Jump to content

Пг

Члан
  • Content Count

    1100
  • Joined

  • Last visited

Everything posted by Пг

  1. Брачни пар из Канаде оставио Институту за мајку и дете 750.000 евра Ђуро и Илинка Срби из села Косова, из Далмације нису имали деце и желели су да наследство припадне некој дечјој здравственој установи у Београду. – Чекање на прегледе највећи проблем Аутор: Д. Давидов Кесаруторак, 10.05.2016. у 08:51 Велики донатори Ђуро и Илинка Трифуновић Доделом признања донаторима, лекарима, сестрама, најбољим одељењима, најстаријим пензионисаним руководиоцима и најмлађем доктору на специјализацији, Институт за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић” обележиће данас 66 година постојања. По броју пацијената, запослених и постеља ова дечја болница је највећа у Србији и у југоисточној Европи. Јединствени су по Републичком центру за планирање породице, а ту се лечи и највише малишана који болују од ретких болести, метаболичких и генетичких обољења. Захваљујући донацијама, многи делови института су улепшани, а набављени су и апарати за савремено лечење. Највише новца установа је добила сасвим неочекивано – брачни пар Трифуновић из Канаде завештао је овој медицинској кући око 750.000 евра. Њихов хумани чин сматра се највећом појединачном донацијом некој здравственој установи. – Ђуро и Илинка Трифуновић су били Срби из села Косова, из Далмације, а живели су у Канади и имали су живинарску фарму. Нису имали деце и одлучили су да највећи део наследства оставе некој дечјој здравственој установи у Београду. Њихова рођака Јелица Радосављевић је предложила да донацију добије институт и то је прихваћено – појашњава доцент др Радоје Симић, директор института. За ургентну помоћ малишанима Институт за мајку и дете и Универзитетска дечја клиника смењују се, па имају дежурства сваког другог дана. Некада су медицинари у институту у току дежурстава имали око 50 деце, а сада се тај број утростручио. – Највећи смо дом здравља у Србији, јер већ у по подневним сатима родитељи почињу да доводе децу. Најчешће су то, на срећу, безазлени проблеми који би могли да се реши и у малом дому здравља. После 18 сати наше чекаонице личе на кошнице. Некада прегледи трају по неколико сати јер се чекају резултати крвне слике и разних снимања, па се родитељи љуте што чекају. Најчешће примедбе имамо управо на чекање у хитној служби и заказивање прегледа, али на неке процедуре треба сачекати и по шест месеци. Само кроз дневне болнице прође око 4.000 пацијената. Тенденција је да се пацијенти што мање задржавају у болницама и да се раде минимално инвазивне процедуре. То су, на пример, операције без резова које радимо у кардиологији или примена специјалног апарата за разбијање камена који се користи у урологији, па деца не морају да се оперишу на класичан начин. Из донације породице Трифуновић купили смо ласер за ОРЛ одељење и ми га сад једини имамо – истиче др Симић и додаје да је у болници проширен обим генетичких анализа, а набављен је и апарат за снимање деце која пате од епилепсије. На реду је преуређење Одељења клиничке патологије, које није реновирано од оснивања института. Та служба има патологе које нема ниједна дечја установа у Србији и ту долазе на прегледе мали пацијенти из разних установа како би им се утврдила врста болести, терапије, да ли је неко обољење малигно или бенигно... -------------------------------------------------------- Институт у бројкама 200.000 од 220.000 амбулантних прегледа годишње 22.000 хоспитализованих пацијената 400 постеља 180 запослених лекара 3 дневне болнице http://www.politika.rs/scc/clanak/354706/Bracni-par-iz-Kanade-ostavio-Institutu-za-majku-i-dete-750-000-evra
  2. У српском народу познат као Душанов град, Призрен, јуче је био центар окупљања Срба са Косова и Метохије, али и оних из централне Србије. Од 1999. године па до данас, никада више Срба није боравило у овом граду на Бистрици. Призрен је јуче био и седиште свештенства Српске православне цркве, а разлог је редовно заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве које је почело у суботу, литургијом у Пећкој Патријаршији. Истовремено, јуче је прва генерација свршених богослова обновљене Призренске богословије, звоном, заједно са својим разредним старешином, Дејаном Ристићем, обележила завршетак последњег часа у Призрену. Свету архијерејску литургију у саборном храму Светог Ђорђа служио је српски патријарх Иринеј уз саслужење архијереја СПЦ. Након литургије, патријарх је, заједно са епископима и осталим званицама, прошетао улицама Призрена, а потом и извршио чин освећења обновљених зграда Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену. Такође, Патријарх Српске православне цркве освештао је и споменик ктитору Призренске богословије, Сими Андрејевићу Игуманову. Ученици Богословије су, потом, приредили пригодан програм за све присутне, а патријарх Иринеј је доделио највиша одликовања СПЦ институцијама и појединцима који су допринели обнови Богословије. Радни део овогодишњег Сабора СПЦ почеће данас, у 17 часова, у сали за одржавање седница Светог архијерејског сабора у згради патријаршијског двора у Београду. http://kossev.info/strana/arhiva/foto_prica__/8710
  3. Ја га још на брке нисам мећа`, а као је наш традиционални производ! :-)
  4. Полазимо од претпоставке (за мене чињенице) да сваки човек у некога или у нешто верује. Вера у некога је првобитна, природна вера новорођеног детета у своје родитеље, најпре мајку (Ерих Ериксон ову прву веру назива „праповерење”). Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и, приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке) – овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави) – створени су, повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна. Тада може започети и трајан процес преуобличавања (трансформације) вере. Пошто ништа у космосу – кажу астрономи и астрофизичари – не може бити заувек дато, остати исто и непромењиво, а каже се с правом да „Како је горе, тако је и доле, и обратно” (наводно, вечно правило изговорено од легендарног Хермеса Трисмегиста, „трипут највећи Хермес”, митски египатски мудрац), тако треба да буде и са човековом вером. He може, дакле, бити истина да постоји неки човек у свету који и када је стекао повољно веру у детињству и задржао је у адолесценцији и касније (што није увек случај), остаје на тој истој вери целог свог живота, без обзира колико дуго живео. Зато често волим да наведем стару јеврејску изреку која гласи: ако не постанеш бољи, постаћеш гори! Једном речи, вера треба, па и мора да доживљава преиначавања, што значи да се она природно колеба између јаче и/или слабије вере; у повољном случају ова се човекова вера спиралним путем ипак постепено (некад и брже) пење пут несагледаног краја, јер краја заправо нема (према Христовим речима: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески). Управо на путу преиспитивања вере, плодног незадовољства достигнутог ступња своје вере, почиње прелаз „из разреда у разред”, увек виши, до највишег, никад доступног. Овај благословени процес, Карл Густав Јунг назвао је индивидуација или „индивидуациони, процес”, а хришћанство – обожење. Препреке (искушења) на овако дугом путу бројне су; Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; циљ је индивидуације стићи до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос. Од јачине наше вере (никад довољно јаке!) зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи, или ће доћи до привременог или трајног застоја; пошто трајног застоја нема, наступиће регресивни психички и физички процеси у нашем трочланом бићу. На почетку чланка нагласили смо да сваки човек верује у некога или у нешто. Погледајмо ближе шта би то нешто могло бити за човека. Мислим да се претходно ипак поставља питање да ли човек може да стварно поверује у нешто, а да претходно није поверовао у некога? Најпре Л(л)ичност, па онда И(и)деја, најпре дакле неко, па онда нешто. За људе религиозне вере, ова личност најпре је Бог који се воли и поштује. Враћамо се наслову нашег есеја, понављајући питање: Да ли је верујући човек и религиозан човек? На основу нашег уверења да сви људи у некога или у нешто верују, нисмо желели да по сваку цену пренесемо веру неког човека (или народа) на област религије, иако смо лично, блиски смелој претпоставци да се свака вера (у некога или у нешто) може свести на скривену (несвесну) веру у трансценденцију. Останимо овога пута на верницима различитих религија, са посебним освртом на хришћанске вернике. Да ли су хришћани стварно хришћани? He би требало да овакво питање одзвони у људима као сувишно, чудно, непримерено. He мора, наравно, бити дo краја у праву велики дански философ Серен Кјеркегор када је рекао да је „бити хришћанин нешто ређе од генија”, па и да је постојао увек само један хришћанин – Исус Христос. Зашто започињемо причу о хришћанину овако (на први поглед) скептички и песимистички? Из простог разлога што је још из првих векова званично признатог хришћанског учења, прављена разлика и од хришћанских светитеља и од великих философа и књижевних ствараоца између идеалног и историјског хришћанства. Црква Свете Петке у Бијељини (Фото Ж. Јовановић) Захтеви које нам оставља Христово учење и Његове невидљиве, мистичке Цркве, заиста су идеални, тешко оствариви, али не –и неостварљиви. Човек похађа школу прелазећи из разреда у разред. Неко заврши само основну школу (разлога, нажалост, има доста зашто не прелази у више школе), други гимназију, трећи факултет, али и у овом последњем примеру, човек остаје незадовољан (плодно незадовољан!) па наставља (слутећи) ново и друкчије школовање, откривајући трансценденцију. Када оваква моја размишљања пренесем на просечног хришћанина у свету и у Србији, почињем да разликујем: 1. само хришћанског верника који доследно (али конвенционално и ригидно, каткад и фанатично) обавља своје хришћанске дужности, ритуално и обредно, 2. побожног хришћанина који жели, некад успева да повећа знања из основне хришћанске школе, па их допуњује трудом и радом на себи, упознајући се ближе са хришћанског учења, 3. религиозног човека, који не само да доживотно упознаје несагледиве хришћанске поруке, већ и живи морално и етички, сходно Христовим речима: He говори само Господе, Господе, већ и чини дела која ти је Бог наложио. Уз све моје поштовање за побожне хришћане (наравно и побожне Србе који кроз мучну српску, историју остадоше постојани!) време у коме смо живели и у коме сада живимо (то је био 20. и почетак 21. века) захтева од хришћанина даљи неопходни преображај, од побожног хришћанина у религиозног! Искушења за хришћанина увек су била велика; Јеванђеља, апостолске посланице и Јованово Откровење, упозоравају нас на нова и тежа искушења која тек долазе. Одолеће им само они хришћани чија ће вера морати временом стално да јача, али са вером мора да расте и „енергија ума” (не више недовољног разума!) која ће нам путем сазнања и путем „скока у егзистенцију” (Карл Јасперс) омогућити да останемо или тек да постанемо стварно хришћани. Велики руски религиозни философ Николај Берђајев у књижици вредној увек новог читања: „О савршенству хришћанства и несавршености хришћана” („Парусија”, Београд, 1985) упозорава да „адска сила” делује у хришћанству и код хришћана који то одавно више нису (јер нису постали хришћани!). Када постанемо религиозни, једном речи, знаћемо зашто смо хришћани. Још је новоплатоничар Порфирије из 3. века писао: „Човек је дужан да зна значење знакова и знамења”, а молдавски владика Данило оставио нам је, крајем 20. века, сталну поруку: „Свако православан треба да је у могућности да објасни своју веру. He можемо заувек веровати само по традицији”. Верујући хришћанин треба да је на путу према побожном хришћанину, а овај на сталном путу према религиозном хришћанину. Човек је за сва времена – путник (homo viator).
  5. Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених српских племена...

    1. Пг

      Пг

      ...синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметност, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Српска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и...

    2. Пг

      Пг

      и љубави према Отаџбини.

      Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).

      Амин.

  6. http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4.491.html:593671-%D0%92%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%A5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%BD%D0%B5%D0%B3%D0%BE-%D0%91%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D0%B0 Кажу у најави "Наставља се ЕГЗОДУС љепотица...". Дако нас опет бомбардују! Каже она друга љепотица да јој је драги спакирао кофере и преселио је без права гласа. Ја мислио да то постоји само овдје: https://m.youtube.com/watch?v=eKoKEPLanfY
  7. Ако гледате Звезду, можда и ја банем.
  8. (Што би рекли Беранци) ЕНЕ! За кај не би? Бате-буразере(што би опет рекли Беранци), дођеш фино до Подгорице, нафта је скоро па џабе, сипамо мало, теке да се докотрљамо до Скадра/Тиране и идемо да ти купимо једну Албанку. И то мо'ш да бираш, као да си на ауто пијаци. Хрватице су после Српкиња најљепше жене уз Рускиње. То би ти већ било јасно чим би се примакао граници. Гарантујем ти да би остао у оној кућици на граничном прелазу(ја сам га прешао четири, пет пута и то строго пословно и не даље од аеродрома). Е сад, мислим да о та два народа имамо исто мишљење, али ово су жене. Ако није из неке усташко-ОВК-а фамилије или ако није и она баш застранила по том питању, не видим разлог зашто је не би оженио. Тебе барем не занима у Цркви да се жениш, зар не? Сад да видим шта се све писало од твог одговора, па до ове потоње стране.
    1. Goku

      Goku

      Prvi put poslije ne znam ni ja koliko vremena da se pročita/čuje lijepa vijest u medijima. Slava Bogu.

    2. МилошБГ
  9. Заборављате да је Дража био савезник Енглезима и осталим "савезницима" до `44., а онда, одједном, им је то постао вођа мрских им комуниста! Можда је подједнако "битно" питање шта би било да су "савезници" тад изабрали Дражу. Јер, `44. је дошла после `41. Све и да (ни)смо погријешили 27. марта то је можда могло бити исправљено пред краја рата. Али... Бог Свети зна.
  10. На страну сви ови економских показатељи ништа мање битан, ако не и битнији, је један други фактор и то управо овај који је Верум поменуо. Прва грешка је улазак у Краљевину СХС. После првог светског рата, када нам се цијели свијет дивио и кад су нам скоро сви били "савезници", ми смо све то успјели да упропастимо једним потезом. Последице су Јасеновац, Јадовно и многа друга страдалишта српског народа + што смо се ми додатно подијелили на партизане и четнике. Ни то нам није било довољно, па смо опет наставили да живимо са онима који никад нису хтјели да живе са нама. Сви су добили оно што су хтјели у тој лажној творевини, осим српског народа. Хрвати су добили оно што никад није било њихово, настала је некаква Босна, Македонија се отуђила, Црна Гора располутила и постала нешто што никад била није, а на КиМ-и су се насељавали Албанци уз прећутно одобрење тадашњег врха државе, док је Србима био забрањен повратак. Све је то имало за последицу 90-те и све ово што нас дешава до дана данашњег. Чим су добили све што су хтјели не пада им на памет више да помену било какав облик заједништва, Богу хвала на томе. Али, зато би Срби опет у некакву Југославију... Али, да се вратимо теми. Од 1945-те(од краја рата) до 1979-те је скоро 35 година. Од 99-те до 2016 је "само" 17 година. Можда је и ово глупо поређење, али све и да занемаримо све ове историјске чињенице, ипак је то много краћи период. Можда, искрено не вјерујем, ће неке 2034. у Србији бити бољи стандард, ако ишта остане од нас и ако Бог да да не буде више ратова. Ко зна.
  11. Да ли због тога што је све већ речено када је потписан Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП) са НАТО-ом, или једноставно није примећено, тек, на одлуку Народне скупштине после које ће сви припадници ове војне алијансе у Србији имати слободу кретања и дипломатски имунитет, као и бројне друге привилегије, није реаговао нико осим ванпарламентарног и антинатовског ДСС-а. Српски парламент ратификовао је Споразум између Владе Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (НСПО) о сарадњи у области логистичке подршке, који ће, како тврди влада, обезбедити услове за успешно ангажовање наше војске у мултинационалним операцијама. Председница Демократске странке Србије Санда Рашковић Ивић изјавила је да овим актом, као и претходним закључивањем ИПАП споразума, „НАТО улази у Србију, иако Србија не улази формално у НАТО”. У образложењу предлога за потврду овог документа у парламенту, Влада Србије је навела да је Северноатлантски савез пренео овлашћења на Надзорни одбор Агенције организације НАТО за подршку и набавку (НСПА) да закључи споразум о сарадњи са Србијом, „при чему се подразумева да се закључивањем таквог споразума Србији неће доделити статус земље чланице НАТО-а, нити ће Србија полагати право на такав статус”. Како се истиче, у оквиру ангажовања Србије у Партнерству за мир, Министарство одбране Србије „препознало је потребу” за успостављањем сарадње са НСПО-ом. Приступ свим државним и приватним објектима Споразумом је предвиђена размена поверљивих информација, а особљу НСПА, на њихов захтев, мора бити одобрен приступ свим државним и приватним објектима у којима се ради, укључујући и оне у којима се врше испитивања и пробе. Споразум предвиђа да „стране израђују и спроводе усаглашени план индустријске безбедности на основу Безбедносне политике НАТО-а и њених пратећих директива и обавештавају једна другу о степену тајности информације или податка”. Према овом споразуму, НСПО, његова средства, приходи и друга имовина биће изузети од свих пореза и других дажбина, осим плаћања комуналних услуга и царина. Поред тога, особље НСПА, укључујући и њихова возила, ужива право слободног пролаза и приступа кроз читаву Србију, док се приступ забрањеним безбедносним зонама усаглашава са надлежним српским органима. Особље НСПА ужива све имунитете и привилегије као и особље Војне канцеларије за везу са НАТО-ом у складу са Бечком конвенцијом. Споразум предвиђа и да особље НСПА не плаћа порез на плате, које добија од те организације, као ни на било коју другу врсту прихода које добије изван Србије. Влада наводи да уговор са наведеном организацијом обезбеђује правни основ за реализацију „НАТО / Партнерство за мир Поверилачког фонда НАТО-а за делаборацију и уништавање вишка убојних средстава и унапређење капацитета ТРЗ Крагујевац, који је званично покренут средином 2013. године на састанку Политичког партнерског комитета НАТО”. Влада наводи да је предвиђено уништавање око 4.000 тона убојних средстава. Овим споразумом је предвиђено да „Влада Србије сноси трошкове у области подршке или услуга које затражи од НСПО и које пружи НСПО, као и трошкове у случају престанка важења овог споразума.„ Споразум између српске владе и НСПО-а о сарадњи у области логистичке подршке потписан је најпре 7. септембра у Капелену, Луксембург, па у Београду 14. септембра прошле године, у оригиналу на енглеском и француском језику. Иначе, „сва званична документа која се размене сагласно овом споразуму израђиваће се на енглеском и/или француском језику”. Санда Рашковић Ивић јуче је оценила да потврђивање овог споразума у Скупштини Србије представља „још један крупан корак на путу потајног увлачења Србије у НАТО, којим је власт закорачила прошлогодишњим потписивањем ИПАП споразума”. Како је оценила, између осталог, актуелна власт овим „одступа са позиција војне неутралности Србије, дрско газећи Резолуцију НС Републике Србије којом је она утврђена 2007. године”. ИПАП, према званичним наводима, представља интензивни облик институционалне сарадње са НАТО-ом ради пружања помоћи држави партнеру у реформи и модернизацији њиховог система одбране и у потпуности се прилагођава потребама партнера. Сарадња кроз ИПАП организује се у областима политичких питања и питања безбедносне политике, одбрамбеним безбедносним и војним питањима, информисању јавности, науци, животној средини и планирању у ванредним ситуацијама, као и у административним питањима и питањима заштите безбедности и ресурса. Влада Србије је 24. фебруара 2011. године донела Закључак о покретању процедуре за израду ИПАП-а, да би 20. децембра 2014. године усвојила овај документ, док је на Северноатлантском савету усвојен 15. јануара 2015. године, чиме је сарадња под окриљем овог механизма Програма „Партнерство за мир” практично отпочела.
  12. Ниђе небо није плаво као изнад Црне Горе Проклетије и Бистрица На путу за манастир Зочиште
  13. Земунски кеј quote name="Дани" post="1402017" timestamp="1454970016"] Најљепше шеталиште на свијет' и у Београд.
  14. А ти купи југа, али кабриолет. Да се види шајкача. Али, нађи неку шајкачу која се веже као каубојски шешир - то ти је два у једном: Чуваш наше на тамошњи начин - да се не 'ваташ са њом по Америци.
  15. Преузето са: http://balkankinology.net/forums/
  16. Одавно је ово. А, иначе, мимо Сеада ту су и рукометашице Будућности - пред референдум изашле у мајицама "ДА", као и онај што је највише кукао после пораза у финалу ватерпола. Разлоге им не знам...
  17. Волио бих да знам руски подједнако као и српски, али не знам. Не знам ни како би ово гугл преводилац превео, па бих те замолио брате, пошто ме прилично интересује, ако ти није мука да преведеш ово са руског. Ако имаш кад и ако ти није мука.
  18. Није то само како засвира Америка, мада није ни да није. Знате шта се дешава код њих на унутрашњем плану, па морају са нечим да купе своје противнике. Него, питање је: Гдје је наша држава у свему овоме?!
  19. Ко је дотични господин? Питање му је на мјесту, али... Живо ме занима да ли се овако и запитају зашто наши државници морају за све живо да питају неке центре моћи са Запада? Ово је један од ријетких случајева да "зависимо" од РПЦ-е. Док је у овом другом случају то врло израженије. Друго ствар: Колико ја знам, да није било папе Косово би било члан УНЕСКО-а. Волио бих и ја да дође преко Јасеновца, али не да се поклони реда ради, него ако заиста тако мисли да је исправно. У супротном, нема потребе за било каквом присилом. Осим ако немамо жељу да тргујемо жртвама, тј. ако нам је битније да се он поклони тек да би ми ликовали, а не да би одао почаст свима који су пострадали.
  20. Од 41. до 45. је био рат. Од 45. до 90. су на власти били комунисти. 90-тих сви знамо шта се дешавало. Од 2000. на овамо и од 23. до 41. - о томе би већ могло и да се расправља. Мада, доста нас је муке снашло и од 2000. на овамо(погром на Косову, проглашење независности, одвајање Црне Горе). Не кажем да се није имало времена да се баве календаром, али не знам колико је за очекивати у таквим околности да се о томе расправља. Што не значи да би требало одуговлачити са тим у недоглед и увјек налазити изговоре, ма колико они били (не)оправдани. Доћи ће, ако Бог да, и то једног дана на дневни ред, а искрено се надам да ће се прије тога ријешити нека много битнија питања, а исто тако и да ће народ бити упознат са чињеницама везаним за ову проблематику.
  21. Avocado, "Разлика између два календара, Грегоријанског и Јулијанског, сада износи 13 дана, а 2100. године биће повећана за један дан, па ће почетак 2101. године Српска православна црква обиљежавати 15. јануара. Јулијански календар, који је увео Гај Јулије Цезар 46. године прије нове ере, био је у употреби до 16. вијека, а потом је уведен Грегоријански календар, када је разлика у односу на стари износила 10 дана. "Папа Грегорије Тринаести (Гргур) је 24. фебруара 1582. године издао Булу којом је избрисао тих 10 дана. Он, односно његов астроном, извршио је реформу календара да вековне године које се завршавају са две нуле, буду преступне само ако су дељиве са четири", рекао је астроном Милан С. Димитријевић за РТС. Он је додао да је Грегоријански календар данас, уствари грађански календар. Цркве никада нису стварале свој календар већ су, кроз историју, прихватале онај који им је највише одговарао, и са њим усклађивале своје празнике и богослужења. "Очекујемо да ће једно од будућих питања којима ће се бавити будући Сабор Православне цркве или православних цркава, бити питање уједначавања календара", изјавио је професор Богословског факултета у Београду Радомир Поповић. Најпрецизнији систем рачунања почетком 20. вијека успоставио је српски научник Милутин Миланковић. Прихватиле су га патријаршије у Истамбулу и Александрији, као и Грчка, Румунска и Бугарска црква." - са овим се ја слажем. Дакле, како сам и написао, Божић је питање календара. Од 2100. године ће се славити, ако и тада будемо поштовали Јулијански календар, 8. јануара! Не знам како је то српски календар онај који је направио Цезар и по чему ће то српство бити угрожено ако прихватимо календар од нашег Миланковића, који је успут и прецизнији?! Слично причи са отвореним дверима... Јанко, погрешно си ме схватио. Одавно посједујем онај текст, тако да више нисам сигуран за извор(мислим да је Светосавље у питању). Јасно је мени која црква који календар користи, тј. да код православних цркава није у питању грегоријански него Миланковићев календар. Онај текст сам окачио само због Васкрса, тј. датума његовог прослављања.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...