Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

miloje85

Члан
  • Број садржаја

    13
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    miloje85 је реаговао/ла на Ведран у Православна духовна музика   
  2. Волим
    miloje85 је реаговао/ла на Augustinus у Потреба превођења богослужбених песама?   
    Нажалост наша Црква слабо ради на преводима богослужбених текстова. Оправданост да је црквенословенски ритмолошки и мелодијски бољи, нема никакву утемељеност у Светом Писму: Идите и научите све народе.... Зашто су Св. Кирило и Методије преводили богослужбене књиге на словенски језик? Знамо из поузданих историјских чињеница да проповед и мисионарска делатност није могла да заживи у народу који није могао да разуме о чему се у ствари говори. Ако човек доживљава богослужење (свету евхаристију) само кроз мелодију и лепу ритмику хора без живог учешћа у Христу, онда имамо представу и позоришни комад који се сваке недеље понавља, а који после стотине година увек остаје исти. Такав репертоар, из таквог угла гледања просечног нашег човека је монотон и досадан, поготову, ако се обавља на језику који слушалац не разуме. Тек, кад дође време поста (зато што се ''ваља'' једном у његовом току причестити), ми у цркви имамо ''заједницу'', привидну, само у квантитету, али хвала Богу барем неки корен и неки почетак за рад. Сви народи, и све религије се труде да приступе ономе коме се обраћају, да оно што говоре и сведоче буде разумно, разговетно и схватљиво свима, осим нас који више волимо да један мали и одређени круг ужива у мелодији дока добра већина заснива своју веру на већ тако добро утемељеним чиниоцима ''ваља се'' и ''не ваља се'', уместо на Христу. Да ли је ико размишљао о томе како ће звучати византијско појање на словенском, сиријском или румунском језику, пре превођења самих текстова!? Или је циљ био да се жива рећ јеванђеља, реч Христова пренесе свим народима!!! Да ли је музика одређеног доба, његова ритмика и усклађеност, толико битна да се занемари сама суштина онога што се има рећи кроз одређену мелодију? Црквенословенски језик је имао одређену улогу у одређеном периоду, али данас нико не да не говори тим језиком, него тешко разуме и поједине његове фразе. Као свештено лице одговорно тврдим да ни добра већина свештеника, не само што није у стању да преведе одређену реченицу са црквенословенског на српски језик, већ није у стању да парафразира о чему се уопште и говори у њој. Тако да за нас цео опус химни, тропара, кондака, стихира... итд. препуних живе речи из којих се догматике пише речима остају за нас у домену несхватљивог и неразумног. Зато, када нема корена и темеља, такав народ своју веру темељи на сујеверју, и већ добро познатим чиниоцима ''ваља се'' и ''не ваља се''.
  3. Волим
    miloje85 је реаговао/ла на Zayron у Потреба превођења богослужбених песама?   
    Slažem se s tim da je crkvenoslovenski neprevazidjen i dan danas u mnogim stvarima pa ga je potrebno i dalje čuvati u toj njegovoj čistoj formi, možda tako da ostane rezervisan za arhijerejska i vrlo svečana služenja i na glavne praznike Božić, Uskrs, Duhove, Veliku i Malu Gospojinu i slične i pri manastirima sa velikim manastirksim bratstvima koja su jedino i sposobna da ju održavaju kako treba i s tim svim što treba i uz nju ide a pri svakodnevnoj liturgiji s narodom bi se služilo srpski s tim što ostaje riješiti taj problem prevoda tih pjesama na nekakav dakle dvorni srpski koji treba oživiti ili stvoriti iznova, reanimovat ako je zamro a to ne bude baš lagan zadatak no na kraju se može dobro isplatiti. Nije uopšte važna ta sama leksika, to bih vam mogao dokazati da je to tako, upotrebom savremene leksike tu i tamo prožete arhaizmima i arhaičkim obratima i sitnim leksičkim intervencijama se stvori tačno taj isti efekt i raspoloženje kod slušaoca kao i pri slušanju crkvenoslovenske liturgije. Ili reknem vam to anegdotom, za Hendla , mislim se se govorilo da bi bio u stanju komponovat operu ili oratorij i na riječi spiska za pranje veša. Tim načinom rečeno, sv. Ćiril bi vam danas i od bračne svadje na savremenom srpskom jeziku napravio operski libreto ili od bilo kakvog novinskog članka liturgiju. Dakle nije ta glavna stvar u samim riječima, leksici već u invenciji, talentu i sposobnosti rukovanja riječima toga ko te riječi podava, prezentuje. Čovjek ima biti gospodar nad riječima i u stanju od njih raditi šta hoće i činiti s njima što hoće u svakom vremenu, kad to nije u stanju te riječi ga savladaju i zarobe a on postane njihovim robom i slugom. Umjesto da one služe njemu on počne služiti njima kao idolu, počne ih mistifikovat a to je ono što vam danas ne bi dozvolili ni sveti Ćiril i Metodije, na čemu bi vam vrlo zamjerili jer su se protiv toga najviše i borili, protiv trojezične jeresi čija je glavna greška u slovnoj idolatriji - idolatriji jeziku, logoidolatriji koja vodi ravno u propast formalizma i farizejštine.
  4. Волим
    miloje85 је реаговао/ла на Zayron у Потреба превођења богослужбених песама?   
    Ako dozvolite rado bih se uključio u temu s jednim opažanjem sa strane kao osobe koja se bavi slovenskim jezicima. Kao prvo a to vi svi mislim da takodjer odslično znate sv. Ćiril i Metodije su preveli liturgijske tekstove na tada kolokvijalni slovenski jezik a ne nikakav crkvenoslovenski koji ljudi nisu mogli razumjeti. Medjutim svojim nevjerovatno velikim talentom ili bolje reći darom Duha Svetoga Konstantin koji je bio ustvari glavnim prevoditeljem nam je Slovenima ostavio književni jezik koji do tada nije postojao, dakle sintetički, novi jezik koji je bio vrlo blizak tom govornom na 90% recimo a onih 10% procenata je otpadalo na invenciju u stilizaciji i na utisak koji je u slušaoca izazivalo slušanje tog jezika jer je bio visokostilizovan, ustvari bio je to prvi što bi Njemci rekli hochslawische Sprache (analogno k hochdeutschen sprache) tj. visoki ili dvorski slovenski respektivno njemački jezik, dakle jezik kolokvijalni ili razumljiv ali "visokoparan", jednostavno dvorski što bi se danas reklo. No, takvo se nešto postiže iznimno teško i zato je genijalnost Konstantinovog djela tim veća i zaslužnija. Srpskom jeziku danas nedostaje najviše taj "dvorski srpski" - "hoheserbischer Sprache" koji se može naći još u srpskim knjigama prije 200 godina i u nekim starijim prevodima Biblije ali nije bilo mnogo uradjeno na njegovom daljem razvoju i održavanju. Dakle to nije nikakav poseban i nerazumljiv jezik već takav posebno stilizovan i pažljivo i permanentno održavan i razvijan, na slušaoca ostavi isti takav utisak mističnosti, sakralnosti i nesvakodnevnosti kao i crkvenoslovenski iako je u njemu upotrebljena leksika ona ista savremena i kolokvijalna ali u vrlo nesvakodnevnoj stilskoj formi podavana. Češki jezik tu upgradovanu paralelnu formu današnjim rječnikom rečeno  tj. taj visoki, dvorni češki govor ili jezički izraz ima, možemo ga slobodno nazvati i crkvenočeški jer su njim napisane sve te pjesme, prevedena Psalmi i ustvari čitava Biblija starijih izdanja i on se permanentno održava upravo u crkvenim pjesmama klasičnog stilskog sloga neoklasičnog, baroknog i renesansnog recimo. Dam vam jedan video primjer, jezik koji tamo uvidite napisan je sasvim razumljivi moderni češki ali ta njegova takozvana dvorni forma, "hochtschechische Sprache" koji je moguće čuti samno u crkvama, eventualno u pozorištu ili pri recitovanjima stare poezije a razlikuje se od tog kolokvijalnog visokorafinovanim kjniževnim stilom prije svega u stihotvornoj invenciji, rječničkim obratima i metru itd. a ne u leksičkom materijalu, taj je na 90% shodan tom kolokvijalnom. Dakle najviše iz te razlike koloikvijalnog uličnog jezika i te visoke dvorske, crkvene, pozorišne forme se crpi sve ono što tom jeziku pridava na uzvišenosti i dostojnosti a on pri tom ostaje savremen i sasvim razumljiv.
     
    Leksika je ista ali stil dvorski, crkveni, visoki i nesvakodnevni.
    takvih primjera tj. videa je bezbroj, no, ovaj jedan bude dovoljan.
    http://goo.gl/KzxIOz
  5. Волим
    miloje85 got a reaction from Jace Jerimoth in Пратите ли серије? Које су Вам најомиљеније?   
    Једино сам се на Нарута заиста навукао..  stadaradim
  6. Волим
    miloje85 је реаговао/ла на verum est in beer у Свети Витали и александријске проститутке   
    Лепа причица, али само као причица. Као што св Георгије није убио аждају, тако ни св Витали није сигурно давао сваки дан паре проституткама. Или је можда био веома богат монах. Лепе су овакве причице, али не волим у тој монашкој бајковитости што се нон стоп помиње демонско лудило или ђавоиманост. На пример као у овој причи, неко из искрене љубави хоће да га одбрани, али пошто је он рекао да га не бране, ко прекрши, одмах ђаво улази у њега. Мислим баш претерују по некад. Људи има да се уплаше. Има да кажу, ма иди, какво Православље, тамо те само ђаволи обузимају.
  7. Волим
    miloje85 је реаговао/ла на Александар Милојков у Епископ бачки др Иринеј: Хашка правда – шта је то?   
    Епископ бачки др Иринеј: Хашка правда – шта је то?

    19. Новембар 2012 - 12:12

    Поводом срамне одлуке Хашког казненог трибунала о ослобађању хрватских генерала одговорних за злочине извршене у једнако срамној акцији званој „Олуја”


    Не само у Србији, Републици Српској и свим областима у којима живи српски народ него и широм света страховитим праском је одјекнула вест о срамној одлуци хашких судија да хрватске генерале Готовину и Маркача прогласе невинима и ослободе их сваке одговорности за „Олују”, за изгон већине крајишких Срба са њихових вековних огњишта, за убиство хиљада невиних ненаоружаних цивила, за гранатирање српских насеља и избегличких колона и за све злочине учињене са хрватске стране током трагичног међуетничког сукоба на тлу разбијене Југославије. Ослобађањем Готовине и Маркача, Хрватска је потпуно амнестирана за све: добила је општу евроатлантску индулгенцију, опроштајницу грехова. Закључак је само један: Срби су сами криви за све што им се десило – сами су себе убијали; сами су спалили десетине хиљада својих домова; сами су, на тракторима и приколицама, добровољно, све уз песму, напустили своја прадедовска станишта и отиснули се у неизвесност; сами су изабрали да годинама живе од милостиње, у беди и оскудици, у колективним избегличким центрима и код мало мање бедних и оскудних сродника и пријатеља, пружајући притом ирационални отпор наступајућој демокрацији, хрватској и евроатлантској...
    Овакав исход кафкијанског хашког процеса не сведочи толико о делотворности и чудотворности мисâ и молепствијâ „диљем Хрватске” (у то могу да верују поједини простодушни жупници и њихови верници, али не и хрватски бискупи, очигледно унапред добро обавештени) колико сведочи о делотворности неких других „чимбеника”, скривених од очију јавности. Ипак, није немогуће, можда чак ни сувише тешко, погодити какве то тајанствене силе могу да произведу чудо без преседана у историји судства и цивилизације: првостепена одлука осуђује оптужене укупно на преко четрдесет година робије, а другостепена, при друкчијем саставу суда, проглашава их невинима. Коментару премијера Србије о овом јединственом феномену нема шта да се дода осим, можда, једне напомене: и поред ослобађајућега „праворијека”, хашка „правда” остаје заувек под сенком чињенице да су хрватски „хероји домовинског рата” ослобођени гласовима тројице од укупно десет судија који су учествовали у оба суђења.
    После пуштања на слободу Насера Орића, а поготову сада, после оправдања „Олује” и њених извршилаца, треба са извесношћу очекивати и ослобођење још једног узорног демократе и борца за људска права – Рамуша Харадинаја. Сваком ко у себи још није затро хришћанску свест и људски понос намеће се мисао да хашке пресуде нису само индулгенције хрватским „бранитељима” него, још више, опроштајнице грехова њиховим помагачима у припремању „Олује” и саучесницима у њеном извршавању. Тачно се зна ко су били ти помагачи и саучесници. Наравно, никакве амнестије и индулгенције нису предвиђене ни за кога од целокупног негдашњег српског војног и политичког руководства, осуђеног на нешто мање од хиљаду година робије укупно, па ни за генерала којем није доказана ниједна кривица, али је осуђен зато што је по свом положају „морао знати” (!) за постојање „удруженог злочиначког подухвата”, као ни за човека коме се суди, и Бог зна до када ће му се судити, за класични вербални деликт, притом блажи од ратних поклича појединих светских моћника. Код Орвела – све животиње на фарми су једнаке, а неке су мало више једнаке. У Хагу – сви оптужени су једнаки, а неки су мало више једнаки.
    Хашки суд тешко да после свог најновијег подвига може да задржи часни назив суда, а ни атрибут међународног суда, будући да његову непристрасност не оспоравају само мала и слаба Србија, или Република Српска, или Српска Православна Црква, него и неке од највећих и најутицајнијих земаља света, као и истакнути интелектуалци и угледне личности у земљама Европске уније и НАТО-пакта, укључујући и САД.
    Упркос огорчењу и моралној индигнацији, нећу се придружити онима који би хашки трибунал најрадије именовали институцијом за гоњење и кажњавање Срба, у међувремену сатанизованих и проглашених кривцима за све и свашта (тако недавно и светски позната хуманисткиња, Медлин Олбрајт, културно довикује неким људима у родној Чешкој: „Ви сте одвратни Срби!”). Радије предлажем „политички коректну” одредницу хашки казнени трибунал. Јер, његови оснивачи и финансијери и тврде да он кажњава доказане злочине, а пушта на слободу невине и узорне грађане, као, на прилику, ових дана два хрватска генерала, а притом Србима нико не брани да – гласно или, још боље, у себи – придев казнени тумаче као ограничен на њих или намењен њима. Коме је, уосталом, у врлом новом свету и поретку стало до мишљењâ и осећањâ минорних или, по другим изворима, одвратних Срба?
    Претходна политичка елита Србије остала је запамћена као носилац безалтернативног евроентузијазма, па и правог правцатог евроидоло-поклонства. Данашња је еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности. Немам намеру да је позивам на антиевропску позицију због срамне хашке пресуде, али се надам да ће та пресуда знатно допринети њеном отрежњењу од неких заноса, односно да ће код ње преовладати морално оправданији, духовно здравији и историјски реалистичнији дух – дух евротрезвености и европредострожности. Без њега ће она тешко положити испит пред народом, историјом и будућношћу Србије.
    У свему овоме јавља се и знак наде, а уједно утеха свима нама: хашка „правда” није ни једина ни коначна правда на свету. Поред ње постоји и историјска правда на суду моралне свести и савести човечанства, а изнад ње постоји и после ње постојаће, довека, вечна правда Божја, израз Суда Божјег. Суд Божји једини је непристрасан и свеобухватан: не испитује само зло и добро на тлу бивше Југославије него свугде и код свих.
    Као православни хришћани, позвани смо да живимо по правди и у љубави, имајући мир са свима колико до нас стоји, и да у молитви иштемо од Господа добар одговор на суду Христовом.
    Извор: Информативна служба Епархије бачке
    This post has been promoted to an article
×