Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    44585
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    202

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    JESSY је реаговао/ла на Логос за a Странице, Άξιος! Достојан! - Доктор литургијског богословља Србољуб Убипариповић рукоположен у свештени чин ђакона   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предстојао је светом Евхаристијом 8. августа 2019. године, на празник Преподобномученице Параскеве, у храму на Калемегдану. Првојерарх српске Цркве је након Анафоре, у свештени ђаконски чин рукоположио др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Непосредно пред сам чин хиротоније, исповедно писмо прочитао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, духовни отац новорукоположеног ђакона. У наставку доносимо кратак животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, као и неколико одабраних и запажених предавања уваженог професора.


    Детаљан прилог са свете архијерејске Литургије погледајте ОВДЕ

      Животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду  
      Србољуб Убипариповић је рођен 28. септембра 1978. године у Сарајеву (СФРЈ/СР БиХ). Основну школу започео је у родном граду, да би исту привео крају 1993. године у месту Враћевшница покрај Горњег Милановца. Исте године уписује Средњу богословску школу „Светог Арсенија Сремца“ у Сремским Карловцима коју успешно завршава 1998. године. Поменуте године уписује се на основне академске студије православне теологије наБогословском факултету СПЦ у Београду, да би исте окончао 2004. године. Наведене године наставља даље академско усавршавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду уписујући постдипломске студије из предмета Литургика, а које успешно завршава одбраном магистарског рада на тему „Литургијско богословље Посланице Јеврејима“ (ментор: проф. др Ненад Милошевић) 1. новембра 2007. године. Академске 2007/2008. године уписује и окончава интензивни шестомесечни курс новогрчког језика у Центру за учење страних језика Националног и Каподистријског Универзитета у Атини. Године 2009. похађа вишемесечни семинар из старогрчке палеографије код чувеног грчког палеографа, господина Агамемнона Целикаса, у Историјском и Палеографском архиву Културног фонда Националне банке Грчке у Атини (МИЕТ).     Веће научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду на својој седници, одржаној 23. марта 2010. године, даје сагласност на предлог кандидата Убипариповића за израду докторске дисертације под насловом „Хлеб и вино као евхаристијска жртва“ под менторским руковођењем проф. др Ненада Милошевића. Дана 24. јуна 2014. године успешно брани наведену дисертацију пред петочланом Комисијом на Православном богословском факултету у Београду. Почев од академске 2004/2005. године биран је најпре за асистента-приправника и, потом, у два наврата за асистента при катедри за Литургику Православног богословског факултета у Београду, да би 2014. године био изабран и за доцента при поменутој катедри. Чита, пише и говори енглески и новогрчки језик, док се служи руским и немачким језиком.     Άξιος!   Достојан! 


    Поводом рукоположења ђакона др Србољуба Убипариповића, из архиве наше интернет странице доносимо неколико запажених предавања:  

    Др Србољуб Убипариповић: Јер гле, кроз Крст дође радост целоме свету

    Др Србољуб Убипариповић: О смислу Свете Литургије

    Др Србољуб Убипариповић: Крсту Твоме клањамо се Владико и Васкрсење Твоје славимо!

    Др Србољуб Убипариповић: Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста

    Др Србољуб Убипариповић: Евхаристијски приноси хлеба и вина

    Др Србољуб Убипариповић: Литургијски смисао прославе празника и јубилеја
        Часном ђакону Србољубу, подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Волим
    JESSY је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Лешек Колаковски: Сара или Конфликт општег и појединачног у моралу   
    Сарина одлука уопште није била стихијски импулс срца. Такође није долазила из великодушности. Потицала је искључиво из скромног знања какво је стекла о породици. Сара је знала да постоји општи принцип прописан од Бога, по коме је позив човека да своје постојање продужава преко деце. Ако тај принцип не бива реализован, породица не постоји, не остварује своју суштину. Радило се, значи, о усаглашавању суштине и постојања, опште природе породице са индивидуалним конкретумом какав је представљао пар: Аврам и Сара. Сара је, осим тога, знала да ће Аврам без деце најзад постати предмет подсмеха познаника и презира јавности, и да његова друштвена позиција може да се пољуља услед те ненормалне ситуације. Није је подстакао чак ни страх да ће муж бити исмејан; руководила ју је чиста свест о општој обавези, чиста потреба задовољења опште норме и осећање немира пред чињеницом да постојање не испуњава суштину, да њена породица не остварује општи принцип породице: плођење. На тај начин – опште је однело победу над појединачним.
    Непомична и без сузе жаљења Сара је лежала на трави у хладној ноћи, загледана у звезде, поред шатора где је њен муж, ван себе од уживања, узимао у посед прекрасно Агарино тело. Ноћ је била дуга, бескрајна, али Аврам није осетио њено трајање, док је Сара знатно остарела за ту једну ноћ.
    А затим се десило оно што се могло предвидети. Агара је била добра девојка, али наивна и мало испуњена таштином. Није схватила задатак за који ју је судбина наменила. Ноћ проведена с Аврамом и поновљена још неколико пута била је за њу само ноћ уживања, а не ноћ обавезе – као за Сару (Аврам је задржао двојан став – извршавао је обавезу – али зашто, када се прилика указала, не би искористио њене дивне стране?). У систему испуњења права Агара је била само пасивно оруђе, лишено свести о својој улози; њена свест је била слободна од општег знања, користила се правом да окуси непосредну радост, њени мотиви били су индивидуални и везани за текући тренутак.
    Али Агара је знала да је добро имати дете. Зато уместо да скромно одигра своју улогу, она се охоло хвалисала својим све већим трбухом и где год је могла истицала је јавно своје очекивано материнство. Ситним алузијама и гестовима такође је давала несрећној госпођи да осети њену предност, тако да је Сарина жртва била стављана на све већу пробу. Аврам је, у почетку, ишао поносан као да је извршио богзна какав тежак подвиг, али кад ускоро домаћа атмосфера поста несносна – он поче да бежи од куће, да се не би ангажовао у женским свађама.
    Најзад Сарин бес и огорчење избише отворено. У налету дуго уздржаваног беса и жеље за осветом, она затражи од Аврарна сатисфакцију.
    Аврам, као сви они о којима се говори: „прави мушкарац“ – био је грозна кукавица. Имао је само ништавну храброст да размахује мачем када се нађе у помамној гомили бораца, али никад није умео да се супротстави животним конфликтима, него је кукавички избегавао сваку иницијативу, трудећи се да увек чини тако да неко други предузима, за њега тешке, одлуке. Сада се, такође, понео сагласно са својим карактером. На болну женину вику, на бес њене разјарене мржње, журно је одговорио: „Али Агара је твоја служавка, можеш с њом да чиниш шта ти драго, немам намеру да се мешам, не тиче ме се шта ће се с њом десити.“
    Сара је само чекала ту дозволу. Увече, истога дана, трудна Агара, засута блатом окрутних грдњи, сва модра и осрамоћена, уз гласан плач побегла је из куће својих хлебодаваца. На тај начин је порив срца, на крају, однео победу над законом; постојање се побунило против суштине, појединачно је однело победу над општим. Аврам се вратио кући када је све већ било готово и био је, малтене, задовољан обртом догађаја; лаку грижу савести, коју му је наметала мисао о истераној љубавници, брзо је заменило задовољство и олакшање што се читава гужва најзад завршила, а он је остао исправан, јер никог није ни прстом дирнуо и није донео никакву одлуку. Као све кукавице био је уверен да, пошто ништа није радио, није ни одговоран и да је најбоље не ангажовати се: оплодио је Агару по жениној препоруци, није учествовао у њиховим женским свађама и најзад је рекао само да је Агара Сарина слушкиња и да Сара има права да поступа како јој драго – а то није било ништа друго до просто утврђивање чињенице. И истовремено мучна ситуација се размрсила сама.
    Даљи ток ове историје мање је занимљив.
    Наравоученије прво: Сарина ситуација. Ако се прáво показује одиста неподношљивим и превише силује нашу природу, није кривица ако се не испуњава, а његово испуњавање је – заслуга. Другим речима: naturam expellas furca… etc.
    Наравоученије друго: Сарина ситуација. Ако смо ипак преузели на себе бреме испуњења права, онда је кривица не истрајати до краја, јер иначе ће неко други платити због наше неконсеквенције.
    Наравоученије треће: Агарина ситуација. Сносе се заслужене казне за незаслужене предности.
    Наравоученије четврто: Аврамова ситуација. Кукавичлук може корисно да се усклади у сусрету с највећим страстима.
    Наравоученије пето: Аврамова ситуација. Не заваравајмо се да не доносимо одлуке ако само утврђујемо чињенице.
    Наравоученије шесто: ситуација троугла. Каква монструозна историја: имати љубавника с циљем да би се имало дете! Али треба се одлучити, а о томе се ради пре свега.

  3. Свиђа ми се
    JESSY got a reaction from АлександраВ for a Странице, Ниче храм у Копру - прва богомоља у Словенији после седам деценија   
    Православна заједница у Копру (Словенија), основана пре више од четрдесет година, добиће свој храм, који ће уједно бити први православни храм после Другог светског рата на простору Словеније. Тим поводом је 10. марта служена архијерејска Литургија и благосиљани Крст на месту будућег олтара и земљиште, уз присуство више стотина верника из овог и других места из Словеније. Служили су Епископи бихаћко-петровачки Сергије и далматински Никодим, а беседио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Ова парохија од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру.
     
    http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18584
  4. Љут
    JESSY got a reaction from александар живаљев for a Странице, Багерима у уторак јуришају на Његошеву цркву (ВИДЕО)   
    Подсјетимо, Крстионица се налази се у самом мору и представља обнављање старе изграђене прије више од 11 вјекова. У манастиру Михољска превлака свакодневно се врше крштења и све је више оних који у љетном периоду желе да се крсте погружавањем у море. Због тога је и одлучено да Крстионица буде обновљена и постављена на води. Непосредно испод остатака манастира налазила се манастирска стара понта која је ојачана, а на њој подигнута мала црква – Крстионица, изграђена у складу са архитектуром 9. вијека и, посвећена Светом Ловћенском тајновидцу – Петру Другом Петровићу Његошу.
    рјешење о рушењу Крстионице
    Да из историје не учимо управо је доказ нова најава рушења. Као некада Ловћенску капелу, држава сада креће на нови вјерски објекат са истим жаром.
    Вјерници су најавили окупљање ноћ уочи најављеног рушења. Тешким машинама и селективном закону који види Крстионицу а не види девастирано приморје „пројектима“ тајкуна и стратешких партнера, намјеравају да се супроставе јединим што имају – молитвом. За спас својих, али и душа оних који би да руше Крстионицу.
    Рјешење о рушењу донијето 14. децембра 2019. !?
    Колико је властима било стало да по сваку цијену сруше Крстионицу показује чињеница да рјешење о рушењу садржи ноторну бесмислицу, а то је да је донијето ништа мање него 14. децембра 2019. године!?

    Рјешење је, такође, обесмишљено и тиме што је неписмено, односно упућено је непостојећем вјерском субјекту. Наиме, Обајвештење о извршењу рјешење упућено је – „Митрополоја Црногорско-приморској“ умјесто Митрополији црногорско-приморској.

    Митрополоја у Црној Гори не постоји, а Митрополија постоји и постојаће док је вијека и свијета.
    Зејак познат по злоупотребана службеног положаја
    Подсјећамо да је против Зејака, чији потпис стоји на рјешењу о рушењу Крстионице, прошле године поднијета кривичну пријаву, због постојања основане сумње да је починио продужено кривично дјело злоупотреба службеног положаја.
    Кривичну пријаву поднијели су службеници Управе полиције МУП-а – Одсјека за сузбијање привредног криминалитета Сектора криминалистичке полиције у Херцег Новом.
    Зејак је, како се сумња, кривично дјело починио у вријеме док је био запослен у Управи за инспекцијске послове на начин што је у својству овлашћеног лица – инспектора заштите простора у овој Управи, у више наврата у периоду од 03 новембра 2016. године до 29. августа 2017. године, сачинио лажне службене исправе – записнике о извршеном инспекцијском прегледу у којима је навео неистините податке везано за чињенична стања.
    „Ти неистинити подаци су се односили на контролу градње објеката од стране више инвеститора, на подручју општина Херцег Нови и Тиват. Такође, кривично дјело је, сумња се, починио и на начин што није предузимао мјере и радње из своје надлежности, а сходно његовим овлашћењима и важећим законским прописима. Осумњичени је на овај начин, како се сумња, противправним искоришћавањем свог службеног положаја и невршењем своје службене дужности, омогућио инвеститорима да граде објекте без претходно прибављене грађевинске дозволе„, казали су у Управи полиције.

     
    https://www.in4s.net/zejak-se-boga-ne-boji-bagerima-u-utorak-jurisaju-na-njegosevu-crkvu-video/?fbclid=IwAR3sUDpnvbk_WwDZSEYEBXmmK4_2FLh5IfiyTx3KOOtVOBpDQtnrdLHY7gs
  5. Волим
    JESSY got a reaction from АлександраВ for a Странице, Студенти и професори ПБФ учествовали у акцији добротворног давања крви   
    Разговарали смо и са студентима ПБФ који су учествовали у акцији. Студенткиња друге године Теодора Младеновић нам је рекла о сарадњи са Институтом, кроз коју је увидела значај ове акције за све нас и истакла да се много боље осећа када зна да је некоме помогла. Питали смо и студента мастер студија Бобана Павловића о његовом искуству и шта за њега предстваља ова акција. Истучући да је ова акција хришћански чин, г. Павловић се захвалио свима који су оранизовали ову акцију где сви можемо да покажемо дела милосрђа. 
    Потом смо питали и професора др Ненада Божовића, који је и сам дао крв, да нам каже реч-две више о сарадњи факултета и Института за транфузију крви, као и о учешћу студената у овој хуманитарној акцији, и са радошћу истакао да вера студената није само теоретска ствар већ да кроз овакве акције они показују живу веру кроз помагање ближњим.
    У наставку чујте звучне записе које је забележио Николај Сапсај, који је и сам учевтвовао у овом хуманом делу.
    Извор: Радио Слово љубве
     Др Славица Јовановић      Теодора Младеновић      Бобан Павловић      проф. др Ненад Божовић     http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18766
  6. Волим
    JESSY got a reaction from АлександраВ for a Странице, Студенти и професори ПБФ учествовали у акцији добротворног давања крви   
    Разговарали смо и са студентима ПБФ који су учествовали у акцији. Студенткиња друге године Теодора Младеновић нам је рекла о сарадњи са Институтом, кроз коју је увидела значај ове акције за све нас и истакла да се много боље осећа када зна да је некоме помогла. Питали смо и студента мастер студија Бобана Павловића о његовом искуству и шта за њега предстваља ова акција. Истучући да је ова акција хришћански чин, г. Павловић се захвалио свима који су оранизовали ову акцију где сви можемо да покажемо дела милосрђа. 
    Потом смо питали и професора др Ненада Божовића, који је и сам дао крв, да нам каже реч-две више о сарадњи факултета и Института за транфузију крви, као и о учешћу студената у овој хуманитарној акцији, и са радошћу истакао да вера студената није само теоретска ствар већ да кроз овакве акције они показују живу веру кроз помагање ближњим.
    У наставку чујте звучне записе које је забележио Николај Сапсај, који је и сам учевтвовао у овом хуманом делу.
    Извор: Радио Слово љубве
     Др Славица Јовановић      Теодора Младеновић      Бобан Павловић      проф. др Ненад Божовић     http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18766
  7. Свиђа ми се
    JESSY got a reaction from АлександраВ for a Странице, Ниче храм у Копру - прва богомоља у Словенији после седам деценија   
    Православна заједница у Копру (Словенија), основана пре више од четрдесет година, добиће свој храм, који ће уједно бити први православни храм после Другог светског рата на простору Словеније. Тим поводом је 10. марта служена архијерејска Литургија и благосиљани Крст на месту будућег олтара и земљиште, уз присуство више стотина верника из овог и других места из Словеније. Служили су Епископи бихаћко-петровачки Сергије и далматински Никодим, а беседио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Ова парохија од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру.
     
    http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18584
  8. Волим
    JESSY got a reaction from АлександраВ for a Странице, Усправимо Бешеново!   
    Најаве

    |
  9. Свиђа ми се
    JESSY је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Митрополит лимасолски Атанасије (Николау): Отворено срце Цркве   
    Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством  и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња.
                Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе.
                Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим.

                Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“.
                Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“.
                Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога.
                Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар  може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе.
                Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања.
                Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи.
                Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази.
                Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге.
                Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега.
     Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
    Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
    Издательство Сретенского монастыря
  10. Волим
    JESSY је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Владика Григорије: О нашим духовницима и исповијести   
    Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ.
    Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима.
    Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа).
    Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу.
    Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа.
    Трећа одлика ових људи јесте борба за близину  „ави“,  то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца.
    Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35).
    У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани.
    Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак.
    Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима.
    Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога.
    Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек.
    Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест.
    Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“.
    Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе.
    Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним.
     
    http://vladikagrigorije.info/nasim-duhovnicima-ispovijesti/?lng=cir
  11. Волим
    JESSY је реаговао/ла на Логос за a Странице, Протопрезвитер-ставрофор Зоран Крстић: Нестабилност вере традиционалних хришћана   
    Међу критеријумима по којима се препознаје стабилност вере истакнути су: прихватање истина вере, прихватање моралних начела вере, религијска пракса, живљење вере у друштву и прихватање црквених структура.   Расветљујући разлику између традиционалне и личне, јеванђелске вере, предавач је нагласио делатност Духа Светога у процесу личносне спознаје вере и преломног момента, када увиђамо да не можемо да живимо без Христа.   Професор је подвукао да, данас у култури преовлађујући критицизам и скептицизам према свему и држање дистанце нису најбољи пут кад је вера у питању.   Истакао је важност поверења у аутентичне сведоке вере којих је било кроз целу историју Цркве, али којих такође и данас има и треба их тражити.   Извор: Радио Светигора
  12. Волим
    JESSY got a reaction from Milica Bajic for a Странице, Сви хришћани треба непрестано да се моле   
    Када је потом у својој келији усхтео да се помоли насамо, Јову се јавио анђео, кога је послао Бог, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Он га је укорио што се препирао са владиком Григоријем и што се противио очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана. Он му је у име Божије саопштио да убудуће пази на себе, да се чува да не говори нешто против душекорисне ствари и да се не противи вољи Божијој. Он чак ни у уму свом не треба да има противну помисао, нити да себи дозволи да мисли другачије од светог Григорија. И припрости старац је одмах пожурио светом Григорију. Припавши његовим ногама, он је искао опроштај због противречења и склоности ка препирању, откривши му све што му је рекао анђео Господњи.

    Видите ли, браћо моја, да су уопште сви Хришћани, од малог до великог, дужни да се свагда моле умном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме, како би њихов ум и њихово срце навикли да увек изговарају свештене речи. Убедите се да се реченим много угађа Богу и да се њиме долази до великог добра. Он је, по свом безмерном човекољубљу, послао небеског анђела да нам објави речено, како више нико не би имао никакву сумњу.

    Али, шта говоре световњаци? „Ми смо обремењени пословима и бригама животним. Како можемо да се молимо непрестано“.

    Ја им одговарам да нам Бог не заповеда ништа немогуће, већ само оно што можемо да учинимо. Стога речено може да испуни свако ко ревносно иште спасење своје душе. Када би речено било немогуће, било би немогуће за све световњаке, услед чега се не би нашло ни једно лице које у свету остварује дело непрестане молитве као што приличи. Међутим, нека представник многих других сличних лица буде отац светог Григорија Солунског, дивни Константин, који је био непрестано уз Бога иако се кретао у придворском животу, називао се оцем и учитељем цара Андроника и свакодневно се занимао државним пословима, поред својих домаћих послова, а имађаше велико имање и мноштво робова, као и жену и децу. Он беше веома привезан за умну непрестану молитву, услед чега је често заборављао шта је цар са придворским велможама говорио са њим о царским пословима. Често је он два или више пута питао о једној истој ствари, услед чега су се друге велможе, не знајући за узрок, смућивале и прекоревале га што брзо заборавља ствар и што понављаним питањима обремењује цара. Знајући, пак, за разлог и штитећи га, цар је говорио: „Блажени Константин има своје мисли, које му понекад не дају да са пажњом прати наше речи које се односе на привремене и испразне ствари. Ум благословенога је прилепљен за истинске и небеске [ствари], услед чега заборавља приземне. Читава његова пажња је усмерена на молитву и на Бога“. Стога су Константина поштовали и волели и цар и сви великаши и начелници. Њега, незаборавнога, је волео и Бог, удостојивши га да чини и чуда.

    Једанпут је, наиме, ушао у чамац заједно са читавом породицом да би горе у Галати посетио једног усамљеника, тиховатеља и да би од њега затражио молитву и благослов. Док су пловили, он је своје слуге упитао да ли су узели неко предјело да би га дали оцу и да би имао чиме да их послужи. Они одговорише да су у журби заборавили да било шта узму.

    Благословени се ожалости, али ништа не рече. Он оде нешто напред, спусти руку у море и са тихом и умном молитвом мољаше Бога, Господара мора, да му подари неки улов. И убрзо (о, чудесних ли дела, Христе Царе, којима необично прослављаш слуге своје), он вади руку своју из мора држећи веома велику рибу, коју је бацио пред своје слуге и рекао: „Ето, Бог се побринуо да слугу свога оца и послао му предјело“. Видите ли, братијо моја, како Исус Христос прославља слуге своје, који су свагда уз Њега и који непрестано призивају свесвето и најслађе име Његово?

    Зар и онај праведни и свети Евдоким није био у Цариграду, усред дворца и царских ствари? Зар није сусретао цара и великаше у дворцу, имајући велике бриге и расејаност? Па ипак, он је увек имао уз себе неразлучну умну молитву, као што саопштава Симеон Преводилац у његовом животопису. И премда је живео у свету и светским околностима, триблажени је заиста живео анђелским и надсветским животом, удостојивши се да од Наградодавца Бога добије блажену и божанствену кончину. А беше велико мноштво и других сличних, који су живели у свету и свецело се предавали умној и спасоносној молитви, као што уверавају историјски записи о њима.

    Стога вас ја, браћо моја Хришћани, заједно са светим Златоустом молим да, ради спасења ваших душа, не будете немарни за дело молитве. Подражавајте оне које сам поменуо и по сили идите за њима. Спочетка вам речено може изгледати веома тешко. Ипак, будите уверени у име Сведржитеља Бога, да ће вам само име Господа нашега Исуса Христа, које непрестано призивате, помоћи да савладате све тешкоће, те да се током времена навикнете да на самом делу окусите колико је слатко име Господње. И ви ћете на опиту познати да поменуто дело не само није немогуће и тешко, него заправо могуће и лако. Знајући боље од нас велико добро које доноси поменута молитва, свети Павле нам је заповедао да се молимо без престанка. Он нас не би обавезивао на њу да је дело крајње тешко и немогуће, знајући унапред да бисмо се ми, немајући могућности да га испунимо, неизбежно показали као непослушни и као преступници његове заповести, услед чега бисмо постали достојни и осуде и казне. Рекавши да се молимо без престанка, он намераваше да каже да се молимо са умом, што је могуће свагда да чинимо. Јер, и када седимо за рукодељем, и када ходимо, и када примамо храну, и када пијемо, ми увек умом можемо да се молимо и да творимо умну молитву, тј. истинску молитву, која је угодна Богу. Телом ћемо радити, а душом се молити. Нека наш спољашњи човек испуњава своје телесне послове, а унутрашњи нека сав буде посвећен на служење Богу, никада не одустајући од духовног дела умне молитве, као што нам и заповеда Богочовек Исус, говорећи у Светом Јеванђељу: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности(Мт. 6, 6). Клет душе је тело, а двери душе су пет чула телесних. Душа улази у своју клет када ум не блуди лево десно по светским пословима и стварима, већ се налази унутар срца. Наша чула се затварају и остају затворена уколико им не дозвољавамо да се прилепљују за спољашње чулне ствари, услед чега наш ум остаје слободан од сваког светског пристрашћа, те се скривеном умном молитвом сједињује са Богом Оцем својим. И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6), додаје Господ. Бог, који види све сакривено, види и умну молитву и награђује је јавним великим даровима. Јер, речена молитва је истинска и савршена молитва, која испуњава душу божанственом благодаћу и духовним даровима, слично миру које чини да је сасуд мириснији, уколико се боље затвори. Уколико се, дакле, јаче закључа у срцу, молитва постаје изобилнија божанственом благодаћу.

    Блажени су они који се навикавају на речено небеско делање, будући да њиме побеђују велико искушење злих демона, као што је Давид победио гордог Голијата. Њиме се гасе неприличне жеље тела, слично тројици младића који су угасили пламен пећи. Делањем умне молитве укроћују се страсти, слично Данилу који је укротио дивље звери. Њиме се низводи роса Духа Светога у срце, као што је Илија низвео кишу на гору Кармил. Умна молитва узводи до самог престола Божијег и чува се у златним чашама, као кадионица миришући пред Господом, као што је Јован Богослов видео у откривењу: Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5, 8). Умна молитва је светлост која просвећује душу човекову, док његово срце распаљује огњем љубави према Богу. Она је свеза која Бога сједињује са човеком, и човека са Богом. Уопште, благодат умне молитве се ни са чим не може упоредити. Она човека поставља у положај свагдашње беседе са Богом. Она је заиста дивно и прекрасно дело. Човек телесно општи са људима, а умно беседи са Богом.

    Анђели немају чулни глас, али умом Богу приносе непрестано славословље. У реченоме се састоји сво њихово дело, коме се посвећује читав њихов живот. Стога, када улазиш у своју клет и затвараш врата, тј. када се твој ум више не креће лево десно, него улази унутар свог срца, док су чула затворена и ограђена од ствари овога света, те молећи се на сличан начин, и ти брате постајеш сличан светим анђелима. И видевши твоју тајну молитву, коју му приносиш у скривености свога срца, Отац твој ће ти вратити јавно великим духовним даровима.

    Штавише, шта би више и боље желео од [околности], као што сам рекао, да се мислено свагда налазиш пред лицем Бога и да непрестано беседиш са Њим, без кога ни један човек не може бити блажен ни овде, ни у другом животу.

    Најзад, брате мој, ма ко био, узевши у руке нашу књигу и прочитавши је, пожелећеш да на делу испиташ корист за душу коју пружа молитва. Почевши да твориш молитву са једним призивом: „Господе помилуј“, ја те молим да не заборавиш да Богу узнесеш прозбу за грешну душу онога ко се потрудио на састављању књиге и онога ко се потрошио на њено тискање и издање. Јер, они имају велику потребу за твојом молитвом како би обрели милост Божију за своју душу, као и ти за своју. Нека буде. Нека буде.
    св Григорије Палама
    Добротољубље Том V
    https://dodjiividi.blogspot.com/2018/10/blog-post_28.html#more
  13. Волим
    JESSY got a reaction from Milica Bajic for a Странице, Сви хришћани треба непрестано да се моле   
    Када је потом у својој келији усхтео да се помоли насамо, Јову се јавио анђео, кога је послао Бог, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Он га је укорио што се препирао са владиком Григоријем и што се противио очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана. Он му је у име Божије саопштио да убудуће пази на себе, да се чува да не говори нешто против душекорисне ствари и да се не противи вољи Божијој. Он чак ни у уму свом не треба да има противну помисао, нити да себи дозволи да мисли другачије од светог Григорија. И припрости старац је одмах пожурио светом Григорију. Припавши његовим ногама, он је искао опроштај због противречења и склоности ка препирању, откривши му све што му је рекао анђео Господњи.

    Видите ли, браћо моја, да су уопште сви Хришћани, од малог до великог, дужни да се свагда моле умном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме, како би њихов ум и њихово срце навикли да увек изговарају свештене речи. Убедите се да се реченим много угађа Богу и да се њиме долази до великог добра. Он је, по свом безмерном човекољубљу, послао небеског анђела да нам објави речено, како више нико не би имао никакву сумњу.

    Али, шта говоре световњаци? „Ми смо обремењени пословима и бригама животним. Како можемо да се молимо непрестано“.

    Ја им одговарам да нам Бог не заповеда ништа немогуће, већ само оно што можемо да учинимо. Стога речено може да испуни свако ко ревносно иште спасење своје душе. Када би речено било немогуће, било би немогуће за све световњаке, услед чега се не би нашло ни једно лице које у свету остварује дело непрестане молитве као што приличи. Међутим, нека представник многих других сличних лица буде отац светог Григорија Солунског, дивни Константин, који је био непрестано уз Бога иако се кретао у придворском животу, називао се оцем и учитељем цара Андроника и свакодневно се занимао државним пословима, поред својих домаћих послова, а имађаше велико имање и мноштво робова, као и жену и децу. Он беше веома привезан за умну непрестану молитву, услед чега је често заборављао шта је цар са придворским велможама говорио са њим о царским пословима. Често је он два или више пута питао о једној истој ствари, услед чега су се друге велможе, не знајући за узрок, смућивале и прекоревале га што брзо заборавља ствар и што понављаним питањима обремењује цара. Знајући, пак, за разлог и штитећи га, цар је говорио: „Блажени Константин има своје мисли, које му понекад не дају да са пажњом прати наше речи које се односе на привремене и испразне ствари. Ум благословенога је прилепљен за истинске и небеске [ствари], услед чега заборавља приземне. Читава његова пажња је усмерена на молитву и на Бога“. Стога су Константина поштовали и волели и цар и сви великаши и начелници. Њега, незаборавнога, је волео и Бог, удостојивши га да чини и чуда.

    Једанпут је, наиме, ушао у чамац заједно са читавом породицом да би горе у Галати посетио једног усамљеника, тиховатеља и да би од њега затражио молитву и благослов. Док су пловили, он је своје слуге упитао да ли су узели неко предјело да би га дали оцу и да би имао чиме да их послужи. Они одговорише да су у журби заборавили да било шта узму.

    Благословени се ожалости, али ништа не рече. Он оде нешто напред, спусти руку у море и са тихом и умном молитвом мољаше Бога, Господара мора, да му подари неки улов. И убрзо (о, чудесних ли дела, Христе Царе, којима необично прослављаш слуге своје), он вади руку своју из мора држећи веома велику рибу, коју је бацио пред своје слуге и рекао: „Ето, Бог се побринуо да слугу свога оца и послао му предјело“. Видите ли, братијо моја, како Исус Христос прославља слуге своје, који су свагда уз Њега и који непрестано призивају свесвето и најслађе име Његово?

    Зар и онај праведни и свети Евдоким није био у Цариграду, усред дворца и царских ствари? Зар није сусретао цара и великаше у дворцу, имајући велике бриге и расејаност? Па ипак, он је увек имао уз себе неразлучну умну молитву, као што саопштава Симеон Преводилац у његовом животопису. И премда је живео у свету и светским околностима, триблажени је заиста живео анђелским и надсветским животом, удостојивши се да од Наградодавца Бога добије блажену и божанствену кончину. А беше велико мноштво и других сличних, који су живели у свету и свецело се предавали умној и спасоносној молитви, као што уверавају историјски записи о њима.

    Стога вас ја, браћо моја Хришћани, заједно са светим Златоустом молим да, ради спасења ваших душа, не будете немарни за дело молитве. Подражавајте оне које сам поменуо и по сили идите за њима. Спочетка вам речено може изгледати веома тешко. Ипак, будите уверени у име Сведржитеља Бога, да ће вам само име Господа нашега Исуса Христа, које непрестано призивате, помоћи да савладате све тешкоће, те да се током времена навикнете да на самом делу окусите колико је слатко име Господње. И ви ћете на опиту познати да поменуто дело не само није немогуће и тешко, него заправо могуће и лако. Знајући боље од нас велико добро које доноси поменута молитва, свети Павле нам је заповедао да се молимо без престанка. Он нас не би обавезивао на њу да је дело крајње тешко и немогуће, знајући унапред да бисмо се ми, немајући могућности да га испунимо, неизбежно показали као непослушни и као преступници његове заповести, услед чега бисмо постали достојни и осуде и казне. Рекавши да се молимо без престанка, он намераваше да каже да се молимо са умом, што је могуће свагда да чинимо. Јер, и када седимо за рукодељем, и када ходимо, и када примамо храну, и када пијемо, ми увек умом можемо да се молимо и да творимо умну молитву, тј. истинску молитву, која је угодна Богу. Телом ћемо радити, а душом се молити. Нека наш спољашњи човек испуњава своје телесне послове, а унутрашњи нека сав буде посвећен на служење Богу, никада не одустајући од духовног дела умне молитве, као што нам и заповеда Богочовек Исус, говорећи у Светом Јеванђељу: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности(Мт. 6, 6). Клет душе је тело, а двери душе су пет чула телесних. Душа улази у своју клет када ум не блуди лево десно по светским пословима и стварима, већ се налази унутар срца. Наша чула се затварају и остају затворена уколико им не дозвољавамо да се прилепљују за спољашње чулне ствари, услед чега наш ум остаје слободан од сваког светског пристрашћа, те се скривеном умном молитвом сједињује са Богом Оцем својим. И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6), додаје Господ. Бог, који види све сакривено, види и умну молитву и награђује је јавним великим даровима. Јер, речена молитва је истинска и савршена молитва, која испуњава душу божанственом благодаћу и духовним даровима, слично миру које чини да је сасуд мириснији, уколико се боље затвори. Уколико се, дакле, јаче закључа у срцу, молитва постаје изобилнија божанственом благодаћу.

    Блажени су они који се навикавају на речено небеско делање, будући да њиме побеђују велико искушење злих демона, као што је Давид победио гордог Голијата. Њиме се гасе неприличне жеље тела, слично тројици младића који су угасили пламен пећи. Делањем умне молитве укроћују се страсти, слично Данилу који је укротио дивље звери. Њиме се низводи роса Духа Светога у срце, као што је Илија низвео кишу на гору Кармил. Умна молитва узводи до самог престола Божијег и чува се у златним чашама, као кадионица миришући пред Господом, као што је Јован Богослов видео у откривењу: Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5, 8). Умна молитва је светлост која просвећује душу човекову, док његово срце распаљује огњем љубави према Богу. Она је свеза која Бога сједињује са човеком, и човека са Богом. Уопште, благодат умне молитве се ни са чим не може упоредити. Она човека поставља у положај свагдашње беседе са Богом. Она је заиста дивно и прекрасно дело. Човек телесно општи са људима, а умно беседи са Богом.

    Анђели немају чулни глас, али умом Богу приносе непрестано славословље. У реченоме се састоји сво њихово дело, коме се посвећује читав њихов живот. Стога, када улазиш у своју клет и затвараш врата, тј. када се твој ум више не креће лево десно, него улази унутар свог срца, док су чула затворена и ограђена од ствари овога света, те молећи се на сличан начин, и ти брате постајеш сличан светим анђелима. И видевши твоју тајну молитву, коју му приносиш у скривености свога срца, Отац твој ће ти вратити јавно великим духовним даровима.

    Штавише, шта би више и боље желео од [околности], као што сам рекао, да се мислено свагда налазиш пред лицем Бога и да непрестано беседиш са Њим, без кога ни један човек не може бити блажен ни овде, ни у другом животу.

    Најзад, брате мој, ма ко био, узевши у руке нашу књигу и прочитавши је, пожелећеш да на делу испиташ корист за душу коју пружа молитва. Почевши да твориш молитву са једним призивом: „Господе помилуј“, ја те молим да не заборавиш да Богу узнесеш прозбу за грешну душу онога ко се потрудио на састављању књиге и онога ко се потрошио на њено тискање и издање. Јер, они имају велику потребу за твојом молитвом како би обрели милост Божију за своју душу, као и ти за своју. Нека буде. Нека буде.
    св Григорије Палама
    Добротољубље Том V
    https://dodjiividi.blogspot.com/2018/10/blog-post_28.html#more
  14. Волим
    JESSY got a reaction from Milica Bajic for a Странице, Сви хришћани треба непрестано да се моле   
    Када је потом у својој келији усхтео да се помоли насамо, Јову се јавио анђео, кога је послао Бог, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Он га је укорио што се препирао са владиком Григоријем и што се противио очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана. Он му је у име Божије саопштио да убудуће пази на себе, да се чува да не говори нешто против душекорисне ствари и да се не противи вољи Божијој. Он чак ни у уму свом не треба да има противну помисао, нити да себи дозволи да мисли другачије од светог Григорија. И припрости старац је одмах пожурио светом Григорију. Припавши његовим ногама, он је искао опроштај због противречења и склоности ка препирању, откривши му све што му је рекао анђео Господњи.

    Видите ли, браћо моја, да су уопште сви Хришћани, од малог до великог, дужни да се свагда моле умном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме, како би њихов ум и њихово срце навикли да увек изговарају свештене речи. Убедите се да се реченим много угађа Богу и да се њиме долази до великог добра. Он је, по свом безмерном човекољубљу, послао небеског анђела да нам објави речено, како више нико не би имао никакву сумњу.

    Али, шта говоре световњаци? „Ми смо обремењени пословима и бригама животним. Како можемо да се молимо непрестано“.

    Ја им одговарам да нам Бог не заповеда ништа немогуће, већ само оно што можемо да учинимо. Стога речено може да испуни свако ко ревносно иште спасење своје душе. Када би речено било немогуће, било би немогуће за све световњаке, услед чега се не би нашло ни једно лице које у свету остварује дело непрестане молитве као што приличи. Међутим, нека представник многих других сличних лица буде отац светог Григорија Солунског, дивни Константин, који је био непрестано уз Бога иако се кретао у придворском животу, називао се оцем и учитељем цара Андроника и свакодневно се занимао државним пословима, поред својих домаћих послова, а имађаше велико имање и мноштво робова, као и жену и децу. Он беше веома привезан за умну непрестану молитву, услед чега је често заборављао шта је цар са придворским велможама говорио са њим о царским пословима. Често је он два или више пута питао о једној истој ствари, услед чега су се друге велможе, не знајући за узрок, смућивале и прекоревале га што брзо заборавља ствар и што понављаним питањима обремењује цара. Знајући, пак, за разлог и штитећи га, цар је говорио: „Блажени Константин има своје мисли, које му понекад не дају да са пажњом прати наше речи које се односе на привремене и испразне ствари. Ум благословенога је прилепљен за истинске и небеске [ствари], услед чега заборавља приземне. Читава његова пажња је усмерена на молитву и на Бога“. Стога су Константина поштовали и волели и цар и сви великаши и начелници. Њега, незаборавнога, је волео и Бог, удостојивши га да чини и чуда.

    Једанпут је, наиме, ушао у чамац заједно са читавом породицом да би горе у Галати посетио једног усамљеника, тиховатеља и да би од њега затражио молитву и благослов. Док су пловили, он је своје слуге упитао да ли су узели неко предјело да би га дали оцу и да би имао чиме да их послужи. Они одговорише да су у журби заборавили да било шта узму.

    Благословени се ожалости, али ништа не рече. Он оде нешто напред, спусти руку у море и са тихом и умном молитвом мољаше Бога, Господара мора, да му подари неки улов. И убрзо (о, чудесних ли дела, Христе Царе, којима необично прослављаш слуге своје), он вади руку своју из мора држећи веома велику рибу, коју је бацио пред своје слуге и рекао: „Ето, Бог се побринуо да слугу свога оца и послао му предјело“. Видите ли, братијо моја, како Исус Христос прославља слуге своје, који су свагда уз Њега и који непрестано призивају свесвето и најслађе име Његово?

    Зар и онај праведни и свети Евдоким није био у Цариграду, усред дворца и царских ствари? Зар није сусретао цара и великаше у дворцу, имајући велике бриге и расејаност? Па ипак, он је увек имао уз себе неразлучну умну молитву, као што саопштава Симеон Преводилац у његовом животопису. И премда је живео у свету и светским околностима, триблажени је заиста живео анђелским и надсветским животом, удостојивши се да од Наградодавца Бога добије блажену и божанствену кончину. А беше велико мноштво и других сличних, који су живели у свету и свецело се предавали умној и спасоносној молитви, као што уверавају историјски записи о њима.

    Стога вас ја, браћо моја Хришћани, заједно са светим Златоустом молим да, ради спасења ваших душа, не будете немарни за дело молитве. Подражавајте оне које сам поменуо и по сили идите за њима. Спочетка вам речено може изгледати веома тешко. Ипак, будите уверени у име Сведржитеља Бога, да ће вам само име Господа нашега Исуса Христа, које непрестано призивате, помоћи да савладате све тешкоће, те да се током времена навикнете да на самом делу окусите колико је слатко име Господње. И ви ћете на опиту познати да поменуто дело не само није немогуће и тешко, него заправо могуће и лако. Знајући боље од нас велико добро које доноси поменута молитва, свети Павле нам је заповедао да се молимо без престанка. Он нас не би обавезивао на њу да је дело крајње тешко и немогуће, знајући унапред да бисмо се ми, немајући могућности да га испунимо, неизбежно показали као непослушни и као преступници његове заповести, услед чега бисмо постали достојни и осуде и казне. Рекавши да се молимо без престанка, он намераваше да каже да се молимо са умом, што је могуће свагда да чинимо. Јер, и када седимо за рукодељем, и када ходимо, и када примамо храну, и када пијемо, ми увек умом можемо да се молимо и да творимо умну молитву, тј. истинску молитву, која је угодна Богу. Телом ћемо радити, а душом се молити. Нека наш спољашњи човек испуњава своје телесне послове, а унутрашњи нека сав буде посвећен на служење Богу, никада не одустајући од духовног дела умне молитве, као што нам и заповеда Богочовек Исус, говорећи у Светом Јеванђељу: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности(Мт. 6, 6). Клет душе је тело, а двери душе су пет чула телесних. Душа улази у своју клет када ум не блуди лево десно по светским пословима и стварима, већ се налази унутар срца. Наша чула се затварају и остају затворена уколико им не дозвољавамо да се прилепљују за спољашње чулне ствари, услед чега наш ум остаје слободан од сваког светског пристрашћа, те се скривеном умном молитвом сједињује са Богом Оцем својим. И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6), додаје Господ. Бог, који види све сакривено, види и умну молитву и награђује је јавним великим даровима. Јер, речена молитва је истинска и савршена молитва, која испуњава душу божанственом благодаћу и духовним даровима, слично миру које чини да је сасуд мириснији, уколико се боље затвори. Уколико се, дакле, јаче закључа у срцу, молитва постаје изобилнија божанственом благодаћу.

    Блажени су они који се навикавају на речено небеско делање, будући да њиме побеђују велико искушење злих демона, као што је Давид победио гордог Голијата. Њиме се гасе неприличне жеље тела, слично тројици младића који су угасили пламен пећи. Делањем умне молитве укроћују се страсти, слично Данилу који је укротио дивље звери. Њиме се низводи роса Духа Светога у срце, као што је Илија низвео кишу на гору Кармил. Умна молитва узводи до самог престола Божијег и чува се у златним чашама, као кадионица миришући пред Господом, као што је Јован Богослов видео у откривењу: Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5, 8). Умна молитва је светлост која просвећује душу човекову, док његово срце распаљује огњем љубави према Богу. Она је свеза која Бога сједињује са човеком, и човека са Богом. Уопште, благодат умне молитве се ни са чим не може упоредити. Она човека поставља у положај свагдашње беседе са Богом. Она је заиста дивно и прекрасно дело. Човек телесно општи са људима, а умно беседи са Богом.

    Анђели немају чулни глас, али умом Богу приносе непрестано славословље. У реченоме се састоји сво њихово дело, коме се посвећује читав њихов живот. Стога, када улазиш у своју клет и затвараш врата, тј. када се твој ум више не креће лево десно, него улази унутар свог срца, док су чула затворена и ограђена од ствари овога света, те молећи се на сличан начин, и ти брате постајеш сличан светим анђелима. И видевши твоју тајну молитву, коју му приносиш у скривености свога срца, Отац твој ће ти вратити јавно великим духовним даровима.

    Штавише, шта би више и боље желео од [околности], као што сам рекао, да се мислено свагда налазиш пред лицем Бога и да непрестано беседиш са Њим, без кога ни један човек не може бити блажен ни овде, ни у другом животу.

    Најзад, брате мој, ма ко био, узевши у руке нашу књигу и прочитавши је, пожелећеш да на делу испиташ корист за душу коју пружа молитва. Почевши да твориш молитву са једним призивом: „Господе помилуј“, ја те молим да не заборавиш да Богу узнесеш прозбу за грешну душу онога ко се потрудио на састављању књиге и онога ко се потрошио на њено тискање и издање. Јер, они имају велику потребу за твојом молитвом како би обрели милост Божију за своју душу, као и ти за своју. Нека буде. Нека буде.
    св Григорије Палама
    Добротољубље Том V
    https://dodjiividi.blogspot.com/2018/10/blog-post_28.html#more
  15. Волим
    JESSY got a reaction from александар живаљев for a Странице, Хришћанин никада није сам   
    Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег.

        Митрополит Иларион (Алфејев)
        извор: www.prijateljboziji.com
  16. Волим
    JESSY got a reaction from александар живаљев for a Странице, Хришћанин никада није сам   
    Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег.

        Митрополит Иларион (Алфејев)
        извор: www.prijateljboziji.com
  17. Волим
    JESSY је реаговао/ла на АлександраВ за a Странице, Кана - православни црквени сајт за упознавање ради хришћанског брака почео је са радом   
    Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг.
    Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад.
    Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку.
    Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство.
    Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице.

    Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција.

    Кана - упознавање ради хришћанског брака
    Добродошли!
  18. Волим
    JESSY got a reaction from АлександраВ for a Странице, Прослављени Свети мученици велички и горњеполимски   
    Свету архијерејску Литургију у цркви подигнутој у спомен на више од 500 деце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. године на најмонструознији начин убили припадници фашистичке Седме СС добровољачке дивизије „Принц Еуген“ и 21. СС дивизије „Скендербег“, потпомогнуте балистичко-вулнетарским слугама из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и пакрачко-славонски г. Јован, уз саслужење бројног свештенства и монаштва.
    У светом богослужењу молитвено је учествовао верни народ овог краја, сродници и потомци невино страдалих Величана, као и поштоваоци овог светог жртвеног места који су се сабрали из разних крајева. Током Литургије у чин јерођакона рукоположен је ипођакон Евтихије, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Преосвећени Епископи Јоаникије и Јован су, са свештенством и верним народом, освештали славско жито и преломили славски колач. Архипастирским словом обратио се надлежни епископ Јоаникије, поздрављајући срдачном добродошлицом владику Јована, госте молитвеног сабрања и сав присутни народ.
    -Велика је саборно мјесто помињања свих Величких, Ржаничких, Плавских и Горњеполимских мученика. Велика је мали Јасеновац, а то значи мала Голгота Христова. Тамо гдје је Христова Голгота, ту је и Васкрсење, Крст Господњи је знак Христовог страдања и смрти, али и знак силе и славе васкрсења Његовог. Овај данашњи сабор овдје је, заправо, васкрсење Велике и цијелог Горњег Полимља. У Велику, малом Јасеновцу, дошао нам је наш драги брат у Христу, Владика јасеновачки и пакрачко-славонскигГ. Јован, кога знате од раније, јер вас је објединило страдање српског народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца. Благодаримо драгом Владици Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на свом срцу носи исписана страдања српског народа мученичке Славоније, али је добро упознат и са распећем нашег народа на Косову и Метохији и могу слободно рећи да је највећи живи познавалац српског мартирологија у овом нашем времену, казао је Владика будимљанско-никшићки, додајући да многи знају податке страдања и мучеништва, али не виде смисао, а наша Црква, истакао је Владика, види, као и сви, који су се на овај свети дан сабрали у Велици.
    -Велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али, видимо да су нас ове жртве, које данас славимо као свете, оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима, призивају нас на међусобно помирење и, оно што морамо увијек нагласити, ове жртве, које славимо као Свете српске новомученике Велике и Горњег Полимља, оне не позивају на освету, не позивају на злочин, него нас призивају Христу распетом, да се Њему приближимо, да се Његовим Крстом, силом Крста и Васкрсења Његовог оснажимо и оплеменимо, да једни другима праштамо и да се измиримо са свима који тај мир хоће, поручио је Његово Преосвештенство и речима добродошлице поздравио је архимандрита Константина из манастира Кутлумуша са Свете Горе Атонске, оца Теоктиста, игумана манастира Сопоћани, и осталу братију, свештенике из Славоније, госте са разних страна.
    -Данас смо имали дивну прилику да произведемо у чин ђакона Цркве Божје једног Славонца, а нашег сабрата у манастиру Ђурђеви Ступови, сада јерођакона Евтихија. Овдје је дошла и његова старица мајка. Они живе тамо гледајући на Цркву Божју у Србији, Црној Гори, Републици Српској и не можемо описати какав је положај српског народа у Хрватској, али, ако се мало присјетимо прошлости, а видимо и расположење многих у данашњости, онда нам је све јасно. Даће Бог, да наш народ око наших манастира, наших светиња и око својих владика у Хрватској, Славонији, Далмацији, Кордуну и осталим крајевима гдје Срби живе, гдје су старе српске земље, стари српски домови и огњишта, да се њихов положај поправи, а то зависи, у многоме, и од нас, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
    Страдање недужног народа у Велици подно Чакора 28. јула 1944. године, сразмерно броју становника, један је од најтежих злочина у Другом светском рату, не само на простору Југославије, него и много шире. Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован подсетио је на страдање нашег народа кроз ближу и даљу историју.
    -Не заборавимо да су 1944. године, то је била IV Крајишка бригада која је поразила тако страшно Нијемце овдје, да су они пожељели да се освете Величанима и онима који су их поразили. Тада је Врховни штаб извукао IV бригаду, послао је неким другим путем за Србију, али су у освети за ту побједу побијени Величани, побијено Горње Полимље. И тада смо били заједно и тада смо имали истог непријатеља и тада смо пуцали на истог и бранили се од истога, рекао је епископ Јован, осврнувши се и на свеправославно страдање у 20. веку када је велике жртве поднео народ у Русији, затим Јермени у Турској, грчки народ у Ефесу, Смирни, Кападокији, Цариграду, ред је дошао на Србе и опет на Русе.
    -Мученици су нас, навео је Владика, измирили, помирили, спремили за нови заједнички подвиг, за заједничко страдање, које је услиједило 90-тих година, али и за стварање Републике Српске. У њој нема лијевих и десних, горњих и доњих, већ су сви православни Срби, хришћански народ завјетован Христу Господу, цару Лазару на Косову Пољу и нашем новом Косову - Јасеновцу, које нас све мири, умирује, грли, и вас овдје грли, шаље благослове, поздраве, позиве, а, ево, послало је и новог ђакона у Епархију будимљанско-никшићку, да и Славонци буду овдје представљени, да вас позивају у свој загрљај, да вам шаљу благослове највећег стратишта у историји свијета, Јасеновца, те благодати која, као на Велику суботу у Јерусалиму, наговјештава, објављује, благовијести да ће сјутра Васкрсење, да ће се сјутра подићи они из гроба, предвођени Христом Богом нашим, беседио је Владика Јован.
    Поводом славе спомен-цркве Светих Кирика и Јулите и 74-годишњице од страдања у Велици организован је црквено-народни сабор и трпеза љубави. Домаћин славља био је г. Мирослав Брковић са породицом и братством Брковића. Он је део славског колача предао г. Дарку Никићу, који је узео обавезу да са својим братством припреми славље за следећу годину.
    Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    Епархијске вести
     
    |
  19. Тужан
    JESSY got a reaction from александар живаљев for a Странице, Свештеник Ненад Илић: Како смо обесмислили 7 смртних грехова   
    Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности?
    Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали… Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање. Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене.
    Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности.
    Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију.
    Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне.
    Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник.
    Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо.
    Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи.
    Шта нам заправо остаје као поље подвига?
    Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића
  20. Тужан
    JESSY got a reaction from александар живаљев for a Странице, Свештеник Ненад Илић: Како смо обесмислили 7 смртних грехова   
    Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности?
    Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали… Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање. Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене.
    Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности.
    Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију.
    Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне.
    Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник.
    Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо.
    Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи.
    Шта нам заправо остаје као поље подвига?
    Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића
  21. Волим
    JESSY got a reaction from александар живаљев for a Странице, Одиграна хуманитарна утакмица за „Тиршову“   
    http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=16517
     
  22. Волим
    JESSY got a reaction from александар живаљев for a Странице, Oдржано Спортско сабрање Свете Србије!   
    Извор: Радио Слово љубве
  23. Волим
    JESSY got a reaction from ines for a Странице, Отворена фарма за потребе Црквене народне кухиње   
    У селу Прековцу, у општини Ново Брдо, отворена је фарма за узгој свиња за потребе народних кухиња Епархије рашко-призренске Мајка девет Југовића. Фарму је 27. априла 2018. године отворио Епископ рашко-призренски Теодосије. Изградњу фарме која је од посебног значаја за одрживост рада епархијских народних кухиња финансирала је добротворна организација Солидарност за Косово коју води Арно Гујон.
    Укупна донација износи 150.000 евра. Иначе ову организацију подржава редовно око 12 хиљада добротвора из Француске који нису заборавили Србе на Косову и Метохији и редовно им помажу. Од 2012. године Епархијска организација Мајка девет Југовића остварила је више самоодрживих пројеката у области пољопривреде и сточарства. Отворене су четири фарме, млекара, фабрика за пастеризацију воћа и поврћа и монтирано је на десетине пластеника широм Косова и Метохије. Запослени у овој епархијској организацији обрађују 36 хектара земљишта, а у току су преговори да се узме у закуп још 4 хектара. Тренутно је 58 радника запослено у народним кухињама Епархије рашко-призренске. 
    Како расту потребе за прехраном најугроженијег становништва Мајка девет Југовића из године у годину развија своје капацитете и запошљава нове раднике. Поред фарме коза, оваца, бикова и крава, ово је пета фарма која ће значајно допринети производњи хране и запослењу једног броја Срба који ће овде бити запослени. Од хране која преостане купују се дрва и плаћа електрична енергија, одржавају возила за превоз хране. 
    Епископ Теодосије је уручио захвалницу и Удружењу грађана „Србско сабрање Баштионик“ из Бања Луке, за делатну љубав према Светој Цркви и за несебичну помоћ указану Народним кухињама Епархије рашкопризренске на Косову и Метохији.
    Извор: Епархија рашко-призренска
    Косово и Метохија   |
  24. Волим
    JESSY got a reaction from ines for a Странице, Отворена фарма за потребе Црквене народне кухиње   
    У селу Прековцу, у општини Ново Брдо, отворена је фарма за узгој свиња за потребе народних кухиња Епархије рашко-призренске Мајка девет Југовића. Фарму је 27. априла 2018. године отворио Епископ рашко-призренски Теодосије. Изградњу фарме која је од посебног значаја за одрживост рада епархијских народних кухиња финансирала је добротворна организација Солидарност за Косово коју води Арно Гујон.
    Укупна донација износи 150.000 евра. Иначе ову организацију подржава редовно око 12 хиљада добротвора из Француске који нису заборавили Србе на Косову и Метохији и редовно им помажу. Од 2012. године Епархијска организација Мајка девет Југовића остварила је више самоодрживих пројеката у области пољопривреде и сточарства. Отворене су четири фарме, млекара, фабрика за пастеризацију воћа и поврћа и монтирано је на десетине пластеника широм Косова и Метохије. Запослени у овој епархијској организацији обрађују 36 хектара земљишта, а у току су преговори да се узме у закуп још 4 хектара. Тренутно је 58 радника запослено у народним кухињама Епархије рашко-призренске. 
    Како расту потребе за прехраном најугроженијег становништва Мајка девет Југовића из године у годину развија своје капацитете и запошљава нове раднике. Поред фарме коза, оваца, бикова и крава, ово је пета фарма која ће значајно допринети производњи хране и запослењу једног броја Срба који ће овде бити запослени. Од хране која преостане купују се дрва и плаћа електрична енергија, одржавају возила за превоз хране. 
    Епископ Теодосије је уручио захвалницу и Удружењу грађана „Србско сабрање Баштионик“ из Бања Луке, за делатну љубав према Светој Цркви и за несебичну помоћ указану Народним кухињама Епархије рашкопризренске на Косову и Метохији.
    Извор: Епархија рашко-призренска
    Косово и Метохија   |
  25. Волим
    JESSY got a reaction from ines for a Странице, Отворена фарма за потребе Црквене народне кухиње   
    У селу Прековцу, у општини Ново Брдо, отворена је фарма за узгој свиња за потребе народних кухиња Епархије рашко-призренске Мајка девет Југовића. Фарму је 27. априла 2018. године отворио Епископ рашко-призренски Теодосије. Изградњу фарме која је од посебног значаја за одрживост рада епархијских народних кухиња финансирала је добротворна организација Солидарност за Косово коју води Арно Гујон.
    Укупна донација износи 150.000 евра. Иначе ову организацију подржава редовно око 12 хиљада добротвора из Француске који нису заборавили Србе на Косову и Метохији и редовно им помажу. Од 2012. године Епархијска организација Мајка девет Југовића остварила је више самоодрживих пројеката у области пољопривреде и сточарства. Отворене су четири фарме, млекара, фабрика за пастеризацију воћа и поврћа и монтирано је на десетине пластеника широм Косова и Метохије. Запослени у овој епархијској организацији обрађују 36 хектара земљишта, а у току су преговори да се узме у закуп још 4 хектара. Тренутно је 58 радника запослено у народним кухињама Епархије рашко-призренске. 
    Како расту потребе за прехраном најугроженијег становништва Мајка девет Југовића из године у годину развија своје капацитете и запошљава нове раднике. Поред фарме коза, оваца, бикова и крава, ово је пета фарма која ће значајно допринети производњи хране и запослењу једног броја Срба који ће овде бити запослени. Од хране која преостане купују се дрва и плаћа електрична енергија, одржавају возила за превоз хране. 
    Епископ Теодосије је уручио захвалницу и Удружењу грађана „Србско сабрање Баштионик“ из Бања Луке, за делатну љубав према Светој Цркви и за несебичну помоћ указану Народним кухињама Епархије рашкопризренске на Косову и Метохији.
    Извор: Епархија рашко-призренска
    Косово и Метохија   |

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...