Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    44362
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    200

Последњи трофеј

JESSY је имао/ла садржај са највише реакција!

О JESSY

  • Ранг
    удата

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Скорашњи посетиоци профила

89307 посетилаца
  1. Живети у огорчености Непромењиву неправду треба прихвати као животну чињеницу, не треба је заборавити, али јој треба одузети важност, а тиме и моћ да нагриза нашу душу и тело Људе ништа не боли толико као неправда за коју су уверени да им је нанета. Прве реакције су љутња и увређеност, који током времена прелазе у осећање огорчености. Оно настаје као посебна врста веома непријатног расположења особе која сматра да јој је нека друга особа, група људи, институција или нека друга сила која је јача од ње нанела неправду о неком питању које је њој веома важно. Често људи, који не разликују правду од права, показују огорченост неким судским одлукама које сматрају дубоко неправедним. Огорченост се може појавити у разноврсним међуљудским ситуацијама. Разликујемо ону тренутну, акутну огорченост коју неко превазиђе после извесног времена, и ону хроничну огорченост која мучи особу дуго времена, често годинама па и деценијама. Двоструке жртве Када људи доживе неправду на коју не могу или не желе утицати, тада се осећају немоћно што још више појачава осећање огорчености. Некада ситуације понављајуће неправде, било у детињству било у одраслом добу, могу навести особу да закључи да је већина људи покварена, неправедна, егоистична, као и да је цела заједница покварена и корумпирана. У ретким ситуацијама огорченост може бити толико трауматична за особу да промени њен поглед на свет, првенствено на друге људе, то јест на „људску природу”. Хронична огорченост има негативне последице на огорчену особу. Како не могу да прихвате неправду или „неправду” која им је нанета, стално размишљају о ситуацији због које су огорчени у неуспешном покушају да ову ситуацију „сваре” и забораве. Ова преокупација датим мисаоним током доводи до нервозе, повишене спремности да се реагује љутњом на безначајне поводе, губитком смисла, депресијом и повлачењем од других. Некада људи своју огорченост утапају у алкохол или дроге. Хронична огорченост сигурно није добра ни за телесно здравље, првенствено срце и кардиоваскуларни систем у целини. Све то чини да огорчени људи постају двоструке жртве, прво саме неправде, а затим и своје огорчености која им уништава квалитет живота. Оно што поред неправде највише боли огорчене јесте доживљај немоћи – да се неправди не могу супротставити. Из тог разлога огорчени често имају осветничке фантазије обојене мржњом према особи или институцији коју окривљују за неправду. Некада из овог стања свести могу произаћи насилни и деструктивни поступци. Огорчени људи често „хране” своју огорченост новим „доказима” који потврђују њихово уверење о неправичности света. У извештавању масовних медија и у социјалним мрежама налазе изнова и изнова нове ситуације које доказују исправност њиховог става. Тако огорченост расте до размера које преокупирају особу, фиксирају је за неправде и уништавају њено интересовање за друге аспекте живота. Сусрет са неправдом Велики број људи научи током детињства из бајки и других прича да су љубав и правда најснажније космичке силе, и да увек „на крају правда увек побеђује”. Док то важи за свет бајки, у стварном свету постоји велики број неправди. Често је први сусрет са неправдом у основној школи, где од родитеља зависи како ће детету протумачити да постоје неправде пред којима смо немоћни. Свакако да се треба борити за правду, али те битке треба паметно бирати. Један од начина да се изађе из огорчености јесте да се непромењива неправда прихвати као животна чињеница. Такву неправду не треба заборавити, али јој треба одузети важност, а тиме и моћ да нагриза нашу душу и наше тело. Прошлост се не може променити, али се из сваког негативног догађаја може нешто научити како би га избегли у будућности. Оно што може помоћи јесте да се особа „одвоји” од своје огорчености, да је преиспита и сагледа на које све начине јој смањује квалитет живота. Уместо да се особа фокусира на оно што није у стању да промени, на то какав би свет требало да буде, корисније је да се фокусира на оно што може да промени и да себи омогући боља искуства са људима и светом. Зато што се људи дистанцирају од огорчених и џангризавих излаз није у томе да се захтева поштовање од других, већ да се другима пружа поштовање и уважавање. Када особа напусти улогу огорчене жртве одређене неправде и уђе у позицију самопоштовања и поштовања других, живот постаје лепши. http://www.politika.rs/scc/clanak/433496/Магазин/Живети-у-огорчености
  2. Ljudima se nameću loši primeri nesrećnih ljudi za obrazac Kako god bilo, u naše dane – bilo to javno ili tajno, svjesno ili nesvjesno – ljudima se nameću loši primjeri nesrećnih ljudi za obrazac, za uzor, na šta mi odgovaramo ćutanjem i bježanjem. Drugim riječima, mi nismo spremni na žrtvu bez koje nijedno dobro nije moguće. Nije li sve to možda znak naše sveopšte slabosti i nemoći naspram zahuktale i samouvjerene gluposti, koja gazi sve pred sobom, ničega se ne stideći, jer ona je uvijek u pravu!? Tek skoro sam naučio da je glupost možda opasnija po društvo i od samog zla budući da zlo dođe i prođe, bude i nestane. Zlu se možemo suprotstavljati, možemo ga razobličiti, pokazati drugima da se radi o zlu i možda već tada ima nade da mu neko hrabar stane na put. Međutim, glupost ne trpi savjeta, a pritom je njen nosilac preispunjen sobom i samo(za)dovoljan, spreman je uvijek i svagda za napad. On je gotov unedogled ponavljati iste fraze, krilatice i parole. On zasigurno nije filosof koji razabira šta je dobro, a šta zlo; on (posta)je mjerilo svemu, te glavni kritičar svega i svačega. Po riječima teologa Ditriha Bonhefera, glupost nije defekt intelekta nego defekt ljudskosti, jer nesumnjivo je da mnogi ljudi koji su obremenjeni glupošću imaju vrlo razvijen intelekt. O toj pojavi razmišljao je i veliki Andrić, došavši do sljedećeg zaključka: „Postoji takav tip nesrećnog čovjeka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je po nečem pozvan da se bavi javnim poslovima, da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno, a u stvari on se bavi samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama, i ničim više i ničim drugim. U krug tih svojih poslova on uvlači sve: ideje, pokrete, ustanove, javne ljude i skromne neznance. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče, on niže grešku na grešku i glupost na glupost. Ali, ubeđen i uporan, on to ne primećuje. Svaki korak mu je pogrešan, jer ide u naopakom pravcu. I na štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe” (iz knjige Znakovi pored puta). „Istina to sam ja“ O ovoj temi je pisano još u Starom zavjetu u kojem se na jednom mjestu navodi da ako dobrome damo savjet, poslušaće nas, a da zlome ništa ne treba kazivati, jer će nas zamrziti (Priče Solomonove 9.1–11). Ako želimo izbjeći pogrešku na koju nas upozorava premudri Solomon, trebalo bi da težimo strahu Božijem kao početku mudrosti (Ps. 110). Drugim riječima, budući odgovorni pred Bogom, pronalazićemo put koji vodi nadilaženju gluposti. Iz svega pomenutog nameće se pitanje kako zapravo treba da se ophodimo sa ovako ubijeđenima i upornima ljudima? Uvjeren sam da sa svakim čovjekom, pa i sa onim koji posjeduje navedeni defekt, treba postupati krajnje blago, s ljubavlju, jer jedino su ljubav i pažnja nadrazumne i dotiču nas u srž bića. Međutim, ljubav podrazumijeva ozbiljnu žrtvu, ispunjenu milošću Božijom, te kao takva treba da bude oslobađajuća za one o kojima je riječ. Ako pak niste spremni na takav podvig, onda se od navedene pošasti uklanjajte. Uklanjajte se na sve moguće načine i prije svega se trudite da izbjegnete bilo kakvu komunikaciju sa takvim ljudima, jer oni će je na neki volšeban način zaođenuti svojom nepokolebljivom glupošću, koja sve zna i na sve ima odgovor. Takvi su prenebregnuli onu čuvenu jevanđeosku tvrdnju koja kaže da je jedino Bog Istina, jer oni za sebe misle i govore: „Istina to sam ja“. Prema tome, ako naša ljubav ne zacijeli taj ličnosni defekt, onda se treba kloniti ljudi koji ga posjeduju. U vezi s tim uvjeren sam da trbuh i kruh nisu glavni razlozi egzodusa pametnih. Glavni razlog su svjesni i podsvjesni strahovi od ovako nedobronamjernih ljudi i uklanjanje od njihove gluposti. Neko se može zapitati zašto odlaziti negđe drugo, zar ne bi bilo dovoljno uklanjati se od takvih ljudi ovđe i sada? Nažalost, problem proizilazi iz toga što se takvi ljudi neće kloniti vas, neće vas ostaviti na miru. Budući da postoje krajevi u kojima je uvriježeno shvatanje da glupost treba ignorisati i ne davati joj snage tako što će joj se pridavati bilo kakav značaj – mnogi se sklanjaju u takve krajeve, gđe su postignute norme koje glupost ne hrane, ne brane i ne daju joj da đeluje. Interesantno je da, bježeći od gluposti, bježe svi oni koji su iole pametniji, bez obzira na boju kože, vjeru ili naciju, iako se na taj način neki od njih zauvijek rastaju od kućnog praga, od zavičaja i prostora sopstvenog jezika i predanja. Međutim, u tom opštem pokretu uz pametne nerijetko pođu i neki od onih o kojima pričamo, te se tako nađu unutar društva u kome niko ne obraća pažnju na njihovu glupost. Ova činjenica dovodi do dubokih unutrašnjih potresa u njihovom biću te, kao posljedicu toga, oni počinju pucati na ljude i gaziti ih. Takvom tragičnom ishodu danas smo često svjedoci, makar putem sredstava informisanja. Svakako nije isključeno ni to da se u novom okruženju udruže sa svojim istomišljenicima kojih sigurno nigđe ne manjka. Iz svega ovoga vidimo da ni napredniji svijet za ovakve slučajeve nema rješenje, jer je očigledno da su oni koji su zarobljeni glupošću dobili prednost te iz dana u dan ovladavaju novim prostorima. Samo po sebi nameće se pitanje ko im je to dopustio i zašto? Strahujem da su oni u dosluhu sa onima koji imaju moć da im to dopuste. Time je, umjesto straha Božijeg kao početka mudrosti, zavladao strah od ljudi kao početak gluposti. Promišljanje o ovoj temi podsjeti me, između ostalog, i na jednu priču koju sam davno čuo, a tiče se dečanskog igumana Justina i onih već davnih vremena, sedamdesetih godina prošloga vijeka. Naime, jednom je jedan mladić, koji je kao siroče odrastao u Visokim Dečanima, upitao starca igumana zašto se u manastiru ne obnavlja monaštvo i ne dolaze novi ljudi, a čak ako neko i dođe, brzo se ispostavi da je tvrdoglav i da nije baš čiste pameti. Naravno da je bilo i drugih uzroka tome, ali je iguman tada kroz šalu naveo mladiću ovaj razlog: „Pa znaš, sinko, nema novih ljudi, jer ko god je pametan otišao je u Njemačku da radi”. Šala je, kao što znamo, uvijek ljekovita, ali često bolno pogađa u samu srž problema. Šta je lijek? A sada šalu na stranu: šta je za mene kao hrišćanina krucijalno u svemu ovome? Gde je tu Bog i zašto on to dopušta? Mudri pjesnik bi rekao: „Bog kao Bog, ćuti i gleda”. Možda neki misle da bi on kao Bog trebalo nešto da uradi. Ali mi zaboravljamo da je On uradio, pokazao nam je put živeći među nama. Isus je na glupost prvosveštinika i Pilata odgovarao ćutanjem. Poučavao je samo one koji su htjeli čuti njegovu riječ i nije se suprotstavljao gluposti silom. Molio se Ocu za one koji su ga pljuvali i raspinjali, te je tako promijenio svijet i svjesnom žrtvom otvorio vrata novom vremenu. Ali mi smo – prvi ja među vama – to Njegovo poučavanje zaboravili. Svi bismo mi zapravo mogli mnogo naučiti iz Hristovog odnosa prema drugim ljudima, jer zaista ima bezbroj divnih primjera kao, recimo, onaj kad Hristos piše po pijesku pitajući one koji su držali kamenje u rukama s namjerom da ubiju ženu grešnicu: „Ko je od vas bez grijeha, neka prvi baci kamen”. Iako je među njima nesumnjivo bilo i zlih ljudi, uvjeravam vas da nije bilo nijednog glupog čovjeka, budući da su, dobro razmislivši, od svoje nakane svi odustali. Hristos je glupost kao i druge ljudske slabosti liječio blagim oblogama, a savremeni svijet misli da je to moguće civilizacijskim dostignućima i zakonima. Meni se pak čini da je potrebno upotrijebiti i jedan i drugi lijek, ali mi kao da smo, nažalost, izgubili korak s vremenom i ne đelujemo ni u jednom pravcu konkretno. Čak mi se čini da se pojedinci raduju što ljudske slabosti oko nas cvjetaju i množe se. S druge strane, svjedoci smo i toga da su neki proglasili naše slabosti i nemoći za primjer dobre pobožnosti. Tim povodom trebalo bi da se zapitamo da li bi Hristos liječio slabe i iscjeljivao bolesne da su te slabosti bile same po sebi dobre i benigne? Kako god bilo, u naše dane – bilo to javno ili tajno, svjesno ili nesvjesno – ljudima se nameću loši primjeri nesrećnih ljudi za obrazac, za uzor, na šta mi odgovaramo ćutanjem i bježanjem. Drugim riječima, mi nismo spremni na žrtvu bez koje nijedno dobro nije moguće. Nije li sve to možda znak naše sveopšte slabosti i nemoći naspram zahuktale i samouvjerene gluposti, koja gazi sve pred sobom, ničega se ne stideći, jer ona je uvijek u pravu!?
  3. Шта ми је то требало? Игуман Нектарије (Морозов) Човек греши „по инерцији“, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је „мало притиснуо“ и он му се препустио. То је свети апостол Павле лепо препознао и изразио речима да добро које желимо не чинимо, већ зло које не желимо – њега чинимо! Уз то скоро увек иде и питање – шта нам је то требало?! Када се човеку догоди да згреши – а, на жалост, дешава се често – заједно са осталим горким мислима долази и ова: Зашто? Шта ми је све то требало? И, вероватно је управо она јака и корисна као својеврсна вакцина против наредних грехова. Јер, истина, врло често не грешимо само због неког заиста озбиљног, ватреног искушења. Не грешимо због тога што нас је нешто незадрживо вукло ка овом греху јер ни издалека није увек тако. Чак не грешимо ни зато што смо нешто заиста много желели. Већ, једноставно, ни због чега. Долази осећање покајања због учињеног, душа се мучи, боли, осећа да се сама отуђила од Бога. Туга притиска срце, нека нејасна, али врло приметна брига, изгубљеност у садашњости, несигурност у будућност, страх. Ниједна радост више није радост јер је затрована унутрашњом горчином, осећајем који остаје после греха. Једном речју, то је стање уобичајено после пада – више или мање тешко. И, ето, зна човек зашто му је лоше, зна и то да постоји излаз из још једне у низу криза, али да ће морати да се помучи и пострада, да од Господа понесе ову или ону “епитимију”. Међутим, зашто је осудио себе на то, због чега је одлучио да се удаљи од Оца, Који га воли, у далеку земљу? Овде углавном нема јасног одговора. Кад неко склапа посао, а живи у несавршеном, поквареном и лукавом свету, обавезно се стара о томе да не буде преварен и намагарчен. И, зато све унапред проверава: да ли му се, рецимо, нуди добра роба, да ли су повољни услови, да ли се од њега не тражи да плати превисоку цену? И, ако се човек не превари, касније се радује, а ако буде преварен, секира се и љути. Али, зато из ове ситуације извлачи искуство и убудуће бива пажљивији, обазривији, боље вага свако ЗА и ПРОТИВ. Тако бива у “обичном” животу, тамо где су све вредности, стицања и губици искључиво материјални – и где се може и рукама опипати и измерити и пробати на укус. А, у духовном? А, у духовном, код нас све често бива неозбиљно, немарно, тако да оправдавамо речи Господа: Синови су овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају (Лк. 16, 18). Јер, сваки пут видимо да цена не одговара роби. И, не само да је краткотрајна “радост” греха пролазна и ташта. Понекад нема никакве вредности. Човек греши “по инерцији”, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је “мало притиснуо” и он му се препустио. Осетио је: требало би инсистирати на своме, мало се борити, потрудити. И, обузела га је таква туга, таква чамотиња га је напала да је радије одлучио да се преда без икакве борбе и без икаквог труда. Коме ово није познато? И, да смо стекли – ништа нисмо стекли. А, изгубили смо мир са Богом, спокој савести, унутрашњу целовитост, која се тако тешко поново стиче. Или, оно што је личило на целовитост, што смо имали. Ово је, укратко речено, она цена која се увек мора платити у таквим пословима. Зато себи касније и постављамо увек исто питање, у некој тешкој недоумици: И, шта ми је све то требало? Иако је одговор већ одавно спреман: Ни-због-чега! Једноставно, ово питање је закаснело и зато, премда од њега и постоји нека корист, то није она која нам је потребна. Требало је раније то да се упитамо, да не узнемиравамо своју душу, да не дозволимо срцу да заспи сном лењости. Да, то је важно – веома важно – да човек уме да пита себе на време, са свом строгошћу, и да одговори себи и својој савести, без лукавства и малодушности. И, још – да прикупи храброст и одлучност да поступи у складу са овим одговором. http://www.carsa.rs/sta-mi-je-trebalo/
  4. ОД ТРАЖЕЊА ДО МОЛИТВЕ – КАКО СЕ ОДНОСИМО ПРЕМА СВЕЦИМА Игуман Нектарије (Морозов) Где је дугме које треба да притиснем? Вероватно се сваки свештеник и помагач у цркви, много чешће него што би желели, сусрећу с питањима верника ком свецу треба приложити свећу, како би решили неки одређен животни проблем. Још више брига задаје чињеница да та питања не постављају само они који о хришћанском животу скоро ништа не знају, већ и они који редовно посећују цркву. Недостатак неопходног поимања како се успоставља однос овоземаљске Цркве и небеске Цркве, неизбежно се одражава на црквени живот човека, стога сматрам да је важно попричати о томе. Морамо да схватимо да мољење одређеном свецу за исцељење искључиво болести очију, а другом за добар принос краставаца, није просто обичај који датира из паганизма. То је појава која у некој мери проистиче из особености савременог живота.Ми се све више навикавамо на то да до резултата у многим животним ситуацијама можемо доћи једноставним притиском на дугме, при чему нам на основном корисничком нивоу знања није ни потребно да знамо како функционише читав процес. И нешто слично у данашње време можемо опазити у Цркви: човек улази у цркву и у његовим очима је видно питање – «А где је овде дугме?». И он почиње буквално да јурца по храму у потрази за скупом дејстава које треба да испуни, како би на крају дошао до жељеног резултата. Разуме се да у овом имају удела и молитвеници у којима издавачи, вођени комерцијалним интересима и надајући се што већој продаји, приписују сваком свецу неку уску «специјализацију». Човек уопште не сумња да је то и став Цркве, када у једном таквом зборнику покрај имена одређеног угодника Божијег прочита назив своје болести или невоље. Несумњиво је да имамо неки оправдани разлог да се молимо овом или оном свецу у конкретној нужди, јер је то повезано са помоћи коју нам је тај светац раније пружао, са његовим житијем, с људима којима је он помагао и са чудесима која су уследила после његовог упокојења. Али и у том случају, наше молитве свецима треба да се заснивају на комуникацији међу двума личностима, а не на томе шта ми за себе можемо добити од њих. Јер сваки угодник Божији је пре свега човек, који је некада живео на земљи и наставља да живи на Небесима, не престајући да буде личност. Нама је јасно да би било лицемерно, ако бисмо са сваким кога сретнемо у овоземаљском животу комуницирали искључиво из жеље да од тог човека добијемо неку помоћ, али нам из неког разлога у односу према свецима таква мисао не пада на памет. А било би сасвим природно када би наше упознавање са светитељима, мученицима, преподобнима, праведницима, Христа ради јуродивима текло на исти начин, као и када упознајемо обичне људи с којима се зближавамо – удубљујемо се у њихово житије, и као да улазимо у њихов живот, а они у наш.Тада се рађа уважавање, тада долазимо до истинског поштовања, тада исказујемо несебичност. И тада из свега тога, у нашем односу са свецем, може проистећи то што ће заиста на боље изменити наш живот. Упознавање са свецем долази кроз молитву У свему томе треба обратити пажњу на једну ствар: не доноси свако житије свеца до нас све живе детаље, који нам откривају његове поступке и особености његове личности. А има и угодника Божијих о којима скоро ништа није познато. Човек жели да ближе упозна свог небесног покровитеља, а о њему у зборнику житија светих стоји свега један пасус. Испада да многа имена у прологу треба таква и да остану за нас, условно говорећи, да буду само имена? Мислим да у сваком случају треба да се потрудимо да изађемо из оквира односа са свецем, који се своди на прост скуп чињеница. Можда ће то звучати чудно, али можемо упознати свеца и непосредно кроз молитву њему.Због тога што се наша молитва на завршава на томе да проговоримо пар речи и одемо – у нашем срцу ничу осећања и то изазива одзив светаца којима се обраћамо и који у Духу Светом виде сав наш овоземаљски живот. А из тога се и код нас већ рађа неки конкретан однос са свецем. Ниче узајамност и та узајамност је потпуно реална, зато што је блискост са светима пуно већа од блискости са људима, којима се можемо обраћати директно. Ми не знамо како тачно свеци виде помисли и животе свих људи, али то је истина, без сваке сумње. Преподобни Пајсије Светогорац у једној од својих књига описује следећу сцену: једном приликом је, по свом обичају, читао јутарње молитве и када је дошао до дела где треба да спомене оне свеце, који се тог дана славе, сетио се да нема црквени календар при руци. У то време се селио из једне келије у другу и књиге су му биле спаковане, тако да није могао да дође до календара. Засигурно га је то веома ражалостило и у том тренутку му се јавио неки предивни човек и рекао: «Оче ја сам тај и тај светац, данас је мој дан». Наравно, ми не треба да рачунамо да ће исто то догодити и у нашем животу, јер би нам тако нешто највероватније нанело много више духовне штете, него користи. Но, невидљиве нити међу нама и свецима протежу се управо на тај начин: ми о њима стално мислимо, обраћамо им се, надамо се њиховом заступништву, и они такође мисле о нама, виде нас и одједанпут нам притичу у помоћ. Узгред, не правимо увек ми сами први корак у пријатељству са светима. Све је као и у обичној комуникацији: не чинимо искључиво ми први корак, већ и неко други може то учинити. А како такав корак може да учини светац? Да бисмо то разумели довољно је да се присетимо чуда, која су се дешавала после кончине Светитеља Николаја Чудотворца, или, на пример, Светитеља Нектарија Егинског. Знамо да је Светитељ Нектарије на чудесан начин познат и поштован широм Канаде и Северне Америке, иако је цео свој живот провео у Грчкој. Све је врло просто и објашњиво: он се више пута јављао православним хришћанима, даровао им олакшање у њиховим тешким животним околностима, а потом су на неки начин долазили до иконе овог свеца, и препознавали га.А даље се то поштовање преносило на њихове ближње, познанике и целу хришћанску заједницу. Отприлике исто може бити речено и о посебном поштовању према Светом Николи у свим руским земљама: он никада није имао контакт са Руском Црквом и руским народом и могао је да остане скоро непознат за нас, када не би било његове збиља необичне љубави и безбројних случајева помоћи нашим људима. И тачно тако, како се милост и љубав светих излива на целе државе и народе, она се може излити и на конкретног човека. И наравно не треба да смо у чуду од тога, и не треба, обрнуто, тражити у томе неки смисао који би нас испунио гордошћу – једноставно треба са свом узајамном љубављу и благодарношћу да одговоримо на тај корак. Помолити или замолити? Једанпут сам са парохијанкама отишао на ходочасничко путовање по московским светињама: посетили смо Блажену Матрону, били смо у Хоткову, у Тројице-Сергијевој лаври, у Гетсиманском скиту. И без обзира на све те дивоте, није могла да ме не погоди једна неподударност: у реду за поклоњење моштима Блажене Матроне била је огромна количина људи (морали смо да чекамо неколико сати), а моштима Преподобног Сергија смо се поклонили за 15 минута. Волим и поштујем Блажену Матрону, али да ли она више значи нашој Цркви, од игумана целе Русије? Због чега онда толико интересовање? Изгледа ми да на то питање може бити само један одговор: Блажену Матрону посећују како би за нешто «замолили», а Преподобног Сергија да би се помолили. Из нашег црквеног живота, у све већој мери, нестаје непрестана молитва пред светима – без користољубља, без нужде, без жеље да истог трена решимо неки проблем. Људи носе до кивота све своје муке, и мало ко усред тога налази времена да се порадује сусрету са угодником Божијим. А та радост је јако важна, без ње нема правог односа. Преподобни Исак Сирин каже да молитва треба да одговора животу човека који је изговара. Тојест, када имамо неку преку потребу, када нас нешто мучи, не смемо то да носимо «мимо» Бога, треба Њему да се обратимо и да се молимо за олакшање.Али морамо да имамо на уму да од свега тога постоји нешто више – жеља за насушном милошћу Божијом и за испуњењем Његове воље. И постоји молитва «Господи помилуј!», која обухвата апсолутно све. А како ће Господ пожелети да нам конкретно покаже Своју милост, Своју љубав, више није важно, јер човек осећа присуство Бога и поверење према Њему. С таквим устремљењем и у таквом стању духа потребно је да се молимо и светима. Обавезно барем понекад. И тада ће они одиста постати наша велика браћа, како је то рекао Свештеноисповедник Атанасије (Сахаров). http://www.carsa.rs/od-trazenja-molitve-kako-se-odnosimo-prema-svecima/
  5. ЛЕЧЕЊЕ ИЛИ МОЛИТВА? Болест долази или изненада, или са симптомима који се јављају постепено. Оболети могу и деца и одрасли. Нико не може да избегне болест, од прехладе до (страшно је и да замислимо) рака; од изнемоглости до коморе за реанимацију. Ово јесте страшна реалност у садашњем свету. Свако се у току свог живота сусреће са болешћу, али, хришћанин мора да се определи како треба да се понаша? Да ли да се лечи, или да се моли? Где да тражи извор исцељења – од Бога, или од доктора? И, да ли нам ј исцељење уопште потребно? Да ли је, можда, боље да трпимо патње, па да се тако припремамо за Вечни Живот? Искуство лечења нам је познато још из ранобиблијских времена (Постање 50, 2). Још у ранохришћанском добу Свети Јован Златоуст нас позива да се обраћамо лекарима, а не шарлатанима (Јован Златоуст, 13. Реч о болести и лекарима). Дакле, да ли је неопходно да се обраћамо лекарима? Да, ако у томе видимо дар Божији, онда је грех да се из људских руку не прима помоћ Божија. Сетимо се старе приче о човеку који је доживео бродолом, али, ипак је одбио помоћ спасилаца. А када се утопио, Господ му рече: «Зар ти нисам послао чамац? Тако и овде, Господ нам шаље помоћ преко лекара, који су специјално обучени за лечење људи. Наше одбијање да се лечимо у датој ситуацији – јесте одбијање Божије помоћи. Тражећи чуда тамо где су довољне људске могућности – јесте недостатак смирења и тежња ка искључивости, односно – г о р д о с т и. Ипак, понекад није крива гордост, већ – обмана. Навешћу два примера и свог живота. Једна дивна, духовно снажна монахиња разболела се од рака. Прво што је урадила, обратила се свом духовнику, веома познатом и поштованом старцу – свештенику. Она је чула ове речи: «Лекарима не треба да идеш. Ја ћу те излечити». Матушка се строго држала речи свог духовника, недељама није ништа јела, читала је велико молитвено правило и свакодневно се помазивала светим уљем од чудотворних икона. И… умрла је од те тешке болести. Да ли су лекари могли да јој помогну, не знам, али тужно је искуство и разочарење свих, који су видели колико је та монахиња веровала у свог духовника, и, њену трагичну судбину. Да није чула обећање да ће бити исцељена, да су те духовне методе борбе са болешћу биле удружене са медицинским лечењем, несрећа се не би догодила. Није добро што је код неких разочарење у «старца» довело до разочарења у Православље. Наравно, култ личности «стараца» јесте трагична појава у Цркви, али за многе је то озбиљно искуство у вери – може да се разочара у исправнст духовног стања човека, једнако искусног у молитвеној и у аскетској пракси. Нема смисла наводити име тог свештеника, али, на жалост, овакв пример није усамљен. О другом случају не само да сам све до ситница чуо, већ сам до ситница и видео шта се догодило. Новорођенче се родило са страшном килом. Да ли су лекари могли да га спасе, тешко је одговорити на ово питање. Али, родитељи одбијају лечење, и из Москве путују у Ивановску област у Кузњецово (где је касније баш ту основана секта новосимоноваца, чијег су вођу, схимонаха Симона (Ширјајева) са свима, који су били са њим, морали да удаље из Казанског манастира). Схимонах Симон је убедио младе родитеље да ће он дете да излечи. Када је девојчица умрла, назвали су је мученицом и покушали да створе култ око њеног гроба. На срећу, архијерејске власти су врло брзо ту квазисветост прекинуле. Из наведеног можемо да закључимо да покушаји «да се измоли чудо» тамо, где је за побољшање здравственог стања потпуно довољна природна помоћ – неоправдани су, исто као и ослањање на сопствену искључивост или пак поклањање поверења било ком човеку, за кога нам се учини да је директан носилац Божије воље. И једно, и друго је веома опасно. На том путу су неизбежна разочарења и добоки духовни падови. Али, хришћански живот је сам по себи чудо. Господ се невидљиво стара за свакога од нас, и веома је важно, када се обраћамо лекару, или, једноставно, када узимамо таблету против главобоље, да смо свесни, да је управо Бог исцелитељ наших душа и тела. Ми смо живи не толико због пречудесног видљивог учешћа Живога Бога, колико због Његовог старања о нама, Чије благодати, ми лично, нисмо увек свесни. Зато, не одбијајући обично лечење, важно је да схватимо, да се сваког минута, чак сваког секунда Господ стара о нашем животу, усмеравајући га на пут, који нас води ка спасењу. На том путу су неизбежне патње, болести и страдања, зато што се тиме исцељује наша душа. Али, ми не знамо вољу Божију, зато је много важно да не одбијамо помоћ, нити руку која нам се пружа, дакле, лекове, лекаре и болнице… Међутим, и тада морамо да будемо свесни да, и поред тога, увек имао једног јединог истинитог Лекара – Господа Бога, «Лекара душа и тела наших». Драга браћо и сестре, желим вам добро здравље! ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ЈЕФАНОВ http://bskm.rs/2014/02/lecenje-ili-molitva/
  6. Сигуран начин да се не греши Човек често има прилике да чује да грех понекад није толико преступ, да није толико извршење зле намере, колико је грешка… И понекад у доброј мери заиста јесте тако. Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо, имамо чврсту намеру да не понављавмо своја ранија сагрешења. Али, околности се стичу тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо… Зашто? Овде се, вероватно, увек може говорити о читавом низу комплекса узрока. И о греховним навикама, које се лако стичу, али се тешко искорењују. И о слабој вољи, недостатку одлучности да се човек супротставља својим страстима «чак до крви». И о маловерју, које нас лишава Божије помоћи онда кад нам је она најпотребнија. И о покварености наше природе, о људима заједничкој склоности ка греху. Међутим, постоји још један разлог који се помало издваја и који је «најодговорнији» за грех као за грешку. Он се подразумева сам по себи, тако је уобичајен, да је чак некако незгодно и говорити о њему… А не можемо и да не говоримо: пречесто се спотичемо управо о то, а не о нешто друго. Овај разлог је одсуство веома потребне навике: прво треба размислити, па тек онда делати. Недвосмислено и са свом сигурношћу могу да кажем: кад бисмо увек прво размишљали, а тек после предузимали ово или оно, огроман део наших сагрешења не би био ни учињен. Ово се, пре свега, тиче „несвесних грехова“. Пре неки дан сам разговарао с једним човеком и он ми је испричао нешто о једном драматичном догађају: – Отишли смо, – каже, на реку зими, – а испод другарице се провалио лед и она је почела да тоне. Мислим: треба да трчим до ње, али шта ако заједно пропаднемо под лед? Хвала Богу, пре него што сам било шта морао да учиним сама се извукла. А да није, шта би било? И како уопште човек да се понаша у таквој ситауцији, како да савлада себе? – Како да савлада себе, – одговарам, – је безусловно тешко питање, али ми се чини да пре свега треба поставити друго питање: зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим?… Колико трагичних, апсурдних и уједно страшних «случајности» се дешава управо због тога – недостатка навике да се питамо: шта радим, зашто, до чега то може да доведе? Један је скочио у воду са стрме обале и главом је ударио у камено дно, други је скочио с падобраном иако већ одавно није млад и сломио је кичму, трећи је јурио колима по граду и тркао се с исто таквим тврдоглавим човеком као што је и он, па је ударио човека, четврти је пио без обзира на то што има чир и доспео је у болницу. И сваки се после тога кајао: «Зашто, зашто сам то учинио!… Да сам само пре тога размислио!» И у сасвим свакодневним и мање трагичним ситуацијама се дешавају сличне ствари. Видиш, на пример, да је љут, да је буквално ван себе твој друг / колега /, шеф, али идеш код њега на разговор који ће највероватније довести до експлозије. Само што ти не прогнозираш – мрзи те да се бавиш тиме. А на крају – свађа, скандал, зато што ниси могао да прећутиш: реч по реч, и такве ствари сте један другом рекли да је сигурно било боље да си од самог почетка ћутао. И опет се кајеш и сакрушаваш: «Кад би…» Или те нешто нагони да кажеш нешто на тему – клизаву, тешку, вишезначну. И рекао си, и оклизнуо си се, и замрсио си се у тешкоћама, и осудио си, и нехотице си преварио, оклеветао си неког. И поново преостаје само једно: треба ићи на исповест. Међутим, и за «обичне» «вољне» грехове се може рећи практично исто. «Вољни» су кад добро схваташ да намераваш да учиниш, у принципу не неко неутрално дело, које може да се претвори у грех, већ сам грех као такав. Твоје срце је већ практично пристало на њега, већ си се одлучио… И требало би да застанеш макар на тренутак и да размислиш: „Колико пута је већ било тако? Грешио сам, газио сам своју савест због неког тренутног, краткотрајног задовољства, због неке радости која је у највећој мери сумњива. А како сам се после тога мучио! Како ми је тешко било на души, колико времена сам се секирао, извлачио се из овог тешког стања, покушавао да се вратим самом себи, тражио сам помирење с Господом и с људима! Да ли је вредело?…“ Како је корисно, како је од животне важности правило: не чини, а да ниси размислио! И притом је рационално: јер масу времена и снаге често улажемо да бисмо поправили нешто што смо учинили због неразмишљања и неопреза. И уједно се испоставља да нема, чини се, ничег тежег него се придржавати овог правила. Није да у томе има нешто немогуће. Једноставно, мрзи нас… Баш нас мрзи! Тим пре – а шта ако се ништа страшно не деси, а шта ако све буде у реду? Желели бисмо да буде тако! Само што је искуство неумољиво: ниси размислио – сигурно си згрешио. То је толико тачно да је не размишљати већ само по себи грех. И вероватно постоји само један начин да га човек избегне, да изађе на крај с њим: да стекне одговарајућу навику. Тако једноставну, тако обичну, да је опет незгодно и незграпно говорити о њој. Али, треба, ипак треба: она је тако ретка у наше дане, као… Као да смо се потпуно одучили од тога да размишљамо. http://bskm.rs/2014/02/iguman-nektarije-morozov-siguran-nacin-da-se-ne-gresi/
  7. ODGOVORI NA PITANJA O ISPOVESTI I PRIČEŠĆU: PRIČEŠĆUJUĆI SE UČESTVUJEMO U BOŽANSKOM ŽIVOTU - Mi se pričešćujemo, ali pritom ne znamo odgovore na mnoga pitanja u vezi sa Evharistijom. Naravno da želimo da razumemo sve ono što nam nije jasno. Na primer, svi znamo da se vino i hleb u svetoj čaši pretvaraju u Telo i Krv Hristovu, ali mnogima nije jasno zašto treba da to primimo u sebe. Današnjem čoveku zaista je teško da to shvati. Kad u Jevanđelju čitamo o Tajnoj večeri, teško nam je da odmah shvatimo smisao onoga što je Spasitelj učinio, kao i smisao Njegovih reči: Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova (Mt 26, 27-28). Ako se krv proliva radi otpuštenja grehova, to jest zato da bi nam gresi bili oprošteni, zašto treba da je pijemo? Ovo pitanje zvuči grubo, ali je ipak neizbežno. - Pitanje zaista zvuči grubo, ali nedostatak poverenja u Boga je mnogo veći problem od toga. Ako čovek ima minimum poverenja, onaj minimum bez kojeg inače nema vere, onda mu je sasvim dovoljno da čuje Hristove reči: Uzmite, jedite; ovo je telo moje (Mt 26, 26). Da li je zaista potrebno da se pitamo zašto nam je Gospod zapovedio da upravo tako postupamo, odnosno da jedemo Telo Njegovo i pijemo Krv Njegovu? Nekad su se prvi ljudi u rajskom vrtu pitali zašto ne treba da jedu plodove s drveta poznanja dobra i zla. Naravno da ih je na to podstakao onaj ko i danas podstiče ljude na slična pitanja. Plodove s tog drveta nije trebalo da jedu prosto zato što je tako Gospod rekao, zato što je zabranio čoveku da to čini. Nije najstrašnije to što je čovek okusio plod s drveta poznanja dobra i zla, nego to što nije imao poverenja u Boga, nije Mu verovao, nego je pomislio da ga Bog obmanjuje. - Postoje stvari koje se ne mogu razumski objasniti, stvari u kojima se pogubi čak i najdubokoumniji, najmudriji, najosetljiviji čovekov um. Tako su veliki teolozi postajali veliki jeretici upravo zato što su pokušavali da ljudskim jezikom objasne ono što je neobjašnjivo. Prepodobni Isak Sirin je rekao da je ćutanje tajna budućeg veka, a da su reči oruđe ovog veka. Nemoguće je oruđem ovoga veka objasniti ono što se odnosi na vek koji dolazi. Postoje pitanja na koje nam može odgovoriti samo naše srce, a nikako naš um, naš intelekt. Ako ne možemo našim ljudskim jezikom da objasnimo ko su serafimi, koji okružuju presto Tvorca, kako onda možemo reći šta su to Telo i Krv Hristova? - Pričešće Telom i Krvlju Hristovom je najdublji vid sjedinjenja Boga i čoveka. Najuzvišeniji vid sjedinjenja ljudi na zemlji predstavlja brak. Ljudi u braku postaju jedno telo. No u Evharistiji, u Svetoj Tajni pričešća Telom i Krvlju Hristovom sjedinjenje je mnogo veće i uzvišenije. Spasitelj veli: Ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi… Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu (Jn 6,53,56). Kad se pričešćujemo, učestvujemo u božanskom životu i taj život učestvuje u nama. - Ipak mi sve to nije potpuno jasno. Verovatno tako treba da bude?! Verovatno se zato Sveta Tajna pričešća i naziva pričešćem Svetim Tajnama? - To je tačno. Otuda i reč Sveta Tajna. Mi prosto ne znamo na koji način se čoveku daje blagodat. Na primer, u Svetoj Tajni krštenja vršimo neke sasvim jednostavne radnje, ali se ispostavi da su te radnje neka vrsta stepeništva kojim se penjemo ka Bogu i Gospod nam daje blagodat. Samo je Bogu znano kako i zašto se to događa. - A otkud naziv Evharistija, odnosno blagodarenje? - Odgovor pre svega treba da potražimo u Jevanđelju, gde se kaže: I uze čašu i zablagodarivši dade im; i piše iz nje svi (Mk 14,23). Evharistijski kanon je ustvari trenutak u kojem Bogu blagodarimo za sve. Blagodarimo Mu za to što nas je stvorio i uveo u ovaj svet, zato što nas nije napustio kad smo pali, odnosno kad smo mi Njega napustili, ali i zato što nam je dao tu Svetu Tajnu, koja je našem umu nedokučiva, a dao nam ju je radi našega spasenja i radi sjedinjenja s Njim. - Odgovori na mnoga naša pitanja mogu se naći i u Molitvenom pravilu pre i posle svetog pričešća, koje inače postoji u skoro svakom molitveniku. - Nažalost, u današnjim molitvenicima nalaze se razne molitve, ali veoma često to nisu molitve iz Molitvenog pravila koje su sastavili sveti Oci. U te molitve svetih Otaca utkan je ne samo smisao Svete Tajne pričešća, nego i njihov iskustveni doživljaj te Svete Tajne. Tako se, na primer, u molitvi svetog Simeona Novog Bogoslova kaže: “...da se pričestim Tvojim čistim i presvetim Tajnama, pomoću kojih se oživljuje i obožuje svaki koji Tebe jede i pije čistim srcem”. Reč obožuje potiče od reči Bog. Cilj Hristovog dolaska na zemlju i jeste to da nam vrati tu čudesnu mogućnost oboženja, to jest mogućnost da postanemo bogovi po blagodati, iako smo ograničena stvorena bića. I sami se sećate da je Gospod u Jevanđelju po Jovanu citirao 81. psalam: Nije li napisano u Zakonu vašemu: Ja rekoh: bogovi ste? (Jn 10,34). No i pored toga zaista je teško ljudskim umom shvatiti da mi ljudi možemo biti bogovi po blagodati, i to ne nekakvi beznačajni paganski tobožnji bogovi, nego zaista možemo prebivati u Bogu i Bog u nama. Kod prepodobnog Maksima Ispovednika, ali i kod nekih otaca iz kasnijeg vremena, postoji poređenje u kojem se kaže da je usijano gvožđe i dalje gvožđe, ali je u isto vreme i oganj. - Ma koliko to možda bilo naivno, mi od pričešća svaki put očekujemo neku vrstu unutarnje promene, promene koju možemo umom dokučiti i neposredno osetiti. Koliko je to opravdano i kakve promene možemo očekivati? - Nikakva promena se neće dogoditi ukoliko čovek samo otvori usta da bi primio Svete Tajne, a pritom ne otvori svoje srce ni za milimetar. No ukoliko bar malo odškrine vrata svog srca, Gospod će ući i promene će početi da se događaju. Prepodobni Serafim Sarovski je potpuno tačno rekao da se čovek koji se stalno pričešćuje s verom i uz neophodnu pripremu postepeno prosvećuje, osvećuje i menja. Kad god se pripremamo za pričešće, dužni smo da napravimo maker jedan korak napred. Zbog tog našeg jednog koraka Gospod će nas voditi tako da ćemo ih još mnogo načiniti i tako stalno napredovati. Ukoliko kasnije ne krenemo unazad, nego načinimo još jedan korak napred, Gospod će nas ponovo uzeti za ruku i nastaviti da nas void ka očišćenju, osvećenju i oboženju. Nevolje nastaju kad izvučemo svoju ruku iz Njegove i krenemo unazad. Gospod nas stalno vodi napred, a mi postepeno idemo unazad. Upravo zbog toga i ne dobijamo plodove koje očekujemo od pričešća, ili ih pak dobijemo, a onda ih gubimo. - Jedan od glavnih podsticaja za pričešće, ali i ulazak u pravoslavlje jesu Spasiteljeve reči: Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan (Jn 6,54). Ove reči predstavljaju obećanje besmrtnosti! Kad pristupamo Svetoj Tajni pričešća, da li treba da prvenstveno razmišljamo o vaskrsenju u poslednji dan ili pak o tome šta se sada i ovde događa s nama? - Da bi se odgovorilo na to pitanje, treba prvo pojasniti šta podrazumevamo pod besmrtnošću, tačnije šta podrazumevamo pod smrću. Prava smrt je život bez Boga, a Gospod nas je upravo od toga spasio i oslobodio. Bog je jedini izvor postojanja, jedini izvor života. Mi sami u sebi nemamo život, nego ga dobijamo od Njega kao dar. Besmrtnost koju čovek dobija pričešćujući se jeste besmrtnost kao ostajanje s Bogom, kao mogućnost da uvek budemo sa Bogom. To je ono o čemu govori prepodobni Simeon Novi Bogoslov kad kaže: “...jer pričešćujući se božanskim i bogotvorećim Darovima, ja već nisam sam no s Tobom, Hriste moj, Svetlošću trosunčanom...” Naravno da se čovek u početku može rukovoditi nekakvim primitivnim, pa čak i koristoljubivim predstavama o duhovnom životu, kao na primer: “Treba da se pričestim da u trenutku smrti ne bih umro”. Ali Gospod kod čoveka traži i najmanju mogućnost, neki skriveni kutak u duši gde bi blagodat mogla da se ukoreni. Koristoljubiv odnos prema Svetoj Tajni zaista je pogrešan, ali želja za besmrtnošću može čoveka dovesti u Crkvu, a onda će Gospod da ga približava Sebi i da ga prosvećuje, naravno ukoliko se i sam čovek bude trudio. Tek tada će čovek shvatiti da se pričešćujemo zato da bismo bili sa Hristom, a ne zbog toga da ne bismo umrli. Sveti Grigorije Palama objašnjava da Božija blagodat, koju dobijamo kroz Svete Tajne, nije nešto spoljašnje, nešto što Gospod prosto uzme i da čoveku, nego da je blagodat ustvari Sam Bog Koji dela u čoveku. Bog kroz Svete Tajne svaki put daje čoveku Sebe samoga. Dakle, On nam kroz Svete Tajne ne daje zdravlje, ili radost, ili sreću, pa čak ni besmrtnost, nego Sebe samoga. Iz knjige igumana Nektarija (Morozova) „Nedostojan je onaj ko sebe smatra dostojnim“, Manastir Svetog Arhangela Mihaila, Prevlaka, 2011.
  8. samo da obavestimo clanove koji ne znaju  a i da podsetimo one koji znaju, da na sajtu postoji velika biblioteka u sektoru downloads...

  9. "ŽIVCIRAO ME JE, ALI IH JE SVE POSLAO U...!" Hrvati u transu zbog Đokovića: Federer je najbolji ikad? NE, NOVAK JE! FOTO: ANDY RAIN / EPA; Ono što je Novak Đoković uradio u finalu Vimbldona, kada je u istorijskom meču pobedio Rodžera Federera, izazvalo je pravu euforiju i u Hrvatskoj. Jedan od tamošnjih najvećih internet portala, Index.hr, tom podvigu je posvetio objavu "Federer je najbolji ikad? Ne, Novak je", i taj tekst ide ovako: "Nalazite se na najvećem teniskom stadionu na svetu. Gubite nakon tri i po sata igre. Čini vam se da su svi protiv vas, i sudija, i 20 hiljada navijača, i Oko sokolovo, i skupljači loptica. Preko puta se nalazi najtrofejniji teniser svih vremena. Isti onaj koji vam je pre tri meseca naneo prvi poraz u sezoni i prekinuo niz od 41 (!) pobede. Ima dve meč-lopte i servira na jednom od svojih najdražih turnira. Sve je spremno za slavlje i od vas se očekuje samo da mu na mreži gospodski pružite ruku i čestitate. I šta vi uradite? Pošaljete sve u neku stvar, i sudiju, i 20 hiljada onih koji su navijali protiv vas, i Oko sokolovo koje vas je živciralo, i skupljače loptica. Sve. I odigrate najbolji udarac u istoriji tenisa. Preokrenete meč. FOTO: TANJUG/AP Novak Đoković Osam godina kasnije nalazite se na najpoznatijem teniskom stadionu na svetu. Gubite nakon četiri sata igre. Čini vam se da su svi protiv vas, i sudija, i 15 hiljada navijača, i Oko sokolovo, i skupljači loptica. Čini vam se da niko na stadionu ne želi da vi prekinete jednu od najlepših sportskih priča. Preko puta se nalazi najtrofejniji teniser svih vremena. Isti onaj koji bi vam osvojenom titulom pobegao na možda nedostižnih šest grend slemova razlike i možda vas izbacio iz rasprava o najvećem. Ima dve meč-lopte i servira na svom najdražem turniru. Sve je spremno za slavlje i od vas se očekuje samo da mu na mreži gospodski pružite ruku i čestitate. I šta vi uradite? Opet pošaljete sve u neku stvar, i sudiju, i 15 hiljada onih koji su navijali protiv vas, i Oko sokolovo koje vas je živciralo, i skupljače loptica. Sve. I odigrate najbolji udarac u meču. Preokrenete meč. Najduži meč u istoriji finala Vimbldona i jedan od najvećih mečeva svih vremena. Naterate Amerikance koji su vas provocirali, i Britance koji su aplaudirali vašim dvostrukim greškama, Švajcarce koje ste rasplakali, i najtrofejnijeg svih vremena da svi uglas kažu: "Ovaj čovek je čudo!" Novak je najbolji, mislio sam da to nikad neću priznati Kad bi Novak Đoković sutra završio karijeru, ostao bi upamćen kao najbolji teniser svih vremena. To neće priznati samo najtvrđi obožavatelji Rodžera Federera i Rafaela Nadala. Ali i njima je sve jasno. Od trenutka kad se pojavio, bio je osporavan i omražen. Osporavali su ga oni koji su svakim njegovim napretkom osećali da je sve bliže njihovim idolima, a ne vole ga isti ti jer je prekinuo duopol najomiljenijih i najtrofejnijih tenisera svih vremena. Kako to da odjednom ne gledamo teniske "el klasike" u završnicama turnira? Kako to da se iz neke neteniske zemlje pojavio mladić koji s toliko samopouzdanja izlazi na megdan najvećima u istoriji. Kako to da je taj mladić dostigao takav nivo bez slabosti u igri? I kako to da se naši idoli uglavnom predaju u mečevima s njim još u svlačionici? FOTO: TANJUG/AP Novak Đoković I ja sam bio među onima koji su se to pitali. Voleo sam kad gubi, ali on je retko gubio... I ona pobeda na US Openu 2011., pa pobeda protiv Endija Mareja u Rimu nekoliko meseci pre toga, onda ono ruganje na zemlji s dotad nepobedivim Nadalom na toj podlozi, osvajanje prvog Vimbledona, pa Dejvis kup... Sve me živciralo. A onda sam vremenom shvatio - ne volim ga jer mu niko ništa ne može. I prihvatio da je teniski svet dobio novog vladara. Đoković se osvojenim Vimbldonom, petim u šest odigranih finala i trećim preko Federera, približio Nadalu na dve grend slem titule zaostatka, a Švajcarcu na četiri. I taj broj najvećih titula je jedino zbog kojeg neki još tvrde da je Federer najveći svih vremena. Sve drugo je na strani najboljeg svih vremena. Da bismo objasnili zašto je Đoković najbolji, raspravu o najboljem svest ćemo na nekoliko osnovnih kriterijuma. Konkurencija Federer je prvih sedam grend slem titula osvojio redom protiv Marka Filipusisa, Marata Safina, Endija Rodika, Lejtona Hjuita, Andrea Agasija i Markosa Bagdatisa. Rođen je u pravo vreme, moglo bi se reći za Švajcarca koji je iskoristio činjenicu da je početkom ovog veka ostao upražnjen tron odlaskom slavne Samprasove generacije u penziju. Počeo je da dominira u eri u kojoj je jedan Jirži Novak bio peti teniser. Ako je Federer rođen u pravo vreme, što onda reći za drugu dvojicu?! Nadal i Đoković svoje trofeje osvojili su u najjačoj eri u istoriji tenisa, i to uglavnom pobedama protiv najvećih rivala. U eri u kojoj su još Endi Marej i Sten Vavrinka koji su proteklih godina periodično znali dostići brutalan nivo igre. Federer je od 20 grend slem titula u samo četiri pobedio Nadala ili Novaka. Od njih je izgubio u 10 finala. Nadala nikad nije pobedio u njegovom dvorištu u Parizu. Đokovića nikad nije pobedio u finalu u njegovom dvorištu u Melburnu. Nadal je Federerovu dominaciju 2008. prekinuo u Londonu, a Đoković se s tri pobede u tri finala s njim promovisao u novog vladara Vimbldona. Međusobni dueli Koliko puta ste videli u očima Federera da se predao protiv Đokovića i Nadala, ponekad čak i pri izlasku na teren? Sigurno se možete setiti nekoliko mečeva, a oni koji više prate tenis, mogu se setiti najmanje desetak takvih susreta. Koliko ste puta videli Đokovića da se predao protiv Federera i Nadala? Toga se već ne možete setiti. Đoković je teniser koji će otići u Madrid, na Nadalov teren, i pobediti ga. Nedelju dana kasnije ponoviće to u Rimu. Pobediće ga i na Rolan Garosu, onde gde Federer nikad nije bio ni blizu. Novak dominira i u međusobnim učincima s drugom dvojicom. Pobeđivao ih je na svim podlogama i u svim fazama najvećih turnira. Federer nikad nije osvojio grend slem da je na njemu pobedio i Đokovića i Nadala. Đoković je na istom turniru slavio i protiv Federera, i protiv Nadala. Na kraju, brojke kažu - Đoković ima 28:26 protiv Nadala i čak 26:22 protiv Federera te ukupno 29:18 u finalu protiv njih. Jedini put kad je Federer pobedio Đokovića u finalu grend slema bilo je 2007. godine, u Novakovom debitantskom finalu. Poslednji put na nekom grend slemu pobedio ga je pre sedam godina! Novak je u takvoj psihološkoj prednosti u okršajima s Federerom da je u stanju dobiti meč u kojem odigra lošije od suparnika, kao što je to bilo u nedelju. Federer nikad u međusobnim dvobojima nije dobio takav susret. Đoković je najbolji kad je najpotrebnije, Federer je u takvim situacijama ranjiv, o čemu dovoljno govore njegovi promašaji iz nedeljna tri taj-brejka. Igra "Igrao sam protiv tenisera koji je sve uradio savršeno. Ne znam da je neko u istoriji igrao tenis ovako. Ne mogu da se setim da je u istoriji tenisa netko igrao na Novakovom nivou", rekao je Nadal 2016. godine kad mu je srpski teniser u Dohi prepustio tri gema. Na početku ove godine nešto slično Špancu je uradio u finalu Australijan opena u verojatno najboljoj predstavi nekog tenisera u ovom veku. FOTO: ADRIAN DENNIS / EPA; Novak Đoković tokom finala Vimbldona 2019. protiv Rodžera Federera Opštee prihvaćeno mišljenje među teniserima, stručnjacima i teniskim zaljubljenicima je da je najveći Novakov nivo igre znatno veći od najvećeg nivoa Federera i Nadala. Novak je najkompletniji teniser, teniser bez slabosti u igri. Ima bržih od njega, spremnijih, ima i onih koji imaju bolji forhend i servis, ali nitko nema paket udaraca, taktike, fizičke i psihičke snage kao on. Ne igra ofanzivno i elegantno poput Federera, ne igra na snagu poput Nadala, ali kad stane s druge strane mreže, suparnici se osećaju kao da igraju protiv zida. Koliko god dobar udarac odigraju, loptica im se vrati. Vladavina i rekordi Niko nije duže vladao svetskim tenisom od Novaka Đokovića. Od 2011. godine, kada je preuzeo vrh, Đoković je osvojio 15 grend slem titula, dve više nego Nadal i Federer zajedno, te gotovo polovinu od ukupno odigranih turnira. U tom periodu protiv Španca i Švajcarca ima učinak 41-19. U njegovoj eri za Nadala je prestalo da se smatra da ne nedodirljivi vladar šljake, a Federer trave. Niko u Open eri nije imao osvojena četiri grend slema u isto vreme. Niko do Novaka Đokovića. Niko do tenisera kojem je ovo 14. godina u nizu kako osvaja barem jednu titulu. FOTO: TANJUG/AP Novak Đoković sa trofejom koji je osvojio 2019. pobedom nad Rodžerom Federerom Jedini je 2015. godine u jednoj sezoni, najboljoj sezoni nekog igrača u istoriji tenisa, uspio da pobedi sve Top 10 tenisere. Jedini je osvojio sve masterse. Ima veći postotak pobeda od Federera i bolji je u finalima. I sledeće godine srušiće Federerov rekord po broju nedelja na broju 1, rekord za koji se verovalo da nikad neće biti srušen. To je verojatno i najvažniji rekord koji će držati jer se grend slemovi igraju samo osam nedelja godišnje, a Đokoviću zastrašujuća konkurencija u leđa gleda već godinama. Verujem da će do kraja karijere, možda čak i do kraja sledeće godine, uloviti i Federerov rekord po broju grend slemova. Čak i da to ne uspe, ostaće najbolji kojeg smo gledali. Ne najtrofejniji, ne najomiljeniji, ne najelegantniji, ali najbolji", zaključuje se u autorskom tekstu Armina Hasanbegovića za Index.hr. Dodate tome kako je CNN izvestio o činjenici da je Novak Đoković novi/stari šampion Vimbldona, šta o svemu kaže ugledni "Atlantik", koji je objavio istinski hvalospev o Noletu kakav baš i ne pronalazite često u američkim medijima, onda postane jasno zašto se i u Hrvatskoj o našem asu tako piše. Ne zato što ih je "nečim opčinio", već zato što je, baš kao u ovom tekstu sa "Indeksa", Đoković iz dana u dan, iz finala u finale, dokazivao da jeste najbolji. I, dokaza sada ima na pretek. (Darko Nikolić) https://sport.blic.rs/tenis/novak-djokovic-vimbldon-rodzer-federer-index-hvalospev-hrvatska/ctq60n1
  10. NOVAKU ĐOKOVIĆU!! Gledam London grad svjetlosti Ježi mi se svaka dlaka A grudi mi ponos neki Obuzima zbog Novaka! Jer me rane roda moga Još uvijek ljuto bole Al' , ti svojom veličinom Vidaš mi ih brate Nole! Iz mraka te sa zavišću Posmatraju svjetske ale I mrze te što dolaziš Iz Srbije zemlje male! Od sinova njinih brate Što si jači što si bolji I Srbinom što se zoveš Što po njinoj nije volji! S ljubomorom gledaju te Iz svojijeh sjajnih loža Al dzaba im sve Novače Tebe prati milost Bož'a! Ne mogu ti nauditi Božija te čuva volja A sa neba duh predaka S' Jasenovog gleda polja! Zato nemoj posustati Ne plaši se njine moći Jer vrijeme sve odnosi I njina će sila proći! A nad našim slavnim rodom Zasijaće sunca zraci Pa kad god ti teško bude K' nebesima pogled baci! Nad svjetlošću tvojom kada Nadvije se sjenka noći Duše Srba velikijeh U pomoć će tebi doći! Jer svi u svom srcu nose Tvoj Novače lik umilni Sa prestola nebeskoga Posmatra te Dušan Silni! A kraj njega iz svjetlosti Rajskihdvora i palata I veliki Obilić te Ko' svojega gleda brata Lazrave oči bistre Očinski te' s neba prate Srce Bana Strahinjića Pod oklopom kuca za te' Dok po carstvu nebeskome Krstaš barjak gordo vije I Jugović Boško Nole Nad sudbinom tvojom bdije! Da si malo poranio I u stari rođen zeman Ne bi' bio junak gori No Sinđelić što je Stevan! Sa Nikcom bi od Rovina U hadučku išo četu Đe' no vjence lovorove Jatagani oštri pletu! Sa Novakom Ramovim bi U šančeve turske skaka Drug bi bio po junaštvu Svog čuvenog imenjaka! Na megdan bi Ljuboviću Izašao mjesto Baja Od tebe bi sultan drhto I kleo te sa saraja! U "Vijencu Gorskome" bi Slavni Njegoš za te pisa Sad iz groba da se digne Prva bi mu bio misa! Ja nijesam ko vladika Moć je moga pera mala Al nadam se da ću ipak Uspjet da ti kažem hvala! Ne toliko zbog pehara I pobjeda sa turnira No zbog srca tvog velikog Što Srbima dušu dira! Durmitor te gordi gleda Vojnik Lovćen i Golija Ti si Luča sjajnog sunca Što nad Crnom Gorom sija! Zlatibor ti gromko kliče Fruška Gora i Avala Sva Srbija Đokoviću Od srca ti zbori "HVALA" Nad Krajinom sa Kozare Ime tvoje nebo para Herceg zemlja pozdravlja te Sa visokog Leotara! A s Kosova ponosito Dečanska se čuju zvona U čast i u dobro zdravlje Caru svijeh šampiona!! Slavko Perosevic!!
  11. Istorijska pobeda Đokovića i peti trofej na Vimbldonu Posle skoro pet sati lavovske borbe oba tenisera Novak Đoković je uspeo da protiv Rodžera Federera stigne do petog trofeja na Vimbldonu – 3:2 (7:6, 1:6, 7:6, 4:6, 12:12/7:3) i 16. Gren slem titule u karijeri. 10Piše: V. Živanović - Beta14. jula 2019. 20.11 Izmenjeno: 21.31 Foto: EPA-EFE Ovo je bilo najduže finale u istoriji Vimbldona u kojem se ujedno prvi put igrao i taj brejk od kada su uvedena nova pravila. Đoković je postao prvi teniser posle 71 godinu koji je osvojio titulu nakon što je spasao meč lopte. Pre njega je to učinio Amerikanac Bob Falkenburg 1948.
  12. „Bog koji je ljubav će nam suditi za neljubav“ „Zamislite draga moja braćo i sestre da se nekim čudom pre, recimo, 375 godina pogubiše svi primerci Svetoga Pisma iz čitavoga sveta. Ali da je nekim slučajem sačuvano samo ovo današnje Jevanđeljsko začalo koje se čita u ovu nedelju koju znamo kao Nedelja o strašnome sudu. Verujte da bi nam samo to što bi ostalo od čitavog Božanstvenog pisma bilo više nego dovoljno za naše spasenje. Svakoga dana širom vascelog pravoslavlja, na večernju, na jutrenju, na Božanstvenoj Liturgiji odjekuju reči jedne od molitava koja je deo takozvane prozbene jektenije gde se na kraju kaže: „Da kraj života našega bude hrišćanski, bez bola, nepostidan, miran i da dobar odgovor damo na strašnom Hristovom sudu, molimo“. Istorija Hrišćanske umetnosti je nebrojeno puta pokušala da izobrazi kroz likovna dela različitih epoha i stilova u čemu će biti strahota tog strašnog suda. I obično mi vidimo ono što za nas koji smo omeđeni vremenom i prostorom a u velikoj meri ukorenjeni u strah ono što predstavlja izbor zebnje i ono što za nas jeste patnja, muka i što jeste strašno. Međutim, strašni sud će biti strašan ne po strahoti mučenja nego po strahoti onoga što će se zbiti o drugom dolasku Gospodnjem, jer će Bog koji je ljubav suditi nama za neljubav. U jednoj od svojih najveličanstvenijih propovedi, tumačenju na 38 psalam, Sveti Jovan Zlatousti kao u nekoj viziji razgovara sa Hristom upravo o ovom poslednjem sudu, pa postavlja pitanje ali Gospod kroz njega i odgovara pa kaže: „Gospode, a zašto ćeš nam suditi jednoga dana“? I onda drugačijim glasom sada kazuje Hristove reči koje on čuje i kaže: „Neću vam suditi zato što ste bludničili, lagali i krali, mada i za sve to ćete odgovarati. Nego ću vam suditi za nemilost. Sudiću vam zato što ste imali takvu snagu pri ruci a niste je iskoristili. Sudiću vam za nemilost“. Verujte da nema strašnijeg momenta koji čovek može sebi da zamisli nego taj koji će se desiti svakome od nas, verovali mi to ili ne. To je neminovna činjenica, da će Bog koji je ljubav nama suditi za neljubav. I sve ovo što danas čusmo u ovom Jevanđelju: gladan bejah i nahraniste me, žedan bejah i napojiste me, bolestan i u tamnici bejah i posetiste me ili nenahraniste me, nenapojiste me, neposetiste me – to su i zapravo jedini standardi našeg hrišćanskog života. Jedino merilo po kojem će nam se suditi. Ako smo mi kako to vrlo često i umemo i volimo da kažemo, duhovna deca Svetoga Save, koji je našu lozu nakalemio na Hrista kao na čokot, jer Hristos je rekao „Ja sam čokot a vi loze“ – onda bi u jednom malo bliže shvaćenom porodičnom sistemu vrednosti, Sveti Ćirilo i Metodije bili naši dedovi u veri. Ako nam je Sveti Sava otac, apostoli slovena Ćirilo i Metodije bi bili naši dedovi, ali ne bi smeli nikako zapostaviti ni našeg pradeda. Mnogi se od nas ne sećaju svog fizičkog pradeda, ali bi svi mi pravoslavni, pogotovo mi pravoslavni sloveni i među njima mi Srbi, trebalo da se sećamo našeg duhovnog praoca, pradede našeg Fotija, Svetog Patrijarha Konstantinopoljskog čiju uspomenu danas proslavlja naša pravoslavna crkva. Zašto ga baš danas pominjemo? Zato što je danas dan njegovog pomena ali i zato što nam je od Svetog Fotija ostala jedna blistava rečenica. Rečenica koju je on iskalio iz svoje duhovnosti, on koji je bio i duhovni i intelektualni gorostas IX veka. Na jednom mestu u svojoj propovedi Sveti Fotije je rekao: „Post je apsolutno ništavan bez milostinje i dobrih dela i takav post za koji se pripremamo je nalik predivnoj kući koja je savršeno izgrađena ali u kojoj čovek živi okružen zmijama i škorpijama“. Eto, na taj način Sveti Fotije poredi život bez milostinje. I dok još imamo vremena, a ne znate ni vi kao što ne znam ni ja u koji će čas ili dan Gospod zakucati i na vrata našeg života, bez obzira koliko god da nam se čini da smo još uvek ili mladi ili sredovečni, da smo dobroga i krepkoga zdravlja – onaj čas se nikada ne zna. A kada taj čas dođe onda nam ostaje samo da sačekamo onaj poslednji čas kada će Gospod doći da sudi, kada će se, kako to pravoslavna himnografija prelepo opisuje – otvoriti knjige. Kakve knjige? Knjige naših dela i naših nedela. Dakle, dok još uvek imamo vremena, potrudimo se da nahranimo gladnog, da napojimo žednog. Ako i nismo u stanju bukvalno da pružimo komad hleba i nekoga da napojimo. Pružimo onima oko nas onu vrstu hrane koja je danas toliko potrebna i toliko neophodna. Poklonimo malo onoga što mislimo da imamo a zapravo nemamo i nije naše a to je vreme. Poklonimo malo vremena onima kojima bi to vreme nešto značilo. Dajmo malo više strpljenja u ovoj svekolikoj nestrpeljivosti. Pa ćemo videti da i to i te kako mogu da budu i jesu dela milosrđa. Imajmo malo više razumevanja i budimo spremni da opraštamo. Jer inače, bez svega toga, bez milostinje kojoj nas Gospod danas poučava, i bez praštanja o čemu ćemo u iduću nedelju čuti – naš post ali i naše čitavo hrišćansko življenje nema apsolutno nikakvog smisla. Sve je zaista jedan prazan prostor u koji mi, ovakvi kakvi jesmo, manje više prazni ili ispunjeni potpuno pogrešnim sadržajima, lutamo i tumaramo misleći da živimo a u stvari sve to nije život. Ne zaboravimo da jedino merilo uvek jeste i uvek biće samo i jedino ljubav. Prema tome, bogatimo se u ljubavi i u dobrim delima jer ljubav se ničim drugim ne dokazuje i ne projavljuje do dobrim delima. Neka bi nam Gospod molitvama pradede našeg duhovnog Svetog Fotija Carigradskog i Svetog Vukola Smirskog, divnih svetih čiju uspomenu danas proslavljamo, podario snage da se vazda bogatimo u ljubavi Hristovoj i da imamo milosti, pa da ne bismo i mi jednoga dana čuli te strašne, zaista strašne reči, reči po kojima će poslednji sud biti strašan: „Idite od mene prokleti, ne poznajem vas“.Potrudite se da nas Gospod tada prepozna. Amin.“ http://patriot.rs/prota-milos-vesin-bog-koji-je-ljubav-ce-nam-suditi-za-neljubav/amp/?lang=lat
  13. Ćutanjem se izdaje Hristos Tendencija da se stvari nejednake proglase jednakim nikada nije bila jača nego u ovo naše vreme. Ali, za razliku od nekih pređašnjih vremena, danas se to čini nežno i neagresivno, sa puno lažne finoće i pristojnosti. Tako se otupljuje oštrica naše rasudljivosti i moralnosti i stvaraju generacije neosetljivih koji će ćutanjem, iz tzv. političke korektnosti, pristati na izdaju Hrista i na sopstveno poniženje pa i nestajanje. Proslavljajući spomen Svetih mučenika, često smo skloni da zaboravimo da mučenici nisu tek samo deo istorije Crkve. Oni su, bili i ostali, vazda prisutna snaga i divno svetilo Pravoslavlja u svim proteklim vremenima. U svakom veku, u svakoj deceniji i u svakom danu hrišćanskog trajanja, mnogi Hristonosci su upravo mučeništvom, kao svedočenjem vere, odgovarali na izazove i iskušenja svoga vremena. Mučenik, zapravo, i jeste svedok. Mučenici nisu tek samo neki nama nepoznati i daleki, hrabri i odvažni hrišćani čija imena srećemo u kalendaru. Mučenici su ogledalo odbljeska nebozemne ljubavi Spasitelja našeg i njihov primer je poziv svakome od nas na neprestano svedočenje Hrista. Na Svetoj Tajni krštenja, Svetim uljem se svakome od nas pomazuju svi delovi tela. Prilikom pomazivanja stopala, sveštenik izgovara reči: I da hodi po stopama zapovesti Hristovih. Te reči su nedvosmisleni poziv, kao i jasno naznačenje, svakom našem koraku da bude usmeren i da krene u pravcu gde je Hristos. Da li mi danas, valjalo bi se iskreno zapitati, zaista idemo po stopama zapovesti Hristovih? … Ima li suštinske razlike između “onih vremena” i ovoga vremena koje je nama podareno danas, u 21. veku, da bismo i mi, hodivši po stopama zapovesti Hristovih, svedočili istu veru, nadu i ljubav? Osvrnimo se malo oko sebe, pažljivo posmatrajući šta se sve dešava u društvu i sredini gde živimo, pa ćemo na svakom koraku videti nebrojene izazove i iskušenja pred onim što nam je dragoceno i sveto. Ne traži li se od nas danas da se veoma često, ali u perfidno zakamufliranim formama, odreknemo Hrista? Pitate se – kako? Tako što se od nas očekuje da skrštenih ruku i mirnih savesti i dalje dozvoljavamo da nam rođenu decu truju pogubnim idejama, a što je još gore, i iz takvih ideja izniklim ponašanjem (vrlo često oponašanjem), a sve to u ime nazovi “slobode misli i izražavanja”! Tako što ćemo mirno dozvoliti da nam usta zatvore kako ni jednu jedinu reč ne bismo rekli protiv nebivalo bezumnih zastranjivanja! Tako što ćemo uskoro, kao “sažežene žrtve” na “oltaru” političko-društvene korektnosti, i to sa osmehom, nositi bukete cveća kojima ćemo pozdraviti novi “bračni par” i novu “porodicu”, ali ne više Adama i Evu, nego sada Adama i Stevu, a kada nas, bilo naša rođena, bilo njihova – zakonski usvojena deca, budu pitala: Ko je tu “mama”, a ko “tata”, mi ćemo, brže-bolje, zvati doktora Fila, ili Opru Vinfri, ili ćemo otrčati u studio kod Xerija Springera, po neki već “svima prihvatljiv” odgovor! I, kako vam se sada čini razdaljina ili blizina među izazovima i iskušenjima iz mučeničkih vremena davnih i nedavnih i ovog našeg “vremena nezameranja”? Blizina, ali i sličnost, jeste u neverovatno podudarnim zahtevima ovoga sveta da budemo što tiši, pa da na kraju i sasvim zaćutimo kada je Hristos u pitanju, jer nam svet, ne zaboravite, ovako poručuje: Hristos je vaša privatna stvar! A, kolika je razdaljina? Ogromna! Razdaljina, ali i razlika je u tome što su hrišćani prošlih vremena, ali i malobrojni danas, postali stradalnici i mučenici jer su imali vere, ljubavi i odvažnosti da svedoče Hrista! Da Ga svedoče rečima, delima, a ako je bilo potrebno, nisu se libili ni stradanja! Istina, stradamo i mi danas. Tačno je da nas ne razapinju i ne bacaju pred divlje zveri. Ali, iskreni da budemo, ne razapinjemo li mi danas sami sebe, i jedni druge? Razapinjemo i razapinju nas, ali ipak nismo mučenici! Progovorimo već jednom! Progovorimo ne u “odbranu sveta”, jer svet ima više nego dovoljno svojih “advokata”, nego u odbranu Istine, koju od nas i naše dece otimaju i umesto nje nam “poluistine” nameću. Istina je i to da nas danas ne bacaju pred divlje zveri, ali zato čine nešto neuporedivo strašnije i perfidnije, pokušavajući da nas, malo-pomalo, preobrate u “civilizovane, širokogrude i našminkane” zveri! … A, sve to u ime “odbrane slobodnog mišljenja”! A, Hristos? Gde je On u čitavoj toj savremenoj priči? Tu je On, dragi moji. Uvek je tu. Vazda prisutan i čeka. Čeka kada će i da li će sa nas spasti potkovice kojima nas je potkovao “ovaj svet”, pa da najzad na nama zasija ulje kojim nas u Crkvi Njegovoj pomazaše, i da onda naša stopala, nezazorno i s ljubavlju, zaista hode po stopama zapovesti Hristovih! Uostalom, uzmimo u ruke Žitija Svetih i videćemo sjajne primere o tome kako se tihovalo dok je gomila vrištala, kako se govorilo dok je većina u strahu ćutala, kako se volelo dok je masa mrzela i kako se svedočila Istina dok je “svet” zahtevao nezameranje! http://patriot.rs/svestenik-milos-vesin-cutanjem-se-izdaje-hristos/amp/?lang=lat
  14. Priča o hlebu i vinu… Stari Kralj: „Hljeb je zaista svetinja. On je nosilac i simvol života, prvina plodova zemlje i valjda je zbog toga baš on, od sveg obilja koje je Bog stvorio, ušao u Svetu Liturgiju, postao „oruđe“ Tajne i izabran da blagodaću Božijom postane Tijelo Hristovo. Znate li, Vojvodo, da su u starozavjetno vrijeme pravljeni samo beskvasni, prijesni hlebovi? /…/ Biblijski hlebovi bili su prijesni hlebovi. U to vrijeme, hljeb se nije pekao, ili, kako bismo to danas rekli, nije prolazio kroz termičku obradu. Stari Kralj: „Hljeb je zaista svetinja. On je nosilac i simvol života, prvina plodova zemlje i valjda je zbog toga baš on, od sveg obilja koje je Bog stvorio, ušao u Svetu Liturgiju, postao „oruđe“ Tajne i izabran da blagodaću Božijom postane Tijelo Hristovo. Znate li, Vojvodo, da su u starozavjetno vrijeme pravljeni samo beskvasni, prijesni hlebovi? /…/ Biblijski hlebovi bili su prijesni hlebovi. U to vrijeme, hljeb se nije pekao, ili, kako bismo to danas rekli, nije prolazio kroz termičku obradu. Najbolje je samljeti pšenicu tako da se od nje ne odvaja opna, kako bismo dobili integralno brašno sa mekinjama. Jer, ono najhranljivije u žitnom sjemenu nalazi se u opni. Unutar zrna je samo skrob, koji nije od nekkog značaja za organizam i koji se koristi za dobijanje lijepka. U opni su, pak, i minerali, i vitamini, i proteini, i prirodni enzimi koji se nalaze samo u biljkama, a neophodni su u procesu varenja hrane i prijeko potrebni za pravilno funkcionisanje ćelija. Ovi enzimi ne luče u našem organizmu, jer naše žlijezde luče samo endogene enzime. Zato su enzimi koje dobijamo iz voća i povrća za nas nenadoknadivi i uistinu su pravi Božiji dar. Oni su najvažniji činioci pravilnog funkcionisanja organizma. Jer, svojim djelovanjem potpomažu apsorpciju većine proteina i minerala, gotovo osamdeset posto njih. Termička obrada je problem, zato što temperatura iznad četrdeset stepeni uništava veliki dio egzogenih enzima koji se nalaze u voću i povrću. Unoseći tako obrađenu hranu, organizam dobija samo dvadeset pet posto tih enzima. A kuda to vodi? Vodi ka tome da taj isti organizam traži četiri puta veću količinu hrane, da bi zadovoljio svoje dnevne potrebe. Najvažniji elementi ljudske ishrane su žitarice, i zato je hljeb toliko važan. Termička obrada ga, dakle, osiromašuje i oštećuje. Unošenjem tako pripremljenog hljeba unosimo veliku količinu ugljenih hidrata koji pospješuju rast holesterola, a ostajemo uskraćeni za obilje proteina i minerala koje smo, doslovno, uništili. A kako pravimo prijesni hljeb? Pšenica se melje u vodenici, između dva hladna kamena, kako bi se izbjegla visoka temperatura koja uništava enzime. Električni mlin proizvodi temperaturu višu od četrdeset stepeni što je, kako smo već rekli, previsoko. Dakle, u brašno samljeveno u mlinu dodaju se voda, so i kvas i zamijesi se tijesto koje stoji određeno vrijeme. Njega treba bar dva puta premijesiti, jer je bolje da se što više mijesi. Zatim se to tijesto razvuče, i potom bukvalno isušuje, i to ili na suncu – što može potrajati i po mjesec dana – ili u pećnici, ali obavezno na temperaturi nižoj od četrdeset stepeni“. Stari Kralj: „I vino je… velika tajna. Poslije one priče o hljebu, ispričaću vam sada i jednu lijepu priču o ovom napitku koji je i Sam Gospod naš izabrao da postane Njegova Sveta Krv, koja gasi sve naše žeđi na putu kroz pustinju ovoga života. Kada nakon jesenjih berbi, grožđe sa bremenitih loza kupanih suncem dospije u mračne i hladne podrume, počinje fermentacija. Počinje, dakle, potpomognuto gljivicama, pretvaranje grožđanog šećera – u alkohol. No, nije u tome sva tajna vina. Krenimo, dakle, po redu… Vinova loza, od koje se pravi vino, zahtjeva naročite klimatske uslove, posebnu mikroklimu. Zemljište koje joj najviše pogoduje je posno, nipošto glineno, dobro propušta vodu i bogato je mineralima. Postoje hiljade vrsta ove biljke, ali sve ove vrste loze nastaju od jedne iste biljke, koja se na latinskom zove vitis vinifera. Baš kao što svi mi, dragi Vojvodo, potičemo od jednog čovjeka. Od ove majke-biljke, ljudi su, u raznim klimatskim uslovima, kalemljenjem proizveli različite sorte. A loza uspjeva na tlu koje se može nalaziti od nula do sedamsto metara nadmorske visine. I veoma je važno gdje koja sorta uspjeva, jer je, u odnosu na sopstveno okruženje, svaka od tih nebrojenih sorti sticala izvjesnu otpornost. I – opet sličnost sa čovjekom: ono na šta je jedna sorta otporna, za drugu može biti pogubno (kao ljudi iz udaljenih afričkih kraljevina, koji su recimo izvanredno otporni na malariju, ali potpuno neotporni na neke druge zarazne bolesti). Elem, u prošlosti se pojavila opaka bolest, jedna vrsta kuge zvana filoksera, koja je napadala korijen biljke. Loza, u čitavoj Evropi, postepeno se sušila… Onda su neki ljudi u Americi pronašli ovu biljku, podivljalu ali otpornu, i na nju nakalemili postojeće sorte. Eto, tako je loza spasena, ali čitav je svijet još uvijek u nevolji zbog te filoksere. Određene sorte grožđa vinu daju specifične arome. U podrumima tropskih krajeva vino ima aromu tropskog voća, a neka evropska vina imaju aromu cvijeća. Neka imaju aromu mediteranskog voća ili raznih začina. A neka čak i petroleja ili baruta. (Vojvoda: Ne mogu a da ne primjetim tako očiglednu sličnost ove plemenite biljke sa čovjekom! Nije li zadivljujuće to što loza, kao i čovjek, poprima izvjesne osobine svoga okruženja. Kako poprima aromu, kako upija miris! I kako on postaje identitet, duša nje same?!) Da, da, dragi prijatelju. Zamislite samo u kaberneu miris ljubičice, pa u šardoneu miris banane, u žilavci aromu vinogradarske breskve, ili u nekim vinima aromu bora. Neke sorte imaju veću a neke manju punoću, no, na žalost, veoma rijetko loza ima uslove koji su joj neophodni da bi od sebe dala maksimum i proizvela vrhunsko vino. Ali, postoji još jedna stvar koja je za lozu veoma značajna. To je sunce, njena glavna hrana, njen – pored zemljišta iz koga crpe neophodne sastojke i vodu – glavni izvor života. Preko lista, biljka upija njegovu svjetlost i hrani se, i onda preko dana oslobađa kiseonik, a preko noći ugljen-dioksid. I koliko je list veći, toliko se biljka bolje hrani. Ali, tu treba biti oprezan, jer list ne smije biti prevelik, pošto će se biljka pretjerano razviti i podivljati. Zato je tu još jedna jako važna stvar – orezivanje. Rezidba je važna, od nje zavisi kvantitet, količina roda. Ali, kako to obično biva, kvantitet isključuje kvalitet! Zato je, kod orezivanja loze tako važna uloga čovjeka, domaćina. Pravilno i pravovremeno orezivanje, na neki način, „vaspitava“ lozu. No, uz sve ovo, važan je i položaj vinograda. Najbolje je da se prostire pravcem jug-jugoistok i da bude smješten na blagoj padini. Važan je i položaj redova, jer će, jedino ako se pružaju pravcem sjever-jug, sunce moći sa svih strana, ravnomjerno da obasjava i lozu i grozd. Dakle, dragi Vojvodo, u čaši na našem stolu je – sunce… Za kvalitet vina važan je i razmak među čokotima. Manji razmak ostavlja manje prostora suncu jer čokoti jedan drugome stvaraju sjenku. Ako je pak previše čokota, slabiji je kvalitet ploda, a i biljka ne može da iznese svoj rod. Zato je rezidba tako važna, zato kažu da se „vino pravi u vinogradu“. Zaista, dobro vino traži mudrog domaćina. On mora orezivati lozu kako treba i koliko treba, jer njegova se ljubav i staranje ogleda upravo u tome da biljku na vrijeme oslobodi suvišnog tereta i pomogne joj da iznese svoj rod. Ako bude bio gramziv, ako pošto-poto bude htio da ima više roda, treba da zna da time rizikuje, da će biljka na taj način rasuti snagu i plod će biti slabiji. Eto, opet kao sa ljudima: ako se na vrijeme ne oslobode svojih strasti… Loza koja iznese manje ploda, daće bolji kvalitet grožđa i rađaće čitav jedan ljudski vijek, u proseku, loza bi trebalo da daje po kilogram i po grožđa. Loza koju preopteretimo, s druge strane, daće plod slabijeg kvaliteta i rađaće kraće, svega tridesetak godina. Važno je da je u posljednjoj trećini sazrijevanja treba osloboditi viška grozdova. A i kada potpuno sazrije, prava je umjetnost grozd pravilno odrezati. U uzgajanju loze nema nevažne stvari. Sve što uradimo ili ne uradimo na vrijeme, daće svoj odgovor u čaši koju ispijamo. Treba postići harmoniju šećera, umjetnih kiselina, zrelost tanina, jednom riječju, svih elemenata koji određuju kvalitet grožđa. Od svega toga zavisi da li ćemo na kraju dobiti harmonično ili neharmonično vino. Tajna je to, moj Vojvodo. I nauka velika, svakako. No, to nije kraj. Nismo još sve rekli. Ali ja se pitam, želite li vi uopšte slušati još o toj biljci koja nam daruje život vječni? Kada se, poslije zimskog mirovanja i proljetnih radova završi i dugo ljetnje zrijenje, onda, negdje u ranu jesen, dođe vrijeme za berbu. Jako je važno brati grožđe rukom i to tako da ne dotičemo plod, da bi svaka bobica na grozdu ostala neoštećena, jer oštećenom grozdu najveći neprijatelj je sami vazduh koji pokreće oksidaciju. Ako ne beremo grožđe sa pažnjom i ljubavlju, sigurno ćemo ga oštetiti. Zato, nepažljiv berač nikada neće imati dobro vino. Kada se obrano grožđe donese u podrume, grozdovi se ručno odabiraju, a odvaja se sve što je nezrelo ili trulo. Svaki listić, i bilo šta nečisto, mora se odstraniti, pa se zatim grožđe odvaja od peteljke, koja se zbog velike koncentracije tanina mora odbaciti. A onda nastupa „muljanje“ grožđa, tj. gaženje grožđa nogama, koje je veoma važno, jer na taj način pola bobica biva samleveno, a pola ostane čitavo. Tako smuljano grožđe stavlja se u badanj, gdje gljivice, koje žive na opni bobica i hrane se šećerom, izazivaju vrenje, i tom prilikom taj šećer pretvaraju u alkohol i oslobađaju ugljen-dioksid. Budući da je ugljen-dioksid lakši od vina, ali teži od vazduha, on ostaje na površini stvarajući zaštitni sloj između mladog vina i vazduha. Bobice koje su oštećene prenose ferment onima cijelim i tako se nastavlja vrenje. Zato je ovaj način gaženja nogama najbolji. Jer, cijele bobe ne mogu oksidirati. Ali, recimo i par riječi o toj čudesnoj gljivici bez koje zapravo i ne bi bilo vina. Ona se, dakle, hrani grožđanim šećerom i pretvara ga u alkohol. No, taj alkohol nju samu ubija. Ona je dakle žrtva, a njenom smrću zaustavlja se vrenje koje bi se inače nastavilo u beskonačnost! Vino se, dalje, čuva u podrumima gdje žive plemenite bakterije koje izazivaju tiho vrenje, pri čemu se jabučna kiselina, koja inače nije pitka i ostavlja u vinu onaj oporo-gorki ukus, pretvara u mliječnu. Tokom ove fermentacije umiru sve bakterije i, zajedno sa grubim talogom, padaju na dno bačve, gdje postaju opasnost za vino, koje traži veliku pažnju i umješnost domaćina. On mora znati u kojem momentu treba da, sa talogom, pretakanjem odstrani uginule bakterije što prilikom raspadanja zamućuju i kvare vino. To treba raditi zimi, kada je taloženje bolje, uslijed niske temperature. Ovo pretakanje ponavlja se nekoliko puta. I kao i sve ostalo, zahtjeva veliku pažnju, umješnost i iskustvo. A onda, vino se čuva u hrastovim bačvama u kojima se dodatno obogaćuje finom aromom drveta. Drvo omogućava vinu da u najboljim mogućim uslovima stari i sazrijeva, čime dobija još bolji kvalitet. Jer, mladi prijatelju, vino je živo, i neophodna mu je komunikacija sa okolinom. Kroz male pore drveta, obavlja se mikrooksigenacija, kojom se vino oplemenjuje i ubrzava njegovo sazrijevanje. U bačvama od drugog materijala, sve to bi mnogo, mnogo duže trajalo. Ako želimo da dobijemo vrhunsko vino, spojićemo dvije-tri sorte grožđa. Jedno će imati punoću, drugo aromu, treće opet boju. I dalje – a vi iz kraja u kome se proizvode najbolja vina to svakako znate – svakom vinu odgovara određena vrsta hrane. Bijelo vino služi se hladno i ide uz bijelo meso, crveno pak ide uz crveno, slatka vina služe se uz desert, crno vino zahtjeva sobnu temperaturu… Postoje, dakle, pravila, no, kao i uvijek – ima izuzetaka… Važno je, međutim, razumjeti govor vina. Ili bolje reći pjesmu, dragi Vojvodo… I eto, u toj čaši vina koju ispijamo, sjedinjeno je ono najbolje iz zemlje i vazduha, ono najjače iz sunca, u njoj su ljubav i pažnja domaćina, trud svih koji su se oko njega trudili. Ta je čaša plod duboke saradnje između Tvorca i tvorevine, trijumf dijaloga između Boga, sa jedne strane, i prirode, čovjeka i njegovog znanja, predanja, kulture i običaja, sa druge. Tajna… Tajna velika, rekoh vam. Nije slučajno da je Bog od svega stvorenog, baš vino izabrao da u Svetoj Liturgiji, u toj Tajni susreta i sjedinjenja Neba i zemlje, postane Krv Njegova. Hljeb i vino osnov su našeg života, prvina plodova zemlje i zato su baš oni naš prinos Tvorcu. Da, moj Vojvodo, a vi, eto, niste popili onu drugu čašu vina koje vam je sa ljubavlju natočeno. Sada će oni to da prospu, a prosuće sa njim i ono blago iz zemlje, i toplinu sunca, i brigu domaćina, i trud berača, i žrtvu onih malih stvorenja čija smrt postade život vina… O, ne, ne prekorijevam ja vas, samo podsjećam i vas i sebe da nema nevažnih stvari! Setimo se Jevanđelja i čuda sa umnoženjem hljebova. Nije li Hristos zapovjedio da sve ostatke pokupe, i ne pokupiše li dvanaest punih kotarica?“ http://patriot.rs/prica-o-hlebu-i-vinu/amp/?lang=lat
×
×
  • Create New...