Jump to content

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    46701
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    210

Posts posted by JESSY

  1. Sveti Teodor Studit, Dobrotoljublje

     

    2) Stoga vas molim i preklinjem da se pre smrti izmirimo sa Bogom, da steknemo Njegovo blagovoljenje, da andjele koji ce doci po nas ucinimo prijateljima. Neka nase misleno oko bude budno i um nepobediv, ne pristajuci na nagovaranja strasti. Ukoliko se ponekad i okliznemo, brzo ustanimo. Mi mnogim suzama treba da gasimo raspaljene strele lukavog, ljubavlju se uzvisavajuci ka Hristu. Mnogo je mocna, kaze se, usrdna molitva pravednika (Jak. 5, 16). Stoga postoji potreba da se molimo jedni za druge i da se molitveno pominjemo. Mnogo mogu i suze i skrusenost, a iznad svega – pricescivanje Svetim Tajnama. Ja se mnogo cudim sto vidim da se nemarno odnosite prema recenome, ne znajuci za razlog. Nedeljom jos i pristupate Tajnama. Kada, pak, Liturgija biva drugog dana, niko ne prilazi (zamisli šta bi tek nama rekao). Nekada su se u manastiru po zelji pricescivali svakog dana. Sada je receno vrlo retko, ili se vec vise nigde ne moze sresti.

     

    3) Ja, uostalom, ne kazem da zelim da pristupate Tajnama prosto, tj. bilo kako. Jer, napisano je: Ali covek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od case neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujuci tela Gospodnjega (1. Kor. 11, 28-29). Ne, necu ja to. Nikako. [Ja hocu] da mi gorimo od zelje da se pricestimo, te da se po mogucnosti cistimo, udostojavajuci se [velikog] dara. Jer, hleb koji predstoji jeste pricesce zivotom, kao sto govori Gospod: Ja sam hleb zivi koji sidje s neba; ako ko jede od ovoga hleba zivece vavek; i hleb koji cu ja dati telo je moje, koje cu ja dati za zivot sveta (Jn. 6, 51), i opet: Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu (Jn. 6, 56). Vidis li neizrecivi i bezmerni dar? Gospod nije samo umro za nas, vec nam je sebe predlozio i za hranu. Sta bi snaznije moglo da projavi Njegovu ljubav prema nama? I ima li sta spasonosnije za nasu dusu? Niko se ne lisava svakodnevne obicne hrane. Naprotiv, onaj ko je [jedan dan] ne okusi veoma se opterecuje. Sta, pak, znaci da smo ravnodusni kad nam se predlaze hleb zivota i casa besmrtnosti, a ne obican hleb i obicna casa? Zar da se takvo delo ne smatra neophodnim? Takav [stav] sluzi kao svedocanstvo velikog nerazumevanja i besmislenosti. Ako smo do sada i postupali tako, molim da se ubuduce ukrepimo i ne dopustimo dosadasnje [drzanje], znajuci silu dara Bozijeg. Naprotiv, uvek u skladu sa silama cistimo sebe i pristupajmo da se pricestimo Svetim i Osvecujucim Tajnama, sto ce nam, kako mislim i kako jeste, mnogo pomoci da se odrzimo cisti. Jer, mi cemo se [na cistotu] podsticati pripremanjem za Pricesce i njegovim ocekivanjem. Pri ravnodusnosti prema Pricescu strastima se ostavlja veca sloboda i veci prostor da nas ulove. Osim toga, Pricesce ce nam biti svagdasnji zalog za vecni zivot, koga neka bismo se svi udostojili blagodacu i covekoljubljem Gospoda naseg Isusa Hrista.

  2. Тамо где постоји љубав, постоји отвореност живота једног за друго. Све баријере су оборене. Дистанца којом се иначе штитимо је превазиђена. Другој особи је допуштено да ступи у најдубљи храм наше душе. Наше постојање и живот постају тлом на којем и онај други може обитавати. Потребна је велика храброст да би се другоме допустило да нам приђе тако близу. Будући да је тело у души, онда када другога пустимо тако близу себе, ми у ствари том другом допуштамо да постане део нас самих. У овом тајинственом сродству душе се уједињују.

    У свету у којем компјутери замењују истински сусрет и где психологија замењује религију, уопште и не чуди што смо са толиким жаром опседнути односима. Нажалост, ”однос” је постао празним местом око којег се наша усамљена глад шуња тражећи топлину и припадност. Оно што се у јавности неретко може чути о блискости сасвим је испразно, а такво једно непрестано понављање једног те истог само још јасније указује на то да блискост изостаје. Истинска блискост је свето искуство. Оно никад не објављује тајну поверења и сродности воајеристичком оку неонске културе. Права блискост је ствар душе, а душа је дискретна.

     

    http://sanjaonica.blogspot.com/2016/08/blog-post_22.html

     

    • Волим 1
  3. Ироничним бива то како свет воли моћ и власт. Можеш бити веома успешан у свету; сви ти се могу дивити; можеш поседовати немерљиво богатство, љупку породицу, успех у послу и имати све оно што ти свет може дати, али иза свега тога, можеш остати изгубљен и мизеран. Уколико имаш све оно што ти свет може понудити, а љубави немаш, онда си сиромашнији и од оних најсиромашнијих. Свако људско срце жеђа за љубављу. Уколико у срцу немаш топлину коју само љубав пружа, онда у твом животу нема места ни правом слављу нити искреној радости. Није важно колико си моћан, компетентан, самоуверен, или поштован, није важно шта о себи или шта други о теби мисле, оно најдубље за чим чезнеш, на крају крајева, увек, јесте љубав. Није важно где смо, ко смо, шта смо или какав нам је животни пут, сви имамо потребу за љубављу.

     

    Свако пријатељство с времена на време пролази кроз мрачне долине очаја. То искуство провери подвргава сваки делић љубави. Губи се привлачност и магија. Осећања која имамо једни према другима јењавају и присуство оног другог у устима оставља горак окус. Уколико успете да прођете кроз овај тешки период искушења, онда ваша љубав може бити само још додатно утврђена, док све оно што је лажно и неважно са ње отпада. То искуство ће вас извести на тло на којем се ваша љубав може још више разрасти. 
    • Свиђа ми се 1
  4. У љубави растеш и долазиш кући. Када научиш да волиш и да будеш вољен, долазиш до самог средишта духа који је у теби. У топлом си и ушушканом. (...) Тај тихи и тајанствени вечни свет у теби јесте твоја душа. Љубав је природа душе. Када волимо и допустимо себи да будемо вољени, постепено почнемо да настањујемо царство вечности. Страх се претвара у храброст, празнина у пуноћу, а удаљеност у блискост.

    Мораш бити великодушан најпре према себи како би могао да примиш љубав која те окружује. Можеш патити од неутољене глади за љубављу. Годинама можеш тражити на усамљеним местима, местима изван себе. Иако је све време љубав коју тражиш на свега неколико центиметара удаљености од тебе. Она све то време почива на ободима твоје властите душе, али си ти био слеп да је уочиш. Можда је некаква преживљена бол учинила да ти се врата срца са праском затворе те да сада стојиш беспомоћан и не успеваш да их отвориш како би примио љубав. Због тога буди пажљив према ономе што ти се даје. Борис Пастернак је једном рекао: ”Када велики догађај покуца на врата нашег живота то ретко бива гласније од откуцаја срца и веома га је лако пропустити.

    • Волим 1
  5. Пријатељство је креативна и превратничка сила. (...) Људски живот је непрестано преображење. Уколико се он сагледа кроз призму пријатељства, онда оно што је било непознато, страно, негативно, претеће временом постаје тајинствена блискост. Попут каквог уметника, личност човекова не посустаје у процесу оваквог једног разоткривања. Машта је у том смислу близак пријатељ непознатог. Незасито призива и ослобађа снагу могућности. Пријатељство, тада, не може бити сведено на какву ексклузивну и сентименталну везу; реч је о далеко дубљој и интензивнијој сили.

    Свако у животу тражи једну anam cara, сродну душу. Љубав, у којој ће бити прихваћен онаквим какав јесте, без маске и претензија. Површне и функционалне лажи као и полуистине својствене друштвеним познанствима, овде се распршују. Овде сте оно што заиста јесте. Љубав омогућава разумевању да се устали, а такво једно разумевање више је него драгоцено. Тамо где вас други разуме, тамо сте код куће. Разумевање потхрањује припадање. Онда када заиста доживите да вас је неко разумео, осетите слободу отварања и препуштања души другога. (...) Овакво умеће љубави једино је кадро да разоткрије јединствену и свету посебност другог људског бића. Љубав је једино светло које заиста може растумачити тајинствени потпис другог човека и његове душе.

  6. Чудно је бити овде. Тајна те никад не оставља самог. Иза твоје слике, испод твојих речи, изнад твојих мисли, тишина једног другог света чека. 

                   John+O+Donohue.jpg

     

    Свет живи у теби. Нико, осим тебе сâма, не може ти донети вести из твог унутрашњег света. (...) Уколико постанеш овисан о спољашност, прогониће те твоја унутрашњост. Постаћеш толико гладан, глађу коју ниједна слика, особа или потреба неће моћи утолити. Да би био здрав, мораш остати искрен према својој рањивој сложености. Да би очувао равнотежу, мораш се неподељено старати о унутрашњости и спољашњости, видљивом и невидљивом, познатом и непознатом, временском и вечном, старом и новом. Нико не може ово урадити уместо тебе. Ти си јединствени праг свог унутрашњег света. Ова крепкост је светост. Бити свет значи бити природан, бити благонаклон према световима који у теби траже равнотежу. Иза фасаде слике или непажње, свака особа је уметник у оном првобитном и непатвореном смислу. Свако од нас назначен је и има част да буде уметник који у себи носи и обликује јединствен унутрашњи свет.  

    • Волим 1
  7. "Čiji je cirkus, njegovi su majmuni"...čuh ovih dana izreku koju odavno nisam čuo. E,da...svuda oko nas ljudi prave cirkuse optužujući druge, u politici, braku, poslovnim nesuglasicama, i nijedan gazda cirkusa ne priznaje da su i majmuni i majmunisanja njegovi. Cirkusa sve više, na sve strane, a jadni majmuni, ne znaju više ni kome pripadaju.

  8. ĆUTI I SLUŠAJ

    Vozi me taksista na podgorički aerodrom, pita me čime se bavim. Ja mu kažem da sam psihoterapeut, a on meni kako i on, hteo ne hteo, stalno sluša neke ljudske muke, pa mu "zlo pripane". "Ljudi su usamljeni", kaže, "neće niko više nikoga da sluša, svi bi samo da kažu nešto svoje".
    Pročitao sam negde da u Americi postoji posao " slušač". Slušač ništa ne govori, samo sluša i klima glavom sa razumevanjem. To pomaže ljudima, čim plaćaju takvu uslugu.
    Međutim, nije lako naučiti slušati. I psihoterapeuti i coachevi ne ovladavaju baš lako tom veštinom i stavom. Misle da treba da postavljaju neka pametna pitanja, daju dobre savete, nude rešenja...Nedavni sam radio i jednu obuku iz koučinga sa menadžerima. Kad bi čuli problem, spontano bi odmah nudili rešenja. Jako im je bilo teško da nauče da slušaju, traže pojašnjenja onoga što čuju, da budu kao ogledalo. Međutim kada su, vežbe radi, pokušali da tako pristupe ljudima, bili su jako iznenađeni i oduševljeni efektima. Koliko se ljudi brže otvaraju, uspostavljaju kontakt, koliko novih i korisnih informacija dobiju i kako ljudi sami pronalaze rešenja. To što sami pronađu je njihovo i spremniji su i da sprovedu u delo.
    Često u šali kažem edukantima za psihoterapeute i koučeve kako treba da postignu da im svaka reč bude skuplja. Kad podelite cenu seanse sa brojem reči koje izgovorite, dobijete prosečnu cenu jedne reči. Kad sam bio mlađi terapeut, reči su mi bile jeftine jer sam više pričao. Sada moj " dobar dan" košta 100 dinara. Manje pričam, više slušam. Ono što pitam izađe iz stvarno aktivnog slušanja. Onda mi je "svaka ka Njegoševa" (još sam u Podgorici pa su mi i asocijacije crnogorske). Pitam ono što mi nije dovoljno jasno, ali treba dobro slušati da biste uvideli nejasnoće. Kad čovek pokuša da meni razjasni nešto, on u isto vreme to razjašnjava i sebi, domišljava nedomišljeno, precizira neprecizno, artikuliše neartikulisano...a to je lekovito samo po sebi.
    Edukantima govorim kako treba da razviju " stav neznanja", a ne stav znanja. Da se ne prave da znaju šta je ljudima, već da se, kao radoznale neznalice, trude da što više saznaju o konkretnom čoveku. Ja priznajem da sam velika neznalica jer mi nikada niko iz udžbenika nije došao na psihoterapiju. O njima ne znam ništa, oni nisu u knjigama, pa, kao đače prvače, slušam šta ljudi imaju da mi kažu o sebi. Neznalice su u ovoj struci najkorisnije. Oni što se prave da znaju mogu i da škode.
    "E, izem ti struku...", reći će neki " to ti je kao političar. Neznalice najbolje prolaze. Bar kod nas". "Ma, nije...", kažem. "U politici se neznalice prave da znaju i mnogo pričaju, a u psihoterapiji znalci znaju da neznaju, pa zato slušaju".

  9. О начинима напада на „доброг хришћанина“

    Пре неколико дана, мој пријатељ Андреас Конанос oбјавио је свој добровољни одлазак из хришћанског свештенства.Као што се и очекивало, много тога је написано о овом , мора се признати, важном догађају.

    Прочитао сам готово све коментаре на Андреасовим друштвеним мрежама и већину онога што је написано на Интернету и имам нека размишљања која бих желео да поделим.

     Пре свега, не желим да заузмем став о томе да ли је он учинио добро или не, јер, чак и кад бих хтео, ја нисам тај који ће судити. У ствари, нико није „способан“ да суди о одлукама друге особе, а камоли да критикује, напада и тврди да о њој има мишљење. Не говоримо о посластици Парлиарос која нам се свиђа или не, нити о Митсотакисовој политици, о којој можемо, као активни грађани, да имамо реч. Говоримо о личном животу особе, а реакција треће стране на личне одлуке ове особе, коју он ни не познаје, не може бити производ мисли, уверења која је добио пре свега из породичног окружења и друштвених група којима припада онашање вођено инстинктом карактеристично је за животиње. Стога сам, ради оштрине, са животињском врстом идентификовао сваку од различитих категорија реакција, које донекле одражавају степен језичке и емоционалне интелигенције њихових говорника.

     На најнижем, потпуно животињском нивоу је „добра стара“ псовка. Ова особа реагује потпуно инстинктивно, попут мале слабе животиње која се уплаши нечим непознатим, а из страха од могуће опасности брани се најбоље што може: инстинктивно изговара неколико псовки и одлази.

     На следећем нивоу упознајемо категорију „кућна змија“. Учестали су на Фејсбуку и друштвеним мрежама и зависни су од обрачуна са благим увредама и злобом. То је можда неко кога познајете, али кад проговори инстинкт страха, нема познаника; ако се осећају угроженима вашом разликом, сигурно ће брзо загристи пре него што оду у страху. Они вам не могу нашкодити, јер немају отров, али можда ће вам сметати њихов ненајављени напад.

    Затим постоји категорија „свиње“. Прилично су паметни - за животиње - али имају прљаве навике. Воле да се ваљају у блату и трудиће се да вас упрљају. Ови људи ће исцрпити своју интелигенцију ширењем клевете, непристојних лажи и свега што може оцрнити ваше име. Као и друге животиње, можда немају лошу душу, али је могу  стећи.

     На следећем нивоу налазимо "мајмуне". Нешто између животиње и човека, ова животиња ће својим малим мозгом размишљати и организовати свој напад. Можда се појави са својим пићем и почне да баца камење или орахе на вас. Никада не нападају блиске рођаке, као претходне категорије. Супротно томе, будући да су смеле животиње, нападају издалека, уписујући памет и иронију у своје затворене профиле и имплицитно разговарајући, не спомињући ваше име. Висећи са мрежних грана, вриште и трзају се како би видели више и скренули пажњу на себе. Злонамерне и опаке животиње.

     Таквих је у овом случају било много.

     Још више срећемо „вране“. Ове животиње су прилично паметне, али злонамерне. Њихова сврха је лична корист, на штету неког другог. Начин на који ће покушати да вам наштете прилично је софистициран у поређењу са другим животињама. Они неће изнети очигледну злобу, али кроз лажну учтивост и суптилно управљање речима, покушаће да вас смање, док ће истовремено себе уздићи.

     Од њих ћете чути дивне примере пасивно-агресивне фразеологије цркве, као што су:

     „Живите у заблуди, нека вас Бог просветли“.

     (Као што је мени учинио да могу да разазнам вашу заблуду, јер ја сам просветљен.)

     "Изгубио си веру, штета, нисам то очекивао."

     Подразумева се да је управо та вера једина исправна, јер је то моја сопствена вера, а након што сте је „изгубили“, пали сте у мојим очима, и то је нешто врло важно за вас, јер моје мишљење има велику тежину.)

     „Јеси ли бацио мантију? Монаштво је тешко ... ”

     (Иако сте одлучили да ћете бити свештеник , свештенство је био дар који сте „одбацили“ из незнања и на крају то није било за вас, јер нисте могли да га задржите. Ја бих, наравно, успео да сам желео, једноставно не желим.)

     „Велики је твој пад, добро је покајање“.

     (Супериоран сам, будући да видим ваш пад, и великодушан сам, јер чак и у овој фази вас волим и желим да се покајете, јер знам боље од вас да грешите.)

     И још неке друге исто тако лепе.

     Генерално, иако ме нико није питао за мишљење, ја се појављујем као нека врста самозваног спасиоца и покушавам на тобоже пристојан начин да покажем да сам супериорнији на свим нивоима, зато ме занимате ви, несрећни, слаби, збуњени, наивни, изгубљени.

     Једна од најодвратнијих и најлицемернијих животиња, заиста.

     Наравно, има их још много. Црви, бубашвабе, хијене итд. Не треба их све анализирати. Схватили смо значење.

     Дакле, оставимо животиње да би достигли последњу категорију, а то је Човек - биће са рационалним размишљањем, емпатијом и духовношћу, способно да контролише своје страсти и инстинкте.

     Тако је реаговало 99% „обичних људи“, који су у један глас пожелели Андреасу Конаносу: „Добар почетак!“. Претпостављам да ови људи верују да је Бог љубав, поштују слободу појединца и подржавају право појединца на срећу. Ипак, претпостављам да су они ти који не би рекли себи „припадам цркви“.

     То су, укратко, категорије хришћана (?) које смо видели како конзумирају велики проценат сиве материје њиховог мозга како би се одупрли човековом праву да живи како жели. Ставио сам знак питања на „хришћани“, да ли су, заиста, сви они „хришћани“? Да ли су икада читали Библију себи? Да ли редовно учествују у тајнама Цркве? Да ли живе и понашају се онако како би Исус желео? Да ли су усавршили свој живот и тако прелазе на обавезно усавршавање живота и других?

     Верујем да из свега наведеног произилазе многи закључци о етосу црквеног простора у Грчкој 2020. године.

     Нека свако направи своје.

     ——————————–

     Као постскриптум, дозволите ми да кажем још једну ствар. Добра религија и хришћанство. Они су човечанству дали и дају много. Међутим, желео бих да изразим своју неограничену захвалност западној цивилизацији на чињеници да више не живимо у свету којим доминирају хришћани (као што су Византија и средњи век уопште), где је свако одступање од Доктрине било довољно да ускрати живот сваком Андреасу .

    https://orthodoxia.info

     

    • Свиђа ми се 1
  10. Сувишни људи у Цркви

    21. СЕПТЕМБАР 2020 ОЛЕГ КУРЗАКОВ

    Све је више свештеника који напуштају свештенство. У овом случају, православне добре мисли увек прелазе на појединца: он је посрнуо, напустио нас, није био наш, пао је у мрежу световних искушења. Остали су само јунаци вере и џинови духа. Читава ствар је само у посрнулом и палом свештенику-идиоту, а не у цркви, у којој је све како треба. Сами верници нису спремни да разговарају о томе и на ситуацију гледају очима оних који одлазе или једноставно споља.

    Замислите да вам сваке године дође добродушни деда мраз који вам даје поклоне, обећава да ће испунити ваше жеље и охрабрује вас. А онда једног дана дође без свега, седи на столици и почиње да скида браду и гримизни крзнени капут. И видите тужног човечуљка који вам каже: „Зовем се Николај Петрович, осећам се лоше, разговарајте са мном. Тако сам уморан. Кад бисте само знали како је заиста у нашој корпорацији Дедоморозов “. И схватате да вам све ово није потребно , не желите да комуницирате са неким Николајем Петровичем, па чак ни о његовим проблема. Потребан вам је магични старац који вам пружа срећу.

     Свештеник није Деда Мраз, али већина се тако понаша према њему. Човек сам, изван својих друштвених улога, ни у цркви ни у држави, данас није вредност, ма колико он то желео. „Немамо незаменљивих људи! - колико пута сам то чуо! То је или функција или оруђе. Али то  је у супротности са јеванђељем; са таквим ставом се ништа вредно не може изградити и развити. Све се претвара у имитацију и позоришну сценографију.

     Чини ми се да је важније одговорити не толико на питање „зашто одлазе мирјани и свештеници“ (овде можете без проблема направити дугачак списак), већ размислити о томе чега то може бити знак?

     Досадне појединости, када се анализирају и ставе у једну слику, одражавају много темељнији проблем. Наши преци су у 10. веку ушли у већ успостављену цркву традиционалног друштва. Било је само искуство спашавања свега без претеривања. Црква је у средњем веку била пропорционална самом средњовековном друштву, одражавајући његове ставове, структуру и начин размишљања.

      Али сада се друштво променило, добро или лоше, али се неповратно променило и треба нешто предузети у вези са овом чињеницом. Утопијски покушај РПЦ у последњих 30 година да врати ово друштво на пут традиција и свих врста веза уместо истинске јеванђелизације, учећи модерне људе да живе по Христовим заповестима, није успео. Људи који су одрасли у совјетском систему и дошли у Цркву деведесетих година прошлог века носили су мноштво обележја која су их учинила блиским са средњовековном Црквом: друштвена пасивност и навика ауторитарног управљања, недостатак избора, безначајност појединца и њених права пред колективом и властима, тенденција да се следе обрасци понашања, некритичко размишљање и лаковерност итд. И то је створило неку врсту наивне еуфорије поновног рађања.

     Током година, ти људи су се мењали, а друге генерације су већ почеле да их замењују, које ипак мало више цене лично достојанство, поштовање, независност и индивидуалност и критичније су. Такође је било неопходно нешто предузети у вези са овим, преговарати, изградити нову врсту односа. Али ови верници су жигосани као црквени либерали, обновитељи-модернисти и екуменисти.

     Догодила се класична криза традиционализма када је, неспособна да се избори са новим, не интегришући се у њега, хијерархија кренула путем самоизолације и јачања свих средњовековних реквизита. Испоставило се да је то било корисно и за њу саму и за већину верника од којих се много не тражи. На крају крајева, удовољавање конзумеризму, сујеверју и магичном размишљању увек се добро монетизовало. И култивисана психологија опкољене тврђаве, иза зидова и унутар које су непријатељи, добро је позната онима који потичу из СССР-а. А ово је обична манипулација уз помоћ страха.

    За хијерархију, навикнуту на архаичне облике владавине засноване на пасивним, безгласним и безличним црквеним људима одсеченим од владе, са фетишем потпуне послушности, са потпуном непрозирношћу и одговорношћу црквених финансија, са често ниским нивоом образовања и осредњим талентима администратора и преговарача, са неуочљивиме духовним способностима, у савременим условима цивилног друштва једноставно више нема места. Као  резултат њихове властите тираније, десетине прогнаних свештеника и лаика, уништене парохије, уништени црквени пројекти, често остају поред циганског кампова са епископима који тумарају око тела цркве. У жељи да, с једне стране, равноправно са световним вођама уживају у свим благодетима савременог света, а истовремено - да би задржали сву контролу над црквеним животом, покушавају да сачувају своју подршку у облику мрачне масе верника са архаичном магичном свешћу, који нису ни свесни постојања Парохијског правила, а да и не говоримо о осталим документима РПЦ.

    Због тога ће они који подстичу на размишљање, постављање питања, подржавање истинских норми хришћанског живота, критичко прихватање одговора, директно и искрено разговарање о невољама црквеног живота, бити неизбежно прогоњени и протерани као директна претња њиховој моћи.

     Цела ова споља комична, али у стварности страшна и трагична прича са Сергијем Романовим и његовим следбеницима одраз је овог процеса. Ни данас, ни једног јединог дана, није се формирао сличан поглед на свет, карактеристичан за огроман број верника у РПЦ. Ови путеви попут печурака појављују се више од једне године у црквеној порти, увек проналазећи и хранљиво тло и масу следбеника. Средњовековни реквизити показали су се непоузданим, узрокујући много веће проблеме од застрашујуће сабласти модернизма и секуларизма.

     Изграђени систем црквених односа, феудални по својој средњовековној природи, и смештен у „капиталистичке“ услове са култом профита, дао је ружни хибрид и почео да носи паразитски карактер. Највиша црквена хијерархија, ограђена зидом канона, прикупљајући подршку световне власти, неконтролисана , не делује у општем црквеном интересу, не следи заповест Христа, који је одредио сврху и смисао постојања Цркве, већ је користи као средство у својим уско себичним људским жељама за задовољење жудње за моћи и похлепе, лако је стављајући  под државу и претварајући веру у део њене идеологије. Како је рекао о. Павел Аделхеим, „Вера живи од Бога и тежи идеалима. Идеологијом доминирају идоли и досадни бирократски интереси: тренутна похлепа и равнодушност према потребама и судбини људи “.

     И сав овај добро прилагођен и пажљиво заштићен систем неизбежно доводи до деградације и колапса. У њему се читав слој свештеника и лаика показао једноставно сувишним и непотребним људима својим мисионарским радом и апологетиком, просвећеношћу и трезвеном перцепцијом црквене историје и модерности. Најупечатљивији пример је гоњен и бачен на маргину црквеног живота, о. Павел Аделхеим, чија крв до данас вапи за оним што је рекао и написао током свог земаљског живота: „У Руској Федерацији грађанин је постао сувишан, а у РПЦ човек је постао сувишан“.

     Такви људи, споља незгодни, витални су за Цркву. Јер они често једини могу да кажу да се то не може учинити на овај начин, да ће то довести до катастрофе. Којима духовно искуство, образовање и природне способности омогућавају да виде даље и започну разговор о грешкама .

     Кад школовани свештеници са дугогодишњим служењем и добрим именом одлазе или буду протеривани, када се црквени пројекти затварају један за другим, када је несташица у богословијама, када побуњени јеромонаси са хиљадама следбеника упадају у раскол, када се наруши јавно поверење због непрестаних скандала , када настане изолација од светског православља и све веће финансијске потешкоће - знајте да сте у свеобухватној системској кризи. Многи верници не желе да размишљају о овоме или не могу. Штавише, ружичаста магла све више открива блиску будућност са стварима у које је немогуће веровати.

     У стварном животу човек расте и мења се, треба му слобода, прилика да оде и врати се. Бити изгубљени син који и даље жели да верује да има породицу. А када се спрема да крене и учини први корак, одједном са ужасом види да га ускраћују они које је сматрао оцем и браћом, који га не зову и не чекају натраг. Да то није била породица, већ игра улога у њој. А испостави се да је отац милосрдни тужиоц, а браћа - судије за које је и Јуда изрод. Да би се вратио, треба понизно да пузи на коленима. Нико неће потрчати у сусрет, већ ће арогантно стајати и чекати, с гађењем гледајући надоле. Са овим ћете морати да живите даље, знајући да је ружичаста бајка заувек готова и да се ништа више неће вратити. И ова горчина осећања згажених нада и идеала неће бити испуњена ниједним слатким сирупом из црквених беседа о љубави.

     

    Аhilla.ru

  11. IMG_20200601_105237-725x544.jpg

    Gordana Ratković je majka jednog Mihaila koji ima osam godina i boluje od spinalne mišićne atrofije, teške i često smrtonosne genetske bolesti koja onemogućava kretanje, normalno disanje i gutanje. Ona nam se obratila jer, kako tvrdi, njen sin i još troje dece već šest meseci čekaju na lek koji može da pomogne i olakša njihovo stanje, ali administrativne procedure to onemogućavaju i koče. Dok sirup Risdiplam čeka u nekom magacinu, stanje dece se pogoršava.

    “U decembru 2019. Roche je završio patentiranje leka sirupa koji se zove Risdiplam. Sproveli su studiju i u Srbiji zbog čega je naša zemlja dobila šansu za ovu donaciju. U januaru Roche je dozvolio apliciranje najtežih pacijenata koji nisu pokriveni nikakvom terapijom. U februaru doktori su aplicirali za četiri najteža slučaja, a u martu je Roche dao zeleno svetlo i dokumenta na potpis”, objašnjava ova majka.

    “Od tada evo do sada mi čekamo, prošlo je pola godine, odgovornost se prebacivala sa klinike na ministarstvo i obrnuto bez ikakvog razloga. U pitanju su deca pacijenti koji su među najtežima obolelima i koja ne primaju nikakvu terapiju”, sa pravom je nestrpljiva Gordana.

    “Naša deca više nemaju vremena”, kaže Gordana i dodaje da celokupna procedura registracije leka može trajati i do dve godine. “Da li će moje dete tada biti živo?”, pita.

    IMG_20200915_121847.jpg Foto: Privatna arhiva

    Naša sagovornica ističe i da se stanje njenog sina pogoršalo za vreme čekanja.

    “Ima kanilu od druge godine života. Ima gastrostomu (peg direktno u želudac), ali može da pije i jede na usta. Skolioze mu se javila sa tri godine starosti i deformacije kičme i zglobova nažalost napreduju. Noću dok spava koristi respirator. Ne sedi dugo. U poslednjih nekoliko meseci dok čekamo on slabije guta i zagrcnjava se.

    Češće ga aspiriram, do 50 puta dnevno, znam po broju katetera. Zahteva respirator preko dana jer se umara dok diše. Zahteva dodatni kiseonik, od maja ove godine”, priča nam naša sagovornica koja glavnog krivca vidi u direktorki Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu Jasnu Jančić, za koju tvrdi da odbija i odugovlači sa potpisivanjem i omogućavanjem besplatne terapije za decu.

    Gordana tvrdi da se Risdiplam uredno po sličnim principima koristi već u 12 zemalja, i ubeđena je da postoji način da se procedura olakša i premosti i u Srbiji.

    “Direktorka je, ukoliko je imala volje, za šest meseci mogla da pronađe neko rešenje”, smatra ova majka koja se bori za to da život njenog detata bude lakši.

    IMG-7b9b14e7d6a633628f61063691abf243-V-s Foto: Privatna arhiva

    U odgovoru za naš portal direktorka Jasna Jančić tvrdi drugačije. Objašnjava da je reč o procedurama koje se moraju ispoštovati.

    “Lek nije registrovan ni u Srbiji ni u EU”

    “Gotovo pola veka Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu se bavi dijagnostikovanjem i lečenjem najtežih neuroloških i psihijatrijskih bolesti, pa tako i SMA. U skladu sa preporukama lekara, Komisija za retke bolesti RFZO odobrava deci oboleloj od SMA lek Spinrazu koji se, iako neregistrovan u našoj zemlji, kontinuirano primenjuje u ovoj Klinici. Nažalost, ovo nije slučaj sa lekom Risdiplam”, objašnjava direktorka Jančić.

    “U Srbiji, kompanija Roche i dalje sprovodi kliničku studiju za lek Risdiplam, u kojoj učestvuju i pacijenti naše Klinike. Ovaj lek nije registrovan u Republici Srbiji, registrovan je u SAD, ali ne i u zemljama Evropske unije. Za uvoz neregistrovanog leka postoji zakonom predviđena procedura u kojoj se podnosi zahtev RFZO-u za svakog pojedinačnog pacijenta, o kome odlučuje Komisija za retke bolesti RFZO, a po odobrenju, sredstva obezbeđuje navedeni fond”, kaže Jančić za Nova.rs.

    Prema njenim rečima, Klinika nije aplicirala za donaciju leka Risdiplam kompanije Roche.

    “Veoma je važno znati, da bi javnost bila adekvatno informisana, da deca koja bi dobijala lek iz programa donacije, kroz donaciju bi dobijala terapiju samo dok program traje, a ne u periodu koliko im je neophodan, za ceo životni vek. U skladu sa propisima Republike Srbije, ukoliko se sa primenom leka počne u određenoj zdravstvenoj ustanovi, ta ustanova je u obavezi da lek obezbeđuje dok god postoji potreba, iako za to nema obezbeđena sredstva.

    Ovo praktično znači da je, po prestanku donacije, Klinika dužna da nadalje obezbedi navedeni lek za sve pacijente koji su terapiju započeli u Klinici. Ta sredstva nisu odobrena od strane RFZO, a Klinika ih na drugi način ne može obezbediti. Godišnja terapija lekom Risdiplam, za jednog pacijenta, iznosi između 100 000 i 340 000 dolara, u zavisnosti od uzrasta pacijenta”, objašnjava Jančić.

    Ona kaže da ne postoji dokument kojim je Ministarstvo zdravlja odobrilo upotrebu ovog leka.

    “Primena svakog leka, pa tako i Risdiplama, mora biti u skladu sa propisima Republike Srbije, jer bi u protivnom nastupile mnogostruke štetne posledice po Kliniku, čiju bi štetu podjednako snosili i mali pacijenti. Jasno vam je da sam ja kao V.D. direktora Klinike odgovorna za zakonitost rada ove Ustanove, ali isto tako, može se reći, još više zainteresovana za lečenje malih pacijenata, kojima se kao lekar, bavim više od trideset godina.

    Lično sam zainteresovana da se sa primenom leka počne što pre, ali po zakonom propisanoj proceduri, jer ćemo samo na taj način obezbediti kontinuiranu i neophodnu količinu leka za sve pacijente kojima je potreban”, zaključuje Jančić.

    Gde je zapelo?

    Nova.rs pokušala je da stupi u kontakt sa Ministarstvom zdravlja, kako bismo saznali u kojoj je fazi registracija Risdilpla, kao i kada bi oni koji kojima je neophodan mogli da ga očekuju, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor.

    Potražili smo obgovor i od kompanije Roche i sa te strane stiže objašnjenje da je reč obimnim procedurama i dokumentaciji.

    “Lek Risdiplam kroz kliničku studiju u Srbiji prima osmoro dece. Kako se registracija u Evropi očekuje tek 2021. godine, kompanija Roche na globalnom nivou pokreće tzv. ‘compassionate use’ program. Na početku program je bio otvoren za pacijente koji boluju od spinalne mišićne atrofije – SMA tip 1, a od jula ove godine i za SMA tip 2. Po našem Pravilniku za uvoz neregistrovanog leka ovaj program se definiše kao’donacija ili humanitarna pomoć zdravstvenoj ustanovi’.

    Da bi se dobilo odobrenje za uvoz leka neophodno je da ‘predlagač’ (direktor zdravstvene ustanove sekundarnog ili tercijernog nivoa) potpiše dokumenta, koja su ovim pravilnikom definisana, i to nakon što je na Etičkom komitetu ustanove doneta odluka o medicinskoj opravdanosti primene leka i mišljenje etičkog odbora da je primena leka u skladu sa načelima profesionalne etike”, objašnjavaju iz kompanije Roche.

     

    https://nova.rs/vesti/drustvo/cekate-li-da-deca-umru-malisani-ugrozeni-zbog-procedura/

     

  12. „Терет је бачен у пакао, свели смо обавезе на нулу ...“

     

    Ако видите нешто мало, паперјасто, пругасто, мјаучеће и са репом, онда је то, са вероватноћом од 99,99%, мачка. Ако сте члан верске организације која се супротставља свима осталима, имајући новац и моћ за своје истинске циљеве, немилосрдно искоришћавајући своје запослене и мрзећи било кога ко је смогао снаге да се извуче из овог самозатвореног света, онда сте са вероватноћом од 99,99% у секти.

    Заправо, шта се догодило? Само што је постојао човек, ни алкохоличар, ни наркоман, ни хомосексуалац, ни радикал пребијене главе, већ талентовани теолог, писац, веома вољени свештеник, који је закључио да му је доста. Не, није одлучио да је уморан од Бога или да Бог уопште не постоји. Само је напустио организацију и искрено то рекао. Рекавши ово, он никога није осудио, није проклињао, чак ни, у принципу, никога није опањкао, већ је само отишао.

    Али из слободног друштва слободних људи можете слободно да одете, а из секте вас морају носити ногама напред. А чињеница да је Андреас Конанос напустио цркву, али не у ковчегу, нису могли да му опросте.

    Монитор се пуши када прочитате колико је одабраних вербалних фекалија на бившег свештеника изливено од стране његових сарадника, такозване „браће и сарадника“. Испоставило се да је он Јуда, издајник Христа и отпадник, и прете му страшном пресудом и проричу несреће. Тако су се понашали према особи унутар цркве која лично никоме није учинила ништа лоше. Иако , у ствари, јесте ... Показао је да постоји излаз, да се може отићи достојанствено, без скандала, без ситних освета преступника. Отићи без лупања вратима, са осмехом, машући и желећи да останете срећни. Углавном, нису му могли да му опросте, не одрицање од свештенства, већ растанак са осмехом. Морао је да оде утучен, уништен, љут и јадан. А изашао је млад, пун снаге и животних планова за предстојећи живот.. .

    Испоставља се да свештеник не мора превише да пије, пада у депресију и деградира се, да би напустио свештенство. Може скинути мантију и остати човек. Ово је најгори злочин у очима оних који сада шире отров на друштвеним мрежама. Противници Конаноса савршено су доказали његову исправност и основаност његове одлуке. Ови људи су одједном помислили, а можда су и увек тако мислили, да на небу седи извесни „космички Стаљин“, који им данас качи панагије и крстове, а на последњем суду ће им дати више положаје, и они ће седети тамо на облацима и непослушне кажњавати својим моткама. Шта може бити бољи доказ потпуне деградације ума од поверења у нечију апсолутну исправност само због припадности одређеној организацији или одређеног ранга добијеног за „врећу поклона“?

    Конанос је прва ластавица. Масовни егзодус свештеника из кметске епископске зависности биће неизбежан. Већ је унапред одређен. Огроман број свештеника у свештенству не одржава вера, већ страх - страх од промене живота, страх од губитка новца, читав комплекс мистичних страхова које Бог неће опростити, послаће им болести, недаће, а затим их гурнути на дно пакла само зато што више не желе да пузе и трпе, постепено се претварајући у поврће које мирише на тамјан. Али један је то учинио, па можда ће и други, а затим и трећи - и ништа се ту не може учинити.

    Постоји апостолско правило према којем свештеник не може ништа учинити без епископа. Али правила су правила, а у ствари овај епископ не може ништа учинити без својих свештеника. И кад свештенство ово схвати, мислим да ће се много тога променити.

     

    Oтац Олег

    Ahilla.ru

  13. Био сам гост у свим светогорским пећинама. Корак по корак, ишао сам као јелени који трагају за свежом водом да би утопили жеђ, жудећи да нађем духовника који ће ме поучити небеском созерцању и делању.
    Најзад сам, после две године многострадалног трагања и читаве купељи суза, одлучио да се зауставим код једног простог, благог и незлобивог старчића, заједно са још једним братом. Старац ми је дао благослов да се подвизавам колико год могу и да се исповедам код духовника који ми одговара. Био сам савршено послушан.Пре него што сам остао код старца, имао сам следећи обичај: свакога поподнева проводио сам два или три сата у пустињи, где живе само дивље звери. Седео сам ту и неутешно плакао све док земља не би постала блатњава од мојих суза. Усмено сам изговарао молитву. Нисам знао да је изговарам умно, али сам преклињао Пресвету Богородицу и нашег Господа да ми подаре благодат умног творења молитве, као што свети пишу у Добротољубљу. Када сам га читао, знао сам да постоји нешто што ја не поседујем. Једнога дана имао сам многа искушења. Читавог тог дана вапио сам са великим болом. Умирио сам се тек увече, при заласку сунца. Био сам изнурен и гладан. Погледао сам цркву Преображења на једном узвишењу, и онако слаб и израњављен, почео да молим Господа. Тада ми се учинило да отуда дува снажан ветар, испуњавајући моју душу неизрецивим миомирисом. Истог тренутка моје срце је, као часовник, почело да изговара умну молитву. Устао сам, преиспуњен благодаћу и безграничном радошћу, и пошао у пећину. Оборивши главу на груди, почео сам да изговарам умну молитву. Тек што сам је неколико пута изговорио. био сам узнесен у созерцање. Иако сам био у пећини и врата су била затворена, обрео сам се напољу, на једном чудесном месту бесконачног мира и душевне тишине. Савршено спокојство. Мислио сам само о једном: „Боже мој, дај да се више не враћам у свет, у израњављени живот, и дај да оставем овде.“ Касније, када ме Господ успокојио онолико колико је хтео, поново сам дошао себи и обрео се у пећини.
    Од тог доба, умна молитва није престајала да се врши у мени.

  14. Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи, као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло.

    У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо.

    Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби.

    Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити егзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да га молиш: „Боже, силно те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем.

    Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља.

  15. Старац Пајсије и Порфирије постоје ли такви Старци данас?

    Имали смо среће да смо знали ове заиста просветљене Старце, Оца Пајсија и Порфирија и друге патристичке личности, које су нам показали шта је Црква и како се Бог показује кроз Цркву, својим пријатељима. Многи од нас су осетили Божију љубав у њиховој близини. Ови старци су утешили на хиљаде људи и у многим случајевима донели мир нај немирниој деци Божијој. Морамо се осећати недостојнима таквога дара.
    Међутим,будући да Бог и Црква постоји и овакве свете личности увек постоје. Као што сам и раније рекао, светитељи су плодови Цркве, пошто је прошавши Крст и Васкрсење Христово, и Педесетницу, сведочи о новом животу Бог који доноси на земљу.
    Ако ли нема таквих личности данас, авај, то би било као да је Црква престала да постоји или је јалова те не може да рађа. Истина је, када свеци престану да постоје, онда ће доћи до Другог доласка Христовог.
    На Светој Гори данас постоји много блажених монаха који славе Бога и прослављени су од Њега. Света Гора је и даље велико светло. И ван Свете Горе, такође, у манастирима и заједницама постоје благословена деца Божија, и Црква, која осветљава оне који то разумеју и имају потребу.
    Проблем је у томе што не видимо светитеље, не осећамо их, не осећамо мирис њиховог присуства. То је зато што немамо великог интересовања, немамо духовну чула да их препознамо и да их осетимо. Можемо применити у овом случају речи Христове:"Јер сваки који иште, прима; а који тражи, налази; и који куца отвориће му се" (Мт. 7:8).
    Они који истински траже Бога и Његове светитеље, сигурно ће их срести, или ће савремени светитељи сами их пронаћи и испунити их даровима Божијим. Такав је наш Бог. Он тајно долази, Он воли да преокрене све логичке могућности, Он своју Љубав показује гласно, изненада и неочекивано онима који су повређени и траже Њега. Трезвено опијени су они који траже "добро вино", јако вино.

    Митрополит Јеротеј Влахос

  16. Јесте ли запазили да се, када долази до помрачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је и Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. Вечност.
    Дакле, треба ли да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''.

  17. У свом подвигу ми никада не треба да журимо. Мора се одбацити помисао: учинити што више, за што краће време. Вековно искуство је показало да се оно што се достигне путем психотехнике не задржава трајно; и што је још важније – не сједињује наш дух са Духом Бога Живога. Пред нама стоји питање вечног спасења у најдубљем смислу. Целокупна наша природа треба да се препороди: да од телесне постане духовна. И када види да смо способни да примимо Његову благодат, Господ неће оклевати са одговором на наше смирене позиве. Његов долазак понекад бива такав да захвата читаво биће у тој мери да су и срце и ум заузети само Њиме; овај видљиви свет уступа место вишој реалности. Ум престаје да мисли дискурзивно: он сав постаје пажња. Срце долази у стање које се тешко може описати: оно је испуњено страхом, али побожним, животворним. Наше дисање при том бива уздржаним: Бог се види и унутра и споља. Он испуњава све, и читав човек – дух-ум, срце-осећања, па чак и тело, сливени живе само Богом.

    Старац Софроније Светогорац

×
×
  • Креирај ново...