Jump to content

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    47911
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    220

Everything posted by JESSY

  1. Новина Новог Завета је и у чињеници да је људима дат нови појам Бога: ово није храмовно ритуално божанство. Он је поред нас у свакодневном животу - на пример, на свадби у Кани Галилејској. И ова мисао је тешка. Много је лакше одати почаст Богу тако што ћете отићи у храм, а затим живети како морате, иако Свето Писмо ни у ком случају не даје повода за то. Православни све више доживљавају Бога као храмовно божанство, а општење са Богом као храмовну побожност. ИГУМАН ПЕТАР МЕШЧЕРИНОВ
  2. Недеља Светих Отаца Седмог Васељенског сабора. Победа поштовања икона... Наравно да ми православни хришћани знамо да обојена даска сама по себи није чудотворна. Наравно да не обожавамо створене предмете. Икона нам служи као фокус, жижа преко које усмеравамо своје молитве Богу, Христу. Њему директно или преко неког од Његових светитеља. Неког ко нам је близак и чије заступништво пред Богом молимо. Није исто кад се за тебе код Њега заложи неко близак. Неко кога лакше разумеш него свеобухватног Богочовека. Наравно да иконе доживљавамо као прозоре у Царство небеско а не као амајлије и идоле. И наравно да се догађа да по Божјој вољи нека од тих жижа преко којих учестало у љубави успостављамо везу са Богом и сама постане чудотворна. Као трајно место сусрета. Али то што су Оци одбранили иконе од рационализма истока и запада надилази значај самих сликаних икона. Оци су нам одбранили и очували пред равнодушношћу или интелектуалном самоизолацијом сам приступ Богочовеку Христу. Сачували су нам веру да се Бог заиста родио као човек. Да су људи Њега као Икону над иконама могли да виде и да Га насликају. Без те вере не бисмо знали колико смо сви преко Христа и у Христу чврсто повезани с Богом. Заборавили бисмо да се Бог пројављује у онима који у себи подвигом и љубављу ослободе простор за Божије деловање. Заборавили бисмо да тражимо Христа, Христову икону у сваком човеку, макар она био заклоњена и оштећена ниским и ружним страстима. Болестан од зла сакрије слику Божију у себи, али док је живота, та слика, та најскупља икона, може да просија. Отуда и толика вредност живота. До последњег часа. Отуда толика вредност сваког човека. Уплашени од телесних болести могли бисмо да заборавимо да је и свако оштећење Божије иконе у нама - болест. Гора болест од било које телесне болести. Али да Бог у онима који му покајнички прилазе, обнавља ту драгоцену икону... И ето, тек да наслутимо шта све дугујемо Оцима Седмог Васељенског сабора које ове недеље посебно прослављамо.
  3. Царство Божије биће испуњено бићима окупаним светлошћу Његове славе, али не онима за које смо веровали да су "достојни" већ онима које смо по сопственим критеријумима отписали. Када се Христос попео на Крст, сви су мислили да је готово. Оклеветан, издан, поробљен, међу разбојницима и зликовцима "умирао" је међу најнечаснијим људима. Нико није остао са Њим. Помислили су да није успео. Погрешили су. У мраку Голготе, када су сви мислили да је све готово, заправо је све почело. Тамо где се завршава људска нада и логика, почињу Божији одговори. -Отац Х. Пападопулос
  4. „Живите сваког дана као да ћете тог дана умрети. Ако можемо умрети било када, морамо бити спремни умрети било када. Увек будите оно што желите да будете у тренутку смрти.“ Свети Игњатије Брјанчанинов
  5. Posledice neprepoznavanja poremećaja Posledice samog AD/HD-a, neprepoznavanja, kao i neadekvatnog tretiranja, su mnogobrojne i dalekosežne. Zbog svih simptoma, nastaju i teškoće u ostvarivanju prijateljstava, deca ih izbegavaju, a i roditelji uglavnom ne vole da se njihova deca druže sa hiperaktivnom decom. Takođe i zbog loše pažnje i zbog hiperaktivnosti, nužno nastaju problemi u školskom postignuću i učenju. Deca sa AD/HD imaju očuvanu (nekada i natprosečnu) inteligenciju. Odbačenost, nerazumevanje okoline i loš uspeh, nužno vode i u druge psihičke poteškoće poput inata, agresije ili smanjenog samopouzdanja i samopoštovanja. Ovo su deca koja se u našoj kulturi smatraju nevaspitanom, teškom i lošom decom. Problem je u tome što neprepoznavanje poremećaja vodi u pogrešne vaspitne metode i pristup koji može da bude štetan. AD/HD je neurorazvojni poremećaj U oko 70% slučajeva uzrok je genetske prirode. Rizici mogu da budu i u domenu problematične trudnoće, preranog rođenja i sl. Šta je ovde problem? Problem je što ni za šta od ovoga dete nije odgovorno. Njegov prefrontalni korteks urođeno, biološki, ne funkcioniše kako bi trebalo. Ono ima teškoće da nauči ponašanje i uloge koje pred njega postavlja okruženje i zato će kažnjavanje kod ove dece dovesti do patnje, ali ne i do rezultata. Zato je potrebno da dečji psihijatar ili drugo dostupno stručno lice, utvrdi da li dete ima, ili nema poremećaj. Stiče se utisak da mnogi roditelji nekako olako, verovatno da bi opravdali neupseh svojih vaspitnih metoda, svoju nemirnu decu okarakterišu kao hiperaktivnu. Sa druge strane, često beže od pregleda i potencijalne stvarne dijagnoze AD/HD-a jer je u našoj kulturi svaka dijagnoza potencijalno etiketiranje kakvo je jako neprijatno i odraslima, a kamo li deci. O rasprostranjenosti, tretmanu, AD/HD-u kod odraslih, uticaju vremena provedenog uz ekran na simptome AD/HD-a i još nekim zanimljivim temama čitajte u drugom delu članka koji će izaći ubrzo! Autor teksta: Stevan Stanojević, psiholog, pedagog https://www.savetilekara.rs/poremecaj-paznje/
  6. Ne završava školske zadatke i kućne obaveze, pogotovo izbegava one zadatke koji zahtevaju koncentraciju i mentalni napor tokom dužeg vremena. Započne više stvari odjednom ali ništa ne završi i ima problema s organizovanjem. Dete je zaboravno, gubi stvari potrebne za zadatke i aktivnosti (npr. školski pribor, olovke, knjige, ključeve, naočare…). Jednostavno, u svemu ga je lako omesti jer ne može dobro da selektuje bitne od nebitnih stimulusa iz okoline. I kada njihov mozak uspe da primi podatke, teško ih obrađuje i otežano funkcioniše u domenu razumevanja i započinjanja akcije. Ovakva deca, posebno devojčice, mogu biti i povučena i sklona sanjarenju. Hiperaktivnost/impulsivnost Dete je često nemirno dok sedi, lupka rukama i nogama, ustaje i kreće se u situacijama u kojima se od njega očekuje da sedi mirno, takođe trči, penje se i slično. Deluje kao da je puno energije i da nema strpljenja. Impulsivnost se ogleda u tome što ponašanje deteta prethodi razmišljanju o posledicama. Zato kažu ili urade nešto što je neprimereno i teško kontrolišu emocije. Mogu da ugroze sopstvenu ili bezbednost druge dece. Teško podnose poraz u igrama i sportu. Nisu u mogućnosti tiho da se igraju, puno pričaju, prekidaju druge ili ne sačekaju da čuju pitanje do kraja već preuranjeno daju odgovor. Ne mogu da čekaju mirno svoj red tamo gde se to od njih očekuje.
  7. Poremećaj pažnje i hiperaktivnost kod dece, poznat je još i kao “AD/HD” (skraćeno od “Atention defficit and/or hyperactivity”). To je poremećaj koji se javlja kod dece a teškoće koje izaziva se prolongiraju i na odraslo doba, pogotovo ako nije lečen. Poslednjih godina sve se više govori o ovoj temi. Gde se i kada ispoljava hiperaktivnost? Hiperaktivnost ima svoju istoriju. Majke nekada posvedoče da su to deca koja su bila nemirna još u utrobi, te da kasnije nisu prohodala, već protrčala! Dakle bitna je vremenska komponenta. Tragovi problema postoje još od malena, a simptomi najčešće dolaze do izražaja pri polasku deteta u školu. Granica do koje se simptomi moraju ispoljiti je nekada bila niže, ali je pomerena na 12 godina. Takođe simptomi se moraju ispoljiti i u školi i kod kuće, odnosno, u minimum dve različite sredine u kojima dete boravi i treba da prožimaju različite sfere funkcionisanja. Kako prepoznati dete koje ima poremećaj pažnje i hiperaktivnost? Prepoznavanje problema je posao profesionalaca. Roditelji, nastavnici i vaspitači mogu izraziti sumnju i preporučiti obraćanje lekaru ukoliko prepoznaju da se ponašanje njihovog deteta uklapa u opis ovog poremećaja. O AD/HD možemo govoriti tek kada se isključe svi drugi potencijalni uzroci detetovog ponašanja. Deficit pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost su tri skupine simptoma koje karakterišu poremećaj i na osnovu kojih se izdvajaju podvrste poremećaja. Pa dete može biti prvenstveno sa oštećenom pažnjom, hiperaktivno i impulsivno, ili može biti kombinovani tip. Deficit pažnje Dete često ne posvećuje pažnju detaljima, čini neoprezne greške i često ima problema sa zadržavanjem pažnje na zadacima ili igri. Često ne prati uputstva i čini se da ne sluša šta mu se govori.
  8. Има много људи који се осећају праведнима због тога што не чине ништа лоше. То што притом не раде ништа посебно добро они не виде као проблем. Њихов представник је онај слуга у причи с талантима, који је добио један талант и уместо да га некако употреби и умножи - сакрио га, закопао га у земљу да га сачува. Прича о талантима, а талант је био прилично озбиљна количина новца, толико је коришћена да је та стара новчана јединица постала синоним за неки дар који човек има. И свако је од Бога добио неки дар. И тај дар је обично оно због чега смо потребни другима. Кад тај дар не користимо ми не само да водимо себе ка крају живота на коме ћемо се осећати промашено и несрећно него штетимо и заједници у којој живимо. Она остаје ускраћена за наш дар који год да је он. И тиме је грех нашег кукавичлука и лењости још већи и још више ће нас изједати. Ако ниси знао свој таленат да препознаш што ниси отишао некоме ко уме да га препозна, ако ниси знао како ћеш свој таленат да употребиш, што га ниси понудио ономе који би знао шта ће с њим? Ономе који има више таланата, уме с талантима? Он ти можда може помоћи како и ти свој таленат да употребиш? Ионако ће на крају њему запасти да уместо тебе уради оно што ти ниси умео да урадиш са својим талентом. Не, него си се затворио у своју чаурицу и свој живот претворио у кисело чекање. Налазећи сва могућа оправдања за нечињење. Слабећи заједницу у којој си живео. О томе нам у причи о талантима у данашњем одломку Јеванђеља говори Христос.
  9. Капитални пројекат Руске православне цркве „Православна енциклопедија”, чији се обимни томови објављују већ 21 годину, стигао је и до дела у којем је одредница посвећена сестринској Српској православној цркви. Наиме, недавно је у Москви објављен 62. том „Православне енциклопедије”, коју издаје истоимени црквено-научни центар, а у њему значајан простор заузима и чланак о СПЦ: њеној историји, светитељима, знаменитим црквеним писцима и архијерејима, све до наших дана и избора 46. поглавара српске цркве патријарха Порфирија. Чланак је прилично обиман и заузима 20 страница енциклопедије, што је значајан простор за стандарде овог дела, објашњава за „Политику” један од аутора одреднице о СПЦ јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. – О српској цркви могло се писати у недоглед, али сам формат захтева одређена ограничења, па смо покушали да у задатом обиму уврстимо све најважније и најзначајније. Сматрам да је од посебне важности што смо успели довољно детаљно да напишемо о историји српске цркве у 20. и 21. веку јер је тај период у руској историографији најмање проучаван и посвећено му је недовољно пажње. Појава чланка у овој форми веома је важна за студенте богословија и све које занима историја СПЦ – каже отац Игнатије. Он додаје да одредница о Српској православној цркви обухвата цео период њеног историјског трајања, од Светог Саве, па и раније, до данас када је на њеном челу патријарх српски Порфирије. Представљена је и њена данашња структура, али је највећи део посвећен њеној историји, знаменитим личностима које су је градиле, светитељима, светињама, историјским путевима којима је СПЦ прошла. – Приликом писања чланка следили смо традицију српске историографије у којој се историја српске цркве посматра и у хронолошком и у „географском” аспекту. Под тим подразумевам приступ у којем је осветљен црквени живот појединих изолованих црквених организама: Карловачке митрополије, српске цркве у Босни и Херцеговини, Далмацији, Црној Гори, Старој Србији – каже отац Игнатије Шестаков. Чланак о СПЦ у руској „Православној енциклопедији” обухватио је бројне историјске личности уткане у историју српске цркве и смештене између Светог Саве и патријарха Порфирија. Међу њима су патријарси, светитељи, епископи, црквени писци. Отац Игнатије каже да би их било тешко и само набројати јер у одредници има најмање стотину историјских личности. Опремљен је и бројним архивским документима, иконама светих, фотографијама. Настанку бар једне од њих сведочиле су хиљаде савременика, Београђана. То је она настала испред Храма Светог Саве приликом посете руског патријарха Алексија Другог српској цркви и држави у време НАТО бомбардовања 1999, када је служио молебан заједно с патријархом Павлом. Двојица патријараха сада су почивша, али њихови наследници на трону руске и српске цркве, требало би да се ускоро поново нађу на истом месту, али сасвим другим поводом: да освештају нови мозаик сада већ готово у потпуности завршеног светосавског храма. – Чланком су, наравно, обухваћени и односи с Руском црквом. Колико је то било могуће, ова тема провлачи се кроз цео текст. Био је тешко у потпуности обухватити и овај аспект у оквиру једног чланка, али смо ипак покушали да не занемаримо ово питање и осликамо занимљив тренутке наше заједничке црквене историје – истиче отац Игнатије. „Православну енциклопедију”, иначе, ствара посебан научни институт у коме раде стотине стручњака, док су у писање одредница укључене хиљаде аутора из целог света, објашњава наш саговорник. Сваки том има приближно 800 страница великог формата, а процењује се да ће бити објављено још 10–15 томова. – Тешко је укратко описати све оно што је до данас већ било уврштено у објављене томове енциклопедије. У најкраћем, у њима се нашло готово све што је на неки начин повезано са црквом. Има много чланака из свих области људског живота. На пример, они посвећени појединим земљама или градовима. Свуда је нагласак, наравно, на верском животу. Када говоримо о одредници „Српска православна црква”, треба се подсетити да су се већ појавили слични чланци о другим помесним црквама: Антиохијској, Александријској, Грузијској, Бугарској, Румунској, Кипарској, Цариградској, Албанској, Пољској. Иначе, у истом 62. тому је и велики чланак под насловом „Србија”, који такође садржи много занимљивих и важних ствари о историји нашег братског народа. Ова одредница такође садржи и верски аспект и савремену историју Србије – истиче јеромонах Игнатије Шестаков. https://www.politika.rs/scc/clanak/489048/Srpska-pravoslavna-crkva-u-ruskoj-enciklopediji?fbclid=IwAR1jrFWXMcI0RFvixbd2XpkaGbiGWsDypw_IX3xOpax3RNIf2guJFbq_Pa8
  10. Шта чини човек кад изгуби равнотежу у своме животу, у дому, у породици !?..Трче ван, иду свакуда, јуре за другима, трагају за разумевањем, љубављу, заједницом, душевним одмором; растурају са и заплићу у све животне проблеме. Варају и бивају варани, праве грешке, бивају смешни, растурају се њихове личности, разбољевају се, муче, страхују, пате се, љуте се на Бога, и на крају Га се одричу. ..Тада човек тражи одмор. Где? Враћајући се себи. Али у себи види празнину, и не може да издржи. Поново одлази, одводећи себе у још више грехова. Човек мора да схвати једно! - да сам собом није у стању да ништа учини. Он ће од себе дати само вољу, уложити труд, подићи крст и научити да трпи бол.. A сваки дар је одозго.." Свети старац Емилијан Светогорац
  11. Мелбурн – Мелбурн је недавно поставио неславни и необичан светски рекорд, а данас је стигао и до симболичног броја – 250 дана проведених у строгим мерама закључавања. Некада најбољи град за живот на планети претворио се у најзатворенији град на свету доласком пандемије вируса корона на ове просторе у марту прошле године. Иако је тај први талас заразе прошао релативно безболно увођењем краткорочних рестриктивних мера, све је попримило веће и озбиљније размере кад су припадници обезбеђења хотела у којима је био организован четрнаестодневни карантин за путнике који су се вратили кући из иностранства проширили вирус па је дошло до избијања другог таласа епидемије. Ко је тада могао да предвиди да ће учестало закључавање постати стварност за већину грађана државе Викторија и самог Мелбурна, што се дешавало приликом избијања сваког наредног таласа заразе. Влада, која изгледа није размишљала да ли можда постоји и ефикаснији начин да се спречи ширење вируса корона, у закључавању својих грађана нашла је најједноставније решење. Мало-помало и грађани Мелбурна су до сада доживели увођење полицијског часа два пута: једном прошле године, а један је и сада у току, заједно с учесталом применом затварања које је тренутно шести пут на снази. Становници града с некада најбржим економским растом у Аустралији временом су морали да се навикну на новo стање ствари или на „нову нормалност” – израз који се све чешће могао чути и у медијима, а који је сад постао толико уобичајен, као „добар дан”. Рад у канцеларији замењен је радом од куће, где год је то било могуће, а где није, обезбеђиване су пропуснице за одлазак на посао. Овакве мере утицале су на сваку пору друштвеног, културног, менталног и духовног живота. У недостатку тражења и проналажења бољих решења примењиване су и примењују се следеће мере: полицијски час, ограничено кретање, ограничено време проведено ван куће, немогућност кућних посета, учење на даљину, скенирање приликом уласка у супермаркете, амбуланте, болнице и сличне установе. Људима је онемогућено да посећују верске објекте и присуствују молитвама, јер су цркве, као и остали верски објекти, затворене за посете, што је наишло на критику јер показује да тренутна влада не разуме значај духовних потреба за целокупно здравље човека. С друге стране, показали су да је примењивање новчаних казни и те како један од главних приоритета у поправљању понашања непослушних грађана, али и у попуњавању буџета. Протести, на којима су учествовали грађани који су скупили храбрости и осмелили се да изразе своје незадовољство, приказани су као највећа опасност за ширење вируса. Тако је протест, који би у нормалним условима представљао акт којим се изражава слободна воља грађана и који је одраз демократског друштва, прерастао у лов на грађане уз изрицање високих новчаних казни. Приликом првог локдауна држава је увела социјални програм који је обезбеђивао подршку оним лицима која су због затварања малих бизниса била у немогућности да редовно зарађују, али се с таквом праксом није наставило приликом сваког наредног закључавања. Они који воде овај град и државу Викторију, али и медији, почели су да шире панику, шаљу узнемирујуће поруке и критикују понашање грађана, тако да је оно што је у почетку изгледало као пролазна ситуација постало у очима обичног човека много горе него што заиста јесте. То је довело до ситуације да су људи полако али сигурно почели да прихватају да се ништа не може изменити и да би требало да будемо задовољни јер увек може бити горе. Тако смо навикнути да је број заражених на дневном нивоу „веома велики”, иако је реално готово увек неупоредиво мањи од већине земаља у свету, од којих неке уопште не примењују рестриктивне мере. Што се тиче процеса имунизације, она је Аустралији почела релативно касно у односу на остале земље јер је дошло до застоја у набавци вакцина. Притисак који влада тренутно спроводи на становништво у циљу што већег одзива веома је интензиван и више нико не говори о праву на слободан избор. Једноставно се подразумева да сви који могу, морају бити вакцинисани. Тако је главни циљ овог последњег, шестог по реду, закључавања Мелбурна, које траје дуже од два месеца и које је још на снази, заједно с полицијским часом, заправо да се постигне имунизација 80 одсто становништва како би почело постепено отварање граница. Чињенично стање, међутим, говори да је управо сада, у пуном јеку вакцинације, број заражених, бар што се тиче Мелбурна с регионалном Викторијом, већи него икад пре. Многе компаније и организације, као и здравствени и грађевински сектор, увели су обавезну вакцинацију за своје раднике. Људима је остављено да бирају између вакцине и посла. Мањи број медија и део јавности и опозиције критикују тренутну политику премијера Викторије Данијела Ендрјуза и покушавају да предоче другачији поглед на тренутну ситуацију и евентуално предложе другачија решења. Они сматрају да је влада доношењем погрешних одлука лоше одговорила на изазове пандемије. Премијер Викторије раније је најавио да је излазак из последњег локдауна планиран за 28. октобар. До тада ће се број дана проведених у изолацији попети на 267, што је готово девет месеци. Како ће изгледати излазак из последњег локдауна и да ли ће он бити потпун или делимичан, остаје да се види. За сада је једино сигурно да ће у новијој историји Мелбурн, град који је био познат као аустралијска престоница спорта, културе и доброг живота, бити познат и као град који је претрпео најдуже закључавање у целом свету. https://www.politika.rs/scc/clanak/489362/Gradani-zakljucani-250-dana
  12. Нова чуда преподобног Сергија Радоњешког By Стање ствари on 8. октобра 2021. И данас су познати случајеви очигледне помоћи преподобног Сергија Радоњешког Молебан код моштију преподобног Сергија. Тројице-Сергијева лавра. (Фото:Патриархия.ru) Прикупљање сведочанства о чудима, која су учињена по молитвама преподобног Сергија Радоњешког, почело је од најстаријих времена. Ученик светог Сергија, Епифаније Премудри, у житију Преподобног описује чуда за живота смиреног аве Сергија. И касније су у историји више пута забележене појаве благодатног учествовања Преподобног у судбини наше отаџбине и у животима обичних људи. И данас су познати случајеви очигледне помоћи преподобног Сергија. Потрудили смо се да прикупимо макар нека од ових сведочанстава и нудимо их читаоцу с надом да ће му ова сведочења бити на духовну корист. Сведочанства сакупио ђакон Валерије Духањин/Православие.ру Небеска просфора схархимандрита Јосије (Јевсенока) После револуције и доласка безбожника на власт Лавра је била затворена. Тек 1946. године је почео препород обитељи. До тада је у животу остало само неколико монаха који су у Лаври живели пре затварања. Један од њих, схиархимандрит Јосија (Јевсенок), пре схиме архимандрит Јосиф, примио је постриг у Черњиговском скиту. Отац Јосиф је обављао послушање духовника и поседовао је многе благодатне дарове. Његов духовни живот и поштовање мноштва људи према њему изазивали су негодовање власти и за време Хрушчова отац Јосиф је прогнан у далеки логор на северу. У току студене зиме разболео се од упале плућа, неколико дана је провео у болници с температуром од 40°. Лекари су, уверивши се да је болесник већ на ивици смрти, одлучили да не троше на њега време и лекове и наредили су да се пренесе у просторију која се није грејала: рекли су да јутро свеједно неће дочекати. Била је ноћ, било је мрачно и хладно кад је отац Јосиф угледао како му прилази преподобни Сергије и каже: «За оне од вас који су у прогонству, ван обитељи, бринем се још више,» и пружио му је просфору. Изгледала је као просфора из Лавре, отац Јосиф је на длану који се смрзавао осетио њену топлоту, као да је била тек испечена. Појео је ову просфору. Следећег јутра, кад су лекари дошли да се увере да је умро, а с њима и двојица носача како би леш однела на место за сахрану, отац не само да је био жив, већ и потпуно здрав. Тако је преподобни Сергије сачувао живот оца Јосифа како би могао да се врати у Лавру и да исприча о бризи Преподобног. Касније, кад је отац Јосиф ослобођен и кад се обрео у рођеној обитељи, жалио је само због једног: «Зашто сам тада појео целу просфору? Па то је била небеска просфора, могао сам макар мало да оставим.» Виђење које имао потоњи звонар Лавре игуман Михеј (Тимофејев) Игуман Михеј (Тимофејев) Један од ученика преподобног Сергија, практично из нашег времена, био је познати звонар Лавре, игуман Михеј (Тимофејев). У обитељ је дошао 1951. године и самим тим је представљао прву генерацију монаха Лавре после препорода обитељи. Сам животни пут игумана Михеја завређује да буде описан. Потицао је из обичне сељачке породице (село Черњавка, Белгородска област). Његов отац, Михаил, био је прави делија – у селу му није било равног по снази, због чега је добио надимак, истина, помало дрзак – Мишка-бог. Такав је наизглед требало да буде и син Иван, који је рођен 1932. године. Али Господ малом Вањи није дао да крене путем успеха у свету. Од самог рођења Вању су задесиле велике муке: рођен је као инвалид с неком веома озбиљном болешћу малог мозга. Сваког часа је могла наступити криза и дечак би убрзо умро. Почетком Другог светског рата откривено је да има рак великог мозга, а затим се томе природала и шећерна болест. Још од детињства се спремао за монаштво, а кризу болести Господ је одложио до зрелијих година. У осмој години је престао да расте и тек кад се преселио у Лавру, у двадесетој години, на чудесан начин је достигао просечну висину одраслог човека. Иван Тимофејев је удостојен велике среће – да буде келејник познатог старца Лавре, архимандрита Тихона (Агрикова). Живео је у келији оца Тихона. Једном је Иван размишљао о свом даљем путу и о могућности да постане монах у Лаври. После тога је повио главу и обузео га је лак сан. У сну види како иде према храму Свете Тројице, жели да уђе у храм и приђе моштима преподобног Сергија, али цео простор испред храма заузима мноштво некаквих мрачних силуета, кроз које скоро да није могуће проћи. Улажући невероватан напор Иван је успео да прође у храм где се већ налазила манастирска братија. Видео је да се кивот с моштима Преподобног због неког разлога не налази на уобичајеном месту, већ у центру испред амвона. Око кивота се окупила манастирска братија, монаси држе каблице, а у самом кивоту је блиставо, необично миомирисно миро, које монаси захватају. Међу присутнима Иван је угледао протођакона Теодора, који се одликовао задивљујућим гласом. И отац Теодор је захватио, а низ његов пехар тече капљица мира. Иван је помислио: «Да узмем макар ову капљицу,» – пружио је руке, примио је капљицу мира и почео је да је гледа: кап се ширила и почела је да миомирише – каква су радост и духовно весеље озарили сву његову душу. Држећи у рукама миомирисно миро кренуо је према излазу и све мрачне силуете које су стајале напољу су се распршиле. Пробудивши се Иван је испричао сан оцу Тихону, који је одмах рекао: «Гледај, Вања, никоме немој да причаш тај сан,» – и објаснио је да су монаси који су захватали миро, примали од преподобног Сергија дарове који су одговарали сваком од њих понаособ. «И теби ће, – објаснио је отац Тихон, – Господ дати неки дар којим ћеш послужити преподобном Сергију.» Иван је примио постриг с именом Михеј и постао је јединствени звонар у своје време. Уопште, то је била задивљујућа ствар: болест оца Михеја је изазвала поремећај координације покрета, а свима је јасно колико је координација важна за звонара. Ипак, отац Михеј је од 1962. године самостално звонио и обновио је традицију звоњења у Лаври, примивши ову традицију од звонара који су знали како се звонило пре револуције. Дуго година је био главни звонар Лавре. Како кажу стручњаци, отац Михеј је поседовао јединствени музички слух и беспрекоран осећај за ритам. Створио је сопствену мелодију звона, која је данас позната као мелодија звона Свето-Тројицке Сергијеве Лавре. Дуго година отац Михеј се бавио још и гајењем цвећа, неговао је цвећњаке у Лаври, људи су га стално могли видети са сандуцима расада и са цревом за заливање на рамену. Ујутру је то била уобичајена ствар: отац Михеј је носио црево за заливање. Ходочасници и парохијани су се чудили обиљу раскошног цвећа: далије су у Лаври расле до два метра тако да се због њих није видео улаз на братску територију. Једном је отац Михеј задобио озбиљну повреду: заливајући цвеће у одајама патријарха оклизнуо се и пао је са стола. Осим јаког убоја главе сломио је бедрену кост после чега је целог живота ишао ослањајући се на један, а касније и на два штапа. Своје болести отац Михеј је носио као Божији крст, пошто је био спреман да умре и да стане пред Престо Господњи у сваком тренутку. Кад је имао 50 година први пут му је урађена трепанација лобање и за време ове операције лекари су с чуђењем уместо малог мозга открили сасушену капсулу од калцијума и питали су се како отац Михеј уопште живи и било шта ради. Своје виђење игуман Михеј је испричао недуго пред смрт јеромонаху Антонију и монаху Партенију који је тек после смрти оца Михеја ово сведочанство предао недостојном аутору ових редова. Игуман Михеј се упокојио у Господу 22. марта 2009. године и сахрањен је на Деулинском гробљу – тамо где почива сва манастирска братија. Његово име је изливено у бронзи на новом Цар-звону – као знак његовог изузетно великог доприноса у обнављању звонарске вештине у Русији. Желели бисмо да додамо да је мама оца Михеја била дубоко верујућа жена, после сина се преселила у Сергијев Посад и отац Тихон (Агриков) је извршио њен монашки постриг давши јој има Параскева. Таква је црта живота ученика преподобног Сергија. Као што је сам свети Сергије био веома послушан родитељима и бринуо се за њих, тако су и многи монаси Лавре у близини свете обитељи настањивали своје родитеље водећи духовну бригу о њима. Како је преподобни Сергије задржао у обитељи схиигумана Салатаила (Мигачова) Схиигуман Салатаил (Мигачов). 1988.г. У послератно време међу старцима у Лаври живео је и схиигуман Салатаил (1898-1992). Блиским људима је причао о себи и о кључном догађају у свом животу везаном за преподобног Сергија. Отац Салатаил је потицао из благочестиве породице и кроз цео свој живот је пронео искрену побожност. У свету се звао Данило Никитич Мигачов, рођен је у сељачкој породици у Смоленској области. Са 17 година је први пут угледао своју будућу супругу Теодору и одмах су се договорили о свадби. У породичном животу нису знали за несрећу, стално су радили, изродили су десеторо деце, а онда се због исповедања вере потоњи схиигуман Салатаил обрео у логорима и делио је своје парче хлеба с гладнима. Многи су гинули у северним логорима, али је њему Господ сачувао живот. Данило је дочекао Други светски рат, Немци су надирали на њихову територију. Десило се следеће: један Немац је уперио аутомат у њега, хтео је да га убије, али се он помолио Богу, Немац се зачудио, мислио је да је комуниста, а испоставило се да верује у Бога и да се моли, па га није убио. После рата његова супруга Теодора је умрла и он је дошао у Лавру. Притом је сам отац Салатаил говорио да је толико волео своју супругу да не би отишао у манастир да она није умрла. Недокучиви су путеви Господњи. Заправо, Теодори је било дато откровење од иконе Мајке Божије да јој болест (труљење кости) дата како би била позвана у други свет кроз брзо упокојење. И она је сама оставила супругу у аманет да иде у манастир. Данило Мигачов је у обитељ преподобног Сергија дошао 1960-их година и примио је монаштво с именом Зосима. У то време се у Лаври налазио један човек којем је совјетска власт дозвољавала да туче монахе. Више пута је тукао старце као што су архимандрит Тихон (Агриков), архимандрит Наум и схиигуман Салатаил. Отац Салатаил је причао: «Одведе те у подрум, а има 145 кг. Ја имам 95, али сам био толико јак да бих га убио једним ударцем, али нисам смео, Јеванђеље забрањује. Једном ме је тако истукао да сам се спремао да одем из манастира у парохију: парохијани су ме ипак поштовали. Већ сам се одлучно ухватио за кваку на вратима кад се одозго на мојој руци нашла друга рука и зачуо се глас: “Немој да идеш, издржи још мало. Ако издржиш до краја, постаћеш прави монах.”» Отац Салатаило је у души осетио да му је преподобни Сергије забранио да напушта његову свету обитељ. Осетио је утеху у души и остао је, а човек који је тукао монахе касније је премештен на друго место Отац Зосима се 1984. године тешко разболео и примио је схиму у част архангела Салатаила. Схиигуман Салатаил је живео 96 година и сахрањен је у Деулину. Поука о братском молебану дата архимандриту Виталију Изузетно важан део монашког живота у Лаври јесте братски молебан преподобном Сергију који се служи рано ујутру пре свих осталих служби. Дуго времена нико није захтевао обавезно присуство на молебану, већ само на богослужењу. Међутим, братија свеједно редовно долазе. Зато што је долазак на братски молебан одраз љубави брата према обитељи преподобног Сергија и према самом светом Сергију. Архимандрит Виталије († 2014) је био економ 16 година. Због многих тешких брига почео је да изостаје са братских молебана. Међутим, једног лепог јутра пре братског молебана у сну се пред оцем Виталијем очигледно појавио преподобни Сергије, ударио га је жезлом и прекорио због немара, тако да је отац Виталије чак поскочио и одмах је похитао у храм Свете Тројице. Од тада читаву деценију ниједном није пропустио ниједан братски молебан. Чак и кад је добио мождани удар отац Виталије је без обзира на то што му је део тела био парализован свеједно у пет и нешто ујутру храмљући ишао до храма Свете Тројице. О оцу Виталију се зна да је дуго година сваког дана држао проповед. Осим тога, због своје искрене љубави према братији на личну иницијативу је стално ишао по свету воду у Малињике, довозио ју је у великим посудама и ова вода се све време налазила у братском конаку свете Варваре за сваког оног коме затреба. Дело оца Виталија наставила су млађа браћа. Извор у Малињикима је познат и као водопад «Гремјачи», извире директно из горе. То је управо онај чудесни извор који је почео да извире из горе као утеха преподобном Сергију кад је напустио своју обитељ због претендовања старијег брата Стефана на дужност игумана у манастиру Свете Тројице и кад је застао да се одмори на путу за Киржач. Архимандрит Наум Братски молебан у животу архимандрита Наума Архимандрит Наум у целом свом монашком животу ниједном није изостао с братског молебана. Једном је имао високу температуру до 40°. Очигледно, упала плућа је напредовала и лекари су му забранили да иде на молебан. Причао је да га је ноћу веома јако болело срце, али је ујутру упркос захтевима лекара отац Наум свеједно отишао на братски молебан преподобном Сергију, помолио се и одмах му је било лакше на срцу. Болест као да је руком однета. Со за преподобног Сергија Познати сабрат Лавре који чита молитве за истеривање злих духова, отац Герман, причао је о себи следеће. Завршавао је Московску духовну академију, али је већ био на послушању у Лаври, звао се Александар Чесноков. Архијереј који га је послао на школовање рекао је: «Дођи код мене, ја сам те послао,» а старци из Лавре му кажу: «Остани овде, стећи ћеш благодат.» Дуго времена није могао да одлучи шта да ради. На крају му је намесник Лавре, отац Јероним поставио услов: «Хајде, решавај већ једном, после ручка ћеш ми рећи одговор.» Архимандрит Герман (Чесноков) Седи Александар у келији, не зна шта да ради, до ручка је остало још пет минута, седи и не зна куд ће. И одједном му пада на памет: ако треба да останем овде, нека ме неко замоли за нешто. Истог часа су се зачули кораци кроз ходник, неко је покуцао на врата келије, куц-куц-куц: «Молитвами свјатих отец наших…» Отвара врата, а јеромонах му каже: «Саша, да ли имаш мало соли?» Радосно га је загрлио и пружио му је што је овај тражио: «Ево ти соли.» Брзо се обукао, похитао је на ручак и после је рекао намеснику да остаје. Намесник је одмах издао налог: «Готово, замонашићемо Александра Чеснокова.» То је било за време Госпојинског поста. Три ноћи је новопострижени монах Герман стајао, излази – светли сунце, и одједном види да иде управо онај монах. Прилази му и каже: «Оче, благословите! Знате ли како сте велику одиграли у мом животу кад сте ме замолили за со?» А овај му у недоумици одговара: «Какву со? Имам своју, ни за шта те нисам молио.» Старци Лавре су објаснили оцу Герману да је сам преподобни Сергије, примивши обличје јеромонаха, дошао код њега како би га оставио у својој обитељи. Келија оца Германа је била у конаку светог Јована Претече, последња здесна.
  13. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost je Abdulrazak Gurna, piscu rodom sa Zanzibara, saopšteno je na konferenciji za novinare u Stokholmu. Gurna je nagradu dobio za „beskompromisno i saosećajno prodiranje u posledice kolonijalizma i sudbinu izbeglica u procepu između kultura i kontinenata“, stoji u obrazloženju Švedske akademije. Gurna je odrastao na ostrvu Zanzibaru, ali je u Englesku stigao kao izbeglica 1960-ih. Objavio je 10 romana i niz kratkih priča. U obrazloženju Nobelovog komiteta navodi se da se tema izbeglištva proteže kroz njegov celokupan opus. Gurna piše na engleskom jeziku, a najpoznatiji roman mu je „Paradise“, koji je bio u užem izboru za Bukerovu nagradu 1994. godine. Trenutno živi u Velikoj Britaniji i predaje englesku književnost na Univerzitetu Kent. Kladioničari su najviše šansi davali Francuskinji Ani Erno, ali i Nguđi Van Tjongu, kenijskom piscu. U najužem krugu favorita bili su Ljudmila Ulicka, Haruki Murakami, Margaret Atvud, ali i hrvatska spisateljica Dubravka Ugrešić. Nobelovu nagradu dodeljuje Švedska kraljevska akademija, a sastoji se od zlatne medalje i novčane nagrade u iznosu od 10 miliona švedskih kruna ili 1,1 milion dolara. Novčani iznos nagrade potiče od zaveštanja koje je ostavio tvorac nagrade, švedski pronalazač Alfred Nobel, koji je umro 1895. godine. Švedska akademija je saopštila da ove godine neće biti svečanog uručenja priznanja u Stokholmu, već da će dobitnik biti odlikovan u svojoj zemlji. Prošle godine je Nobelova nagrada za književnost pripala je američkoj pesnikinji Luiz Glik. https://nova.rs/kultura/nobelova-nagrada-za-knjizevnost-abdulrazaku-gurnahu/
  14. Zbog sušne godine vodopad je ovog leta izgledao drugačije, bez obilja vode koja ga vekovima krasi. Meštani kažu da tako nešto ne pamte ali reka nije presušila, čak i mala količina vode nudi sliku prirodne čarolije. Slika nije ništa manje očaravajuća zimi, kada vodopad okuju tone leda. Sanja, Olga i Miljan iz Beograda uživali su u obilasku ali kažu da će doći ponovo, da sve ugledaju u punom sjaju. “Zamišljam da je to gomila vode koja se survava, on jeste visok ali suša je, jasno nam je. Vodopad je prelep, miriše priroda, sve je divno, uređeno, čisto. Nedostaje vode svuda, ne samo ovde, i pećine su bez kapi, slike koje smo gledali nisu verne ali biće prilike da ponovo dođemo, oduševljeni smo prirodom”, rekli su za naš portal turisti. Nadomak vodopada, sa prilazne strane nalazi se i dečje igralište, uređen parking a u blizini su i fudbalski teren i bazen koji je jedno od najpoželjnijih zlatiborskih kupališta tokom leta. U selu se nalazi i kompletno renovirana rodna kuća Dimitrija Tucovića koja je zaštićeno kulturno dobro. Atrakcija su i dobro očuvane vodenice na reci Vrelo, pastrmski ribnjaci i prirodni ekosistemi. Ka svim lokalitetima vode dobri putevi i obeleženi putokazi. U planu je stavljanje u turističke svrhe i Rakovačke pećine iz koje izvire Rakovački potok a koja obiluje pećinskim nakitom. Gostilje, pored desetak domaćinstava koje nudi smeštaj i bavi se seoskim turizmom, u svojoj ponudi ima i restoran i odmaralište sa oko 100 ležajeva gde sve ćešće dolaze mlađe sportske ekipe na pripreme ali i deca na rekreativnu nastavu. Foto:privatana arhiva U selu sada živi oko 250 stanovnika, škola je pre deset godina zatvorena, a šezdesetih godina prošlog veka u njoj je bilo 300 dece. Pre deset godina Gostilje je godišnje posećivalo oko 10.000 turista. Broj posetilaca iz godine u godinu raste, a očekivanja su da će ove godine brojka premašiti 65.000 posetilaca. https://nova.rs/magazin/putovanja/srpsko-selo-koje-je-uslo-u-izbor-za-najlepse-na-svetu/
  15. Turističko udruženje Gostilje je ponajviše zaslužno za razvoj ovog sela kao turističke destinacje. Do pre samo nešto više od deset godina, do vodopada je bilo teško i doći, kada je postojala samo kozja staza. Danas je sve drugačije, uređenje pešačke staze do vodopada i dalje niz tok reke, nude mogućnost šetnje i susreta sa živim umetničkim slikama prirode. „Pre desetak godina, zasukali smo rukave i krenuli da krčimo prolaz, pristupan je bio samo veliki vodopad koji i jeste glavna atrakcija turističke ponude. Metar po metar, prostor se otkrivao i lepota je zablistala, izgradii smo oko 500 metra turističkih pešačkih staza. Ljudi su ovde uglavnom čuvali ovce i stoku, niko nije ni razmišljao o tom delu kao turističkom lokalitetu. Nama novac nije bio prioritet već afirmacija, mislim da to i jeste razlog pokretanja stvari, ako razvijamo selo i turističku ponudu, doći će i novac. Teško je bilo edukovati stanovništvo ali sve ide na bolje. U ovo selo su počeli ljudi da se vraćaju, sve je više njih koji se bave ili planiraju da se bave seoskim turizmom, to je šansa za sve nas“, dodaje Todosijević. Foto:Slavica Panić/Nova.rs Oni koji su posetili Gostilje jednom, kaže Todosijević, uvek se vraćaju.
  16. Gostilje, selo koje je od centra Zlatibora udaljeno oko 25 km, poznato je po vodopadu na toku Gostiljske reke, ali i vilama koje su baš ovaj dragulj prirode, kako legenda kaže, odabrale za svoju igru. Ovo selo, zbog svojih prirodnih lepota, čija kruna je upravo gostiljski vodopada, ušlo je u izbor za najlepše turističko selo sveta. Zajedno sa Mokrom Gorom i Tršićem, Turistička organizacija Srbije ga je kandidovalo kod Svetske turističke organizacije Ujedinjenih nacija. Gostiljski vodopad je vekovima bio tu gde jeste, ali do pre dvadesetak godina, sem meštana, malo ko je znao za njegovu lepotu, pogotovo za činjenicu da baš on može biti zamajac za razvoj turizma u ovom selu. Danas je postao neizbežna lokacija koju obilaze turisti Zlatibora, mesto divljenja, uživanja i klanjanja prirodi. Vodopad visok oko 20 metra, gde sa krečnjačke litice pada Gostiljska reka na 1.400. metru svog toka, pruža zadivljujuću sliku koja ostavlja bez daha. Do sliva u reku Katušnicu, Gostiljska reka se spušta slapovima, virovima i manjim vodopadima na dužini od oko 350 metara. Upravo taj deo toka reke, zajedno sa vodopadom, predstavlja izuzetno hidrološko bogatstvo u netaknutoj prirodi i lokaciju zbog koje desetune hiljada turista, a svake godine sve više, dolazi da okom ugleda i svim čulima doživi tu bajku prirode. Foto:Slavica Panić/Nova.rs Poseban doživljaj je u letnjim mesecima kada posetioci dolaze da osete svežinu kapljica koje vodopad raspršuje ali i da se uređenom stazom spuste niz dalji tok reke. Priroda je čarobna duž svakog metra, tok koji je voda odabrala, krivudav i slapovit, samo je priroda mogla da osmisli i uredi. Sem onoga što priroda nudi, u ovom delu toka Gostiljske reke, nema nikakvih dodatnih sadržaja a sve što bi i promenila ljudska ruka bio bi zločin. Na svu sreću to nije ni moguće jer ovaj prostor, od vodopada pa dalje tokom, pripada Parku prirode Zlatibor. Ono što neizostavno prati prirodnu lepotu gostuljsku, jeste i legenda o vilama koje se igraju oko vodopada i o kojima se vekovima raspredaju priče. Nema Gostiljca koji od svojih predaka nije čuo priču o vilama ali nismo čuli za onog ko ih je zaista i video. Ako vile postoje, onda je sasvim sigurno da to i može biti njihova teritorija, nestvarno lepa kao što legenda kaže da i vile jesu. Foto:Slavica Panić/Nova.rs „Postoji legenda da se noću pod vodopadom kupaju vile, čije čini večno vežu zaljubljene. Ako momak i devojka prođu iza vodopada, pričaju Gostiljci, pratiće ih ljubav i cvetaće do kraja života. Pričali su o tome stari meštani, legenda se prenosila sa kolena na koleno, oni najhrabriji bi noću dolazili da se u legendu uvere ali novih iskustava sa vilama odavno nema. Ipak zaljubljeni sa verom dolaze da svoju ljubav učvreste baš ovde, verujući da vile postoje, što niko sa sigurnošću ne negira. Mi smo zbog toga pored vodopada napravili i platformu, jer ovo je mesto veridbi i venčanja koja su sve češća pored vodopada“, priča za Nova.rs Ljubiša Todosijević iz turističkog udruženja Gostilje.
  17. Филм „Божији човек“ редитељке Јелене Поповић, посвећен Светом Нектарију Егинском, свечану премијеру имаће 14. октобра у Великој Сали Комбанк Дворане од 20 часова. Остварење српске редитељке забележило је енормне успехе у Грчкој, где већ пет недеља држи прво место гледаности, док га је погледало преко 300.000 гледалаца. Главне улоге у филму носе грчки глумац Арис Серветалис, амерички суперстар Мики Рурк, као и руски глумац, домаћој публици познат из филма „Лед“ Александар Саша Петров. Живот Светог Нектарија Егинског (Арис Серваталис) из Грчке био је праћен прогонима и гоњењем. Свештеник обичног народа, његова понизност иритирала је одређени круг свештенства, а његова преданост додатно побуђивала њихове сумње и клевете. Упкос томе што је лишен цркве и прогнан из Египта и парохијана који су га волели, Нектарије се препустио томе да његова вера у Бога буде најбоља одбрана. Интернационална глумачка постава, као и продукција филма допринели су томе да „Божији човек“ не буде схваћен искључиво као црквени филм, већ прича о доброчинству, вери, истинској доброти и надању. Остварење је рађено на енглеском језику што због глумаца, што због тога што је у питању једна универзална прича, без обзира на верску припадност, напомиње ауторка Јелена Поповић. „Арис Серваталис је одличан глумац и имала сам срећу да радим са њим јер је он човек такође посвећен вери, самим тим има ту неку ауру која на први поглед одаје утисак да он може да буде Свети Нектарије Егински“, додаје редитељка. Биографска драма је приказивана на бројним фестивалима широм света и освајала награде, најновија је Гран при награда у италијанском граду Тренту на Филмском фестивалу. Након свечане премијере 14. октобра у Комбанк Дворани, филм „Божији човек“ биће на редовном биоскопском репертоару у биоскопима широм Србије. За више информација о картама за премијеру филма можете позвати број телефона Комбанк дворане: 011 42 50 100. Прес служба Манастир Света Жича http://zica.org.rs/
  18. "Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону" Пише: О. Дарко Ристов Ђого Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени. Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар. Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао. Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца. И шта да промијеним? Шта није ваљало? Од тада се много шта промијенило. Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести. Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи. И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу. Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад. Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас. Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује. Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се. У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону. И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ. Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек. Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа. https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/ View full Странице
  19. Пише: О. Дарко Ристов Ђого Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени. Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар. Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао. Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца. И шта да промијеним? Шта није ваљало? Од тада се много шта промијенило. Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести. Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи. И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу. Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад. Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас. Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује. Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се. У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону. И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ. Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек. Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа. https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/
  20. Да ли треба да размишљам да покренем свој подкаст? Подкасте покрећу они који имају шта да кажу или који желе да чују неки садржај каквог нема. У првом случају, ти људи су аутори који воде, у другом су у питању аутори који уређују али је акценат пре свега на гостима и ономе што они имају да кажу. Од подкаста се (за српско тржиште) сигурно нећете обогатити, барем не брзо, уколико немате већ велику публику која вас прати, али као што је некада био случај са писањем блогова, тако је и данас са подкастима или Youtube каналима. Размислите само о томе који вама формат више одговара, и који је најбољи за вашу публику. Уколико вас интересује више на ову тему, 1. октобра одржаћемо бесплатан вебинар за све заинтересоване у коме ћемо више причати о томе како да покренете подкаст. Ако желите да вас подсетимо на то, пријавите се на нашу мејлинг листу, а уколико имате конкретно питање, можете га поставити на линку. https://www.domen.rs/кратак-водич-кроз-феномен-подкаста-за-неупућене-предузетнике?utm_source=Facebook%2FInstagram&utm_medium=cpc&utm_campaign=Vodič+kroz+fenomen+podkasta&fbclid=IwAR0Yv6Abbxe47RvjB56o3Q7BjQpMz2w7-Wr1T63IjqHHbaMxV2ZPASQWuZI
  21. Како се подкасти финансирају? Два основна принципа су – кроз донације и добровољну претплату и кроз спонзорске договоре. У првом случају слушаоци који желе могу једнократно или у форми месечне преплате подржати своје омиљене ауторе кроз платофме попут Patreon-а или уз помоћ Paypal-a, а у другом, аутори који су интересантни спонзорима могу да добију прилику да промовишу одређене производе или услуге својој публици и за то буду плаћени. Ипак, треба рећи и то да је за оне који почињу, највећи бенефит обично тај што добијају простор да покажу шта знају, колико су добри и прилику да се представе већој публици као и да кроз гостовања упознају неке људе који су им колеге или узори. На тај начин, иако директно неће профитирати, индиректно ће направити велики резултат када је лично брендирање и препознатљивост у питању.
  22. Од чега да кренем да слушам? Моја препорука би била увек да кренете од нечега или некога ко вам је познат. Било да је то неко од аутора или од гостију, али свакако најбоље је да кренете да откривате ново поље из тачке која вам је позната и у којој се осећате комотно. Управо због тога волим често да кажем колико је велика улога Галеба Никачевића у локалној подкаст култури јер осим што је најслушанији аутор, свакако је подкасте приближио највећем броју нових људи и свима нама осталима који стварамо на том простору, помогао да дођемо до публике. Шта могу да сазнам и научим у подкастима? Тешко је дати одговор на ово питање, али замислите да имате прилику да прислушкујете разговор неких изузетно занимљивих људи који се баве нечим што и ви волите или вам је професија. Имате приступ у њихов готово лични простор. Немате могућност да питате у реалном времену, али можете да их упознате, као и начин како размишљају, да сазнате много о њиховом животном путу и одлукама. За разлику од писаних интервјуа који често пролазе и ревизије и где је простор ограничен, ово врло често буде нецензурисан и сиров материјал у коме се често крије благо. Као када гледате добре документарце. Некада можда нешто научите, али свакако стекнете ширину и остане вам доста тема за размишљање.
  23. Какве врсте подкаста постоје? Постоји их мноштво, али најчешће је у питању разговор или интервју. Постоје подкасти у којима аутор држи монолог, али и они у којима интервјуише госте, или у којима више људи прича на неку тему. Постоји и нешто што бисмо најближе одредили као нови живот радијских драма. Сваки аутор у суштини има слободу да формат прилагоди себи и нема крутих правила и ограничења, осим препоруке да звук буде јасан и чист, јер је у супротном напорно за слушаоце. Којим областима се подкасти најчешће баве? Свим оним које људи воле и којима се баве било као професијом или у слободно време. Скоро сви подкасти на српском језику (а има их око 200) налазе се излистани на Podcast.rs платформи. Ако загребете мало по локалном тржишту, видећете да су доминантне теме спорт, забава, актуелности, пословање (предузетништво), ИТ, поп култура, lifestyle и друго. На глобалу је избор далеко већи, и глобално постоји преко 2 милиона подкаста, али најпопуларније теме су сличне. Зашто људи гледају подкасте? Зато што су се одвикли од слушања аудио садржаја који нису музика и зато што су стално на Youtube-у. Заправо, многи не гледају, већ је то позадински процес током рада, али у неком прозору њиховог web browser-a се врти видео садржај, јер је то уобичајна пракса последњих неколико година, а тешко је одвићи се или променити навике.
×
×
  • Креирај ново...