Jump to content

obi-wan

Члан
  • Број садржаја

    29622
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    135

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    obi-wan је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Епископ Еиринаиос: Богохулно је плашити се Светог Причешћа   
    „Сигурно је да је велико богохулство бојати се Светог Причешћа, које је света тајна Живота“, казао је епископ Еиринаиос еуменијски.
    Из храма Светог Нектарија у Едеси, где је служио и проповедао божанску Реч, осврнуо се на питање Светог Причешћа. Подвукао је да су „у прошлости верници у сваком великом искушењу и епидемији трчали у своје једино уточиште: Цркву, свете мошти и свете иконе.“
    Додао је: „Данас се види супротно, јер се покушава терорисати народ. Али прави хришћанин се ничега не плаши, јер са собом увек има Исуса Христа, победника смрти и ђавола, Кога прима тим Светим Причешћем “.
    Са енглеског превела Редакција ЧУДО
  2. Волим
    obi-wan је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Књига о проти Милутину Тесли   
    Наруџбине: 036/5436-050; 064/886-47-61


    На данашњи дан, пре 159. година рођен је српски геније Никола Тесла (1856-1943), син православног проте Милутина Тесле (1819-1879) и мајке Георгине Ђуке, рођене Мандић (1821-1892). Прота Милутин је био предан свештеник, интелектуалац и српски национални радник.
    Годину дана пре рођења сина Николе Тесле, његов отац свештеник Милутин сведочи о „Божјем феномену“ који се догодио на Петровдан 1855. године изнад Смиљанске долине. Николин отац, свештеник Милутин је о овом чуду писао 1855. године у новинама „Србски дневник“. Мали „Божји феномен“ најавио је рођење српског генија. Годину дана после поменутог догађаја родио се геније Никола Тесла. О овоме, као и о осталим детаљима који су у вези са рођењем Николе Тесле, говори студија: српски прота Милутин Тесла 1819–1879), отац Николе Тесле.
    На 159. година од рођења Николе Тесле изашла је књига:

    МИЛОВАН МАТИЋ



    српски прота Милутин Тесла (1819–1879), отац Николе Тесле



    издавач: Манастир Студеница, 2015. година


    Најзад прва књига о Милутину Тесли (Радуч, 1819 – Госпић, 1879), која доноси нова сазнања о пресудним утицајима оца Милутина на васпитање и образовање сина Николе.
    Након дугогодишњих истраживања, аутор приказује целовиту биографију и све до сада пронађене радове, преписку и записе проте Милутина Тесле, српског националног радника, трибуна, проповедника, полиглоте, песника, просветитеља, оца генијалног Николе Тесле.
    Милутин Тесла је дуго у неправедном и неоправданом забораву, иако то можда звучи парадоксално с обзиром да се његово име помиње у свим биографским записима о његовом сину Николи. Сем неких спорадичних страница на интернету, последњи озбиљнији текст о њему објављен је пре више од осамдесет година (1928), а академик Василије Крестић је нешто више осветлио његов боравак у Смиљану на основу новооткривених и драгоцених писама у својим радовима 2006. и 2009. године.
    Књига има два дела. У првом делу обрађује порекло породице и презимена Тесла, биографије Милутиновог оца Николе и мајке Ане, супруге Ђуке, брата Јосифа, другог сина Данила и три ћерке: Милке, Ангелине и Марице, као и сва четири ујака Мандића.
    Свестрано је истражен животопис Милутина Тесле у свим његовим аспектима: школовање, брак, сва места службовања – Штикада, Сењ, Смиљан и Госпић, рођење, одгајање и однос са сином Николом. Посебан осврт је усмерен на лик проте Милутина као врсног проповедника, дописника, стихотворца, књигољупца и узорног православног свештеника који је неговао добре односе са римокатолицима и муслиманима. Други део књиге доноси прилоге у оригиналном облику: дописе, записе, преписку, сведочења савременика, као и накнадна истраживања.

    Преузето:
    Манастир Студеница

  3. Волим
    obi-wan је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Да ли је Благодатни огањ у Јерусалиму превара?   
    Слично су и комунисти хулили на св. мошти светитеља, а после су правили своје квази-мошти балзамовањем својих безбожних вођа. Човек који чврсто верује свуда око себе види чуда Божија и цео живот и свет који нас окружује као велики дар његове љубави. За оне који немају вере свет је бесмислен и хаотичан и често се цинично односе према свему што нису у стању да разумеју.

    Чуда Божија су свуда око нас. Зар и свака Св. Литургија није чудо Божије ако верујемо да принесени хлеб и вино постају истински Тело и Крв Христова и да причестивши се Светим Тајнама сви потврђујемо живо и суштаствено да смо Црква Христова - Тело Њеогово. Наравно, као и у случају свих осталих благодатних дејстава и св. Тајни наша Црква упозорава да њима не треба приступати идолатријски, па зато у Православљу немамо чак ни ванлитургијско поклоњење Св. Тајнама (тзв. адорацију светог сакрамента) и сл. Све Божанске тајне бивају у синергији благодатног дејства Божијег и наше вере и саме по себи не могу се идолатризовати јер би то било насиље над нашом слободом. Њима не треба приступати магијски као да семе по себи имају било какав утицај на нас јер управо су безбожни јудејски првосвештеници тражили чудо да поверују, а пред њима се одвијало највеће чудо над чудима - сам оваплоћени Син Божији прима добровољно распеће и смрт да би победио силу смрти и отворио васцелој твари пут у вечни живот.
    О благодатном огњу имате укратко и на Википедији http://bit.ly/1q4RgaT као и на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/blagodatni_oganj
    У библиотеци сајта Светосавље можете наћи занимљив текст о критичарима благодатног огња и одбрани овог чудесног догађаја http://www.svetosavl...Maksimov.htm#07
    Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Дечани
  4. Волим
    obi-wan got a reaction from Иван Ивковић for a Странице, Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота   
    За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример, у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашњости нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста.
    Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону „везу“ која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.
    Ми не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна „клима“ на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби верске везе између „спољашњег“ и „унутрашњег“.
    Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну верску „шизофренију“ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.
    По православном схватању, дом и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то дом, стил и дух породичног живота, – дом, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског старац Зосима у Браћи Карамазовима каже: „Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цели живот“.
    Карактеристично је да он прави ову примедбу пошто се сетио како га је мајка водила на Литургију пређеосвећених Дарова, лепоту ове службе, и сетио се јединствене мелодије поста „Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју“. Дивни напор који се данас чини у верском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, сконцентрисаћемо се на неке од њих.
    Без сумње ће се свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства „масовног информисања“ данас прожимају цео наш живот. Није потребно да се „оде“ па да би човек „негде био“. Цео свет је непрестано овде, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти „унутрашње усредсређености“. Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала „звучна илустрација“ за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између „радосне туге“ Великог поста и „последњег шоуа“ на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но, ипак је веома вероватно, да ће „последњи шоу“ имати већу шансу него „радосна туга“, уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе „обичај“ драстичног смањења радија и телевизије за време Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на „потпуни“ пост већ само на „аскетски“, који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на пример гледају, вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За време поста треба престати са „оданошћу“ телевизији која човека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати утицај на дечју душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.
    Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста? Није неопходно да све оне буду верске; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много „теологије“ је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вредности. Четврта и пета недеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: Св. Јовану Лествичнику и Св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања Великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај.
    Друга је ствар какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан „рецепт“ ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке „нема проблема“ и „лако ћемо“ су заиста велике „заповести“ којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питања, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи „слобода“, „одговорност“, „брига“ итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
    Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; смисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде „трансформисан“, али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене долазе само споља, од револуција и промена спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овде се под „светим“ подразумева човек који своју веру увек озбиљно узима – учиниће више за промену света него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је човек светог живота.
    Из књиге Велики пост, протојереја Александра Шмемана
    http://www.eparhijaniska.rs/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2756-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%88%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD,-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0
  5. Волим
    obi-wan got a reaction from ivanaika for a Странице, Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота   
    За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример, у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашњости нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста.
    Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону „везу“ која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.
    Ми не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна „клима“ на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби верске везе између „спољашњег“ и „унутрашњег“.
    Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну верску „шизофренију“ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.
    По православном схватању, дом и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то дом, стил и дух породичног живота, – дом, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског старац Зосима у Браћи Карамазовима каже: „Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цели живот“.
    Карактеристично је да он прави ову примедбу пошто се сетио како га је мајка водила на Литургију пређеосвећених Дарова, лепоту ове службе, и сетио се јединствене мелодије поста „Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју“. Дивни напор који се данас чини у верском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, сконцентрисаћемо се на неке од њих.
    Без сумње ће се свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства „масовног информисања“ данас прожимају цео наш живот. Није потребно да се „оде“ па да би човек „негде био“. Цео свет је непрестано овде, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти „унутрашње усредсређености“. Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала „звучна илустрација“ за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између „радосне туге“ Великог поста и „последњег шоуа“ на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но, ипак је веома вероватно, да ће „последњи шоу“ имати већу шансу него „радосна туга“, уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе „обичај“ драстичног смањења радија и телевизије за време Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на „потпуни“ пост већ само на „аскетски“, који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на пример гледају, вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За време поста треба престати са „оданошћу“ телевизији која човека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати утицај на дечју душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.
    Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста? Није неопходно да све оне буду верске; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много „теологије“ је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вредности. Четврта и пета недеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: Св. Јовану Лествичнику и Св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања Великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај.
    Друга је ствар какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан „рецепт“ ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке „нема проблема“ и „лако ћемо“ су заиста велике „заповести“ којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питања, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи „слобода“, „одговорност“, „брига“ итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
    Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; смисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде „трансформисан“, али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене долазе само споља, од револуција и промена спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овде се под „светим“ подразумева човек који своју веру увек озбиљно узима – учиниће више за промену света него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је човек светог живота.
    Из књиге Велики пост, протојереја Александра Шмемана
    http://www.eparhijaniska.rs/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2756-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%88%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD,-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0
  6. Волим
    obi-wan got a reaction from ............. for a Странице, Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота   
    За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример, у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашњости нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста.
    Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону „везу“ која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.
    Ми не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна „клима“ на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби верске везе између „спољашњег“ и „унутрашњег“.
    Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну верску „шизофренију“ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.
    По православном схватању, дом и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то дом, стил и дух породичног живота, – дом, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског старац Зосима у Браћи Карамазовима каже: „Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цели живот“.
    Карактеристично је да он прави ову примедбу пошто се сетио како га је мајка водила на Литургију пређеосвећених Дарова, лепоту ове службе, и сетио се јединствене мелодије поста „Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју“. Дивни напор који се данас чини у верском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, сконцентрисаћемо се на неке од њих.
    Без сумње ће се свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства „масовног информисања“ данас прожимају цео наш живот. Није потребно да се „оде“ па да би човек „негде био“. Цео свет је непрестано овде, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти „унутрашње усредсређености“. Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала „звучна илустрација“ за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између „радосне туге“ Великог поста и „последњег шоуа“ на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но, ипак је веома вероватно, да ће „последњи шоу“ имати већу шансу него „радосна туга“, уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе „обичај“ драстичног смањења радија и телевизије за време Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на „потпуни“ пост већ само на „аскетски“, који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на пример гледају, вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За време поста треба престати са „оданошћу“ телевизији која човека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати утицај на дечју душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.
    Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста? Није неопходно да све оне буду верске; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много „теологије“ је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вредности. Четврта и пета недеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: Св. Јовану Лествичнику и Св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања Великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај.
    Друга је ствар какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан „рецепт“ ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке „нема проблема“ и „лако ћемо“ су заиста велике „заповести“ којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питања, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи „слобода“, „одговорност“, „брига“ итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
    Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; смисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде „трансформисан“, али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене долазе само споља, од револуција и промена спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овде се под „светим“ подразумева човек који своју веру увек озбиљно узима – учиниће више за промену света него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је човек светог живота.
    Из књиге Велики пост, протојереја Александра Шмемана
    http://www.eparhijaniska.rs/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2756-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%88%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD,-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0
  7. Волим
    obi-wan got a reaction from Милан Ракић for a Странице, Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота   
    За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример, у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашњости нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста.
    Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону „везу“ која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.
    Ми не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна „клима“ на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби верске везе између „спољашњег“ и „унутрашњег“.
    Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну верску „шизофренију“ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.
    По православном схватању, дом и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то дом, стил и дух породичног живота, – дом, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског старац Зосима у Браћи Карамазовима каже: „Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цели живот“.
    Карактеристично је да он прави ову примедбу пошто се сетио како га је мајка водила на Литургију пређеосвећених Дарова, лепоту ове службе, и сетио се јединствене мелодије поста „Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју“. Дивни напор који се данас чини у верском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, сконцентрисаћемо се на неке од њих.
    Без сумње ће се свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства „масовног информисања“ данас прожимају цео наш живот. Није потребно да се „оде“ па да би човек „негде био“. Цео свет је непрестано овде, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти „унутрашње усредсређености“. Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала „звучна илустрација“ за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између „радосне туге“ Великог поста и „последњег шоуа“ на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но, ипак је веома вероватно, да ће „последњи шоу“ имати већу шансу него „радосна туга“, уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе „обичај“ драстичног смањења радија и телевизије за време Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на „потпуни“ пост већ само на „аскетски“, који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на пример гледају, вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За време поста треба престати са „оданошћу“ телевизији која човека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати утицај на дечју душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.
    Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста? Није неопходно да све оне буду верске; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много „теологије“ је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вредности. Четврта и пета недеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: Св. Јовану Лествичнику и Св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања Великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај.
    Друга је ствар какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан „рецепт“ ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке „нема проблема“ и „лако ћемо“ су заиста велике „заповести“ којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питања, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи „слобода“, „одговорност“, „брига“ итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
    Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; смисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде „трансформисан“, али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене долазе само споља, од револуција и промена спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овде се под „светим“ подразумева човек који своју веру увек озбиљно узима – учиниће више за промену света него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је човек светог живота.
    Из књиге Велики пост, протојереја Александра Шмемана
    http://www.eparhijaniska.rs/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2756-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%88%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD,-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0
  8. Волим
    obi-wan је реаговао/ла на Перезвон за a Странице, (ВИДЕО) Извештај о чуду Мајке Божије у Архиепископији охридској   
    Та појава трајала је око 30 минута. О томе постоји и видео запис. Али, на жалост, свештеник, одушевљен (запањен) призором, својим мобилним телефоном успео је да сними само неколико минута овог небеског догађаја.

    Епископ полошко-кумановски Јоаким



  9. Волим
    obi-wan је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Угађање квари ум!   
    Човекоугодништво је поништење врлине.
    Човекоугодник твори врлину не ради врлине, него ради похвале, не да би постао савршен, него да би га људи прославили, не да би угодио Богу, него да би угодио људима.
    Човекоугодништво борбе подвижника чини бесплодним. Човекоугодништво раслабљује целомудреност, пост јаловим чини, одузима светост молитви, краде венац од подвижника, обезвређује нестицање, осваја утврде мира, расипа плодове милосрђа, подрива темеље сваке врлине, квари ум и сваку високу помисао.
    Св. Нектарије Егински
    извор
  10. Волим
    obi-wan got a reaction from Zero for a Странице, Цела победитељна Црква је била ту...   
    http://saptajibesmrtnika.blogspot.com/2014/01/blog-post.html?spref=fb

    Свештеник је одслужио проскомидију (службу током које се спремају свети дарови) на брзину и почео је Свету Литургију. Убрзо после тога, неки епископи, свештеници, монаси и монахиње и неки лаици су ушли у цркву. Већина њих је стала код певнице и почела да пева тако лепо да је свештеник заборавио како је малопре био усамљен и смрзнут. Његово цело тело је било топло а цело биће као пламен. Када је вршио мали вход видео је да је цела црква пуна људи - већина њих му се чинила познатим - али није на то обратио посебну пажњу него је наставио да служи Свету Литургију.
    Када је дошао тренутак освећења светих дарова, он је видео три епископа, велелепно одевених и сјајних, како улазе у свети олтар. Они су клекнули заједно са њим и молили се. Онда је свештеник устао врло пажљиво, узео кадионицу и рекао гласно: ,,Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију!" Свештеникова душа је била запањена и исупњена божанском радошћу. Мир и божанска тишина, исихаја, је преовладала у његовој унутрашњости. Када је дошло време да се подигне и разломи Агнец, целу цркву су испуниле најслађе мелодије. Цело мноштво народа које је било присутно заједно са монасима, свештеницима и епископима је певало не једанпут него много пута: ,,Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.'' Онда су певали причастан: ,,Окусите и видите како је добар Господ. Алилуја.''

    Свештеник се питао шта да ради? Да ли први да се причести или да пусти прво три епископа који су били ту? Баш када је мислио о томе, један од тројице епископа му је климнуо главом и тако му ставио до знања да се причести, а онда да сједини остале честице и остатак Агнеца у путир заједно са честицама у част Свете Богородице и Светитеља. Пошто је ово завршио, свештеник је отворио царске двери - и у цркви није било никог. Окренуо се назад ка светом олтару, гледао надесно, налево, владике су нестале, и он је стајао без гласа, запањен. Он је полако отворио своја уста и отпевао следећи одељак: ,,Са страхом Божијим и љубављу, приступите'', и појац је полако пришао да се причести. Свештеник је био запањен, и даље се премишљајући! Ту је била присутна цела победитељна Црква. Сви који су били прустуни су били људи које је познавао, то су били људи који су се упокојили и које је он са времена на време помињао на Литургији. Помислио је: ,,Зато су били присутни, зато су ми се чинили толико познатим.'' Што се тиче епископа у олтару, то су била Света Три Јерарха: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов.
    После толико година учења на факултету, толико изучавања и толико много бесаних ноћи које је провео учећи - сав тај труд није могао да му да ниједну кап сладости и божанског знања као што му је пружила ова једна Света Литургија.
    Оригинални чланак
  11. Волим
    obi-wan got a reaction from bnenad92 for a Странице, Цела победитељна Црква је била ту...   
    http://saptajibesmrtnika.blogspot.com/2014/01/blog-post.html?spref=fb

    Свештеник је одслужио проскомидију (службу током које се спремају свети дарови) на брзину и почео је Свету Литургију. Убрзо после тога, неки епископи, свештеници, монаси и монахиње и неки лаици су ушли у цркву. Већина њих је стала код певнице и почела да пева тако лепо да је свештеник заборавио како је малопре био усамљен и смрзнут. Његово цело тело је било топло а цело биће као пламен. Када је вршио мали вход видео је да је цела црква пуна људи - већина њих му се чинила познатим - али није на то обратио посебну пажњу него је наставио да служи Свету Литургију.
    Када је дошао тренутак освећења светих дарова, он је видео три епископа, велелепно одевених и сјајних, како улазе у свети олтар. Они су клекнули заједно са њим и молили се. Онда је свештеник устао врло пажљиво, узео кадионицу и рекао гласно: ,,Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију!" Свештеникова душа је била запањена и исупњена божанском радошћу. Мир и божанска тишина, исихаја, је преовладала у његовој унутрашњости. Када је дошло време да се подигне и разломи Агнец, целу цркву су испуниле најслађе мелодије. Цело мноштво народа које је било присутно заједно са монасима, свештеницима и епископима је певало не једанпут него много пута: ,,Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.'' Онда су певали причастан: ,,Окусите и видите како је добар Господ. Алилуја.''

    Свештеник се питао шта да ради? Да ли први да се причести или да пусти прво три епископа који су били ту? Баш када је мислио о томе, један од тројице епископа му је климнуо главом и тако му ставио до знања да се причести, а онда да сједини остале честице и остатак Агнеца у путир заједно са честицама у част Свете Богородице и Светитеља. Пошто је ово завршио, свештеник је отворио царске двери - и у цркви није било никог. Окренуо се назад ка светом олтару, гледао надесно, налево, владике су нестале, и он је стајао без гласа, запањен. Он је полако отворио своја уста и отпевао следећи одељак: ,,Са страхом Божијим и љубављу, приступите'', и појац је полако пришао да се причести. Свештеник је био запањен, и даље се премишљајући! Ту је била присутна цела победитељна Црква. Сви који су били прустуни су били људи које је познавао, то су били људи који су се упокојили и које је он са времена на време помињао на Литургији. Помислио је: ,,Зато су били присутни, зато су ми се чинили толико познатим.'' Што се тиче епископа у олтару, то су била Света Три Јерарха: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов.
    После толико година учења на факултету, толико изучавања и толико много бесаних ноћи које је провео учећи - сав тај труд није могао да му да ниједну кап сладости и божанског знања као што му је пружила ова једна Света Литургија.
    Оригинални чланак
  12. Волим
    obi-wan gave a reaction for a Странице, Крштење у Земљи живих   
    Саслуживали су архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић и јереј Бојан Чоловић. У току Литургије владика Јован је крстио три штићеника ове обитељи: Јеврема , Милоша и Зорана. Окупљени су имали прилику да се још једном увере у древност и значај праксе крштавања у оквиру свете Литургије.

    Обративши се сабрању, а најпре члановима ове обитељи, Преосвећени је поручио да крштењем добијамо Духа Божјег. Крштење је ново рођење, одрицање од страсти и слабости. Овим рођењем постајемо пријатељи Христови, кроз Литургију и хришћански живот. Покуцавши на врата Цркве Христове и штићеници ове заједнице покушавају да се ослободе и отргну од својих слабости. Сами то нису били у стању да учине, без помоћи Божије. Али, Бог је милостив, он је Љубав и помоћи ће да се спасимо, ако смо послушни и смирени.

    Литургијско сабрање у Брајковцу завршено је трпезом љубави, коју је са штићеницима заједнице „Земља живих“ приредио протојереј-ставрофор, Александар Новаковић, старешина ове обитељи. На самом крају, отац Александар, срдачно се захвалио Владики Јовану за несебичну подршку коју је до сада пружао заједници разумевајући специфичност и тежину положаја овог братства.

    Извор: Епархија шумадијска
  13. Волим
    obi-wan је реаговао/ла на ego за a Странице, Војска Стојиљковића са једанаесторо деце   
    Војска Стојиљковића са једанаесторо деце
    Домаћица Мануела и војни пилот, пуковник Зоран, одгајају многочлану породицу уз помоћ многобројних пријатеља и СПЦ
    Породица пуковника Зорана Стојиљковића
    Пуковник командује збор, али му се „војска” разбежала. Зоран Стојиљковић је прави тата, са ауторитетом према ћеркама који се лагано круни. Клинци избегавају фотографисање. Кажу, задиркиваће их у школи.
    Тата опет командује збор. Сада је већ успешнији. Једанаесторо деце Стојиљковића позира, са смешком. Мама Мануела, домаћица, и тата Зоран (45), пуковник, контролишу дечји строј. Зоран, активни војни пилот, ради на Војној академији у Школи националне одбране, као професор на катедри тактике. Припрема будуће кадете за официре, официре спрема за генерале, али је у свом дому – класични десетар!
    Гомила дечјих ципела поред улазних врата, на тераси поређане гајбе поморанџи које пуковник купује на кванташкој пијаци, кад стигне. Купује најмање по четири, пет килограма банана, недељом одлази на пијацу „Зелени венац”, да купи 10 до 12 литара домаћег млека.
    Мама Мануела је спремила доручак и коначно може да се опусти. Савршено обична породица, њих тринаесторо!
    Рођени Београђанин са Врачара, увек је желео да постане војни пилот. Као потпоручнику, прво постављење било му је на словеначком аеродрому „Церкље”. Мануелу је упознао надомак аеродрома. Она лепа студенткиња из Словеније, он пилот потпоручник.
    Да ли су, тада, размишљали да имају толико деце?
    Мануела рафално одговара:
    – Ма, не. Као студенткиња у Љубљани, размишљала сам да ли ћу се уопште удати – каже она.
    Зоран претпоставља да поседује генетску предиспозицију. Прадеда му је имао баш – једанаесторо малишана.
    – Наишле су ратне недаће, па смо обоје схватили да је једини смисао – у великој породици – смеши се мајка храброст. Како је другачије назвати?
    Тако је кренуло: где је једно, ту је и друго. Где је друго, ту је и треће... И тако редом. Ану су добили 1991. године. Она сада живи у Источном Сарајеву, са мужем Давидом. Недавно су добили сина Луку.
    – Постали смо баба и деда. Ана и Давид имају рок-џез бенд, па сам мислила сам да ће се посветити музици – смеше се Мануела и Зоран.
    Када је почео рат у Словенији, Зоранова ескадрила је летела по задатку. Потом је пребачен у Бањалуку. Међутим, вратио се у Брежице, није заборавио на Мануелу. Довео ју је код својих у Београд, па назад у Бањалуку. Опет је упао у вртлог грађанског рата.
    Прекомандован је 1992. у Лађевце. Тада су већ имали Ану. У Краљеву су добили Тању.
    – Из Краљева сам тражио прекоманду за Београд. Стигао сам на Батајницу 1994. и остао до 2001. Летео сам на „јастребовима”, па прешао на „супергалеб”, сада летим у „орлу” – прича Зоран. Пробијајући се кроз облаке борбеним авионом, посматрајући градове и села, питао се – која то идеја човеку даје снагу да издржи све напоре и тешкоће који га у животу вребају иза сваког угла.
    Посветио се породици и вери. Није било лако, селили су се најмање десет пута за прве три године брака. После нису ни бројали. У новобеоградским блоковима ушли су у заједничку просторију.
    Деца из краја су мале Стојиљковиће прозвала – „деца из излога”. Био је то нужни смештај. И ту су провели 11 година.
    Чак и када је Зоран од Војске добио стан, у њега је морао да се усели –као илегалац! Зграда у Кумановској улици на Врачару је незавршена. Породица стрепи, јер је струја „некако” уведена. То „некако” нема дефиницију, али лампе светле, пећ греје.
    Највише му помажу људи из Цркве и хуманитарна грчка организација. Зоран познаје неколико владика, пријатељ је са јерејем Владимиром из Верског добротворног старатељства СПЦ.
    Породичне славе су посебна прича: у стан им дође око 90 одраслих и око 50 деце. Стан није мали, 150 квадрата. У собама спавају по троје, четворо.
    – Од 2010. до 2012. био сам војнодипломатски изасланик Србије у БиХ. Имали смо десеторо деце и живели у Источном Сарајеву – прича пуковник који савршено говори грчи и енглески језик.
    У Грчкој је завршио ратну школу. Уписао је 1996. Богословски институт, када је то била велика јерес, и по звању је вероучитељ. На Факултету политичких наука у Београду треба да одбрани специјализацију у Центру за америчке студије. Људи се често зачуде када чују да такав интелектуалац и официр са таквом каријером има чак – једанаесторо деце.
    – Оваква породица се сматра аномалијом у друштву које је болесно. Ствари су окренуте наопачке – са горчином каже Зоран.
    Нису социјални случајеви, није им ни сјајно. Деца иду у музичке школе, тренирају гимнастику.
    Мали Стојиљковићи некада кажу:
    – Да нас има једно или двоје, не би нас приметили!
    Али, сви их примећују! Боре се за своје место под сунцем, имају три рачунара. Мобилне телефоне тек понеко. Да би тата имао контролу над „јединицом”. Стојиљковићи су таленти за гимнастику. Али, ко ће да плати тренинге толикој деци? Таленти су и за музику, али ко ће купити толике инструменте?
    И, заиста, има ли икога у Србији да стварно чује Стојиљковиће?
    -----------------------------------------
    Најмлађи Лазар
    Најстарија ћерка породице Стојиљковић је Ана (1991). Потом следе Тања (1993), Даница (1995), Ђорђе (1996), Софија (1998), Милица (1999), Јелена (2001), Димитрије (2002), Дуња (2004), Божидар (2006) и најмлађи Лазар (2012).
  14. Волим
    obi-wan је реаговао/ла на Свештеник Сретен за a Странице, ТРАНСПЛАНТАЦИЈА УСПЕЛА   
    Отац Владимир Живковић има 33 године и отац је троје деце, упућен је на лечење у Немачку крајем фебруара месеца услед обољења од акутне мијелидне леукемије. Обављена су два циклуса хемотерапије која на жалост нису дала жељене резултате, обезбеђен је и несродни давалац коштане сржи и 07. јуна трансплантација је извршена.
    За хемотерапије и обезбеђивање услова трансплантације утрошено је 60.550,00 е, а за трансплантацију уплаћено је 96.550,00 е.
    Линк ка теми
  15. Волим
    obi-wan gave a reaction for a Странице, АТАНАСИЈЕ (Јевтић), б. Херцеговачки - Аутор: митрополит Месогее и Лавреотике Николај   
    Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.
    Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
    Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
    Ход тежак, несиметричан.
    Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.
    Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.
    Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.
    Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем... немиран“.
    Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.
    Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.
    Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.
    Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.
    Загонетка
    Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају.
    Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.
    Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце... 76 година. Велико дете!
    Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.
    Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.
    Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.
    Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.
    Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.
    Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?
    Личност
    Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.
    Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.
    Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.
    Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.
    Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.
    Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.
    Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.
    Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.
    Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.
    Богословље
    Пред нама је нова књига владике Атанасија Од слобода до љубави. Једно поглавље говори о хуманизму Светог Николаја Кавасиле, а другоно нествореним енергијама Божијим по Светом Григорију Палами. Читајући те текстове, срећеш се, не са обичним професором који те учи, нити са образованим епископом писцем коме се дивиш, већ са једним рођеним богословом. Дубоко познавање дела ове двојице великих отаца богослова и историјских елемената, који представљају оквир живота њиховог. Види се живи однос са етосом и богословљем њиховим. Углавном се, пак, чује богословски дах једног савременог богослова.
    Не задовољава се само понављањем и анализом њихових мишљења и ставова, већ предузима анатомско удубљивање у њихове тајне и динамично интервенише богословски градећи на њиховом темељу. Говори богословски као својим матерњим језиком.
    Читајући Григорија Паламу
    Један поглед на друго предавање. Онако како он сам пише.
    За приступање тајни Божијој постоји само један пут, откривење Божије пре свега у творевини, затим у промислу, избављењу, у домостроју спасења, то јест откривење Божије у историји (стр. 203).
    Да би објаснио разликовање између Божије суштине и енергија Његових, тврди да Сушти није постојећи, него да је он сасвим други, Свети, „другачији“. Поред њега постоји другачија стварност, постоји свет (стр. 204). Јављање живога Бога као личности јесу „нестворене енергије“ Његове. Сушти не постоји у древној јелинској философији, као ни божанство, у средњем роду, нигде се не сусреће у Библији. Није Сушти из бића, већ је биће из Суштога. Личност има првенство (стр. 205). Сушти је првоначална реалност (стр. 206).
    Дела Божија су Његова слободна дејства. Да ли ће их Он чинити или не, питање је Његове слободе, што претпоставља Њега као личност. Дела Божије: свет, човек, нису производи нужности, нити су производи дејства (=енергије) и воље, већ су дела Делатника и Вољнога (стр. 208). Не можемо да прихватимо Бога без енергије (стр. 209). Не говоримо о својствима Божијим, већ о дејствима (=енергијама) (стр. 215) Дејствујућег, које нам Га објављују.
    Претходи да су Отац, Син и Свети Дух у заједништву између себе а затим констатујемо да имају једну заједничку суштину (стр. 210). Богословљем о Енергијама Божијим, Палама нам указује на Живог, библијског Бога, Који ничим није одредив, него је жива личност, битујућа личност (стр. 210).
    Још је и слободан, не везан за питање смрти или бесмртности, постојања - непостојања. Речено важи за дела Егова (стр. 211). Он није везан Природом, чак ни својом Суштином. Он њу има, а не она Њега.
    И антрополошке последице: нисмо створени да бисмо постојали, већ да непрестано општимо (стр. 216). Вечни живот није неко блажено гледање Бога, већ живо заједничарење живих личности (стр. 218). Зато смрт није наша слепа судбина. Треба да устанемо против ње. Ми смо призвани у живот. Не можемо да не будемо револуционари против смрти (стр. 207).
    Кроз Светог Николу Кавасилу
    Речено нас води ка другој омилији о хуманизму Светог Николе Кавасиле, у којој срећемо изразе попут: отворено богословље, слобода и живот.
    Говорећи о Кавасилином христоцентричном хуманизму, оно што непрестано понавља јесте то да је човек биће отворено, створено за живот, да непрестано учествује у животу, да живи, да се развија, да расте, да је у непрестаном динамичном покрету и богаћењу (стр. 90).
    Кавасилу назива отвореним богословом и веома питомим човеком, који, како каже, није ни против Паламе, нити је много за њега. Он човека види, не издвојено, већ у односу са Христом, не само као Богом, већ као Богом Који је постао човек. Ослобођен од монофизитског искушења, изражава христолошку и христоцентричну антропологију. Очи, жеље, тежњу према љубави, све је у човеку створено од Бога да би упућивало Христу, али као Богочовеку (стр. 88).
    Обожење је сједињење са Христом, али без ишчезавања, него са испуњењем у Христу, и живљење у пуноћи. Имамо вечну могућност за узрастање и напредовање, за пуноћу живота (стр. 95).
    Живот значи разрастање човека и учешће, непрестано општење, тј. могућност учешћа и општења све више и више. Само тако човек превазилази своје оквире (стр. 90). Религија, када није реч о живом Богу и живом човеку и њиховом сусрету, постаје идол (стр. 91). Човек је створен за живот, што значи за општење, то јест за љубав. Није створен да се затвори у себе, већ да непрестано превазилази себе дајући све силе своје (стр.93).
    То је одговор на изазов савременог хуманизма. Ако својим умишљеним достигнућима учинимо човека биолошки другачијим, срозаћемо га у беспомоћно стање (на пример помагалима за срце и дисање са иструлелим мозгом или учинивши га генетски јаким а душевно неспособним), тако измењеног у људскости, да се упиташ: да ли уопште вреди сав тај труд који се зове историја или цивилизација или наука или човеков покушај (стр. 97).
    Богослов
    У неком тренутку, када говори о Фотију Великом и његовој школи, помиње ширину њиховог знања, говорећи: Колико много су ти људи читали... зато су и могли много да ураде, као Кирило и Методије (стр. 87). Такву ширину знања срећемо и код епископа Атанасија. Али то само по себи нема велики значај.
    Са јединственим широкогрудим смирењем он признаје вредност свих савремених богослова. Нека допусти, међутим, и нама да исповедимо: други могу бити значајни, али он нас надахњује сигурношћу истинитог. Не дивимо му се због његових дарова. Имамо поверење за критеријум истине којим одишу његова реч и живот. Богословље његово је отворено, живо и утемељено, отачко, истинито, убедљиво Православно. Његова богословска реч, премда има јак темељ знања, није интелектуална нити мислилачка. Иако се изражава веома срдачно, није сентименталан нити раздражљив. Чује се као свевремен, стабилан, аутентичан. Произноси се веома са срцем кадрим да све потврди, али не и да га понесе.

    Плод такве антропологије је отворен човек. Тако бисмо могли сажето да окарактеришемо епископа Атанасија: човек отворен, човек љубави и слободе. ЊЕгово дело и живот не само да одишу слободом и љубављу, већ и откривају њега самог као слободног и љубећег. Будући сам слободан, ослобађа и нас. Да употребимо његове речи, својом великом љубављу, дарује свима нама радост постојања и заједништва у љубави, која је врхунац (стр. 93). Он нам помаже да саздамо себе за вечност (стр. 92).
    Благодаримо њему.
    Са јелинског превео Д. Ристић
  16. Волим
    obi-wan gave a reaction for a Странице, Свети Кирил и Методије   
    Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.
    Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се.
    На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик.
    Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу.
    Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.
    Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.

    Тропар: (глас 4):
    Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја.



    Кондак, гл. 3.



    Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем Божанских књига, источили Богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кириле и Методије, који предстојите Престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше.


    Линк ка теми

    http://www.youtube.com/watch?v=O41IvWluoHc





  17. Волим
    obi-wan gave a reaction for a Странице, Последња порука Светог владике Николаја   
    ПОСЛЕДЊА ПОРУКА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

    Пост
    Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост "светло време поста". Православни монаси - испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?
    Богатство
    Често слушамо о људима, како гомилају земаљска блага, умиру не искористивши их ни за какав благословен циљ. Једна госпођа у Чикагу, стара 87 година, чувала је 25. 000 долара сакривених у кући. Једног дана изашла је некуда, а лопови су украли њену уштеђевину. За кога је та жена чувала оволики новац? Са њим није ништа стекла ни на земљи ни на небу. Срце је било везано новцем на земљи, а сада је срце празно и сиромашно на небу. Сама реч Божја вели:"Сине мој, дај ми срце своје". Не дај своје срце земљи на земаљске ствари, него Мени. Јер, ако је твоје срце самном, оно ће бити самном у вечности, ако је твоје срце са твојим земаљским благом, оно ће бити далеко од Мене у тамним пределима вечите смрти, зато дај ми срце своје, сине Мој.
    Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу. Неверници и секташи пуни су брига о осигурању свог кратког овоземаљаског живота. Али ми, као деца светлости и духовне мудрости, треба да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито. Осигурајмо, зато свој вечити живот, прикупљајући духовно и морално благо, које мољци не гризу нити рђа, нити га лопови краду, нити се може уништити. Јер наша добра дела ићи ће испред нас пред престо Господа на последњем Страшном Суду. Чули смо да сте ви, парохијани добар и побожан свет. Свет који се боји Бога и воли Цркву, под духовним руководством ваших часних отаца и ми нисмо дошли из Богословије Св.Тихона да вас научимо нешто ново, него само да вас поздравимо и да вам кажемо: "Држите се благословене вере ваших предака - ви не можете наћи бољу веру на целом свету. Држите се народних обичаја своје Цркве, боља Црква не постоји.''
    Преузето из часописа: ''Светигора'', бр.180


    Извор: Манастир Клисина

  18. Волим
    obi-wan је реаговао/ла на Оливера Г. за a Странице, У Москви служе панахиду бескућницима, који нису преживели ову зиму   
    Незапамћена децембарска хладноћа однела је са собом много живота наших суграђана, али највише су од ње пострадали бескућници, чији се живот одвија на улици. У спомен свих који нису преживели ову и прошле зиме, окупиће се добровољци покрета „Другови на улици“,
    њихови пријатељи – бескућници и многи други неравнодушни становници града.
    Прва слична панахида одржала се у знак сећања на Лилију, младу жену, која је умрла од хладноће и болести на улици. Од тада сваке године крај зидова храма помињу поименично све умрле бескућнике, чија су имена позната „Друговима на улици“. Заједно се моле људи
    разних узраста, и они који имају и они који немају дом, а затим заједно седају за сто, да би с љубављу разделили припремљену трпезу.
    Извор: Православие.ру
    Превод за Поуке.орг – Оливера Г.
  19. Волим
    obi-wan је реаговао/ла на Баба за a Странице, Сан светитеља Московског Филарета   
    Десило се да у нечему погреши тако да му је претило да буде одстрањен из парохије. Ствар је била предата Московском митрополиту Филарету и кад се преосвећени већ спремао да напише резолуцију о његовој смени одједном је осетио неку тежину у руци. Митрополит је одложио потписивање документа за следећи дан. Ноћу је сањао: испред прозора се окупила гомила народа различитог звања и узраста. Гомила је о нечему гласно говорила и обраћала се митрополиту с неком молбом.
    - Шта вам треба од мене, - упита архипастир, - и какви сте ви молиоци?
    - Ми смо душе с онога света и дошле смо ти с молбом: остави нам свештеника и немој га одстранити из парохије.
    Утисак од овог сна је био тако велики да Филарет није могао да га се ослободи и кад се пробудио наредио је да осуђени свештеник дође код њега. кад је овај дошао, митрополит га је упитао:
    - Каква добра дела имаш? Откриј ми.
    - Никаква, владико, - одговорио је свештеник, - заслужио сам казну.
    - Да ли помињеш покојнике? – упита митрополит.
    - Како да не, владико, имам правило: ако ми неко да име за помен, стално вадим на проскомидији честице за тог човека, тако да парохијани ропћу да код мене проскомидија траје дуже од литургије, али ја другачије не могу.
    Преосвећени се ограничио тиме што је преместио свештеника у другу парохију објаснивши му ко је молио за њега.
    Протојереј Д.Г.Булгаковски
    Извор: Русија.рс
  20. Волим
    obi-wan gave a reaction for a Странице, Лепа Порториканка Samira Parrilla пева Ој Косово, Косово (видео)   
×
×
  • Креирај ново...