Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    46217
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    206

Последњи трофеј

JESSY је имао/ла садржај са највише реакција!

О JESSY

  • Ранг
    just someone

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Скорашњи посетиоци профила

96552 посетилаца
  1. "Не верујем у политичке покрете, верујем у лични покрет, покрет душе, када се човек загледан у себе толико постиди, да пожели да промени нешто у самом себи, не у спољашњем свету." Ј. Бродски

  2. JESSY

    PUSTI ME DA PLAČEM!

    Isped mene su išli dete od svoje četiri godinice i mama. Dete je plakalo jer, koliko sam shvatila, nije dobilo željenu igračku. Mama mu je govorila:"nije to za plakanje! Ne plači, videće te drugi ljudi, sramota je!" Dete je, kroz suze, na uporno ubeđivanje, odgovaralo rečima:"pusti me da plačem!" I ja sam se naježila od nečeg tako istinski zdravog u tom zahtevu. Mama je, zato što sama ne podnosi da je njeno čedo tužno i uplakano, zato što možda oseća. nemoć što ne može da mu kupi tu igračku ili iz nekog sasvim trećeg razloga, detetu poslala poruku da tuga nije dopušteno osećanje u bilo kojoj prilici. Zna se kada se tuguje, a kada ne. Plače se zbog velikih gubitaka, ne za igračku. A šta malo dete zna o našim "velikim gubicima"? Njemu je nekupljena igračka gubitak. I dete to jasno oseća. I baš tu, pred tom nekupljenom igračkom, koju doživljava kao gubitak, ima priliku da savlada važno znanje o sebi. Tuga je osećanje koje se javlja kada imamo doživljaj gubitka, ali je skala gubitka različita. Mi možemo da izgubimo voljeni lančić, nečiju ljubav ili osobu koju volimo. Ali kako ćemo se nositi sa tugom zavisi baš od toga kako ćemo preboleti gubitak željene igračke ili slatkiša. Kada nam pošalju ovakvu poruku, kao ova mama detetu, dete neće naučiti na vreme do čega mu je stalo, a do čega nije. I još će prihvatiti ideju da je tuga osećaj zbog kojeg nas drugi osuđuju. Tako će se, u budućnosti, truditi da ne plače, da ne bude u kontaktu sa osećanjem gubitka, pa tako neće znati ni šta mu je dobitak. Postoji jaka veza između izbegavanja da tugujemo i depresije, jer postoji jaka veza između našeg kontakta sa tugom i naše sposobnosti da budemo radosni. Iz istog izvora dolaze naši doživljaji, pa ako intenzitet izvora smanjujemo, smanjujemo redom i sva njegova ispoljavanja. Imajmo to na umu kada ne podnosimo suze svoje dece. https://www.facebook.com/dnevnadozamentalnogzdravlja/?ref=py_c
  3. JESSY

    Offtopic до миле воље

    Dobro (frustriran, zadovoljan, pun nade, srećan, dosadno mi je, ravnodušan, usamljen, ljut, besan, osećam se odbačeno i neprihvaćeno, prezirem se, osećam se bezvredno, uvređen, zavidim, mrzim, prkosan, zgađen, osećam strah, paniku, užas, tremu, teskobu, anksioznost, zabrinutost, sumnjam, stidim se, sramota me je, ponosan sam, osećam krivicu, ljubav, zaljubljenost, ljubomoru, tugu, žalim, depresivan sam...). A kako si ti?
  4. БОЖИЈА ПРОМИСАО И НАША СВАКОДНЕВИЦА (ЛЕКАР КОЈИ ЈЕ ПРЕЖИВЕО АУШВИЦ) Живећи наше животе, постоје тренуци када застанемо и кажемо себи самима : „Оваква случајност је немогућа !“ – или – „…ово што ми се десило није случајно, каква је вероватноћа да се овако нешто деси, састави, одигра, откаже, заборави …“. Сусрет са неком особом, разговор који животне догађаје усмерава у правцу нашег мира, спокоја и благостања, верујући човек не тумачи као случајности већ као изливе милости Божије која управља светом и помаже људима уколико такву „интервенцију“ својим делима завређују. Свето писмо Старог и Новог завета пуно је таквих пројава Божијих а ради утврђивања вере у народу. Изабраници Божији какви су Ноје, Аврам, цар Давид, Мојсије, сведоци су Божијег деловања у свету у смислу награде својих верних али и опомене када се човек дрзне да не послуша спасоносну вољу Божију. Али не, не да је послуша у смислу наређења, наредбе господара своме робу – НЕ ! Да је послуша као беспомоћно дете свога милог и вољеног Родитеља. Неверујући људи, с друге стране, догађаје у своме животу као и у историји држава и народа неће тумачити као одговор Божији на људско поштовање или ниподаштавање моралног закона. Они ће све приписати или слепом, безличном случају или ће бити недоследни себи па у тишини и самоћи ноћне таме можда и изусте : „Виша сила ! Судбина ! Коб !“ Ако и признају појмове „Виша сила“ на добром су путу да открију ово именовање преименују у „Господ мој и Бог мој“, „Отац Небески“, „Једини Човекољубац“. Када ова имена својим срцем осете и доживе тада се Дух Господњи њихових душа дотакао. Постоји много примера у Светом писму и у историји Цркве Христове, делима светих Божијих људи како се Бог у времену, међу људима пројављује. Међутим, ево једног догађаја који није из Библије нити светоотачке књижевности. Овај догађај је из дневнике а касније написане књиге аустријског лекара – неуропсихијатра, др Виктора Франкла, Јеврејина који је постао хришћанин. Стигавши у логор Аушвиц, пун страха, туге, зебње и неизвесности, др Франкл уместо своје одеће добија логорашку униформу. Пресвукавши се, он „СЛУЧАЈНО“ ставља руку у џеп униформе која му је „СЛУЧАЈНО“ допала. Из џепа вади папир. Одмотава га. На папиру је била одштампана молитва : „ЧУЈ, ИЗРАИЉУ…“. Ова молитва је по значају за Јевреје исто као што је Молитва Господња (Оче Наш) за хришћане. Та хартија је била искинута из јеврејског молитвеника коју је човек чија је униформа касније допала др Франклу држао у руци и читао последњих сати и минута свог овоземаљског живота. Др Франкл је овај, за некога можда случајан и небитан догађај, схватио као Божију поруку да достојанствено поднесе страдање логора, са надом у Бога, што је он заиста и учинио, попут праведног Јова, доживео дубоку старост и остатак свог живота сведочио Божију љубав својим животом и делима. Многима је помогао да пронађу смисао свога постојања на земљи и то га сврстава у ред научника који су били велики Божији сарадници, попут Њутна, Фарадеја, Тесле, Пупина, Миланковића и свих оних који су у творевини препознали њенога и свога Творца. ( Текст инспирисан делом др Виктора Емила Франлка : „Човекова потрага за смислом“ )
  5. Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. „Урадићу колико стигнем.“ Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио „Слава Теби Боже“ и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао „Како си?“ одговарао је „Ма пусти, не питај“. Никада није рекао „Слава Теби Боже“, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка. Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности. Старац Пајсије Светогорац
  6. Pre ne mnogo vremena na Svetoj Gori se upokojio neki prosti monah. Bio je nepismen. Došao je na Svetu Goru kao mlad. Nismo ga smatrali „važnim“ monahom. Razboleo se bio od raka. U periodu od godinu dana podnosio je strašne bolove u želucu i jetri. No, sve nas je bio iznenadio svojim ponašanjem: izgledalo je kao da uzimaš malo tamjana i stavljaš ga na ugalj u kadionici, čineći takoreći da celo okruženje odiše miomirisom. On je sebe smatrao za neku živuljku i, nekako, takvim smo ga i mi bili smatrali. I premda je on svima nama pomagao u vreme svoje bolesti, sam nije imao nikakvu veliku predstavu o sebi. U razgovoru koji smo imali, kazao je da Bog pomaže svima, i dobrima i lošima, ali naš problem jeste to što smo nezahvalni. Sećam se da sam negde pročitao da je čovek nezahvalno dvonogo stvorenje. Kada kažeš „Slava Bogu za sve“, tada sve postaje sveto, osvećeno. U Božanskoj liturgiji imamo božansku Evharistiju (blagodarenje). Kada si zahvalan za sve, tada sve postaje sveto, osvećeno. Dok kada prigovaramo – gunđamo ili ropćemo – tada se sve menja. Neko ko živi u Hristu i diše Hristom – čak i da ga u ad postaviš, on će se radovati. Onaj koji se žali i nikada ne kaže hvala - čak i u raj da ga postaviš, smatraće ga adom. Prema tome, vrlo je važno imati poverenje u Ljubav Hristovu. Mislim da je to ono čemu nas Crkva uči. Kada shvatiš da sve što Hristos čini, On čini iz Ljubavi, tada možeš sve da prihvatiš. Naš život nije u rascepu, u smislu razdvojenosti telesnog od duhovnog; iz tog razloga mi govorimo o osvećenju i duha i tela. Nešto ranije, u razgovoru sa sveštenicima, rekli smo da u Pravoslavnoj Crkvi bogoslovlje nije odvojeno od života, niti je brak odvojen od Svete liturgije. Sveštenik u parohiji je oženjen čovek. Sa druge strane, monaški život je opisan terminima braka. Sveti Maksim Ispovednik, razmatrajući duhovni život čoveka u braku – u Carstvu Nebeskom niti se žene niti se udaju (up. Mt 22,30, Mk 12,25, Lk 20,34-35) – govori o bračnoj zajednici i jedinstvu duše sa Božanskim Bogom, Slovom. Kada se duša venča sa Bogom Slovom, tada čovek razume prirodu (poredak) stvari. Ali pre nego što se venčala sa Bogom Slovom, njegova duša je bila podložna metodama deobe i razdvajanja. Kada čovek vidi da je sve ujedinjeno u Hristu Isusu, i da je samo smiren čovek veliki čovek – on razume ljudsku slabost i biva iznenađen Ljubavlju Božjom – on tada stiče drugu vrstu slobode. On ne vidi više pojave kao nepovezane i mehaničke. Sve se odvija bez napora. Iz knjige „Munja večnoživog Ognja: američki razgovori sa svetogorskim starcem“
  7. Čuvajte Gospoda kao blago u srcima vašim, pustite vašu pažnju da tamo obitava i ostanite tu, pred Gospodom. Tada ćete primetiti svako zrno prašine u sebi. Tako započinje tajanstveno znanje. Ono je ogledalo uma i lampa savesti. Ono presušuje požudu, gasi bes, smiruje ljutnju, raspršuje tugu, kroti drskost, daje jasnoću uma, odgoni lenjost, smiruje i čini ispravnim vaše rasuđivanje; ono ranjava demone i očišćuje telo. Takav čovek više nije učesnik u zlu. Radije, takva dela su mu strana. Sve vreme misli: „ Kome ću otići? Ja sam bedni crv...“ Ovo je nešto drugo, ima veze sa sećanjem na smrt, čovekovom večnom sudbinom i pripada tajanstvenom znanju.
  8. JESSY

    Урлик

    Ако не радиш ништа, ти си нерадник. Ако радиш и више но што је довољно, појавиће се неко надређен ко ће покушати да тобом манипулише и преузме заслуге за урађено. Ако радиш и не дозвољаваш да неко други узми заслуге: шта се гураш, знај где ти је место. Ако ипак успеш да се самостално оствариш, у једном тренутку ћеш изаћи из оквира који су ти други задали, а тада постајеш претња. Иако се трудиш да рашчистиш видике, оптужиће те да замућујеш воду. Ако и поред свега тога самим чудом Божијим успеш да оствариш неки вид успеха, појавиће се многи који ће бити завидни и учинити све у покушајима да те умање, отворено или иза леђа. И то је последња етапа, ако говоримо о успеху поштене и вредне особе. У свим тим насртајима можда опстанеш, можда те сруше. Ако опстанеш, све док си успешан мораш бити трезвен и пажљив, јер никад не знаш одакле опасност вреба. Мораш стражарити прво над собом, па над другима. Људи су горда, себична, славољубива, злобна и љубоморна бића. И не заборави да си ти први томе подложан. Ако ниси успешан, не бој се. Никога није брига шта и како радиш, све док им ниси конкуренција. Небитан си и другима и сâм себи. Можеш направити неки баланс, бити умерено успешан. Толико да имаш сигуран живот, али да не прелазиш границе преко којих стичеш непријатеље. Наравно, ту мораш вешто ућуткати тај порив који те тера да чиниш велике ствари. Можеш чинити мале ствари, осредње ствари, али велике ствари препусти људима који себе издају за велике. То није за тебе. Ти си осредњи, па и мали. Нека. Не желиш губитке, ни сукобе. Можеш, дабоме, све то баталити и битисати. Битисање је у реду за већину људи. Радиш шта ти кажу, говориш шта желе да чују. Нећеш имати неки величанствен живот, али бар ћеш живети. Важно је живети, ко каже да није? Но, и то не могу сви. Многима је битисање попут дугачке смрти. У суштини, то и није ништа друго до ишчекивање смрти. Стојиш где те ставе док не умреш. Једни су задовољни што уопште стоје, други би да се зајуре у живот, главом и удовима. Могу у томе да погину. Знају они то. Свесни су ризика. Али зар баш то залетање у зид и није живот? Без обзира на исход. Зар сама та глад за летом, тај грч за слободом, зар нисмо због тога сви ту? Једни се питају: ако сада урликнем, да ли ће ме ико чути? И ако ме чује, да ли ће ме разумети? И ако ме разуме, да ли ће то ишта променити, ако смо надјачани? И ако, ипак, нико не чује и не разуме, и ако ништа не може поводом тога, да ли онда има смисла викати? Радије ћу, ето, стајати и ћутати, и пустити да зид око мене расте, јер свакако га ја не могу срушити. И у томе, тихо, неосетно, сами уграде зид у себе, и себе у зид. Други постављају себи слична питања али свакако урликну. Јер не умеју другачије. Јер само тако зид остаје споља. Само тако ум, срце и душа остају слободни. Неко каже да постоје и други начини. Будеш нечовек, особа са безброј лица, творац лажи, прегазиш свакога ко ти се нађе на путу и – успеш. Проблем је што тиме не увиђаш да си ти само арматура која држи зид. Можда мислиш да си слободан, успешан, најјачи и најбољи, али истина је да си обезличен, угуран, прождран и сварен, а да чак ни немаш појма. Свако нека чини по својој савести али ја не бих ником саветовао да прихвата зид којим нас окружују. Он неће опстати. То је кућа зидана на песку. Срушиће се и пад његов биће страшан. Радије урлај. У урлању самом осетићеш се живим. Крећи се. Зајури. Има Ко сигурно чује, не бој се. И ниси сигурно сасвим сâм. Да си последњи човек на свету, урлао би док те неко не чује. Урлај, да се гласни нађу и окупе. И чини велике ствари, испадај из оквира, чисти видике, граби живот, опијен Истином и трезвено загледан над самим собом. Не заборави ко си и ко желиш да будеш, и не заборави да то не смеју да буду две различите особе. Буди претња. Буди оптужен. Немој пристати на просечност. Буди све што можеш да будеш или не буди ништа. Буди врео, никада млак. Немој битисати, живи. Ово је један од мојих урлика. И нећу умукнути док не цркнем. А ни тад. http://avdenagom.blogspot.com/2020/06/blog-post_22.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
×
×
  • Креирај ново...