Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    44135
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    200

Последњи трофеј

JESSY је имао/ла садржај са највише реакција!

О JESSY

  • Ранг
    удата

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Скорашњи посетиоци профила

88224 посетилаца
  1. БРАТИТЕ СЕ К МЕНИ СВИМ СРЦЕМ СВОJИМ Свети Лука Кримски Свима који приступају покајању света Црква данас као пример наводи једну од највећих светитељки, преподобну Марију Египћанку чији је живот тако необичан и дубоко поучан да за њу треба сви да знају. Марија Египћанка у младости је била изузетна лепотица. Живела је у Александрији и водила расклашан живот. Једном, шетајући обалом мора, виде брод који је кретао за Палестину на празник Воздвижења Крста Господњег. На броду беше много младих људи и њој паде на ум да се укрца на брод како би их навела на грех. Кад су стигли у Палестину, сви поклоници упутише се у јерусалимски храм Васкрсења Христовог. Пође тамо и Марија. Но кад хтеде да заједно с осталима уђе у цркву, осети како је нека невидљива сила зауставља и не дозвољава јој да уђе. Трипут је покушала, али ју је тајанствена сила сваки пут у томе спречила. Марија није могла да схвати шта то значи, зашто сви улазе у храм, а она ни преко прага не може да пређе. У души веома узнемирена подиже очи и виде лик Пресвете Богородице. Тад је први пут у животу почела да се моли. Молила је Пресвету Богородицу да је пусти у храм и након топле молитве ништа је више није задржавало, те слободно уђе у цркву. Дубоко ју је потресло богослужење на празник Воздвижења Крста Господњег. Након завршетка службе, крену Марија ка реци Јордан, пређе на другу обалу и удаљи се у сурову пустињу где проживе четрдесет седам година а да никад никог није видела. О свом животу испричала је преподобном Зосими с којим се, по промислу Божијем, срела у пустињи. Причала му је о томе како су првих седамнаест година живота у пустињи њене патње биле изузетно велике и како ју је морила глад док је замишљала раскошна јела и вина и свој блистави и развратни живот у Александрији. Седаманаест година борила се против тих маштања и тек осамнаесте стекла дубоки мир. Након тога проживела је још тридесет година у пустињи. Марија је постала истински анђео у телу и док се молила, одизала се од земље и стајала у ваздуху. То није легенда. Не сумњамо у то јер знамо да су и неки други светитељи били удостојени такве молитве. А чиме се то може објаснити? Како се људско тело може подићи изнад земље и стајати у ваздуху? То се може објаснити само тиме да човеков дух, освећен непрекидном молитвом и постом, задобија огромну власт над телом, јер је наше тело оруђе духа и може бити потчињено његовим наређењима. Тело може постати тако лагано и танано да бива способно да се у ваздуху одржава. Кад је завршила разговор с преподобним Зосимом, Света Марија га је замолила да и идуће године дође на Јордан и да је ту сачека са Светим Даровима. И он испуни њену молбу. Кад је идуће године дошао, издалека је угледао како му се приближава преподобна Марија. Видео је како је дошла до реке, прекрстила воду и прешла преко ње као по сувом. И причести је преподобни Зосима с трепетом и ужасом, а Марија га замоли да идуће године дође на место где ју је први пут видео. Прође годину дана и преподобни Зосима дође на исто оно место и угледа Свету Марију како мртва лежи на земљи. На песку је било написано: "Грешна Марија умрла је првог априла; сахрани је." Преподобни Зосима опојао је Марију, али је био на муци јер није знао како да је сахрани кад нема чиме да ископа гроб. Тада се догодило ново чудо: дошао је лав, шапама ископао дубоку јаму и отишао. Тако је монах Зосима сахранио преподобну Марију. Заиста чудесно житије које уопште не личи на животопис обичних људи! У њему су две чињенице посебно вредне дивљења. Пре свега то је огромна благодат Божија, највеће Божије милосрђе и Божије предзнање о томе да ће једна блудница постати велика светитељка. Друга чињеница је Маријина изненадна и необична одлучност да се преобрати и да из грешног живота крене на пут подвижништва у пустињи. Преподобна Марија испунила је оно о чему свети пророк говори: "Зато још говори Господ: обратите се к мени свим срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу своме, јер је милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и каје се ода зла" (Јоил. 2, 12-13). И Света Марија је "раздерала срце своје" и свим својим мислима ненадано се Богу обратила. Она је испунила и оно о чему говори свети пророк Језекиљ: "И онде ћете се опоменути путева својих и свих дела својих, којима се оскврнисте, и сами ћете себи бити мрски за сва зла своја која чинисте" (Језек. 20, 43). И испунише се на њој речи Божије и она дознаде за Његово бескрајно милосрђе, за Његову безграничну светост кад је Господ, ради светости имена Свога, с њом поступио по милосрђу Своме, а не по њеним злим делима. Ето какво бива стварно покајање, ето како треба да поступе сви велики грешници – изненада, свим срцем Богу се обратити, омрзнути пређашњи живот, згадити се над самим собом и одједном све оставити, кренути новим путем и кајати се целог живота, као што се кајала света Марија Египћанка. Видите како је бескрајно дубоко било њено покајање, њена свест о томе да је безвредна, чудесна снага воље у борби са страстима, како је био дуг њен живот посвећен светом покајању и посту. Ми не знамо чиме се преподобна Марија четрдесет и седам година хранила у пустињи, али знамо да је тамо дуго живела и велику светост достигла. Свима који иду путем зла, путем својих страсти показала је како треба прекинути с грешним начином живота, како се треба кајати и Бога за опроштај молити. Из житија светих познато нам је још много примера необично дубоког покајања. Такво покајање неопходно је и обавезно за све велике грешнике који се Богу обраћају. А шта рећи о нама, просечним хришћанима који се не можемо назвати таквим грешницима, који нисмо живели у блуду, нисмо огрезли у разврату, пијанству, злоделима, лоповлуку? Да ли ми треба да се дубоко кајемо, или можемо говорити онако како говоре многи од нас: "Ма, какве ја то посебне грехе имам? Па то су обични, људски греси." Зар треба да починимо демонске грехе па тек онда да почнемо да се кајемо? Зар су ти обични људски греси безначајни? Зар Христос не захтева да будемо савршени као што је савршен Отац наш Небески (види, Мт. 5, 48)? Зар не прети тешким казнама за сваку ружну реч (види, Мт. 12, 36)? Међутим, постоји доста људи који почине грех блуда, али пошто се уздају да ће им Господ по човекољубљу Своме опростити све грехе, они се према томе односе сасвим мирно: "Па добро, шта сад? Зар је то тако велики грех? Ма, то је само људска слабост." Да ли заиста имају право да се надају опроштају? Наравно да немају јер Господ није само човекољубив, него је и правичан у судовима Својим и опрашта само оне грехе којих смо постали дубоко свесни и за које смо се покајали од свег срца. Тада Господ прашта са зачуђујућом лакоћом. У данашњем јеванђељском одмломку чули сте како је Господ дао опроштај блудници која Му је ноге сузама омивала и косом их својом брисала. Све јој је опростио зато што Га је свим срцем заволела. Господа треба заволети свим срцем, плашити се чак и својих малих грехова, тежити да будемо слични оним светим подвижницима који нису имали тешких грехова, а ипак су цео живот проводили у покајању. Многи светитељи су стално плакали. За такве пророк Јеремија каже: "Претражимо и разгледајмо путеве своје и повратимо се ка Господу. Подигнимо срце своје и руке ка Богу на небесима. Згрешисмо и непокорни бисмо" (Плач. 3, 40-42). Брижљиво су у срцу своме трагали за сваком нечистотом, стално се кајали и патили због греха свог. Били су расположени онако како то захтева свети апостол Јаков: "Трпите и тугујте и плачите: смех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост" (Јак. 4, 9). Та заповест упућена је не само великим грешницима, него и свима нама. У таквом расположењу дубоке жалости живели су они који су се свим срцем обратили Господу Исусу Христу. Свети апостол Павле вели: "Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, а жалост овога света доноси смрт" (2. Кор. 7, 10). Шта је то жалост по Богу? То је туга за Богом, туга за чистотом, за светошћу, она жалост која испуњава срце човеково кад види своју прљавштину. Управо таква жалост је спасоносна. А шта је то жалост од овога света? То је жал за овоземним богатством, жалост због свих наших неуспеха у борби за богат и лагодан живот, због свих губитака које доживљавамо у тој трци за земним богатством. Дакле, стално расположење хришћанског срца треба да буде жалост по Богу. Смех ће бити далеко од онога ко буде тако расположен јер такав неће тежити весељу. Буде ли обузет само стремљењем ка Богу, чистоти и светости, постаће мудар, спокојан, кротак, тих. За оне који стичу такву мудрост премудри цар Соломон је рекао: "Срце је мудрих људи у кући где је жалост, а срце безумних у кући где је весеље" (Проп. 7, 4). Није нам место у кући где је весеље. Наше је место током целог живота у кући где је жалост, у друштву оних који плачу и трпе, у друштву оних који своје срце раздиру пред Богом и који су свесни своје нечистоте. Ето, такав је пут показан обичним људима, просечним хришћанима. А да ли заиста многи иду тим путем? Да ли су многи од нас дубоко свесни важности покајања? Мислим да нису. Већина претпоставља да је довољно покајати се само за тешке грехе којих су у потпуности свесни. Но, то ипак није довољно јер је грехова којих смо недовољно свесни много више него ли тешких грехова и зато смо дужни да стално у срцу своме трагамо и за најмањом нечистотом. Не смемо бити безбрижни у делу нашег спасења јер је безбрижност духовна смрт. Но догађа се да људи западају у другу крајност и да тешки грешници губе сваку наду на своје спасење, на милосрђе Божије. Они мисле да је касно за покајање па им сатана нашаптава: "Бадава ти је да се кајеш. Не губи време на то!" Такви људи, који су запали у очај, који су одустали од покајања, не знају за оно што је написано у Књизи пророка Језекиља: "Ако ли би се безбожник обратио од свих греха својих које учини, и држао би све уредбе моје и творио суд и правду, доиста ће живети, неће погинути. Безакоња његова што их је год учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће. Еда ли је мени мило да погине безбожник, говори Господ, а не да се одврати од путева својих и буде жив?" (Језек. 18, 21-23). Бог не жели смрти грешника, него жели његово спасење. Мислити да је милосрђе Божије недовољно за праштање тешких грехова, исто је као кад бисте рекли да ће се море запрљати ако у њега баците прегршт прљавог песка. Море ће опрати тај прљави песак и он ће нестати у његовим безданим дубинама. Милосрђе Божије је безгранично! Оно је неупоредиво веће од бескрајног океана и у том милосрђу Божијем лако се могу утопити сви тешки греси само ако се за њих свим срцем покајемо. Велико дело покајања многи људи одлажу до старости и обично говоре: "Док сам млад вселићу се и уживати у животу, а кад дође старост, успећу да се покајем за грехе своје." Па зар је то разумно? Зар било ко од нас зна кад ће наступити час смрти? Можемо ли рачунати на то да ћемо доживети старост? Треба се кајати без одлагања. Покајање за почињени грех не смемо одлагати ни на један једини дан или сат. Треба се сетити шта је свети Јован Претеча говорио на Јордану призивајући народ на покајање: "А већ и секира код корена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца" (Мт. 3, 10). Бојмо се тога и стално имајмо на уму да секира већ стоји код корена дрвета. Ако не будемо рађали плодове добра, љубави и чистоте, том секиром ћемо бити посечени кад то и не очекујемо. Нека срце наше трепери бојећи се немара у односу на неокајане грехе и нека пред нама увек стоји лик преподобне Марије Египћанке која нам је показала тако чудесан и савршен пут покајања. Њеним светим молитвама нека нас Господ удостоји истинског покајања и опроштаја наших грехова. Амин.
  2. Архимандрит Андреј (Конанос) о томе у које најчешће замке ђаво хоће да нас намами Одакле долазе све болести и патње? Неки човек рече старцу Пјасију: - Спавам по цео дан. На шта је Старац одговорио: - Нема ништа лоше у томе, док спаваш, не грешиш. Како су величанствени ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разне лудости, они све то претворе у добру мисао, јер су скромни. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да приклоне главу и да се не понашају арогантно, као што то ми чинимо и кажемо: - Слушај шта ћу ти рећи! Остави то! Поправи то на овај начин! Не, свети људи не говоре такве ствари, нити било шта траже, нити су захтевни према другом, већ само према себи. Они себе укоревају, кажњавају и боре се против себе. Воле све друге људе и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: "Кад видиш човека, падни у свом уму пред њим и поклони му се." Можеш ли се поклонити другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија класје пшенице? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас постаје тежак и савија се. Када приметиш такву појаву кажеш себи: - Ту је зрно, ту је садржај. Ако имаш садржај, савијаш се. Ако не, онда те ништа не вуче на земљу и параш облаке. Али желиш да сагледаш себе, желиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, у његовом детињству. Такав је, на пример, младић који је згодан, али себичан, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његов глас чује ... Због тога је величанствено имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је,у ствари, наш највећи проблем. Највећи мој проблем је моја себичност. Шта то причаш? Јел и код тебе исто тако? Да, знам то. Схватам да се гордост односи и на вас. Ако заиста размислимо о мојим и вашим проблемима, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац, буквално.. Можда ћете уложити приговор: - Добро, онда шта сам згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности? Не. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести која је у теби је опет манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата. Твој "его" је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољан, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и ти се жалостиш, то се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али зато си пун самољубља (егоизма). Неки се људи питају: - Како се то могло догодити? Одакле та невоља? Одасвуда. У амбис себичности се може упасти одакле било. Нико вам неће указати на безбедан пут. Проблеми могу доћи одасвуд. Као што се може десити да воз испадне из колосека лево или десно тако се дешава са нашом душом. Постоји изрека да у животу пролазимо кроз многе замке и зато певамо током поста: "Душо моја душо моја устани! Што спаваш? " Искушења долазе и увлаче нас у мрежу егоизма. Ђаво највише жели да нас ухвати у замку себичности, као што је некада ухватио у ту замку наше прародитеље, присиливши их да себе вреднују више од свега и да своје мишљење сматрају једини истинским.Тако и ми понављамо после њих исто: - Хоћу да буде како ја кажем!То како ја мислим то је исправно! Требало би да буде тако! То је то! Нећу да се расправљам око тога више. Инсистирам на свом мишљењу - крај приче! Сви ми заправо патимо од сопственог егоизма, још више од тајне себичности, која је притајенија и опаснија, јер је невидљива. Прикирвена гордост највише штети човеку. Чиме се грешник уопште горди? Чак и ако је себичан, ако схвати свој грех, то је као да каже: "Свима сам на подсмех. Сви ме у мом суседству познају. Сви знају да се свађамо кући, да се дрогирам ... Сви знају колико сам лош човек. " За разлику од таквог човека, тебе сматрају финим. Фини људи поседују подмуклију себичност, јер се она не манифестује отворено. Човек који не може да се суздржи да греши пред свима, на крају завршава тако што га сви презиру и клоне га се, а ту је њихова шанса. Јер кад се људи окрену од тебе, Бог те воли. Да ли разумеш ово? Бог воли грешника од кога си ти окренуо главу. Када видиш неког ко отворено греши на улици, ти се узнемириш и кажеш: - Види до чега је ово дошло. Какво је ово друштво? Шта је људи са вама? Са тим твојим осуђивањем, посипаш блатом тог човека и тако га понижаваш. Ти си губитник али тај човек је победник. Губиш зато што се окрећеш од њега чији је егоизам видљив. Губиш зато што се клониш човека коме је гордост видљива. А када ћеш видети своју скривену гордост? Гордост коју нико други не види. Само ти знаш да она постоји. И Господ. Можда твој духовни отац зна; ако икада има времена да ти укаже, полагано додирујући оно што ти се не свиђа, она подручја где боли. Људи презиру грешнике, склањају се од њих, и са оваквим презиром грешници перу себе од својих грехова. Да ли знате, кога би требало да се прикривени егоисти - такозвани "добри људи" - клоне? Сами себе, и то ће бити њихово чишћење од греха. Јер, ако одустане од своје себичности, очистиће душу. Онда ћете моћи себи рећи: - Видиш, људи ме сматрају добрим човеком. Па ипак стидим се себе! Згрожен сам гледајући себе! Они ме зову "добрим", али ја знам за себе да сам лажов и лицемер. Једноставно они не знају, не могу да знају моје страсти, моје слабости, моје пороке, мој тајни живот, моје речи, моје фантазије, о животу како живим у свом дому и како се односим према најмилијима ... Нисам такав каквим се представљам.Ја сам лош човек. Ако се не стидите својих скривених дела пред људима у вашој околини, то значи да вам се та ваша дела допадају. Зато их понављате. Неки се жале свом духовном оцу: - Знаш, оче, твоје речи су повредиле мој понос.Повредио си моје самољубље. Међутим, нема ништа лоше у томе што су ти понос и самољубље повређени. Не брини за то. Када је твој брат увређен, иди и помози му. Али када је твој егоизам повређен, заборави, пусти то. - Али како то да успем? Пусти свој рањени "его", оставите га нек умре. Нека цркне у потпуности и не покушавај да га касније реанимираш. Немој ићи свом духовнику да твој рањени егоизам још потхрањује, већ радије иди да он тај твој егоизам доврши.Немој се упињати да му објасниш како се други неправедно односе према теби, већ реци: "Ја сам погрешио!" Јер ако тражиш самооправдање, како можеш да васкрснеш своју душу?
  3. JESSY

    Prepodobni Simeon dajbabski - pouke

    1. Увијек мисли о својој души и кад се срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини.2. Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш, ако је изгубиш?3. Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је као онај који се враћа у Очев загрљај.4. Твоје имање на земљи је ништавило као оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу.5. Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дјела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси.6. Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула.7. У рат се не иде без праха и олова нити се живи христијански без вјере и добрих дјела.8. Треба јака студен, па да се ријека заледи, и много прегнућа, па да се вјера одржи.9. Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук, и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају.10. Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје.11. Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе.12. Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру.13. Дијете плаче кад га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице.14. Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља.15. Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење.16. Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу.17. Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима.18. Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту.19. Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош.20. Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава.21. Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити.
  4. "Савет свима: како треба гледати. Треба гледати напред - с надом, назад - са захвалношћу, горе - с молитвом, доле - с покајањем, унутра - с пажњом, око себе - с љубављу. И увек захваљујте Богу. Бог вам помогао. Јесте запамтили?" - (Алексеј Барусков)  

  5. Први темељ грађевине човековог бића је радост. Црква жели да смо увек радосни, она не подноси смркнута лица, нити пружа олакшице за лажну тугу за Богом. Различита је ,,жалост по Богу'', добра и истинита туга, која је уздарје Духа, од наше туге која је последица наше одвојености од Бога. Доказ наше аутентичности јесу наша радост и мир. Атмосфера у којој душа може да се изграђује и да види Бога и наслађује се Њиме јесте радост, која је природна и духовна. Пошто прође кроз дар суза, она бива употпуњавана Духом Светим и постаје стална, непресушна и богомдана. Те сузе су танани бол душе што је пала и што је избачена на ову земљу, далеко од Раја, те сада треба да се врати: то је дакле, туга која душу окуша када стекне познање своје болести. Али, та туга и те сузе пружају весеље духу, наслађивање и нежност раја, не укидају радост. Радост се задржава као стално окружење. Као што човек не може да живи у загађеном окружењу, тако не може да живи ни без радости.
  6. Благодаћу сте спасени Еф. 2, 4-10 „Благодаћу сте спасени“ (Еф. 2, 5), вели нам свети апостол Павле, и понавља, (Еф. 2, 8) да не би неко од нас, слабашних, у малоумљу свом, помислио да ми, само својим трудом и упињањем, спасењу своме допринијети можемо. „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15, 5), рекао нам је Господ. Запазио сам појаву да неки, у ревности својој „прегријаној“, неметну себи неки напорни, рецимо, духовни подвиг, па се нешто уозбиље, пресамите, „промудре“; све нешто мјере код других, а, ваљда, и код себе; пресабирају и около, мрко, гледају и строго просуђују. Вјероватно, временом, брухове од „подвига“ свог, јединственог, добијају. Нико им од нас раван није и нико им довољно добар није. Изметанишу овдје своје метаније, мале и велике, разбаце „мудрост“ своју на сва четири ћошка црквене сале и – ишчезну. Њихов народ им не ваља, а Црква српска још мање. До јуче, дај Боже, да су Оченаш изговорити знали а данас је Црква ова, у којој се ми Богу молимо и спасењу некако бродимо, за почетнике; они траже „тврђу“ духовну храну. Разлете се на све стране и јаве нам, одушевљено, о врлинама других, којима ми ни до кољена дорасли нисмо. Тако су се по многим црквама, канонским и неканонским, руским, грчким и којекаквим, расијали наши „ревнитељи“. Кад их, у ријетким приликама, којекуде сретнемо, гледају нас с висине и прозирно да нам ставе до знања да смо им странији од свих странаца. Да вам не говорим да већина од њих, истрошивши све постојеће духовне адуте, пробавши и промјенивши све и свашта, на крају, заглаве се у некаквој духовној апатији или, што је још горе, у којекаквим расколничким црквама свих могућих јурисдикција и сектама, ко ће знати каквог све настраног учења и профила. „Благодаћу сте спасени“, опомиње нас апостол Павле да не бисмо, загледани, самољубно, у себе, превидјели Господа нашег Исуса Христа, који, „богат у милости, због велике љубави своје којом нас завоље“ (Еф. 2, 4), сиђе међу нас и принесе себе на жртву спасења нашега ради, да „сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни“. (Јн. 3, 15) Да ли, браћо и сестре, значи да ми сад своје руке скрстимо, у нирвану да се претворимо и да, дријемајући, спасење своје, на тањиру, што се каже, чекамо? Боже сачувај, далеко од тога! Не опомиње ли нас Господ, јеванђелском Причом о талантима, да смо дужни, од њега добијене, дарове да удвостручавамо и утростручавамо. Овим: „Благодаћу сте спасени“, свети апостол Павле нас опомиње да спасење своје само својим трудом и напором не тражимо него да се на Господа, кроз вјеру своју, ослонимо и у Господње руке животе своје да препустимо.“Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији.“ (Еф. 2, 8) То, да смо благодаћу спасен, свети наш Владика Николај овако објашњава: „Неко дете – вели он – путоваше по ноћи и спотицаше се и падаше из рупе у рупу, из јаме у јаму, док најзад не паде у једну предубоку јаму, из које ни на који начин не могаше само изаћи. И кад се дете предаде својој судбини и мишљаше да му је ту крај, наједанпут неко стаде више јаме, пусти дуг конопац детету и викну му да се ухвати и држи чврсто за конопац. То беше неки царски син, који узе дете, опра га и одену га, и одведе га у свој двор, и постави га поред себе. Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе – пита нас Владика и сам одговара: Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа, и што се држало за коноп. Чиме је, дакле, дете спасено? Милошћу сина царевога. У односу Бога према људима та милост се назива благодат“, учи нас свети Владика. Свети апостол Павле вели да смо ми творевина Божија, „саздани у Исусу Христу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо“. (Еф. 2, 10) Овим именом, изнад свих имена, (Еф. 1, 21) он одговара на наша могућа питања, како смо благодаћу спасени. Вјером у Исуса Христа. Али не вјером вербалном, на уснама, него вјером дјелатном и свједочећом. Видјесте, оно дијете из Владикине приче, морало се чврсто држати за добачени му коноп. Подразумијева се да је морало велики напор поднијети. Да је, у свом успињању из јаме, ма и у једном моменту, конопац испустило, у јаму би се суновратило да се никад, живо, из ње не искобеља. И наша котва, чврста и поуздана, (Јевр. 6, 19) Господ наш, даде нам се да се њега чврсто држимо, и напор да поднесемо, да би нас Он из наших грјеховних јама ишчупао. „Нема другога имена под небом, данога људима, којим бисмо се могли спасти“. (Дап. 4, 12) Чућете оне који ни до чега не држе, који су се за вјеру охладили и скаменили, како веле да је „један Бог“ а све вјере „исте“ и човјеку је свеједно гдје се молио и ком се богу обраћао. Не слушајте их, драги пријатељи; они су подлегли обмани ђавољој и равнодушношћу својом постали погодно тле за примање вјере Антихристове. „Инжињери људских душа“, како на себе гледају творци „новог свјетског поретка“, хоће да ми повјерујемо како су све „вјере исте“ да би нам, на крају, понудили, милом или силом, њихову вјеру као једину различиту. Свевјерје је безвјерје. Да ли би се игдје, у, некад, „безбожној“ Русији и, данас, у комунистичкој Кини, могло наћи толико обездушених и обезбожених као овдје, на Западу, гдје се, Боже мој, слобода вјере тако „стриктно“ примјењује? Оног момента кад је западни човјек прихватио да је „све исто“, остао је без ичега. Примјетили сте, или ћете примјетити, да ови, вукови у овчијим кожама, (Мт. 17, 15) којекакви секташи, кад вам прилазе, да вас оробе и од вјере ваше отргну, кад им кажете да ви своју вјеру имате, они онда намјесте благо лице, па се упреподобе и веле, да су и они, тобоже, хришћани, да је „један Бог“ и наставе, до у бесконачност, да дрве своја верглања. Не препоручујем, и подвлачим, не препоручујем разговор с онима који саговорника не виде, и не чују, нити се за другачије мишљење интересују а камо ли да га уваже и, не дај Боже, прихвате: али ако већ до бесплодне приче дође, и ако, између њихова даха, успијете да неко питање удјенете, питајте их о Господу нашем, Оваплоћеном, Распетом и Васкрслом. „Нека тог вашег страшног Јехове, оставите, за тренутак, ваше петке и суботе, и реците како ви о Христу Господу вјерујете и учите?“ Видјећете да Господ наш, „Камен крајеугаони, изабрани, драгоцјени“, (1. Петр. 2, 6) није предмет њихове приче и интересовања. Знао је Господ наш да ће многи његове ране ровити и дубити и, хуљењем својим, на њих со стављати. Знао је Он да ће многи изван њега и његова пута путове тражити; да ће своје лажи за истину подметати па је зато за себе говорио да је Он пут и истина и живот и да нико не може доћи Оцу до кроз њ. (Јн. 14, 6) Господ наш гријехе наше сам изнесе на тијелу Своме на дрво и раном његовом ми се исцјелисмо. (1. Петр. 2, 24) Прихватимо Господа, котву нашег спасења, да би нас он уздигао и спасење нам даровао.
  7. Ко је мој ближњи „Ко је ближњи мој? “ – упита Господа један законик; човјек о којем јеванђелист свједочи да је законе добро познавао али их није схватао. Необоривом својом логиком, Христос га доведе до спознаје да је човјек човјеку – ближњи његов. И то сваки човјек. Не само онај ко му је близак, по крви и поријеклу, по вјеровању, политичком убјеђењу, пословним и било којим другим релацијама, него сваки онај кога му је Господ навео на његову животну стазу и близину. Ближњи му је сваки онај ко му се у невољи нашао и онај коме га нека нужда у близину наведе и на помоћ подстакне. Рањеном, полумртвом, Јеврејину не бијадоше ближњи сви они из његова рода, који поред њега, нехајно, прођоше, оставивши га да, рањен, умире, него му је истински ближњи био Самарјанин, припадник оног рода са којим су се Јевреји одавно одродили били и које су издајицама свога племена – ако не већ и непријатељима – сматрали. Дакле, Самарјанин не прође поред рањеника него му се сажали па му зави ране, „и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега“. (Лк. 10, 34) Сутрадан извади из xепа све што је имао да плати гостионичару за даљу бригу о рањенику. И рече му: „Побрини се за њега, а што више потрошиш, ја ћу ти платити када се вратим.“ (Лк. 10, 35) И на Христово питање законику, ко је ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике, овај не имаде куд него да призна да је то „онај који му милост учини”. Исус му рече: „Иди и ти чини тако.“ (Лк. 10, 37) Тако, браћо и сестре, Христос говори законицима, кушачима, људима закаченим за форму и испразно знање; онима који нису имали љубави у себи ни за кога и који ни о коме нису мислили толико високо колико о себи и својој умишњеној памети и знању. А нама, хришћанима, Христос наређује: „Чули сте да је казано: Љуби ближњег свога, и мрзи непријетаља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и пушта дажд на праведне и неправедне“. (Мт. 5, 43-45) Господ руши све баријере које раздвајају људе; све их приводи једне другима и сазнању да смо браћа међу собом јер нам је Бог, на небесима, отац наш, заједнички. Што од нас захтијева, Христос је својом страдалном искупитељском жртвом, својим примјером, показао. Учинио је себе ближњим сваком човјеку, пострадавши да искупи сав род људски. Попут милостивог Самарјанина, он је ране свег човјечанства вином и уљем залио и, поред свега што је искусио, сву незахвалност људску, наставио да о свима промишља са свога небеског трона. Христос нам јасно ставља на савјест да само од нас, и никога другог, зависи ко нам је ближњи. Ближњи нам је сваки онај кога ми као таквог схватамо и прихватамо. Дужни смо да све људе својим ближњим учинимо. „Бољи је сусјед близу него брат далеко“, (Приче. 27, 10) казао је, давно, Соломон и још у Старом завјету људску везу, по блискости, издигао изнад крвне. Народу Божијем, Мојсије преноси вољу Божију да се ни жртвено јагње не једе у самоћи и изобиљу док други оскудијевају него да се ближњи позове и жртва подијели. (2. Мојс. 12, 4) Бог строго наређује, и заповијест се често понавља, да се не смије лажно свједочити на ближњега свога; (2. Мојс. 20, 16) да се ближњи не закида и од њега да се не отима. (3. Мојс. 19, 13) „Право суди ближњем свом“, (3. Мојс. 19, 15) наређује Бог народу своме. Бог се особито срди на оне који, као опадачи и смутљивци, иду по народу и неслогу сију (3. Мојс. 19, 16) и строго им забрањује такву работу. (Пс. 15, 3) „Не куј зла ближњем својему који живи с тобом без бриге“, (Приче. 3, 29) вели Соломон. Он савјетује да, ако чак и до сукоба дође, да се у ту распру не улази жучно. „Не иди одмах да се преш – вели он – гледај шта би чинио напосљетку ако би те осрамотио ближњи твој.“ (Приче, 25, 8) Колико се строго забрањује да се о ближњем престрого суди и да се њему оговарањем зло наноси, толико се не допушта да се код ближњег толерише зло и да се на његов гријех не реагује. „Слободно искарај ближњег својега, и немој трпити гријеха на њему“. (3. Мојс. 19, 17) Речено нам је да смо сви браћа и нема ничије срамоте ни гријеха да не пада на образ свију нас. Само нам истина може помоћи. Свети апостол Павле каже нам да из својих односа одбацимо лаж и само истину говоримо један са другим јер смо удови један другоме. (Еф. 4, 25) Ми смо, нажалост, јако далеко од тога да нађемо снаге у себи за љубав према свим људима а о непријатељима да и не говорим. Та наша несавршеност ни у ком случају не ставља Христову наредбу о љубави према свима, укључујући и непријатеље, ван снаге. Она стоји и ми ћемо и према њој рачуне полагати. Да би смо се, колико толико, приближили том идеалу, морамо бар да имамо љубави за наше ближње. Сами знамо да се ни ту не прослављамо. Свети апостол на позива да чинимо добро „свима а особито својима по вјери“. (Гал. 6, 10) И оно што је законик, кушач, знао, ми треба да се подсјетимо; да знамо али да и чинимо: ближњег да љубимо као самог себе. Само, за разлику од законика, залијепљеног за Стари завјет, ми, ослобођени, у Новом, треба да не сметнемо са ума да су нам ближњи сви људи. Јер вели се у Светом писму – а и нама је јасно да је то тако – да све оно: не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели и било која друга заповијест, испуњава се у овој заповијести о љубави према ближњем. (Рим, 13, 9) Када би смо је испуњавали мање би несреће било, а и Богу, нашем заједничком Оцу, ближи би смо били. Њему и нашем спасењу у Царству његовом небеском.
  8. ја се извињавам, тек сада видех твоју поруку...на жалост нисам сигурна да ћу моћи да то испратим, па ево овим путем позивам неког ко је спреман да то преузме на себе...
  9. Ђаво родитељима шапће на уво да немају могућности за рађање и одгој деце, да им неће моћи обезбедити све што им је потребно, да ће за њих бити право мучење кад их виде болесне и гладне и да је такав живот гори од смрти. Ти људи се труде да своју савест умире позивањем на сиромаштво и притом не узимају у обзир оно најважније: да постоји Бог који твори чудеса и да постоји Његов Промисао о целом свету и о сваком човеку. Ако Господ да живот детету, онда ће дати и средства да се оно прехрани. О томе се говори и у Јеванђељу. Бог не заборавља ни на малене птице и даје им храну. Па зар је дете горе од младунчета вране? Ако родитељи поверују речи Божијој, имаће сталну помоћ, ми бисмо рекли помоћ која се граничи са чудом, јер што се више буду уздали у Промисао Божији, то ће се Он више о њима бринути. У Светом Писму је написано да нада не посрамљује. Онај ко се одлучио на убиство, заборавио је да Бог није само Творац света него и Свемогући Промислитељ и сама Љубав и да Он у Својој руци држи будућност сваког човека. Убица деце је сличан ономе ко се на незнабожачком суђењу одрекао Христа, одрекао и пред људима и пред анђелима. Одступнику много обећавају, али му ништа не дају. Чак и ђаво презире издајнике. https://hramsvetijovan.blogspot.com/2019/05/blog-post_9.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FZxKMSx+(ХРАМ+РОЂЕЊА+СВ.+ЈОВАНА+КРСТИТЕЉА+НА+ПЕТЛОВОМ+БРДУ)
  10. Сваки Хришћанин има своју Голготу на коју треба да узнесе свој животни крст. Човеку се током живота дају искушења кроз која се види оно што је скривено у дубини његовог срца и која осветљавају унутарњу слику душе која ни њему самом често није била позната. Искушења и тешкоће показују ко смо ми у ствари. У житију Светог Варлаама и Светог Јоасафа постоји прича о томе како је цар отворио два сандука чији садржај нико није знао. У једном је било злато, а у другом трулеж. Искушење попут каквог кључа отвара ризницу човекове душе и осветљава његово срце као зрак светлости показујући нам шта се тамо налази и с ким је тај човек - да ли је са Христом или са Велијаром. Доношење одлуке о животу детета је један од најтрагичнијих проблема данашњице. Ту се решава питање да ли је човек хришћанин или је Јуда, спреман да Христа изда за новац. Ту се види каква је његова вера, да ли је жива или пак мртва, слично демонској вери. Човек на крштењу, преко свог кума, даје завет о одрицању од сатане и сједињењу са Христом. При убиству детета тај завет са крштења се кида, човек се одриче Христа и сједињује се са ђаволом, са убицом. Чини нам се да решавање тог питања лични на суђење незнабожачких судија Хришћанима за време прогона. Хришћанина би тада питали: „Да ли си са Христом или с нашим боговима? Одреци се Христа и добићеш слободу и милост нашег цезара, а ако нећеш, онда те чекају мучење смрт. У таквим случајевима су постојала два могућа одговора: „За мене је боље да будем у тамници са Христом него на пиру код Диоклецијана јер за мене је смрт за Христа почетак вечног живота“. Други могући одговор је био: "Одричем се Христа и спреман сам да испунимо наредбе цезара (сатане - кнеза овога света)“.
  11. У Светом Писму и у патристици постоје изрази „мртва вера“ и „жива вера“. Свети оци кажу да је за спасење потребно не само веровати у Бога, него да треба веровати Богу. То значи да треба веровати да свака реч Јеванђеља носи у себи светлост и истину, да промисао Божији управља човековим животом од рођења па све до смрти, да су обећања Божија верна и да ће се преи небо и земља срушити но што се неко од њих неће испунити. Таква вера је човеков унутарњи оријентир и покретач човекових речи, тежњи и поступака. Она је део његове свакодневице и на неки начин прожима светлошћу сваки тренутак његовог живота. За праведног Еноха је у Библији речено да је ходио пред Богом. Човек који ходи пред Богом осећа стално присуство Божије и не заборавља да очи Божије виде дубину његовог срва. Кад испуњава вољу Божију, он у души осећа радост, као предукус радости Божије, а грех осећа као губитак благодати, као стање слично стању смрти. Апостол Јаков вели да је вера без дела мртва и додаје да и ђаволи верују. Жива вера је снажна и деатна вера која прелази у наду и љубав. Хришћанин око врата носи крст који је добио на крштењу. Крст је стално сећање на Голготу, сила која је победила демона и ад. Али крст је истовремено и обећање хришћанина да ће самопожртвовано и до смрти испуњавати вољу Божију.
  12. „Ne možemo ništa videti spolja što već ne postoji u nama samima.“

    1. Tavita

      Tavita

      непогрешиво се сваки пут покаже као истина

    2. Jace Jerimoth

      Jace Jerimoth

      дАаа, поздрављам...

       

  13. JESSY

    Sve je samo stvar percepcije...

    U realnom životu stvar je malo jednostavnija. Imamo i ,,sliku i ton‘‘, pokušavamo da kroz sva četiri elementa ili osećaja kompletiramo našu percepciju prema nekoj osobi ili događaju, ali i tu se neretko sukobljavamo. Jednostavno, umovi nam se drugačije razvijaju i nekada nismo u stanju da pravilno percipiramo (dekodiramo) sve što je potrebno. U ostalom, zar to nije lepota postojanja i komunikacije, gde je svaka jedinka sa svrhom, ali sa potpuno drugačijim pogledom na jednu istu stvar? Kao što rekoh percepcija se neprestano stvara i nikada ne nestaje. I dok čitate ovaj tekst, svako od vas ima poseban i jedinstven doživljaj. Možda se slažete sa izrečenim, možda ne, a možda delimično. To zapravo nije ni važno. Jer, to je samo vaše. To je vaša percepcija. http://www.vizuelnikutak.com/stvar-percepcije/
×
×
  • Create New...