Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

раб.аџија

Члан
  • Број садржаја

    369
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О раб.аџија

  • Ранг
    Интересује се
  • Рођендан Јануар 1

Profile Information

  • Пол :
    Небитно
  1. раб.аџија

    + Патријарх Павле - Будимо људи

    [url=http://www.4shared.com/photo/vFLwpl3L/smrt-svetog-coveka-budi-novu-n.html
  2. У конаку манастира Грачанице патријарх Павле имао је своју собу у којој је читао, писао и спавао. У Патријарховој соби, како је данас све монахиње називају, има само један прастари кревет, мали сто са столицама, годинама се ништа није мењало. -Није дозвољавао да се ишта промени. Код нас у Грачаници је спавао на том кревету, а у Призрену поду, на сламарици напуњеној шашом. Имао је посебан однос према хлебу. Грдио би нас кад би видео да остатке хлеба након ручка дајемо стоци. Грдио нас је говорећи: "Не знате ви, децо моја, шта значи глад и колико деце умире само зато што је гладно, а ми хлебом хранимо стоку". Патријарх је редовно долазио својој сестри и њеним укућанима за Божић. Стиже око 11 сати, сам се распреми, окачи своју пелерину. Ником то не дозвољава, рекавши: “То би значило – ја сам главни, сви треба да трчкају око мене!“ Затим су сви певали божићњи тропар, и ручали уз лаган разговор: “Деда Павле је почињао и завршавао ручак корицом хлеба. Тањир, и онај од колача, врло пажљиво би обрисао хлебом, а онда уредно покупио мрвице око тањира, да последње, јер каже да принцип небацања хране мора да се поштује, као и сви остали усвојени принципи, до краја“.
  3. Овде већ треба напоменути да су Сиријци у знатном броју –хришћани. У Антиохији су ученици Господа први пут почели да се називају овим новим именом, о чему говори књига Делаапостолских. Сиријац је био Јован Златоуст –вероватно најомиљенији хришћански народни вођа. Сиријац је био први епископ Кијева – Михаил, за време којег се одиграло Крштење Русије. Сиријци, као и ми, заједно са Христом воле Његову Пречисту Мајку, Симеона Столпника. Од њих су потекли свети Јефрем, чију молитву «Господи и Владико» изговарамо за време Великог поста, и свети Исак од којег сви прави монаси уче да размишљају и да живе. Арамејски језик, којим су у данима земаљског живота Спаситеља, сачувао се само у Сирији. Да наставимо? Оно што је речено треба да буде довољно да бисмо схватили да између Сиријаца и нас постоји чврста веза и да су корени ове везе дубоки. http://www.pravoslavie.ru/srpska/65768.htm
  4. раб.аџија

    Вести о упокојењу...

    http://youtu.be/QhueBa8AYj0
  5. http://www.youtube.com/watch?v=jUnq3nSXlyI
  6. Успаванке су нежне песме које најчешће мајке певају деци пред спавање да би имала лепе и лаке снове. Пуне су љубави и искрених жеља да дете брзо порасте и да буде здраво, лепо и срећно. Мајка Јову у ружи родила Мајка Јову у ружи родила, ружица га на лист дочекала, бела вила у свилу повила, а пчелица медом задојила, ластавица крилом покривала: нек је румен ко ружа румена, нек је бијел ко бијела вила, нек је радин ко пчела малена, нек је хитар као ластавица.
  7. раб.аџија

    Православни романи

    Pa, komercijalnost jeste sto je knjiga prodata u milion primeraka. Ali mozda neko posle te knjige krene u nesto konkretno, mozda postane I sveti:-) ma, kako to gordo ili pateticno bilo. Autor nam je fino udenuo u poslednjoj prici, da smo sveti. Sad koliko smo ispunili stanard iz sintagme "mera rasta visine Hristove"...tu mozemo uvek da se pitamo 'a gde je pecat':-) http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/Liturgija/Liturgija88.htm
  8. раб.аџија

    Четрдесет дана под Острогом

    sv-maksim "Онај отац што је наш гријех сузом умивао и облачио нас у светост, онај који нас је једнима стварао, и сестре и братију, као једно у љубав облачио, његовим духом везао и то гнијездо гријао великом душом да порасту чеда, да отворе крила, да кад отац отпутује крилима небеско дохвате. Онај отац што је молитвом дисао, уснуо а будан, мој отац, Лазар, херцеговац!”
  9. раб.аџија

    Четрдесет дана под Острогом

    Drustvo DVANAEST GODINA OD UPOKOJENJA IGUMANA LAZARA Vječni život ostroškog duhovnika [url="http://www.dan.co.me Po nekoliko sati čekalo se ispred njegove ispovjedaonice. Iako umoran, nikada nikoga nije vratio, a da ga ne sasluša i pomogne. Svojom ljubavlju, požrtvovanjem i molitvama spasio je na hiljade duša, kaže jerej Slobodan Jokić Veliku zahvalnost i blagodarnost Bogu imaju svi koji su upoznali blaženopočivšeg jeromonaha Lazara (Adžića), igumana manastira Ostroga, kaže u razgovoru za „Dan” jerej Slobodan Jokić, jedan od brojnih sveštenika kojima je iguman Lazar bio duhovnik, naglašavajući da je on i danas, dvanaest godina od upokojenja prisutan duhom. Iguman Lazar upokojio se 6. decembra 2000. godine, a sahranjen je u ostroškom skitu Jovan Do kod Nikšića, duhovnom mjestu čiju je izgradnju upravo inicirao i bio jedan od neimara. Rođen je 29. jula 1948. godine u mjestu Kokorin kod Gacka, a nakon zaršene više turističke škole studirao je teologiju i 30. maja 1979. godine zamonašen je u Hilandaru. Nekoliko godina proveo je u manastiru Pustinja kod Valjeva, a potom dolazi u Ćeliju Pipersku koju obnavlja. Od 1991. godine, s blagoslovom mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, bio je iguman svetinje u kojoj počivaju mošti Sv. Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Na hiljade lijepih priča i sjećanja vezano je za ovog duhovnika koji je svojim životom posvjedočio božju zapovijest „Ljubi bližnjega svoga”. Ne zna se broja onih kojima je otac Lazo, kako su ga zvala njegova duhovna čeda, pomogao i duhovno i materijalno, izveo ih na pravi put, vezao za Hrista. Jerej Jokić se prisjeća prvog susreta za ostroškim igumanom davne 1993. godine. – Tražeći duhovno izvorište grupa mladih iz Nikšića, među kojima sam bio i ja uputili smo se u manastir Ostrog da upoznamo igumana o kojem su svi pričali. Prvi susret sa njim bio je dovoljan da ovaj duhovnik ostavi neizbrisiv trag u našem životu. I od tada smo sve naše muke i traženja iskonskog u sebi dijelili sa njim i on nam je pomagao. Učio nas je kako da tugujemo, ali i kako da se radujemo... Kao mladi ljudi u njemu smo imali podršku i onda kada smo se odlučivali šta dalje i čime ćemo se baviti – ispričao je jerej Jokić. Kaže da je iguman Lazar najzaslužniji što je on danas sveštenik, a upućivao je i pomagao sve koji su mu dolazili. Stipendirao je studente, ne samo bogoslove, već i one koji izučavali medicinu, matematiku ili – Ukrijepio me je kao mladića koji je tada odlučio da upiše teologiju, a nijesmo ostali ni bez njegove materijalne pomoći. Uvijek je bio tu da sasluša, prihvati nas da tu ostavimo svoje breme. Nikada ljude nije vezao za sebe, nego za Hrista. Nije pravio razlike među nama, za njega je čovjek bio čovjek i bilo je jedino važno šta želi – kaže jerej Jokić. Po nekoliko sati, prisjeća se jerej Jokić, čekalo se ispred njegove ispovjedaonice jer je bio duhovnik brojnima. Iako umoran, nikada nikoga nije vratio, a da ga ne sasluša i pomogne. Svojom ljubavlju, požrtvovanjem i molitvama spasio je na hiljade duša, naučio ih, kaže nikšićki sveštenik, da ne možemo bez službe božje, da se redovno – Bio je realan u ovome svijetu punom svakakvih stvari, lažnih duhovnika i propovjednika. Sve te godine mi je bio ispovjednik i do danas nijesmo našli takvog prema kojem možete biti otvoreni i iskreni, a da vam uzvrati takvom ljubavlju i pažnjom. Čovjek koji je malo pričao, nije besjedio, privukao je na hiljade ljudi. To može samo pravi otac u svakom smislu – rekao je jerej Jokić. Monaška bratija juče je u Jovan Dolu služila godišnji pomen ocu Lazaru, ali za razliku od prethodnih godina, brojne vjernike je spriječilo nevrijeme da dođu do ostroškog skita. Jovan Do je od Nikšića udaljen oko 15 kilometara i nalazi se na nadmorskoj visini od 700 metara. U njemu borave monasi koji se pripremaju za službu ostroškom svecu. Gradnju skita, koji po svojoj arhitekturi podsjeća na svetogorske metohe, 1995. godine inicirao je iguman Lazar, a freska sa njegovim likom nalazi se u jednoj od tamošnjih crkava. Imanje za gradnju poklonila je porodica protojereja Radomira Nikčevića, i njegovih stričeva Radomana, Radoja, Slobodana, Vojina, Dragoljuba i Draga. Manastirski kompleks završen je i osveštan 2000.godine, a osim crkve posvećene Rođenju Sv.Jovana Krstitelja i Preteče, tu su i dvije kapele posvećene Srpskim mučenicima i novomučenicima i Sv.Jovanu Pješice po blagoslov Omladina je kod oca Laza dolazila svakodnevno i u velikom broju. Jerej Jokić se prisjeća kako su iz Nikšića išli pješice do Ostroga, pa čekali satima ispred njegove ispovjedaonice da uzmu blagoslov i popričaju sa igumanom Lazarom. Takođe su nerijetko odlazili i u skit Jovan Do gdje je iguman ostroški često boravio. – Poslednji put sam se susreo sa njim dvadesetak dana pred njegov odlazak u Beograd u bolnicu. Bio je već dobro bolestan, ali i dalje veliki čovjek iz kojeg se i osjećao taj neki duh. Dovoljno je bilo da ga vidite, ćutite, ali i da opet nešto naučite od njega. Nekad nijesmo morali ni da kažemo šta nas tišti, šta osjećamo, on je to znao. To su mogli samo sveti ljudi, a mislim da je otac Lazar sveti čovjek. I danas kada odete na njegov grob osjetite da je život pobijedio smrt – eto je otac Lazar –priča jerej Jokić.
  10. раб.аџија

    Православни романи

    Књига је догађај у Русији...код нас ће можда да заживи са закашњењем. Драго ми је да се овде говори о њој, јер српско издање још није имало никакву промоцију. За сад су најбоља реклама они који су је прочитали и шире даље. Међутим, мислим да није фер према онима који нису чули за њу, да остану ускраћени. Ту су и забавне приче, које те насмеју, неке приче су дирљиве до суза, а има и оних над којим станеш и замислиш се дубоко. Тако те једна прича дигне, друга спусти и у тим распонима осећања прочистиш себе. Од читања не остајеш празан, као да је прошао тајфун и опустошио све. Него су све те приче, као пролећни развигорац који расцвета најлепше осећаје душе. Величанствена књига! И да завршим као школарац што пише састав, мислим да ову књигу сви треба да прочитају amen
  11. раб.аџија

    Православни романи

    Ликови Псково-Печерског манастира, главни јунаци књиге(у другим причама су и световњаци од старице која је умрла сама у свом стану са мачкама, Булата Окуџаве, Тихоновог професора Сергеја Боднарчука и још неке страаашне приче) http://www.pravoslavie.ru/foto/image1345.htm Промоције у Русији http://www.pravoslavie.ru/foto/set660.htm http://www.pravoslavie.ru/foto/set662.htm најпродаванија је књига у понуди највећег руског интернет портала, и добила је награду «Бестселлер на Ozon.ru» Промоција у Конгресној библиотеци САД http://www.pravoslavie.ru/foto/set690.htm и још, хор. Сретењског ман. Средства од концерта хора Сретењског манастира у Њемачкој намијењена за очување косовских светиња
  12. раб.аџија

    Православни романи

    Шкрти старац Натанаило Издавачка кућа Сретенског манастира припрема књигу архимандрита Тихона (Шевкунова). Она садржи истините приче које су се десиле током различитих година. Прича наведена доле је прича о архимандриту Натанаилу (Поспелову, 1920-2002), дугогодишњем монаху историјом натопљеног Псково-Печерског Успењског манастира, у граду Печори, у руској области Псков (неколико километара од границе са Естонијом). * * * Да сте питали у оне дане ко је најшкртији човек у Печори, без сумње бисте чули само једно име: благајник псковского манастира Успења, архимандрит Натанаил. Ово би био једногласан избор свих свештеника, искушеника, монаха и мирјана, као и комуниста из Печора, КГБ-а и локалних дисидената. Видите, отац Натанаил није био само шкрт. Он је био веома шкрт. У то време, када сам га срео, то је био мршав, старији човек са оштрим, продорним погледом. Носио је исту, стару, испрану мантију са исцијепаном порубом и зими и лети. Обично је носио платнену торбу преко рамена у којој бисте могли наћи било шта на свету - стари хљеб, прилог неке старице или милион рубаља. Свака од ових ствари имала је изузетну вредност у очима оца Натанаила, јер су оне биле послате манастиру од самог Господа Бога. Отац Натанаил је вукао сву ту баштину около скривајући је на разна места у келијама и складиштима. Манастирске финансије су биле под потпуном контролом оца Натанаила. Није било недостатка прихода - свакога дана до стотину монаха и четири стотине ходочасника сјело би да једе. Манастир је требао сталне поправке и нове објекте, ту су биле и свакодневне потребе братије, помоћ сиромашнима, пријем гостију, поклони званичницима, и много више. Како је отац Натанаил сам управљао свим овим финансијским тешкоћама, нико није знао. Сав манастирски рачуноводствени посао такође је лежао на његовим плећима.Штавише, организовао је све дуге, дневне монашке црквене службе у складу са манастирским правилима, био је секретар манастира, одговарао је на писма која су садржала разна питања, и коначно, дијелио је посао оца настојатеља у организовању, по правилу, непријатних контаката са званичним совјетским агенцијама. Све ове одговорности, чија сама количина је довољна да човек уздахне, отац Натанаил је испуњавао са таквим надахнућем и савесношћу да смо ми чак понекад сумњали да је он ишта више од црквеног бирократе. Поред свега овога, отац благајник имао је одговорност да надгледа нас, искушенике. Није било сумње да је он испуњавао овај посао педантно: он је шпијунирао, истраживао, прислушкивао, све то да буде сигуран да нисмо урадили ништа што би било у супротности са манастирским правилима, или што би могло нашкодити самом манастиру. Мада, морам искрено рећи, заиста је било потребно да се искушеници строго надгледају. Дошли смо у манастир из света као прилично озбиљни, али ни за шта добри. Он је имао још једну изванредну карактеристику: увек би се појављивао у оном моменту када га најмање очекујетеш. Манастирска омладина би се понекад извлачила од својих послушности и негдје би се удобно сместила под надстрешницом старих зидина да се одмори, да разговара и ужива у сунцу.Изненада, као из подземља, отац Натанаил би се појавио. Његова брада би се тресла, док би почињао са прекором тим својим нагризајућим гласом, тако неподношљиво током тих минута да би искушеник радије пропао у земљу само да скрати ту муку. У својој ревности, отац Натанаил буквално нити је јео нити спавао. Није био само аскета. Нико га, на пример, никад није видио да пије чај - само чисту воду.Чак и за главним јелом, једва да би појео петину онога што му је дано. Свако вече, без изузетка, дошао би на вечеру у трпезарију, међутим, његов једини циљ присуства био је да одржи јасан ред док је сједио изнад свог празног тањира. Па ипак, његова енергија је била невјероватна. Нисмо знали када је спавао.Чак и ноћу, могли смо видети светлост у његовој келији кроз ролетне. Стари монаси би рекли да се он, када је био у келији, или молио или је бројао гомиле рубаља и кованица прикупљених тог дана. Сво ово непроцјењиво богатство морало је бити уредно увезано у пакете, а остатак је био сортиран у кесе. Када би завршио са тим, почео би да пише упутства и објашњења за сутрашње службе - нико није био у стању да сортира све специфичности и комплексности манастирских правила као отац Натанаило. Али иако се светло у његовој келији никад није гасило, сви смо одлично знали да се не можемо осјећати слободно од његових посматрања, чак ни привремено. Не, током ноћи, у било ком тренутку, отац Натанаил се могао појавити овде или тамо, да би био сигуран да нико не шета око манастира - нешто што је било строго забрањено. Сјећам се једне зимске вечери, био је имендан једнога брата и ми смо до касно остали у његовој келији. У повратку у наше келије, изненада, пет корака од нас, из таме се појавила фигура оца Натанаила. Следили смо се од страха.Али у свега неколико момената, схватили смо, са изненађењем, да нас благајник овај пут није видио. Понашао се мало чудно. Једва је помјерао ноге, чак оклијевајући, погнут изнад своје торбе. Затим смо га видели како се пење изнад ниске ограде испред баште и да је легао у снег, тачно преко цветне леје. "Умро је!" Дошла нам је помисао у главу. Чекали смо мало, а затим му, задржавајући дах, пришли пажљиво. Отац Натанаил је заспао на снијегу. Једноставно заспао. Дисао је уједначено, и помало хркао. Испод главе му је била торба, коју је обухватио са обе руке. Одлучили смо да нигдје не идемо док не видимо шта ће бити; сакривајући се од светлости лампе, под сјенком цркве изнад бунара, чекали смо. Сат послије, коначно смо видели оца Натанаила како брзо и енергично устаје са цветне леје, отреса снег, баца џак преко рамена и креће својим путем као да се ништа није десило. Нисмо схватали шта се десило. Касније су нам монаси, који су знали благајника дуго времена, објаснили да је отац Натанаил био само јако уморан и да је хтео мало удобно одспавати. "Удобно" значи лежећи, јер је у својој келији он само сједећи спавао. Да не би уживао у кревету, радије је спавао на снегу. Заправо, све везано за келијски живот печорског благајника је било само предмет нагађања. Шкрти отац Натанаил никога није пуштао у његов тајни унутрашњи свет. Шта да кажемо - он чак никога није пуштао у његову келију!Укључујући оца настојатеља, иако изгледа сасвим бесмислено да је постојало место у манастиру у које настојник, отац Гаврило, није могао ући. Нарочито откад се келија оца Натанаила налазила на првом спрату куће, где је живео отац Гаврило, заправо, тачно испод његовог дела. Наравно, глава манастира није могла мирно да гледа такво стање ствари.Тако, једног дана, након празничног оброка, отац настојатељ је био у необичном расположењу најавивши оцу Натанаил да ће те минуте доћи к њему у келију на шољу чаја. Неколицина братије који су стајали у близини у тренутку су схватили да ће се нешто што ће уздрмати земљу, нешто незамисливо смртном човеку, управо десити. Било би неопростиво пропустити прилику коју је пружао овај догађај. Тако је, захваљујући овим свједоцима, овај историјски тренутак забиљежен. Отац настојатељ се побједоносно и неумољиво кретао дуж манастирског дворишта према келији оца Натанаила. Отац Натанаил се, у међувремену, устрчао иза њега, тужно покушавајући да убиједи оца настојатеља да промени своју намеру. Преклињао га је да узме нешто што кријепи душу, нешто корисно, а не неку празну шетњу према старој, потпуно незанимљивој малој соби.Рјечито му је описао у каквом нереду је била његова келија, како је није чистио двадесет и шест година, те да је ваздух у њој био неподношљиво буђав ...Коначно, у стању потпуног очаја, говор оца Натанаила је био скоро претећи.Готово наглас је размишљао да ни под каквим условима драгоцени живот оца настојатеља може бити доведен у опасност које могу укључити недовршени насипи који се раде унутар благајником келије. "Па, то би било доста, оче благајниче!", Коначно га је од досађивања прекинуо отац настојатељ, стојећи пред вратима његове келије. "Отвори и покажи ми шта имаш унутра!" Било је очигледно да је оца настојатеља, без обзира на његов љутити тон гласа, мучила искрена радозналост. Коначно прихватајући неизбјежну ситуацију, отац Натанаил се изненада разведри, извјежбано изговоривши монашку фразу, "Благослови, оче!" Протресао је своје кључеве, отворио врата над којима је бдио и која су се четири деценије отварала тек толико да пропусте исушеног оца Натанаила ... Иза отворених врата зјапила је потпуна, непробојна тама: прозори ове тајанствене келије били су затворени и дању и ноћу. Сам отац Натанаил је први клизнуо у ову црну таму, изненада неставши у тој недођији. У сваком случају, никакав звук није долази из келије. Отац настојатељ га је следио пажљиво преко прага, несигурно гунђајући рече својим дубоким гласом: "Зашто је овде тако мрачно? Има ли струје? Где је могу укључити? " "Са ваше десне стране, оче!", Долазио је благајников дрхтави глас из непробојне таме. "Само упалите прекидач!" Следећег тренутка се зачуо срцепарајући крик оца Гаврила, и нека невидљива сила га је изнијела из таме благајником келије у манастирски ходник. Отац Натанаил је скочио за њим у светлост. У делићу секунде, затворио је врата и три пута их закључао, трчећи према настојатељу који се тресао. Уздишући, благајник је чистио прашину са мантије о. настојатеља и исправљајући је узбуђено је нарицао: "Каква несрећа, Боже смилуј се! Тај прекидач ... Човек мора да се навикне на то. Поломио се 1961. године, са заштитом Богородице, тачно оног дана када је уклоњен Хрушчов из канцеларије. Знак! Ујутру, прекидач је отпао, а увече они су уклонили Никиту. Од тада га нисам заменио. И није електричар, не, не - ја сам га сам поправио: две жице су вириле из зида.Повежите их и упали се светло, одвојите их и светло се угаси. Али истина је, морате се навићи на то! Али не одједном, не одједном! ... Па, оче настојатељу, добродошли сте; поново ћу отворити врата, и ући ћемо с миром! Сада знате како да користите мој прекидач. И тамо има још занимљивих ствари! " Али до краја овог чудног говора, о. настојатељ је нестао без трага. Међутим, без обзира на све ово, отац Натанаил је био прави пример послушности; писао је дуге оде у славу оца настојатеља, и у славу псковского манастира. Такође је компоновао морално-поучне проповиједи у стиху, на пет страна. Шкртост оца Натанаила се проширила на моћну совјетску државу, нарочито када је све превише бескомпромисно наметано манастирском животу. Кажу да је отац Натанаил био тај који је мудро саветовао чувеног архимандит Алипија печорског онда када је он сам био у стању збуњености услед притиска и грубости власти. Десило се то крајем 1960-их. Као што сви знају, сви грађани Совјетског Савеза морали су излазити на изборе. У манастир је донијета гласачка кутија коју су ставили у трпезарију, где је братија убацивала своје гласачке листиће, гунђајући, након послеподневног оброка, надгледани од стране настојатеља - дајући цару царево. Дакле, некако је први секретар псковского регионалног комитета Комунистичке партије открио да је неким неупућеним монасима дозвољена бесмислена привилегија гласања за непобједиви блок комуниста и невјерника у њиховим историјски веома застарелим манастирима, а не на гласачким местима. Први секретар псковского регионалног комитета КП био је пун презира, и немилосрдно је укорио своје подређене за такву снисходљивост према не-радничком елементу. Он је тада брзо наредио да, од сада па у будуће, црне хаљине требају доћи да гласају за Врховни совјет СССР-а као сви други совјетски људи - на њиховим локалним бирачким мјестима, у складу са њиховим местом пребивалишта! Било је то тада када је отац Натанаил шапнуо у ухо оцу настојатељу тај изузетно суптилан савет. На дан избора (а то је било у недељу), након свечане Литургије, монаси су свечано прошли кроз манастирску капију. Два по два, у широкој линији, срдачно певајући тропаре, монаси су прошли кроз цео град до бирачког места. Тешке верске заставе увијале су се изнад њихових глава, крстови и древне иконе у првом плану, на уобичајен црквени начин. Али то није било све. Као прије било ког важног посла, свештенство је почело са служењем молебана, управо тамо у бирачкој сали. Смртно уплашене бирократе покушале су да протестују, али их је отац Алипије строго прекинуо, наређујући им да не ометају грађане у испуњавању њихових уставних дужности као што обичај налаже. Након што су гласали, братија се вратила у манастир у истој свечаној поворци. Нема потребе да се објашњава како је гласачка кутија за следеће изборе поново чекала монахе у њиховој трпезарији, од раног јутра. У исто време, отац Натанаил нас је строго надгледао; он је увек напуштао било какав вокални израз отпора према властима, и посебно било какав покушај да постане дисидент. Испрва, ово нам је изгледало готово срамно. Мислили смо да је благајник био једноставно заплашен пред властима. Касније смо, међутим, сазнали да је више од једног или два пута, отац Натанаил протјерао провокаторе или агенте који су били обучени као монаси и послани у манастир.Иако је знао да смо искрени, отац Натанаил би одсјекао било какво слободно мишљење које нам је било драго. Није то радио само зато да би заштитио манастир, већ је такође штитио нас од непромишљене ароганције и младалачке брзоплетости, надахнуте једноставним поносом. Није много придавао значај ријечима, чак и најхрабријим, и знао је све о совјетском режиму и свему што се дешавало у земљи - за разлику од нас, који смо већину ствари сазнали из гласина и из књига. То је и стога што је отац Натанаил имао веома трезвен однос, и из прве руке, са совјетским властима: његов отац, свештеник Николај Поспелов, убијен је због вјере 1937. године. Након што је био војник током целог рата (Другог светског рата), отац Натанаил је постао искушеник код великог оца настојатеља, архимандрита Алипија, и духовни син светог старца и чудотворца из Печора, јеромонаха Симеона. Обојица су видјела у оцу Натанаил кристално чисту искреност и необично живахан ум, учинивши га благајником и секретаром манастира током тешких година Хрушчових прогона Цркве, поверивши му најдубље манастирске тајне. Ево нешто више о совјетском режиму. Једне летње ноћи, имао сам послушност да чувам простор испред цркве Успења. Звезде су трепериле нежно на северном небу. Тишина, мир. Откуцала су три сата, одјекујући на торњу ... Изненада сам имао осећај да се неко појавио иза мојих леђа. Уплашено сам се окренуо. Био је то отац Натанаил. Стајао је до мене и гледао у звездано небо.Онда ме озбиљно питао: "Георгије, шта мислиш о основним принципима комунизма?" Псковски манастир Успења. 1983. Три часа ујутру. Звезде ... Не очекујући да му одговорим, отац Натанаил наставио је озбиљно, "Основни принцип комунизма је: од свакога у складу са његовим могућностима, свима у складу са њиховим потребама. Али напослијетку, 'могућност,' 'потреба' - то, наравно, нека врста комисије треба да утврди?И која комисија? ...Највјероватније 'тројка'! Дакле, они ме назову и кажу: 'Па, Натанаило, какве су ваше могућности? Можете исећи двадесет метара дрва дневно! И које су ваше потребе? Здјела чорбе од грашка! Ето га - читав основни принцип ... " Иако би отац Натанаил увијек пажљиво нагласио да он није ништа више од педантног управника и сухог специјалисте за манастирска правила, чак и ми искушеници смо почели сумњати, након неког времена, да је он једноставно веома пажљиво скривао своје духовне дарове, као што су то чинили сви истински монаси у манастиру. Отац благајник није био званични исповједник манастира. Свега неколико печерских стараца би долазило из града њему на исповест; неко други издалека му је такође долазио. Не би примао никога другог у својству духовника, наводећи да није у могућности да то ради. Али једног дана, накратко, открио је скривени део своје душе, иако се готово одмах скрио иза његове уобичајене строгости и чангризавости. Једном сам нешто погријешио у свом послушању. Изгледа да сам свој задатак урадио немарно. Због тога, настојатељ ми је дао да лопатом чистим трг од снега три дана заредом. Био сам тада веома повређен, а снег је падао и падао, тако да сам трећи дан био тако уморан да сам једва померао своје ноге. Било ми је тако жао самога себе, био сам тако љут на цијели свијет, да сам озбиљно смишљао планове за освету. Али, какву освету може учинити искушеник према свом настојатељу? Њих двојица делују на потпуно различитим нивоима. Па ипак, чистећи својим последњим снагама, у срцу сам се радовао следећем сценарију: када настојатељ буде пролазио поред мене у вријеме поподневног оброка у трпезарију, вјероватно ће ме злобно упитати: "Па, Георгије, како иде?" Одговорићу му, сретно и безбрижно , као да се ова три дана страшног ропства нису ни десила: "Боље од свих, оче настојатељу! Захваљујући вашим светим молитвама! "Онда ће он схватити да ме не може тако лако сломити! Помисао на ову страшну освету тако ми је загрејала срце да сам се чак, и поред непрекидног падања снега, осећао значајно ведрије. Када је отац Натанаил поред мене прошао, чак сам му се и насмешио, јер сам хтио да примим благослов. Као одговор, љубазно је климнуо и осенио ме крсним знаком. Савио сам се да му пољубим руку када сам изненада чуо његов промукао глас: "Дакле, кажеш, 'боље од свих, оче настојатељу! Захваљујући вашим светим молитвама! '? " Следио сам се у тој савијеној пози, као да ми је испао диск. Када сам коначно управио своје очи према старцу, он ме гледао са нескривеном љутњом.Видевши мој ужас, рекао ми је са истинском љубазношћу: "Чувај се, Георгије, охолост никад никоме није донела било какво добро!" Бацајући своју врећу са милионима, или можда старим хљебом, преко рамена, одвукао се по шкрипећим снегу у правцу братије. Остао сам отворених уста, посматрајући сваки појединачан корак његових чизама. Заиста, прави тврдица! Само свети. Као што је један преподобни протојереј из Санкт Петерсбурга рекао: "Једна година у Псковском манастиру Успења је као педесет година духовне академије." Како смо ми усвојили ове лекције друга је ствар ... Али то је, додуше, једно веома горко питање. Иначе, отац Натанаил био је права тврдица - без шале. Поред бриге за сваки манастирски динар, он је скакао да угаси сваку сијалицу која је беспотребно горјела, и економисао је на води, плину, и било чему другом што се могло сачувати или смањити. Такође је био строго опрезан над вијековима старим манастирским поретком и древним манастирским правилима. На пример, није могао трпети да било ко од братије оде на одмор. Иако је било одобрено свакоме коме је требало боловање, отац Натанаил то никад није прихватао нити подносио. Беспотребно је рећи, он сам никад није напустио манастир за свих његових педесет година боравка. Настојатељ, отац Гаврило, такође никад није узео одмор и мрштио би се на свакога ко би му дошао са таквим захтевом. Сјећам се једном када је настојатељ дао благослов једном јеромонаху да оде на летњи допуст. Монах је примио благослов, међутим, требало је да узме новац за пут од благајника. Имао сам улогу стражара на тргу Успења и свједочио сам овој сцени: почело је са јеромонахом који је, желећи допуст, дуго и узалудно куцао на келијска врата оца Натанаила. Већ схвативши које ће бити питање, благајник се сакрио у својој келији и није желео да отвори врата. Онда је јеромонах одлучио да тајно пресретне оца Натанаила. Сјео је на нешто удаљену клупу и почео чекати. Око четири сата послије, отац Натанаил је пажљиво отворио врата, погледао около, и кренуо према тргу. Јеромонах га је ухватио са писаним благословом оца настојатеља да му благајник да новац за пут. Када је видио папир, отац Натанаил се следио, потпуно затечен, и пао на земљу са вриском, бацајући руке и ноге у ваздух (при томе откривши своје похабане чизме и изблиједиле плаве дуге гаће испод мантије), галамећи колико год је могао: "У помоћ! Опљачкан сам!!! Дозволите ми новац, рекоше! Они хоће да узму одмор! Они су уморни од манастира! Они су уморни од Богородице!Пљачкаши! У помоћ!!! " Сироти јеромонах је чак сјео од ужаса. Збуњени страни туристи који су стајали на тргу, посматрали су све то отворених уста. Хватајући се рукама за главу, јеромонах је отрчао главом без обзира у своју келију. У међувремену, настојатељ је цијелу сцену посматрао са свог балкона са великом радошћу. Видевши да је опасност готова, отац Натанаил се усправио сасвим мирно и, отресавши прашину са одеће, отишао својим послом. Посебно нам је било драго да нам послушање буде на помоћ оцу Натанаил док је водио посете манастиру. По правилу, бивале су му поверене посете нарочито важних особа. У причи о предсједнику Јељцину и државним шефовима који су дошли да се упознају са значајем светих пећина, наравно, учествовао је отац Натанаил. Наше послушање укључивало је само отварање и затварање тешких црквених врата посјетиоцима. Остатак времена проводили смо пажљиво слушајући оца Натанаила. И то је било нешто истински вредно слушања. Отац Натанаил наставио је традицију његовог учитеља, великог игумана, архимандрита Алипија, који је сачувао манастир и веру у Бога за време најтежег периода Хрушчевљевог прогона. Дар мудрости и, у то време, непопустљивих речи оца Алипија пренети су на оца Натанаила. Током тих атеистичких година, совјетски радници који су долазили у манастир очекивали су да ће тамо наћи било коју врсту реакционизма, копаче скривеног, прљавог новца и незналице. Оно што нису очекивали је било оно што су у ствари видели - мало необични али веома интересантни, образовни и паметни, изузетно храбри и изнутра слободни људи који су знали ствари које гости чак никад не би погодили. Након свега неколико минута постајало би им јасно да никад у свом животу нису срели никога као што су били ти монаси. Било је то 1986. године, партијске вође Пскова су довели у манастир високо позиционираног функционера Министарства за жељезнице. Испоставило се да је био изненађујуће смирена и добро васпитана особа: није постављао глупа питања, као на пример у којој згради живе супруге монаха, или се распитивао о лету Гагарина у свемир, или зашто није видио Бога. Али на крају, након два сата п роведена са оцем Натанаилом, функционер који је био запањен својим новим познанством морао је рећи: "Чујте, одушевљен сам нашим разговором! Никад нисам срео тако занимљиву и необичну особу у целом свом животу! Али дозволите ми да Вас питам - како, са умом као што је Ваш, можете вјеровати у. .. Па, Ви сами разумете, у шта!Након свега, наука је открила све новије и новије хоризонте човјечанству. И ту нема Бога! Он, опростите ми, напросто није потребан. Ове године се комета Галилео приближава Земљи из дубина свемира. Научници су, можете ли замислити, тачно израчунали цијело њено кретање! И њену брзину! И путању!Опростите ми, али за ово није потребна никаква помисао о Богу! " "Кажете комета? Галилео? "Отац Натанијел је завртео брадом. "То значи да, с обзиром да су израчунали комету, Господ Бог је непотребан?" Хмм, да, схватам! ... Па, само замислите да су ме ставили на брдо у близини жељезничке пруге, и да су ми дали комад папира и оловку. За недељу дана могао бих Вам рећи тачно када и у ком правцу су возови ишли. Али да ли то значи да не постоје кондуктери, диспечери или инжињери? Или министри за железнице? Напослијетку, то ништа не значи, зар не? Команданти су потребни свуда! " Нису сви разговори, међутим, мирно завршавали. Једног дана, туристичка група је дошла у манастир, чији идентитет нам је шапатом откривен: дјеца чланова Централног комитета или Комунистичке партије. Не знам да ли је ово заиста био случај, али испоставило се да су ти млади људи били заиста лоше васпитани. То су били они "златни тинејџери" из средине осамдесетих које сам добро знао. Омладина се кикотала, показивали су на монахе и постављали најглупља питања. Али ништа се ту није могло учинити, и отац Натанаил их је повео у обилазак манастира. Почели су са обиласком пећина, од којих је прва била мала келија са једним малим прозором. У овој келији, с почетка деветнаестог века, пустињак јеромонах Лазар подвизавао се аскетски. Ту је и сахрањен. Његов тешки крст и окови висе изнад његове надгробне плоче. "Овде, у овој келији, без да је из ње изашао двадесет година, јеромонах Лазар се аскетски подвизавао," почео је са објашњењем отац Натанаил. "Сада ћу вам испричати више о овом невјероватном аскети." "Али где је ваш Лазар ишао у тоалет?" Гласно је упитао један од младих посјетилаца. Његово друштво се ваљало од смијеха. Отац Натанаил је сачекао за тренутак док се нису смирили; а онда је, мирно,рекао: "Где је ишао у тоалет? У реду, сад ћу вам показати! " Повео је неколико збуњених туриста ван пећине и провео их кроз цео манастирдо простора за манастирске раднике, скривено од погледа. Овде напериферији смештен је стари, пољски клозет. Распоредите туристе у полукругиспред ове установе, као што то обично чине испред неког важног музејскогпримерка, отац Натанаил је свечано направио покрет у том правцуизговоривши: "Овдје је јеромонах Лазар одлазио у тоалет! И сада, дођите овдеи погледајте! " Затим, окренувши леђа запањеној омладини, остави их саме. Када су дошли себи, вођа групе је потражио оца настојатеља и изразио њиховонезадовољство оним што се десило, на шта му је настојатељ одговорио:"Архимандрит Натанаил ме известио о оном што вас је занимало. То је управооно што вам је показао. У било чему другом не можемо вам помоћи! " Узмите у обзир да је то било 1984. године. Ствари тада нису биле такоједноставне. Могли су се појавити озбиљни проблеми. Али игумани псковскогоманастира Успења су традиционално снажни људи. Шкрти отац Натанаило умро је на необично тих и понизан начин. Када судоктори понудили да му уграде премосницу, он је молио оца настојатеља да тоне чине. "Оче, замислите", рекао је, "моја душа жели да оде Богу, и неки малиелектрични уређај на силу је враћа назад у тело! Пустите моју душу да оде усвоје време! " Имао сам среће да сам посетио оца Натанаила недуго пре што је починуо ибио сам задивљен његовом бескрајном љубазношћу и љубави. Уместо да јечувао оно животне снаге што му је остало, овај невјероватни црквени тврдица,који је економисао свим другим, дао је све своје особи коју му је Господ послаоза не више од неколико минута. У ствари, то је оно што је он радио читав својживот - само што ми то онда нисмо схватали. Архимандрит Тихон (Шевкунов) Превод са енглеског мр ДраганаПећанац http://manastirglogovac.blogspot.com/2011/08/blog-post_20.html
×