Jump to content

Иван Недић

Теолог
  • Број садржаја

    2574
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Иван Недић got a reaction from Благовесник in У Цркви не постоји учење о "стерилности" светиња   
    Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
     
    Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

    У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

    Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

    – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

    – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
    – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

    Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

    Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

    1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

    2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

    3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

    4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

    5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

    Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

    6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

    7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

    8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

    9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

    Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

    Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
    Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

    10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

    Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

    Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

    Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

    На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

    Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
     

    View full Странице
  2. Волим
    Иван Недић got a reaction from Просечан србенда in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Још један превод са руског о овоме:
     
  3. Волим
    Иван Недић got a reaction from Светислав Павловић in У Цркви не постоји учење о "стерилности" светиња   
    Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
     
    Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

    У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

    Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

    – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

    – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
    – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

    Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

    Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

    1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

    2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

    3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

    4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

    5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

    Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

    6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

    7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

    8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

    9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

    Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

    Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
    Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

    10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

    Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

    Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

    Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

    На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

    Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
     

    View full Странице
  4. Волим
    Иван Недић got a reaction from Драшко in У Цркви не постоји учење о "стерилности" светиња   
    Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
     
    Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

    У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

    Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

    – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

    – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
    – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

    Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

    Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

    1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

    2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

    3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

    4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

    5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

    Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

    6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

    7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

    8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

    9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

    Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

    Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
    Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

    10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

    Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

    Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

    Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

    На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

    Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
     

    View full Странице
  5. Волим
    Иван Недић got a reaction from ИгорМ in У Цркви не постоји учење о "стерилности" светиња   
    Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
     
    Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

    У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

    Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

    – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

    – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
    – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

    Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

    Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

    1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

    2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

    3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

    4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

    5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

    Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

    6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

    7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

    8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

    9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

    Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

    Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
    Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

    10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

    Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

    Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

    Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

    На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

    Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
     

    View full Странице
  6. Волим
    Иван Недић got a reaction from Zoran Đurović in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Још један превод са руског о овоме:
     
  7. Волим
    Иван Недић got a reaction from jovanstanic in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Још један превод са руског о овоме:
     
  8. Волим
    Иван Недић got a reaction from Volim_Sina_Bozjeg in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Још један превод са руског о овоме:
     
  9. Волим
    Иван Недић got a reaction from Justin Waters in У Цркви не постоји учење о "стерилности" светиња   
    Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
     
    Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

    У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

    Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

    – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

    – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
    – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

    Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

    Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

    1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

    2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

    3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

    4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

    5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

    Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

    6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

    7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

    8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

    9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

    Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

    Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
    Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

    10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

    Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

    Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

    Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

    На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

    Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
     

    View full Странице
  10. Волим
    Иван Недић got a reaction from Просечан србенда in У Цркви не постоји учење о "стерилности" светиња   
    Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
     
    Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

    У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

    Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

    – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

    – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
    – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

    Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

    Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

    1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

    2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

    3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

    4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

    5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

    Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

    6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

    7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

    8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

    9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

    Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

    Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
    Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

    10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

    Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

    Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

    Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

    На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

    Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
     

    View full Странице
  11. Свиђа ми се
    Иван Недић got a reaction from The Godfather in У Цркви не постоји учење о "стерилности" светиња   
    Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
     
    Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

    У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

    Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

    – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

    – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
    – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

    Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

    Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

    1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

    2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

    3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

    4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

    5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

    Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

    6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

    7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

    8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

    9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

    Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

    Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
    Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

    10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

    Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

    Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

    Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

    На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

    Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
     

    View full Странице
  12. Свиђа ми се
    Иван Недић got a reaction from Hadzi Vladimir Petrovic in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Још један превод са руског о овоме:
     
  13. Волим
    Иван Недић got a reaction from ronin in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Још један превод са руског о овоме:
     
  14. Волим
    Иван Недић got a reaction from Zoran Đurović in У Цркви не постоји учење о "стерилности" светиња   
    Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
     
    Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

    У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

    Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

    – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

    – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
    – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

    Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

    Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

    1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

    2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

    3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

    4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

    5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

    Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

    6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

    7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

    8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

    9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

    Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

    Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
    Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

    10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

    Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

    Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

    Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

    На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

    Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
     

    View full Странице
  15. Збуњен
    Иван Недић got a reaction from ines in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил донео је упутство за старешине парохијских цркава, подворја и манастира Московске епархије, у вези са претњом од ширења инфекције коронавируса.
     
    Ради пастирске бриге о људима, као и на захтев санитарних власти, уз очување чврсте вере у деловање благог промисла Божијег и Божије свемогућство, доносимо следећа правила, у складу са канонском и богослужбеном традицијом Руске православне Цркве.
    Док се епидемиолошка ситуација не промени набоље и до добијања одговарајућих упутстава о потпуном или делимичном прекиду важења овог упутства, у парохијским црквама, патријаршким, архијерејским и манастирским подворјима, као и у манастирима Московске епархије, неопходно је придржавати се следећег.
    У погледу причешћивања светим Христовим тајнама:
    1. Имајући у виду да приношење бескрвне жртве ни у ком случају не може бити прекинуто, јер тамо где нема евхаристије нема ни црквеног живота, као и то да се свето тело и крв Христова дају на здравље како душе, тако и тела (видети, на пример, молитве светог Јована Златоустог – седму и девету молитву из правила пред свето причешће), те историјску праксу Православне Цркве у условима епидемије (конкретно, причешћивање оболелих од заразних болести после других причесника, или чак на посебном богослужењу, уз брисање кашичице после сваког причесника тканином која се затим спаљује; коришћење посебног сасуда и кашичице за оболеле; њихово омивање у сирћету које се затим просипа у пресахли бунар – видети С. В. Булгаков, Настолна књига за свештено-црквенослужитеље и Пидалион са тумачењима преподобног Никодима Светогорца, правило VI.28), свете Христове тајне делити тако што ће се после сваког причесника кашичица брисати убрусом који је натопљен у медицински алкохол (убрус редовно додатно натапати) и потапати у воду. Са водом поступити као што се поступа код редовног прања убруса. Препоручује се етил-алкохол 75% или изопропил-алкохол 70%.
    2. „Запивку“ делити искључиво индивидуално, сваком причаснику посебно, у једнократним чашама (примедба преводиоца: за нашу праксу ова тачка није актуелна, будући да је „запивка“ специфична карактеристика руске богослужбене праксе).
    3. Нафору делити у једнократним хигијенским рукавицама.
    4. Убрус током причешћивања верног народа користити само за спречавање случајног падања светих тајни на под и за брисање кашичице, а за брисање уста причесницима користити папирне салвете, које затим спалити. Убрусе кувати, са дужном побожношћу, после сваке богослужбене употребе.
    5. Причасници да не целивају путир после причешћа.
     
    У погледу светих тајни крштења и миропомазања:
    6. Строго се придржавати праксе мењања и освећивања нове воде за свако ново крштење. С тим у вези, свету тајну крштења вршити искључиво индивидуално и после сваког крштења дезинфекционим средством брисати купељ (крстионицу). Препоручују се препарати на бази терцијарних амида или хидроген пероксид 3%.
    7. За миропомазање и помазивање уљем користити штапиће за уши и папирну салвету, које затим спалити.
     
    У погледу свете тајне јелеосвећења:
    8. Код групног служења свете тајне јелеосвећења у црквама, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити.
    Друга упутства у погледу богослужења, пастирске праксе и црквеног живота:
    9. Уместо изношења крста на целивање по завршетку божанствене литургије и других богослужења препоручује се стављање крста на главе верника.
    10. Враћајући се пракси прописаној типиком, која се последњих година променила (у Руској Цркви – примедба преводиоца), помазивање на свеноћном бдењу вршити само онда када се врши литија и освећење уља. У случајевима када се помазивање врши, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. У другим случајевима, целивање јеванђеља, празничне иконе или крста после полијелеја организовати тако да се јеванђеље, икона и крст после сваког целива обришу дезинфекционим средством.
    11. Свештеницима се препоручује да не пружају руку верницима на целивање.
    12. За дељење нафоре и петохлебнице на бдењу користити једнократне хигијенске рукавице.
    13. Посвећивати додатну пажњу чистоћи утвари и богослужбених сасуда, брисати их после сваке богослужбене употребе и детаљно испирати врелом водом.
    14. До издавања посебног упутства, прекинути рад парохијских школа, секција и кружока.
    15. Социјалне службе при парохијским црквама, подворјима и манастирима по својим могућностима да пружају помоћ старијим грађанима који спадају у ризичну групу, у виду доставке на кућну адресу прехрамбених производа и најнеопноднијих средстава.
     
    Упутства општег карактера:
    16. Старешине да наложе црквеним и манастирским радницима обавезно придржавање општих мера хигијене, укључујући дезинфекцију руку током дана на свака два сата или чешће).
    17. Обезбедити често проветравање цркава, као и парохијских и манастирских јавних просторија, саставити обавезујући распоред проветравања.
    18. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати површину црквеног мобилијара који сви додирују (укључујући палионице), као и куке на вратима.
    19. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати иконе у цркви које верници целивају.
    20. Свештенослужитељи, црквенослужитељи и радници цркава и манастира да се одговорно и са пажњом односе према томе како се осећају. У случају било каквих симптома обратити се старешини и затражити медицинску помоћ.
    21. Старешине да организују обавезно мерење температуре пред почетак радног дана (нпр. помоћу бесконтактног топломера) код свештенослужитеља, црквенослужитеља и радника цркава који долазе у контакт са већим бројем верника.
    22. Објаснити верницима да испуњавање ових прописа и ограничења треба схватити као послушност речима Светог писма: „Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7). Такође објашњавати верницима да у случају појаве симптома грипа или других заразних болести треба да се, из љубави према ближњима и бриге за њих, уздрже од одласка у цркву.
    За брисање подова препоручују се препарати на бази хлора.

    Извор: https://mepar.ru/documents/misc/2020/03/17/121243/
    За Поуке.орг са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић

    View full Странице
  16. Волим
    Иван Недић got a reaction from Петар Божовић in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Људи су масовно разочарани поступком руског патријарха.
    Ваш текст на Видовдану је садржајно солидан, додуше очекивао сам још мало више историјских извора, не знам зашто нисте поменули Никодима Светогорца и Пидалион. Али, тон којим сте га написали (тон који Вашим текстовима није стран) одбојно делује на људе. Мени је јако симпатичан израз "билдери", итд. Али, некоме ко спада у ту категорију свакако неће бити симпатичан. Уосталом, не знам, можда и није ствар у тону. Што каже Шмеман, све је то на крају крајева "избор срца". Али, опет...
  17. Волим
    Иван Недић got a reaction from ines in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Овакве теме могу да читају многи људи који су први пут на форуму, па треба нагласити кад се неко шали. Ради превенције 
  18. Свиђа ми се
    Иван Недић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Јесам, у претходном тексту. Не могу да се стално понављам: 
    Зоран Ђуровић: Оболети од Причешћа | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес
    VIDOVDAN.ORG Да ли је могуће оболети преко примања причешћа које се у Православној Цркви од 9. века обавља са кашичицом, а не...  
  19. Свиђа ми се
    Иван Недић got a reaction from Лидија Миленковић in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Људи су масовно разочарани поступком руског патријарха.
    Ваш текст на Видовдану је садржајно солидан, додуше очекивао сам још мало више историјских извора, не знам зашто нисте поменули Никодима Светогорца и Пидалион. Али, тон којим сте га написали (тон који Вашим текстовима није стран) одбојно делује на људе. Мени је јако симпатичан израз "билдери", итд. Али, некоме ко спада у ту категорију свакако неће бити симпатичан. Уосталом, не знам, можда и није ствар у тону. Што каже Шмеман, све је то на крају крајева "избор срца". Али, опет...
  20. Свиђа ми се
    Иван Недић got a reaction from Зосима in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Људи су масовно разочарани поступком руског патријарха.
    Ваш текст на Видовдану је садржајно солидан, додуше очекивао сам још мало више историјских извора, не знам зашто нисте поменули Никодима Светогорца и Пидалион. Али, тон којим сте га написали (тон који Вашим текстовима није стран) одбојно делује на људе. Мени је јако симпатичан израз "билдери", итд. Али, некоме ко спада у ту категорију свакако неће бити симпатичан. Уосталом, не знам, можда и није ствар у тону. Што каже Шмеман, све је то на крају крајева "избор срца". Али, опет...
  21. Волим
    Иван Недић got a reaction from TSCHeTSCHen in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Овакве теме могу да читају многи људи који су први пут на форуму, па треба нагласити кад се неко шали. Ради превенције 
  22. Свиђа ми се
  23. Свиђа ми се
    Иван Недић got a reaction from Tanja M in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Није спорно да нуди. Спорно је КАКО нуди
  24. Свиђа ми се
    Иван Недић got a reaction from Bernard in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил донео је упутство за старешине парохијских цркава, подворја и манастира Московске епархије, у вези са претњом од ширења инфекције коронавируса.
     
    Ради пастирске бриге о људима, као и на захтев санитарних власти, уз очување чврсте вере у деловање благог промисла Божијег и Божије свемогућство, доносимо следећа правила, у складу са канонском и богослужбеном традицијом Руске православне Цркве.
    Док се епидемиолошка ситуација не промени набоље и до добијања одговарајућих упутстава о потпуном или делимичном прекиду важења овог упутства, у парохијским црквама, патријаршким, архијерејским и манастирским подворјима, као и у манастирима Московске епархије, неопходно је придржавати се следећег.
    У погледу причешћивања светим Христовим тајнама:
    1. Имајући у виду да приношење бескрвне жртве ни у ком случају не може бити прекинуто, јер тамо где нема евхаристије нема ни црквеног живота, као и то да се свето тело и крв Христова дају на здравље како душе, тако и тела (видети, на пример, молитве светог Јована Златоустог – седму и девету молитву из правила пред свето причешће), те историјску праксу Православне Цркве у условима епидемије (конкретно, причешћивање оболелих од заразних болести после других причесника, или чак на посебном богослужењу, уз брисање кашичице после сваког причесника тканином која се затим спаљује; коришћење посебног сасуда и кашичице за оболеле; њихово омивање у сирћету које се затим просипа у пресахли бунар – видети С. В. Булгаков, Настолна књига за свештено-црквенослужитеље и Пидалион са тумачењима преподобног Никодима Светогорца, правило VI.28), свете Христове тајне делити тако што ће се после сваког причесника кашичица брисати убрусом који је натопљен у медицински алкохол (убрус редовно додатно натапати) и потапати у воду. Са водом поступити као што се поступа код редовног прања убруса. Препоручује се етил-алкохол 75% или изопропил-алкохол 70%.
    2. „Запивку“ делити искључиво индивидуално, сваком причаснику посебно, у једнократним чашама (примедба преводиоца: за нашу праксу ова тачка није актуелна, будући да је „запивка“ специфична карактеристика руске богослужбене праксе).
    3. Нафору делити у једнократним хигијенским рукавицама.
    4. Убрус током причешћивања верног народа користити само за спречавање случајног падања светих тајни на под и за брисање кашичице, а за брисање уста причесницима користити папирне салвете, које затим спалити. Убрусе кувати, са дужном побожношћу, после сваке богослужбене употребе.
    5. Причасници да не целивају путир после причешћа.
     
    У погледу светих тајни крштења и миропомазања:
    6. Строго се придржавати праксе мењања и освећивања нове воде за свако ново крштење. С тим у вези, свету тајну крштења вршити искључиво индивидуално и после сваког крштења дезинфекционим средством брисати купељ (крстионицу). Препоручују се препарати на бази терцијарних амида или хидроген пероксид 3%.
    7. За миропомазање и помазивање уљем користити штапиће за уши и папирну салвету, које затим спалити.
     
    У погледу свете тајне јелеосвећења:
    8. Код групног служења свете тајне јелеосвећења у црквама, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити.
    Друга упутства у погледу богослужења, пастирске праксе и црквеног живота:
    9. Уместо изношења крста на целивање по завршетку божанствене литургије и других богослужења препоручује се стављање крста на главе верника.
    10. Враћајући се пракси прописаној типиком, која се последњих година променила (у Руској Цркви – примедба преводиоца), помазивање на свеноћном бдењу вршити само онда када се врши литија и освећење уља. У случајевима када се помазивање врши, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. У другим случајевима, целивање јеванђеља, празничне иконе или крста после полијелеја организовати тако да се јеванђеље, икона и крст после сваког целива обришу дезинфекционим средством.
    11. Свештеницима се препоручује да не пружају руку верницима на целивање.
    12. За дељење нафоре и петохлебнице на бдењу користити једнократне хигијенске рукавице.
    13. Посвећивати додатну пажњу чистоћи утвари и богослужбених сасуда, брисати их после сваке богослужбене употребе и детаљно испирати врелом водом.
    14. До издавања посебног упутства, прекинути рад парохијских школа, секција и кружока.
    15. Социјалне службе при парохијским црквама, подворјима и манастирима по својим могућностима да пружају помоћ старијим грађанима који спадају у ризичну групу, у виду доставке на кућну адресу прехрамбених производа и најнеопноднијих средстава.
     
    Упутства општег карактера:
    16. Старешине да наложе црквеним и манастирским радницима обавезно придржавање општих мера хигијене, укључујући дезинфекцију руку током дана на свака два сата или чешће).
    17. Обезбедити често проветравање цркава, као и парохијских и манастирских јавних просторија, саставити обавезујући распоред проветравања.
    18. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати површину црквеног мобилијара који сви додирују (укључујући палионице), као и куке на вратима.
    19. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати иконе у цркви које верници целивају.
    20. Свештенослужитељи, црквенослужитељи и радници цркава и манастира да се одговорно и са пажњом односе према томе како се осећају. У случају било каквих симптома обратити се старешини и затражити медицинску помоћ.
    21. Старешине да организују обавезно мерење температуре пред почетак радног дана (нпр. помоћу бесконтактног топломера) код свештенослужитеља, црквенослужитеља и радника цркава који долазе у контакт са већим бројем верника.
    22. Објаснити верницима да испуњавање ових прописа и ограничења треба схватити као послушност речима Светог писма: „Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7). Такође објашњавати верницима да у случају појаве симптома грипа или других заразних болести треба да се, из љубави према ближњима и бриге за њих, уздрже од одласка у цркву.
    За брисање подова препоручују се препарати на бази хлора.

    Извор: https://mepar.ru/documents/misc/2020/03/17/121243/
    За Поуке.орг са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић

    View full Странице
  25. Свиђа ми се
    Иван Недић got a reaction from Tanja M in Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника?   
    Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил донео је упутство за старешине парохијских цркава, подворја и манастира Московске епархије, у вези са претњом од ширења инфекције коронавируса.
     
    Ради пастирске бриге о људима, као и на захтев санитарних власти, уз очување чврсте вере у деловање благог промисла Божијег и Божије свемогућство, доносимо следећа правила, у складу са канонском и богослужбеном традицијом Руске православне Цркве.
    Док се епидемиолошка ситуација не промени набоље и до добијања одговарајућих упутстава о потпуном или делимичном прекиду важења овог упутства, у парохијским црквама, патријаршким, архијерејским и манастирским подворјима, као и у манастирима Московске епархије, неопходно је придржавати се следећег.
    У погледу причешћивања светим Христовим тајнама:
    1. Имајући у виду да приношење бескрвне жртве ни у ком случају не може бити прекинуто, јер тамо где нема евхаристије нема ни црквеног живота, као и то да се свето тело и крв Христова дају на здравље како душе, тако и тела (видети, на пример, молитве светог Јована Златоустог – седму и девету молитву из правила пред свето причешће), те историјску праксу Православне Цркве у условима епидемије (конкретно, причешћивање оболелих од заразних болести после других причесника, или чак на посебном богослужењу, уз брисање кашичице после сваког причесника тканином која се затим спаљује; коришћење посебног сасуда и кашичице за оболеле; њихово омивање у сирћету које се затим просипа у пресахли бунар – видети С. В. Булгаков, Настолна књига за свештено-црквенослужитеље и Пидалион са тумачењима преподобног Никодима Светогорца, правило VI.28), свете Христове тајне делити тако што ће се после сваког причесника кашичица брисати убрусом који је натопљен у медицински алкохол (убрус редовно додатно натапати) и потапати у воду. Са водом поступити као што се поступа код редовног прања убруса. Препоручује се етил-алкохол 75% или изопропил-алкохол 70%.
    2. „Запивку“ делити искључиво индивидуално, сваком причаснику посебно, у једнократним чашама (примедба преводиоца: за нашу праксу ова тачка није актуелна, будући да је „запивка“ специфична карактеристика руске богослужбене праксе).
    3. Нафору делити у једнократним хигијенским рукавицама.
    4. Убрус током причешћивања верног народа користити само за спречавање случајног падања светих тајни на под и за брисање кашичице, а за брисање уста причесницима користити папирне салвете, које затим спалити. Убрусе кувати, са дужном побожношћу, после сваке богослужбене употребе.
    5. Причасници да не целивају путир после причешћа.
     
    У погледу светих тајни крштења и миропомазања:
    6. Строго се придржавати праксе мењања и освећивања нове воде за свако ново крштење. С тим у вези, свету тајну крштења вршити искључиво индивидуално и после сваког крштења дезинфекционим средством брисати купељ (крстионицу). Препоручују се препарати на бази терцијарних амида или хидроген пероксид 3%.
    7. За миропомазање и помазивање уљем користити штапиће за уши и папирну салвету, које затим спалити.
     
    У погледу свете тајне јелеосвећења:
    8. Код групног служења свете тајне јелеосвећења у црквама, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити.
    Друга упутства у погледу богослужења, пастирске праксе и црквеног живота:
    9. Уместо изношења крста на целивање по завршетку божанствене литургије и других богослужења препоручује се стављање крста на главе верника.
    10. Враћајући се пракси прописаној типиком, која се последњих година променила (у Руској Цркви – примедба преводиоца), помазивање на свеноћном бдењу вршити само онда када се врши литија и освећење уља. У случајевима када се помазивање врши, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. У другим случајевима, целивање јеванђеља, празничне иконе или крста после полијелеја организовати тако да се јеванђеље, икона и крст после сваког целива обришу дезинфекционим средством.
    11. Свештеницима се препоручује да не пружају руку верницима на целивање.
    12. За дељење нафоре и петохлебнице на бдењу користити једнократне хигијенске рукавице.
    13. Посвећивати додатну пажњу чистоћи утвари и богослужбених сасуда, брисати их после сваке богослужбене употребе и детаљно испирати врелом водом.
    14. До издавања посебног упутства, прекинути рад парохијских школа, секција и кружока.
    15. Социјалне службе при парохијским црквама, подворјима и манастирима по својим могућностима да пружају помоћ старијим грађанима који спадају у ризичну групу, у виду доставке на кућну адресу прехрамбених производа и најнеопноднијих средстава.
     
    Упутства општег карактера:
    16. Старешине да наложе црквеним и манастирским радницима обавезно придржавање општих мера хигијене, укључујући дезинфекцију руку током дана на свака два сата или чешће).
    17. Обезбедити често проветравање цркава, као и парохијских и манастирских јавних просторија, саставити обавезујући распоред проветравања.
    18. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати површину црквеног мобилијара који сви додирују (укључујући палионице), као и куке на вратима.
    19. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати иконе у цркви које верници целивају.
    20. Свештенослужитељи, црквенослужитељи и радници цркава и манастира да се одговорно и са пажњом односе према томе како се осећају. У случају било каквих симптома обратити се старешини и затражити медицинску помоћ.
    21. Старешине да организују обавезно мерење температуре пред почетак радног дана (нпр. помоћу бесконтактног топломера) код свештенослужитеља, црквенослужитеља и радника цркава који долазе у контакт са већим бројем верника.
    22. Објаснити верницима да испуњавање ових прописа и ограничења треба схватити као послушност речима Светог писма: „Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7). Такође објашњавати верницима да у случају појаве симптома грипа или других заразних болести треба да се, из љубави према ближњима и бриге за њих, уздрже од одласка у цркву.
    За брисање подова препоручују се препарати на бази хлора.

    Извор: https://mepar.ru/documents/misc/2020/03/17/121243/
    За Поуке.орг са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић

    View full Странице
×
×
  • Креирај ново...