Jump to content

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Content Count

    46070
  • Joined

  • Days Won

    205

Everything posted by JESSY

  1. Када нас погоде стреле греха, лукавих страсти, острашћених помисли, стреле злих људи или било које друге стреле , када се пројављује смрад нашег претходног живота, када промашаји нашег живота дођу да ударе на нас, тада је радост пропаст туге. Радост је као неки штит у који те стреле ударају и одбијају се, а нама ништа не буде. Сви они и све оно што дође да жалости душу нашу бива уништено, нестаје.
  2. ДУХОВНЕ ЗАДУШНИЦЕ У суботу су Духовске Задушнице, дан посвећен молитви Господу да помилује душе умрлих. Но нису само неколико задушница годишње дани посвећени молитви за мртве - прави Хришћанин је непрестано у молитви за све, а нарочито за оне којима је милост Божија потребна. Потребна је, свакако, и мртвима и то кад-кад више него живима. Зато је молитва за мртве веће дело пред Богом од молитве за живе, будући да живи могу и сами за себе да се моле (или противе молитви), док мртви су потпуно немоћни да се моле (уколико су у аду) и душе су им жедне милости Божије, но не могу просити од Бога милост и једина им је нада да ће их се неко од живих сетити. Добро је молити се за њих што чешће и чинити дела милосрђа потребитима, у њихово име, али оно што им највише користи јесте Литургија и помињање на Проскомидији (уколико су били крштени у Православној Цркви). Због тога кад год сте у прилици остављајте имена и живих и мртвих да их помиње свештеник на 40 Литургија - живи ће бити оснажени у духовној борби, болесни могу чак и оздравити уколико Господ сматра да им то неће шкодити у духовном животу; а мртви ће Вам бити неизмерно захвални јер ће примити велику милост Божију, толико велику да могу чак бити и изведени из пакла у Рај, ношени молитвама које Света Православна Црква узноси једнодушно на Божанственој Литургији. Литургија има ту силу јер је Царство Божије на Земљи - и Голгота и Васкрсење и Страшни Суд у исти мах.
  3. 67. Прије страдања својега лутах, а сад чувам ријеч твоју. (Пс 119)
  4. 5. Из тјескобе повиках ка Господу и услиши ме, изведе ме на пространо мјесто Господ. 6. *Господ је са мном, не бојим се; шта ће ми учинити човјек? 7. Господ ми је помоћник: слободно ћу гледати у непријатеље своје. 8. Боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на човјека; (Пс 118)
  5. 4. Јер си ме развеселиo, Господе, дјелима својим, с дјела руку твојих радујем се. 5. Како су велика дјела твоја, Господе! Веома су дубоке помисли твоје. (Пс 92)
  6. Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“ — његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности — и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена“ људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична“ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку оног што се може волети у њему, онога што је од Бога.
  7. У односу на себе, у извесном тренутку треба прихватити и помирити се са чињеницом да ти ниси оно што о себи мислиш и како себе замишљаш. И када то заиста прихватиш, не наизглед, већ стварно, тада и почиње духовни раст. Када се руше наши унутрашњи замкови од ваздуха, то је веома болан процес. За човека је веома битно да увиди своје реално стање. Ипак, до тога је још далеко. Тренутно је све веома илузорно и улепшано. А од оног тренутка када успеш да сагледаш шта си ти заправо, тада ће ти обавезно затребати Бог. У одређеном тренутку ти се спушташ све ниже и ниже: ово треба да прихватиш код себе, и ово... И човек долази до тренутка када му Бог постане реална потреба. Не просто некаква романтична илузија, творевина интелекта, већ када стварно не можеш ни да дишеш без Бога. Тада унутар тебе почиње унутрашњи преображај, раст и то ће бити већ стварно. То је веома болан процес. И он не изгледа лепо. Увек ти се чини да духовни раст треба да изгледа лепо. У стварности, оно што се одвија у теби је одвратно. Када сви грехови излазе напоље, ти постајеш неподношљив и себи и својој околини. Духовни раст је прљав посао. Он није сањалачки, већ прљав и ружан. За њега нећеш рећи да је то прави подвиг. Чини ти се да падаш, а у ствари, долази до унутрашњег прочишћења. Подиже се гомила прљавштине, смећа, и све то смрди и теби и твојој околини. То треба прихватити. И то треба прихватати и код себе и код другога, саосећати, (са)патити и поставити раме. У таквим тренуцима Бог се дотиче човека и почиње да га чисти. У таквим тренуцима треба нарочито да будемо пажљиви један према другоме. https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/choveku-je-veoma-bitno-da-sagleda-svoje-realno-stane
  8. Човек има различит однос према свему у разним периодима свог живота. У почетку не можеш проценити и схватити да те околина не види на исти начин као и ти самог себе. Себе видиш са ореолом, оправдаваш своје поступке. Видиш у себи више лепог, него ружног. Сам себи си херој, у већој или мањој мјери. И наравно, када са стране почну да говоре како си овакав или онакав, тада почињу да се појављују различите мисли и почињеш да сматраш како те нико не разуме, да имаш својеврстан унутрашњи живот који нико не види. С друге стране, то је такође истина. Све зависи од тога како се посматра тај проблем. Ако себе посматраш, онда је реч о томе да је то оно на чему треба да се ради и против чега човек треба да се бори. А ако се посматра ближњи, онда треба гледати са позиције како да му се опрости и при томе се мора имати на уму да се у човеку, дубоко у њему, одвија духовни живот и он се све време креће напред. Ипак, у случају када посматрамо другог, најчешће судимо по спољашњим поступцима.
  9. Примивши благослов из храма ми се враћамо у беснило света. И наш задатак је да унесемо мир у свет. Свет треба од нас да прими Христов мир, а не да се ми заразимо његовом буром. Наши блиски не би требали да беже од нас, већ напротив, вођени нама да стреме топлини и светлости благодати Божије, коју смо ми дужни да истичемо, да је носимо у себи и никако не изгубимо. Јереј Валерије Захаров
  10. Исповедајте се, зато што што су некада потребне деценије да бисте се избавили од греха. И спасење је цео процес који се не завршава за дан или два. Наш Господ је три године проповедао на земљи. Он је могао за један дан да нам каже како ући у Царство небеско. А колико апостола и њихових ученика би се потом трудило, обраћало народ у хришћанство? То је постепен процес и није неопходно вештачки покушати из грешника постати светитељ. Код ђавола је све вештачки, а код Бога је све истинито. Душа, као и тело, треба расти, узрастати. Због тога не журите да постанете светитељи и да творите чуда. Ако не осећате у себи ниједан грех знајте да сте у прелести. И слава Богу, да на исповести имамо шта да кажемо свештенику! Што сам ближе Богу, то ми се јасније открива несавршенство и то је закон духовног живота. А уколико сам дошао и рекао: „Баћушка, код мене је све нормално, јуче сам се са архангелом срео“, то је показатељ да је болест увелико присутна. Због тога је нужно исповедати се, кајати се и памтити да ћемо светитељи постати само онда када нас Господ туда призове. А овде је наш живот постојана борба, труд и рад на самом себи. https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/kak-ne-dat-ispovedi-prevratitsya-v-formalnost
  11. Такође се суочавамо са тиме, да сваки пут исповедамо једну исту страст, један исти грех. Желим да вам наведем један пример из „Отачника“. Један монах је дошао старцу и рекао: „Оче, имам снажну блудну страст. Не знам шта да радим. Молим те помоли се, како би ме она оставила, зато што страдам.“ Старац се помолио за њега и при сусрету му је рекао: „Помолио сам се и Господ ми је рекао, да уколико се не бориш са том страшћу, нећеш спасити своју душу. Кроз борбу са том страшћу ћеш се укрепити.“ Свако од нас има неки грех, страст, са којом се нужно мора борити. И нико не зна време када ће она од нас одступити. У разговору са искусним монасима, који су у манастиру по тридесет, педесет година, слушам како они сви једногласно говоре: „Мисли мирјанина постепено почињу да напуштају главу минимум кроз двадесет до двадесет пет година.“ Ето колико година траје стални духовни рат! Колико је година Марија Египћанка била у пустињи? Четрдесет. Ви мислите, да су њу страсти оставиле одмах по доласку? Године борбе! Али у борби се укрепљујемо. Због тога нам је исповест неопходна, била она „формална“ или не. Свима саветујем да прочитају општецрквени документ „О учешћу верника у Евхаристији“. Тамо се говори о томе, колико се често треба причешћивати и исповедати, шта је практиковала Црква у односу на то, каквих позиција су се придржавали свети оци.
  12. Што се тиче грехова „малих“ и „великих“... Поновићу речи Митрополита Антонија Сурожског, који је у свету био хирург и као лекар је учествовао у Француском Отпору у Другом Светском рату. Он је говорио: „Довели су ми војника са озбиљном, али једноставном повредом: оперисали смо га и опоравио се. А дешавало се да доведу борца који има много малих рана: он тешко крвари и не можемо га спасти. Ране су готово минорне, али их је толико много, да оне изморе тело и човек умире.“ Због тога уколико чак и „малим“ гресима не придајемо значење и не лечимо их покајањем, водиће нас духовној смрти. Наравно дешава се да уколико се недовољно припремамо за Исповест, онда имамо утисак да се она претвара у формалност. Али верујте, никаква исповест не може бити формалност, чак иако нам се чини да се ништа необично није догодило у исповести! Исповедамо се како бисмо примили Божју силу у борби са грехом. Када донесемо одлуку да се исповедимо, у нашој души се неприметно дешавају промене. И формализам исповести никада не би требало да буде изговор да се тај чин одложи.
  13. Питања која су везана за учесталост причешћивања и за припрему за свето Причешће су изузетно индивидуални и на таква питања се не може дати заједнички одговор! Свако од вас има свог духовника, са којим разговарате и коме се исповедате: он је дужан да вас упути у то, колико се често требате исповедати: да ли пред свако свето Причешће или једанпут месечно или некако другачије. Моја жеља је да се свако од вас једном месечно генерално исповеди, када са свештеником будете насамо и да се исповедите без журбе. Шта се дешава за време исповести? Постоји нешто што се зове тајна исповести. Свештеник нема права да разглашава то што чује на исповести. Али та тајна се преноси и на човека који се исповеда: ви такође не можете никоме говорити о томе што вам је на исповести свештеник рекао. То је тајна не само за свештеника него и за човека који се исповеда. Један светитељ је казао веома интересантну мисао, у чему је сила исповести: „Ђаво слуша све и све види, али то што се дешава између човека и Бога за време исповести је сакривено од ђавола. Уколико почнеш да говориш о томе, ђаво ће то сазнати и наставиће даље да те куша.“ Због тога све што вам говори свештеник, треба остати тајна вашег срца.
  14. Типичан пример из тог времена је био да се човек сматрао православним, а да није живео црквено. Он би долазио у храм како би се причестио, можда за исту референцу. А свештеник би му говорио: „Слушај, ниси испоштовао пост, хајде пости барем једну недељу, потом се исповеди, а онда приступи светом Причешћу.“ Постоји и такав канон у црквеним књигама, по којем се у суботу не може постити. Може бити да сте слушали о томе? Тада се поставља питање: рецимо, постоји период када се не пости, а ја желим да се причестим, при том поштујем предвиђено време за сва четири вишедневна поста и како би требало да поступим у том случају? Испоштовати недељни пост? Али се испоставља да је субота искључена. Заправо је у древној црквеној традицији било тако да, уколико би човек испоштовао сва четири вишедневна поста, које је установила Црква, могао се причестити без прелиминарног поста. Баш као и свештеник, он неће постити пред свето Причешће већ поштује четири поста, среду и петак. Са оваквим приступом, ми се пред сваку литурију не исповедамо.
  15. Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин). Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда? Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће. У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.
  16. "Покајање је процес који започиње дубоко у нама, процес кајања и туге јер смо се удаљили од Бога. Искрено покајање нема везе са несносним болом, претераном тугом и немилосрдним осећајем кривице. То није искрено покајање, већ скривени егоизам, осећај да се наше “ја” гази, љутња на нас саме, љутња која изискује освету јер смо понижени, осрамоћени, а срамота и понижење се данас ретко могу толерисати. Покајање значи промена нашег размишљања, нашег карактера, обнављање морала и одбацивање греха. Покајање значи љубав према врлинама, доброчинство, жеља, спремност и јака склоност да се опет сјединимо са Христом кроз благодат Духа Светога. Покајање почиње у дубини срца и неизоставно кулминира у Божанској, Светој Тајни Исповести." Мојсије Светогорац
  17. Bелика је опасност пројектовати себе и своје страхове у другима. Тако ће они који се плаше издаје у свима видети издајнике, горди ће сматрати да други нису довољно учинили за њих, кукавица ће се слепо држати особе која је, у ствари, спутава, итд. Често се запитам колико заиста прилазимо особи као особи, а колико прилазимо нашој идеји ко су оне заиста. Тако неко поживи читав живот у заблуди по питању тога ко је његов пријатељ, или чак и супружник. Кад дође до судара између створене представе о особи и оног шта та особа заиста јесте, једни стварају изговоре и нове лажи (па се дешава нелогичност да супруга живи са насилним супругом), други покушавају да особу потчине својој идеји (физичко или вербално насиље), трећи разочарано прекину сваки однос, а најмање је оних који свесно и одговорно кажу: ти ниси онаква особа какву сам планирао за пријатеља/партнера али те свакако прихватам и волим. Јер у суштини љубав се не дешава само због емоције или сличних интересовања и циљева. Љубав је пре свега давање себе другом. И уместо што пројектујемо своје жеље и предрасуде у друге људе, треба бити довољно храбар и трезвен да их познајемо и прихватамо онаквима какви заиста јесу. Само зрела и трезвена љубав поправља људе на боље. Али тај поправак ће увек бити у смеру саме особе која се мења. Ако идемо по туђим стопама у песку, да ли је то уопште наш пут и да ли ћемо доспети на наш циљ? Зато не треба да дозволимо да нас ико шминка да личимо на њега. И не треба да намећемо своје виђење живота другима. Свако око гледа свет својим углом, свако срце куца само својим ритмом. Сва трагедија човечанства је што смо жељни пријатељства и заједнице али уједно бисмо да она буде баш онако како нама одговара. Ми бисмо љубав али да поставимо своју голготу довољно близу, ми бисмо да нас воле али ми да се сувише не уморимо другима. Е па не може. http://avdenagom.blogspot.com/2020/05/blog-post_31.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
  18. ja sam oba puta, 7 i 10 dana...tako da ne brini....

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...