Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    42130
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    196

О JESSY

  • Ранг
    удата

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Скорашњи посетиоци профила

79146 profile views
  1. БУНТОВНА ДЕЦА СУ ТЕСТ ЗА НАШУ ДУШУ Одговорио бих вам, али ви сте у раси У школи су моји омиљени ученици били названи „бунтовници.“ Од ове деце сам много научио. Једном је један дечак закаснио на час, ушао је када смо већ почели, а ја бих се увек узнемирио када би неко од ученика закаснио. Желео сам да на почетку часа сви буду на својим местима, јер сам тада сматрао, да ћу у супротном изгубити ауторитет који приличи наствнику. И тако је овај несрећни момак каснио на час читавих седам минута, зато што је играо кошарку у дворишту. Штавише, након што је сео на своје место, он наставља да удара лоптом о под. Говорим о Светом Духу, а из школске клупе стиже порука: „Бум, бум, бум.“ Рекао сам му: – Брзо изађи из учионице! Наљутио сам се на овог дечака и избацио га са часа. Али оно што је рекао пре него што ће напустити час, никада нећу заборавити. Овај момак се окренуо и рекао: – Знате, одговорио бих вам, али ви сте у раси. Ох! Одмах сам се прибрао и мирно сам му рекао: – Добро, само зато што сам ја у раси, изађи са часа! И он је изашао. Касније сам често спомињао овај случај. Сирото дете је рекло исправну ствар! Да, ја сам свештеник, али као човек са човеком, према њему сам се понео крајње ужасно, истеравши га са наставе. Овај дечак ми је одржао добру лекцију. Као да ми је Господ рекао: „Оче, ја желим да наставите да учите ту децу. Али са узорним ученицима је све једноставно, замолиш их да устану, они ће устати, кажеш им да седе, они ће седети. А можеш ли помоћи немирном детету, можеш ли смекшати његово срце? Можеш ли му постати пријатељ, тако да се не склања у страну када те види на великом одмору?“ Бунтовна деца су тест за наше душе Узгред, овај дечак је постао монах, сада он носи расу као и ја. Тада се он са поштовањем односио према мојој раси, а сада се са поштовањем односи према својој. Једном смо се срели. Он се сећао тог догађаја и рекао ми је: – Опрости ми за оно што сам ти тада рекао. – Не, ти си био у праву – одговорио сам му – јер сам те у том тренутку повредио и разочарао. Бунтовна деца су тест за нашу душу – каква је наша душа заиста. Да ли смо способни да истински волимо, да ли можемо да трпимо, да ли је Бог у нашем срцу? Наравно, када се добро осећаш, онда си и добар. Сви смо ми овде добри. Али ако будемо живели заједно у једном стану, неколико дана, тек тада ћеш ме боље упознати. На пример, припремићете ми некакву храну, ја ћу је узети и рећи: „Не желим то да једем!“ Ви ћете се наљутити, и ја ћу се наљутити – и онда шта учинити у таквој ситуацији да би Христос и даље био између нас? Да, Он посебно долази у таквим тренуцима када имамо проблеме и нелагодности – долази и чини наш живот бољим. Тешка особа на вашем путу је опомена од Бога, да треба да се загледате дубље у своје срце, и погледате шта се дешава у вашој души. Размисли о томе, шта си постигла у браку са својим мужем, шта си постигао у браку са својом женом, за ових петнаест, двадесет, четрдесет година...Да ли сте заиста успели да се упознате и заволите једно друго? Да ли сте се научили узајамном разумевању? Или те још увек узнемире неке навике супруга, а ти га заузврат, такође раздражујеш својим придикама и навикама? То је важно. Није добро када хришћанин гунђа, јадикује и ропће. Ти си хришћанин? Покажи то, радуј се са својом породицом! Нека ваша деца кажу да имају радосне и срећне родитеље! Зар нас они тако воде да се молимо? Данас ме је аутом возио један човек. И тако, док смо путовали, на путу је дошло до застоја у саобраћају. Да сам на месту возача, ја бих већ ударао волан од беса, али он се само смејао. И његов унук, који је такође путовао са нама, видео је ово. Шта овај дечак може да каже о свом деди? „Мој деда је смирен човек. Он није нервозан, када дође до застоја у саобраћају, него се смеје.“ Ко се смеје током застоја у саобраћају? Сви желе да се свађају, да удрају у нешто... А овај човек се смејао. И њему заиста није потребно да пред својим унуком говори о миру и спокоју, јер их он пројављује сопственим примером. Дете одраста у спокојној атмосфери и његова душа и срце пребивају у миру, због чега он унутар себе осећа присуство Божије. Разумете? А други родитељи одводе децу на Егину, код моштију Светог Нектарија, при чему деца говоре: „Не желимо да идемо тамо.“ Али отац каже: „Не, идемо тамо да се помолимо...“ –„Али не желимо да идемо на Егину, и овде у Атини постоје храмови!“ – „Не, идемо! Тамо ћете се исповедати и причестити...“ И деца су принуђена да седну у ауто, и цела породица одлази аутом до Пиреје, да би тамо сачекали брод. Али градски саобраћај је отежан због велике гужве, и отац почиње да се нервира, гледа на сат, сигнализацију... Брод одлази, закаснили су на њега, а отац у бесу удара шаком у волан. Мајка која седи поред њега му каже: – Знала сам... – Ућути, јер ћеш добити! А деца на задњем седишту тихо говоре једно другом: – Зар нас они тако воде на Егину, да се помолимо Светом Нектарију? За ову децу је сасвим природно да временом почну да се противе својим родитељима, јер шта они виде у својој породици? Људима су потребни примери који их надахњују Тако не можемо придобити човека. Већина „бунтовника“ постали су такви управо због тога што су пред собом видели негативне примере, који су им донели разочарење. Једном сам читао сећања једног човека који је напустио Цркву. У време окупације, када је он био мали дечак, стајао је у реду за храну. Било је веома много народа, људи су се гурали, покушавајући да што брже добију своју порцију. И изненада је тај дечак осетио снажан ударац песницом у стомак. Погледао је на онога ко га је ударио, и испоставило се да је то био његов учитељ у недељној школи, кога он није приметио у реду. „Размишљао сам, како је могуће – присећа се тај човек – у недељу говорити да је Бог Љубав, а у понедељак делити ударце песницом у реду за храну, како би што пре добио свој тањир?“ Људима су потребни примери који их надахњују. Они треба да виде да ти сам живиш оно што учиш. Када сам радио у школи, ниједан ученик ме није прекорео због некаквог греха. Али су ми често говорили: – Оче, нама се не допада кад се одрасли претварају! Греховност је уобичајена људска карактеристика. Сви ми чинимо грехе. Али када ти величаш себе као праведника, претвараш се да си најбоља особа на свету, а друге притом, омаловажаваш и вређаш, онда људи почињу да те посматрају са много више пажње. Ако људи виде да оно што ви живите није у складу са оним што говорите, разочаравају се. „Знамо ми, знамо тог човека – кажу они – виђали смо овог свештника, овог учитеља.“ Говори једно, а чини друго. Такво понашање разочарава људе. Да ли је Господ изазивао осећај страха код апостола? Зато пре свега треба упознати самог себе. Нека се свако од нас данас загледа у своју душу и увидеће колико он сам воли Господа и да ли је омекшало његово срце. А увече када будеш легао да спаваш, размишљаћеш: „Какав сам ја човек? Шта о мени мисле моја деца, како ме доживљавају? Можда сам раздражљив, можда их често љутим?“ Да ли ће се мој син радовати оног дана када се буде женио и заувек напустио свој родни дом, да ли ће се радовати као ослобођени из затвора, или ће напротив рећи: „Како је било добро у мојој кући! Овде се сви воле, поштују једни друге, и свако се осећа слободно!“ Ето шта је важно. Важно је какву атмосферу правимо око себе, и каквог Христа објављујемо својим животом пред ближњима – Бога грома, који шаље муње са неба, или Бога распетог, пострадалог и смиреног, који поштује сваког човека. Сетите се шта је Господ рекао својим ученицима, када су Га неки од њих напустили. „Да нећете и ви отићи?“ (Јн.6, 67). Господ је желео да ученици изразе своја осећања, да ли им је можда лоше са Њим, да ли их Он гуши?.. И апостоли су одговорили: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога“ (Јн.6,68). Коме треба да идемо, осим Теби, Најбољем од свих? Све што Ти говориш је предивно. Ми Те волимо и желимо да будемо поред Тебе. Још увек се питам како су светом и безгрешном Христу долазиле пале жене. Како се нису плашиле, зар их није било срамота, зар им никада кроз главу није пролазила мисао: „Не, Он је свет, ми га нисмо достојне!“ И како су ученици имали смелости да Му понекад кажу веома чудне ствари? Сетите се шта је од Њега затражила мајка синова Зеведејевих. „Реци да седну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један са леве стране теби, у царству твоме“ (Мт. 20,21). Ученици су желели да приме власт од Исуса. Шта мислите - да ли је Господ изазивао осећај страха код апостола? Не. Зато што их је волео. И они који су му се у почетку противили, после су падали пред њим ничице говорећи: „Желимо да Те дотакнемо, желимо да будемо да Тобом и да Те волимо.“ То је тако прекрасно. Будимо смирени, јер не знамо све о Богу. И када чујеш неку спорну тврдњу, немој коментарисати, ако ниси сигуран. Ономе ко је то рекао, биће боље без спорења и противљења. Али уколико себе прадстављаш као некаквог свезналицу, људи ће одмах одреаговати негативно и почеће да се расправљају са тобом. Могуће је придобити некога, али тек кад свој ум, карактер, мисли и понашање ослободиш од егоизма.. Свети Цар Николај и Света Царица Александра Да ли сте се венчали да би се такмичили ко ће да победи? Ви имате толико тога! Прелепе куће, дивне породице. Потребно је сасвим мало промене. Али ако се ове промене догоде, све ће бити још боље. Потрудите се да ваша породична атмосфера постане пријатнија и топлија. Одстраните оштар тон, не повређујте своје ближње. Твој муж „тиранин“ је заправо кротка овчица. Једна жена ми се стално жалила: – Оче, ти не знаш мог мужа! Он је такав егоиста, такав тиранин! Непрестано ми је говорила такве речи о мужу. Понекад је и он долазио у Цркву, те сам ја рекао тој жени: – Да ли бих могао некако да видим твог мужа? – Оче, довешћу га код тебе! Срео сам се са тим човеком, и испоставило се да је он смирен и скроман човек, тихог гласа. – Господине оче – рекао је, дакле, зна исправно да се обраћа свештенику. – Господине оче, шта могу да кажем! Када стигнем кући, моја жена одмах почиње да виче на мене. Да, ја нисам савршен, али и она је стално нервозна, непрестано виче, не да ми мира, те и ја почињем да се свађам са њом! Прекључе, например, дошао сам кући, сео сам да вечерам, а она је само шетала око мене, гунђала, свађала се са мном... Ја сам рекао сам тој жени: – Ти њега називаш тиранином? Само ти још недостаје да притиснеш неколико дугмића, па да постанеш господар над њим! Али она се није сложила са мном. Добро, добро, ти си у праву. И шта онда? Твој брак ће се очувати после тога? Најважније је сачувати породицу, а не у свему бити у праву. Али, ти ћеш убеђивати мужа: – Ја сам у праву! Отац ми је тако рекао? Зар треба да се понижавам пред тобом? Знаш, Христос је ради тебе сишао у ад. Можда је сада дошао и твој ред, да се и ти мало „унизиш“– то није ништа страшно! Једној жени сам рекао: – Зар сте се венчали да бисте се такмичили ко ће да победи, а ко ће да изгуби? Све ово нам само говори да у дубини душе сви оправдавамо себе, и чекамо да нас други подрже. „Да, дете моје, ти си у праву!“ Други нас оправдавају. Оправдава нас и Христос, говорећи: „Дете моје, ја те волим таквог какав јеси, са свим твојим гресима“. Зашто је онда потребно оправдавати се? Да, сви смо грешни, али хајде да признамо своје грешке! Не плаши се да кажеш свом супругу, жени: – Да, и ја имам мане! Претерала сам, нисам била у праву. Тако ћете се још силније заволети. Ово треба чешће говорити.
  2. ЦРКВА КОЈА ЈЕ УШЛА У ПОДВИГ ПОСТА Однос према посту је један од критеријума за процену вере. Истина је, наравно, да човек није сам себи судија. Не можемо да дамо ни себи, ни ближњем праведну оцену. Зато и дубоки истински суд над нама припада само Богу, а нама је заповеђено: не суди. Али, однос према посту ипак представља критеријум. Да ли волиш Цркву као мајка своје дете, или не, имаш ли лично искуство користи од уздржања или не, робујеш ли овоземаљским навикама или цениш своју унутрашњу слободу – све се то пројављује у односу према посту. Још воз, у којем ка свом драгом путује девојка, није стигао на станицу, а млади човек већ шета по перону, гледа на сат, и његово срце час застаје, час јако, јако удара у грудима. Младић чека. Жудњом, очекивањем и предукусом среће се назива то стање. Са таквим трепетом у срцу треба чекати надолазећи пост. Пролеће душе, труд који очишћује, и који смо узели на себе ради достојног сусрета Васкрса, – то је пост. Самораспињање, добровољно умртвљење својих гордих и лукавих навика ради припајања Васкрсењу Христовом – то је пост. И „који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама.“ (Гал. 5: 24). Приближавати се посту са осећањем растуће унутрашње радости – то значи осећати благоуханије васкршњег возгласа „Христос воскресе!“ и свесно тежити у онај мисаони рај, из кога се овај миомирис излива. „Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито.“ (Пес. 1:3) Цивилизација која је проистекла из хришћанства и која је припојила свом корену префикс „пост-“ је цивилизација коју разједа индивидуализам. Однос према свему у свету дефинише се „личним избором“ и „личним мишљењем“. „Тако желим“ и „тако мислим“, – говоре људи из било којих разлога. Не чуди нас што управо у тим условима људи имају све мање могућности да износе лично протумачене осуде. Често мисле исто, с обзиром да информацију црпе из једних истих тв програма. Прослављање индивидуализма на делу доводи до прослављања безличности и неизражајности. У односу према религији ова сива аморфност крије се иза опште фразе „не мешајте ми се у душу“, „вера је лична ствар појединца“ и томе слично. Зашто се дотичимо ових ствари када говоримо о посту? Зато што, Истина објективно постоји, и, с обзиром да је тако, треба јој служити. Верник управо и тежи да служи оваплоћеној Истини – Христу, а човеку при томе са свих страна певају, премда на различим мелодијама, једну исту побуњеничку песму: веле, Истине нема; религија је приватна ствар; нема одговарајућих пријатеља и тако даље. Иза ових мотива крије се само један мотив – „лутај душо!“, и једна ђаволска молитва – „нека буде воља моја“. У таквим условима верник је, својим животом и чињеницом што исповеда веру, позван у бој. Визир је спуштен, његово име је изговорено, бубњеви су ударили и трибине замрле. Треба ли напомињати да, иако смо сви позвани у бој, нису сви у души војници? Где треба тражити излаз и разрешење овог конфликта? У осећању саборности! Треба грејати и васпитавати у сопственој души осећај припадности Васељенској Цркви. Ма колико да је мало оних који посте и који се моле у нашој околини, ипак постимо и молимо се заједно са милионима верника. Благослов празника које прослављамо није само на онима које видимо у храму, већ и на небројеној количини људи, који, у исто време, на разним језицима хвале Господа. То се односи и на пост. Постиш не из личних прохтева, а ради Христа. Постиш не онда када зажелиш, већ када Црква благосиља. Не постиш сам, већ са мноштвом браће и сестара, чији невидљиви труд јача твоју слабу, усамљену душу. Осећај саборности је осећај везе са Црквом, расутој по Земљи, и са „свечаним сабором и црквом првенаца, записаних на небесима“ (Јевр. 12:23). С обзиром да је тако, све је много лакше и радосније, него што се чини на први поглед, када приметимо непостојање духовних тежњи у нашој свакодневници. Можемо се молити: „Господе Исусе Христе, молитвама свих покајника пред Тобом прими и моје покајање“; „Молитвама свих оних који искрено посте и који скрушавају пред Тобом срца своја, научи ме да постим“. Тако ћемо доспети у област духовног заједништва не само са онима које смо навикнути да називамо „браћом и сестрама“, већ и са истинском браћом и сестрама по духу молитве и покајања, са реалним рођацима велике црквене породице. Могуће је и потребно не само да се молимо за сопствену милост по њиховим молитвама, већ и да тражимо од Бога: „Господе прими све који окрећу срца ка Теби. Послушај људске молитве. Опрости грехе свима који плачу о својим гресима.“ Захваљујући томе је молитва вере увек на корист, и на овај начин можемо подржати макар једну душу. Попут молитве је и истинска саборност. То је права победа над ситним егоизмом и убуђалим индивидуализмом, који се настанио у свести наших савременика као досадна мелодија баналног шлагера. Она је подобије молитви које се узносе у суботу уочи Недеље праштања. Тог дана Црква се сећа свих мужева и жена, који су достигли истинску светост у посту и молитви. То су преподобни и јуродиви. Њиховом молитвеном помоћу Црква се осигурава, да ће они, који су оружјем поста посрамили ђавола, помоћи и нама у сличној борби. Дакле, нико од нас није ратник-самотњак. Напротив, свако од нас, треба да заузме своје место у општем строју. Дисциплининована војска, која слуша свог команданта (чак иако се не може за сваког војника рећи да је „универзални војник“), увек ће победити непријатеља, чија је војска снажна и моћна, али где општа дисциплина и јединство одсуствују. Осећај духовног заједништва и осећај припадности великој војсци, коју предводи васкрсли из мртвих Исус Христос, биће способни да претворе нашу личну слабост у саборну снагу. И оно што у својој бедној души нисмо успели пре поста и без поста да променимо, моћићемо да променимо силом благодати, коју Бог дарује Цркви што пости. Зато, Христова војско, напред у сусрет Васкрслом! Кроз Крст ће доћи радост целом свету! Напред, бодрећи и јачајући једни друге, не окрећући се леђима ка непријатељу! Додаћемо мислено током поста и пар речи у Симбол вере: „Верујем у једну Свету Саборну, Апостолску Цркву, која је ушла у подвиг поста!“
  3. Усамљеност у односу Повлачење у самоћу, која је потреба једне особе, често створена још у детињству и младости, други партнер може доживети као одбацивање и недостатак љубави Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 19.02.2018. у 08:00 (Срђан Печеничић) Данас многи људи имају незадовољену потребу да неко време буду сами. За њих је самоћа прилика да се посвете себи, да се одморе, да уреде своје мисли или да се баве оним у чему уживају. Они самоћу доживљавају као прилику да буду у друштву са самим собом. Потреба за самоћом се уобличава у детињству и младости. Деца која су из неког разлога морала да више времена буду сама научила су да то време искористе и да се притоме добро осећају. Када одрасту они имају већу потребу за самоћом што некада може постати проблем у везама и браковима. Њихово повлачење у самоћу други партнер може доживети као одбацивање и недостатак љубави. Зато они некада „беже” у самоћу тако што устају раније од партнера или лежу касније. Неки не подносе самоћу Супротност њима су људи који не подносе самоћу. Када су сами они се осећају усамљено, а некада истовремено и невољено, мање вредно и одбачено. Због неподношења самоће они ступају у било какве социјалне односе. На квалитет нечијег живота утиче способности да се ужива у друштву са другима, али и способност да се буде сам. У љубавним везама особа која не подноси самоћу постаје зависна од партнеровог присуства, што може оптерећивати везу. Као што се у самоћи људи могу осећати веома добро, тако се и људи који су у друштву других могу осећати усамљено. Реч је о посебној врсти усамљености – усамљеност унутар односа. Да неко не би био усамљен није довољно да буде у друштву других, већ је потребно да буде у друштву неких њему посебних људи. Осећање усамљености се појављује онда када неко није у друштву оних других који су му емоционално важни. Непријатност осећања усамљености покреће особу да потражи друштво значајних других. То могу бити особе које јој јесу или које би јој могле постати емоционално важне. Када се неко у друштву других осећа усамљено, то је знак да му ти људи нису емотивно значајни. Када се неко осећа усамљен иако је у вези или браку, то може бити сигнал да се разочарао и отуђио од некада вољене особе. Ово осећање усамљености унутар односа је знак да треба нешто учинити како би се партнери поново зближили, јер у противном може бити разлог за прекид везе или развод. Људи који се осећају усамљено унутар неког односа, било да је пријатељски или љубавни, често то осећање крију од других. Признати другима да смо у њиховом друштву усамљени јесте признање да нас постојећи однос не испуњава, да није довољно квалитетан, да имамо потребу за неким другим. Како то сазнање може друге емоционално повредити, људи су склони да прикривају своју усамљеност и да носе маску срдачности. Маска срдачности Управо због овог маскирања може се десити да неко ко је стално окружен људима, ко је забаван и популаран у друштву, увек радо виђен гост, заправо пати због добро скривеног хроничног осећања усамљености. За разлику од оних који су веома добро свесни да се осећају усамљено иако то осећање веома добро крију од других, постоје они који своје осећање усамљености крију и од самих себе. Они своју усамљеност потискују у своје несвесно, а оно чега су свесни је повремено недефинисано незадовољство или осећање празнине. Они некада покушавају да изађу на крај са овим осећањима тако што пију алкохол, узимају дроге, своју празнину испуњавају форсираном забавом, сексом или се теше куповином разних предмета. Често профили ових особа на социјалним мрежама обилују разноразним доказима њиховог „квалитетног” живота, тако да нико не би помислио да их мучи осећање празнине. Осећање усамљености највише мучи, на овај или онај начин, оне људе који су себи забранили да се емоционално везују за друге. Најчешћи разлог томе је што се плаше да би могли бити повређени, остављени, одбачени када би се везали. Зато они остају емоционално „невезани”, без осећања припадности. А када неко себи забрани да се емоционално везује, он је заправо себи забранио да некога воли и себе непотребно осудио на трајно стање емоционалне отуђености.
  4. МОЛИТВА светом великомученику ТЕОДОРУ ТИРОНУ О, свети, славни и свехвални великомучениче Теодоре Тироне! Теби се обраћамо. Твојим молитвама прибегавамо, брзом извору исцелења. Клањамо се твојим нетленим моштима и молимо те, мучениче Христов Теодоре, ми, немоћни, грехом исцрпљени: погледај на нас и на ране нашега јадног срца, на ојађене наше душе. У свету овом и оном помози нам твојим молитвама светим! Чуј глас мољења нашега, немој нас презрети! Заштитио си хришћане од скверног жртвоприношења за време Јулијана Одступника. Тако и нас заштити пред Господом! Усправи срца наша и мисли наше к Богу, да само о небеском мислимо, да бисмо се спасли вечне осуде. Мучениче Христов, моли Христа, да нам дарује духовни мир, да услиши наше молитве, као што је чуо твоје молитве у тамници. Упути нас, свети Тироне, да се можемо приљежно молити Богу, да праштамо ближњима својим увреде, да станемо с десне стране Христа, Сина Божијега и да чујемо Његов свети глас: Дођи слуго, добри и верни, уђи у радост Господа свога! Амин. ТРОПАР светом великомученику ТЕОДОРУ ТИРОНУ, глас 2. Велија вјери исправљенија! Во истичницје пламене, јако на водје упокојенија, свјатиј великомученик Теодор радовашесја: Огњем бо всесожегсја јако хљеб слаткиј Тројицје принесесја, того молитвами Христе Боже спаси души нашја. (Велика су дела вере! Усред пламене реке радоваше се свети великомученик Теодор као да је на освежавајућој води. Будући пламеном спаљен, принесе се као бесквасни хлеб Светој Тројици. Његовим молитвама Христе Боже спаси душе наше.) КОНДАК светом великомученику ТЕОДОРУ ТИРОНУ, глас 8. Вјеру Христову јако шчит внутар пријем в сердцје твојем, противнија сили попрал јеси многострадалче, и вјенцем Небесним вјенчалсја јеси вјечно Теодоре, јако непобједимиј. (Веру Христову као штит си ставио у срце своје, противничке силе си погазио, многострадалче, и венцем Небеским си се венчао вечно, свети Теодоре, као непобедиви.)
  5. О чуду Светог Теодора Тирона После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Отступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А усто бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити Хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама. Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара. И изложи на свима пијацама намирнице, оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата Мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава. Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће сиротиња радити, која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори, да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца, ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор; Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив. Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је љегова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде, и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора. Вера |
  6. Теодорова субота

    Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама. Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава. Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив. Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора. Извор: СПЦ/Епархија захумско-херцеговачка http://www.mitropolija.com/teodorova-subota/
  7. Pozivam vas da pronađete ono što pomaže vama, pravila i alate koji su vam najviše bili od koristi, a onda proverite da li je ono što je pomoglo meni možda i vama potrebno. Pitanje kako neko prevaziđe lošu sreću, nepravdu, zlostavljanje, lišavanje i susrete sa zlim ljudima u većoj meri nego drugi ljudi me zapanjuje i navodi da se njime bavim gotovo svakog dana, kao psihijatar i kroz, naravno, osvrt na sopstveni život. Osim ljubavi, imam konkretnijih odgovora, a većina njih su očigledni, kao što su negujte svoja prijateljstva, učite da praštate, usvojte psa (ili mačku), posećujte groblja, šetajte napolju u cik zore, gledajte gore, navijajte za svoje omiljene timove i posmatrajte Pobedu i Poraz jednako (hvala, Radjarde). Takođe osećam beskrajnu zadivljenost i poniznost spram toga kako misteriozni i neobjašnjivi ishodi mogu biti čudesni i srećni, kako nepredvidivi, kao grom iz vedra neba. Pozivam vas da mi se pridružite u divljenju tom nebu. Što nas je više koji ga posmatramo, to će ono postajati veće. http://www.psihoverzum.com/da-li-nesrecno-detinjstvo-mora-da-nas-obelezi-za-ceo-zivot/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)
  8. Dok sam pisao svoje memoare, „Zato što dolazim iz lude porodice: Stvaranje jednog psihijatra”, koji izlaze u junu 2018, retko bi mi padalo na pamet kako je moj život bio neobičan. Najzad, ja to nisam posmatrao ili izučavao, već živeo. Teško je ispitivati talas koji te potapa dok stojiš na obali. Gotovo nikad nisam mislio o verovatnoćama protiv kojih igram svakog dana. Ali, kad se osvrnem na svoje detinjstvo i pišem o njemu, i kad pogledam na istraživanja dece kao što sam ja, moram da obznanim prisustvo slona u prostoriji. Kako je moguće da sam tu gde jesam? Šta se desilo? Kako sam, za ime sveta, uspeo da pobedim verovatnoću? Ono što me je spasilo može da se svede na jednu reč. Ta reč je ljubav. Ljubav ima toliko pojavnih oblika i mesta: slučajna ljubav, namerna ljubav, usputna ljubav, kratka ljubav, trajna ljubav, ljubav koju vas je sramota da imenujete, polomljena pa popravljena ljubav; drugim rečima, svaka vrsta ljubavi koju možete zamisliti. Prilično je verovatno – tačnije, to je dokazana činjenica – da ljubav pravi najveću razliku u životima nama koji smo u detinjstvu patili. Hvala bogu da je ljubav besplatna i u neograničenim količinama. Tužno je to što je ponekad teško pronaći je i kako ljudi mogu da je se boje.
  9. Ali, ja se jesam kockao, i to u svoj život. To je zato što, bez da sam na to ikako uticao, imam rezultat od osam na ACES skali faktora rizika. Sa rezultatom od osam, šanse su mi toliko male, da se niko zdravog razuma ne bi kladio da ću postići išta u životu, možda čak ni preživeti. Prema statistikama, trebalo je da postanem alkoholičar, da bolujem od depresije, budem nesposoban da se oženim i stvorim porodicu ili čak zarađujem za život, ili je trebalo da umrem mlad, samoubistvom ili od posledica stanja kao što su alkoholizam, depresija, narkomanija. Šta je to slabilo moje šanse? Imao sam psihotičnog oca, zatim nasilnog alkoholičara za očuha, majka mi je postala alkoholičar i dva puta se razvela, svedočio sam njenom zlostavljanju, vodio sam računa o sebi kad bi se odrasli izgubili u pijenju, muški savetnici u kampu su me spopadali, imam dva poremećaja učenja – ADHD i disleksiju, a sa deset godina poslali su me u internat. Ali, sada imam 68 godina, oženjen sam istom predivnom ženom od 1988, imamo troje odrasle dece koja su sjajna, ja sam lekar, dečiji i psihijatar za odrasle sa specijalizacijom u, razume se, poremećajima učenja, autor sam 20 knjiga koje su se prodale u dva miliona primeraka, uključujući najprodavanije knjige o poremećaju pažnje, govorio sam širom zemlje (SAD; prim. prev) i sveta, viđam klijente svakog dana u svojim ordinacijama u blizini Bostona i u Njujorku, u procesu sam proširivanja svoje prakse kako bih dopro do što većeg broja ljudi. Drugim rečima, snažan sam i bez želje da usporim.
  10. Koliko nesrećno mora biti nečije detinjstvo kako bi se sa sigurnošću moglo predvideti da će neko živeti loše u odrasloj dobi ili čak umreti u mladosti? Postoje istraživanja na ovu temu. Slično pitanje je, zapravo, postavljano mnogo puta do sad, a jedan od najopsežnijih pokušaja da se na njega odgovori je Studija negativnih iskustava u detinjstvu (Adverse Childhood Experiences Study, ACES). Autori ove studije osmislili su način da definištu faktore iz detinjstva koji mogu da predvide loš kvalitet nečijeg života u odraslom dobu. Oni su imenovali deset faktora rizika, kao što su razvedeni, alkoholičari ili roditelji zavisni od droga, seksualno zlostavljanje, fizičko nasilje u porodici, kao i mentalna bolest člana porodice. Potom su istraživači pratili stotine dece kako bi ispitali uticaj ovakvih faktora na njihove živote. Pronašli su da, ukoliko neko ispunjava četiri ili više ovih faktora rizika, šanse da će imati srećan život su slabe, odnosno verovatnoća da će živeti loše je prilično velika. To su, naravno, samo brojevi, statistike, verovatnoće i šanse, ali ono što oni pokazuju je da ako imate ispunjavate četiri i više rizik faktora, šanse nisu na vašoj strani. Naravno, verovatnoća je samo to – verovatnoća. A ova studija nije se bavila procenom pozitivnih ljudi i događaja koji mogu spasiti decu izloženu faktorima rizika. Ukoliko imate sreće, možete dobiti na lutriji, nadmudriti igru, sreća može biti na vašoj strani. Ali ne želite da se kockate sa njom.
×
JESSY - Живе Речи Утехе