамо се да скоро полумилионска домаћа Православна Црква, уграђена у етос, биће и културу Црне Горе има бар толико права колико дванаесточлана, по свему поштована, Јеврејска заједница Црне Горе. Не можемо вјеровати да ће она бити и остати ван закона и то у години кад сва Европа и сав Хришћански свијет обиљежавају 1700-годишњицу Миланског едикта Цара Константина, којим је дата слобода и загарнтована имовина до тада прогањаној Хришћанској Цркви.
    У то име, примите господине Предсједниче изразе нашег поштовања,
    АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
    Амфилохије с.р.
    http://www.svetigora.com/node/10025
  7. Волим
    Пг reacted to Сања Николић in Наставак пљувања по владики Давиду (сад у вези бдења)!!!   
    Све ово што се дешава у Љубостињи веома збуњује вернике, а верујем и свештенике. Највећи проблем није у начину служења, како то желе да представе изазивачи проблема. Проблем је што су неки људи демонстративно напустили Свету Литургију. Епископ је на то реаговао како га је сам Дух Свети поучио, пун љубави, забринут за њихово спасење и своју паству, позвао их у трпезарију на разговор и покушао да разговара са њима. Показало се да је цела ситуација злоупотребљена, иако се учинило да су они нешто од онога што је епископ говорио разумели. Наиме, сада је мени, а верујем и другим верницима у Крушевачкој епархији, јасно да је то провокација од стране Артемијевих расколника и Симеонових следбеника. Они су, на жалост, свој духовни немир, на неки начин успели да мало посеју и код нас. Само веома горди људи започињу разговор, не да би саслушали саговорника, већ да би му наметнули да слуша њихово мишљење, за које сматрају да је једино исправно. То и јесте одлика људи који су у прелести – духовној самообмани. Из тог стања се тешко излази. Имала сам више пута прилику да разговарам са таквим људима, са њима нема мирних разговора, они када неко дотакне темељ њихове обмане падају у ватру. Жалосно је што су многи од њих честити људи, који испуњавају ,,закон'', али њихова срца су окамењена у гордим бедемима квази знања, које долази од почетка сваког греха – гордости. Зато је боље, како каже епископ Игњатије да се са таквима не разговара. Што је од демона пропашће, а што је сазидано на темељу љубави и слободе у Духу Светоме, од Бога, опстаће. Мислим да само Бог може изливањем неке посебне благодати на неког од њих учинити да се сруше бедеми око његовог срца и да оно с покајањем и сузама, буде разгорено на љубав и јединство у Христу са осталим верним народом. Нама преостаје да се молимо и сведочимо, а не да са њима полемишемо, јер полемици нема краја... До сада и ја нисам говорила, али ево после данашњег поновног напада на новинаруде, имам потребу да са вама, браћом и сестрама поделим ова моја размишљања, јер ми се чини да не требам баш увек да ћутим.
    У Крушевачкој епархији се служи и на ,,стари'' и ,,нови'' начин, као између осталог, и у већини епархија. Једнообразност по овом питању не постоји ни у једној помесној Православној цркви, чак ни на Светој Гори, па то не нарушава јединство у Цркви. Наш драги епископ Давид, колико је мени познато, није сугерисао и наметао да неко треба да мења свој начин служења, а верујем да то никада неће ни учинити, осим ако се ради о неким озбиљним неправилностима. Он је пун неког узвишеног молитвеног духа, смирења, да ме је његов интервју листу Богољуб помало изненадио, али сада схватам да је и то некад потребно да се покаже чврста рука. Жао ми је што нисам могла да одем у Љубостињу на свеноћно бденије, те ноћи нисам могла да спавам. Драго ми је да се толико свештеника и верника одазвало и што су успели по онаквом минусу и снегу да оду тамо и буду учесници тог молитвеног скупа. Велике демонске замке су постављене у Љубостињи. Молитвама Светог кнеза Лазара и свих светих, даће Бог да се ситуација среди.
    Свима које ова ситуација узнемирује, желим да кажем да је све јасније да су управо Артемијева расколничка чеда удружена са рукумијским чедима оца Симеона иза свих ових недаћа. Није реч ни о каквим неупућеним и неуким људима у богослужење и стање у Цркви, већ свесних провокатора који вребају сваку могућу прилику да привуку пажњу на себе, на њихову ,,борбу за веру''. Овакве провокације највише подсећају на већ уиграни, добро изрежирани сценарио који су одиграли у Смедереву, Јасенку (где чак, како сам чула, свештенику нису дозволили да служи Литургију), Радинцу и другим местима. Они се јавно хвале својим ,,подвизима'' - уношењем парола у цркву, викањем на свештенике и изазивањем скандала постављајући снимке на јутјубу. У питању је велика острашћеност. Да је реч баш о њима они то и сами потврђују објавама мржње према епископу Давиду на својим сајтовима. Они знају како да пронађу пут за повратак у крило Цркве, али из њима знаних и разумљивих разлога, заробљени у својој обмани, то не чине.
    Нисам присталица дугог боравка за рачунаром, борим се да не постанем интернет зависник. Ово ми је први пут да се укључујем на неки интернет форум, што значи да су успели да поремете и моје ћутање они интернет сајтови који сеју такве дезинформације и гадости о епископу Давиду, да ми није јасно шта ми је требало да то уопште и читам. Сајту Живе речи утехе – СВАКА ЧАСТ.
    Сања Николић из Крушевачке епархије
  8. Волим
    Пг reacted in Говор мржње Атеиста Србије у сликама   
    А шта му је крив Патријарх Павле и свим овим атеистима који ово подржавају? Разумем ја њих који су хомосексуалци или развратници да им сметају речи Митрополита Амфилохија или речи Владике Тасе када је оштар према ЕУ, али шта им је Патријарх Павле крив? Ово је класичан говор мржње који шири удружење Атеисти Србије у сарадњи са Борком Павићевић.
  9. Волим
    Пг reacted to Зосима in Говор мржње Атеиста Србије у сликама   
    Па знаш како, после јавне изјаве владике Амфилохија о смраду содоме и гоморе од стране геј популације,госн Ћирилов свакако није био одушевљен таквим квалификацијама,и за очекивати је да буде противу Цркве...
  10. Волим
    Пг reacted to Ромејац in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Требало ми је доста времена и ево успео сам да преведем са македонског (оригинал погледајте овде: http://www.poa-info....ismo_petar.html) на српски ово отворено писмо Јурија Максимова расколничком митрополиту Петру. Унапред се извињавам на грешкама које су ми се поткрале.
    Његовом Високопреосвештенству
    Високопреосвећеном Петру
    Митрополиту аустралијском и новозеландском

    Отворено писмо


    Ваше Високопреосвештенство!
    Изнад свега, желим да Вам се захвалим на пажњи и гостопримству које сте према мени показали у вашој у резиденцији у Прилепу, када сам са још два госта из Руске Православне Цркве посетио Републику Македонију. У току међусобног разговора између нас су покренута озбиљна питања о црквеним проблемима братског македонског народа, али нажалост, тада нисмо успели да разговарамо о свему, па бих сада да искористим ово писмо да вам одговорим на сва постављена питања.
    Целокупна истина јесте, да самопроглашена Македонска Православна Црква пребива у расколу од 1967 г. када се Охридски Архиепископ Доситеј незаконито прогласио за поглавара аутокефалне Цркве, и због тог свога чина, иступио из заједнице са целим православним светом.
    Од тог тренутка црква у Македонији пребива у екскомуникацији са Васељенском Православном Црквом. После тога, ни један клирик из било које помесне Цркве није служио у храмовима МПЦ, и сходно томе, свештенству МПЦ није дозвољено да служи у храмовима помесних цркава. Чак и да је дошло до ретких изузетака, они су само били нарушавања, као што је добро познато Вашем Високопреосвештенству.
    На пример, у разговору сте поменули да сте једном саслуживали на Литургији уз Епископа Бугарске Православне Цркве. Како су ми рекли сведоци присутни на тој служби, убрзо после тога Синод Бугарске Цркве иступио је са изјавом у којој је та Литургија проглашена неважећом , а поступак бугарског Епископа, који је Ваш пријатељ, био је осуђен. Касније, кад је Ваш пријатељ дошао у госте у Македонију, ни једном није саслуживао са Вама.
    А када је те године делегација Епископа из МПЦ примљена у Москви и Цариграду, били су удостојени само разговором, као неки католици или муслимани, али ни у Москви ни у Цариграду, нису дозволили да саслужујете са њима. А на Светој Гори - Атон, клирицима МПЦ не само да им се недозвољава да саслужују, него после Литургије не дају им чак ни нафору.
    Имао сам прилику да чујем за случајеве у којима чланови МПЦ, боравећи на територији других помесних Цркава, представљају се као чланови Православне Охридске Архиепископије како би могли да се причешћују. У другим местима, чак и да им дају да се причешћују то је због непознавања оних којепричешћују. У Русији, на пример, није мали број таквих свештеника, који - не само да не знају за црквене прилике у Републици Македонији, него и уопште - не знају да постоји таква земља!
    Да ли је ово нормална ситуација?
    А то није ни најбитније. То је само пројављивање раскола. Најглавнији је грех раскола, јер онај који се налази изван Васељенске Цркве, налази се изван Христа.
    Ево како говори о расколу Православна Црква кроз уста Светих Отаца:
    Свети Иринеј Лионски: "Христос ће судити онима који производе расколе који немају љубав према Богу и више брину за сопствену удобност од јединства Цркве, због неважних и сличних разлога расецају и разарају велико и славно тело Христово и колико од њих зависи, га уништавају, који говоре о миру и производе неслогу "(пета књига против јереси, 4.7).
    Свети Јован Златоусти: "Прављење раскола у Цркви није мање зло од пада у јерес" (Тумачење посланице Ефесцима, 65) и "грех раскола ни мученичка крв неће опрати" (Исто, 11)
    Блажени Августин: "Верујемо у Свету католичанску Цркву. Али јеретици и расколници исто тако називају своје црквене заједнице. Али јеретици лажно мисле о Богу приликом излагања вере, а расколници са безаконим поделама одступају од братске љубави, иако верују исто као и ми. Дакле, нити јеретици припадају Васељенској Цркви која љуби Бога, нити њој припадају расколници" (Симбол вере, Х).
    Свети Игњатиј Брјанчанинов: "смртни грех православног хришћанина који се не лечи уз дужно покајање, прелази ономе ко је згрешио у вечну муку... Смртни грехови хришћана су у основи следећи: јерес, раскол, богохулство, отпадништво... сваки од њих убија душу и чини је неспособном за вечно блаженство, ако се није очистила кроз покајање" (Слово о смрти).
    Ето каква је страшна несрећа стигла македонски народ, који много волим, упознајући се са њим током две посете Вашој прелепој земљи.
    Ваша Екселенцијо, током разговора два пута сте питали: "Зашто нас не оставе на миру? Нека остане све како јесте".
    Али нисмо могли оставити све како јесте. Зар су нам срца од камена, да безлично гледамо како умире у расколу наш братски, и по вери и по крви, народ?
    Када исказујемо тугу због несрећног раскола који је пао на македонски народ, Ви претпостављате да смо под утицајем онога што говоре чланови канонске Православне Охридске Архиепископије, и предложили сте да разговарамо са члановима МПЦ. Пошто сте отишли, ми смо наставили наш разговор са Вашим сарадницима који су почели да нас уверавају да тешко преживљавају неканонски статус МПЦ и стално моле своје епископе да смогну снагу да се успостави литургијско општење са целим православним светом. Као што видите, чак и ваши блиски сарадници не желе да остане овако како је.
    По савету Вашег Високопреосвештенства, разговарао сам са члановима МПЦ и у другим градовима. И што смо чули од њих? Један је рекао: "Ја знам да је МПЦ у расколу, а да је Охридска Архиепископија канонска Црква, али нисам тамо прешао, јер моји рођаци нису спремни за то, и ја желим да цела породица заједно приступи", други каже: "Ја знам да је Охридска Архиепископија истинска Црква, али радим у МПЦ и плашим се да останем без посла ако је оставим". Чули смо и ове речи: "Чекамо да Охридска Архиепископија буде регистрована да пређемо у њу".
    Све ово говоре чланови МПЦ, на наше изненађење. Ја се више не сећам све те стотине људи које сам видио мојим очима, који су раније били чланови МПЦ, али након појаве канонске Цркве у Македонији - Православне Охридске Архиепископије – 2002 г. су пришли њој, иако су неки од њих изгубили посао, други могућност студирања, трећи су били изложени понижењу, а четврте су чак и тукли.
    Дакле, не само ја, него заиста многи верници македонци искрено су обеспокојени од те беде - раскола, који је покрио велики део народа.
    Наш разговор са Вама као прво односио се на забринутост за спас македонског народа из беде, и онога што омета спасење.
    Када сте отишли један од ваших сарадника, сумирајући Вашу позицију је рекао: "Српска Црква нас не признаје, јер не признају аутокефалност, а Грчка Црква, јер нам не признаје назив “Македонска Православна Црква". Веома је компликована ситуација".
    Али, молим вас, шта је ту компликовано? Само да се одрекнете статуса аутокефалности и промените име - и раскол ће бити излечен, а македонски народ ће се вратити у недра Цркве Христове!
    Колико мало је потребно да се деси тако велики догађај! Штавише, чинећи ове две ствари, Ви ништа нећете згрешити против истине, већ напротив доћи ћете до истине, испунићете Христове заповести.
    Размотримо свако од ових питања:
    Зашто је потребно да се одрекнете аутокефалности?
    Зато што сте је стекли неканонски. Не Ви лично, већ Архипископ Доситеј 1967 г. али све док Ви и остали архијереји МПЦ чувате наследство добијено од њега (Доситеја –прим. моја) незаконито, подлежете истој одговорности.
    Током разговора сте нам рекли за приличан број дела које су грчки архијереји учинили против македонског народа, у оно време када је ваша црква била под јурисдикцијом цариградског Патријарха. То су заиста страшна дела, ако се ти који су их починили не покају, онда ће бити сурово кажњени на Страшном Суду, а ми заједно са Вама знамо да је Божији суд праведнији од било ког људског суда.
    Међутим, ја не разумем, како злочини грчких архијереја против македонског народа оправдају македонске архијереје да бунтују против Српске Цркве? Онда када су Архиепископ Доситеј и Епископ Наум 1967 г. самовољно прекинули спомињање Српског Патријарха као њиховог Предстојатеља, прекршили су 15-о правило Прво-другог Сабора [1], односно постали су канонски преступници, због чега су требали да буду рашчињени. И они тај преступ нису направили против Цариградског, већ против Српског Патријарха.
    Где је ту веза и какво је оправдање?
    Замислите, да неки човек украде Ваш архијерејски жезал, и као одговор на оптужбу каже: Да, ја сам га узео, али он припада мени, зато што је некада давно мојим прецима украден један такав. Хоће ли ико разуман признати такво оправдање за разумноЋете? Злочин се не може оправдати другим злочином.
    Вашем Високопреосвештенству то је савршено јасно.
    Знам да чланови МПЦ покушавају да оправдају поступак Архиепископа Доситеја тиме што је у давна времена на данашњој територији Македоније постојала аутокефална Охридска Архиепископија, која је као резултат неканонског утицаја Цариградског Патријарха Симеона у XVIII веку изгубила свој аутокефални статус.
    Али то оправдање не може бити прихваћено из два разлога:
    Прво, већ сам истакао да се један преступ не може оправдати другим, и да се последице једног безакоња не лече са другим безакоњем. То никако није црквени начин.
    Током нашег разговора, Ваши сарадници су споменули примере Бугарске Православне Цркве и Руске Метрополије у Америци, која је, пре добијања законите аутокефалности, провела много година у расколу. И колико је то запрепашћујуће, да износите такве чињенице за оправдање македонског раскола, мислећи да је раскол природан начин да се поврати аутокефалност.
    Овако било ко од Ваших чеда може да каже: благоразумни разбојник убијаше и опљачкаше, а на Крсту се покајао и Бог га уведе у Рај. Мученик Бонифације проведе живот у блуду, и исповеди се пред смрт и поста хришћанин примајући смрт за Христа. Тако да ја сада могу да убијам, крадем, и блудничим, и пре смрти ћу се исповедити и постати светац.
    Ђавоља логика, погибељна саблазан, демонска прелест!
    Не, не и не! Никада греси не могу бити пут до светости! Никада се не може безакоњем успоставити законитост! Не може раскол да буде природан начин за добијање аутокефалности!
    И благоразумни разбојник и мученик Бонифације покајали су се због свог грешног начина (живота – прим. прев.), и на делу су показали покајање. Бугарска Православна Црква и Руска Митрополија у Америци покајале су се за грех раскола, па су још и добили закониту аутокефалност.
    Да се благоразумни разбојник није покајао и оставио свој пут, онда би наследио ад, као и други разбојник, који је висио до Господа и хулио на Њега. Да се свети мученик Бонифације није покајао за своје грехе, био би изгубљен за вечност, као и његови другови сапутници. Да се Бугарска Православна Црква и Америчка Митрополија, не покајаше због греха раскола, и сјединише са Васељенском Црквом, онда би пребивали у расколу као и МПЦ.
    И тако, не захваљујући греху, него напротив захваљујући покајању и делима достојним покајања, благоразумни разбојник и мученик Бонифације постали су светитељи. Не захваљујући расколу, већ напротив захваљујући покајању и доброј вољи да се превазиђе тај раскол, Бугарска и Америчка Православна Црква добила су аутокефалност.
    Апостол Павле каже, дела тела су позната. То су: прељубочинство, блуд, нечистота... спорови, неслагања, јереси, зависти, убиства, пијанства, срамне представе и друге сличне ствари... они који то раде, неће наследити царство Божије (Галатима 5. 19-21).
    Погледајте: свађе ће довести само до губљења Царства Небеског, а не до "повећања статуса помесне Цркве". Пре хиљаду и девет стотина година Свети Игњатије Богоносац упозорио је: "Не опрелешћујте се браћо моја! Који следи онога који уводи у раскол, он не наслеђује Царство Божије "(Посланица Филаделфљанима, 4).
    Други разлог који никако не оправдава повезивање савременог положаја МПЦ са древном Охридском Архиепископијом, је тај што у цркво-канонском погледу МПЦ никако није повезана са древном Охридском Архиепископијом.
    Дозволите ми да почнем са примером. Знамо да у историји Цркве није само Охридска Архиепископија, него су и друге Цркве губиле аутокефалност. На пример, Православна Црква Кавкаске Албаније нестаје у VIII веку. У Азербејџану, на територији Бакинске епархије Руске Православне Цркве, а такође и у Грузији, на територији једне од епархија Грузијске Православне Цркве (село Октамбери), живи православни народ Удини, који су директни потомци древних кавкаских Албана. Ако би на тој основи Епископ Бакинске епархије и суседне епархије Грузијске Православне Цркве, заједно самовољно прогласили аутокефалну Албанску (кавкаску) Цркву, онда се подразумева да ће они бити расколници. Јер они немају никакве везе са древном Албанском (кавкаском) Црквом, већ су клирици Руске и Грузијске Цркве.
    Такође, епископи који су произвели раскол у Македонији 1967 г. били су клирици Српске Православне Цркве. Њих је Српски Патријарх прво удостојио ђаконског, а затим свештеничког чина, и на крају их удостојио епископском хиротонијом, управо су од Српског Патријарха добили антиминсе на којима су служили, и Свето Миро које су користили у свештеним радњама, од Српског Патријарха, били су удостојени својих титула.
    А ви, Ваше Високопреосвештенство, и сви епископи МПЦ, ако се осврнемо на ваша апостолска прејемства, након ваших рукоположења напустили сте Српског Патријарха.
    Дакле, ако питате било којег свештеника из МПЦ: - Ко вас је рукоположио? А ко је њега рукоположио? И опет, а њега ко је рукоположио? – Доћи ћемо нужно до коначног исхода, односно Српског Патријарха Викентија, или Српског Патријарха Германа. Опет, у храмовима МПЦ певају се богослужбена дела српског композитора Мокрањца и још се у МПЦ користе за богослужење храмови изграђени од стране Срба у првој половини ХХ века.
    Из тога следи да је Црква у Македонији била канонски део Српске Цркве.
    Управо зато је безаконит бунт који су направили 1967 г. клирици Српске Православне Цркве, Архиепископ Доситеј и Епископ Наум, одбијајући да се потчине свом Патријарху, и целом Архијерејском Сабору своје Цркве.
    Зато је Српска Православна Црква надлежна да реши питање положаја МПЦ. Све ово је потпуно логично и легитимно. Исто то каже и Московски Патријарх Алексије [2] и Цариградски Патријарх Вартоломеј [3].
    Али како је могуће да решите проблем са српском црквом? Наравно само одустајањем од онога што је незаконито добијено. То да је аутокефалност МПЦ проглашена неканонски, супротно канонима, признали сте и Ви и Ваши сарадници, током разговора. То се не може оправдати никаквим канонима.
    Да се подсетимо примера човека који Вам је украо архијерејски жезал. Претпоставимо да су долазили људи к њему да га разубеде (да му објасне да је у заблуди – прим. прев.), а он почне да прича: Зашто не оставимо све како јесте? Већ сам се навикао на штап, он је са мном много година и сматрам га за свој, зашто и Митрополит Петар не би признао да је то моје жезло?
    Свака разумна особа ће одговорити лопову: зато, мили мој, не би требало да остане овако како јесте, јер то није твоје. Ви сте га незаконито присвојили. А ако желите да исправите ствар и помирите се са Митрополитом Петром, морате да се одрекнете незаконито стечене својине, да вратите оно што припада Његовог Високопреосвештенству, и да затражите опроштај. И тек тада, након што се покајете, исправићете своју грешку, и помирићете се са Митрополитом Петром, а он ако вас воли може и десет таквих жезала да вам поклони. А, да оставимо све као што јесте, то није могуће. Не треба да подстичемо безакоње.
    Такав је положај Српске Православне Цркве у дијалог са МПЦ.
    Ако неки свештеник у Вашој епархији поступи са Вама тако како је Архиепископ Доситеј поступио са Српским Патријархом, зар га не бисте строго казнили - у складу са канонима? Својим очима сам видео ваш указ о рашчињењу једног свештеника који се прешао у канонску јурисдикцију друге Цркве, и гле, Српска Православна Црква је показала у 1967-ој г. милосрђе, и ако је могла са правом тако да поступи, међутим, није рашчинила Архиепископа Доситеја и Епископа Наума, у надајући се њиховом покајању.
    Током разговора, Ваше Високопреосвештенство нам је рекло: "Ми смо обновили Охридску Архиепископију". Али Ви сте очигледно, заборавили да је чињеница да је Српска Православна Црква на Архијерејском Сабору 1957 г. обновила Охридску Архиепископију. До тада је било само неколико епархије које је Српска Црква законски добила од Цариградског Патријарха почетком ХХ века.
    А како се за тај благослов Архиепископ Доситеј одужио? Ја нећу да му судим, Бог му је судија, чуо сам и да он сам није био сагласан и осећао је притисак државних власти, који су га натерали да почини тај преступ и направи раскол у Цркви Христовој.
    Ово нису моје речи, грешног човека, већ закона Божијег: Рече Господ Мојсију говорећи: ако ко сагреши, и почини кривично дело против заповести Господње... тако да када погреши и направи преступ, он мора да врати оно што је украо, или силом присвојио. (Лев. шести 1-4)
    А још је лакше да се врати, јер је разлика између аутономије и аутокефалије минимална.
    У разговору са чедима од стране МПЦ, речи о том питању звучале су тако као да добијање аутокефалности помесне Цркве означава њену потпуну независност од других Помесних Православних Цркава слично као државни суверенитет. Чак сте и Ви, Ваше Високопреосвештенство, говорили о Охридској Архиепископији као "агентури Српске Православне Цркве у Македонији". Али, тако може да се говори само ако Ви братску Цркву претпостављате као нешто одвојено и страно по рођењу, као другу државу.
    И то је сасвим необичан поглед. Јер, као што знамо, Црква је једна. Једно Тело Христово у Коме су забрањене поделе. Аутокефалност само указује да дати део Васељенске Цркве сам подражава апостолско прејемство рукополагањем Епископа и сам пројављује Црквени суд на својој територији. У свему осталом нема независности. Помесне Цркве не могу мењати догме, не могу да уводе нове моралне норме и тд.
    Статус аутономије готово се не разликује од аутокефалности, осим што Поглавара аутономне Цркве потврђује Сабор Мајке-Цркве и на судске одлуке може се уложити жалба њеном Црквеном суду. У осталим стварима, аутономна Црква је у потпуности самоуправна. Али аутокефална Црква није у потпуности независна од других помесних Цркава, као што је показао и недавни пример у Јерусалимској Цркви, чија јсе криза решаваше Свеправославним Сабором, исто тако је Свеправославном Сабору била послушна Бугарска Црква, у време кризе у њој.
    Стога, прелазак на аутономан статус неће ништа променити у животима лаика и свештеника МПЦ. Чак и у животима архијереја МПЦ, у ком случају ће се само променити то што је потребно да присуствују Саборима Српске Цркве, иако за то може да се каже да је част а не послушност. Само предстојатељ МПЦ ће требати да помиње на Литургији Српског Патријарха, а у стању аутокефалности све једно ће га спомињати - као што видимо савршено занемарљива разлика.
    Али зашто да се подуго објашњавамо – када се Ви, драги владико, човек угледних година, још се увек сећате времена из те судбоносне 1967 г. И да ли је 1966 г. при статусу аутономије, Македонска Црква живела у некој врсти "српске репресије"? Јесте ли Ви те 1966 г. доживљавали своју Цркву као "агентуру СПЦ у Македонији"?
    Уверен сам да није тако. Штавише, мислим да са моје стране није неопходно толико да се задржавам на том питању, јер је Ваше Високопреосвештенство био међу оним Архијерејима који су пре пет година потписали Нишки споразум, у складу са којим се Црква у Македонији сагласила да се врати у аутономни статус у оквиру Српске Православне Цркве и да промени назив у "Охридска Архиепископија".
    Дакле, све што сам овде написао, Ви познајете боље од мене, и исто тако тражите начин да превазиђете раскол.
    Раскол је најтежи грех, а грех се лечи само са покајањем. Значи, неопходно је покајање за грех раскола који је створен 1967 г. који се наставља и данас. И без тога није могуће помирење - јер ко не тражи опроштај - и не добива га.
    Ми као православни народ, савршено разумемо да не постоји никаква тешкоћа да се каже једна једина реч "кајем се". Свети Оци сматрали су корисним, и кајање за грехе које нису направили, а колико више мора да се покаје човек када је заиста крив.
    Ако је тешко да се покајете речима, онда можете да се покајете делом, прекините раскол и удахите живот Нишком споразуму као што је већ направио Архиепископ Јован.
    Пошто смо прегледали питање аутокефалности, да пређемо на друго питање:
    Зашто треба да одустанете од назива "Македонска Православна Црква"?
    За то такође има два разлога:
    Прво - ово име нема историјски значај за македонски народ. До 1967 г. Црква на територији садашње Републике Македоније никада није носила такав назив. Била је Охридска Архиепископија. Древна поштована Црква, дивно име. Зар је сраман предлог да се усвоји ово име? То није срамота већ част.
    Чак шта више, иако знамо да савремена Македонска Црква нема директне везе са древном Охридском Архиепископијом, већ происходи од Српске Православне Цркве, захваљујући чињеници да су Срби великодушно обновили Охридску Архипископију, сада је то име – јединствено, што може да обезбеди основу за то да се тражи и очекује законито добијање аутокефалности у будућности - имајмо то у виду, али само после исцељења раскола.
    А зар није глупо да се тражи законита аутокефалност, а да се одбацује једина ствар која чини такве жеље основаним? То је као човек који жели да добије наследство његовог покојног деде, а одговара негативно на захтев адвоката да преузме тестамент.
    Други разлог јесте што је против назива "Македонска Православна Црква" Грчка Православна Црква.
    Током разговора, неки Ваши сарадници су ме уверавали да вам неко брани да себе зовете Македонци, а ту је проблем. Ако неко стварно тако говори – било да су то Бугари, Грци, Срби, онда верујте ми, да ће међу нама пасти преграда раскола, стајаћу раме уз раме са вама и штитићу ваше право да се називате Македонци. Уверен сам да македонски народ има право да се зове како сматра да је исправно и нико не може да му то забрани.
    Али са питањем превазилажења раскола то нема никакве везе.
    Провео сам не мало времена на проучавању раскола у Македонији и уверен сам да Грчка Црква није против тога да верници себе називају Македонци, али је против да се Црква у Бившој Југословенској Републици Македонији зове Македонска Православна Црква.
    И не може се рећи да су њихове недоумице потпуно неоправдане. Пошто се велики део историјске Македоније налази на територији данашње Грчке и још увек се зове "Македонија". Други део је на територији савремене Бугарске, а такође се назива "Македонија". А трећа Македонија је бивша југословенска република која је добила независност 1991 г.
    На крају, можемо рећи да је формално у праву и предстојатељ Православне Цркве у Америци, јер не само у Русији већ и у Сједињеним Државама постоји град Москва, и у том граду се налази његова резиденција, па зашто онда да не узме ту титулу?
    Али, право је на страни предстојатеља Руске Православне Цркве.
    А сада, замислите да због таквог ситног спора око имена, поглавар Америчке православне Цркве одведе своју паству у раскол. Неће ли свако рећи да је то лудост?
    Слава Богу, ништа се слично у Америчкој Православној Цркви није десило, нека пода Бог, а архијереји МПЦ да схвате да питање имена није разлог да одвоје цео народ од Тела Христовог и да му се затвори пут ка спасењу. Ваше Високопреосвештенство је, као што знам, савршено схватио то, а као што је очигледно из Вашег потписа на Нишком споразуму.
    Сетимо се шта каже Апостол: "Храна нас не приближава Богу, нити смо нешто добили, ако једемо, нити смо нешто изгубили ако не једемо. Али пазите, међутим, да та слобода не постане некако сабазан слабима. Јер, ако вас неко види, на пример, како седите на трепези у идолопоклоничком храму, неће ли његова савест, будући да је слаба, да помисли, тако да ви једете ствари жртвоване идолима? А при том знању погинуће твој брат за кога је Христос умро, и тако, грешећи против браће и рањавајући њихову слабу савест, ми грешимо против Христа. Стога, што је храна саблазнила мог брата, никада нећу јести месо, да не доведем у искушење свога брата "(1 Кор 8. 8-13.).
    И још нешто, још јасније: "Због јела се не руши Божије дело. Све је у чисто, али тешко оном човеку који због једења саблажњава, боље је да не једеш месо, не пијеш вино, и да не учиниш ништа због чега брат твој посрће, или се саблажњава, или пак слаби"(Рим. 12. од 20. до 21.).
    И тако, ево, грчка браћа се саблажњавају именом МПЦ, зато, ако живимо хришћански, а не политички, онда би требало да одустанемо од тог имена.
    И сам Господ нам каже: "Ономе који тражи, дај му, и не одбијај оне који ти траже нешто на зајам" (Мт. 5:42).
    Ето, Грци од вас траже да се не називате "Македонска Православна Црква", па учините им милост, још је лакше одустати од речи него од оног што каже апостол Павле. Све у свему, то су само речи, и то речи које немају ни традицију, ни историју, и представљају само мрачно наслеђе безаконог раскола.
    Али имајте на уму да се чак не тражи да одустанете од имена, зар не, Вама се предлаже у замену име које је древно, више него достојно, славније од "МПЦ" - "Охридска Архиепископија". И још више од тога да, ако желите име "Македонска Православна Црква" - оно остане као унутрашње име, али нека званично буде "Охридска Архиепископија".
    Шта је овде проблем?
    Зар ћете одвести сав народ у пропаст због глупог спора око речи? Или где ће бити рукополагање поглавара Охридске Архиепископије - у Београду или Скопљу?
    И због тога не пуштате људе ка Христу?
    Шта је ту компликовано? Шта је ту немогуће? Прегледали смо оба "проблема" и очигледно је да се могу решити заиста лако. Да се оканете аутокефалности и промените име. То може да се уради, не за један дан - већ за неколико часова. Све у свему, да се саберу архијереји МПЦ на најскоријој Синодској седници и да саставе текст - обраћање Српској Православној Цркви, који би садржао одбацивање назаконите аутокефалности, враћање у статус аутономије под именом "Охридска Архиепископија".
    Да, заиста, такав текст већ сте саставили, чак и потписали у Нушу пре шест година, остаје још да издате синодски указ да Црква у Македонији прима и прихвата Нишки споразум.
    И то је све!
    Да бисте вратили македонски народ у Васељенску Цркву Христову, потребан је само један лист папира и мало мастила!
    И, наравно, минимална љубав, за Христа и Његову Цркву, Његове заповести и за своју паству.
    Апсолутно сам уверен да је Ваше Високопреосвештенство испуњен таквом љубављу, иначе не бих провео време да вам напишем ово писмо.
    Зато Вас молим, владико Петре, молим Вас да се покрене ово питање на најскоријој седници синода МПЦ. Позовите Ваше колеге, да и они поступе тако, како треба за Истину, као што и приличи архијерејском чину, и да окончају раскол, и да се врати македонска паства у јединство са Васељенском Православном Црквом, што не само ја, него и поглавари свих помесних Цркава, па чак и ваша чеда, искрено желе и чекају.
    Имао сам прилику да чујем мишљење да су архијереји МПЦ одавно били спремни да тако учине, али на њих су вршиле притисак македонске власти, који у црквеним пословима виде и политички елемент, и не разумевајући црквено устројство, сматрају да је боља незаконита аутокефалија од законите аутономије, зато што држава, сматра да се лакше може управљати аутокефалном Црквом.
    Ако је заиста тако, и македонски архијереји нису се одлучили да испуне свој дуг због страха од прогона, који се може јавити после таквог корака, и који се већ десио Архиепископу Јовану и његовим следбеницима, свештеницима и монасима, онда Вас молим, нека Синод МПЦ објави отворено пред свима: "желимо да се излечи раскол и да се вратимо у недра Васељенске Цркве, али власти Македоније, нам забрањују", а цео православни свет ће се огласити поводом ваше несреће и помоћи ће вам.
    Ако се пак, власти нису мешале у послове Македонске Цркве, и све зависи само од Вас, онда нема препрека да се оствари то дело љубави на најскоријем заседању Синода.
    Молим Вас, Вископреосвећени владико, покрените ово питање. И Ви да не губите време на првом кораку, усуђујем се да пошаљем копију мога писма свим македонским архијерејима, тако да ће бити у току са радњама на најскоријој седници Синода.
    Надам се да ће Ваш ауторитет и неспорни аргументи упродити плодом, а резултат жељено лечење раскола и торжество Православља.
    Дакле, да буде!
    Свети Науме и Клименте молите Бога за нас!
    Сви светитељи македонске земље, не остављајте нас, грешнике!
    Може се десити, да други архијереји не желе да Вас послушају. Иако се свом душом надамо да ће то бити супротно, али како је сваки човек слободан, потребно је да размотримо и ову опцију, како би се разобличио сами корен сваког раскола - грех гордости.
    Шта онда?
    За душу су ми се закакачиле Ваше речи о томе, да Ви ако би сте били уверени, онда би устали у име истине и да би сте је чак бранили сами против свих. Како сам био срећан што чујем те заиста светитељске речи.
    Али сада је јасно где је истина, и Ви нисте сами у њеној одбрани, има ли бољег времена да величанстве речи претворите у величанствена дела?
    Када смо се срели, Ваши сарадници Вас представише као онога ко је био духовни отац оним свештеницима који су се прешли у канонску Цркву у Македонији - Православну Охридску Архиепископију. Ако је то заиста тако, онда још лакше можете направити корак ка истини – ето ваша духовна деца отишла су на тај начин раније од Вас, да би направили места за свог духовног оца.
    Дођите, драги владико, у канонску Цркву и обрадоваће се не само Ваша духовна деца, не само чланови Православне Охридске Архиепископије - ускликнуће анђели на небу, заблагодариће Богу сви светитељи, прихватиће Вашу душу сам Господ Исус Христос.
    Прикажите љубав направите такав празник за Васељенску Цркву.
    Приступите канонској Цркви - и посрамиће се пакао, биће поражени демони, који се радују свакој подели међу православнима.
    Приступите канонској Цркви – и стопите се са неизмерном славом, као што је Бог обећао: И мудри ће засијати као светлост на небу, а многи од оних вратиће се правди - као звезде заувек и заувек (Дан. 3,12). Ви ћете постати светионик за многе који ће следити Ваш пример, бићете нови Мојсије, који ће извести верне синове и кћери своје епархије из плена раскола.
    А чак и ако постоје било какви неспоразуми или спорови између вас и чланова Православне Охридске Архиепископије, један Ваш корак у сусрет канонској Цркви све ће их угушити, све ће бити покривено са обилном љубављу коју нам даје наш Спаситељ свих који се труди за правду и који страда за нас.
    Можда неће сви Вама блиски људи, који пребивају у расколу да одобре Ваш корак, можда ћете наћи оне који неће разумети који ће осуђивати - то је тешко - али наша љубав за човека не сме бити већа од љубави према Богу. Не морам ићи далеко за примере у историји, али ћу истаћи случај нашег савременика Епископа ишимског Евтихија.
    Био је поглавар Руске епархије Руске Заграничне Цркве, када је била у расколу. Пре тога, био је свештеник Московске Патријаршије, потом приступи у раскол, па је и подпао под забрану свештенослужења. Он се противио успостављању јединства са Руском Православном Црквом и његово свештенство и његова паства беху строго против. Али, када је путовао на Загранични Сабор да се изјасни против превазилажење раскола, владика Евтихије, схватио је да је правда од Бога нешто друго, и како му је било тешко на Сабору, на велико изненађење свих, јавно се изјаснио за најскорије успостављање јединства. Многа од његових чеда су се смутила од тога, али Владика је рекао: "Знам да је најслађе од свега на свету творити вољу Божју, а она се састоји у превазилажењу подела. Да будемо сви једно" (Јн. 17. 21).
    А сада, Слава Богу, Епископ Евтихије, налази се у канонској Цркви, и сва бивша непријатељства су заборављена и покривена са љубављу, истином торжествујућом.
    А ако желимо из савремености да се обратимо у светоотачку древност, онда можемо навести писмо Светог Дионисија Александријског, које је он послао Новату, који је направио раскол: "Ако је као што кажеш да си се случајно одвојио од Цркве онда то можеш доказати враћањем Цркви по својој вољи. Боље би било све да истрпиш, само да не делиш Цркву Божију. Не мању славу би ти дало мучеништво за њено јединство, од мучеништва одрицања од идола, а по мени, и још вишу, јер у другом случају трпи се мучење за своју душу, и у првом случају - за целу Цркву. Ако би чак и сада убедио и нагнао браћу да се врате у заједницу, онда би твоја доброта била јача од твог зла. Тада ти последње не би било на грех, а за прво би заслужио похвале. Али ако ниси у могућности да успоставиш послушност браће, онда на крају нека свако спасава своју душу. Желим ти снагу, и мир од Господа "(Црквена историја, Јевсевије Памфил VI: 45).
    Може бити, драги владико, да се деси да они који воли раскол почну Вас да изложе као предмет срама, можда ће пожелети да Вас муче, као и владику Јована, може бити да ће Вас изгонити из резиденције у којој разговарах са Вама.
    Али на то нас је давно упозорио свети Кипријан картагински: "за искупљење и оживотворење за крв Христову, не би требало ништа да нам буде превисоко, као што и Он није поставио ништа веће од нас, ради нас Он рађе од благости бира - патњу, од богатства – беду, од господства – ропство,од бесмртности – смрт, док ми напротив, у нашим страдањима радије претпостављамо привремену беду - за богатство и утеху у рају, привремено ропства – за господство и вечно царство, смрт - за бесмртност, Бога и Христа - за ђавола и Антихриста"(Увод у мучеништво).
    Ако вам се деси Ваше Високопреосвештенство да претрпите страдање од оних који су напустили заједнички пут, тада ће хулити на Вас не задовољни људе, али Вас ће успокојити Христос, који каже: Блажени су прогоњени правде ради, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5.10).
    После свега, ако говоримо светски, онда се надам да ће Вас Бог сачувати од таквих искушења, каква је досада претрпео Архиепископ Јован, и неће се усудити да ставе другог архијереја у затвор, и поред тога, Ви увек можете одпутовати код своје аустралијске пастве, где Вас не могу наћи никакви гонитељи.
    Али ако се ипак деси, због заједнице са Црквом Христовом, да Вас прогоне, и ни у Македонији ни у Србији, ни у Аустралији нико да Вас неће да прими Ваше Високопреосвештенство, ево, ја сам спреман да Вас примим у Русији, и до краја живота да се бринем за вас као за свога оца, и више од тога – као за живог Христовог исповедника. Само приступите канонској Цркви!
    У сваком случају, ја бих бринуо Ваше Високопреосвештенство, да ли бих дозволио себи да мислим да страх од понижавања од људи или приврженост пропадљивом земаљском благу могло да одврати од испуњења правде Христове оног, који је одустао од свега на свету, примајући монашки чин, који се више од једне деценије подвизава, желећи да угоди Богу.
    Ја верујем, драги владико, да када ступите на тај пут, то ћете учинити истински да испуните заповести Христове и сједините са Њим, Богом живим.
    Сада, ево, остала је једна коначна препрека - зид раскола. Једна Ваша реч и гле - она ће нестати за вас и све који ће Вас уследити. Само један корак далеко од светости до вечне славе, што вам не обећавам ја, грешни човек, него сам Господ у Јеванђељу.
    Приступите канонској Цркви, а победа ће сигурно бити са вама, јер ви постајете једно са Христом, који је непобедив.
    Ово писмо пишем Вам ја, једноставан и грешан човек, сам, по својој вољи, нико ми то није тражио, нити ми је наредио.
    Ја сам могао, одлазећи из Македоније, заборавити о томе, и не писати ништа, али хришћанска љубав ми не дозвољава да заборавим љубазно гостопримство, нити велика страдања православног македонског народа, кога сам заволео свим срцем, и стога не могу с равнодушношћу гледати како значајан део њега пропада као плен раскола.
    Моје велико поштовање и захвалност Вама Ваше Високопреосвештенство и љубав према братском македонском народу натерала ме је да напишем све ове редове, надам се да се нећете наљутити због тога што је писмо тако дугачко. Свака реч овде је написано из срца. И ја се молим, драги владико Петре да, што је пре могуће дође тај дан, када ћемо са Вама бити заједно у једној Цркви Господа нашега Исуса Христа, Цркви, у којој сада пребивају свети Наум и Климент Охридски, и сви македонски светитељи – сви они су живели и служили канонској Цркви, а не расколу.
    По њиховим молитвама, Господе, спаси нас!

    Са поштовањем,



    Јуриј Максимов



    Руска Православна Црква


    [1] Ако свештеник или епископ или митрополит, се дрзне да прекине општења са својим Патријархом, и не помиње његово име, по опредељеном и установљеном поредку у божанском тајнодејствовању, или... прави раскол: за тога Свети Сабор одређује потпуно лишавање сваког свештеног чина".
    [2] "Нашу пажњу је одавно привукао проблем канонског организовања живота православних хришћана у Македонији... Као што је познато Вашој Светости, Руска Православна Црква непромењиво подржава позицију Свете Српске Цркве у вези са овим питањем, сматрајући да је њено разрешење у потпуности у надлежности Мајке-Цркве.
    Ми смо осетили утеху у Господу, када смо добили обавештење да је овога пута један од архијереја у Македонији, Високопреосвећени Митрополит Јован велешки и повардарски, приступио канонском општењу и јединству са Вашом Светости, а самим тим и са Пуноћом Васељенског Православља. Сада и ми овога брата у Христу, поздрављамо преко Вас и двојно ћемо да га помињемо у својим молитвама, да га укрепи Господ и да му помогне у његовим акцијама које по нашем мишљењу треба да буду у циљу успостављања потпуног молитвеног и канонског заједничарења свих верника у Македонији и њихових пастира са Васељенском Пуноћом Христове Цркве.
    (Писмо Његовој Светости, Најсветијем Павлу Патријарху Српском од 28. Јуна, 2002)
    "Уверени смо да је сваки раздор у Цркви болест којој мора да се одупре дух хришћанске љубави на путу ка братском дијалогу заснованом на светим канонима Цркве. Ви знате да је Руска Православна Црква ммогонационална, она уједињује Русе, Украјинце, Белорусе, Молдавце, и представнике многих других народа... Штавише огорчени смо таквим настојањима која се на жалост очитују међу православним народима на Балкану...
    Дубоко жалимо што се већ скоро 40 година продужава подела због које мноштво православних верника нису у пуном општењу са једновернима у Србији и Црној Гори и свету...".
    (Одговори на питања агенција "Тањуг" 15. новембар 2005.
    "Нажалост, подршка коју добијају расколници често им не дозвољава да се окрену правој и канонској перспективи".
    (Из интервјуа у Београду, 15. Новембар 2004 г.)
    [3] "„Блаженејши и Свјатејши Патријарху Српски…... тежећи по својој дужности према миру и јединству вере, ми смо дубоко огорчени због скорашњег хапшења и затворања у Скопљу Високопреосвећеног Архиепископа охридског и Митрополита скопског господина Јована од тамошњих полицијских власти. Горе споменут недопустив и антицрквени гест, онеспокојава нас јер "представници БЈР Македоније дубоко сведоче о свесној упорности у расколу, пројављеног од епископа самопроглашене Македонске Цркве. Они стално додају оштрину својим акцијама продубљујући раздор, иако кажу да су и они за решавање нерешеног канонског питања, и за присаједињење телу најсветијих помесних братских Православних Цркава".
    (Из писма Патријарху Српском Павлу, 11. август, 2005)
  11. Волим
    Пг reacted to Иван ♪♫ in Da li je sex između supruznika uzvišen čin, ili je to nešto sto činimo zbog slabosti, i ne treba mu pridavati značaja?   
    Па и поента је наћи особу сличних схватања и погледа. Ако ти се не спава, онда је тако и тачка, нема ту повлађивања, нема ту компромиса, нити кривице типа ,,изгубићу ту особу, оставиће ме" и слично. Ко не поштује твоју одлуку и прибегава убеђивању и наваљивању, тај само себи жели ужитак. Љубав се пружа, а не захтева.
  12. Волим
    Пг reacted to nishizawa in ПРОГОН СПЦ у Црној Гори   
    Ма сигурно нису добили држављанство зато што немају
  13. Волим
    Пг reacted in Јубилеји заједнице Живе Речи Утехе   
    ... и не само то, него нам све те паре даје директно папа и то мени на руке, колико затражим толико да. Мислим, ко зна-зна...
    PS
    с обзиром да има оних који на схватају да се шалим морам да кажем да се шалим.
  14. Волим
    Пг got a reaction from Dragi in Ziloti by Vukman Cejovic   
    Смијеш ли у род, благо нама и Кучима са тобом, да привириш?
    Идолопоклонство, велиш? Богу хвала што нам је подарио оваквог Митрополита. Богу хвала што су више него видљива његова дјела- обнова манастира, цркава, тачнија обнова духовног живота у Црној Гори. Сврати некад на Литургију да видиш колико је народа. Све то за 20-ак година, Богу хвала на томе, од како је он Митрополит. Него, ваљда ће се некако сам одбранити и без мене. Поготово од таквих као што си ти. Имаш ти фине другаре у Црној Гори, исте оне који га зову именом и презименом, а све велики православци(видиш како имате много заједничких ствари), је ли. Стево Вучинић, Новак Аџић, Ранко Кривокапић... Прва екипа. Таман немају никога из Куча, а како би и имали, па би могао да се јавиш код њих да не луташ више, него да се скрасиш. Можда зарадиш и који динар, тј еврић. Имаш добар потенцијал. Таман им треба неко са твојим знањем. Просто вапе за тобом. Још кад чују како причаш о СПЦ-и и о Митрополиту, има да гостујеш код Новака сваке недеље, а на дневнику ћеш да будеш главна вијест. Размисли. Бар да ти неко плати за труд...
  15. Волим
    Пг reacted to Anette in Ziloti by Vukman Cejovic   
    Kad su te bre vec pustili da trolujes forumom, postuj.
    Ne mozes mitropolita Amfilohija nazivati Ristom Radovicem, to da ti je na umu.
  16. Волим
    Пг reacted to florenntina in Ziloti by Vukman Cejovic   
    Moram priznati da jako postujem tvoju hrabrost da zivis svoja ubedjenja koliko god mi se ona sama ne dopadala, jer verujem da svako ko iskreno trazi, bez obzira na broj lutanja, cesto i nadje put... Zato i komentarisem tvoje postove. Volela bih da nam se sledeci put obratis sa radoscu, ali bojim se da to nije moguce u misaonim okvirima koje si sebi postavio. Zato te stalno i podsticem da preispitas svoju polaznu predpostavku da je svet crno-beli.
    Evo npr. mozda je zgodna prilika da se podsetimo i da je danasnji vl. Amfilohije isto tako bio i onaj mladic koji je, dok smo se mi trazili "levo i desno", sasluzivao i bodrio o. Justina. Mozda je bas on svojim prisustvom, saosecanjem i podrskom pomogao da ovaj veliki stradalnik opstane i ostavi nam sve one divne misli i ucenja u nasledje, kojima danas krepimo dusu i u kojima nalazimo utehu. Gde smo bili ti i ja tada Vukmane???
    Mislis da je dovoljno samo doneti odluku, preseci macem i gotovo? Zivot je kompleksan, visedimenzionalan, svakodnevna borba u kojoj padamo i ustajemo, ljutimo se i prastamo... Znas i sam kako su neki veliki starci iskreno priznavali "da mi je bar tri dana sa Bogom sastaviti, ne bi bilo sretnijeg coveka od mene"...
    Opet ti kazem, nije zivot ili/ili vec skoro konstantno i/i, konstantna borba...
    Btw, ne znam koliko si svestan, ali daleko od toga da tebi nije stalo do tudjeg misljenja jer da je tako, ne bi ni pisao na forumu. Ne treba biti psiholog da bi video da si ovde jer te razdiru dileme sta je pravda a sta krivda, sta je vera a sta ne vera. Bi da zivis ispravno i bogougodno ali niko da ti da jasne definicije, da te sacuva od dilema i pitanja. Na zalost ne postoji nikakva magicna, matematicki precizna formula kojom bi se rukovodili. Jer da postoji, Hristos nam ne bi ni trebao. Pa imali smo mi moral i pravila i pre Hristosa. Medjutim, ono sto je on doneo svetu jeste oprostaj. Doneo je ljubav, koja, za razliku od morala i pravila, omogucuje ljudima da prihvate prvo sebe posrnulog a onda i druge. To je jedini nacin da se istinski usavrsavamo na korist sebi i drugima.
    Znas, cesto se pitam da li je i sam Juda postradao zato sto je izdao Hristosa ili zato sto sam sebi nije mogao da oprosti izdaju... Daleko od toga da sam ja primer nekoga ko "zna i ume" pa da mudrujem ovde po forumu, ali verujem da nisi ni ti. Zato se nemoj zacuditi ako te zivot vec sutra demantuje a Hristos ti preko istih tih Aboridzina donese utehu i stavi "melem na ranu" tvoje napacene duse...
  17. Волим
    Пг got a reaction from Anette in Ziloti by Vukman Cejovic   
    Ово, без уводног дијела, ти је жива истина!
  18. Волим
    Пг got a reaction from Јанко in Ziloti by Vukman Cejovic   
    Tи из Црне Горе?! Ти си онда једина особа из Црне Горе, мислим на православне вјерујуће, који није вјеран Митрополији= Српској Православној Цркви. Сад, може бити да се неки Мирашев, па ти је у циљу само да провоцираш/дијелиш. Нисам имао ту "срећу" да пратим твој рад и излагање на осталим темама и форумима, Богу хвала, али ово ми је сасвим довољно. Баш ми je сумњиво то твоје поријекло јер се ишчуђаваш питању "Чеговић си?". Него, нека буде како ти кажеш.
  19. Волим
    Пг reacted to antics in Ziloti by Vukman Cejovic   
    Нису те тамо, код римокатолика, пљували, друже истински инжењеру (и члану омладинске организације во времја оно), јер си ти за њих само егзотична живуљка, као доморац конквистадорима. А овде те нико не пљује, него се људи чуде и питају колика је твоја моћ да се налупаваш флоскулама без суштине и смисла, које не значе баш ништа.
    Да ме не разумеш погрешно - ја стварно верујем да у твојој глави оне нешто значе. Али, будући да те се сећам са форума Верујем, помислио сам да си за време од кад си нестао са тог сајбер простора и отишао на неко нејеретичко место или помало сазрео у духовном смислу, или да си похватао неке ствари. Авај - они који су у детињству били инфицирани Титовим ликом и делом очигледно да не могу бити црквени. 'Ајдук је 'ајдук, длаку ће променити, али ћуд баш никако.
    Немој мислити да било кога на овом форуму забавља твоја незнававеност, или да ко збија шале с тобом (мада јеси одличан материјал за то): већина људи окупљених овде воли Цркву и живи у вери; док они живе за, ти живиш против. Тако, људе боли твоја упорна тврдоглавост на духовној распутници.
    Конкретне теме нико не избегава. Ти се налупаш флоскула (као да крштење обливањем није канонско, или да православни не следују светим оцевима), па очекујеш да неко овде откида време свога живота и нешто објашњава теби - који једино умеш да одмахујеш главом, као Миле Контраш на збору радних људи.
    Православље је, друже истински инжењеру, радост живота у Христу, и та радост је данас потребнија него икада пре - данас, када људи пате од губитка смисла свога живота и стоје неми на ивицама своје егзистенције, наткриљени пред безданом бесмисла постојања без Бога. Е то је мисија Цркве - да призове све да поверују и спасу се.
    А твоје комунистичке приче, које воде у секташки менталитет, где се православље брани не животом, него одбраном Цркве од саме Цркве, то је можда и имало смисла у време самоуправљања. У Цркви је то нонсенс. Мада, како Иван Недић рече - некима је лакше да мењају цркве. Што да не - заклињали сте се његовом путу, па сте га издали. Учили сте само да мрзите, љубав никада нисте упознали. Имате опсесивно компулзивни поремећај који вас нагони да стално тражите неког унутрашњег непријатеља, како су вас учили на часовима предвојничке обуке.
    Ви не тражите јединство, ви живите у поделама и за поделе - а то дух Цркве није. Ви пребивате у самодовољности, а то дух Цркве није. Ви говорите критизерски, што дух Цркве није... Ви сте СВЕ што дух Цркве није. И немојте мислити да сте ексклузивни у својим заблудама: било је јеретика и биће их, али Цркву неће надвладати ни врата паклена, а камоли група талибана који скрнаве иконе и крстове - као што сте ви.
    Немају православни страх да се суоче са реалношћу. Сваки пут када приступимо Божанским Тајнама ми говоримо: Верујем, Господе, и исповедам, да си Ти ваистину Христос, Син Бога Живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Страх је код вас, и то најсатанскији од свих страхова: страх од другог. Тај исти страх је од Светлоносца начинио непријатеља. Тај исти страх је од јудејских свештеника начинио убице. Тај исти страх је од многих хришћана начинио јеретике.
    А хришћанство се познаје по љубави - несрећни друже истински инжењеру.
  20. Волим
    Пг reacted to antics in Ziloti by Vukman Cejovic   
    Тим горе, ако је Фројд будала - у Вашем је случају потпуно погодио.
    А ја нисам врстан теолог. Баш као што ни Српска Православна Црква не гази свето Предање, него га чува, опостојава, актуализује, оживљава, преноси, дарује, удахњује. А ја Вас питам - у чему то svjetski pravoslavci ne sleduju ucenju Svetih Oceva, nego gaze Sveto Predanje?
  21. Волим
    Пг reacted to Желе Зека in Ziloti by Vukman Cejovic   
    Не слажем се да им је потребан психолог.Њима је потребна молитва Цркве,против које они ратују.
  22. Волим
    Пг reacted to w.a.mozart in Ziloti by Vukman Cejovic   
    bolje da si napisao gde sve još uvek nisi kršten... lakše bi ispratili
  23. Волим
    Пг reacted to antics in Ziloti by Vukman Cejovic   
    Прво, конструкција духовна аристократија не само да нигде није посведочена, већ је сама по себи оксиморон.
    Друго, за све што сте рекли, г-дине Чејовичу, моје дубоко саучешће.
    А треће - будите човек бар толико, да признате како је једини мотив Вашег оглашавања - ћерање.
  24. Волим
    Пг reacted to Toma in Planet of the Apes. Za evolutivne neverne tome.   
    Razlike izmedju muškarca i žene su tako male (mada - živele razlike! )
    pa ipak muškarci nisu sposobni da 'izrode' život.
    Lično verujem da je Isti Izvor 'razlog' postojanja i majmuna i ljudi.
  25. Волим
    Пг reacted to Анастасија in Владика Лонгин : " 30 000 наших у Албанији се окреће православљу "   
    БЕОГРАД, 6. фебруара

    – Тамо, с оне друге стране Проклетија, у земљи орлова, некада познатој по бункерима и бодљикавим жицама, после 75 дугих година асимилације, протеривања српског имена, језика, писма, вере православне, око 30.000 наших сународника све више се окреће коренима. Време владавина злогласног краља Ахмета Зогуа, који је укинуо српски језик и српску цркву, а потом и његовог комунистичког наследника Енвера Хоџе, архивирани су у историјским списима и памћењу.






    Да је тако, показала је недавна прослава Савиндана у скадарском предграђу Враки, Цркви Свете тројице. Радост је овог пута увеличао долазак владике Лонгина из Чикага, који је превалио дуг пут како би са свештенством Митрополије црногорско-приморске и верним народом прославио празник, доносећи благослов. Литургију у част просветитеља служио је протојереј-ставрофор Радомир Никчевић уз саслужење ђакона подгоричког Владимира Јарамаза, док су радост празника појачали појци Хора преподобне мати Ангелине из Никшића, под диригентским вођством професорке Ане Бојић.



    - Много је нашег народа расејано по далекој Америци, који прослављају светитеље, као и учитеља, објединитеља и духовног оца широм васељене Светог Саву – казао је владика Лонгин, који је позвао окупљене православце на јединство и да следе оне вредности које су им преци оставили у наслеђе.



    Овај дан биће, како је додао протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, уписан црвеним и светим словима у летопис и календар скадарске цркве.



    - Долазак владике Лонгина овај народ ће памтити, исто као као што су му драги дани када их посећује духовни отац и просветитељ митрополит Амфилохије са Цетиња – каже протојереј-ставрофор Никчевић.



    Међу бројним верницима ту су се нашли Павле Брајовић, председник Удружења „Морача-Розафа“ из Скадра, и професор српског језика Светозар Ћираковић из Никшића, који овдашњим малишанима преноси знање и искуство. Он је један од 26 професора из тог града који су пре осам година стали у одбрану српског језика и изгубили посао. Између хлеба и језика, гимназијски професор Ћираковић је изабрао ово друго. Ту су и књижевници Будимир Дубак, Бећир Вуковић, Бојан Шутовић, Јован Тодоровић и теолог Александар Вујовић.



    - Заиста смо срећни што се, ево, већ четврту годину заредом овде у Албанији међу нашим народом прославља Свети Сава – наглашава Павле Брајовић. – Сарадња са матицом траје од тренутка када нам је стигао професор српског језика из Никшића Светозар Ћираковић, који шири писменост међу нашом децом, омладином, али и старијим генерацијама. Његова улога овде је узвишена, просветитељска.



    СИЛА ХРИСТОВЕ ВЕРЕ



    - Албанија је земља у којој се најбоље може видети сила Христове вере, која преображава све. На овим просторима живе представници све три вере, а то јединство својим присуством потврђују и наша браћа из Албанске православне цркве – каже отац Радомир Никчевић. – Хвала архиепископу Анастасију, поглавару Албанске православне цркве, који има разумевања за наш народ у Скадру и околини, али и на дугогодишњим везама које наше две помесне цркве имају.



    Извор :
    Светигора прес

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...