Jump to content

Пг

Члан
  • Content Count

    1100
  • Joined

  • Last visited

Everything posted by Пг

  1. Како ли ће да кажњавају увреде на рачун Вучића, живо ме занима? Он је, Боже ми опрости, бог. Како каже Драган Николић у "Тито и ја": -Зар вас нису учили у школи да Бог не постоји? У овој земљи постоји неко ко је важнији од самог Бога. Може се примјенити и данас.
  2. Oва лаж је била повод за бомбардовање, као што су и "Маркале" биле повод за бомбардовање Републике Српске.
  3. "Познато је да се грегоријански календар оријентише према величини тропске или сунчане године, док се јулијански оријентише према величини сидеричке или звездане године. Притом, тропска година, којом су организатори грегоријанске реформе, мјерили своју нову годину, представља величину условну, фиктивну, иако блиску процесима реално доживљаваним на земљи, тј. равнодневници и солстицију. Дакле Напоменимо да је, почев од времена Птолемаја (2. вијек прије Христа) све до позног средњовековља, у астрономији као и у гледању на свијет господарио геоцентрични систем, према коме је непокретна Земља тобоже центар око кога се врте Сунце и друга небеска тијела. Појам тропске године, који је у основи грегоријанског календара, скопчан је са докоперниковском геоцентричном теоријом. Тропска година која има тако 365 дана, 5 часова 48 минута и 46 секунди, јесте вријеме за које Сунце завршава своје умишљено кретање око земље. Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Земље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска године не представља реалан временски период, већ фиктивну астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне процесе који се збивају на Земљи, као што су смена (климатских) годишњих доба (прољеће, љето, јесен и зима) и друге природне појаве на нашој планети. Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди. Заснивајући се на тој величини, јулијанска година износи 365 дана и 6 часова. Идеју годишњег окретања земље око Сунца, познату већ астрономима древног Египта, касније су наслиједили питагорејци и она је међу њима била веома раширена. Касније, у III в. прије Христа, ова идеја положила је основе учења старојелинске математике и, посебно, астронома Аристарха са Самоса, који се може сматрати претходником Николе Коперника. У вријеме стварања јулијанског календара (46.г. пре Христа) теорија Аристархова била је широко позната међу астрономима и учењацима. Зато није чудо што су велики астрономи Созиген Александријски и други творци јулијанског календара у основу јулијанске године ставили период пуног окретања Земље око Сунца. тј. годину сидеричку. Управо та реална астрономска величина и постала је образац јулијанског календара. Неопходно је притом примјетити да би тропска (сунчева) година оријентисана на ритмове пре свега у вези за Земљом, док је сидеричка оријентисана на ритмове у вези са Козмосом у цјелини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцвнтричан, а јулијански козмоцентричан. Што се тиче астрономске тачности о којој тако воле да говоре присталице грегоријанског календара, неопходно је обратити пажњу на то да ће за 25 765 тропских година он да се удаљи од сидеричког за читаву годину. Зато сва астрономска а такође и историјска хронолошка истраживања, која се односе на велике периоде, спроводе по јулијанском а не по грегоријанском календару. " "Православна Пасхалија састављена је с обзиром на редослед новозавјетних догађаја који се тичу посљедњих дана земног живота Господа Исуса Христа и који су били скопчани са лунарном годином. У години Крсне Смрти Христа Господа јеврејска пасха падала је у петак и суботу. У петак 14. нисана (који, као и данас, по црквеном рачунању почиње у четвртак увече) Спаситељ је био разапет. У суботу је био у гробу а у рано јутро у недјељу је васкрсао. Отуда су догађаји Страдања, Смрти и Васкрсења Господњег нераскидиво везани са јудејском пасхом која се равна према мјесечевим мијенама. И већ од V в. Хришћанства ушло је у обичај да се Св. Пасха послије пасхе јудејске. То је било овјековјечено од стране свих Апостола, који су почели да се празнује хришћанске пасхе након јудејске. Измена редоследа догађаја о којима нам говори Јеванђеље значи - њихово извртање. Мистички, новозавјетна Пасха (Празник Васкрса) символизује замјену старозавјетног Жртвоприношења јагњета искупљујућом Жртвом Спаситеља нашега Господа Исуса Христа - Јагњета, Које је узело на Себе гријехе свијета (Јн. 1,29). Ако се из чисто астрономских разлога у раној Цркви понекад дешавало да се подударе Пасха Цркве Христове и пасха синагогална, потпуно је неприхватљиво да Света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. следбеници грегоријанског календара празновали су Пасху (Васкрс) 15 пута прије Јевреја и више пута заједно са њима, нпр. 1. априла 1823.Г., 17.априла 1927., 18. априла 1954., 19. априла 1981. Присталице грегоријанског календара, светкујући Свету Пасху прије Јеврејске или заједно са. њима, нарушавају један од основих канона Цркве. Они потпуно пренебрегавају Седмо апостолско правило, одредбу Никејскрг Сабора и прво правило Антиохијског помјесног сабора. " Питање Божића је чисто календарско питање, а Васкрс је већ друга прича. Додуше, нејасно је зашто овакви "стручњаци" никако да се баве неким битнијим питањима, него они исти ово потежу изнова и изнова.
  4. Песме руских монахиња, на течном српском, објављене су на сајту манастира www.sеstry.ru.„Слушам, сестре, ваш диск и плачем“, једна је од порука које су остављене на том сајту. Зашто монахиње певају српске патриотске песме, питање је које је изазвало велику пажњу руске јавности. У ексклузивном интервјуу за Први канал руске државне телевизије, који је пренела Радио-телевизија Војводине, једна од монахиња сестра Софронија објаснила је да су песме настале после њиховог боравка у Србији. Она је истакла да је то на монахиње оставило снажан утисак. На питање новинара руске државне телевизије одакле је потекла једна тако неочекивана иницијатива сестра Софронија је казала: – Осетили смо гостопримство и срдачност српског народа, његову неку чудновату љубав и топлину према Русији. Када видимо да неко од наших блиских и рођених пати, ми искрено саосећамо са њим. То није истицање, то је заповед нашег срца. Шта ми само, као монаси, можемо да урадимо? Осим молитве, желели смо још духовно да подржимо Србе тако што ћемо певати њихове песме, на њиховом језику. То су песме које су они слушали од детињства, песме на којима су одрасли, којима су их васпитавали, и када их чују – оне њима могу бити важније од било какве политичке акције. Њима то, чак, може бити важније од финансијских улагања у њихову земљу. Важно је напоменути и то да су сестре овом послу приступиле с великом љубављу. Певају без акцента, али то није ствар технике, већ велике жеље и унутрашњег расположења. На питање да ли се монахиње на тај начин мешају у политику, она даље каже: – Ми не певамо о политици, ми певамо о љубави. Наиме, сестре певају Србима о њиховој рођеној земљи, певају њихове песме у којима, без обзира на то што су настале у веома трагично и сложено време, није умањен дух православља, самопожртвованости, љубави према домовини, према својој земљи. Они знају сваки педаљ своје земље и то, једноставно, привлачи. У свему овоме, сестре су се мало и растужиле јер Срби боље познају своју историју, него ми нашу. И они, заиста, знају због чега су њихови преци страдали, за шта су се борили, за чим су тежили... И они то искрено цене. На питање да ли молитва, љубав према Србима и енергија која се рађа у свести и срцу човека ипак могу да победе неправду која окружује ту земљу, необичну, посебну, са таквом традицијом и запањујућом лепотом, монахиња каже: – Мени се чини да је све много дубље. Ако будемо тражили праволинијско решење да помогнемо Србима, треба рећи да су путеви господњи непредвидиви. Подсећам на сцену коју зна сваки Србин. То је онај историјски избор који је учинио кнез Лазар, баш на Косову пољу, уочи саме Косовске битке. Ноћу је имао чудан призор. Није познато да ли му се јавио сам Господ или божји анђео, који га је упитао: „Царе Лазаре, баш овде и сада, да ли можеш да изабереш шта ће убудуће чекати твоју земљу? Да ли хоћеш да твоја држава буде утицајна, господарска, и да је се сви плаше, или хоћеш да се сви твоји пастири и стада, жене и деца, младићи и ратници појаве пред лицем Господа и засијају у царству небеском тихим и вечним сјајем?“ И цар Лазар је заћутао и рекао: „А шта ће нам сав свет ако се Христос окрене од нас?!“ На тај начин, он је одлучио судбину своје земље – да ће она увек остати са Христом, чак и када буде трпела. И зато, нимало није умесно тражити нека лака решења. Како Господ одлучи. Ми се, наравно, надамо да ће се Господ још извесно време смиловати, да ће поштедети Србију, и тај народ према коме ми гајимо најтоплија осећања, истинска, братска – поручује сестра Софронија, монахиња женског манастира Ново-Тихвинскиј. http://www.politika.rs/scc/clanak/33823/Ruske-monahinje-na-srpskom-pevaju-o-Kosovu-i-Metohiji
  5. Торино – Џихадистичка острашћеност међу становништвом албанског говорног подручја све више изазива забринутост европских и америчких антитерористичких служби, а мреже албанских џихадиста регрутују следбенике међу албанском дијаспором у Европи, укључујући и Италију, преноси торински лист „Стампа”. У том контексту, Косово у Европи има највиши број бораца који ратују у Сирији пропорционално броју становника, док џихадисти албанског порекла заузимају високе положаје међу исламистичким милицијама, истиче италијански лист. Корени овог проблема потичу из 1990-их година прошлог века, када је Балкан постао погодно тло за освајања и ширење вехабизма. Иако су првобитно стигли да би пружали хуманитарну помоћ у конфликтима тог доба, саудијске, кувајтске и установе других заливских земаља створиле су мрежу џамија и центара за верске студије чији је прави циљ био ширење милитантне интерпретације ислама међу локалним становништвом, наводи „Стампа”. То је наишло на добар пријем међу најмлађима, погођенима сиромаштвом и незапосленошћу, који су привучени снажном поруком вехабизма. Нова генерација балканских имама формирана је захваљујући, између осталог, и великодушним стипендијама фундаменталистичких школа на арапском полуострву и они су по повратку кући у многобројним новоизграђеним џамијама (100 их је изграђено на Косову за само 10 година) почели да шире отров џихадизма. Двадесетак година касније, производ свега овога је мобилизација џихадиста који одлазе у Сирију, при чему бораца албанског порекла тамо има око 1.000. Са Косова је око 900 бораца, показују подаци италијанских обавештајних служби и Кфора. Њихове мреже су софистициране и често испреплетане са моћним локалним криминалом, тако да су добро наоружане и финансиране. Међу европским земљама, посебно до Италије, директно стижу џихадисти том балканском рутом. Радикални албански имами често долазе у џамије у Италији и ту шире своје идеје и међу најактивнијима су који врше регрутацију бораца за Сирију и ИД, пише „Стампа”. Италијанске антитерористичке снаге пажљиво прате балканске фундаменталисте, свесне колико они могу бити опасни. „Стампа” преноси и упозорење италијанских власти да је све отишло толико далеко да постоји страховање да је Албанија постала оно што је Белгија за Француску – упориште које пружа логистику и базу одакле се планирају напади. (Танјуг) http://www.politika.rs/scc/clanak/346523/Albanija-i-Kosovo-izvor-dzihadista Хтио сам о овоме да напише на овој претходној теми на којој сам писао, али можда је боље да ипак раздвојим. У разговору са људима из Народних кухиња између осталог су нам рекли да је број џихадиста(нисам сигуран чија је процјена у питању) око 900 и да је тај број у односу на број становника изузетно велик! Отуда и велики страх који су увукао међу нашим становништвом доље. Тужна је чињеница да се наш народ доље нада да ће одатле да их регрутују за неке даље акције. У супротном... Биће врло тешко!
  6. Хуманитарна организација „Млади за Космет“ из Подгорице, у недељу 3.јануара, предала је прикупљену донацију представницима добротворне организације Епархије рашко-призренске „Мајка девет Југовића“ у вредносном износу од 1000е, а за помоћ народним кухињама са простора Косова и Метохије. Млади људи, који чине ову организацију, већ пуно пута су излазили у сусрет нашем раду и помагали у складу са својим могућностима, и тако су директни учесници у очувању српства на Косову и Метохији. Заједно уз наш рад, снажно се боре против сурових околности и заједно чувамо корене свете земље. Они своју браћу и сестре не препуштају забораву, па тако нису ни овога пута. Организовали су акцију штампања мајица са поруком „Народ Црне Горе признао те није, Косово је срце Србије“. Дирљива порука стигла је до многих, а у акцији су учествовали млади широм Црне Горе, и то из Подгорице, Будве, Пљевља, Херцег Новог, и других места којима су се придружили и неки градови из Србије. Уз речи подршке, које уливају наду и веру у боље сутра, у Манастиру Високи Дечани извршили су предају прикупљене донације члановима наше организације. Ови млади људи су пример да наша младост иде у правом смеру и како да своја срца богатимо хуманошћу и добрим делима. Сав прилог упућен је народним кухињама, којих на територији Косова и Метохије има шест, и у којима се најугроженији преостали српски народ свакодневно храни. Ова донација је од великог значаја, нарочито сада када сурови зимски дани итекако отежавају наш рад. Остаје да се од срца захвалимо нашим донаторима и добротворима који чврсто стоје уз нас и на чију смо подршку изузетно поносни. Доброта је ретка особина, хвала Вам што нам показујете да још увек постоји. http://www.narodnekuhinjekim.com/vesti/bratsha-za-bratshu Ја ћу још додати уплатницу: И ријеч, двије - чисто колико да пробам да пренесем утиске које су са нама подијелили људи из Народне кухиње. Они очекују да се канцеларија огласи, тачније да им саопште колика ће средства одвојити за њих. Кажу да се такво стање понавља из године у годину. Такође, кажу да је ове године много лоша ситуација на безбједносном плану, а све због оне приче око Унеско-а(а и због тамошње политичке ситуације). Народ је преплашен више него 2004. Нажалост, буквално за смијешне паре продају имања са кућом, а у томе великог удјела имају и (наши)тамошњи политичари, који су на власти у тим општинама, који издају грађевинске дозволе без икаквих проблема. Да је среће држава би могла да за мале паре откупи та имања. Шиптари су хтјели да откупе и два имања која окружују имање гдје су народне кухиње(ако сам добро схватио), али су захваљујући неком нашем друштву из Њемачке(ни то нисам сигуран, као ни за назив тог удружења) успјели да сакупе паре и да купе оба та имања. Јер, куповином једног од тих имања би им пресјекли пут, а на овом другом је једна кућа у којој, ако Бог да, планирају да уселе једну нашу фамилију. Ако сам добро схватио, то је све преведено на епархију Рашко-Призренску. Нажалост, не знам им имена, јер нисмо имали пуно времена да причамо - дошли су само на Литургију и да понесу помоћ једној нашој фамилији у Осојану, али један од њих је буквално на "сва врата покуцао" и великим дијелом се тако налазили средства. То би било то укратко.
  7. "Божић бата" по имену Арно Гујон - 15 тона помоћи http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=12&dd=29&nav_category=640&nav_id=1079786

  8. Пало ми је на памет да ћерки кажем да се снима играни филм, да су то глумци... Али видим да је она све схватила на свој начин, иако је дете и да је моје ’објашњење’ узалудно”, каже професор Саша Петровић који својој седмогодишњој ћерки Стефани покушава да помогне после седам хитаца који су погодили њихов дом у Гораждевцу код Пећи. Хици из аутоматског оружја, аутомобил који испред куће гори као буктиња, у 2.50 часова пробудили су овај део села и ово дете, а триста метара даље друга рафална паљба преломила је напола споменик побијеним дечацима Панту Дакићу и Ивану Јововићу и жртвама НАТО бомбардовања у овом делу Метохије. „Ово је зачарани круг између међународне заједнице, Албанаца и косовских институција које или не могу или не желе ништа да реше. Ми смо препуштени сами себи, све је ово једно хаотично стање које измиче контроли”, наводи овај професор енглеског језика која настоји да разложно себи и својој уплашеној породици објасни шта се догађа и да неке више силе одлучују о њиховим животима. Посебнп је мучан утисак да се сви напади и злочини који су се догодили у Гораждевцу могу открити веома брзо и да су познати свима, али мултиетничка идила неопходна међународној заједници изгледа подразумева да, једино српско насеље које је у пећком региону опстало 1999. остане без било какве заштите. Два српска министра у косовским институцијама, Љубо Марић и Далибор Јевтић, пре неколико дана су дошли у Гораждевац и добили уверавања од полиције и општинског руководства да је безбедност на задовољавајућем нивоу. „Ми смо констатовали да је безбедносна ситуација у општини Пећ добра, изгледа да то некоме смета”, каже градоначелник Пећи Газменд Мухаџери. Упитан коме смета одговара са осмехом на лицу: „Не знам, бога ми, то полиција треба да утврди, коме смета мир”. Исти тај осмех и исте ове фразе понављао је у јулу када се дивљало по Гораждевцу и споменик жртвама био посут бензином и запаљен, а графитом најављена освета. Неподношљива безбедносна лакоћа и заборав српских жртава уграђени су у косовски систем. Десетине инцидената, напада, понижавања, етничка мимикрија постали су део институционалног деловања. Отежавајућа околност је што се таква ситуација јавности и странцима представља језиком европских закона и стандарда. Та фразеологија уклопљена у статистику, према којој су овдашњи инциденти дечја игра према ономе што се догађа у демократском свету. Летошњи напади за госпођу из Уједињених нација која је овде сачињавала извештај и фотографисала споменик својим смарт телефоном розе боје, били су тек обична статистика. Њен извештај је покрила прашина у међународним фиокама, он никог није упозорио на оно што се дешава овде, као што ни у јучерашњим извештајима неће писати да је, неколико минута, после напада у Гораждевцу искључена струја и да је страх доминантно осећање и начин живота овог гета. „Деца су веома застрашена, јер кад те све то затекне на спавању, не можеш да се ослободиш страха, па питам починиоце, Владу Косова и полицију какву будућност та деца треба да очекују сутра”, изјавио је за „Политику” председник привременог органа општине Пећ Милош Димитријевић. Аутомобил испред куће гори као буктиња у 2.50 часова ноћу (Фото Радио Гораждевац) Јуче је од прошлог напада и парастоса убијеним дечацима који се одржава средином августа био најживљи дан у Гораждевцу. На сеоском центру долазили су, углавном, српски представници власти, ретка возила италијанског Кфора и Косовска полиција. Директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић изјавио је испред споменика гораждевачким жртвама који је избушен и поломљен пројектилима неког већег калибра да је ово напад на децу, на слободу и да представља чин агресије према читавом српском народу. Моја порука политичарима који су одговорни за безбедност овде на Косову и Метохији гласи: „Брините о српској деци као што бринете о албанској деци. Само на тај начин и српска и албанска деца могу бити мирна и спокојна и могу имати будућност.” Он је упозорио на лошу заступљеност Срба у Косовској полицији и рекао да је реч о терористичком нападу, као и да ће представници Срба у приштинским институцијама инсистирати да се починиоци напада пронађу. Након обраћања новинарима и окупљеним Србима он је, у пратњи министара Марића и Јевтића, посетио дом Саше Петровића и разговарао с његовом породицом. Они који су највише изгубили и пропатили верују и знају да је ово део плана. „На истим местим се дешава пуцњава, срећа што је зима иначе ко зна колико деце би страдало, лети она овде остају до касно у ноћ. Ми знамо да ће ово да се деси опет и опет... Свесни смо и где смо и шта смо, ми смо само топовско месо и само чекамо ред”, каже Мирјана Србљак, мајка девојчице Драгане која је тешко рањена док се 2003. купала на реци Бистрици. Крај је дана, магла пада на српски гето који напуштају последњи гости. Остају Гораждевчани покривени страхом и неизвесношћу. 12 http://www.politika.rs/scc/clanak/344964/Strah-je-postao-zivot
  9. Саша Петровић из Гораждевца и његових петоро чељади, комшинка Милунка Букумирић, Колашинци, Вуксановићи, преживели су јутрос у зору оружани напад Албанаца на њихове куће, на њихову имовину. Рафалима из аутоматских пушака разорен је споменик жртвама НАТО бомбардовања у њиховом селу, шарали су рафали по њиховим домовима, срећом па су Петровићи спавали у собама на другој страни улице. Сатима већ, од зоре, чекам да се огласи Маја Коцијанчич, Еулекс мисија из Приштине, да се огласе бриселски комесари, да кажу слово макар да то не може тако, да оружани напад „калашњиковима“ на куће мирних грађана није у европској традицији – џаба чекање. Ћуте европски комесари, неће они ни слово рећи, а ако коју и прозборе више ће пазити да случајно не увреде своје мезимце Албанце, да их случајно не обесхрабре у покретању сличних акција којих ће, не сумњам, тек бити. Ћути данас и Подгорица, барем онај њен део који је пре коју недељу дана у Паризу подигао руку да Косово, да ове који су ноћас пуцали на Србе у Гораждевцу, приме у УНЕСКО, да „калашњиковима“ чувају српске цркве и манастире. А баш сам јутрос рад био чути шта у Подгорици кажу за ноћашњу акцију новопечених савезника. А, како ми се чини, Подгорица има и моралну обавезу да прозбори коју о нападима на Србе, јер, они су међу првима признали Косово као независну државу, дали Приштини и Албанцима крила на путу којим корачају. Но, није мени данас што ћуте Брисел и Подгорица, што они који су ноћас рафалима пуцали на Србе по Гораждевцу никад неће бити ни тражени ни нађени, данас је мени што ћути Србија, што ћути Београд, што ћути „круг двојке“… Што ћуте академици и научници, српске перјанице и мислиоци, што ћуте друштвени и хуманитарни радници, што ћуте политичари, писци и песници, што јутрос немаде ни једног јединог да каже слово, да подржи оне мученике у Гораждевцу који данас не знају како ће довече заноћити и хоће ли ујутру осванути! Што у Србији нема данас ни трунке оно озлојеђености, оног огорчења, које осетимо после терористичких напада широм света! Заиста, јесу ли и Срби на Косову људи? Имају ли душу, имају ли децу, брину ли за њих? Имају ли и они право на миран живот, на ноћ без рафалне пуцњаве? И, је ли напад на Србе у Гораждевцу напад на Србију и на све њене грађане, или можда није? Јесмо ли сви ми у Србији данас Гораждевац или можда нисмо? Да ли је требало да они који су ноћас пуцали на куће Срба у Гораждевцу направе масакр, убију некога да се ми сетимо да и Гораждевац постоји, да тамо наши сународници живе, зашто не рећи, у непријатељском окружењу. Па, шта би било да је ноћас рафалима нападнута нечија кућа у Белгији или Холандији, да је разорен споменик, запаљена кола, киоск, народ испрепадан на смрт… Да ли би то био тероризам у најосновијем облику, или би сви ћутали, прешли преко тога као да су бачене две петарде… Али, била је и 2004. биле су десетине и стотине попаљених српских кућа и цркава, десетине побијених Срба, па – ником ништа. Кога још брига за оружани напад на српско село. Мени данас једно питање не излази из главе. Како ли је оној шаци Срба у Гораждевцу данас, како ли је њиховим сународницима у другим енклавама широм Косова. Како ли ноћ која долази чекају, боје ли се за децу и за себе? Јасна је и овде, као и у стотинама сличних напада на Косову, порука и Албанаца и Брисела. Албанци хоће рећи да ће учинити све да Косово једног дана, блиског, буде етнички чисто, да на њему нема места за Србе. Брисел да га Срби на Косову не занимају и да неће ни прстом мрднути да их заштите. Јер, да су хтели да стану иза Срба, до сада би ваљда ухватили и осудили макар једног Албанца од оних који из ноћи у ноћ пале српске куће, пуцају на људе, краду стоку, отимају земљу, руше цркве. И шта се то са нама, као са народом догодило? Је ли у нама, ако смо већ национални понос одавно изгубили, па један по један, беспоговорно, испуњавамо ултиматуме белосветских хохташлера који нас бескрупулозно уцењују, остао барем трачак самилости? Можемо ли мирно спавати док на наше сународнике, нашу браћу по крви и вери пуцају из ноћи у ноћ. Можемо, можемо… И можемо ли остати неми на причу о Наташи Марковић, последњој Српскињи из села Брежник код Пећи, коју Албанци годинама нападају, прете јој да ће бити заклана, силована, а она на све то каже тек – „нека бију, нека прете, нека убију, али ја са моје очевине не идем“… Можемо, можемо… Заиста, шта би са нама? Јесмо ли данас сви у Србији Гораждевац, или, можда нисмо? Јер, модерније је бити Париз! http://iskra.co/kolumne/jesmo-li-danas-svi-gorazdevac-ili-nismo/ Нисам данас стигао главу да дигнем од посла и да ми није један другар окачио ово на једној групи на вајберу, не бих ни знао да се ово десило. Срамота је докле смо стигли као народ и колико смо постали равнодушни на туђу муку и несрећу! Кад кажем туђу, мислим на чињеницу да се није лично нама десила, нити неком нашем ближњем. Све остало што се догађа нашем народу, нашим сународницима, осим ако нису у питању новинари или нека друга "посебнија" група, нас ни мало не занима. Битно је да несојлук министра војног не силази са насловница. Мада, кад нам је онакав министар шта друго и да очекујемо.
  10. Има ли Турска владара који послове завршава попут Тонија Сопрана у задњем делу свог “Бада Бинг” стриптиз клуба у Њу Џерсију као да је у свом кабинету или канцеларији? Колумниста Би-БИ-СИја, Индепендента, Хафингтон поста и других угледних медија Џон Вајт изнео је смело поређење турског председника Реџепа Тајипа Ердогана и мафијашког боса из култне серије "Сопранови". Ко би могао да тврди другачије с обзиром на мутне послове између Турске и ИСИС, за које многи тврде да већ дуго постоје. На најосновнијем нивоу, да не могу толико слободно да прелазе турско-сиријску границу, такозвана Исламска држава не би успела да преживи и нарасте, нити би њени борци били толико ефикасни. На тренутак можемо расправљати и о лицемерју Запада који држи лекције Русији, Сирији, Ирану и свим другим нацијама које одбијају да се повинују зарад “недостатка демократије, људских права, ретроградних култура и сваке друге пропаганде сервиране од стране западних медија”, док активно подржавају НАТО чланицу Турску, а самим тим и џихадисте монструме чија религија није ислам већ варварство. Ердоган је међу првима тражио промену режима у Дамаску. Познато је колико је побесно на Обаму када је крајем 2013. године амерички председник опозвао ваздушну кампању против Асада. Од тада, турски председник позива на стварање “сигурног уточишта” на северу Сирије као начин суочавања са егзодусом и избеглицама које су преплавиле и Турску. Ипак, тешко је одолети мишљењу да је такво уточиште мање намењено томе да заустави егзодус, а више ка промени режима у Дамаску. Иако је и сама Турска искусила терористичке нападе, они су углавном усмерени против Курда и скупова прокурдских присталица што нас такође тера на размишљање. Турско дугогодишње угњетавање курдске мањине није никаква тајна. Сведоци смо како је турска војска седела скрштених руку док су курдски војници гинули преузмијаући Кобане на њиховој граници. Штавише, када је Турска покренула ваздушна нападе на због терористичког напада у Анкари, њихове бомбе нису погодиле превише ИСИС мета колико су падале на курдску територију. У питању је чист опортунизам који није било тешко уочити. Иста, такозвана издаја огледа се и у обарању руског бомбардера под изговором нарушавања турског ваздушног простора. Руски бомбардер оборен је током акције усмерене против протурских туркменских побуњеника у близини границе. Мора се поставити питање, да ли се Турска одлучила на толико драстичну меру (рушење руске летелице) само зарад нарушавања простора или можда и због ефикасности Русије против горенаведених Туркмена који се боре пторив Асада и такође пружају Анкари корисне услуге у борби против Курда у Сирији. Цела ствар постаје још мрачнија када погледамо руске снимке бомбардовања конвоја који је превозио украдену нафту ка турској граници. Тада су Руси почели и диркетно да упиру прстом у званичну Анакару оптужујући је да профитира од “прљаве нафте”, а чак је и Ердоганов син Билал, уситину непотврђено, повезиван са вођама силамиста. По свим мерилима, Турска је оптужена да говори језиком антитероризма док ради на његовом олакшавању. Дозволила је да њене границе постану пролаз за терористе и делује као канал илегалне трговине нафтом од чијег новца ИСИС и опстаје. По свему судећи, турски председник Реџеп Тајип Ердоган и фиктивни лик Тони Сопрано из мафијашке серије имају одређених сличности. Ердоган води своју државу онако како гангстер води свој стриптиз клуб. http://www.blic.rs/Vesti/Svet/611666/REDZEP-TAJIP-SOPRANO-Erdogan-je-kao-mafijas-koji-Tursku-vodi-kao-STRIPTIZ-KLUB
  11. http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/609279/NEUMORNA-BORBA-Ovaj-mladic-karikaturama-zeli-da-ISKORENI-nepismenost
  12. "У принципу, и независно од конкретног случаја, најискреније мислим да једна врста „одбране и бранилаца“ Александра Вучића њему више штети него што му помаже. Али поставља се питање да ли они говоре самостално, не би ли се представили као његови пријатељи, или изговоре оно што он мисли, а из неких разлога не жели да каже"
  13. "Читав низ терористичких напада у Паризу, који су се догодили у петак 13. новембра, може да постане „тачка одбројавања“ новог периода савремене европске историје. Исламска држава има везе са исламом колико и Фреди Кругер или Џиперс Криперс. Она је чисто Made in Hollywood. У беспрекорној изведби. Horror reality show нове генерације... Париски кошмар се, међутим, уклопио у геополитички координатни систем јер је то само једна епизода онога што се одвија на Блиском Истоку. Тамо још увек влада крвави хаос, лансиран уз подршку САД и земаља Европе (укључујући Француску) са циљем свргавања режима који су се тамо укоренили у последњих неколико деценија... Американци, са једне стране, подржавају и наоружавају исламске екстремисте да би преко њих рушили постојеће системе власти, а, са друге стране, исти ти Американци активно демонизују исте те екстремисте, представљајући их као самог ђавола (отуд и пиар кампања против ИД). Такву стратегију можемо да назовемо научним термином „енантиодромија“, када се у исто време лансирају два активна и интензивна процеса у потпуно супротним правцима. Упориште и инструмент САД на Блиском Истоку је оно што у њиховим очима представља „апсолутно зло“. Поставља се логично питање: зашто се то ради? Који је коначни циљ Американаца? Одговори на ова питања имају велико значење за Париз, који се подвргао правом терористичком нападу (у сваком случају, за оне људе у Француској и у савременој Европи који су сачували способност да трезвено и логично мисле). Данас их без милости и жалости убијају на њиховој сопственој територији. Дозволите: због чега? Ради чега? Међутим, није тако једноставно одговорити на ова питања." Одломак из "Ислам спектакла".
  14. Лако је кривити ИСИЛ и њихове присталице, који су несумњиво гомила крвожедних психопата, али је важније ко им је омогућио да успеју и на који начин? Француска и ЕУ су помогле да се створи Исламска држава, онда су јој пожелели добородошлицу у Европу, а сада траже да све то заборавимо. Да, знам да ово може звучати потпуно демоде. Уосталом, према плачљивој маси са Фејсбука и Твитера, једино треба подигнемо заставу револуционарне Француске, да се претварамо да смо веома узнемирени, и да се прикључимо колективној туги и изливу хистеричних емоција стилу Холивуда и сахране принцезе Дајане. Није велико изненађење што корпоративни медији и западна политичка класа подстичу такво ирационално понашање, јер они не желе да се деси да јавност пажљиво и промишљено размисли о њиховој пропалој политици и пропаганди. Јер, када би се то десило, постало би очигледно су до ове трагедије, која се сигурно могла избећи довеле француска и луда парадоксална политика Европске уније. Лако је кривити ИСИЛ и њихове присталице, који су несумњиво гомила крвожедних психопата, али је важније ко им је омогућио да успеју и на који начин? Никад нећу заборавити како су западни медији звали исламисте који су касније постали ИСИЛ. Звали су их ''продемократски активисти '', "прозападни побуњеници '' или једноставно ''демократска опозиција''. Како занимљив избор речи! А Француска и даље подржава оно што је остало од такозване ''умерене опозиције'' у Сирији, група које нису део ИСИЛ-а само због борбе за власт, а не зато што се не слажу са методама или идеологијом Исламске државе. Aко сте могли да чујете у шта ''умерени '' верују и говоре, уверили бисте се да се они много не разликују од терориста који су убили толико људи у Паризу. Пре само неколико недеља, француски либерални гуру, Бернар Анри-Леви је и даље навијао за ''умерене '', као да жали што Обама није бомбардовао Асада пре него што се ИСИЛ појавила на сцени. Наравно, господин Анри-Леви је највише љут на дежурног кривца, председника Путина, као супротност од његових пријатеља из европских елита, који су помогли и подржавали револуцију Вашингтона против Асада у Сирији. Шта са Либијом? Чини се да су француске и европске политичке установе једноставно заборавиле на свој рат у Либији и насилни исламистички пуч против Гадафија који су изазвали. Французи су у вези збацивања Гадафија били гласнији чак и од Обаме, и учествовали су у бомбардовању Либије. Последице ове безобзирне интервенције су такве да је сада Либија пропала држава у којој тероризам и исламизам имају одрешене руке. Звали су их ''продемократски активисти '', "прозападни побуњеници '' или једноставно ''демократска опозиција''. Како занимљив избор речи! А Француска и даље подржава оно што је остало од такозване ''умерене опозиције'' у Сирији, група које нису део ИСИЛ-а само због борбе за власт, а не зато што се не слажу са методама или идеологијом Исламске државе. Француска помогла да се дестабилизују две земље у којима су ИСИЛ и сличне групе сада незванични владари. Француска је бомбардовањем навела многе муслимане, који се не би прикључили терористичким групама, да им се придруже и да их виде као неку врсту отпора против Запада. Почели су да верују да су ислам и муслимани нападнути и кренули да хрле у ИСИЛ ради заштите и одмазде. Технички, наравно, они нису у праву, јер је Запад почео своју утопијски, либерални, програм изградње нације убијањем православаца у Србији, али нема везе. Запад води рат против свих и свакога који не жели да прихвати његове лажне вредности, без обзира на веру. Очигледно, требало би да будемо потпуно слепи да не очекујемо да овакве интервенције на Блиском истоку не могу да доведу ни до чега другог него до пораста криминалних, радикалних исламских група које обећавају заштиту и освету, Тако је Француска помогла да се створи ИСИЛ. Међутим, до недавно је ИСИЛ постојала само у земљама које чију је дестабилизацију помогла Француска, и у душама малог броја муслимана који живе у Европи. Ова ситуација се променила са криминално глупом европском политиком ''отворених граница за све”. Отварањем врата за милионе муслимана без озбиљног покушаја да се направи разлика између правих избеглица и могућих терористичких инфилтратора, елите ЕУ су на грађане Европе и све праве избеглице пустиле чудовиште које су створили. Као што сам раније поменуо, многе сиријске жене и деца су у избегличким камповима смештени са исламистичким криминалцма и терористима, који су их подвргнули физичком злостављању, силовањима и незамисливој бруталности. Избеглице који су прошле кроз велике тешкоће да би побегле од Исламске државе су приморане да живе, спавају и једу са милитантима у европским избегличким камповима! Није изненађујуће што се испоставило да су најмање два терориста који су убили толико људи у Паризу ушали у земљу представљајући се као '' избеглице ''. Једина сврха Исламске државе је да убије и уништи. Француска и ЕУ су их дочекали у Европи која је изгубила вољу за животом или за одбраном, и која је постала више декадентна него и старо Западно римско царство. Ово неће добро завршити. Али западне елите би радије да плачемо на Фејсбуку него да седнемо и размислимо, јер тада би могли да схватитимо зашто се све ово десило, и још важније, шта тек долази ... http://www.kurir.rs/planeta/zasto-je-u-evropi-eksplodirao-teror-francuska-i-eu-bi-da-sada-sve-zaboravimo-clanak-2024341
  15. Ја не знам шта бих ти рекао. Можда имаш виче искуства са Русима, али... Ја знам са су три моја другара спавала код једног Руса у стану од 50/60 квадрата(њих је четворо у породици). Све што се плаћало та три дана - од карата за превоз до хране и изласка у град - је он платио. А нашли су га преко "мреже". Довољно је било то што навијају за Звезду. Узвратили смо гостопримство кад је Русија гостовала код нас(фудбал), али некако се осјећам да се нас четворица нисмо "искупили", иако смо се максимално трудили. Није поента у парама и плаћању, него у опхођењу. Ја, рецимо, и Грке подједнако сматрам браћом, истовјерном, иако баш немам неког превише финог искуства са њима. Додуше, ни са једнима, ни са другима немам превише искуства, али сабирам утиске на основу ових које знам и нешто мало на основу сопственог. У Русији те онај обични човјек са улице гледа као брата. Не мислим на све и да је тако у свим крајевима. Али, опет кажем да говорим генерално на основу више различитих искустава, и то не само на основу навијачких прича, него и оних који су ишли туристички у Русију(углавном Москва и С. Петерсбург). Ми једни други не подносимо, а очекујемо да нас неко са стране, ма колико нам он био близак, тако гледа! Гледам ове Русе-буржује што покуповаше све по нашем приморју. Ако неко поквари слику о Русима, то су онда они. Мада, кад се људи дохвате пара, на ко зна који начин, онда углавном ту нема више разлике ни по вјери, нит' по нацији. Опет би требало правити разлику између народа и политичара!!! Јер, ми некако све гледамо кроз политику. Сад причамо о народу као народу. Контам да би нас и неки Амер или Аустралијанац исто лијепо дочекао, да нам не би ништа фалило. Са њима баш немам никаквог искуства, али, причам за ове прве, ко год је пошао преко баре углавном је имао ријечи хвале на начин на који је дочекан. Оно кад дођу у неку породици и ту буду смјештени три, четири мјесеца(колико већ траје виза студентима). Углавном су коментари да су "сасвим коректни". Али, он тебе не разумије. Не зна твоју "муку", не капира одакле потичеш, са чим се суочаваш. Ту је тај плус код Руса у односу на однос других према нама. Зато и говорим(о) да смо братски народ, истовјерни, зато што имамо нешто што нас мало више веже у односу на друге народе.
  16. То је вијест од прије двије године - ово "Изашла као побједник". Побиједиће опет, ако Бог да. Али, ова количина смирености... Немам ријечи! Моја кума, мајка од мог крштеног кума, па мислим да се сваке три, четири године "излијечи" од неког тумора. Сад прије неки дан су јој опет открили један... Да те Бог сачува са чим се та жена све сусрела. А прије свега тога је имала удес и једва је остала жива. Тешко да би и најјачи човјек поднио то што је она поднијела.
  17. Може ли неко да нађе званично саопштење? Је л' ово став РПЦ-е или његов лично?
  18. Коментар испод: эт всё мантажжж и ваще эти бабы агенты Путлера!....запад признал выбора чессснымы и демократичными!). Pancakes, ти ли си?
  19. Овај, кад се искључимо са кружног, после пар метара ја скрећем лијево, а ти продужаваш право. :-) Илити, како пјесма каже: КОМШИЈЕ твоје прваци су света... Е, тај комшија. :-)
  20. Њега навијачи не могу очима да виде. Колика је квота да су истргли из контекста једну реченицу ови из "Блиц лаже људе"? Него, кад смо код драгих нам комшија, сви ми имамо лоповске управе, само што су код њих у питању ликови који су ту, директно или индиректно, више година, па и деценија. Тог "ђавола" би требало да се ријеше...
  21. Па, ваљда ћеш да се молиш да Он то уреди онако како мисли да би требало, зар не? У супротном, Хуаново питање је на мјесту! Јер, није Он ту да испуњава наше жеље. ;-) Рецимо, свештенство при Саборном Храму скоро увјек на Литургији помени наш страдални народ на Косову и Метохији(Крајини, Кордуну...). Тако да није то баш тако просто. И, опет кажем, не може нико од нас да зна колико се свако од њих самостално, а и заједно(литургијски) моли и за кога! Друга ствар. Окле образ овим политичарима да било кога прозивају, а камоли Цркву?! Нису могли да убиједе Господара Црне Горе и Брда са којим шурују, са којим се састају једном недељно. Тачније, не труде се да га убиједе, јер су потписали да неће спречавати пријем оне лажне творевине ни у једну организацију. Па сад да мало замажу народу очи. Него, нека гледају да ураде оно што је до њих. Нека гледају да спријече насиље над народом који је доље остао(напад на четворицу момака, напад на аутобус...). Само гледамо једни друге да нападнемо.
  22. Ајде, ајде. Мораш боље. Ајде мало о лоповима: Ovaj folk izrod je zbog raspada sistema u kome živimo izbjegla sledovani joj zatvor od min. 10god. zbog lopovluka i kriminala, i umjesto da se pokrije maramom i da se ne pojavljuje na svakoj pisti onda se još šepuri okolo, glumi neku muzičku veličinu i obnavlja svetinje...a to za obnavljanje svetinja je posebno zanimljivo, jedan prilično popularan način da se umiri savjest i stavi na sebe neka prepodobna maska. Ајд' сад вјежбај слогове које си несвјесно упутио свом идолу: МИ ЛО ЛО ПО ВЕ. Лијево, десно, право. Лијево, десно, право. Са разумијевањем.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...