Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    44149
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    200

Последњи трофеј

JESSY је имао/ла садржај са највише реакција!

О JESSY

  • Ранг
    удата

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Скорашњи посетиоци профила

88278 посетилаца
  1. Kako rešiti problem nadutosti u predelu stomaka? Nadutost u stomaku se javlja kod nagomilavanja gasova u digestivnom traktu. Uzroci ovog problema mogu biti različiti - to mogu biti alergija i intolerancija na određene namirnice, zatvor, otežano varenje, zatim određene navike u ishrani (pijenje gaziranih napitaka, unos suviše soli ili šećera, nedovoljan unos vlakana), kao i hormonalne promene (npr. nadutost je čest problem pre i tokom menstruacije). Šetnja - i fizička aktivnost uopšte - podstiče varenje, pomaže u eliminisanju prekomernih gasova u crevima i sprečava pojavu zatvora. Joga isto tako može da pomogne kod ovih problema. Biljni čajevi (npr. čaj od nane, kamilice, kima, anisa, komorača) pomažu kod otežanog varenja i opuštaju intestinalne mišiće i na taj način pomažu kod nagomilanih gasova i lenjih creva. Kapsule i tablete sa simetikonom isto mogu pomoći kod nadimanja u crevima. Blaga, kružna masaža stomaka u smeru kazaljke na satu takođe je odličan način da ublažite pritisak u stomaku od gasova i podstaknete peristaltiku creva ukoliko patite od zatvora. Ukoliko se tom prilikom javi bilo kakav bol, odmah prekinite sa masažom. Neki od generalnih saveta, koji će vam na duže staze pomoći kod problema sa crevima, su i sledeći: postepeno povećavajte unos vlakana do preporučenih 30 g dnevno, unosite namirnice bogate probioticima, izbegavajte žvakaće gume, budite fizički aktivniji tokom dana i pijte dovoljno vode. Isto tako bi bilo dobro da vodite dnevnik ishrane u kojem biste zapisivali šta jedete tokom dana i da li su se i u kojoj meri javile digestivne smetnje. Na ovaj način ćete lakše povezati koja hrana i napici smetaju vašem digestivnom traktu.
  2. Заиста ћемо, када погледамо око себе, видети да Бог по људској логици веома неправедно дели Своја добра. Он тамо где би требало да даје срећу, даје несрећу. Тамо где би требало да даје богатство, даје сиромаштво; где би требало да да сиромаштво, даје богатство. Када очекујемо да нас благослови, Он нам задаје неки јак ударац, док друге истовремено држи са неким непрекидним осмехом. Рекли бисмо, употребивши један савремени израз, да Бог непрестано прави разлике. Саблажњавамо се тиме. Зашто ли? Најједноставније, због тога што се срце наше окреће ка свему томе, што је приковано за то, што то воли, то тражи. Међутим, другде би требало трагати за решењем драме. Не би требало да тражимо укидање тог привидног разликовања, привидне неправде. До потпуности страни свему људском, свакој људској логици, људској мисли и сваком људском добру. Да смо према свему равнодушни. Када се отуђимо од свега, онда ће Бог за нас моћи да буде све, да само Он буде у нама. То ће нам дати суштинску ведрину. У противном, знајмо да ћемо често бити на мукама ако у срцима нашим буде било чега што није од онога живота, него од овога.
  3. OPOMENA Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željan tek ako želi. I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi. Saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne. Miroslav Antić
  4. JESSY

    Ф. М. Достојевски

    Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама. Ви ћете можда рећи да тако не вреди ни настављати даље пријатељство; у том случају ја вам могу одговорити то исто. Размислимо озбиљно; ако нећете да ме удостојите своје пажње, нећу вас ни ја даље поздрављати при сусрету. Имам ја своје подземље. Засада, још живим и желим – и нека ми се осуши рука ако ја донесем и најмању циглицу за ту касарна-кућу. Не узимајте у обзир што сам баш ја малочас одбио ону кристалну зграду, и то једино због тога што човек не сме ни да јој исплази језик. Нисам рекао то стога што можда толико волим да плазим језик. Можда сам се баш и наљутио зато што међу вашим зградама још не постоји таква на коју човек не би могао да се исплази. Напротив, дозволио бих да ми језик одсеку до корена из пуке захвалности што се све тако устројило да ја никад више не зажелим да се плазим. Шта ја могу што се то не може тако устројити, и што морамо да се задовољимо са становима. Зашто сам ја устројен са таквим жељама? Зар је могуће да сам ја уопште зато устројен, да бих дошао до закључка да је цело моје устројство једина подвала? Зар у томе лежи циљ? Не верујем. Уосталом, знате ли шта: убеђен сам да се овакав као ми, овакав подземни човек, мора држати на узди. Јер, премда је слободан да преседи у подземљу четрдесет година, али, ако једном изађе на светлост, оде! онда ће само говорити, говорити и говорити. ЗАБЕЛЕШКЕ ИЗ ПОДЗЕМЉА
  5. НЕ МОЖЕМО ПРОМЕНИТИ ОНО ШТО НЕ РАЗУМЕМО Кад неког питате: «Ко си ти?» ни одрасли ни деца не одговарају ко су, него шта раде, какав им је друштвени положај или на који начин сагледавају своју функцију у животу. Човек се остварује на више начина, а један од њих је то како се понашамо. У психологији се изворно ја дефинише као мешавина човекових јединствених дарова, вештина, способности, интересовања, могућности личног развоја. Све наше позитивне особине и вредности које припадају само нама, и које треба изразити, за разлику од оних програмираних веровања о томе «шта бисмо требали» бити или радити. Једино што човек може променити јесте начин на који се односи према себи, својим ближњима и према свету. Проблем јеу томе што свет од човека захтева да се понаша на одређен начин. Не жели да се уноси немир. Тражи од човека да се уклопи у шири план, у план који човека ни из далека не схвата као личност. Зато је негде код свих нас остала потреба да се не ремети постојеће стање, без обзира да ли смо тога свесни или не. http://pravoslovo.blogspot.com/search?updated-max=2013-10-18T06:00:00-04:00&max-results=3&start=33&by-date=false
  6. Све оно што човек јесте, све оно што ради, темељи се на оном што зовемолична истина. Лична истина је све оно што смо у апсолутној, нецензурисаној суштини свог бића поверовали о себи. Она је скуп уверења о самом себи. Лична истина је важна зато што дефинише оно што називамо сликом о себи. Ако су наша уверења о себи изворни доказ оног што заиста јесмо, тада ћемо живети са сликом која нам даје снагу и омогућује нам да будемо апсолутно делатна и аутентична личност. Ако није тако, ако су нам уверења искривљена, а не истинита, тада ћемо имати ограничену и искривљену слику о себи, која заправо представља издају наше аутентичности, те ће нас ометати у свему што покушавамо да остваримо. Треба разумети да човек поседује само једно ја, али то ја попут камелеона преузима емоционалне боје наше прошлости и околине у којој живи. Наша слика о себи непрестано се креће горе-доле по путањи која је на једном крају повезана са нашом изворном сликом о себи тј. са нашом целовитошћу, а на другом са замишљеном и искривљеном сликом тј. оним што нам је свет рекао да смо. Најтужније је што смо заборавили шта значи бити целовит. Шта значи осећати и плакати, какав је осећај када преузимамо иницијативу и имамо свој став. Своју ћемо целовитост вратити када освестимо и прихватимо чињеницу да у нама постоје две стране свега. Можемо бити уплашени и храбри, великодушни и себични, рањиви и снажни. Те особине не искључују једна другу, већ само пружају целовит распон снаге и реакције у животу. Целовитост се никада не губи, само се заборавља. Интегритет ретко подразумева да на себи морамо нешто побољшавати; он пре подразумева да се морамо ослободити веровања која имамо о себи и свега што смо дотеривали на себи, јер су нас уверили да је то начин да откријемо ко смо.
  7. «Може се слободно сматрати да je прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће нам се свидети оно што ћемо пронаћи», каже Килпатрик. Међутим, као што смо у претходним поглављима могли видети, православна вера нас учи да сами пo себи нисмо добри, да постоји извесна грешка у нашој природи, која потиче од прародитељског греха. Између осталог, она нас позива да превазиђемо нашу огреховљеност и да ходимо путем савршенства. «Будите ви, дакле савршени, као што je савршен Отац ваш небески» (Мт. 5,48). С тим у вези православни свештеник и психотерапеут, др Стивен Мјуз каже: «Управо je недостатак осећања да смо вољени главни узрок патње, aпсихотерапија која не проистиче из контекста аутентичне вере у Бога лако постаје камен спотицања, (узрокован терапеутовим приступом), који доприноси проблему због којег нам се неко обрати за помоћ. Када то кажем мислим да je вера у Бога наша главна психотерапија, a да jeординација сам живот. Нема краткотрајне терапије. Постоји само терапија која траје читав живот и завршава се тајном коначног свођења рачуна душе у тренутку смрти. Ништа што je мање од тога не заслужује да се назове терапијом. Ми доживљавамо промену у загрљају љубави коју осећамо током читавог живота, a не, као што je то често случај, тако што целог живота тражимо начин да се променимо да бисмо доспели у загрљај љубави. Веома често смо сведоци чуда која се дешавају.» Према томе, иако je утицај наслеђа и првих година развоја детета неоспоран, карактер човека, према мишљењу данашњих психолога и психотерапеута, као и теолога, није споменутим утицајима нужно детерминисан. Људски карактер није статичко, већ динамичко својство човека, и процесно je усмерен ка трансформацији и самотрансценденцији. Људски карактер je представљен оним у шта човек верује, шта зна и хоће, оним чему се нада и оним што воли, обележјима која чине суштину човека отвореног према трансценденцији и егзистенцији. «Овакав стваралачки индивидуациони процес не може се замислити без препознавања својих погрешака и мана, хришћани би рекли - грехова, али онда ни без (по)кајања. У овоме су такође сложни и теолози и психијатри, односно психотерапеути, иако препознавање грешака у себи и њихово отклањање називају различитим именима. Духовник ове грешке у човеку назива гресима, aчишћење од њих (по)кајањем док психотерапеут говори о комплексима којих се ослобађамо освешћивањем путем катарсе или неког другог облика психотерапије,» закључује др Јеротић.
  8. ЛАГОДНОСТ НАПОРА И НАПОРНОСТ ЛАГОДНОСТИ Господ јасно одређује да се «Царство Небеско с напором осваја, и подвижници га задобијају». Сходно томе, сви они који верују у Христа живе као борци и подвижници, у болу и напорима, све док се «Христос не настани» у срцима њиховим. А колико су више тек монаси позвани на то да, делима и трудом, проповедају Царство које долази, због чега су и, на сасвим посебан начин, окарактерисани као подвижници. И највећи Апостол, Павле, веран речима Господњим, радује се и поздравља, када се јеванђелски напори протежу до крста и смрти, исповедајући да: «они који су Христови, распеше тело са страстима и жељама», и хвалећи се «крстом Господа нашега Исуса Христа». У наставку, Свети Оци, следујући том јеванђелском начелу и поводу живота у Христу, са вером и убеђењем говоре: «Пут Божији је свакодневно носити крст» (св. Исаак Сирин). Други: «Онај који се у свему труди над самим собом, тај је монах» (ава Захарија). Још један: «Монах је непрекидни напор (= притешњење, труд, насиље)над природом» (св. Јован Синаит). Овај духовни аксиом постао је савест свих оних који последују траговима Христовим, и који на подвижнички напор (труд) гледају као на подражавање Мученицима, које заузврат нуди благоразумну награду и обећања живота вечнога. Али, како за подвижнике вере напор и труд постаде таква бујица и извор лагодности? Вапај који свакодневно слушамо, а. који долази од милијарди људских срдаца: «Остави ме, да се одморим!», наилази на сигуран одговор, на избавитељни одјек: «Да ниједан од вас не трага за лагодностима, него се сада притешњавајте и мучите, да бисте наследили пространство Царства Небеског». 1. УЗРОК НАПОРА Адам је у Рају, непослушношћу, унео у живот рода људскога грех, и притом и космогенетске промене и превирања: у себи, и у свим људима који су након њега постали; укинуо је једноставност (= просшоту), а са једноставношћу је укинуо и мир, тишину, бестрасност и љубав, и дао им схизофреничност у мислима, фантазијама и делима, потчињеност неком другом, грижу савести, болести, горчину живота. «Човек више не чини оно што хоће, него оно што мрзи то чини». Ми то наше осуђеничко стање остављамо у наследство деци својој, околини, пријатељима својим, монасима, чедима Цркве наше. На тај начин, уместо мириса живота, преносимо мирис смрти. Пад је човека заробио у једно врзино коло бола и ужитка. Тражимо ужитак и - налазимо бол. Избегавамо бол, која је допунска реч речи «смрт», и чујемо лозинке пропадљивости и пакла, које допиру до наших ушију. Зашто? Зато што човек, «који је постао преступник и који је Бога превидео (= заборавио, игнорисао)»,снагу ума свога и воље своје расипа на чулне, на бесмислене и животињске, противприродне интересе и занимања. Тога ради, од оног момента (тј. од непослушности Адамове)у живот човека уведен је напор (= шруд)као обустављање (= одлагање)смрти, са једне стране, и као огртач живота божанственог и одјејаније светлости вечне, са друге. Али, срећом, Христос, Нови Адам је живео са човеком, и у пепелу поново разгорео ватру и поново оживотворио створење Божије. Оваплотивши се од Дјеве, неукаљан грехом, Он осигурава поновно саздање палога човека, и свакога који хоће, поново узводи у старо достојанство. Он, Христос наш, Својом драговољном смрћу привео нас је бесмртности. Пружио нам је могућност да одлучујемо и да искуствено проживљавамо све оно што је истинито, поштено, праведно, чисто; да живимо врлину и све што је хвале достојно. Како? Путем напора и труда. Јер, нови елементи нашег живота, дакле: грех и страсти, захтевају напор (=труд),будући да се «грех тешко спира». Како је говорио старац Јосиф, братоубилачки рат одвија се унутар нас, да бисмо изабрали између онога што јесте и онога што треба да буде. Потребан је, дакле, напор (= труд),јер страстима нашим нема броја, као што каже свети Максим Исповедник, многе су гомиле страсти наших. «Тога ради живот наш постаде препун уздисаја». Погледајте, дакле, шта нам је лагодност учинила. Измерите ужас, «напорност лагодности». Дакле, наша природа, која је била јединствена, раздељује се, цепа на милион одељака; цепа се и срце наше. Та последица греха избацује нас из колосека и нагони на, по нас штетне и заударајуће, страсти. Не говорим о великим, смрдљивим страстима, него о мањим: себељубље, сујета, безосећајност, тиранија, преузношење, несигурност, несређеност, причање у невреме, завист, завидљивост, запомагање, туга, безнадежност, очајање, незаинтересованост, нерасположеност, малодушност, непримерена жалост, оплакивање, намргођеност. «Неблагочестивом сав живот је у бризи», каже праведни Јов. То значи: страхови, агонија, стрес, преморно и мрачно срце, распарчан живот - напорност лагодности. Лек? Драговољна жалост, мука, јеванђелски напор (= шруд).Лагодност напора (=труда).Борба која нас чини радосним, учтивим, милим, мирним. Срце наше бива свеувесељавајући врт, престо одмора. 2. НЕОПХОДНОСТ НАПОРА Због чега се бојимо напора? Због чега протестујемо и мислимо да је он паћење, да је тежак подухват? Намећу нам се интересовања и интереси наши, утицаји световног начина размишљања и расуђивања, препреке (које потичу) из детињства, световне представе и идеологије које усвајамо, наш егоизам (= себељубље),мане наше; и спречавају нас да потпуно и од свег срца понесемо јарам Христов. Онда када, наравно, на нас утиче и савремено и посветовњачено и безбожно друштво, или када смо теолошки неутемељени, водимо један површан духовни живот, и без расуђивања и неодговорно схватамо и тумачимо напор и подвиг. Људи обично не воле да се муче, они хране тело и потхрањују апетите своје. Све оно што је за световног човека благоразумно право, и очигледно оправдање, и повод за лагодност, за нас верне су, на крају, губици. Тога ради, превазилажење самодопадљивости и инстинктивног промишљања о себи самима, захтевају истинску љубав. Потребан је божански пламен, који у нама ужиже Христос и мења нас. Истинска чежња за Христом гаси сваку другу чежњу. Ова Метеорска монашка «држава», чијих шест стотина година прослављамо, плод је богомразбуктаног стања. Ми волимо Бога, али у свакодневним делима, због малодушности или слабости људске, или ради незаинтересованости, или незнања, или страсти, покушавамо да постигнемо оцепљење, аутомномију у односу на Бога. Љубав своју трошимо на своје идеје и жеље своје, на оно што је створено, на себе саме, а и не схватамо да је тај наш став једно, de facto, раскидање нашег односа са Христом и наше наклоности ка Христу, да је то наш ужитак, да је то самодопадљиви (= самоугодљиви)грех. Мера наша је Христос, «мера раста пуноће Христове». Као што свети Игњатије Богоносац говори, и ми са смелошћу можемо исповедити: «Само Христа желим, и Њега да достигнем». Желим да достигнем до Њега, да Га откријем, да Га нађем, да Га схватим, да постане Господ и Бог мој. За нас је, дакле, непрекидни јеванђелски напор и труд - пут спасоносни. Али, потребно је бити пажљив у овоме. Напор (= труд) је драговољни и срдачни изданак воље. Не треба да буде пород болесног душевног настројења, или принудног решења, или одлуке из страха, или потребе «да не бисмо грешили». На овај (прави) начин патња срца, сузе које теку из очију и туговање душе бивају благослови Божији, ако их прати радост Христова препуна живота, која претиче и напаја сву атмосферу наше свакодневице. Ово треба узети у обзир приликом кушања монашког позвања, као и онда када је искушеник нерасположен, или није подвижник и трудбеник. Радосни људи су печат Божији; они, путем подвига, стварно копају дубоко у себи. Искрена процена у нама нарушеног боголика, као и узвођење наше до висина срдачног покајања и проживљавања јеванђелских заповести, представљају плодоносно пространство непрекидног мучеништва савести. Напор (= шруд)је чудесан скалпел за једну успешну операцију страсти. Али, подвиг и патња нису средства која би уравнотежила двовлашће душе и тела схваћених као елемената који се боре један против другог. Подвиг није оно што убија тело, но оно што убија страсти. Тело је сарадник духа. Драговољни бол је пут слободе и истинског умирења. Тело и душа сачињавају простор у којем дела Дух Свети, Који нас навикава и води ка духовним борбама, ка сусрету са Богом нашим. Обрађујемо њиву свога живота и будућност своју, гледамо на жетву, на пожњевено, успех у подвигу, у служењу, у стрпљењу, у молитви, у богослужењу. Осећамо и одобравање од стране осталих, радујемо се, јер је Бог са нама, благосиљајући младост нашу, старост, вечност, нетрулежност, бесмртност нашу. Јеванђелски напор (= шруд)није тиранија. Он је духовни живот, он је лагодност, безбрижност и весеље, он је отварање Небеса за синове и кћери Божије, који се дан-ноћ играју пред лицем Његовим. Напор (= труд)је тако лак. Јер нам Утешитељ Свети Дух све чини лаким и незамарајућим. Духовни живот стиже дотле да задобија крила. Напором и трудом се телесна природа наша сва одједном обнавља и преображава у слику тела Христовог. «Дан дану говори реч, и ноћ ноћи објављује знање». То је једно стално напредовање живота нашег, тајанствено слушање речи Божијих, улазак који нас приближава Престолу, жртвенику Скиније Небеске. ПОГОВОР Шта је, на крају, напор (= шруд)? Мало драговољног притешњавања, које доноси харизматичну плодотворност. Мало стрпљења, на чије место долази духовна жетва, као што наводи свети Григорије Палама: «Након тешке зиме, цвета време пролећа». Стиже пролеће обремењено (= окићено)листом, цвећем и плодовима. Духовни закони не касне, већ дејствују; и онај који се бори постаје као Анђео небески, који је, с једне стране, непрекидно свестан колико је Бог близу, а са друге, да заиста «има неких међу овима што овдје стоје који неће окусити смрти, док не виде да је Царство Божије дошло у слави». Ово важи за сва времена. Оно што као есхатолошку извесност очекујемо, већ одавде бива проживљавано као зарука и залог потоњег царствовања са Христом. Дакле? «Потрудимо се мало, да бисмо занавек наследили». И ако душа наша већ окуша од будућег живота, она не живи овај свет; она живи у другим пространствима, као да бива премештена у неко друго поднебље. Јер, подвижник који учествује у божанственој благодати - која је једно причешћивање бесмртношћу – «обожењем поставши попут бога», без икакве штете и, свакако, Богом о творевинама Божијим размишља, проучава и посматра, и будући бог по благодати, постаје искусан у познању Бога, и по благодати стиче то Божије поимање свега постојећег премудрошћу; јер се ум његов и осећај (=чуло)преуобличава ка «обожењу», ка непрекидном уподобљавању Богу. Такав је Бог наш! Шта нам све, као награду за наш мали напор који у свом монашком живљењу спроводимо, не даје Дародавац живота! Заиста вреди сваки дан за Христа «умирати»! Безбројни су и непроцењиви дарови Његови. Имају ли, пак, световни људи нешто што би се, макар и у виду сенке, могло упоредити са божанственим богатством које нам као мираз даје Отац наш Небески? Правилно свети Максим говори: «Достигнућа световних људи за монахе су падови». И зар нас исти не подсећа да: «Према настројењу душе Логос Божији прави разлике у даровима међу онима који Га примају». «Јер дарежљив је Владика, прима и последњег као и првог... и ономе даје, и овоме дарује... Развеселимо се сви гозбом... и богатством вере... Њему нека је слава и власт у векове векова. Амин.»
  9. „Неуротичар који је научио да се смеје на свој рачун, можда је на правом путу да загосподари собом, можда је близу оздрављења.“

    Гордон Олпорт

  10. Сав Његов људски живот у свету јесте један велики израз смирења. Пре је пружао руку Своју са небеса да би нас спасио. Сада Сам силази на земљу. Оваплоћује се, разапиње се, стиже до крајњега смирења. Силази на дно ада, на најниже место и тамо шири руке Своје човеку, свима који су Га се одрекли, онима који су обожавали идоле, али и онима који су Га волели, и све их грли. Ухватио је оне који су Му пружили руке и спасао их. Сада се правац кретања мења. Свет се окреће наопачке. Сатана бива побеђен. Христос васкрсава и у телу узлази на небо: човек узлази на небо. На Педесетницу примамо Светога Духа, Који нас уздиже на висине истинског богословља. Као што Свети Василије Велики каже: Човек се из ништавности на сјајне висине уздиже. Кроз смирење упознаје Бога и из ужаснога живота ходи ка небо.
×
×
  • Create New...