Jump to content

Пг

Члан
  • Број садржаја

    1103
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Света блажена Ксенија Петроградска   
    У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована. Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем. Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“. Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели. Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија. Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој. Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу. Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“. Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост. Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна. Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века. Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава. Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније. Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве. Нека би дао Господ молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин. Тропар, глас 7 Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства, ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших. Кондак, Глас 3. Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење.
  2. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Блажена Ксенија Петроградска: Зимска гошћа   
    "Моју тугу пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице," причала је та благочестива жена после неколико година. "Ех, да сам код куће, отишла бих на Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу исплакала бих своју тугу и бол.
    Моју мисао прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа. Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена. На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама, свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше некако необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна.
    - Голубице, тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, - ослови ме благим гласом.
    - Две куће даље, - одговорих.
    - А шта, муж ти није добро? - упита показујући на врата собе у којој је лежао болесник.
    Потом бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један минут.
    - Слушај, мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека, па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли.
    - Али он већ три дана ни уста не отвара! - одговорих.
    - Не мари, само ти покушај! А сад опрости, журим.
    И она ишчезе тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове неиздрживе врућине.
    Уђох к болеснику, а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим рукама принесох му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај слабачки зрак живота наговештај могућег оздрављења.
    - Ко је то био код мене? - упита ме болесник.
    - Нека непозната жена, - одговорих.
    Он дубоко уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече:
    - Лакше ми је. Ко је то био код мене?
    Вратише се и деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу. Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита:
    - Ко је то био код мене?
    Објасних му, како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до Пирогових да их питам за њу.
    Али суседи ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се изругују, говорећи:
    - Зар по оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква јуродива или привиђење.
    Не дознавши ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке.
    - Шта би, јеси ли сазнала? - упита ме.
    - Не, ништа нисам сазнала; тамо није била, - одговорих му.
    - Онда слушај мене, - рече ми муж. - Већ сам био на самрти. Нисам имао снаге нити да очи отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и одједном ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја се напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си се молила? Кога си звала у помоћ?
    - Блажену Ксенију, - рекох кроз јецаје.
    Када се мој муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну зимску гошћу нико није видео.
    Моја душа зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама призивам:
    Свeта Ксенијо, моли Бога за нас грешне!
     
    Извор: Православие.ру
  3. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Помозимо обнову храма-мученика у Чепину   
    Српска православна Црквена општина Чепин позива вернике и све људе добре воље да помогну изградњу храма Светог архангела Михаила у Чепину.
    Насеље Чепин се помиње још у средњем веку, а Срби се у њега почињу насељавати после 1481. године. Пописом становништва из 1732. године забележено је да Чепин има 90 српских кућа, свог свештеника и цркву од дрвета. Благословом Епископа славонског Софронија Јовановића, на истом месту подигнут је нови храм, који је завшен 1759. године. Чепин је тада бројао 150 домова, свештеник је био Симеон Панић, а протопрезвитер Адам Папрић. Цркву је 1766. осветио и троносао Митрополит карловачки Павле Ненадовић.
    Звоник је накнадно узидан, 1779. године, и подигнута су четири звона. Иконостас је сликао Јован Исајловић Старији, са учеником и сарадником Григоријем Јездимировићем. Овај храм обновљен је 1939. године. На Божић 1942. године је срушен од стране усташа. Уз помоћ народа, трећи храм је подигао јереј Стојан Мишић, а осветио га је Епископ сремски Андреј 1981. године. На Светлу среду 1992. године, у ноћи, и овај православни храм у Чепину је уништен, минирањем.
    Данас богослужења у Чепину се врше у привременој богомољи у парохијском дому који потиче још из 19. века и у веома лошем је стању. Од првих сакупљених новчаних средстава за изградњу новог храма Светог архангела Михајла у Чепину у плану је да се уради техничка документација:  
    -  пројект уклањања остатака порушеног храма 
    -  геодетски пројект 
    -  главни пројект грађевине за исхођење дозволе 
    -  протупожарни елаборат 
    -  исхођење грађевинске дозволе.
    Добровољни прилог се може уплатити на жиро-рачун:
    SRPSKA  PRAVOSLAVNA CRKVENA OPŠTINA U ČEPINU
    Кralja Zvonimira 227
    31431 Čepin
    Hrvatska
    IBAN računa HR53 2340 0091 1108 3590 3
    Privredna banka Zagreb d.d.
    Radnička cesta 50   
    10000 Zagreb
    Hrvatska
    SWIFT CODE: PBZGHR2X
    Све додатне информације могу се добити код  надлежног пароха јерејa Зоранa Гојића (тел. 00385 31 596 061, 00385 98 18 67 242, 00381 65 514 19 72).

     
    Извор: Епархија осечко-пољска
     
  4. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, (АУДИО) Владика Атанасије за „Светигору“ говорио о дивном лику Светог Григорија Богослова   
    https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/02/07_02_2018_vladika_atanasije.m4a 
  5. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид: Да им нацртам за мајку и ћерку!   
    После тог разговора, Иницијативни одбор за обнову МПЦ, поимајући стварност, спушта тон, но притисци се настављају на другом равништу. У једној следећој сцени, 4. јуна 1958. год., председник Савезне верске комисије, Добривоје Радосављевић, позива епископе синода СПЦ и убеђује их да рукоположе епископе за МПЦ, будући да, замислите - МПЦ епископе нема! Каква је то црква била без епископа, када се зна да је православна црква епископална, јасно је било само тадашњем једнопартијском систему. Ипак, да не би отишло све у неповрат и да би се спасло то што се спасити може, СПЦ брижљиво изабира и рукополаже епископе за МПЦ. Даље у тексту ћемо видети ко су они и какав је њихов континуитет рукополагања!
    У протеклом периоду, у контексту тражења ћерке МПЦ, да јој Бугарска црква постане мајка, јавност је чешће него уобичајено слушала именице мајка и ћерка. Добија се утисак, да када се код нас, везано за цркву, употребљавају управо речи мајка и ћерка, тада, зарад родбинских односа, оне у себи садрже огроман сентиментални набој. Но, неопходно је да се узме у обзир да у цркви, ови термини пре свега имају строго јуридички значај, без емоционалног вредновања! На пример, када се каже да је нека црквена јурисдикција А, мајка црква некој другој црквеној јурисдикцији Б, то просто значи да постојећи састав епископа црквене јурисдикције Б, свој ланац рукополагања има у црквеној јурисдикцији А! И, толико! У овом случају не постоје друга значења појмова мајка и ћерка.
    Хајде онда, накратко да се подсетимо, ко су господа епископи у садашњој МПЦ. Млађи од њих, г. Иларион, г. Методиј, и сви остали новије генерације, рукоположени су од старијих на челу са архиепископом непризнате МПЦ, г. Стефаном, који је, узгред речено, теолошки факултет завршио у Београду. Архиепископ МПЦ, г. Стефан, је рукоположен за епископа 1986. год., када је архиепископ био Aнгелариј. Ангелариј, пак, је рукоположен за епископа 1975. год., када је архиепископ МПЦ био њен први поглавар Доситеј.
    Хајде да се подсетимо од кога је рукоположен први архиепископ МПЦ, Доситеј Стојковић, рођен 1906. год., у Смедереву, данашњој Србији. Доситеј је рукоположен 1951. год., као помоћни епископ српском патријарху Викентију (који се упокојио 1958. год.). По предлогу следећег српског патријарха Германа, сабор СПЦ 1959. год., изабира свог епископа Доситеја за митрополита скопског. Моје научне референце говоре да сагласно одлуци сабора СПЦ (АСБр.35/зап.63), патријарх српски Герман, 19. јула 1959. год., ради потребе цркве у НР Македонији, долази у Скопље и рукополаже епископа битољског Климента. Убрзо је био рукоположен и епископ злетовски Наум, да би могао да се оформи синод МПЦ.
    Да закључим, било које свештено лице МПЦ, од најниже до највише позиције, нит свог црквено-правног статуса црпи од ових епископа Доситеја, Климента и Наума, који су били именовани/рукоположени од СПЦ, специјално за цркву у НР Македонији. Ето, због тога је за цео православни свет МПЦ данас отпала ћерка СПЦ и управо зато је сви упућују да не бежи од долажења до пожељног статуса, преко решења са СПЦ! Ако МПЦ може да нађе себи потекло које ће заобићи рукополагања СПЦ, нека изволи! Но, будући да не може, сви покушаји да се заобиђе СПЦ као мајка црква, представљају јуридички апсурд и манифестацију елементарног непознавања живота цркве.
    За јасније разумевање реченог ево и следеће илустрације. Човек, који је стекао одређено академско звање, назива универзитет који му је доделио звање - alma mater, мајка хранитељка. На пример, ако је човек дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, него Софијски универзитет, сваки нормалан човек ће му рећи: покажи нам диплому да видимо шта на њој пише. Слова су неумољива! Следствено, нека покаже и МПЦ грамате од кога су рукоположени њени први епископи, који су, као што они воле да кажу, обновили Охридску архиепископију! Без сумње, тада ће јавност сама знати да прочита и да види, која црква је alma mater МПЦ и где се најлакше долази до решења. Решивог!
     
    (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније скопске новине „Слободен Печат“, објављена 1. Фебруара)
    Превод са македонског: Поуке.орг
     
     
  6. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Владан Перишић: АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ...   
    Владан Перишић
    Светосавска беседа, 27. јануар 2002.
    АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ ...
    Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе.   Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим. Ако, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења биће твореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије, него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу...   Ако можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога:   - Ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има - немој себе називати хришћанином.   - Ако ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати хришћанином.   - Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва - немој себе звати хришћанином.   - Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величниу тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред Њим...   - Ако можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне упркос нама оваквима до којих кад би било - ње већ одавно не би било.   Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени.   А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења?   Бог својом 'широком руком' мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије а тиме и у вечнобитије.   Он мора бити 'неправедно' многомилостив и безразложно човекољубив, да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог.   Срж греха је - бити 'Христос' без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од 'Христа' без љубави - а управо тај живи   contradictio   in   adiecto   је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцнјом, а у бити - непокајани егоиста.   Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском...   Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом ...   Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ...   Ако можеш не уздати се у 'бесмртност душе', него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, него да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради.   Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа.   Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој Творац, Одржавалац у постојању, Животодавац и надасве Смислодавац који бива спознат само онолнко колико Он то жели н колико ти Он то допусти.   У гносеолошкој 'борби' са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и 'манијачком' љубави према њему.   Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији.   С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј.   Веруј и да пошто Бог ничнм, ни аd еxtrа ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. 'слобода избора', јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама.   Божија слобода испољена приликом стварања је, у стварн, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива н невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога Творца.   Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно. То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бнћа (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива).   Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави – она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас.   Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек.   Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. 'Вечно постојање' (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе) је, дакле, у самом темељу љубави.   Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност.   Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности.   Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе.   Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст.   А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.)   Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем).   Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав.   Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна.   Ако, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и ученком и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа који нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин.  
    Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  7. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Донаторско вече за српске школе на Косову и Метохији   
    Министар просвете, науке и технолошклог развоја Младен Шарчевић посету јужној покрајини започео је  састанком са директорима 33 средње школе са Косова и Метохије. Састанку су присуствовали помоћник министра за средње образовање и васпитање и образовање одраслих Александар Пајић, помоћница директора Канцеларије за КиМ Слађана Марковић Стојановић и руководилац школске управе за КиМ Јасмина Дедић. Састанак је одржан у згради Ректората Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.  Министар је потом разговарао са ректором Радетом Грбићем и студентима тог универзитета.
    Након састанака, министар Шарчевић је најавио да ће 30. јануара у Београду у хотелу Палас бити одржано донаторско вече на коме ће бити прикупљена помоћ за српске школе на Косову и Метохији. -Већ се јавио велики број привредника и очекујемо да формирамо фондове трајног карактера, посебне девизне и динарске рачуне за убрзавање помоћи српским школама, поручио је овом риликом министар Шарчевић..
    Извор: mpn.gov.rs
    Косово и Метохија
  8. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Жарко Видовић: Завет светосавске нације   
    А бранећи мисао заветне заједнице, православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији
    Урош Предић, Свети Сава благосиља српчад (Фото: Народни музеј)
     
    Пишући „Национализам Светог Саве“ владика Николај Велимировић успоставља јасну и оштру разлику између империје, с једне стране, и праве народне државе, с друге: „Не иде народна држава докле може мач, него мач само до границе отаџбине… иначе… држава престаје бити отаџбином и постаје империјом… добија територијално, али губи морално… Покорити или бити покорен једнако је катастрофално за државу националну.“
    Светосавска нација је отпор не само империји, него свим изразима и облицима империјалне идеје; уметничким, метафизичким, теолошким. Смисао „националне државе“ није да она буде оруђе империјалних (колонијалних, крсташких, „крижарских“) идеја нације или некe идеолошке или чак верске заједнице. Светосавска аутокефалија Српске Православне Цркве нема у себи ни трага неког „етнофилетизма“, јер је мисија Цркве да нацију, обичајно–језичку заједницу удружених племена (или општина – комуна!) оног времена, Црквом оплемени, смири и преобрази у заветну заједницу.
    Шта је Светосавски Завет, то се најјасније увиђа из улоге коју је Српска Православна Црква имала после пада Смедерева и матичне земље Срба: Срби живе расути и подељени у три туђа царства (османилијском–турском, хабзбуршко–немачком и млетачко–италијанском). Ниједна од тих држава (то јест империја) није склона Србима (чак их назива само именом племена – Раци, Рашани, Црногорци, итд.) па, ипак, Српска Православна Црква тек тада, тек под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до дунава и преко Дунава до Темшвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском.
    Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)
    То Црква успева у пуној лојалности према туђим, несрпским државама (чак империјама). Може се чак рећи да деморализација и распад српске нације – у овим данима нарочито интензивно и забрињавајуће, опасно по сам опстанак нације – почињу од оног тренутка кад се идентитет нације тражи у држави (у вредности земаљског царства), кад старање (већ идеолошко) о нацији предузима држава, а самим тим и странке које се, природно, боре за добијање пуномоћи у вршењу власти. А власт може да доноси законе, али не може да одлучује о осећању идентитета, о Логосу. Зато светосавска нација, као заветна заједница, није држава или политичка категорија, него историјска. А ни историја нације, у Православљу и заветној мисли није оно што је она у метафизици, западној традицији. Поготову то није нација која је заветна заједница.
    ***
    Исте године кад је Колумбо, верујући да је опловио Индију, открио нов, непознат континент, Америку (1492) – и доказао и он да је Земља округла – почиње за Запад, као цивилизацију, Нови век. Није међтим, његова новина, то јест Нови век у самом том открићу (и другим открићима), па ни у сасвим новој слици наше планете, него у томе што се у Европи (на Западу) јавља нови тип заједнице: нација, изразито европска, западна категорија заједнице. Она настаје и обликује се снагом и ауторитетом државе којој метафизика приписује божанску моћ (одричући ту моћ папи!). А закон – зна се то, нарочито јасно, из посланица Светог апостола Павла – није исто што и вера, па чак ни онда када је то закон Мојсијевих Божјих заповести. На Западу се нација, ипак, јавља као феномен закона и устава, а не као феномен Завета, вере.
    Џорџ Селеб Бингем, Политички говор, 1853/54.
    Ми смо, међутим, под утицајем Просветитељства, таком негде од 18. века, почели да тај назив за европску западну категорију заједнице, назив „нација“, користимо и као назив за нашу заветну заједницу, мада је наша заједница (светосавска нација) настала далеко пре европске нације. Но, где смо, ту смо, па нам је прекасно да одбацимо термин нација, јер је дошло време да себи и свету, бранећи се, доказујемо да наш „национализам“ није исто што и њихов, јер они нас оптужују управо за оно што је њиховој нацији својствено, па се сад, под притиском Америке, одричу нације, као заједнице метафизички, „неспојиве са демократијом.“
    Зато траже од нас да се и ми „демократизујемо“ на тај начин (западни, амерички) што би се одрекли своје нације, што значи заветне заједнице (и православља). Па у чему је разлика између нације православне (заветне) и нације западне (метафизичке, идеолошке, етатистичке)?
    Ако нација, европска категорија, настаје снагом и ауторитетом државе, онда је национализам исто што и етатизам, а држава неизбежно империјална, (без обзира на то да ли има и снаге за освајање и насиље). Јер нација се само у рату обавезно поистовећује са државом, тако да је она, у томе поистовећењу, и ратоборна. Култ нације је тако култ одбране својине, државе. Снага нације се мери снагом државе. А ако је нација светост – не по угледу на светост Цркве или заветне заједнице – онда је света и сама држава, институција (људских) закона.
    Наравно да то није исто што и нација (заветна заједница) која се поистовећује са Црквом, одвојеном од државе, и којој, по догматској дефиницији православне еклисиологије, одговара само хармонија са правном државом „Ромеја“, то јест, државом римског права, државом која је оруђе права грађана. Хармонија двају различитих ентитета, а не истоветности. Јер Византија није била „свето царство“ (није света држава, него Црква); држава је била Римско царство (не империја) православних, званично: „Царство православних Римљана“, то јест, римских грађана (по римском праву), док је империја Карла Великог и наследника била „Свето римско царство германске народности“, највиши, „божански“ облик државе, како истиче и Хегел.
    ***
    У Новом веку није више света Црква, него држава. Хегел ће ту државу (поменуто) германско „свето царство“) дефинисати као „отеловљење божанства“. Нација је светиња, и „Бог је са њом“ (Gott mit uns, на пређицама опасача немачких војника)… Нација је светиња само у својој истоветности са државом, као да је „причешћена“ државом, силом закона (крсташком силом још од времена Барбаросе и супарничке борбе за инвеституру, против папске империје). „Божанство“ је, дакле, у држави, а не у Цркви.
    Жак-Луј Давид, Наполеон крунише Жозефину, уље на платну 1805/07.
    Зато Хришћанство – однос човека према Христу – остаје на западу приватна ствар индивидуе (у њеној индивидуалности) најзад, као предмет „филозофије егзистенције“ јер метафизика и њена „теологија“ нема ни снаге, ни домета за то питање односа личности човека према личности Бога. Приватно можеш бити хришћанин, али је битно да јавно будеш држављанин и да је твој идентитет (и националност) у томе. „Вера“ која човека укључује у државу јесте национализам као интимни етатизам, а Хегел га приказује као „обичајност“ (Sittlichkeit). А то је систем навика, „друге природе човекове“, и то несвесне, јер те навике су „објективни дух“, свест тога „духа“, а не самог (субјективног) човека и његових навика којима није ни потребна свест (оне делују аутоматски, „ирационално“!). Јер навике су сврсисходне (и државотворни) поступци који су сигурни управо зато и тек тада кад су несвесни, кад им није потребна (сумњива) контрола човекове свести. Као у техници. Зато је природно што је „филозофија објективног и апсолутног духа“ завршила остварењем индивудуе у свету технике, у постмодерној.
    Очигледно је, дакле, да метафизика, а Хегел је њена последња реч, не решава питање личности и заједнице. То решава заветна мисао.
    ***
    Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.
    Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједнице са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа човекова жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест, превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.
    Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета.
    И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).
    Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом, и Завет који је спас од Зла.
    Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слободног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.
    У Београду, марта 2000.
    Изворник: Жарко Видовић, Завет светосавске нације у Историја и вера, Светигора, Цетиње 2008.
  9. Волим
    Пг је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Њ.С. Патријарх екслузивно: Нема поделе у Цркви око питања Косова и Метохије   
    У Српској православној цркви не постоје поделе око дијалога о Косову и Метохији. Опште је познат став Цркве о нашој светој земљи и чврсто верујем да ту неће бити размимоилажења.  
    Ово је за данашње  Вечерње новости ексклузивно изјавио патријарх српски господин Иринеј. Он је демантовао све гласине које се пуштају по медијима око неког ванредног Сабора на коме би се извршило размимоилажење архијереја око Ким.
    "Његова Светост није хтео да се упушта у тумачење ових гласина и категоричан је у ставу да је српском народу у целини - неопходно јединство на свим пољима, и то не само у решавању компликованог косовског чвора."

  10. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, ТВ Храм: Слава манастира Девич на Косову и Метохији (ВИДЕО)   
    Извор: Телевизија Храм
  11. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Катихета Бранислав Илић: Пост је саставни део литургијског живота!   
    Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима  важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини.
     Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21).
     Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост вели: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“.
    У Цркви се пост, покајањеи учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“.
    Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија уСветајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота.
    У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“
    Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или. једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али, изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота.
     Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а, пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац  Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“
    Сведоци смо душепогубне праксе да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само неколико пута годишње занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха - када ваздуха нема, човек се гуши. Тако и без активног причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духован; сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој хранећи се храном Царства Божјег.
     
    катихета Бранислав Илић
     
    Извор: Српска Православна Црква
  12. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Освећена прва православна црква на Ко Пангану на Тајланду   
    Епископ звенигородски Антоније налази се на Тајланду у архипастирској посети и овде је у недељу осветио прву православну цркву на острву Ко Пангану, у Тајландском заливу на југу краљевине, известио је руски православни представник на Тајланду архимандрит Олег (Черепанин) ТАСС-у.
    Једнокуполна црква Светог Серафима Саровског саграђена је током прошлих годину и по дана уз помоћ прилога верника. Острво је дом за око 400 чланова руске дијаспоре. У туристичкој сезони, обично током зимских месеци, број се повећава на 2000-2500 људи.
    Црква на Тајланду дочекује православне хришћане свих националности. „Ми се не зовемо Руска Православна Црква, већ смо ми Православна Црква на Тајланду, која је за све. Ми имамо у нашој парохији Русе, Украјинце, Румуне, Бугаре, људе из Француске и других земаља, па и Африке. Свака православна особа је добродошла,“  рекао је архимандрит Олег.
    Ово су друге добре вести које долазе са Тајланда ове недеље. Прошлог понедељка две нове књиге, Зборник богослужења и Православна Црква: Историја и учења Епископа Александра (Милеанта), објављене су на тајландском језику. Зборник богослужења садржи чинове служби најчешће служених у тајландским епархијама, и то великог вечерња, празничне јутрење, часова и Божанске Литургије.
    Десет православних цркава отворено је током прошлих неколико година на Тајланду, где је 90% становништва будистичке религије, а правсолавни су мали број локалног становништва. Постоје две парохије близу одмаралишта Патаја, где има много Руса. Постоје и друге парохије на острвима Пукет, Ко Самуи и Ко Чанг, у летовалишту Хуа Хин, и најсевернија црква која је отворена је у провинцији Чанг Маи. Постоји и манастир у провинцији Рачабури, и саборна црква Светог Николаја Чудотворца а која је отворена пре три године у Бангкоку.
    Извор: OrthoChristian.com (превод – Информативна служба СПЦ)
  13. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Слово преподобног Пајсија светогорца, са болом и љубављу о савременом човеку   
    Околности нас присиљавају и присиљаваће нас да радимо духовно. Ипак, тај духовни рад ће бити цењен, уколико га будемо обављали са радошћу, по слободној вољи, а не због тога што нас на то наводи несрећа. Многи светитељи молили су да живе у нашој епохи, да се тако подвизавају.   Радујем се када ми прете обрачуном за то што не ћутим и што разобличавам њихове планове. Касно увече, када чујем како неко прескаче преко ограде у двориште колибе, моје срце почиње радосно да лупа. Али када ноћни посетиоци моле: „Стигао је телеграм, помоли се за болесног тог и тог! “, ја говорим себи: „Ево шта је! Изгледа опет несрећа!“   Кажем вам то не зато што ми је досадило да живим, него што ми је радосно да умрем за Христа. Хајде да се радујемо што данас имамо такву добру могућност. Оног, ко жели мучеништво, очекује велика награда.   У прошлим временима, када је почињао рат, човек је ишао у борбу са непријатељем, бранећи своју Отаџбину, свој народ. Сада се не боримо да би заштитили Отаџбину. Идемо у бој не да бисмо спречили варваре да спале наше домове, да исмеју наше сестре и нас обешчасте. Не ратујемо за националне интересе, нити за неку идеологију. Сада ратујемо или на Христовој страни, или на страни ђавола. Ко са ким – са расподелом снага је све потпуно јасно. У време окупације, био си херој, ако ниси салутирао немцу. Сада си херој, ако не салутираш ђаволу.   Овако или онако, предстоји нам да угледамо страшне догађаје. Догодиће се духовне битке. Свети ће се још више просветити, а погани ће се још више опоганити (Апок. 22, 11). Осећам утеху. Очекују нас несреће, и наша борба има цену, јер сада непријатељи нису Али-Паша, ни Хитлер, ни Мусолини, него сам ђаво. Зато ће и наша награда бити небеска. Бог, као Бог Благи, да управи зло на добро. Амин.   Том 1. Са болом и љубављу о савременом човеку Са руског Ива Бендеља   Извор: Православие.ру
  14. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Митрополит Месогејски Николај (Хаџиниколау): "Комерцијални" и "друштвени" Божић - како на Рождество заборављамо на Бога?   
    "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество."

    Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник.

    Али,  Празник је постао прелест, потопљен у трговину

    Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора.

    Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић  а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић.

    Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића?

        Добра дјела за Божић не одговарају Божићу

    Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна!

    Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он?

    Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21).

    Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа.




  15. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Поуке преподобног Порфирија Кавсокаливита   
    *Ко хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник  Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у “сновима”. Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину. Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније. Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом. Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?… Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло. *У молитви је важан интензитет У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово. Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се. – Одакле долазиш? – Из тог и тог села. – Па како живите тамо? – Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи. – И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу? – Јесмо. – Да ли је пала киша? – Није пала. – Изгледа – рећи ће монах – да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари. И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве. *Када се молимо за друге, говоримо: Господе Исусе Христе, помилуј ме” Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви. Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу. Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. то нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене. Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: “Господе Исусе Христе, помилуј нас”, а не “помилуј их”. На тај начин признајемо да су они заједно са нама.   Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. 
    Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?  
    Једне вечери у Калисији Старац ме упита: – Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу? Зачудих се необичном питању, па одговорих: – Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час. – Чак и ако је ноћ? – упита он. – Свакако – одговорих. А он настави: Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха? – Тад је у неупоредиво већој опасности – одговорих. – Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине? – Наравно да не – одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти. – Е па, видиш – настави он – зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште. Тада сам схватио шта је Старац имао на уму. – Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао – одговорих – али не постоји. Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске. Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: “Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте… и свих боја пилиће”. Тај који је питао добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем Мој пријатељ и ја пођемо да завршимо један посао у манастиру; са нама је у аутомобилу био и старац Порфирије. Једног тренутка схватих да пролазимо покрај имања које су поседовали Јеховини сведоци. Осетих како ме обузима потиштеност и одвратност због душегубног деловања тих секташа, који, уместо да се покају због својих греха, настоје да поколебају веру у Христа код оних “за које је Христос умро и васкрсао”. Старац је само ћутао. Једног тренутка запитах се шта ли старац мисли о томе. Зар се не гнуша посматрајући те људе и њихова дела? Но, одмах зачух старца како ми говори: “Бог нека се смилује и тим јадним лажним Јеховиним сведоцима. Неки хришћани их се гнушају, неки се препиру са њима и коре их, неки их, опет, гоне на судове. На тај начин се секташтво, међутим, не може сузбити. Знате ли како се оно сузбија? Тако што ми треба да постанемо свети”. Групи хришћана међу којима сам се и ја налазио, Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова… Рекао нам је: “Пођите, бре, у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави”. И завршио је: “Зар мислите да се дечица која имају своје родитеље, иоле разликују од сирочади? Па и она су сирочад” *Љутњом ништа нећеш постићи Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. *Никад не могу да осуђујем друге, јер они су “тело од мојега тела”. Нико не мрзи своје тело. Део свога тела не одсецамо да бисмо га одбацили, него покушавамо да га исцелимо. Када видимо да је неког човека напао тигар и да је човек у великој невољи, ми не бацамо камење на њега да га дотучемо, него покушавамо да га избавимо. Тако је и са човеком кога мучи нека страст, те због тога страдава. Не треба, дакле, да се окрећемо против њега, него против његове страсти, против искушења. Он подноси већу патњу него ми. Због тога и треба да га волимо *Немој осуђивати друге; посматрај их као светитеље. Кад неко виче на тебе и лоше се према теби односи, ти ништа не говори. Кад неко припада ђаволу, он се љути, говори рђаве ствари, оговара… Хришћанин не поступа тако. Ревност треба да буде праћена ваљаним расуђивањем… да не буде неразумна. Неће Бог дати Своје благодатне дарове кад раздаш богатство и пођеш у манастир, него кад се предаш послушању и молитви. Један човек из Тракије чија је жена имала парализу, дође једног дана у манастир да види Старца. Старац је био одсутан: био је на Светој Гори. Но, овај човек је имао толико јаку веру у Бога да је, чувши да је Старац одсутан, рекао: “Није важно. Довољно је што сам дошао овде где живи и дише један свети човек; и то ми је доста”. Вративши се кући, он затекне жену како стоји усправно усред кухиње – није више била парализована. Кад ју је упитао шта се збило и како, она му рече да је тог и тог дана напросто устала и почела да обавља разне послове. Било је то управо оног дана кад је њен муж ишао да нађе Старца Порфирија. Толико је овај човек имао јаку веру у Бога, да га је Он удостојио да доживи толико велико чудо. Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке – то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима Свете Литургије: “… Сав живот свој Христу Богу предајмо!” Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира. Истинско смирење не говори, не смиренослови, не употребљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од свих. Смирен човек се плаши да кроз смиренословље не падне у таштину. А ту благодат Божија не прилази ни близу. Напротив, благодат се налази онде где је истинско смирење, божанствено смирење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега. Потребно је, наравно, и мало напора, али крајње смирење се не стиче само напорима и подвигом. Оно је резултат благодати. Ово кажем из искуства: све што имам, имам од благодати. Никад немој да се појавиш пред Богом са речима: имам врлине. Бог неће наше врлине. Свагда треба да се појављујеш пред Богом као грешник, али не као грешник без наде или очајник него као онај који се узда у милост милосрђа Твога ( Ср. васкршње јутрење у Триоду, прва самогласна стихира ) Ако желиш да размишљаш као прави духовни философ, онда све што не ваља приписуј свом рђавом ја, па ћеш се увек смиравати. Смирење је у томе да верујеш да су сви добри. Кад, рецимо, чујеш за некога нешто негативно, не веруј у то. Све и свакога воли, ни о коме не мисли рђаво и за све се моли. Нећете постати свети прогонећи зло. Оставите зло на страну. Гледајте према Христу. То ће вас спасти. Оно што човека чини светим јесте љубав, служење Христу које не може да се изрази, не може, не може… Нико не може да се успне до висина духовности без аскезе. Потребно је живети у подвизима. Под подвигом подразумевамо метаније, свеноћна бденија и слично, али ништа од тога не треба вршити на силу. Све треба чинити са радошћу. Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима. *Христос је љубав наша Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост.  
    Радост је Сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост”, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих” (Пс. 22, 5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство” јесте реч Божја која се даје чистима срцем ( ср. Мат. 5, 8 ). Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна” (I Јов. 1, 4). То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и да заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар” (Пс. 126, 1). Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ – љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и љубав према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.[1] Преподобни оче Порфирије, моли Бога за нас!   У част преподобног оца Порфирија Кавсокаливита прилог припремио, Бранислав Илић, катихета -------------------------------------- [1] Поуке преподобног Старца Порфирија преузете из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита“ Беседа, Нови Сад 2003.   Извор: Епархија тимочка
  16. Волим
    Пг је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Свети апостол и јеванђелист Матеј   
    Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, – све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника[5] и фарисеја.[6] Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, Hero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије? – А Господ чувши такве речи њихове рече им: He требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање.[7]
    Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Уcкоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола.[8] Заједно са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божјег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог вазнесења на небо.
    После силаска Светога Духа на апостоле, свети Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим апостолима проповедајући Еванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време када се апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак светог Матеја из Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и остали апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И свети Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по Вазнесењу Христовом.[9]
    Отпутовавши из Јерусалима, свети апостол Матеј проповедаше Еванђеље у многим земљама. Благовестећи Христа он пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парћију и Мидију, и сву Етиопију с краја – накрај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања светог Еванђеља.[10] Вођен Духом Светим он напослетку дође у земљу људождера, к народу црнокожном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави My се Господ у облику прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му тај жезал нареди му да сиђе са горе и пободе жезал близу врата цркве коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће мојом силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго воће а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.
    Примивши жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе, и пође у град да изврши што му би наређено. Кнез пак тога града Фулвијан имађаше жену и сина који обоје беху ђавоимани. Сусревши апостола на путу, они викаху на њега дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? – Апостол запрети дусима нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за њим. Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено: пободе у земљу жезал дат му од Господа, – и тог часа, на очиглед свију, жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво чудо, и јеђаху слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А свети апостол Матеј, стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божју на њиховом језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их свети апостол у чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа. И сви крстивши се људождери, по речи Господњој, излажаху из воде прекрасни лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека – Христа.
    Дознавши шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина. Али затим, хушкан од ђавола, он се разгњеви на апостола зато што сав народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби. Међутим, апостолу се те ноћи јави Спаситељ налажући му да буде неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када свану и апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не могосмо видети и ухватити. – To још више разјари кнеза Фулвијана и он посла велики број војника са оружјем, наредивши им да силом доведу Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. Али, и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму, небеска светлост обасја апостола, и војници, не будући. у стању гледати на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати апостола. Но кад се приближи апостолу он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада поче он молити апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнежеве очи, дарова му прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима а не и душевним, јер га злоћа беше ослепила, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили већ враџбинама. И он, узевши апостола за руку, поведе га к своме дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, a y срцу свом већ беше одлучио да апостола Господња спали у огњу као мађионичара. Но апостол, провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза, говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов да све претрпим за Бога мог.
    Тада кнез нареди војницима да светог Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донеше смоле и сумпора, па све то метнуше на светог Матеја и запалише. Но кад се огањ разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је апостол Христов већ изгорео, огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и свети Матеј се појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде од толиког чуда и узнесе хвалу апостоловом Богу. Међутим кнез се још више разјари. He хотећи да призна да је Божија сила Христовог проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички оптуживаше праведника називајући га врачаром. И говораше: Матеј враџбинама угаси огањ и остаде у њему жив.
    Затим кнез нареди да се донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго залива смолом. А нареди он те донеше и дванаест златних богова његових, поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју, обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у њих. И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не Moraine побећи и опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка апостолу да га избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња светог апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у руке Господу.[11] Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи чесно апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но он још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук, у њега положи тело светог апостола, сандук са свих страна потпуно залеми оловом, па баци у море, Притом рече својим великашима: Ако Онај који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему, оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у огњу.
    Пошто железни сандук са чесним моштима би бачен у Mope, свети апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: „Сутра отиди на морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти које су изнесене на копно“.
    Када свану, епископ праћен мноштвом верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима светог апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то, оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима светог апостола, мољаше од светог апостола опроштај за грехе своје које учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери, крсти га. Но када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му наденути име, дође глас с неба који говораше: „Надени му име не Фулвијан већ Матеј“.
    Добивши на тај начин при крштењу апостолово име, кнез се потруди да буде подражавалац и апостолових дела: он убрзо своју кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се молитви у цркви Божјој, и би удостојен презвитерског чина од стране епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се презвитеру Матеју, бившем кнезу, свети апостол Матеј и усаветова га да прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство, Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са светим евангелистом Матејем престолу Божју, моли за нас Господа, да и ми будемо наследници вечног Царства Божијег. Амин.

    Извор: Светосавље („Житија светих“ Аве Јустина)


    Тонски прилог Радија Светигора
  17. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Катихета Бранислав Илић: Божићни пост - у сусрет Богомладенцу   
    Христос  се  рађа  –  славите!  
    Христос  с  небеса  –  у  сусрет  му  изађите! 
    Христос на земљи – узнесите се!
     Певај Господу сва земљо!
     У весељу певај народе! – Јер Он се прослави.
    (Прва песма Божићног канона)
     
    Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу.  Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ
    Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело  нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли  да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
    Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу  Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј  нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну…  Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради.
     
    Уместо закључка:
     
    Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа
     
    Небо и  земља  данас,  као што је пророковано, нека  се обрадују! Анђели и  људи  нека  духовно  светкују!  Јер  Бог  се  јави  у  телу  онима  који  седе  у  мраку  и  сенци,  родивши  се  од  жене.  Пећина  и  јасле  Га  прихватају,  пастири  чудо  разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући  се  на  ангеле,  хвалу  му  одајмо: „Слава  на  висини  Богу,  а  на  земљи  мир!“ Дође очекивање многобожаца,  дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира)
    Весели  се,  Јерусалиме!  Светкујте  сви  који  љубите  Сион!  Данас  је  раскинута  привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју  превари  некад  спази  да  је  Мајка  Створитеља  сад.  О  силнога  богатства  мудрости и познања Бога! Она преко  које  се,  као  оруђа  греха,  у  сваком телу  удомила  смрт  поста  зачетак  спасења  свему  свету  преко  Богородице.  Из  ње  се  рађа  детенце  а  свесавршени  Бог.  Својим  рођењем  Он  њено  девичанство  запечаћује,  Својим  пеленама  узе  греховне  дреши,  а  Својом  детињом  слабошћу  порођајне  болове  ожалошћене  Еве  лечи.  Да  игра  и  плеше  сва  творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње)
     
    Бранислав Илић, катихета
     
    *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године.
  18. Волим
    Пг је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Дан Ангела Руске цркве - Светог патријарха Тихона   
    Ове године посебно торжествено се широм Руске цркве обележава Спомен Светог Патријарха московског Тихона, 18. новембар, а поводом 100. годишњице обнове патријаршијства у Руској цркви, које је у лику овог дивног исповедника, Божијом Милошћу пружило достојан одговор безбожничком прогону православних, који може само да се упореди са страдањима ранохришћанских мученика. Нетљене мошти Светог Тихона, нађене су после слома совјетског система и чувају се у Даниловском манастиру у Москви
    Поводом данашњег значајног празника, руског и васељенског, доносимо кратки биографски прилог о Светом патријарху Тихону ТВ Цариград, са изводом беседе патријарха Кирила о свом великом претходнику.
    Свети патријарше Тихоне, моли Христа Бога за нас!
     
     
  19. Волим
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Манастир Буково: Берба винограда 2017. лета Господњег (фото вест)   
    Шардоне, Црна тамјаника, Бургундац, Мерло, Гаме, Каберне. Благодаримо Господу на још једној успешној берби  и надамо се још бољим винима!  
























        Извор: Манастир Буково
  20. Волим
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Шестомесечни парастос блаженопочившем епископу осечко-пољском и барањском Лукијану (АУДИО)   
    На литургијске молитве и прозбе одговарао је епархијски свештенички хор, под руководством протонамесника Ненада Кесоње. После заамвоне молитве, Владика Иринеј је служио парастос блаженопочившем Епископу Лукијану. Након служења парастоса, Епископ се бираним речима обратио свештенству и сабраном народу Божијем, нагласивши да је блаженопочивши Владика Лукијан цео свој живот посветио служењу Богу и своме роду, најпре као свештеномонах на просторима Бачке епархије, а потом и као Епископ, обнављајући поверену му епархију, како материјално тако и духовно, непрестано се старајући да створи живу Цркву и предано и ревносно свештенство, што је и остало после њега. Исказавши искрено веровање да је Господ примио његову душу као душу вернога и доброга јеванђелског слуге, Епископ Иринеј је закључио своје обраћање позивом и жељом да се у својим молитвама сећамо Владике Лукијана са захвалношћу и љубављу,  и са надом и увереношћу да и он нас у својим молитвама пред Богом не заборавља.                   Извор: Епархија осечко-пољска и барањска
  21. Волим
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протосинђел Сергије: Само непоколебивом вером можемо да се дотакнемо Господа и хаљина Његових!   
    Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а посебну радост донијело је присуство вјерног народа и дјеце Паштровске парохије, који су у острошку светињу дошли на поклоничко путовање, током кога ће обићи бројне светиње Митрополије црногорско-приморске. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Васкресењу Јаирове кћери и исцјељењу крвоточиве жене сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је казао да приче Светог Апостола Луке извјештавају од два дивна чуда.     – Чудо је једно од најснажнијих показатеља, којим је Господ смирено и ненаметљиво откривао Тајну. Он чак говори родитељима васкрсле дјевојке да не објављују то свима. Дјела Господња су говорила много више него што би могла иједна људска ријеч да каже оно што је чињено и што Господ чини и тада и сада и што ће чинити у све вјекове. У то нема никакве сумње. То потврђује и Васкрсење Јаирове кћери, али ништа мање није чудо исцјељења које се десило непосредно прије тога на путу према Јаировој кући, исцјељење болесне жене која се дотакла Господа – казао је о. Сергије и казао да се само вјером дотичемо Бога и хаљина Његових.     Он је подсјетио на ријечи Митрополита Амфилохија да су хаљине Господње управо свети Његови.   – Један од тих нити који тка хаљину Христову саткану од светитеља, јесте управо и Свети наш отац Василије коме смо сви дошли овдје да додирујући се њега и благодати Божије која на њему пребива и у њему дејствује и преко њега нас исцјељује јесте он, који свједочи да је жив Бог наш, да је Христос истинити Бог, силни Бог, моћни Бог и Бог који ствара човјека али га и оживотворава и побјеђује смрт, јер сам је васкрсао из мртвих и то чини онима који се најприсније додирну Њега вјером и љубављу – казао је о. Сергије и рекао да они који са вјером примају Тијело и Крв Господа Исуса Христа истински се дотичу Њега. Сабрани, међу којима је било мноштво дјеце, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.     Извор: Манастир Острог
  22. Волим
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Монашење у Манастиру Јовању   
    Својим дивним појањем Литургију су улепшале сестре из манастира Ковиља. После малог входа настојатељица јовањске обитељи је привела искушеницу Марину Обрадовић, која давши најпре монашке завете, доби име по Светој мученици Агнији и тако постаде невеста Христова. Након прочитаног Јеванђеља, Владика Јустин је у беседи говорио о величини монашког живота, о великој борби коју монаси треба да воде бденијем, молитвом и постом, и да тако уђу у Царство Небеско. Прича о мудрим девојкама је велика поука о путу спасења. Заједничарење са свима Светима је било у Светој Чаши, а након Литургије сестринство је са својом игуманијом Теодором припремило трпезу љубави за све присутне.   Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу, не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богаство милосрђа Твога. Јер Теби Господе, у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби. (стихира из чина монашења)   Сестринство манастира Јовање  

        Извор: Епархија жичка
  23. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Парастос страдалим Србима у Грубишном пољу и Билогори   
    Парастосу су присуствовали породице жртава, председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, представници више избегличких и завичајних удружења.
    Према до сада утврђеним подацима, на подручју источне Билогоре, у рату и после, од 1991. до 1997. године, живот је изгубило 65 особа, већином српске националности и оних који су били у родбинским везама са српским породицама.
    Од укупног броја страдалих, 39 је цивила, од којих је 17 убијено пре злочиначке акције "Откос-10" током кампање застрашивања и злостављања, те 24 припадника Територијалне одбране, док су двојица Срба ликвидирана иако су остали у хрватској војсци и полицији.
    За злочине над Србима почињене у источној Билогори још нико није одговарао ни пред Хашким трибуналом, нити пред хрватским судовима.
    Акција хрватске паравојске под називом "Откос-10" почела је 31. октобра 1991. нападом на Територијалну одбрану Грубишино Поље, а циљ је била ликвидација или протеривање Срба са подручја источне Билогоре.
    У егзодус је из више од 30 села кренуло око 4.000 људи, а међу њима је било и око 250 припадника других националности, Хрвата, Чеха, Мађара и Рома, део њих у мешовитим браковима са Србима.
    После повлачења Срба из источне Билогоре, уследила су убиства преосталих становника, пљачка, паљења и минирања кућа, укључујући и села у којима раније није ни било отпора.

  24. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Свештенство и монаштво Епархије захумско-херцеговачке и приморске – писмо вјерницима   
    Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија. О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина.
    Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља. Због тога смо се и одлучили на овај корак.
    Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет.
    У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски.

    У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи.
    Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује. Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем. 
    1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић
    2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић 
    3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука 
    4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин 
    5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић 
    6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер 
    7. Протојереј-ставрофор Александар Илић 
    8. Јереј Душко Шаровић 
    9. Јереј Мирослав Ратковић 
    10. Јереј Милош Ловрић 
    11. Јереј Драгиша Томић 
    12. Јереј Вук Милишић 
    13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић 
    14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић 
    15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ 
    16. Протојереј Небојша Радић 
    17. Јереј Бранимир Боровчанин 
    18. Јереј Марко Гојачић 
    19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић 
    20. Јереј Данило Боро 
    21. Јереј Александар Грчић 
    22. Јереј Александар Шмања 
    23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић 
    24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић 
    25. Јереј Немања Лукета 
    26. Јереј Младен Чалија 
    27. Јереј Драго Зубац 
    28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач 
    29. Јереј Милан Стањевић 
    30. Ђакон Јакша Окиљевић 
    31. Јереј Миодраг Вртикапа 
    32. Јереј Милан Бужанин 
    33. Ђакон Крсто Авдаловић 
    34. Јереј Александар Гајић 
    35. Јереј Саша Којовић 
    36. Игуман Сава Мирић 
    37. Јеромонах Димитрије Рађеновић 
    38. Јеромонах Порфирије Гргић 
    39. јерођакон Антоније Глишић 
    40. Игуман Данило Павловић 
    41. Архимандрит Лазар Лазаревић 
    42. Игуман Василије Копитић 
    43. Јеромонах Марко Прцовић 
    44. Јерођакон Павле Јанковић 
    45. Игуман Исаиа Дан 
    46. Игуманија Текла Даскалаки 
    47. Игуманија Павла Ћузулан
    48. Ђакон Владимир Вукановић 
    49. Ђакон Павле Ратковић 
    50. Ђакон Бранислав Рајковић 
    51. Ђакон Мирослав Бошковић 
    52. Ђакон Ратко Зубац 
    53. Ђакон Александар Црногорац
    Извор: СПЦ
  25. Свиђа ми се
    Пг је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, НАЈАВА: "Албум сећања на наше претке из Првог светског рата" – изложба славним прецима у част!   
    Савез потомака ратника Србије 1912-1920.
    "Албум сећања на наше претке из Првог светског рата"
    – изложба славним прецима у част!
    У склопу обележавања јубиларних година Првог светског рата и Видовдана, у Амбасади Републике Србије у Москви 09. новебра 2017. године, са почетком у 18 часова, биће отворена изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, у организацији :        
                                                   Савезa потомака ратника Србије од 1912. до 1920. Београд
    Пројекат „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“

     
    У времену обележавања стогодишњице Великог рата враћа се сећање на славну епопеју српског и руског војника и незаборавно доброчинство руског народа према српским ратницима и избеглом народу. Стога, српски потомци руским потомцима желе да путем „Албума сећања на наше претке из Првог светског рата“ расветле из сећања потиснуту причу о обичном човеку, силом прилика ратнику. Његова судбина много казује о тежњи да се одбрани слобода, правда и истина – вредности које су темељ повезаности свих слободарских народа. Као сведочанство историјског пријатељства руског и српског бића на Калемегдану – месту пресека времена и простора – уздиже се обележје у облику крста, у чијем је центру мотив Светог Ђорђа, симбола руске војске и победе. Овај споменик је посвећен руским и српским војницима палим у Првом светском рату у одбрани Београда 1915. и борбама у Србији пре тога.
    Изложба фотографија пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“  приказује фотографије, ратне дневнике, војничка писма, дописне карте, споменице и осталу историографску грађу учесника Првог светског рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним  годинама, потиснутог са страница светске историје. Изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата” резултат је жеље да се данас, сто године касније, ода дужна почаст том малом човеку из Великог рата за цивилизацију, и да се његово велико жртвовање за правду, истину, слободу и човечанство не избрише из нашег цивилизацијског памћења, већ постане културна баштина.
    Видео филм „Васкрс јунака из Великог рата“ представља резултат жеље да се ода почаст појединцу – српском војнику и део је прикупљене историографске грађе из периода Првог светског рата коју су потомци послали у част сећања на своје претке, учеснике Великог рата.
                      Амбасада Републике Србије у Москви – Руска Федерација
    Мосфилмовскаја бр. 46    М О С К В А
    09. новембар 2017. године у 18:00 сати
     
    Изложба је отворена до  24. новембра 2017. Године
×
×
  • Креирај ново...