Jump to content

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    47002
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    212

Репутација активности

  1. Волим
    JESSY got a reaction from Angelina77 for a Странице, Митрополит Порфирије : Божија педагогија   
  2. Волим
  3. Свиђа ми се
    JESSY got a reaction from mario beloti for a Странице, Свети Лука Кримски : Ко ће нас избавити од тела смрти?   
    И приступи један од књижевника који их слушаше како расправљају, па видјевши како им добро одговори, запита Га: Која је заповијест прва од свију? А Исус му одговори: Прва је заповијест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини; и љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповијест. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема. И рече Му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим Њега; и љубити Њега свим срцем својим и свим разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава. А Исус видјевши како паметно одговори рече Му: Ниси далеко од Царства Божијега (Мк. 12, 28-34).
        
    Није далеко, али, наравно, још није ни у Царству Божијем. Први корак на путу у Царство Божије јесте спознаја истине постојања Божијег и њено примање у свом срцу, љубав према Богу, у Којег је човек поверовао. Друга заповест је исто тако велика – о љубави према ближњима.
    Спознаја сваке истине почиње од њеног прихватања умом, и у многим областима, на пример, у науци, више се не захтева. А постоје истине највишег поретка, које се тичу спознаје Бога и пута којим људи треба да иду за Христом. Њих није довољно прихватити само умом, као истине људске мудрости, већ треба унети у њих све своје срце и заволети их, треба свим својим бићем спознати да је то истина.
    Књижевник, који је питао Исуса Христа већ је имао веру, и то није веровао само разумом, већ је својим срцем усвојио истину две највеће заповести. Зато је Господ и рекао да он није далеко од Царства Божијег. Међутим, Царство Божије се још није отворило пред њим, он је стао у његовом предворју. А шта се захтева да бисмо постали заједничари Царства? Веома много! Треба проћи дуг и тежак пут страдања, страдања за Христа да би се испуниле речи: У свијету ћете имати жалост (Јн. 16, 33). Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет (Јн. 15, 19).
    Прво треба осетити на себи мржњу људи света овог који мрзе све оне који иду за Господом. То је трн у њиховом оку, то је њихово ћутљиво разобличавање, и они не желе да трпе ово разобличавање, и зато на сваки начин прогањају оне који нису од света, који траже истину Христову.
    Не треба искусити само прогоне од људи, већ треба проћи још тежим путем – путем борбе с демонима, с непријатељима нашег спасења. Јер се на свакога ко је у свом срцу примио јеванђељску проповед, ко ју је заволео и пожелео да је утка у темељ живота, ђаво наоружава са свом својом војском. Видевши да је човек кренуо спасоносним путем, он почиње да га прогања саблазнима, како би га одвукао с праведног пута.
    Сви свеци су искусили сплетке ђавола, водили су борбу с демонима, али вероватно нико није издржао тако дугу и непомирљиву борбу с непријатељима какву је издржао преподобни Антоније Велики. Њега су целог живота мучили као никог другог, али их је он победио и посрамио и сатана је од њега отишао као претучен пас. Господ је просветлио ум преподобног небеском светлошћу, дао му је велику прозорљивост и власт над стихијама, дао му је власт не само да исцељује болеснике, већ и да васкрсава мртве, дао му је најдрагоценију власт – власт да учи.
    Преподобни Антоније Велики је један од наших највећих учитеља. Много поука и изрека свеца записали су његови ученици и Господ их је све сачувао за нас. Много онога о чему је учио преп.Антоније велики треба да знате, само кад бисте имали жељу да слушате истине које су толико изнад свих људских поука, колико је небо изнад земље.
    Они који су поверовали у Христа и заволели Га главну борбу ће морати да воде против демона похоти, са страстима свог тела. На овом путу ћете много пута падати и повређивати се, јер се тело противи духу, мрзи га и покушава да га надвлада.
    С телом се борио и свети апостол Павле. О искушењима и о својој борби с демонима казао је у Посланици Римљанима: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим. 7, 15, 18-19, 24)?
    Јадним човеком себе сматра чак и велики апостол, овај Богом изабрани сасуд благодати. Зар ми, несрећни и убоги, да не сматрамо себе јаднима и да не питамо заједно с апостолом: Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? – Бог ће избавити! То запамтите. Кад вас савладавају демонски напади, кад вас савладава ваше тело с његовим страстима и похотама, уперите поглед ка Богу и завапите: "Господе, помози мени, јадном и несрећном, против којег се бори ђаво!" – и истог часа ћете добити помоћ од Онога Којем је служио свети апостол Павле. Амин.
    https://srpska.pravoslavie.ru/135802.html
     
  4. Волим
    JESSY got a reaction from Иван Ц. for a Странице, Епископ Фотије : Корона   
    КОРОНА
     
    Као атомска бомба
    међу нас бачена,
    да нас заувек удаљи,
    да нас раздвоји,
    да више ближњих нема
    да нас заплаше,
    до подозрења,
    не додирни,
    не окуси.
     
    На славе,
    погнуте главе,
    ни спорта више
    нема,
    само дилема,
    људима се само
    очи виде,
    да слепи не би
    били.
     
    Е дивни дани,
    где се дадосте,
    и као заувек
    скривени,
    па ни
    жала ни лепоте,
    о некадашњи животе,
    само уздах оста,
    ова нам болест
    дисање оте.
     
    Е животе!
    ти си у ваздуху,
    у плућима,
    у нашим брдима,
    на пропланцима и
    потоцима,
    у дозивању и
    у смеху,
    да, и
    у лелеку,
    али увек у слободи,
    у којој нас
    мајка роди.
     
    Ова нам болест
    препреке постави,
    ни брат брату,
    нити било коме,
    а раније је ишао
    свако своме,
    и поред плотова
    путељака је било,
    и наде,
    да тако
    нисмо сами.
     
    Данас у вестима
    као да ванземаљци ходе,
    а оно лекари хоће
    ове муке
    да нас ослободе,
    па често
    и сами обољевају,
    они су сада
    милостиви Самарјани
    који унесрећенима помажу
    и нама пример дају
    како треба чинити
    да бисмо живели у рају.
     
    Корона смрћу крунише
    и старо и младо,
    и смрт нам
    као меру постави,
    а ми бисмо до даха,
    до Васкрсења.
     
    Е Боже, да ли
    од овога горе
    шта бити може,
    осим пакленог мрака
    и плача
    и шкргута зуба,
    тамо где Тебе
    и ближњега нема.
     
    Ево венчања и
    крштења уминуше,
    за радост као да
    места нема,
    а куда без радости,
    јер нам још у
    ушима благослов
    наших бака одзвања:
    Куд год ишао
    радости имао!
     
    Корона наше патријархе и
    митрополите узе,
    и умне главе многе,
    куда ћемо
    у овом беспућу,
    где год да кренеш
    мере,
    од првог корака
    до вечере.
     
    Јел то та слобода
    до које нас
    прогрес доведе,
    да у огромним редовима
    за све чекамо и
    да у нас нико
    поверења нема.
     
    Сумња и страх
    над све се надвише,
    као да пријатеља
    и брата
    нема више.
     
    Ти Господе,
    једини можеш
    утишати буру ову,
    али греси наши
    плодове ове даше,
    да плачемо,
    да плачемо,
    да би поново
    у слободи
    деце Божије живели.
     
    Епископ Фотије
    https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/pesme-episkopa/3256.episkop-fotije-korona--corona-srben.html
  5. Волим
    JESSY је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети Никодим Светогорац и свети Макарије Коринтски: Ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету   
    Узрок одлагања Причешћа је тај што онда човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожности у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узимању хране, изговарању појединих речи, гледању неприкладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси.

     
    Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Божнских Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу?
    Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божанствени Златоуст?
    Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара?
    Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност.
    Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили.
    Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”.
    И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, бише уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити.
    Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31.
    На сличан начин је и божнствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплаженим језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божанственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревностан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, – рекао је он, – непријатељ те више никада неће мучити, и нећеш бити уловљен у његове мреже”.
    Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати.
    А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима!
    Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизрециве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега.
    Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе.
    Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење.
    Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа.
    Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност.
    Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо.
    св. Никодим Светогорац и св. Макарије Kоринтски – ДУШЕKОРИСНА KЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА
  6. Волим
    JESSY је реаговао/ла на Иван Недић за a Странице, Московски свештеник Димитрије Смирнов о живљењу у паклу   
    Због чега ти је тако лоше, кад си тако паметан, тако слободан од свега, ако те је за све брига, ако сам све знаш - због чега ти је лице тако несрећно? Зато што си у паклу, синко, у паклу! Ти не знаш за радост, теби је тешко, све ти је одвратно, све те мучи, све те нервира - људи, мушице, нервира те врућина, нервира те киша, нервирају те политичари, све, све што постоји тебе нервира, мучи те. Муче те тата, мама, деда, баба, комшије, Путин и Медведев, Барак Обама, све ти је тешко, одвратно, ништа те не радује. Чак ти и славуји сметају док спаваш. То је зато што ти желиш да побегнеш, да заспиш, да заборавиш на све, да се наждереш, да се "урадиш", да заспиш, да побегнеш од свега тога. Због чега? Па због тога што си у паклу! Нема потребе да размишљаш шта ће с тобом бити, хоћеш ли завршити у рају или у паклу. Ти си, мили, већ одавно у паклу. А из пакла има само један излаз - према Богу.


    Pouke.org
  7. Волим
    JESSY got a reaction from Aleksandra_A for a Странице, Не како ти хоћеш, него како Бог да! – истинита прича   
    Једном приликом возећи се у кочији, угледни господин угледа сељака где седи на плочнику и плачући говори:
    “ Не како ти хоћеш, него како Бог да! „.
    Кочијаш прошапта: „Види, како је од раног јутра пијан“. Господин му рече да заустави кочије и позва сељака да сазна шта се догодило. Он му одговори да у селу има старог оца и седморо деце. Сви су болесни од тифуса. Хране је нестало а суседи их заобилазе бојећи се заразе и једино што  им је остало је коњ. Отац га је послао у град да прода коња и купи краву да с њом преживе зиму и не умру од глади. Продао је коња али краву није купио, новац су му узели разбојници. И онда је сео поред пута, плакао и  као молитву понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“.
    Господин је поставио сељака поред себе у кочије и рекао кочијашу да вози на пијацу. Купио је тамо два коња, добру краву, музару, таљиге (теретна кола), и напунио их до врха храном. Привезао је краву за таљиге, узде је дао сељаку и рекао му да што пре пође кући. Сељак није веровао која срећа га је снашла а господин му је рекао: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ Прекрстио се сељак, прославио Бога и пошао кући.
    А господин се вратио своме дому. Речи сељака су га толико дирнуле у срце да је ходајући по собама ишао и наглас  понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“.
    Одједном, долази му његов лични берберин, који је тог дана требало да га обрија и ошиша, пада му пред ноге и кајући се виче: “ Опрости господине! Немој ме погубити! Откуд знаш! Демон (бес) ме је преварио! Молим те Христом Богом смилуј се!“
    И у једном даху је, збуњеном и затеченом господину, искрено без околишања, рекао да је дошао са намером да га опљачка и закоље. Видећи његово богатство, одавно је он то мрачно дело замишљао а сад је решио да га учини. Стојећи са ножем иза врата, одједном је чуо како господин говори: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“. Обузео га је страх и схватио је да господар све зна а није му било јасно како. Тада је пао пред његове ноге и молио за опроштај.
    Господин га је саслушао, није позвао полицију и пустио га је да оде у миру. Потом је сео за сто и замислио се, ето, да није било несрећног сељака кога је срео успут и његових речи  „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ сада би лежао мртав, пререзаног врата.
    Осврнуо се на свој живот. Како је почео као прости дечак продавац а касније постао власник велике трговине крзном, направио огромно богатство и постао милионер. И одлучио је да све ове милионе препише црквама и сиромашним људима, и отишао је у манастир и тамо примио монашки постриг. Многим послушањима и молитвама достигао је духовне висине и то такве да га је Господ даровао даром прозорљивости, да би се многи кроз њега спасли и многи обратили вери. На хиљаде људи су почели да му долазе и постао је познат по целој Русији. И ми га знамо, поштујемо и љубимо, пошто и после своје блажене кончине он помаже сваком који му се са вером обраћа.
    Његово име је преподобни Серафим Вирицки, који је целог свог живота учио да се верује светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење.
    Свети Серафиме моли Бога за нас!
    https://www.manastirklisina.com/ne-kako-ti-hoces-nego-kako-bog-da-istinita-prica/
  8. Волим
    JESSY got a reaction from александар живаљев for a Странице, Не како ти хоћеш, него како Бог да! – истинита прича   
    Једном приликом возећи се у кочији, угледни господин угледа сељака где седи на плочнику и плачући говори:
    “ Не како ти хоћеш, него како Бог да! „.
    Кочијаш прошапта: „Види, како је од раног јутра пијан“. Господин му рече да заустави кочије и позва сељака да сазна шта се догодило. Он му одговори да у селу има старог оца и седморо деце. Сви су болесни од тифуса. Хране је нестало а суседи их заобилазе бојећи се заразе и једино што  им је остало је коњ. Отац га је послао у град да прода коња и купи краву да с њом преживе зиму и не умру од глади. Продао је коња али краву није купио, новац су му узели разбојници. И онда је сео поред пута, плакао и  као молитву понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“.
    Господин је поставио сељака поред себе у кочије и рекао кочијашу да вози на пијацу. Купио је тамо два коња, добру краву, музару, таљиге (теретна кола), и напунио их до врха храном. Привезао је краву за таљиге, узде је дао сељаку и рекао му да што пре пође кући. Сељак није веровао која срећа га је снашла а господин му је рекао: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ Прекрстио се сељак, прославио Бога и пошао кући.
    А господин се вратио своме дому. Речи сељака су га толико дирнуле у срце да је ходајући по собама ишао и наглас  понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“.
    Одједном, долази му његов лични берберин, који је тог дана требало да га обрија и ошиша, пада му пред ноге и кајући се виче: “ Опрости господине! Немој ме погубити! Откуд знаш! Демон (бес) ме је преварио! Молим те Христом Богом смилуј се!“
    И у једном даху је, збуњеном и затеченом господину, искрено без околишања, рекао да је дошао са намером да га опљачка и закоље. Видећи његово богатство, одавно је он то мрачно дело замишљао а сад је решио да га учини. Стојећи са ножем иза врата, одједном је чуо како господин говори: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“. Обузео га је страх и схватио је да господар све зна а није му било јасно како. Тада је пао пред његове ноге и молио за опроштај.
    Господин га је саслушао, није позвао полицију и пустио га је да оде у миру. Потом је сео за сто и замислио се, ето, да није било несрећног сељака кога је срео успут и његових речи  „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ сада би лежао мртав, пререзаног врата.
    Осврнуо се на свој живот. Како је почео као прости дечак продавац а касније постао власник велике трговине крзном, направио огромно богатство и постао милионер. И одлучио је да све ове милионе препише црквама и сиромашним људима, и отишао је у манастир и тамо примио монашки постриг. Многим послушањима и молитвама достигао је духовне висине и то такве да га је Господ даровао даром прозорљивости, да би се многи кроз њега спасли и многи обратили вери. На хиљаде људи су почели да му долазе и постао је познат по целој Русији. И ми га знамо, поштујемо и љубимо, пошто и после своје блажене кончине он помаже сваком који му се са вером обраћа.
    Његово име је преподобни Серафим Вирицки, који је целог свог живота учио да се верује светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење.
    Свети Серафиме моли Бога за нас!
    https://www.manastirklisina.com/ne-kako-ti-hoces-nego-kako-bog-da-istinita-prica/
  9. Волим
    JESSY got a reaction from PredragVId for a Странице, Наш о. Иван добитник Видовданске награде града Крушевца за ширење српске православне духовности   
    https://www.facebook.com/ivanzru/posts/10220284798062604?__tn__=-R
     
  10. Волим
  11. Свиђа ми се
  12. Свиђа ми се
  13. Волим
    JESSY је реаговао/ла на Иван Ц. за a Странице, Свештеник Милорад Мировић: О нашим данима   
    Свако време има своје бреме, сваки нараштај хришћана има свој крст и изазове са којима се суочава. После година комунизма, повратка народа Цркви, препорода духовног живота у готово свим земљама где као већина живе православни хришћани, дођосмо и до времена кризе. Не кризе Цркве – јер она, чија је Глава Христос, никада не може бити у кризи – већ кризе хришћана, нашег неверја и маловерја. Економска криза је била годинама раније, мада она у Србији траје деценијама, мање или више. Међутим, за већину, некако изненада, догодила се врло озбиљна духовна криза. Последњих неколико година у читавом Православљу имали смо више неочекиваних догађаја: потпуни крах Критског сабора од кога се толико очекивало, а потом дешавања у Украјини. Уз страдања православних у Сирији и разним крајевима српских земаља, чинило нам се да су сва ова дешавања спољашња, иницирана од стране разних светских номенклатура које годинама нападају свето  Православље. Чак и веома чудне потезе цариградског патријарха, његове изјаве и дела, некако смо ипак сагледавали из перспективе специфичних услова живота православних у Турској, притисака САД, ЦИА, НАТО-а и других, пре свега антируских, центара. Сви ти напади споља нешто су од чега Црква само јача. Чудесне литије у Црној Гори, које су се пренеле у све српске крајеве, само су нам појачале то уверење. 
    Одједном, готово преко ноћи, појавио се вирус корона, и нађосмо се у ситуацији небивалој у Цркви. Од разних „стручњака“ смо можда и очекивали препоруке да не идемо у храм, да не постимо, да се не причешћујемо…, али одједном у ту антицрквену хајку укључили су се и неки црквени пастири. Затворене цркве, затворени манастири, преплашени свештенослужитељи… Не целивајте иконе, не љубите крст, не узимајте благослов! Не причешћујте се! Ове поруке су „утеха“ коју нуди један део духовникâ у времену пандемије. На екрану гледамо Литургије на којима се после сваког причасника дезинфикује кашичица. Уводе се пластичне кашичице. Уводе се нове форме причешћивања и самопричешћивања. Уверавају нас да се кроз свету Тајну Причешћа можемо заразити. Позивају нас да останемо у домовима, да сиђемо у срце – и чекамо. Кога или шта? Спасење, кажу. Спасење у виду вакцине коју праве неки добри људи, филантропи! Они који су програм пандемије и осмислили годинама уназад и чије корпорације, гле чуда,  и праве вакцине. Један благочестиви Рус, мирјанин, стојећи испред закључаног Валаамског  манастира запитао се иронично: „О како је моћна та корона! Демони дрхте од крста, а корона се не боји? Зар је она јача од светих моштију, од светих икона, од светих молитава?” По неким „православцима” то је заиста тако. Решење је само у изолацији, у слушању саветâ Светске здравствене организације, маскама, рукавицама. Са њима су неки свештенослужитељи чак и служили свету Литургију. Да ли их је Господ и препознао тако маскиране?
    Неки су овај вирус назвали вирусом маловерја и неверја и он то свакако и јесте. Још је и вирус непобожности. Већ годинама бити благочестиви хришћанин, хришћанка,  није више ин, није популарно. Нестале су дуге сукње, мараме, дуге кошуље, браде. Нема више потребе ни за духовником, ни за Псалтиром, ни за постом. Кандило не мора да гори, Свето Писмо не мора да се чита. Штавише, кажу, многе ствари у Библији и нису истина. То су бајке, вавилонски митови, египатске мистерије, утицаји ови и они. Већину књига и нису написали аутори које Црква сматра ауторима. Житија светих су бајке. Свети канони су мртви споменици историје. Највећи део Светог Предања уствари је само људско предање. Парастоси, помени, митарства… – непотребни и измишљени. Ове тезе аутор овога текста није прочитао у Blic-у или у Kurir-у већ их је много пута чуо на предавањима на Богословском факултету. Већ поодавно се неблагочешће потпуно одомаћило у нашој православној средини, али и на васељенском нивоу. Колико се данас хришћана уздржава пре брака? Колико њих чува светињу брака? Колико њих и неће да рађа децу? Мислим да као свештеник, за ових петнаест година службе, никада нисам венчао младенце који су чедни ушли у брак. Стотине парова. Нико. И то је тако у Србији, Грчкој, Румунији, Русији… Парохије са стотинама православних домова где на свету Литургију дође двадесетак људи, а често се нико и не причести. Парохије где се годишње неколико људи исповеди. Епархије где од стотине храмова у свега неколико имамо агапе после Литургије, духовне вечери и предавања готово никад. Свеноћна бденија не као правило већ као куриозитет, ретка реткост. Као репер данашњег стања износим догађај који ме је још као студента  запрепастио: после свете Литургије и славског ручка на Богословском факултету обављан је чин Панагије, благосиљања посебног хлеба у част Пресвете Богородице. Пошто је епископ бачки Иринеј одломио парче хлеба и узео га, он је ишао од руке до руке студената, свако је узимао по делић и слао светињу даље. Стајао сам тада на самом крају трпезарије заједно са неким студентима прве године. Када је хлеб дошао до њих, већина је презриво одбила да узме комадић, док је једна девојка, узевши светињу са два прста, бацила је у канту за смеће, у страху од тобожње нехигијене и због тога што су многи додирнули хлеб рукама.  Стајао сам тада у неверици: да ли се налазим међу теолозима или атеистима? Отишао сам до канте, узео хлеб и појео га пред њима. Дух који сам тада осетио међу новим младим снагама није био ни налик духу ранијих година. Старији студенти, који су нас младе теологе дочекали 2000. године, већ су нам причали да је свака нова генерација студената све гора, „модернија”, да је благочестивости све мање.
    Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Стојмо у свештеном Предању, у црквеном поретку, у оданости црквеној јерархији, у Литургији! Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази. Уместо да црквени пастири подигну глас и устану против понижавања свог народа, део њих је искушење слева заменио искушењем здесна наругавши се светим иконама, моштима, часном крсту, па и самој Светињи Тела и Крви Господње, све у име егзактности, науке и љубави према свету. А да ли ми хришћани можемо волети свет који у злу лежи? Можемо га волети и молити се за његово спасење, али се не смемо саображавати њему нити понирати у његове греховне дубине и мрзост опустошења. Овај свет, пали свет, није пријатељ Божји већ Његов огорчени непријатељ који се труди да затре Име Господње и измени све Његове заповести.  Хиљаде телевизијских канала, а нигде ни речи о Христу! Године школовања, стотине факултетâ, а нигде ни речи о Христу! За овај свет све је важније од онога што је за нас хришћане најважније, све је битније од Онога Који је нама најбитнији. Православни народи – распети од стране владајућих гарнитура, масонских, „неолибералних” и сличних, осиромашени, покрадени, изневерени и преварени по стотину пута – данас свој поглед управљају још једино ка Богу и Цркви Његовој! Народ гледа лудило са малих екрана, подригиваче, исмеваче, бескрајне ријалитије, људе са фалсификованим и купљеним дипломама, параде срама и таме, озакоњење сваког безакоња…
    Ми ћутимо. Мук. Народ гладан и жедан, чека да га поведемо ка непресушним изворима живе воде Христове, а ми се кријемо. Замислимо Мојсија који се боји и окреће леђа народу! Цара Лазара како се крије у кокошињцу и бежи! Ђакона Авакума како постаје Мустафа! Кога и чега се бојимо? Бојати се можемо једино Бога и онога дана када ћемо доћи пред лице Његово и дати одговор за све. То је једини страх који треба да имамо. Сваки други страх је лажан. Пастирима Цркве Христове је дата духовна сила и власт. Сила да лечимо, да дрешимо и вежемо, власт и над паклом, и над сваким злом, и над свим светом. Христос је победио свет и ту победу дао нама.  Колико пута треба да похуле на Име Божје, па да ми устанемо? Колико пута треба да опсују Мајку Божју, па да ми устанемо? Колико „парада поноса” (читај: срама) треба да прође нашим градовима, па да ми устанемо? Колико река треба да затру, колико шума да посеку, колико њива да продају странцима, па да ми устанемо? Колико најезди туђинаца треба да прође кроз православне земље, па да ми устанемо? Колико још абортуса треба да изврше, па да ми устанемо? Златна кандила, златне кадионице, златне одежде, а дрвени пастири! Не трубе Духа Светога него ћутолози. Сами не улазе, а другима не дају да уђу. То је наша слика. То је наше време. Да ли Господ мора камење да подиже да крене проповед или ћемо ми окамењени да дођемо себи и устанемо? Устани ти што спаваш! Устанимо из летаргије и будимо то што треба да будемо!
    А шта треба да будемо? Нове Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувими, Теодори Вршачки, проте Матеје Ненадовићи, вође овога народа у најтежим временима. Они који су били истински православни: и права вера и право живљење. Главари народни који су знали да надахну свој народ на подвиг, на жртву, на покрет ка слободи и васкрсењу. Јунаци попут војводе Богдана Зимоњића, светог Петра Цетињског или патријарха-мученика Пајсија Јањевца. Да будемо као они који су знали и рвати се и борити, али и метанисати и благосиљати, који су свима били све да би спасли све који желе спасење. Ако то не урадимо, проћи ћемо као Јудеји, који су били носиоци истинске вере у Бога, али је већини од њих част одузета и дата другима зато што су су постали камење, а камење Богу не треба. Требају му живи људи Живога Бога. Будемо ли ћутали и даље, пробудићемо се једног дана у земљи која се некада звала Србија, окружени 5Г репетиторима и минаретима, поред посечених шума, исушених река, без куће и огњишта, поред неких нових људи који говоре другим језицима, плачући над порушеним споменицима наших предака и изломљеним крстовима деце и унука. А највећа мука биће сазнање да смо ствари могли да променимо, а нисмо. Нисмо јер себе нисмо желели да мењамо, нисмо желели да се одрекнемо својих страсти, сујета и амбиција. Нисмо дали Христу, Љубави, да се усели у нас и отера од нас сваки страх.  Да смо имали само изглед побожности, а да смо се њене силе одрекли. Не дао Бог да буде тако! Свети Саво, помози! Свети Лазаре, помози! Свети Василије, помози! Сви свети са Богородицом, помозите нам да устанемо, да се подигнемо, да васкрснемо, да будемо људи!
    Свештеник Милорад Мировић
  14. Волим
    JESSY got a reaction from Саласије for a Странице, Митрополит Антоније (Блум): Васкрсе Христос и живот живи   
    Немој мислити да је то што данас осећаш само утицај свеопштег одушевљења побожног народа око тебе, које је и тебе захватило. Не варај себе, тврдећи да су се данас код тебе маловерног пробудиле успомене из оних давних дана када си истински веровао и када си Страсне седмице свакодневно одлазио у цркву, распињао се у души са Христом, умирао с Њим и, потом, на данашњи дан примио дарове Његовог Васкрсења. Не, није твоју душу испунила никаква варка, него је само спао са ње вео гордог слепила, па сад поново беседиш с Богом, као они чије срце није огрубело од лажи, гнева и чулности. Осећаш се као да си се пробудио од сна, као да си васкрсао из мртвих. Задивљен, посматраш у духу свој протекли живот; збуњен си и не схваташ зашто си обмањивао себе, правдао своје грехе, добровољно се удаљавао од Бога, и крио се од Њега као некада праотац Адам пред изгнање из раја. О, кад бисмо читавог живота били овакви какви смо данас! Па, кад можемо да будемо такви једном годишње, зашто, да не можемо увек? Кажеш: „То је ствар благодати, а не наших моћи". Да, то је благодатни дар. То што данас осећаш јесте Божје откровење и најјаснији доказ Његовог постојања и Његовог дејства на нас. Не вараш се: Он је Тај Који ти данас говори. Он Који се родио, умро и васкрсао за твоје спасење, открива ти Себе, истинитог Бога, а открива ти и тебе самога и говори: „Зар није дивно бити хришћанин? За шта да мењаш ову радост додира са Мном и ову празничну љубав према свима? За шта да мењаш ово предокушање раја и вечног блаженства? Зар за прљаве насладе, за јефтину љубав и лажљиву сујету и ону безумну трку за добитком, којима се хвале одстпуници?".
    Да, то што данас осећаш Божји је дар! Господ ти данас не открива ништа страно и далеко твоме срцу. Дух Божји сведочи у твојој души, у самоме теби, оном правом човеку, какав би могао да будеш и какав желиш да будеш, иако ти то понекад не признајеш. Зашто си гонио Бога из срца свога? Зашто си служио духу ласкања и гордости и толико се трудио да прикажеш себе пред светом онаквим какав ниси, самода би се допао људима? Али, не заноси се! Иако си непрестано стављао маску на лице и крио своје срце - ниси задобио свет, јер су готово сви људи подједнако искусни у тој врсти лажи и могу се преварити само за кратко. Данас и сам увиђаш да си, трудећи се око ништавних ствари, упропастио себе и да је сва награда коју си примио била она страшна унутрашња празнина душе и осећање бесциљности и промашености.
    Претварао си се и крио од Бога, али данас те је Христос пронашао! Открио ти је да сјај Његове неисказане славе није ишчезао из твога срца и да није избледео због твојих грехова и твоје равнодушности према животу у Богу, твог одрицања од вере и упорног омаловажавања Њега, Спаситеља свих људи. Открио ти је још да си дете Божје, као што је посведочио свети апостол Павле, да си Његов син по благодати и део Његовог пречистог Тела.
    Не бој се и не говори себи: данас сам обучен у благодат, али сутра ћу већ бити онакав какав сам био пре! Драги мој, то зависи само од тебе! Благодат се Божја не удаљава од нас ниједног дана. Само, данас се она даје свима без разлике. Нека те не плаши овај труд - он није тежак. Не избегавај Христов јарам ни у данима који долазе, јер је јарам Његов благ. Толико си много настојао, па чак и своју савест жртвовао, само да би те људи хвалили и волели. Па зар је Спаситељ гори од њих и зар једино Њему нећеш да угодиш? Његова се благост дотакла данас твога срца и наново те родила и испунила надахнућем, свеопштим праштањем и љубављу.
    Приступи Господу и ишти то исто и сутра и прекосутра! А знам да ћеш се сутра усрдно молити, јер си данас окусио сладост Божијег дара. Ако будеш усрдно тражио, поседоваћеш тај дар и убудуће.
    Буди увек овакав какав си данас! Живи Христом и радошћу Његовог Васкрсења! Бура живота, злурадост грешника, светски метеж и бестидни разврат, који те окружују као узбуркано море, све ће то бити немоћно да те одвоји од Извора живота. Твоје ће очи бити управљене у вечност и твоје ће срце обухаватити васељену. Ниси сам! С тобом су арханђели и анђели, апостоли и пророци, мученици и преподобни, као мноштво оних који данас живе на земљи и нису преклонили кољена своја пред Ваалом. Зло нашег времена ништавило је пред вечитом победом Христа, Победитеља смрти. Васкрсе Христос и падоше демони! Васкрсе Христос и радују се анђели! Васкрсе Христос и живот живи!
    Живи и ти у Њему и не препуштај се духовној смрти, коју гледаш свуда око себе! Жива је Христова Црква и Господ ће победити свет!

    Христос васкрсе!



    Митрополит Сурошки Антоније (Блум)


    Знање

  15. Волим
    JESSY је реаговао/ла на Иван Недић за a Странице, о. Јован Крестјанкин: Кривце не тражите!   
    Данас бих посебно хтео да кажем нешто о нашем старцу, оцу Јовану Крестјанкину. Желим да подсетим на један тренутак из живота оца Јована који је, у принципу, познат, па чак и штампан у његовим животописима почев од 2009. године. С друге стране, тај моменат смо сви некако заборавили, у великој мери зато што га не разумемо, зато што га досад нисмо разумели, а сада, можда, почињемо да га разумемо.
    Отац Јован је био пророк, и многи који су имали прилику да се сретну са њим су то видели у сопственом животу. Али, пророштва постају јасна тек онда када се испуне. То је светоотачко учење. Као што је и пророштво: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и даће му име Емануил, што значи: с нама је Бог“, постало јасно тек када се родио Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Могли бисмо навести још много примера.
    Сви који су били блиски са оцем Јованом 2000. године од њега су чули нешто необично. Једне ноћи он је имао необично виђење, чуо је глас, доживео је пророчко прозрење и чуо одређене речи. Следећег дана поновило се исто, од речи до речи. Када смо од оца Јована то чули, нисмо га баш најбоље разумели. Сувише су загонетне биле његове речи. Сада ћу вам их прочитати.



    Дакле, два пута, две ноћи заредом, отац Јован је чуо ове речи и записао их. Видео је нешто страшно и чуо глас:
    „Стани и гледај шта сам Ја допустио да бисте се уразумили без изненадног умирања међу људима. Кривце не тражите, кривце не тражите! Молите се. У животу увек и у свему будите опрезни“.
    Било је то 2000. године, 22. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару, као и следећег дана, 5. децембра.
    Зар нас то не подсећа ово данас? Ми, наравно, не можемо у потпуности рећи да је овде реч о нашим данима, о овој данашњој страшној пошасти у целом свету, када нас је задесила смрт многих људи, али „без изненадног умирања“, да би људи имали времена да осмисле свој живот, да схвате шта је у њиховом животу било добро, а шта зло, и да се покају пре смрти.
    Да, сада се дешава управо то. Дешава се нешто страшно, и сведок тога је цели свет. Без изненадног умирања, људи одлазе у вечност да дају одговор на суду Божијем. Много се говори о томе како је Бог све то допустио због ових или оних грехова. Међутим, отац Јован каже: „Кривце не тражите, кривце не тражите!“ Двапут то наглашава. Многи говоре како се све ово дешава због страшног моралног пада, због бездушности међу људима, због уништавања породице и брака у сваком погледу, због противприродних грехова... Да, вероватно јесте и то. Али, речи оца Јована говоре о нечем другом. „Кривце не тражите“ – то значи да смо сви ми кривци, сви без изузетка, укључујући и људе Цркве, зато што суд почиње од дома Божијег. Суд Божији увек почиње од дома Божијег. Ако будемо тражили кривце ван Цркве, онда ћемо се скроз запетљати. А ако свако од нас, и не тражећи ништа, у самом себи пронађе кривицу за умножавање зла у овом свету, сада када нас је задесило то што нас је задесило – управо то ће бити потпуно исправно. Томе су нас учили и отац Јован, и други оци којих се данас сећамо, и свети оци наше Цркве: да налазимо кривицу у себи самима. То је истина и правда, то је достојно и праведно пред Богом, и само то.
    „Увек и у свему будите опрезни“. Немојте бити сувише смели. Имајте смелости у молитви, у уздању. Али, немојте имати сувише смелости у недостатку смирења и скромности. Само смирен, скроман човек може имати истинску смелост. Дрзак човек је горд, он нема смирења. Такав човек сматра да је он центар земље и да Господ мора да га услиши и да испуни оно што се њему чини да је исправно. То је страшна заблуда нашег времена.


    Молимо се да нас ова пошаст све приведе познању Истине, да нас приведе Богу, смирењу, познању воље Божије, захвалности Богу. То је веома важна особина православних хришћана: захваљивање Богу за све. До тога треба доћи, то није тек тако. Молимо се данашњим светима – преподобном Јони и Марку, и пријатељу Божијем Лазару, молимо их за успокојење. Иштимо и молитве, верујем, из Царства небеског, од великих подвижника – архимандрита Јована Крестјанкина, јерођакона Анатолија, схиигумана Мелхиседека, да искушења не усељавају зло у нашу душу, да је не разарају, већ, напротив, да је изграђују, да је чине мудријом и снажнијом.
    Нека Вас Бог све сачува у разуму и у животној опрезности о којој говори отац Јован.
    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извори:
    https://pravoslavie.ru/130197.html
    https://www.youtube.com/watch?v=_8bgzSSNX5k
     
  16. Свиђа ми се
    JESSY је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Άξιος! Достојан! - Доктор литургијског богословља Србољуб Убипариповић рукоположен у свештени чин ђакона   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предстојао је светом Евхаристијом 8. августа 2019. године, на празник Преподобномученице Параскеве, у храму на Калемегдану. Првојерарх српске Цркве је након Анафоре, у свештени ђаконски чин рукоположио др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Непосредно пред сам чин хиротоније, исповедно писмо прочитао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, духовни отац новорукоположеног ђакона. У наставку доносимо кратак животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, као и неколико одабраних и запажених предавања уваженог професора.


    Детаљан прилог са свете архијерејске Литургије погледајте ОВДЕ

      Животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду  
      Србољуб Убипариповић је рођен 28. септембра 1978. године у Сарајеву (СФРЈ/СР БиХ). Основну школу започео је у родном граду, да би исту привео крају 1993. године у месту Враћевшница покрај Горњег Милановца. Исте године уписује Средњу богословску школу „Светог Арсенија Сремца“ у Сремским Карловцима коју успешно завршава 1998. године. Поменуте године уписује се на основне академске студије православне теологије наБогословском факултету СПЦ у Београду, да би исте окончао 2004. године. Наведене године наставља даље академско усавршавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду уписујући постдипломске студије из предмета Литургика, а које успешно завршава одбраном магистарског рада на тему „Литургијско богословље Посланице Јеврејима“ (ментор: проф. др Ненад Милошевић) 1. новембра 2007. године. Академске 2007/2008. године уписује и окончава интензивни шестомесечни курс новогрчког језика у Центру за учење страних језика Националног и Каподистријског Универзитета у Атини. Године 2009. похађа вишемесечни семинар из старогрчке палеографије код чувеног грчког палеографа, господина Агамемнона Целикаса, у Историјском и Палеографском архиву Културног фонда Националне банке Грчке у Атини (МИЕТ).     Веће научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду на својој седници, одржаној 23. марта 2010. године, даје сагласност на предлог кандидата Убипариповића за израду докторске дисертације под насловом „Хлеб и вино као евхаристијска жртва“ под менторским руковођењем проф. др Ненада Милошевића. Дана 24. јуна 2014. године успешно брани наведену дисертацију пред петочланом Комисијом на Православном богословском факултету у Београду. Почев од академске 2004/2005. године биран је најпре за асистента-приправника и, потом, у два наврата за асистента при катедри за Литургику Православног богословског факултета у Београду, да би 2014. године био изабран и за доцента при поменутој катедри. Чита, пише и говори енглески и новогрчки језик, док се служи руским и немачким језиком.     Άξιος!   Достојан! 


    Поводом рукоположења ђакона др Србољуба Убипариповића, из архиве наше интернет странице доносимо неколико запажених предавања:  

    Др Србољуб Убипариповић: Јер гле, кроз Крст дође радост целоме свету

    Др Србољуб Убипариповић: О смислу Свете Литургије

    Др Србољуб Убипариповић: Крсту Твоме клањамо се Владико и Васкрсење Твоје славимо!

    Др Србољуб Убипариповић: Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста

    Др Србољуб Убипариповић: Евхаристијски приноси хлеба и вина

    Др Србољуб Убипариповић: Литургијски смисао прославе празника и јубилеја
        Часном ђакону Србољубу, подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Волим
    JESSY је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Лешек Колаковски: Сара или Конфликт општег и појединачног у моралу   
    Сарина одлука уопште није била стихијски импулс срца. Такође није долазила из великодушности. Потицала је искључиво из скромног знања какво је стекла о породици. Сара је знала да постоји општи принцип прописан од Бога, по коме је позив човека да своје постојање продужава преко деце. Ако тај принцип не бива реализован, породица не постоји, не остварује своју суштину. Радило се, значи, о усаглашавању суштине и постојања, опште природе породице са индивидуалним конкретумом какав је представљао пар: Аврам и Сара. Сара је, осим тога, знала да ће Аврам без деце најзад постати предмет подсмеха познаника и презира јавности, и да његова друштвена позиција може да се пољуља услед те ненормалне ситуације. Није је подстакао чак ни страх да ће муж бити исмејан; руководила ју је чиста свест о општој обавези, чиста потреба задовољења опште норме и осећање немира пред чињеницом да постојање не испуњава суштину, да њена породица не остварује општи принцип породице: плођење. На тај начин – опште је однело победу над појединачним.
    Непомична и без сузе жаљења Сара је лежала на трави у хладној ноћи, загледана у звезде, поред шатора где је њен муж, ван себе од уживања, узимао у посед прекрасно Агарино тело. Ноћ је била дуга, бескрајна, али Аврам није осетио њено трајање, док је Сара знатно остарела за ту једну ноћ.
    А затим се десило оно што се могло предвидети. Агара је била добра девојка, али наивна и мало испуњена таштином. Није схватила задатак за који ју је судбина наменила. Ноћ проведена с Аврамом и поновљена још неколико пута била је за њу само ноћ уживања, а не ноћ обавезе – као за Сару (Аврам је задржао двојан став – извршавао је обавезу – али зашто, када се прилика указала, не би искористио њене дивне стране?). У систему испуњења права Агара је била само пасивно оруђе, лишено свести о својој улози; њена свест је била слободна од општег знања, користила се правом да окуси непосредну радост, њени мотиви били су индивидуални и везани за текући тренутак.
    Али Агара је знала да је добро имати дете. Зато уместо да скромно одигра своју улогу, она се охоло хвалисала својим све већим трбухом и где год је могла истицала је јавно своје очекивано материнство. Ситним алузијама и гестовима такође је давала несрећној госпођи да осети њену предност, тако да је Сарина жртва била стављана на све већу пробу. Аврам је, у почетку, ишао поносан као да је извршио богзна какав тежак подвиг, али кад ускоро домаћа атмосфера поста несносна – он поче да бежи од куће, да се не би ангажовао у женским свађама.
    Најзад Сарин бес и огорчење избише отворено. У налету дуго уздржаваног беса и жеље за осветом, она затражи од Аврарна сатисфакцију.
    Аврам, као сви они о којима се говори: „прави мушкарац“ – био је грозна кукавица. Имао је само ништавну храброст да размахује мачем када се нађе у помамној гомили бораца, али никад није умео да се супротстави животним конфликтима, него је кукавички избегавао сваку иницијативу, трудећи се да увек чини тако да неко други предузима, за њега тешке, одлуке. Сада се, такође, понео сагласно са својим карактером. На болну женину вику, на бес њене разјарене мржње, журно је одговорио: „Али Агара је твоја служавка, можеш с њом да чиниш шта ти драго, немам намеру да се мешам, не тиче ме се шта ће се с њом десити.“
    Сара је само чекала ту дозволу. Увече, истога дана, трудна Агара, засута блатом окрутних грдњи, сва модра и осрамоћена, уз гласан плач побегла је из куће својих хлебодаваца. На тај начин је порив срца, на крају, однео победу над законом; постојање се побунило против суштине, појединачно је однело победу над општим. Аврам се вратио кући када је све већ било готово и био је, малтене, задовољан обртом догађаја; лаку грижу савести, коју му је наметала мисао о истераној љубавници, брзо је заменило задовољство и олакшање што се читава гужва најзад завршила, а он је остао исправан, јер никог није ни прстом дирнуо и није донео никакву одлуку. Као све кукавице био је уверен да, пошто ништа није радио, није ни одговоран и да је најбоље не ангажовати се: оплодио је Агару по жениној препоруци, није учествовао у њиховим женским свађама и најзад је рекао само да је Агара Сарина слушкиња и да Сара има права да поступа како јој драго – а то није било ништа друго до просто утврђивање чињенице. И истовремено мучна ситуација се размрсила сама.
    Даљи ток ове историје мање је занимљив.
    Наравоученије прво: Сарина ситуација. Ако се прáво показује одиста неподношљивим и превише силује нашу природу, није кривица ако се не испуњава, а његово испуњавање је – заслуга. Другим речима: naturam expellas furca… etc.
    Наравоученије друго: Сарина ситуација. Ако смо ипак преузели на себе бреме испуњења права, онда је кривица не истрајати до краја, јер иначе ће неко други платити због наше неконсеквенције.
    Наравоученије треће: Агарина ситуација. Сносе се заслужене казне за незаслужене предности.
    Наравоученије четврто: Аврамова ситуација. Кукавичлук може корисно да се усклади у сусрету с највећим страстима.
    Наравоученије пето: Аврамова ситуација. Не заваравајмо се да не доносимо одлуке ако само утврђујемо чињенице.
    Наравоученије шесто: ситуација троугла. Каква монструозна историја: имати љубавника с циљем да би се имало дете! Али треба се одлучити, а о томе се ради пре свега.

  18. Свиђа ми се
    JESSY got a reaction from Богољуб 1 for a Странице, Ниче храм у Копру - прва богомоља у Словенији после седам деценија   
    Православна заједница у Копру (Словенија), основана пре више од четрдесет година, добиће свој храм, који ће уједно бити први православни храм после Другог светског рата на простору Словеније. Тим поводом је 10. марта служена архијерејска Литургија и благосиљани Крст на месту будућег олтара и земљиште, уз присуство више стотина верника из овог и других места из Словеније. Служили су Епископи бихаћко-петровачки Сергије и далматински Никодим, а беседио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Ова парохија од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру.
     
    http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18584
  19. Љут
    JESSY got a reaction from александар живаљев for a Странице, Багерима у уторак јуришају на Његошеву цркву (ВИДЕО)   
    Подсјетимо, Крстионица се налази се у самом мору и представља обнављање старе изграђене прије више од 11 вјекова. У манастиру Михољска превлака свакодневно се врше крштења и све је више оних који у љетном периоду желе да се крсте погружавањем у море. Због тога је и одлучено да Крстионица буде обновљена и постављена на води. Непосредно испод остатака манастира налазила се манастирска стара понта која је ојачана, а на њој подигнута мала црква – Крстионица, изграђена у складу са архитектуром 9. вијека и, посвећена Светом Ловћенском тајновидцу – Петру Другом Петровићу Његошу.
    рјешење о рушењу Крстионице
    Да из историје не учимо управо је доказ нова најава рушења. Као некада Ловћенску капелу, држава сада креће на нови вјерски објекат са истим жаром.
    Вјерници су најавили окупљање ноћ уочи најављеног рушења. Тешким машинама и селективном закону који види Крстионицу а не види девастирано приморје „пројектима“ тајкуна и стратешких партнера, намјеравају да се супроставе јединим што имају – молитвом. За спас својих, али и душа оних који би да руше Крстионицу.
    Рјешење о рушењу донијето 14. децембра 2019. !?
    Колико је властима било стало да по сваку цијену сруше Крстионицу показује чињеница да рјешење о рушењу садржи ноторну бесмислицу, а то је да је донијето ништа мање него 14. децембра 2019. године!?

    Рјешење је, такође, обесмишљено и тиме што је неписмено, односно упућено је непостојећем вјерском субјекту. Наиме, Обајвештење о извршењу рјешење упућено је – „Митрополоја Црногорско-приморској“ умјесто Митрополији црногорско-приморској.

    Митрополоја у Црној Гори не постоји, а Митрополија постоји и постојаће док је вијека и свијета.
    Зејак познат по злоупотребана службеног положаја
    Подсјећамо да је против Зејака, чији потпис стоји на рјешењу о рушењу Крстионице, прошле године поднијета кривичну пријаву, због постојања основане сумње да је починио продужено кривично дјело злоупотреба службеног положаја.
    Кривичну пријаву поднијели су службеници Управе полиције МУП-а – Одсјека за сузбијање привредног криминалитета Сектора криминалистичке полиције у Херцег Новом.
    Зејак је, како се сумња, кривично дјело починио у вријеме док је био запослен у Управи за инспекцијске послове на начин што је у својству овлашћеног лица – инспектора заштите простора у овој Управи, у више наврата у периоду од 03 новембра 2016. године до 29. августа 2017. године, сачинио лажне службене исправе – записнике о извршеном инспекцијском прегледу у којима је навео неистините податке везано за чињенична стања.
    „Ти неистинити подаци су се односили на контролу градње објеката од стране више инвеститора, на подручју општина Херцег Нови и Тиват. Такође, кривично дјело је, сумња се, починио и на начин што није предузимао мјере и радње из своје надлежности, а сходно његовим овлашћењима и важећим законским прописима. Осумњичени је на овај начин, како се сумња, противправним искоришћавањем свог службеног положаја и невршењем своје службене дужности, омогућио инвеститорима да граде објекте без претходно прибављене грађевинске дозволе„, казали су у Управи полиције.

     
    https://www.in4s.net/zejak-se-boga-ne-boji-bagerima-u-utorak-jurisaju-na-njegosevu-crkvu-video/?fbclid=IwAR3sUDpnvbk_WwDZSEYEBXmmK4_2FLh5IfiyTx3KOOtVOBpDQtnrdLHY7gs
  20. Волим
    JESSY got a reaction from александар живаљев for a Странице, Студенти и професори ПБФ учествовали у акцији добротворног давања крви   
    Разговарали смо и са студентима ПБФ који су учествовали у акцији. Студенткиња друге године Теодора Младеновић нам је рекла о сарадњи са Институтом, кроз коју је увидела значај ове акције за све нас и истакла да се много боље осећа када зна да је некоме помогла. Питали смо и студента мастер студија Бобана Павловића о његовом искуству и шта за њега предстваља ова акција. Истучући да је ова акција хришћански чин, г. Павловић се захвалио свима који су оранизовали ову акцију где сви можемо да покажемо дела милосрђа. 
    Потом смо питали и професора др Ненада Божовића, који је и сам дао крв, да нам каже реч-две више о сарадњи факултета и Института за транфузију крви, као и о учешћу студената у овој хуманитарној акцији, и са радошћу истакао да вера студената није само теоретска ствар већ да кроз овакве акције они показују живу веру кроз помагање ближњим.
    У наставку чујте звучне записе које је забележио Николај Сапсај, који је и сам учевтвовао у овом хуманом делу.
    Извор: Радио Слово љубве
     Др Славица Јовановић      Теодора Младеновић      Бобан Павловић      проф. др Ненад Божовић     http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18766
  21. Волим
    JESSY got a reaction from АлександраВ for a Странице, Студенти и професори ПБФ учествовали у акцији добротворног давања крви   
    Разговарали смо и са студентима ПБФ који су учествовали у акцији. Студенткиња друге године Теодора Младеновић нам је рекла о сарадњи са Институтом, кроз коју је увидела значај ове акције за све нас и истакла да се много боље осећа када зна да је некоме помогла. Питали смо и студента мастер студија Бобана Павловића о његовом искуству и шта за њега предстваља ова акција. Истучући да је ова акција хришћански чин, г. Павловић се захвалио свима који су оранизовали ову акцију где сви можемо да покажемо дела милосрђа. 
    Потом смо питали и професора др Ненада Божовића, који је и сам дао крв, да нам каже реч-две више о сарадњи факултета и Института за транфузију крви, као и о учешћу студената у овој хуманитарној акцији, и са радошћу истакао да вера студената није само теоретска ствар већ да кроз овакве акције они показују живу веру кроз помагање ближњим.
    У наставку чујте звучне записе које је забележио Николај Сапсај, који је и сам учевтвовао у овом хуманом делу.
    Извор: Радио Слово љубве
     Др Славица Јовановић      Теодора Младеновић      Бобан Павловић      проф. др Ненад Божовић     http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18766
  22. Свиђа ми се
    JESSY got a reaction from АлександраВ for a Странице, Ниче храм у Копру - прва богомоља у Словенији после седам деценија   
    Православна заједница у Копру (Словенија), основана пре више од четрдесет година, добиће свој храм, који ће уједно бити први православни храм после Другог светског рата на простору Словеније. Тим поводом је 10. марта служена архијерејска Литургија и благосиљани Крст на месту будућег олтара и земљиште, уз присуство више стотина верника из овог и других места из Словеније. Служили су Епископи бихаћко-петровачки Сергије и далматински Никодим, а беседио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Ова парохија од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру.
     
    http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18584
  23. Волим
    JESSY got a reaction from АлександраВ for a Странице, Усправимо Бешеново!   
    Најаве

    |
  24. Свиђа ми се
    JESSY је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Митрополит лимасолски Атанасије (Николау): Отворено срце Цркве   
    Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством  и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња.
                Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе.
                Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим.

                Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“.
                Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“.
                Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога.
                Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар  може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе.
                Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања.
                Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи.
                Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази.
                Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге.
                Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега.
     Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
    Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
    Издательство Сретенского монастыря
  25. Волим
    JESSY је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Владика Григорије: О нашим духовницима и исповијести   
    Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ.
    Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима.
    Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа).
    Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу.
    Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа.
    Трећа одлика ових људи јесте борба за близину  „ави“,  то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца.
    Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35).
    У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани.
    Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак.
    Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима.
    Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога.
    Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек.
    Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест.
    Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“.
    Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе.
    Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним.
     
    http://vladikagrigorije.info/nasim-duhovnicima-ispovijesti/?lng=cir
×
×
  • Креирај ново...