Jump to content

Иван Недић

Теолог
  • Број садржаја

    2574
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Иван Недић got a reaction from Милан Меденица :) in Karleuša ponovo provocira: Zovem se Isus   
    Хахаха ал' ју је оправио! "Само промениш канал..."
  2. Волим
    Иван Недић got a reaction from Лидија Миленковић in Karleuša ponovo provocira: Zovem se Isus   
    Хахаха ал' ју је оправио! "Само промениш канал..."
  3. Волим
    Иван Недић got a reaction from obi-wan in Karleuša ponovo provocira: Zovem se Isus   
    Хахаха ал' ју је оправио! "Само промениш канал..."
  4. Волим
    Иван Недић got a reaction from Иван ♪♫ in Слике форумаша   
    Ево и овде да поставим са божићног саборовања, да буде на једном месту




  5. Волим
    Иван Недић got a reaction from anajrim in Слике форумаша   
    Ево и овде да поставим са божићног саборовања, да буде на једном месту




  6. Волим
    Иван Недић got a reaction from Хелена Вујовић in О контрацептивним средствима   
    Уважени форумаши,
    Осећам се обавезним да напишем нешто најосновније на дотичну тему. Ако тема већ постоји, опростите.
    Наиме, моја трудна супруга посећује вежбе и предавања у тзв. превентивном гинеколошком центру локалног дома здравља. На једном од предавања трудницама је упућен следећи, фрапантан савет. Наиме, наводно је идеално да од порођаја до почетка следеће трудноће прође чак две (!) године. То и није, наравно, толико фрапантно (мада је бесмислено чекати две године). Оно што је фрапантно јесте савет о, цитирам, "најбољем начину да се не затрудни" у току те две године. Елем, жена треба да стави контрацептивну спиралу и - "мирна" је.
    Помислио сам - ко зна колико је сестара хришћанки које, једноставно, не знају шта спирана, заправо, чини и како функционише, те је у незнању могу уградити, мислећи да је њено дејство једнако дејству презерватива.
    Укратко, спирала не спречава зачеће. Она спречава да се већ оплођена јајна ћелија (дакле, према хришћанском виђењу ствари - новостворени човек) усади у материцу. Последица тога је да оплођена јајна ћелија умире и излучује се кроз редовни женски сектрет.
    Према томе, са хришћанског гледишта, контрацептивна спирала је етички једнака вишеструком абортусу!!!
    Исто тако, има жена које роде одређени број деце, а затим уграде спиралу, коју носе до краја живота (односно мењају је на 3 до 5 година, колико јој је рок трајања). Ово је страшан грех, и то треба разглашавати у црквеним круговима, како Непријатељ не би "уловио једног од ових малих".
  7. Волим
    Иван Недић got a reaction from anajrim in Karleuša ponovo provocira: Zovem se Isus   
    Хахаха ал' ју је оправио! "Само промениш канал..."
  8. Волим
    Иван Недић got a reaction from Милан Меденица :) in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Браћо и сестре форумаши,
    моја супруга Јелена треба да се породи ових дана.
  9. Волим
    Иван Недић got a reaction from Дуња in О контрацептивним средствима   
    Уважени форумаши,
    Осећам се обавезним да напишем нешто најосновније на дотичну тему. Ако тема већ постоји, опростите.
    Наиме, моја трудна супруга посећује вежбе и предавања у тзв. превентивном гинеколошком центру локалног дома здравља. На једном од предавања трудницама је упућен следећи, фрапантан савет. Наиме, наводно је идеално да од порођаја до почетка следеће трудноће прође чак две (!) године. То и није, наравно, толико фрапантно (мада је бесмислено чекати две године). Оно што је фрапантно јесте савет о, цитирам, "најбољем начину да се не затрудни" у току те две године. Елем, жена треба да стави контрацептивну спиралу и - "мирна" је.
    Помислио сам - ко зна колико је сестара хришћанки које, једноставно, не знају шта спирана, заправо, чини и како функционише, те је у незнању могу уградити, мислећи да је њено дејство једнако дејству презерватива.
    Укратко, спирала не спречава зачеће. Она спречава да се већ оплођена јајна ћелија (дакле, према хришћанском виђењу ствари - новостворени човек) усади у материцу. Последица тога је да оплођена јајна ћелија умире и излучује се кроз редовни женски сектрет.
    Према томе, са хришћанског гледишта, контрацептивна спирала је етички једнака вишеструком абортусу!!!
    Исто тако, има жена које роде одређени број деце, а затим уграде спиралу, коју носе до краја живота (односно мењају је на 3 до 5 година, колико јој је рок трајања). Ово је страшан грех, и то треба разглашавати у црквеним круговима, како Непријатељ не би "уловио једног од ових малих".
  10. Волим
    Иван Недић got a reaction from Хелена Вујовић in О контрацептивним средствима   
    Свеједно, док постоји реална шанса да се намерно уништи већ оплођена јајна ћелија - то је равно свесном абортусу. Исто тако, осим хормонске спирале постоје и друге, које имају искључиво такво дејство да спречавају преживљавање оплођене јајне ћелије.
    А то за две године - све је то релативно. Наше бабе рађале сваке године, и ништа им није фалило, нити је деци ишта фалило. Е сад, што смо ми "опуштена" генерација и "варијанта" - то је већ друго питање. Много тога је ствар навике.
  11. Волим
    Иван Недић got a reaction from Andre Williams in О контрацептивним средствима   
    Уважени форумаши,
    Осећам се обавезним да напишем нешто најосновније на дотичну тему. Ако тема већ постоји, опростите.
    Наиме, моја трудна супруга посећује вежбе и предавања у тзв. превентивном гинеколошком центру локалног дома здравља. На једном од предавања трудницама је упућен следећи, фрапантан савет. Наиме, наводно је идеално да од порођаја до почетка следеће трудноће прође чак две (!) године. То и није, наравно, толико фрапантно (мада је бесмислено чекати две године). Оно што је фрапантно јесте савет о, цитирам, "најбољем начину да се не затрудни" у току те две године. Елем, жена треба да стави контрацептивну спиралу и - "мирна" је.
    Помислио сам - ко зна колико је сестара хришћанки које, једноставно, не знају шта спирана, заправо, чини и како функционише, те је у незнању могу уградити, мислећи да је њено дејство једнако дејству презерватива.
    Укратко, спирала не спречава зачеће. Она спречава да се већ оплођена јајна ћелија (дакле, према хришћанском виђењу ствари - новостворени човек) усади у материцу. Последица тога је да оплођена јајна ћелија умире и излучује се кроз редовни женски сектрет.
    Према томе, са хришћанског гледишта, контрацептивна спирала је етички једнака вишеструком абортусу!!!
    Исто тако, има жена које роде одређени број деце, а затим уграде спиралу, коју носе до краја живота (односно мењају је на 3 до 5 година, колико јој је рок трајања). Ово је страшан грех, и то треба разглашавати у црквеним круговима, како Непријатељ не би "уловио једног од ових малих".
  12. Волим
    Иван Недић got a reaction from Иван ♪♫ in Божић у Дубоки 2012.   
    Јутрос пре свитања малени али храбри Daewoo Tico sx, са воланом у неискусној али ентузијастичкој руци моје супруге, кренуо је из Младеновца пут Дубоке.
    Ево како је то изгледало
    http://www.flickr.com/photos/[email protected]/sets/72157628764609579/
    Христос се роди!
  13. Волим
    Иван Недић got a reaction from Хелена Вујовић in О контрацептивним средствима   
    Ма шта сте се ухватили "две године" па "две године"?! То сам ионако споменуо успут. Није ми ни на крај памети било да "постављам норму". Тему сам поставио у контексту објективних биолошких и физиолошких способности.
    Слажем се са новокрштеном сестром, али сам у Москви имао прилике да се упознам са десетак (црквених!) женских особа у најбољој снази (између 25 и 45 година), које рађају годину за годином, ништа им не фали, а деца су им жива и здрава, или, како би рекли Руси, "живы и здравствуют". Уосталом, медицина је доста узнапредовала, па су тим пре веће шансе да многобројне трудноће прођу како треба.
    Знате, ми, црквени Срби, смо под доста снажним утицајем савремених трендова малодетности. Код Руса није тако. У Руској Цркви је идеал да брачни пар има што више деце, и то је идеал који се недвосмислено проповеда. (Да се оградим, то ни на крај памети не значи презир према онима који не могу да имају децу. Познајем, на пример, свештеника који је у свом московском храму дубоко цењен, нарочито као саветник за проблеме омладине; његову репутацију и вољеност ни најмање не умањује чињеница што не може да има децу). Како то да Црква не мења наш самозатворени и полусамодовољни став - не могу да схватим.
  14. Волим
    Иван Недић got a reaction from Andre Williams in Божић у Дубоки 2012.   
    Јутрос пре свитања малени али храбри Daewoo Tico sx, са воланом у неискусној али ентузијастичкој руци моје супруге, кренуо је из Младеновца пут Дубоке.
    Ево како је то изгледало
    http://www.flickr.com/photos/[email protected]/sets/72157628764609579/
    Христос се роди!
  15. Волим
    Иван Недић got a reaction from Пг in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    ЈОВАН,
    по милости Божијој архиепископ охридски и митрополит скопски, свој пуноћи наше најсветије Архиепископије охридске. Благодат, милост и мир од рођеног у Витлејему Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа!
    Браћо саслужитељи и у Христу возљубљена чеда!
    И ове године божићну посланицу шаљемо вам из затвора, истовремено, по речима светог Златоуста, „благодарећи и славећи Бога за све“. Црква никада не заборавља да је сам Господ Христос био у затвору, да су и многи од апостола и отаца исто тако били у затвору. Управо зато, имајући пред очима свето предање Цркве, од срца опраштамо онима који су нас сместили у затвор, будући сами ван Цркве. Ах, када би историја само могла избрисати сву мржњу оних који гоне нашу Цркву и сва њихова дела против Цркве! Али, с обзиром да је Христос изгнан из града, и да је требало да се роди у пећини, то и затвор нека буде место прославе Рођења Христовог, будући да је управо Христос својим затвореништвом осветио и сам затвор, а својим рођењем целу творевину.
    Возљубљени, мали је број рођења које наша света Црква обележава и слави. То су: Рођење Христовог Претече Јована, Рођење пресвете Богородице, и само још, како неки предивно говоре, „мајка свих празника“ – Рођење Христово.
    Овога дана свет се приближио догађају после кога више ништа није као пре. Догађају којим је подељено време. Догађају којим се испунио Стари завет и започео Нови завет људи са Богом. То је био и догађај у ком су се старе приче сусреле са својом садашњношћу, али и са својом будућношћу. Догађај који је значио загрљај Бога и човека, загрљај вековима очекивани. Овај преславни догађај рођења Христовог православни теолози су окарактерисали као чин када „Логос постаде тело и настани се међу нама“, као што касније сведочи и возљубљени ученик Господњи Јован. „Једино ново под сунцем“ што се догодило од Шестоднева, па све до данас. Управо то рођење ми данас сведочимо и празнујемо.
    Та новост под овом небеском капом, браћо и сестре, највећи је и најзначајнији догађај за нас људе и нашу људску природу. Бог постаде човек, узевши на себе нашу палу природу. Али, као Бог, он пази да не наруши божанско назначење које нам је даровао, онаквима какве нас је створио , наше назначење слободних бића. Према томе, ми и даље имамо могућност да, по својој слободи, не прихватимо тај загрљај, па чак и да га одбацимо. Зато богослов Јован вели: „Дође својима и своји га не примише“ (Јн 1, 10–11). Али, који су то његови који га нису примили? Нису ли то они којима је магнетизам овоземаљског себеугађања на познате и непознате начине важнији од нашега Спаситеља и целокупне творевине? Нису ли то они који обманама и самообманама робују оцу лажи, који је обмануо и наше прародитеље? Нису ли то они који од заслепљујућег, те према томе лажног сјаја овога света не виде Светлост која се ноћас рађа у витлејемској пећини, него по обичају од пећине праве позориште? И не поручује ли наш спаситељ управо овим новим фарисејима и изругивачима светиње, ни по чему другачијима од тадашњих: „Дом мој је дом молитве, а ви од њега направисте разбојничку пећину“ (Лк 19, 46)? А колико је небројено таквих пећина данас у нашој отаџбини и, на крају, нису ли њихови саздатељи исти они који живе, лажно се представљајући као Божија Црква, па обманути и опијени својом самодовољношћу, маме и обмањују народ, који покушава да пије са одавно усахлог извора?
    Шта бисмо ми, возљубљени, могли значајно и моћно да им поручимо и посведочимо, ове најсветлије ноћи откад постоји света и човека, њима који до дан-данас не виде, не чују нити желе да чују онога коме се поклонила и коме се непрестано поклања цела природа, сва земаљска творевина и цела васељена? Шта бисмо поручили онима који непрестано цепају Христову одећу, иако знају да нема већег греха од поткопавања јединства и саборности Цркве?
    Свакако, смирено бисмо могли да им предочимо наше лично искуство заједнице са живим Богом. Да им понудимо свој лични удео, јер је то једино што ће остати нераспадљиво, једино истинито, силно и плодотворно, што ће моћи посведочити у наше име.
    Које је наше аутентично искуство? То је управо оно због чега нас гоне и прогоне моћници овога света, како вели божански јеванђелист Јован Богослов: „Цео свет у злу лежи“ (1Јн 5, 19). То је наше живо сведочанство и искуство већ споменутог загрљаја са живим Богом, са недавно рођеним Богодететом. То је оно што разобличава наше гонитеље. То је оно што верно и недвосмислено чувамо већ, ево, десет година, понекад у околностима које често превазилазе свако достојанство времена у ком живи данашњи човек.
    Управо то искуство, браћо и сестре, је нешто највредније што имамо у свом животу, јер нас оно на најприснији начин идентификује са онима које призивамо у својим молитвама и на чије заступништво пред новорођеним Богодететом се надамо, са онима који су одавно овенчани светитељским и мученичким венцима, са онима који су били гоњени, мучени и убијани само зато што су бескомпромисно, по цену и сопственог живота, исповедали своју веру у Христа и његову Цркву, његово тело. То нас искуство, најдража чеда у Христу, ево већ деценију на најнепосреднији могући начин идентификује са оним који пострада за нас! То је оно по чему ће свако од нас на најприснији начин чично бити препознат од стране самога Христа, по његовој речи: „Ако мене гоне и вас ће гонити“ (Јн 15, 20).
    То је искуство јединства Цркве Христове, искуство његове невесте, искуство које је у мукама рођено управо из тог загрљаја са целом васељеном.
    Својим рођењем, Христос је на највиши могући ниво уздигао човеков дух, душу и тело, као и целокупну материју. Дајући нам себе и примајући нас онакве какви смо у себе, кроз свету евхаристију, кроз свето причешће, у једину суштинску заједницу, која је спасоносни начин живота у јединству са живим Богом, а самим тим и победе над последњим непријатељем – победе над смрћу.
    Зато, највољенија браћо и сестре, позивамо свој народ и све људе око себе на слободно корачање путем, путем промена који нас води у Цркву, у једну, свету, саборну и апостолску Цркву новорођеног Богодетета и Спаситеља нашег Исуса Христа.
    Преобразимо, браћо и сестре, све оно што нас везује само за земаљско, свуцимо са себе све лажно и пропадљиво, па се слободно и одговорно бацимо у његов спасоносни загрљај, загрљај из кога извире сам вечни живот, загрљај који је заједница, а заједница је Црква – а Црква, браћо и сестре, је спасење!
    Христос се роди!
    На Божић 2011,
    из затвора Идризово.
    Са македонског превели Јелена и Иван Недић
  16. Волим
    Иван Недић је реаговао/ла на Sophrosyne у Тема јасна из прве поруке   
  17. Волим
    Иван Недић got a reaction from dragisa in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    ЈОВАН,
    по милости Божијој архиепископ охридски и митрополит скопски, свој пуноћи наше најсветије Архиепископије охридске. Благодат, милост и мир од рођеног у Витлејему Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа!
    Браћо саслужитељи и у Христу возљубљена чеда!
    И ове године божићну посланицу шаљемо вам из затвора, истовремено, по речима светог Златоуста, „благодарећи и славећи Бога за све“. Црква никада не заборавља да је сам Господ Христос био у затвору, да су и многи од апостола и отаца исто тако били у затвору. Управо зато, имајући пред очима свето предање Цркве, од срца опраштамо онима који су нас сместили у затвор, будући сами ван Цркве. Ах, када би историја само могла избрисати сву мржњу оних који гоне нашу Цркву и сва њихова дела против Цркве! Али, с обзиром да је Христос изгнан из града, и да је требало да се роди у пећини, то и затвор нека буде место прославе Рођења Христовог, будући да је управо Христос својим затвореништвом осветио и сам затвор, а својим рођењем целу творевину.
    Возљубљени, мали је број рођења које наша света Црква обележава и слави. То су: Рођење Христовог Претече Јована, Рођење пресвете Богородице, и само још, како неки предивно говоре, „мајка свих празника“ – Рођење Христово.
    Овога дана свет се приближио догађају после кога више ништа није као пре. Догађају којим је подељено време. Догађају којим се испунио Стари завет и започео Нови завет људи са Богом. То је био и догађај у ком су се старе приче сусреле са својом садашњношћу, али и са својом будућношћу. Догађај који је значио загрљај Бога и човека, загрљај вековима очекивани. Овај преславни догађај рођења Христовог православни теолози су окарактерисали као чин када „Логос постаде тело и настани се међу нама“, као што касније сведочи и возљубљени ученик Господњи Јован. „Једино ново под сунцем“ што се догодило од Шестоднева, па све до данас. Управо то рођење ми данас сведочимо и празнујемо.
    Та новост под овом небеском капом, браћо и сестре, највећи је и најзначајнији догађај за нас људе и нашу људску природу. Бог постаде човек, узевши на себе нашу палу природу. Али, као Бог, он пази да не наруши божанско назначење које нам је даровао, онаквима какве нас је створио , наше назначење слободних бића. Према томе, ми и даље имамо могућност да, по својој слободи, не прихватимо тај загрљај, па чак и да га одбацимо. Зато богослов Јован вели: „Дође својима и своји га не примише“ (Јн 1, 10–11). Али, који су то његови који га нису примили? Нису ли то они којима је магнетизам овоземаљског себеугађања на познате и непознате начине важнији од нашега Спаситеља и целокупне творевине? Нису ли то они који обманама и самообманама робују оцу лажи, који је обмануо и наше прародитеље? Нису ли то они који од заслепљујућег, те према томе лажног сјаја овога света не виде Светлост која се ноћас рађа у витлејемској пећини, него по обичају од пећине праве позориште? И не поручује ли наш спаситељ управо овим новим фарисејима и изругивачима светиње, ни по чему другачијима од тадашњих: „Дом мој је дом молитве, а ви од њега направисте разбојничку пећину“ (Лк 19, 46)? А колико је небројено таквих пећина данас у нашој отаџбини и, на крају, нису ли њихови саздатељи исти они који живе, лажно се представљајући као Божија Црква, па обманути и опијени својом самодовољношћу, маме и обмањују народ, који покушава да пије са одавно усахлог извора?
    Шта бисмо ми, возљубљени, могли значајно и моћно да им поручимо и посведочимо, ове најсветлије ноћи откад постоји света и човека, њима који до дан-данас не виде, не чују нити желе да чују онога коме се поклонила и коме се непрестано поклања цела природа, сва земаљска творевина и цела васељена? Шта бисмо поручили онима који непрестано цепају Христову одећу, иако знају да нема већег греха од поткопавања јединства и саборности Цркве?
    Свакако, смирено бисмо могли да им предочимо наше лично искуство заједнице са живим Богом. Да им понудимо свој лични удео, јер је то једино што ће остати нераспадљиво, једино истинито, силно и плодотворно, што ће моћи посведочити у наше име.
    Које је наше аутентично искуство? То је управо оно због чега нас гоне и прогоне моћници овога света, како вели божански јеванђелист Јован Богослов: „Цео свет у злу лежи“ (1Јн 5, 19). То је наше живо сведочанство и искуство већ споменутог загрљаја са живим Богом, са недавно рођеним Богодететом. То је оно што разобличава наше гонитеље. То је оно што верно и недвосмислено чувамо већ, ево, десет година, понекад у околностима које често превазилазе свако достојанство времена у ком живи данашњи човек.
    Управо то искуство, браћо и сестре, је нешто највредније што имамо у свом животу, јер нас оно на најприснији начин идентификује са онима које призивамо у својим молитвама и на чије заступништво пред новорођеним Богодететом се надамо, са онима који су одавно овенчани светитељским и мученичким венцима, са онима који су били гоњени, мучени и убијани само зато што су бескомпромисно, по цену и сопственог живота, исповедали своју веру у Христа и његову Цркву, његово тело. То нас искуство, најдража чеда у Христу, ево већ деценију на најнепосреднији могући начин идентификује са оним који пострада за нас! То је оно по чему ће свако од нас на најприснији начин чично бити препознат од стране самога Христа, по његовој речи: „Ако мене гоне и вас ће гонити“ (Јн 15, 20).
    То је искуство јединства Цркве Христове, искуство његове невесте, искуство које је у мукама рођено управо из тог загрљаја са целом васељеном.
    Својим рођењем, Христос је на највиши могући ниво уздигао човеков дух, душу и тело, као и целокупну материју. Дајући нам себе и примајући нас онакве какви смо у себе, кроз свету евхаристију, кроз свето причешће, у једину суштинску заједницу, која је спасоносни начин живота у јединству са живим Богом, а самим тим и победе над последњим непријатељем – победе над смрћу.
    Зато, највољенија браћо и сестре, позивамо свој народ и све људе око себе на слободно корачање путем, путем промена који нас води у Цркву, у једну, свету, саборну и апостолску Цркву новорођеног Богодетета и Спаситеља нашег Исуса Христа.
    Преобразимо, браћо и сестре, све оно што нас везује само за земаљско, свуцимо са себе све лажно и пропадљиво, па се слободно и одговорно бацимо у његов спасоносни загрљај, загрљај из кога извире сам вечни живот, загрљај који је заједница, а заједница је Црква – а Црква, браћо и сестре, је спасење!
    Христос се роди!
    На Божић 2011,
    из затвора Идризово.
    Са македонског превели Јелена и Иван Недић
  18. Волим
    Иван Недић got a reaction from Аљонка in Kopa kanale, svira i studira teologiju   
    Куме госпођо!
    Осећам изузетно поштовање према Циганима који су успели да се извуку из цигањске (намерно кажем "цигањске" као нешто погрдно, за разлику од неутралног "циганске") колотечине, а при томе се не стиде своје националне припадности
  19. Волим
    Иван Недић got a reaction from ipolit in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    ЈОВАН,
    по милости Божијој архиепископ охридски и митрополит скопски, свој пуноћи наше најсветије Архиепископије охридске. Благодат, милост и мир од рођеног у Витлејему Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа!
    Браћо саслужитељи и у Христу возљубљена чеда!
    И ове године божићну посланицу шаљемо вам из затвора, истовремено, по речима светог Златоуста, „благодарећи и славећи Бога за све“. Црква никада не заборавља да је сам Господ Христос био у затвору, да су и многи од апостола и отаца исто тако били у затвору. Управо зато, имајући пред очима свето предање Цркве, од срца опраштамо онима који су нас сместили у затвор, будући сами ван Цркве. Ах, када би историја само могла избрисати сву мржњу оних који гоне нашу Цркву и сва њихова дела против Цркве! Али, с обзиром да је Христос изгнан из града, и да је требало да се роди у пећини, то и затвор нека буде место прославе Рођења Христовог, будући да је управо Христос својим затвореништвом осветио и сам затвор, а својим рођењем целу творевину.
    Возљубљени, мали је број рођења које наша света Црква обележава и слави. То су: Рођење Христовог Претече Јована, Рођење пресвете Богородице, и само још, како неки предивно говоре, „мајка свих празника“ – Рођење Христово.
    Овога дана свет се приближио догађају после кога више ништа није као пре. Догађају којим је подељено време. Догађају којим се испунио Стари завет и започео Нови завет људи са Богом. То је био и догађај у ком су се старе приче сусреле са својом садашњношћу, али и са својом будућношћу. Догађај који је значио загрљај Бога и човека, загрљај вековима очекивани. Овај преславни догађај рођења Христовог православни теолози су окарактерисали као чин када „Логос постаде тело и настани се међу нама“, као што касније сведочи и возљубљени ученик Господњи Јован. „Једино ново под сунцем“ што се догодило од Шестоднева, па све до данас. Управо то рођење ми данас сведочимо и празнујемо.
    Та новост под овом небеском капом, браћо и сестре, највећи је и најзначајнији догађај за нас људе и нашу људску природу. Бог постаде човек, узевши на себе нашу палу природу. Али, као Бог, он пази да не наруши божанско назначење које нам је даровао, онаквима какве нас је створио , наше назначење слободних бића. Према томе, ми и даље имамо могућност да, по својој слободи, не прихватимо тај загрљај, па чак и да га одбацимо. Зато богослов Јован вели: „Дође својима и своји га не примише“ (Јн 1, 10–11). Али, који су то његови који га нису примили? Нису ли то они којима је магнетизам овоземаљског себеугађања на познате и непознате начине важнији од нашега Спаситеља и целокупне творевине? Нису ли то они који обманама и самообманама робују оцу лажи, који је обмануо и наше прародитеље? Нису ли то они који од заслепљујућег, те према томе лажног сјаја овога света не виде Светлост која се ноћас рађа у витлејемској пећини, него по обичају од пећине праве позориште? И не поручује ли наш спаситељ управо овим новим фарисејима и изругивачима светиње, ни по чему другачијима од тадашњих: „Дом мој је дом молитве, а ви од њега направисте разбојничку пећину“ (Лк 19, 46)? А колико је небројено таквих пећина данас у нашој отаџбини и, на крају, нису ли њихови саздатељи исти они који живе, лажно се представљајући као Божија Црква, па обманути и опијени својом самодовољношћу, маме и обмањују народ, који покушава да пије са одавно усахлог извора?
    Шта бисмо ми, возљубљени, могли значајно и моћно да им поручимо и посведочимо, ове најсветлије ноћи откад постоји света и човека, њима који до дан-данас не виде, не чују нити желе да чују онога коме се поклонила и коме се непрестано поклања цела природа, сва земаљска творевина и цела васељена? Шта бисмо поручили онима који непрестано цепају Христову одећу, иако знају да нема већег греха од поткопавања јединства и саборности Цркве?
    Свакако, смирено бисмо могли да им предочимо наше лично искуство заједнице са живим Богом. Да им понудимо свој лични удео, јер је то једино што ће остати нераспадљиво, једино истинито, силно и плодотворно, што ће моћи посведочити у наше име.
    Које је наше аутентично искуство? То је управо оно због чега нас гоне и прогоне моћници овога света, како вели божански јеванђелист Јован Богослов: „Цео свет у злу лежи“ (1Јн 5, 19). То је наше живо сведочанство и искуство већ споменутог загрљаја са живим Богом, са недавно рођеним Богодететом. То је оно што разобличава наше гонитеље. То је оно што верно и недвосмислено чувамо већ, ево, десет година, понекад у околностима које често превазилазе свако достојанство времена у ком живи данашњи човек.
    Управо то искуство, браћо и сестре, је нешто највредније што имамо у свом животу, јер нас оно на најприснији начин идентификује са онима које призивамо у својим молитвама и на чије заступништво пред новорођеним Богодететом се надамо, са онима који су одавно овенчани светитељским и мученичким венцима, са онима који су били гоњени, мучени и убијани само зато што су бескомпромисно, по цену и сопственог живота, исповедали своју веру у Христа и његову Цркву, његово тело. То нас искуство, најдража чеда у Христу, ево већ деценију на најнепосреднији могући начин идентификује са оним који пострада за нас! То је оно по чему ће свако од нас на најприснији начин чично бити препознат од стране самога Христа, по његовој речи: „Ако мене гоне и вас ће гонити“ (Јн 15, 20).
    То је искуство јединства Цркве Христове, искуство његове невесте, искуство које је у мукама рођено управо из тог загрљаја са целом васељеном.
    Својим рођењем, Христос је на највиши могући ниво уздигао човеков дух, душу и тело, као и целокупну материју. Дајући нам себе и примајући нас онакве какви смо у себе, кроз свету евхаристију, кроз свето причешће, у једину суштинску заједницу, која је спасоносни начин живота у јединству са живим Богом, а самим тим и победе над последњим непријатељем – победе над смрћу.
    Зато, највољенија браћо и сестре, позивамо свој народ и све људе око себе на слободно корачање путем, путем промена који нас води у Цркву, у једну, свету, саборну и апостолску Цркву новорођеног Богодетета и Спаситеља нашег Исуса Христа.
    Преобразимо, браћо и сестре, све оно што нас везује само за земаљско, свуцимо са себе све лажно и пропадљиво, па се слободно и одговорно бацимо у његов спасоносни загрљај, загрљај из кога извире сам вечни живот, загрљај који је заједница, а заједница је Црква – а Црква, браћо и сестре, је спасење!
    Христос се роди!
    На Божић 2011,
    из затвора Идризово.
    Са македонског превели Јелена и Иван Недић
  20. Волим
    Иван Недић got a reaction from Александрида in Kopa kanale, svira i studira teologiju   
    Куме госпођо!
    Осећам изузетно поштовање према Циганима који су успели да се извуку из цигањске (намерно кажем "цигањске" као нешто погрдно, за разлику од неутралног "циганске") колотечине, а при томе се не стиде своје националне припадности
  21. Волим
    Иван Недић got a reaction from Walter in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    ЈОВАН,
    по милости Божијој архиепископ охридски и митрополит скопски, свој пуноћи наше најсветије Архиепископије охридске. Благодат, милост и мир од рођеног у Витлејему Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа!
    Браћо саслужитељи и у Христу возљубљена чеда!
    И ове године божићну посланицу шаљемо вам из затвора, истовремено, по речима светог Златоуста, „благодарећи и славећи Бога за све“. Црква никада не заборавља да је сам Господ Христос био у затвору, да су и многи од апостола и отаца исто тако били у затвору. Управо зато, имајући пред очима свето предање Цркве, од срца опраштамо онима који су нас сместили у затвор, будући сами ван Цркве. Ах, када би историја само могла избрисати сву мржњу оних који гоне нашу Цркву и сва њихова дела против Цркве! Али, с обзиром да је Христос изгнан из града, и да је требало да се роди у пећини, то и затвор нека буде место прославе Рођења Христовог, будући да је управо Христос својим затвореништвом осветио и сам затвор, а својим рођењем целу творевину.
    Возљубљени, мали је број рођења које наша света Црква обележава и слави. То су: Рођење Христовог Претече Јована, Рођење пресвете Богородице, и само још, како неки предивно говоре, „мајка свих празника“ – Рођење Христово.
    Овога дана свет се приближио догађају после кога више ништа није као пре. Догађају којим је подељено време. Догађају којим се испунио Стари завет и започео Нови завет људи са Богом. То је био и догађај у ком су се старе приче сусреле са својом садашњношћу, али и са својом будућношћу. Догађај који је значио загрљај Бога и човека, загрљај вековима очекивани. Овај преславни догађај рођења Христовог православни теолози су окарактерисали као чин када „Логос постаде тело и настани се међу нама“, као што касније сведочи и возљубљени ученик Господњи Јован. „Једино ново под сунцем“ што се догодило од Шестоднева, па све до данас. Управо то рођење ми данас сведочимо и празнујемо.
    Та новост под овом небеском капом, браћо и сестре, највећи је и најзначајнији догађај за нас људе и нашу људску природу. Бог постаде човек, узевши на себе нашу палу природу. Али, као Бог, он пази да не наруши божанско назначење које нам је даровао, онаквима какве нас је створио , наше назначење слободних бића. Према томе, ми и даље имамо могућност да, по својој слободи, не прихватимо тај загрљај, па чак и да га одбацимо. Зато богослов Јован вели: „Дође својима и своји га не примише“ (Јн 1, 10–11). Али, који су то његови који га нису примили? Нису ли то они којима је магнетизам овоземаљског себеугађања на познате и непознате начине важнији од нашега Спаситеља и целокупне творевине? Нису ли то они који обманама и самообманама робују оцу лажи, који је обмануо и наше прародитеље? Нису ли то они који од заслепљујућег, те према томе лажног сјаја овога света не виде Светлост која се ноћас рађа у витлејемској пећини, него по обичају од пећине праве позориште? И не поручује ли наш спаситељ управо овим новим фарисејима и изругивачима светиње, ни по чему другачијима од тадашњих: „Дом мој је дом молитве, а ви од њега направисте разбојничку пећину“ (Лк 19, 46)? А колико је небројено таквих пећина данас у нашој отаџбини и, на крају, нису ли њихови саздатељи исти они који живе, лажно се представљајући као Божија Црква, па обманути и опијени својом самодовољношћу, маме и обмањују народ, који покушава да пије са одавно усахлог извора?
    Шта бисмо ми, возљубљени, могли значајно и моћно да им поручимо и посведочимо, ове најсветлије ноћи откад постоји света и човека, њима који до дан-данас не виде, не чују нити желе да чују онога коме се поклонила и коме се непрестано поклања цела природа, сва земаљска творевина и цела васељена? Шта бисмо поручили онима који непрестано цепају Христову одећу, иако знају да нема већег греха од поткопавања јединства и саборности Цркве?
    Свакако, смирено бисмо могли да им предочимо наше лично искуство заједнице са живим Богом. Да им понудимо свој лични удео, јер је то једино што ће остати нераспадљиво, једино истинито, силно и плодотворно, што ће моћи посведочити у наше име.
    Које је наше аутентично искуство? То је управо оно због чега нас гоне и прогоне моћници овога света, како вели божански јеванђелист Јован Богослов: „Цео свет у злу лежи“ (1Јн 5, 19). То је наше живо сведочанство и искуство већ споменутог загрљаја са живим Богом, са недавно рођеним Богодететом. То је оно што разобличава наше гонитеље. То је оно што верно и недвосмислено чувамо већ, ево, десет година, понекад у околностима које често превазилазе свако достојанство времена у ком живи данашњи човек.
    Управо то искуство, браћо и сестре, је нешто највредније што имамо у свом животу, јер нас оно на најприснији начин идентификује са онима које призивамо у својим молитвама и на чије заступништво пред новорођеним Богодететом се надамо, са онима који су одавно овенчани светитељским и мученичким венцима, са онима који су били гоњени, мучени и убијани само зато што су бескомпромисно, по цену и сопственог живота, исповедали своју веру у Христа и његову Цркву, његово тело. То нас искуство, најдража чеда у Христу, ево већ деценију на најнепосреднији могући начин идентификује са оним који пострада за нас! То је оно по чему ће свако од нас на најприснији начин чично бити препознат од стране самога Христа, по његовој речи: „Ако мене гоне и вас ће гонити“ (Јн 15, 20).
    То је искуство јединства Цркве Христове, искуство његове невесте, искуство које је у мукама рођено управо из тог загрљаја са целом васељеном.
    Својим рођењем, Христос је на највиши могући ниво уздигао човеков дух, душу и тело, као и целокупну материју. Дајући нам себе и примајући нас онакве какви смо у себе, кроз свету евхаристију, кроз свето причешће, у једину суштинску заједницу, која је спасоносни начин живота у јединству са живим Богом, а самим тим и победе над последњим непријатељем – победе над смрћу.
    Зато, највољенија браћо и сестре, позивамо свој народ и све људе око себе на слободно корачање путем, путем промена који нас води у Цркву, у једну, свету, саборну и апостолску Цркву новорођеног Богодетета и Спаситеља нашег Исуса Христа.
    Преобразимо, браћо и сестре, све оно што нас везује само за земаљско, свуцимо са себе све лажно и пропадљиво, па се слободно и одговорно бацимо у његов спасоносни загрљај, загрљај из кога извире сам вечни живот, загрљај који је заједница, а заједница је Црква – а Црква, браћо и сестре, је спасење!
    Христос се роди!
    На Божић 2011,
    из затвора Идризово.
    Са македонског превели Јелена и Иван Недић
  22. Волим
    Guest
    Иван Недић got a reaction from Guest in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    ЈОВАН,
    по милости Божијој архиепископ охридски и митрополит скопски, свој пуноћи наше најсветије Архиепископије охридске. Благодат, милост и мир од рођеног у Витлејему Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа!
    Браћо саслужитељи и у Христу возљубљена чеда!
    И ове године божићну посланицу шаљемо вам из затвора, истовремено, по речима светог Златоуста, „благодарећи и славећи Бога за све“. Црква никада не заборавља да је сам Господ Христос био у затвору, да су и многи од апостола и отаца исто тако били у затвору. Управо зато, имајући пред очима свето предање Цркве, од срца опраштамо онима који су нас сместили у затвор, будући сами ван Цркве. Ах, када би историја само могла избрисати сву мржњу оних који гоне нашу Цркву и сва њихова дела против Цркве! Али, с обзиром да је Христос изгнан из града, и да је требало да се роди у пећини, то и затвор нека буде место прославе Рођења Христовог, будући да је управо Христос својим затвореништвом осветио и сам затвор, а својим рођењем целу творевину.
    Возљубљени, мали је број рођења које наша света Црква обележава и слави. То су: Рођење Христовог Претече Јована, Рођење пресвете Богородице, и само још, како неки предивно говоре, „мајка свих празника“ – Рођење Христово.
    Овога дана свет се приближио догађају после кога више ништа није као пре. Догађају којим је подељено време. Догађају којим се испунио Стари завет и започео Нови завет људи са Богом. То је био и догађај у ком су се старе приче сусреле са својом садашњношћу, али и са својом будућношћу. Догађај који је значио загрљај Бога и човека, загрљај вековима очекивани. Овај преславни догађај рођења Христовог православни теолози су окарактерисали као чин када „Логос постаде тело и настани се међу нама“, као што касније сведочи и возљубљени ученик Господњи Јован. „Једино ново под сунцем“ што се догодило од Шестоднева, па све до данас. Управо то рођење ми данас сведочимо и празнујемо.
    Та новост под овом небеском капом, браћо и сестре, највећи је и најзначајнији догађај за нас људе и нашу људску природу. Бог постаде човек, узевши на себе нашу палу природу. Али, као Бог, он пази да не наруши божанско назначење које нам је даровао, онаквима какве нас је створио , наше назначење слободних бића. Према томе, ми и даље имамо могућност да, по својој слободи, не прихватимо тај загрљај, па чак и да га одбацимо. Зато богослов Јован вели: „Дође својима и своји га не примише“ (Јн 1, 10–11). Али, који су то његови који га нису примили? Нису ли то они којима је магнетизам овоземаљског себеугађања на познате и непознате начине важнији од нашега Спаситеља и целокупне творевине? Нису ли то они који обманама и самообманама робују оцу лажи, који је обмануо и наше прародитеље? Нису ли то они који од заслепљујућег, те према томе лажног сјаја овога света не виде Светлост која се ноћас рађа у витлејемској пећини, него по обичају од пећине праве позориште? И не поручује ли наш спаситељ управо овим новим фарисејима и изругивачима светиње, ни по чему другачијима од тадашњих: „Дом мој је дом молитве, а ви од њега направисте разбојничку пећину“ (Лк 19, 46)? А колико је небројено таквих пећина данас у нашој отаџбини и, на крају, нису ли њихови саздатељи исти они који живе, лажно се представљајући као Божија Црква, па обманути и опијени својом самодовољношћу, маме и обмањују народ, који покушава да пије са одавно усахлог извора?
    Шта бисмо ми, возљубљени, могли значајно и моћно да им поручимо и посведочимо, ове најсветлије ноћи откад постоји света и човека, њима који до дан-данас не виде, не чују нити желе да чују онога коме се поклонила и коме се непрестано поклања цела природа, сва земаљска творевина и цела васељена? Шта бисмо поручили онима који непрестано цепају Христову одећу, иако знају да нема већег греха од поткопавања јединства и саборности Цркве?
    Свакако, смирено бисмо могли да им предочимо наше лично искуство заједнице са живим Богом. Да им понудимо свој лични удео, јер је то једино што ће остати нераспадљиво, једино истинито, силно и плодотворно, што ће моћи посведочити у наше име.
    Које је наше аутентично искуство? То је управо оно због чега нас гоне и прогоне моћници овога света, како вели божански јеванђелист Јован Богослов: „Цео свет у злу лежи“ (1Јн 5, 19). То је наше живо сведочанство и искуство већ споменутог загрљаја са живим Богом, са недавно рођеним Богодететом. То је оно што разобличава наше гонитеље. То је оно што верно и недвосмислено чувамо већ, ево, десет година, понекад у околностима које често превазилазе свако достојанство времена у ком живи данашњи човек.
    Управо то искуство, браћо и сестре, је нешто највредније што имамо у свом животу, јер нас оно на најприснији начин идентификује са онима које призивамо у својим молитвама и на чије заступништво пред новорођеним Богодететом се надамо, са онима који су одавно овенчани светитељским и мученичким венцима, са онима који су били гоњени, мучени и убијани само зато што су бескомпромисно, по цену и сопственог живота, исповедали своју веру у Христа и његову Цркву, његово тело. То нас искуство, најдража чеда у Христу, ево већ деценију на најнепосреднији могући начин идентификује са оним који пострада за нас! То је оно по чему ће свако од нас на најприснији начин чично бити препознат од стране самога Христа, по његовој речи: „Ако мене гоне и вас ће гонити“ (Јн 15, 20).
    То је искуство јединства Цркве Христове, искуство његове невесте, искуство које је у мукама рођено управо из тог загрљаја са целом васељеном.
    Својим рођењем, Христос је на највиши могући ниво уздигао човеков дух, душу и тело, као и целокупну материју. Дајући нам себе и примајући нас онакве какви смо у себе, кроз свету евхаристију, кроз свето причешће, у једину суштинску заједницу, која је спасоносни начин живота у јединству са живим Богом, а самим тим и победе над последњим непријатељем – победе над смрћу.
    Зато, највољенија браћо и сестре, позивамо свој народ и све људе око себе на слободно корачање путем, путем промена који нас води у Цркву, у једну, свету, саборну и апостолску Цркву новорођеног Богодетета и Спаситеља нашег Исуса Христа.
    Преобразимо, браћо и сестре, све оно што нас везује само за земаљско, свуцимо са себе све лажно и пропадљиво, па се слободно и одговорно бацимо у његов спасоносни загрљај, загрљај из кога извире сам вечни живот, загрљај који је заједница, а заједница је Црква – а Црква, браћо и сестре, је спасење!
    Христос се роди!
    На Божић 2011,
    из затвора Идризово.
    Са македонског превели Јелена и Иван Недић
  23. Волим
    Иван Недић got a reaction from И.стојковић in Божић у Дубоки 2012.   
    Јутрос пре свитања малени али храбри Daewoo Tico sx, са воланом у неискусној али ентузијастичкој руци моје супруге, кренуо је из Младеновца пут Дубоке.
    Ево како је то изгледало
    http://www.flickr.com/photos/[email protected]/sets/72157628764609579/
    Христос се роди!
  24. Волим
    Иван Недић got a reaction from DYNABLASTER in Божић у Дубоки 2012.   
    Јутрос пре свитања малени али храбри Daewoo Tico sx, са воланом у неискусној али ентузијастичкој руци моје супруге, кренуо је из Младеновца пут Дубоке.
    Ево како је то изгледало
    http://www.flickr.com/photos/[email protected]/sets/72157628764609579/
    Христос се роди!
  25. Волим
    Иван Недић got a reaction from Anti Palma Crew in Божић у Дубоки 2012.   
    Јутрос пре свитања малени али храбри Daewoo Tico sx, са воланом у неискусној али ентузијастичкој руци моје супруге, кренуо је из Младеновца пут Дубоке.
    Ево како је то изгледало
    http://www.flickr.com/photos/[email protected]/sets/72157628764609579/
    Христос се роди!
×
×
  • Креирај ново...