Jump to content

Иван Недић

Теолог
  • Број садржаја

    2569
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Иван Недић got a reaction from JESSY for a Странице, Московски свештеник Димитрије Смирнов о живљењу у паклу   
    Због чега ти је тако лоше, кад си тако паметан, тако слободан од свега, ако те је за све брига, ако сам све знаш - због чега ти је лице тако несрећно? Зато што си у паклу, синко, у паклу! Ти не знаш за радост, теби је тешко, све ти је одвратно, све те мучи, све те нервира - људи, мушице, нервира те врућина, нервира те киша, нервирају те политичари, све, све што постоји тебе нервира, мучи те. Муче те тата, мама, деда, баба, комшије, Путин и Медведев, Барак Обама, све ти је тешко, одвратно, ништа те не радује. Чак ти и славуји сметају док спаваш. То је зато што ти желиш да побегнеш, да заспиш, да заборавиш на све, да се наждереш, да се "урадиш", да заспиш, да побегнеш од свега тога. Због чега? Па због тога што си у паклу! Нема потребе да размишљаш шта ће с тобом бити, хоћеш ли завршити у рају или у паклу. Ти си, мили, већ одавно у паклу. А из пакла има само један излаз - према Богу.


    Pouke.org
  2. Волим
    Иван Недић got a reaction from Aleksandra_A for a Странице, о. Јован Крестјанкин: Кривце не тражите!   
    Данас бих посебно хтео да кажем нешто о нашем старцу, оцу Јовану Крестјанкину. Желим да подсетим на један тренутак из живота оца Јована који је, у принципу, познат, па чак и штампан у његовим животописима почев од 2009. године. С друге стране, тај моменат смо сви некако заборавили, у великој мери зато што га не разумемо, зато што га досад нисмо разумели, а сада, можда, почињемо да га разумемо.
    Отац Јован је био пророк, и многи који су имали прилику да се сретну са њим су то видели у сопственом животу. Али, пророштва постају јасна тек онда када се испуне. То је светоотачко учење. Као што је и пророштво: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и даће му име Емануил, што значи: с нама је Бог“, постало јасно тек када се родио Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Могли бисмо навести још много примера.
    Сви који су били блиски са оцем Јованом 2000. године од њега су чули нешто необично. Једне ноћи он је имао необично виђење, чуо је глас, доживео је пророчко прозрење и чуо одређене речи. Следећег дана поновило се исто, од речи до речи. Када смо од оца Јована то чули, нисмо га баш најбоље разумели. Сувише су загонетне биле његове речи. Сада ћу вам их прочитати.



    Дакле, два пута, две ноћи заредом, отац Јован је чуо ове речи и записао их. Видео је нешто страшно и чуо глас:
    „Стани и гледај шта сам Ја допустио да бисте се уразумили без изненадног умирања међу људима. Кривце не тражите, кривце не тражите! Молите се. У животу увек и у свему будите опрезни“.
    Било је то 2000. године, 22. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару, као и следећег дана, 5. децембра.
    Зар нас то не подсећа ово данас? Ми, наравно, не можемо у потпуности рећи да је овде реч о нашим данима, о овој данашњој страшној пошасти у целом свету, када нас је задесила смрт многих људи, али „без изненадног умирања“, да би људи имали времена да осмисле свој живот, да схвате шта је у њиховом животу било добро, а шта зло, и да се покају пре смрти.
    Да, сада се дешава управо то. Дешава се нешто страшно, и сведок тога је цели свет. Без изненадног умирања, људи одлазе у вечност да дају одговор на суду Божијем. Много се говори о томе како је Бог све то допустио због ових или оних грехова. Међутим, отац Јован каже: „Кривце не тражите, кривце не тражите!“ Двапут то наглашава. Многи говоре како се све ово дешава због страшног моралног пада, због бездушности међу људима, због уништавања породице и брака у сваком погледу, због противприродних грехова... Да, вероватно јесте и то. Али, речи оца Јована говоре о нечем другом. „Кривце не тражите“ – то значи да смо сви ми кривци, сви без изузетка, укључујући и људе Цркве, зато што суд почиње од дома Божијег. Суд Божији увек почиње од дома Божијег. Ако будемо тражили кривце ван Цркве, онда ћемо се скроз запетљати. А ако свако од нас, и не тражећи ништа, у самом себи пронађе кривицу за умножавање зла у овом свету, сада када нас је задесило то што нас је задесило – управо то ће бити потпуно исправно. Томе су нас учили и отац Јован, и други оци којих се данас сећамо, и свети оци наше Цркве: да налазимо кривицу у себи самима. То је истина и правда, то је достојно и праведно пред Богом, и само то.
    „Увек и у свему будите опрезни“. Немојте бити сувише смели. Имајте смелости у молитви, у уздању. Али, немојте имати сувише смелости у недостатку смирења и скромности. Само смирен, скроман човек може имати истинску смелост. Дрзак човек је горд, он нема смирења. Такав човек сматра да је он центар земље и да Господ мора да га услиши и да испуни оно што се њему чини да је исправно. То је страшна заблуда нашег времена.


    Молимо се да нас ова пошаст све приведе познању Истине, да нас приведе Богу, смирењу, познању воље Божије, захвалности Богу. То је веома важна особина православних хришћана: захваљивање Богу за све. До тога треба доћи, то није тек тако. Молимо се данашњим светима – преподобном Јони и Марку, и пријатељу Божијем Лазару, молимо их за успокојење. Иштимо и молитве, верујем, из Царства небеског, од великих подвижника – архимандрита Јована Крестјанкина, јерођакона Анатолија, схиигумана Мелхиседека, да искушења не усељавају зло у нашу душу, да је не разарају, већ, напротив, да је изграђују, да је чине мудријом и снажнијом.
    Нека Вас Бог све сачува у разуму и у животној опрезности о којој говори отац Јован.
    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извори:
    https://pravoslavie.ru/130197.html
    https://www.youtube.com/watch?v=_8bgzSSNX5k
     
  3. Волим
    Иван Недић got a reaction from Јабита for a Странице, о. Јован Крестјанкин: Кривце не тражите!   
    Данас бих посебно хтео да кажем нешто о нашем старцу, оцу Јовану Крестјанкину. Желим да подсетим на један тренутак из живота оца Јована који је, у принципу, познат, па чак и штампан у његовим животописима почев од 2009. године. С друге стране, тај моменат смо сви некако заборавили, у великој мери зато што га не разумемо, зато што га досад нисмо разумели, а сада, можда, почињемо да га разумемо.
    Отац Јован је био пророк, и многи који су имали прилику да се сретну са њим су то видели у сопственом животу. Али, пророштва постају јасна тек онда када се испуне. То је светоотачко учење. Као што је и пророштво: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и даће му име Емануил, што значи: с нама је Бог“, постало јасно тек када се родио Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Могли бисмо навести још много примера.
    Сви који су били блиски са оцем Јованом 2000. године од њега су чули нешто необично. Једне ноћи он је имао необично виђење, чуо је глас, доживео је пророчко прозрење и чуо одређене речи. Следећег дана поновило се исто, од речи до речи. Када смо од оца Јована то чули, нисмо га баш најбоље разумели. Сувише су загонетне биле његове речи. Сада ћу вам их прочитати.



    Дакле, два пута, две ноћи заредом, отац Јован је чуо ове речи и записао их. Видео је нешто страшно и чуо глас:
    „Стани и гледај шта сам Ја допустио да бисте се уразумили без изненадног умирања међу људима. Кривце не тражите, кривце не тражите! Молите се. У животу увек и у свему будите опрезни“.
    Било је то 2000. године, 22. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару, као и следећег дана, 5. децембра.
    Зар нас то не подсећа ово данас? Ми, наравно, не можемо у потпуности рећи да је овде реч о нашим данима, о овој данашњој страшној пошасти у целом свету, када нас је задесила смрт многих људи, али „без изненадног умирања“, да би људи имали времена да осмисле свој живот, да схвате шта је у њиховом животу било добро, а шта зло, и да се покају пре смрти.
    Да, сада се дешава управо то. Дешава се нешто страшно, и сведок тога је цели свет. Без изненадног умирања, људи одлазе у вечност да дају одговор на суду Божијем. Много се говори о томе како је Бог све то допустио због ових или оних грехова. Међутим, отац Јован каже: „Кривце не тражите, кривце не тражите!“ Двапут то наглашава. Многи говоре како се све ово дешава због страшног моралног пада, због бездушности међу људима, због уништавања породице и брака у сваком погледу, због противприродних грехова... Да, вероватно јесте и то. Али, речи оца Јована говоре о нечем другом. „Кривце не тражите“ – то значи да смо сви ми кривци, сви без изузетка, укључујући и људе Цркве, зато што суд почиње од дома Божијег. Суд Божији увек почиње од дома Божијег. Ако будемо тражили кривце ван Цркве, онда ћемо се скроз запетљати. А ако свако од нас, и не тражећи ништа, у самом себи пронађе кривицу за умножавање зла у овом свету, сада када нас је задесило то што нас је задесило – управо то ће бити потпуно исправно. Томе су нас учили и отац Јован, и други оци којих се данас сећамо, и свети оци наше Цркве: да налазимо кривицу у себи самима. То је истина и правда, то је достојно и праведно пред Богом, и само то.
    „Увек и у свему будите опрезни“. Немојте бити сувише смели. Имајте смелости у молитви, у уздању. Али, немојте имати сувише смелости у недостатку смирења и скромности. Само смирен, скроман човек може имати истинску смелост. Дрзак човек је горд, он нема смирења. Такав човек сматра да је он центар земље и да Господ мора да га услиши и да испуни оно што се њему чини да је исправно. То је страшна заблуда нашег времена.


    Молимо се да нас ова пошаст све приведе познању Истине, да нас приведе Богу, смирењу, познању воље Божије, захвалности Богу. То је веома важна особина православних хришћана: захваљивање Богу за све. До тога треба доћи, то није тек тако. Молимо се данашњим светима – преподобном Јони и Марку, и пријатељу Божијем Лазару, молимо их за успокојење. Иштимо и молитве, верујем, из Царства небеског, од великих подвижника – архимандрита Јована Крестјанкина, јерођакона Анатолија, схиигумана Мелхиседека, да искушења не усељавају зло у нашу душу, да је не разарају, већ, напротив, да је изграђују, да је чине мудријом и снажнијом.
    Нека Вас Бог све сачува у разуму и у животној опрезности о којој говори отац Јован.
    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извори:
    https://pravoslavie.ru/130197.html
    https://www.youtube.com/watch?v=_8bgzSSNX5k
     
  4. Волим
    Иван Недић got a reaction from JESSY for a Странице, о. Јован Крестјанкин: Кривце не тражите!   
    Данас бих посебно хтео да кажем нешто о нашем старцу, оцу Јовану Крестјанкину. Желим да подсетим на један тренутак из живота оца Јована који је, у принципу, познат, па чак и штампан у његовим животописима почев од 2009. године. С друге стране, тај моменат смо сви некако заборавили, у великој мери зато што га не разумемо, зато што га досад нисмо разумели, а сада, можда, почињемо да га разумемо.
    Отац Јован је био пророк, и многи који су имали прилику да се сретну са њим су то видели у сопственом животу. Али, пророштва постају јасна тек онда када се испуне. То је светоотачко учење. Као што је и пророштво: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и даће му име Емануил, што значи: с нама је Бог“, постало јасно тек када се родио Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Могли бисмо навести још много примера.
    Сви који су били блиски са оцем Јованом 2000. године од њега су чули нешто необично. Једне ноћи он је имао необично виђење, чуо је глас, доживео је пророчко прозрење и чуо одређене речи. Следећег дана поновило се исто, од речи до речи. Када смо од оца Јована то чули, нисмо га баш најбоље разумели. Сувише су загонетне биле његове речи. Сада ћу вам их прочитати.



    Дакле, два пута, две ноћи заредом, отац Јован је чуо ове речи и записао их. Видео је нешто страшно и чуо глас:
    „Стани и гледај шта сам Ја допустио да бисте се уразумили без изненадног умирања међу људима. Кривце не тражите, кривце не тражите! Молите се. У животу увек и у свему будите опрезни“.
    Било је то 2000. године, 22. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару, као и следећег дана, 5. децембра.
    Зар нас то не подсећа ово данас? Ми, наравно, не можемо у потпуности рећи да је овде реч о нашим данима, о овој данашњој страшној пошасти у целом свету, када нас је задесила смрт многих људи, али „без изненадног умирања“, да би људи имали времена да осмисле свој живот, да схвате шта је у њиховом животу било добро, а шта зло, и да се покају пре смрти.
    Да, сада се дешава управо то. Дешава се нешто страшно, и сведок тога је цели свет. Без изненадног умирања, људи одлазе у вечност да дају одговор на суду Божијем. Много се говори о томе како је Бог све то допустио због ових или оних грехова. Међутим, отац Јован каже: „Кривце не тражите, кривце не тражите!“ Двапут то наглашава. Многи говоре како се све ово дешава због страшног моралног пада, због бездушности међу људима, због уништавања породице и брака у сваком погледу, због противприродних грехова... Да, вероватно јесте и то. Али, речи оца Јована говоре о нечем другом. „Кривце не тражите“ – то значи да смо сви ми кривци, сви без изузетка, укључујући и људе Цркве, зато што суд почиње од дома Божијег. Суд Божији увек почиње од дома Божијег. Ако будемо тражили кривце ван Цркве, онда ћемо се скроз запетљати. А ако свако од нас, и не тражећи ништа, у самом себи пронађе кривицу за умножавање зла у овом свету, сада када нас је задесило то што нас је задесило – управо то ће бити потпуно исправно. Томе су нас учили и отац Јован, и други оци којих се данас сећамо, и свети оци наше Цркве: да налазимо кривицу у себи самима. То је истина и правда, то је достојно и праведно пред Богом, и само то.
    „Увек и у свему будите опрезни“. Немојте бити сувише смели. Имајте смелости у молитви, у уздању. Али, немојте имати сувише смелости у недостатку смирења и скромности. Само смирен, скроман човек може имати истинску смелост. Дрзак човек је горд, он нема смирења. Такав човек сматра да је он центар земље и да Господ мора да га услиши и да испуни оно што се њему чини да је исправно. То је страшна заблуда нашег времена.


    Молимо се да нас ова пошаст све приведе познању Истине, да нас приведе Богу, смирењу, познању воље Божије, захвалности Богу. То је веома важна особина православних хришћана: захваљивање Богу за све. До тога треба доћи, то није тек тако. Молимо се данашњим светима – преподобном Јони и Марку, и пријатељу Божијем Лазару, молимо их за успокојење. Иштимо и молитве, верујем, из Царства небеског, од великих подвижника – архимандрита Јована Крестјанкина, јерођакона Анатолија, схиигумана Мелхиседека, да искушења не усељавају зло у нашу душу, да је не разарају, већ, напротив, да је изграђују, да је чине мудријом и снажнијом.
    Нека Вас Бог све сачува у разуму и у животној опрезности о којој говори отац Јован.
    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извори:
    https://pravoslavie.ru/130197.html
    https://www.youtube.com/watch?v=_8bgzSSNX5k
     
  5. Волим
    Иван Недић got a reaction from александар живаљев for a Странице, о. Јован Крестјанкин: Кривце не тражите!   
    Данас бих посебно хтео да кажем нешто о нашем старцу, оцу Јовану Крестјанкину. Желим да подсетим на један тренутак из живота оца Јована који је, у принципу, познат, па чак и штампан у његовим животописима почев од 2009. године. С друге стране, тај моменат смо сви некако заборавили, у великој мери зато што га не разумемо, зато што га досад нисмо разумели, а сада, можда, почињемо да га разумемо.
    Отац Јован је био пророк, и многи који су имали прилику да се сретну са њим су то видели у сопственом животу. Али, пророштва постају јасна тек онда када се испуне. То је светоотачко учење. Као што је и пророштво: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и даће му име Емануил, што значи: с нама је Бог“, постало јасно тек када се родио Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Могли бисмо навести још много примера.
    Сви који су били блиски са оцем Јованом 2000. године од њега су чули нешто необично. Једне ноћи он је имао необично виђење, чуо је глас, доживео је пророчко прозрење и чуо одређене речи. Следећег дана поновило се исто, од речи до речи. Када смо од оца Јована то чули, нисмо га баш најбоље разумели. Сувише су загонетне биле његове речи. Сада ћу вам их прочитати.



    Дакле, два пута, две ноћи заредом, отац Јован је чуо ове речи и записао их. Видео је нешто страшно и чуо глас:
    „Стани и гледај шта сам Ја допустио да бисте се уразумили без изненадног умирања међу људима. Кривце не тражите, кривце не тражите! Молите се. У животу увек и у свему будите опрезни“.
    Било је то 2000. године, 22. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару, као и следећег дана, 5. децембра.
    Зар нас то не подсећа ово данас? Ми, наравно, не можемо у потпуности рећи да је овде реч о нашим данима, о овој данашњој страшној пошасти у целом свету, када нас је задесила смрт многих људи, али „без изненадног умирања“, да би људи имали времена да осмисле свој живот, да схвате шта је у њиховом животу било добро, а шта зло, и да се покају пре смрти.
    Да, сада се дешава управо то. Дешава се нешто страшно, и сведок тога је цели свет. Без изненадног умирања, људи одлазе у вечност да дају одговор на суду Божијем. Много се говори о томе како је Бог све то допустио због ових или оних грехова. Међутим, отац Јован каже: „Кривце не тражите, кривце не тражите!“ Двапут то наглашава. Многи говоре како се све ово дешава због страшног моралног пада, због бездушности међу људима, због уништавања породице и брака у сваком погледу, због противприродних грехова... Да, вероватно јесте и то. Али, речи оца Јована говоре о нечем другом. „Кривце не тражите“ – то значи да смо сви ми кривци, сви без изузетка, укључујући и људе Цркве, зато што суд почиње од дома Божијег. Суд Божији увек почиње од дома Божијег. Ако будемо тражили кривце ван Цркве, онда ћемо се скроз запетљати. А ако свако од нас, и не тражећи ништа, у самом себи пронађе кривицу за умножавање зла у овом свету, сада када нас је задесило то што нас је задесило – управо то ће бити потпуно исправно. Томе су нас учили и отац Јован, и други оци којих се данас сећамо, и свети оци наше Цркве: да налазимо кривицу у себи самима. То је истина и правда, то је достојно и праведно пред Богом, и само то.
    „Увек и у свему будите опрезни“. Немојте бити сувише смели. Имајте смелости у молитви, у уздању. Али, немојте имати сувише смелости у недостатку смирења и скромности. Само смирен, скроман човек може имати истинску смелост. Дрзак човек је горд, он нема смирења. Такав човек сматра да је он центар земље и да Господ мора да га услиши и да испуни оно што се њему чини да је исправно. То је страшна заблуда нашег времена.


    Молимо се да нас ова пошаст све приведе познању Истине, да нас приведе Богу, смирењу, познању воље Божије, захвалности Богу. То је веома важна особина православних хришћана: захваљивање Богу за све. До тога треба доћи, то није тек тако. Молимо се данашњим светима – преподобном Јони и Марку, и пријатељу Божијем Лазару, молимо их за успокојење. Иштимо и молитве, верујем, из Царства небеског, од великих подвижника – архимандрита Јована Крестјанкина, јерођакона Анатолија, схиигумана Мелхиседека, да искушења не усељавају зло у нашу душу, да је не разарају, већ, напротив, да је изграђују, да је чине мудријом и снажнијом.
    Нека Вас Бог све сачува у разуму и у животној опрезности о којој говори отац Јован.
    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извори:
    https://pravoslavie.ru/130197.html
    https://www.youtube.com/watch?v=_8bgzSSNX5k
     
  6. Волим
    Иван Недић got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, У Цркви не постоји учење о "стерилности" светиња   
    Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
     
    Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

    У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

    Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

    – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

    – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
    – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

    Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

    Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

    1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

    2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

    3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

    4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

    5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

    Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

    6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

    7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

    8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

    9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

    Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

    Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
    Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

    10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

    Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

    Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

    Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

    На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

    Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
     
  7. Волим
    Иван Недић got a reaction from Zmaj Pisum for a Странице, У Цркви не постоји учење о "стерилности" светиња   
    Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
     
    Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

    У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

    Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

    – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

    – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
    – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

    Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

    Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

    1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

    2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

    3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

    4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

    5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

    Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

    6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

    7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

    8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

    9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

    Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

    Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
    Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

    10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

    Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

    Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

    Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

    На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

    Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
     
  8. Волим
    Иван Недић got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника   
    Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил донео је упутство за старешине парохијских цркава, подворја и манастира Московске епархије, у вези са претњом од ширења инфекције коронавируса.
     
    Ради пастирске бриге о људима, као и на захтев санитарних власти, уз очување чврсте вере у деловање благог промисла Божијег и Божије свемогућство, доносимо следећа правила, у складу са канонском и богослужбеном традицијом Руске православне Цркве.
    Док се епидемиолошка ситуација не промени набоље и до добијања одговарајућих упутстава о потпуном или делимичном прекиду важења овог упутства, у парохијским црквама, патријаршким, архијерејским и манастирским подворјима, као и у манастирима Московске епархије, неопходно је придржавати се следећег.
    У погледу причешћивања светим Христовим тајнама:
    1. Имајући у виду да приношење бескрвне жртве ни у ком случају не може бити прекинуто, јер тамо где нема евхаристије нема ни црквеног живота, као и то да се свето тело и крв Христова дају на здравље како душе, тако и тела (видети, на пример, молитве светог Јована Златоустог – седму и девету молитву из правила пред свето причешће), те историјску праксу Православне Цркве у условима епидемије (конкретно, причешћивање оболелих од заразних болести после других причесника, или чак на посебном богослужењу, уз брисање кашичице после сваког причесника тканином која се затим спаљује; коришћење посебног сасуда и кашичице за оболеле; њихово омивање у сирћету које се затим просипа у пресахли бунар – видети С. В. Булгаков, Настолна књига за свештено-црквенослужитеље и Пидалион са тумачењима преподобног Никодима Светогорца, правило VI.28), свете Христове тајне делити тако што ће се после сваког причесника кашичица брисати убрусом који је натопљен у медицински алкохол (убрус редовно додатно натапати) и потапати у воду. Са водом поступити као што се поступа код редовног прања убруса. Препоручује се етил-алкохол 75% или изопропил-алкохол 70%.
    2. „Запивку“ делити искључиво индивидуално, сваком причаснику посебно, у једнократним чашама (примедба преводиоца: за нашу праксу ова тачка није актуелна, будући да је „запивка“ специфична карактеристика руске богослужбене праксе).
    3. Нафору делити у једнократним хигијенским рукавицама.
    4. Убрус током причешћивања верног народа користити само за спречавање случајног падања светих тајни на под и за брисање кашичице, а за брисање уста причесницима користити папирне салвете, које затим спалити. Убрусе кувати, са дужном побожношћу, после сваке богослужбене употребе.
    5. Причасници да не целивају путир после причешћа.
     
    У погледу светих тајни крштења и миропомазања:
    6. Строго се придржавати праксе мењања и освећивања нове воде за свако ново крштење. С тим у вези, свету тајну крштења вршити искључиво индивидуално и после сваког крштења дезинфекционим средством брисати купељ (крстионицу). Препоручују се препарати на бази терцијарних амида или хидроген пероксид 3%.
    7. За миропомазање и помазивање уљем користити штапиће за уши и папирну салвету, које затим спалити.
     
    У погледу свете тајне јелеосвећења:
    8. Код групног служења свете тајне јелеосвећења у црквама, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити.
    Друга упутства у погледу богослужења, пастирске праксе и црквеног живота:
    9. Уместо изношења крста на целивање по завршетку божанствене литургије и других богослужења препоручује се стављање крста на главе верника.
    10. Враћајући се пракси прописаној типиком, која се последњих година променила (у Руској Цркви – примедба преводиоца), помазивање на свеноћном бдењу вршити само онда када се врши литија и освећење уља. У случајевима када се помазивање врши, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. У другим случајевима, целивање јеванђеља, празничне иконе или крста после полијелеја организовати тако да се јеванђеље, икона и крст после сваког целива обришу дезинфекционим средством.
    11. Свештеницима се препоручује да не пружају руку верницима на целивање.
    12. За дељење нафоре и петохлебнице на бдењу користити једнократне хигијенске рукавице.
    13. Посвећивати додатну пажњу чистоћи утвари и богослужбених сасуда, брисати их после сваке богослужбене употребе и детаљно испирати врелом водом.
    14. До издавања посебног упутства, прекинути рад парохијских школа, секција и кружока.
    15. Социјалне службе при парохијским црквама, подворјима и манастирима по својим могућностима да пружају помоћ старијим грађанима који спадају у ризичну групу, у виду доставке на кућну адресу прехрамбених производа и најнеопноднијих средстава.
     
    Упутства општег карактера:
    16. Старешине да наложе црквеним и манастирским радницима обавезно придржавање општих мера хигијене, укључујући дезинфекцију руку током дана на свака два сата или чешће).
    17. Обезбедити често проветравање цркава, као и парохијских и манастирских јавних просторија, саставити обавезујући распоред проветравања.
    18. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати површину црквеног мобилијара који сви додирују (укључујући палионице), као и куке на вратима.
    19. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати иконе у цркви које верници целивају.
    20. Свештенослужитељи, црквенослужитељи и радници цркава и манастира да се одговорно и са пажњом односе према томе како се осећају. У случају било каквих симптома обратити се старешини и затражити медицинску помоћ.
    21. Старешине да организују обавезно мерење температуре пред почетак радног дана (нпр. помоћу бесконтактног топломера) код свештенослужитеља, црквенослужитеља и радника цркава који долазе у контакт са већим бројем верника.
    22. Објаснити верницима да испуњавање ових прописа и ограничења треба схватити као послушност речима Светог писма: „Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7). Такође објашњавати верницима да у случају појаве симптома грипа или других заразних болести треба да се, из љубави према ближњима и бриге за њих, уздрже од одласка у цркву.
    За брисање подова препоручују се препарати на бази хлора.

    Извор: https://mepar.ru/documents/misc/2020/03/17/121243/
    За Поуке.орг са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић
  9. Волим
    Иван Недић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Руска Црква ДЕЗИНФИКУЈЕ КАШИЧИЦУ после сваког причесника   
    Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил донео је упутство за старешине парохијских цркава, подворја и манастира Московске епархије, у вези са претњом од ширења инфекције коронавируса.
     
    Ради пастирске бриге о људима, као и на захтев санитарних власти, уз очување чврсте вере у деловање благог промисла Божијег и Божије свемогућство, доносимо следећа правила, у складу са канонском и богослужбеном традицијом Руске православне Цркве.
    Док се епидемиолошка ситуација не промени набоље и до добијања одговарајућих упутстава о потпуном или делимичном прекиду важења овог упутства, у парохијским црквама, патријаршким, архијерејским и манастирским подворјима, као и у манастирима Московске епархије, неопходно је придржавати се следећег.
    У погледу причешћивања светим Христовим тајнама:
    1. Имајући у виду да приношење бескрвне жртве ни у ком случају не може бити прекинуто, јер тамо где нема евхаристије нема ни црквеног живота, као и то да се свето тело и крв Христова дају на здравље како душе, тако и тела (видети, на пример, молитве светог Јована Златоустог – седму и девету молитву из правила пред свето причешће), те историјску праксу Православне Цркве у условима епидемије (конкретно, причешћивање оболелих од заразних болести после других причесника, или чак на посебном богослужењу, уз брисање кашичице после сваког причесника тканином која се затим спаљује; коришћење посебног сасуда и кашичице за оболеле; њихово омивање у сирћету које се затим просипа у пресахли бунар – видети С. В. Булгаков, Настолна књига за свештено-црквенослужитеље и Пидалион са тумачењима преподобног Никодима Светогорца, правило VI.28), свете Христове тајне делити тако што ће се после сваког причесника кашичица брисати убрусом који је натопљен у медицински алкохол (убрус редовно додатно натапати) и потапати у воду. Са водом поступити као што се поступа код редовног прања убруса. Препоручује се етил-алкохол 75% или изопропил-алкохол 70%.
    2. „Запивку“ делити искључиво индивидуално, сваком причаснику посебно, у једнократним чашама (примедба преводиоца: за нашу праксу ова тачка није актуелна, будући да је „запивка“ специфична карактеристика руске богослужбене праксе).
    3. Нафору делити у једнократним хигијенским рукавицама.
    4. Убрус током причешћивања верног народа користити само за спречавање случајног падања светих тајни на под и за брисање кашичице, а за брисање уста причесницима користити папирне салвете, које затим спалити. Убрусе кувати, са дужном побожношћу, после сваке богослужбене употребе.
    5. Причасници да не целивају путир после причешћа.
     
    У погледу светих тајни крштења и миропомазања:
    6. Строго се придржавати праксе мењања и освећивања нове воде за свако ново крштење. С тим у вези, свету тајну крштења вршити искључиво индивидуално и после сваког крштења дезинфекционим средством брисати купељ (крстионицу). Препоручују се препарати на бази терцијарних амида или хидроген пероксид 3%.
    7. За миропомазање и помазивање уљем користити штапиће за уши и папирну салвету, које затим спалити.
     
    У погледу свете тајне јелеосвећења:
    8. Код групног служења свете тајне јелеосвећења у црквама, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити.
    Друга упутства у погледу богослужења, пастирске праксе и црквеног живота:
    9. Уместо изношења крста на целивање по завршетку божанствене литургије и других богослужења препоручује се стављање крста на главе верника.
    10. Враћајући се пракси прописаној типиком, која се последњих година променила (у Руској Цркви – примедба преводиоца), помазивање на свеноћном бдењу вршити само онда када се врши литија и освећење уља. У случајевима када се помазивање врши, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. У другим случајевима, целивање јеванђеља, празничне иконе или крста после полијелеја организовати тако да се јеванђеље, икона и крст после сваког целива обришу дезинфекционим средством.
    11. Свештеницима се препоручује да не пружају руку верницима на целивање.
    12. За дељење нафоре и петохлебнице на бдењу користити једнократне хигијенске рукавице.
    13. Посвећивати додатну пажњу чистоћи утвари и богослужбених сасуда, брисати их после сваке богослужбене употребе и детаљно испирати врелом водом.
    14. До издавања посебног упутства, прекинути рад парохијских школа, секција и кружока.
    15. Социјалне службе при парохијским црквама, подворјима и манастирима по својим могућностима да пружају помоћ старијим грађанима који спадају у ризичну групу, у виду доставке на кућну адресу прехрамбених производа и најнеопноднијих средстава.
     
    Упутства општег карактера:
    16. Старешине да наложе црквеним и манастирским радницима обавезно придржавање општих мера хигијене, укључујући дезинфекцију руку током дана на свака два сата или чешће).
    17. Обезбедити често проветравање цркава, као и парохијских и манастирских јавних просторија, саставити обавезујући распоред проветравања.
    18. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати површину црквеног мобилијара који сви додирују (укључујући палионице), као и куке на вратима.
    19. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати иконе у цркви које верници целивају.
    20. Свештенослужитељи, црквенослужитељи и радници цркава и манастира да се одговорно и са пажњом односе према томе како се осећају. У случају било каквих симптома обратити се старешини и затражити медицинску помоћ.
    21. Старешине да организују обавезно мерење температуре пред почетак радног дана (нпр. помоћу бесконтактног топломера) код свештенослужитеља, црквенослужитеља и радника цркава који долазе у контакт са већим бројем верника.
    22. Објаснити верницима да испуњавање ових прописа и ограничења треба схватити као послушност речима Светог писма: „Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7). Такође објашњавати верницима да у случају појаве симптома грипа или других заразних болести треба да се, из љубави према ближњима и бриге за њих, уздрже од одласка у цркву.
    За брисање подова препоручују се препарати на бази хлора.

    Извор: https://mepar.ru/documents/misc/2020/03/17/121243/
    За Поуке.орг са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић
  10. Волим
    Иван Недић got a reaction from Поуке.орг инфо for a Странице, Канонизација свештеномученика Станислава Насадила у Кошицама (Словачка)   
    У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор.
    Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну.
    На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих.
    Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“.
    Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата.
    Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао:
    „У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом.
    У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу.
    После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас.
    Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно.
    Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“.
    Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије.
    Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати.
    Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас!
     
    За Поуке са словачког
    Иван С. Недић, Јелена Недић
    Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест:
    https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/
     
    Видео-снимак свете литургије:
     
  11. Волим
    Иван Недић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Канонизација свештеномученика Станислава Насадила у Кошицама (Словачка)   
    У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор.
    Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну.
    На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих.
    Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“.
    Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата.
    Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао:
    „У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом.
    У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу.
    После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас.
    Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно.
    Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“.
    Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије.
    Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати.
    Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас!
     
    За Поуке са словачког
    Иван С. Недић, Јелена Недић
    Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест:
    https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/
     
    Видео-снимак свете литургије:
     
  12. Љут
    Иван Недић got a reaction from Vladan :::. for a Странице, ПЦУ и фанарски јерарси саслуживали са црногорским расколницима   
    У богослужењу ПЦУ, одржаном 26. маја 2019. године, у саборној цркви Свето-Михајловског Златооверхог манастира поводом 19-годишњице његове обнове, учествовао је и архимандрит из тзв. Црногорске цркве, Бојан Бојовић. Информацију о томе Савез православних журналиста је добио од Црногорско-приморске митрополије Српске православне Цркве. Бојовић је препознат на фотографији објављеној на сајту ПЦУ.
    Бојовић на фотографији целива руку митрополиту галском Емануилу Адамакису (Константинопољски патријархат)
    Притом се у званичном саопштењу о литургији на којој су са поглаваром ПЦУ, Епифанијем Думенком, саслуживали представници Фанара, не спомињу црногорски расколници.
    И пре формирања ПЦУ, представници расколничке Црногорске цркве су одржавали контакт са Украјинском православном црквом Кијевског патријархата, а судећи по свему, односи између неканонских структура се настављају.
    Бојовић на Литургији ПЦУ (скроз десно)
    Подсетићемо да је тзв. Црногорска православна црква основана 1993. године и да је до данас непризната.
    Као што смо недавно писали, председник Црне Горе, Мило Ђукановић, изјавио је да ће „марљиво радити“ на добијању аутокефалије за непризнату Црногорску цркву по украјинском сценарију.
    Извор: https://spzh.news/ru/news/62829-pcu-i-ijerarkhi-fanara-sosluzhili-v-kijeve-s-chernogorskimi-raskolynikami
    Вест на сајту Православне цркве Украјине: https://www.pomisna.info/uk/vsi-novyny/19-littya-vidnovlennya-myhajlivskogo-zolotoverhogo-soboru/
    За Поуке са Руског
    Иван С. Недић, Јелена Недић
     
  13. Свиђа ми се
    Иван Недић је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит скопски г. Јован: Исцељење схизме у Републици Северној Македонији   
    По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. др Иринеја, у оквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски г. Јован одржао је у недељу, 12. маја 2019. године у препуној Свечаној сали Градске куће у Сомбору предавање на тему "Исцељење схизме у Републици Северној Македонији".

    Извор: Радио Беседа
  14. Не свиђа ми се
    Иван Недић got a reaction from Glas razuma for a Странице, „Млади папа“ – серија о снази личности   
    Нећу говорити о италијанском филму и о генију Паолу Сорентину, који је за јунака свог новог дела одабрао поглавара Католичке Цркве, у свету и друштву у ком су знаци Божијег постојања подједнако очигледни као и знаци његовог одсуства.
    Нећу говорити о невероватно живописној филмској траци, у којој се филм претвара у уметност, а кадрови густи попут уљаних боја се могу посматрати засебно и дуго, уз уживање у композицији, ликовима и цитатима – од Микеланђелове Пијете која оживљава до снежнобеле одеће тамошњих монахиња.
    Нећу говорити ни о живој музичкој подлози, која од прве епизоде узима гледаоца и носи га кроз звуке нервозне, наелектрисане композиције групе Labradford (Chris Johnston, Craig Markva, Jamie Evans), а затим се елегантно мења кроз серију, задајући тон радњи.
    Или о изузетној глумачкој екипи, добро промишљеним типовима кардиналског колегијума и невероватној глуми Џуда Лоа, који се у тој мери претворио у свог јунака да је у једном тренутку неприметно, напросто, постао папа Пије XIII, Американац италијанског порекла. Чини се, заувек.
    Нећу говорити о дивној причи о животу и свакодневици у Ватикану, у коју гледалац улази толико спонтано да заборавља на важност радње.
    Садржај епизода даје се кроз савршено усклађене и невероватно живописне сцене свакодневног живота, од јутарње тоалете папе и кардинала до разговора током простирања веша.
    Нећу говорити о дијалозима, практично театралним, довољним по себи, понекад намерно несигурним, али толико речитим да гледалац жели да запамти и да касније цитира не само речи, него и мимику, осмех и поглед.

    Све то ова серија садржи, али се у њој не ради о томе.
    Нећу говорити чак ни о католицизму, о догми непогрешивости, о играма у закулисју, теми папиног конфликта са окружењем, толерантности, конзервативизму и осталим темама. Зато што – какав ужас! – у филму о поглавару Католичке Цркве није реч ни о томе. Па чак ни о католицима.
    „Млади папа“ је серија о снази личности.
    Има у овом филму и много тога другог, нагомиланог, изрежираног, има много компромиса, али постоји личност. И њена снага је таква да води и усредсређује људе на конкретно место, усмерава њихове погледе, привлачи њихова срца, зато што је та личност светлост свету.
    У првој сцени серије из гомиле беба поређаних у облику пирамиде на главном венецијанском Тргу светог Марка, пузећи излази беба-папа. У последњој сцени исти тај папа држи проповед са балкона венецијанске катедрале. Циклус од десет епизода, округао попут фудбалске лопте или планете Земље, завршава се на истом месту, и Пије XIII пада готово мртав. Намерно провокативна и једноставна фигура понтифекса са почетка, која попут Витлејемске звезде пада, претвара се у метеорит, гута све пред собом, руши све границе, а међу кардиналима изазива панику, те они покушавају да се од ње ослободе – та иста фигура кроз серију открива своју дубину, шарм и лепоту, тако да у последњим епизодама једино могуће обраћање папи остаје „свети оче“.

    „А сада погледајте свог ближњег. Погледајте га с радошћу и запамтите шта је казао свети Августин: ’Ако желите да видите Господа, то је могуће’“ – изговара папа у Африци речи које није изговорио у првој проповеди на Тргу светог Петра.
    Бог се јавља у човеку.
    Ово је филм о снази личности у којој се јавља Бог онда када је цео свет заборавио Бога, када осећај богоостављености постаје тежак до бола, до претећег захтевања чуда.
    И управо зато овог човека није могуће не заволети. Јер на крају серије, упркос свим лутањима, мраку сумње, патњама, тражењу Бога, кризи вере и самоспознаје, папу воле сви – и некада тако лукави државни секретар Ватикана, кардинал Војело, и мафијаши који су убили папиног најбољег пријатеља, и девојка лаког морала која је у његовим очима угледала Бога, и сваки, сваки појединац из масе чије срце се свом снагом отима ка њему – ка тој тачки на карти кугле земаљске која оваплоћује лик Христов и истинско призвање сваког човека да постане Бог. Према тачки која својом лепотом, и спољашњом и унутарњом, мења људе око себе.
    Човечанска љубав је љубав Божија, само кад би толика снага љубави проповедала људима...
    Такав човек не постоји, али постоји филм о вери која подстиче на светост, о истинској молитви, о радости тренутног Божијег присуства које се показује у човеку. Овакав филм је најбоља, идеална мисија. Свет застаје да би поразговарао о љубави, зато што је чуо „Песму над песмама“.
     
    Марија Строганова
    Извор: http://www.pravmir.ru/molodoy-papa-serial-o-sile-lichnosti/
    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
  15. Свиђа ми се
    Иван Недић got a reaction from Glas razuma for a Странице, Превозна средства руског свештенства   
    Митрополит калушки и боровски Климент стоји у метроу.
     
     

    Епископ Душанбеа и Таџикистана Питирим на камили.
     
     

    Пумпање гуме у мантији.
     
     

    Чувени ђакон Андреј Курајев на свом омиљеном превозном средству.
     
     


    По селу бициклом.
     
     

    Свештеник вози баке у својим таљигама.
     
     

    Најпоузданије превозно средство у Јакутији, нарочито зими, по завејаним путевима. Свештеник Фадеј Булгаков.
     
     

    Метро плус бицикл плус пијачна колица.
     
     

    Свештеник у гуменом чамцу служи молебан за време поплава у Омску.
     
     

    Бивши командир подморнице, јеромонах Венијамин Ковтун, није променио место службовања.
     
     

    Митрополит Иларион Алфејев пешке заобилази застој.
     
     

    Чувени светски путник, свештеник Фјодор Коњухов, испробао је сва могућа превозна средства.
     
     

    Сеоски свештеник Николај Уљахин чак и на оваквом "превозном средству" обавља службу и не напушта своје парохијане.
    Са руског за Поуке Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: http://www.pravmir.ru/ne-na-mersedese/
  16. Волим
    Иван Недић got a reaction from Aleksandra_A for a Странице, Како је запаљени Нотр Дам распалио молитву у срцима Парижана   
    Ево како је све било.
    Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати.
    Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук.
    Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену.
    Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима.
    Излазим из куће. Живим у близини.
    Из своје улице видим огроман стуб дима.
    За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар.
    Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie.
    Остајем тамо.
    Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају.
    Неки се моле на коленима, у шест редова.
    Неки држе иконе и розаријуме (бројанице).
    Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце.
    Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља.
    Молитва је непрестана, без пауза.
    Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они.
    Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање.
    Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку.
    Други пут сви заједно читају Оче наш.
    Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза.
    Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама.
    Пети пут – молитва св. Франциска.
    Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици.
    Седми пут – молитва за ватрогасце.
    (Можда сам нешто заборавио).
    Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима.
    Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано.
    Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику.
    Смркава се, пале се уличне светиљке.
    Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца.
    Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови.
    Са свих страна звоне звона.
    У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена.
    Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану).
    Затим се пева још неколико Богородичиних песама.
    Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена.
    Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви.
    Затим опет Je vous salue Marie, без престанка.
    Пламен се још увек уздиже, али је слабији.
    Људи постепено почињу да се разилазе.
    После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу.
    Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва.
    Објашњавам јој.
    Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају.
    Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима.
    Хиљаде људи сатима певају на улицама.
    Била је то нека врста [духовне] револуције.
     
    Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/
    Превод са руског
    Иван С. Недић, Јелена Недић
     
  17. Волим
    Иван Недић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Како је запаљени Нотр Дам распалио молитву у срцима Парижана   
    Ево како је све било.
    Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати.
    Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук.
    Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену.
    Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима.
    Излазим из куће. Живим у близини.
    Из своје улице видим огроман стуб дима.
    За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар.
    Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie.
    Остајем тамо.
    Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају.
    Неки се моле на коленима, у шест редова.
    Неки држе иконе и розаријуме (бројанице).
    Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце.
    Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља.
    Молитва је непрестана, без пауза.
    Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они.
    Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање.
    Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку.
    Други пут сви заједно читају Оче наш.
    Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза.
    Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама.
    Пети пут – молитва св. Франциска.
    Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици.
    Седми пут – молитва за ватрогасце.
    (Можда сам нешто заборавио).
    Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима.
    Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано.
    Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику.
    Смркава се, пале се уличне светиљке.
    Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца.
    Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови.
    Са свих страна звоне звона.
    У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена.
    Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану).
    Затим се пева још неколико Богородичиних песама.
    Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена.
    Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви.
    Затим опет Je vous salue Marie, без престанка.
    Пламен се још увек уздиже, али је слабији.
    Људи постепено почињу да се разилазе.
    После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу.
    Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва.
    Објашњавам јој.
    Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају.
    Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима.
    Хиљаде људи сатима певају на улицама.
    Била је то нека врста [духовне] револуције.
     
    Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/
    Превод са руског
    Иван С. Недић, Јелена Недић
     
  18. Свиђа ми се
  19. Тужан
    Иван Недић got a reaction from александар живаљев for a Странице, У Дагестану отворена паљба на вернике испред цркве, страдало пет особа   
    У Недељу праштања, 18. фебруара 2018. године, у граду Кизљар (Република Дагестан, Руска Федерација), мушкарац је из ловачке пушке отворио паљбу по верницима који су око 16 часова, по завршетку вечерњег богослужења, излазили из православне цркве. Четири особе су страдале на лицу места, још једна је преминула у болници.
    Људи који су се у тренутку напада још увек налазили у цркви затворили су се изнутра. Нападач је наставио да обилази около и да пуца у правцу цркве.
    Нападач, који је накнадно идентификован као становник Кизљара, Халил Халилов (22), ликвидиран је на лицу места. Припреме за напад обавио је заједно са својом супругом, која је непосредно са напада побегла. Починилац је претходно начинио и путем интернета проширио снимак на ком је изјавио своју верност Исламској држави.
    Рањени полицајци су Магомед Рамазанов и Султан Хизиријев.
    Свих пет страдалих су жене, из броја најактивнијих чланова локалне црквене заједнице: Вера Моргунова, Људмила Шчербакова, Надежда Терлијан, Ирина Мељкомова, Вера Бљињикова.
    Још две рањене вернице налазе се у тешком стању.
    Портпарол Његове светости патријарха руског Кирила је изјавио: „Његова светост је дубоко потресен данашњим крвавим догађајем испред цркве у Кизљару, преноси своје најискреније саучешће родбини и пријатељима погинулих, и моли се за њихово упокојење у насељима праведних. Овај зверски чин уочи почетка Великог поста предстојатељ Руске Цркве оцењује као провокацију са циљем да се изазове непријатељство између православног и муслиманског становништва на Кавказу, које вековима живи у међусобном миру. Руска Црква изражава дубоку забринутост догађајем и захтева најдетаљнију могућу истрагу догађаја“.
    Дагестански муфтија је дао изјаву у којој осуђује напад. У саопштењу стоји: „До нас су дошле жалосне вести: данас, у недељу, у Кизљару се догодила трагедија. Од руке вехабита, који је отворио паљбу из ловачке пушке, погинуло је пет цивила и рањено још неколико особа. Муфтијат Републике Дагестан најоштрије осуђује сваку врсту насиља. Вехабити, који се данас крију иза лажног ислама, немају ничег заједничког са истинским исламом“.
    Са руског за Поуке.орг: Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: http://www.pravmir.ru/v-dagestane-mestnyiy-zhitel-rasstrelyal-prihozhan-tserkvi/
  20. Тужан
    Иван Недић got a reaction from Danijela for a Странице, У Дагестану отворена паљба на вернике испред цркве, страдало пет особа   
    У Недељу праштања, 18. фебруара 2018. године, у граду Кизљар (Република Дагестан, Руска Федерација), мушкарац је из ловачке пушке отворио паљбу по верницима који су око 16 часова, по завршетку вечерњег богослужења, излазили из православне цркве. Четири особе су страдале на лицу места, још једна је преминула у болници.
    Људи који су се у тренутку напада још увек налазили у цркви затворили су се изнутра. Нападач је наставио да обилази около и да пуца у правцу цркве.
    Нападач, који је накнадно идентификован као становник Кизљара, Халил Халилов (22), ликвидиран је на лицу места. Припреме за напад обавио је заједно са својом супругом, која је непосредно са напада побегла. Починилац је претходно начинио и путем интернета проширио снимак на ком је изјавио своју верност Исламској држави.
    Рањени полицајци су Магомед Рамазанов и Султан Хизиријев.
    Свих пет страдалих су жене, из броја најактивнијих чланова локалне црквене заједнице: Вера Моргунова, Људмила Шчербакова, Надежда Терлијан, Ирина Мељкомова, Вера Бљињикова.
    Још две рањене вернице налазе се у тешком стању.
    Портпарол Његове светости патријарха руског Кирила је изјавио: „Његова светост је дубоко потресен данашњим крвавим догађајем испред цркве у Кизљару, преноси своје најискреније саучешће родбини и пријатељима погинулих, и моли се за њихово упокојење у насељима праведних. Овај зверски чин уочи почетка Великог поста предстојатељ Руске Цркве оцењује као провокацију са циљем да се изазове непријатељство између православног и муслиманског становништва на Кавказу, које вековима живи у међусобном миру. Руска Црква изражава дубоку забринутост догађајем и захтева најдетаљнију могућу истрагу догађаја“.
    Дагестански муфтија је дао изјаву у којој осуђује напад. У саопштењу стоји: „До нас су дошле жалосне вести: данас, у недељу, у Кизљару се догодила трагедија. Од руке вехабита, који је отворио паљбу из ловачке пушке, погинуло је пет цивила и рањено још неколико особа. Муфтијат Републике Дагестан најоштрије осуђује сваку врсту насиља. Вехабити, који се данас крију иза лажног ислама, немају ничег заједничког са истинским исламом“.
    Са руског за Поуке.орг: Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: http://www.pravmir.ru/v-dagestane-mestnyiy-zhitel-rasstrelyal-prihozhan-tserkvi/
  21. Тужан
    Иван Недић got a reaction from Поуке.орг инфо for a Странице, У Дагестану отворена паљба на вернике испред цркве, страдало пет особа   
    У Недељу праштања, 18. фебруара 2018. године, у граду Кизљар (Република Дагестан, Руска Федерација), мушкарац је из ловачке пушке отворио паљбу по верницима који су око 16 часова, по завршетку вечерњег богослужења, излазили из православне цркве. Четири особе су страдале на лицу места, још једна је преминула у болници.
    Људи који су се у тренутку напада још увек налазили у цркви затворили су се изнутра. Нападач је наставио да обилази около и да пуца у правцу цркве.
    Нападач, који је накнадно идентификован као становник Кизљара, Халил Халилов (22), ликвидиран је на лицу места. Припреме за напад обавио је заједно са својом супругом, која је непосредно са напада побегла. Починилац је претходно начинио и путем интернета проширио снимак на ком је изјавио своју верност Исламској држави.
    Рањени полицајци су Магомед Рамазанов и Султан Хизиријев.
    Свих пет страдалих су жене, из броја најактивнијих чланова локалне црквене заједнице: Вера Моргунова, Људмила Шчербакова, Надежда Терлијан, Ирина Мељкомова, Вера Бљињикова.
    Још две рањене вернице налазе се у тешком стању.
    Портпарол Његове светости патријарха руског Кирила је изјавио: „Његова светост је дубоко потресен данашњим крвавим догађајем испред цркве у Кизљару, преноси своје најискреније саучешће родбини и пријатељима погинулих, и моли се за њихово упокојење у насељима праведних. Овај зверски чин уочи почетка Великог поста предстојатељ Руске Цркве оцењује као провокацију са циљем да се изазове непријатељство између православног и муслиманског становништва на Кавказу, које вековима живи у међусобном миру. Руска Црква изражава дубоку забринутост догађајем и захтева најдетаљнију могућу истрагу догађаја“.
    Дагестански муфтија је дао изјаву у којој осуђује напад. У саопштењу стоји: „До нас су дошле жалосне вести: данас, у недељу, у Кизљару се догодила трагедија. Од руке вехабита, који је отворио паљбу из ловачке пушке, погинуло је пет цивила и рањено још неколико особа. Муфтијат Републике Дагестан најоштрије осуђује сваку врсту насиља. Вехабити, који се данас крију иза лажног ислама, немају ничег заједничког са истинским исламом“.
    Са руског за Поуке.орг: Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: http://www.pravmir.ru/v-dagestane-mestnyiy-zhitel-rasstrelyal-prihozhan-tserkvi/
  22. Волим
    Иван Недић got a reaction from Милан Ракић for a Странице, „Млади папа“ – серија о снази личности   
    Нећу говорити о италијанском филму и о генију Паолу Сорентину, који је за јунака свог новог дела одабрао поглавара Католичке Цркве, у свету и друштву у ком су знаци Божијег постојања подједнако очигледни као и знаци његовог одсуства.
    Нећу говорити о невероватно живописној филмској траци, у којој се филм претвара у уметност, а кадрови густи попут уљаних боја се могу посматрати засебно и дуго, уз уживање у композицији, ликовима и цитатима – од Микеланђелове Пијете која оживљава до снежнобеле одеће тамошњих монахиња.
    Нећу говорити ни о живој музичкој подлози, која од прве епизоде узима гледаоца и носи га кроз звуке нервозне, наелектрисане композиције групе Labradford (Chris Johnston, Craig Markva, Jamie Evans), а затим се елегантно мења кроз серију, задајући тон радњи.
    Или о изузетној глумачкој екипи, добро промишљеним типовима кардиналског колегијума и невероватној глуми Џуда Лоа, који се у тој мери претворио у свог јунака да је у једном тренутку неприметно, напросто, постао папа Пије XIII, Американац италијанског порекла. Чини се, заувек.
    Нећу говорити о дивној причи о животу и свакодневици у Ватикану, у коју гледалац улази толико спонтано да заборавља на важност радње.
    Садржај епизода даје се кроз савршено усклађене и невероватно живописне сцене свакодневног живота, од јутарње тоалете папе и кардинала до разговора током простирања веша.
    Нећу говорити о дијалозима, практично театралним, довољним по себи, понекад намерно несигурним, али толико речитим да гледалац жели да запамти и да касније цитира не само речи, него и мимику, осмех и поглед.

    Све то ова серија садржи, али се у њој не ради о томе.
    Нећу говорити чак ни о католицизму, о догми непогрешивости, о играма у закулисју, теми папиног конфликта са окружењем, толерантности, конзервативизму и осталим темама. Зато што – какав ужас! – у филму о поглавару Католичке Цркве није реч ни о томе. Па чак ни о католицима.
    „Млади папа“ је серија о снази личности.
    Има у овом филму и много тога другог, нагомиланог, изрежираног, има много компромиса, али постоји личност. И њена снага је таква да води и усредсређује људе на конкретно место, усмерава њихове погледе, привлачи њихова срца, зато што је та личност светлост свету.
    У првој сцени серије из гомиле беба поређаних у облику пирамиде на главном венецијанском Тргу светог Марка, пузећи излази беба-папа. У последњој сцени исти тај папа држи проповед са балкона венецијанске катедрале. Циклус од десет епизода, округао попут фудбалске лопте или планете Земље, завршава се на истом месту, и Пије XIII пада готово мртав. Намерно провокативна и једноставна фигура понтифекса са почетка, која попут Витлејемске звезде пада, претвара се у метеорит, гута све пред собом, руши све границе, а међу кардиналима изазива панику, те они покушавају да се од ње ослободе – та иста фигура кроз серију открива своју дубину, шарм и лепоту, тако да у последњим епизодама једино могуће обраћање папи остаје „свети оче“.

    „А сада погледајте свог ближњег. Погледајте га с радошћу и запамтите шта је казао свети Августин: ’Ако желите да видите Господа, то је могуће’“ – изговара папа у Африци речи које није изговорио у првој проповеди на Тргу светог Петра.
    Бог се јавља у човеку.
    Ово је филм о снази личности у којој се јавља Бог онда када је цео свет заборавио Бога, када осећај богоостављености постаје тежак до бола, до претећег захтевања чуда.
    И управо зато овог човека није могуће не заволети. Јер на крају серије, упркос свим лутањима, мраку сумње, патњама, тражењу Бога, кризи вере и самоспознаје, папу воле сви – и некада тако лукави државни секретар Ватикана, кардинал Војело, и мафијаши који су убили папиног најбољег пријатеља, и девојка лаког морала која је у његовим очима угледала Бога, и сваки, сваки појединац из масе чије срце се свом снагом отима ка њему – ка тој тачки на карти кугле земаљске која оваплоћује лик Христов и истинско призвање сваког човека да постане Бог. Према тачки која својом лепотом, и спољашњом и унутарњом, мења људе око себе.
    Човечанска љубав је љубав Божија, само кад би толика снага љубави проповедала људима...
    Такав човек не постоји, али постоји филм о вери која подстиче на светост, о истинској молитви, о радости тренутног Божијег присуства које се показује у човеку. Овакав филм је најбоља, идеална мисија. Свет застаје да би поразговарао о љубави, зато што је чуо „Песму над песмама“.
     
    Марија Строганова
    Извор: http://www.pravmir.ru/molodoy-papa-serial-o-sile-lichnosti/
    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
  23. Волим
    Иван Недић got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Московски свештеник Димитрије Смирнов о живљењу у паклу   
    Због чега ти је тако лоше, кад си тако паметан, тако слободан од свега, ако те је за све брига, ако сам све знаш - због чега ти је лице тако несрећно? Зато што си у паклу, синко, у паклу! Ти не знаш за радост, теби је тешко, све ти је одвратно, све те мучи, све те нервира - људи, мушице, нервира те врућина, нервира те киша, нервирају те политичари, све, све што постоји тебе нервира, мучи те. Муче те тата, мама, деда, баба, комшије, Путин и Медведев, Барак Обама, све ти је тешко, одвратно, ништа те не радује. Чак ти и славуји сметају док спаваш. То је зато што ти желиш да побегнеш, да заспиш, да заборавиш на све, да се наждереш, да се "урадиш", да заспиш, да побегнеш од свега тога. Због чега? Па због тога што си у паклу! Нема потребе да размишљаш шта ће с тобом бити, хоћеш ли завршити у рају или у паклу. Ти си, мили, већ одавно у паклу. А из пакла има само један излаз - према Богу.


    Pouke.org
  24. Волим
    Иван Недић got a reaction from AnaLaz for a Странице, Московски свештеник Димитрије Смирнов о живљењу у паклу   
    Због чега ти је тако лоше, кад си тако паметан, тако слободан од свега, ако те је за све брига, ако сам све знаш - због чега ти је лице тако несрећно? Зато што си у паклу, синко, у паклу! Ти не знаш за радост, теби је тешко, све ти је одвратно, све те мучи, све те нервира - људи, мушице, нервира те врућина, нервира те киша, нервирају те политичари, све, све што постоји тебе нервира, мучи те. Муче те тата, мама, деда, баба, комшије, Путин и Медведев, Барак Обама, све ти је тешко, одвратно, ништа те не радује. Чак ти и славуји сметају док спаваш. То је зато што ти желиш да побегнеш, да заспиш, да заборавиш на све, да се наждереш, да се "урадиш", да заспиш, да побегнеш од свега тога. Због чега? Па због тога што си у паклу! Нема потребе да размишљаш шта ће с тобом бити, хоћеш ли завршити у рају или у паклу. Ти си, мили, већ одавно у паклу. А из пакла има само један излаз - према Богу.


    Pouke.org
  25. Волим
    Иван Недић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Московски свештеник Димитрије Смирнов о живљењу у паклу   
    Због чега ти је тако лоше, кад си тако паметан, тако слободан од свега, ако те је за све брига, ако сам све знаш - због чега ти је лице тако несрећно? Зато што си у паклу, синко, у паклу! Ти не знаш за радост, теби је тешко, све ти је одвратно, све те мучи, све те нервира - људи, мушице, нервира те врућина, нервира те киша, нервирају те политичари, све, све што постоји тебе нервира, мучи те. Муче те тата, мама, деда, баба, комшије, Путин и Медведев, Барак Обама, све ти је тешко, одвратно, ништа те не радује. Чак ти и славуји сметају док спаваш. То је зато што ти желиш да побегнеш, да заспиш, да заборавиш на све, да се наждереш, да се "урадиш", да заспиш, да побегнеш од свега тога. Због чега? Па због тога што си у паклу! Нема потребе да размишљаш шта ће с тобом бити, хоћеш ли завршити у рају или у паклу. Ти си, мили, већ одавно у паклу. А из пакла има само један излаз - према Богу.


    Pouke.org
×
×
  • Креирај ново...