Jump to content

НОВО НА ПОРТАЛУ "ПОУКЕ.ОРГ" - ПРИЈЕМ ВЕСТИ И ТЕКСТОВА, кликните на линк

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    42878
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    199

Последњи трофеј

JESSY је имао/ла садржај са највише реакција!

О JESSY

  • Ранг
    удата

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Скорашњи посетиоци профила

83305 посетилаца
  1. Ако неко из јерархије отворено брани саборске одлуке, а неко од верујућих или неверујућих покушава да их сруши или игнорише, јасно је какав став треба да заузмемо. Недопустиво је да верни подржавају оне који се противе саборским одлукама у тако важним стварима као што је сада судбина Косова и Метохије. И недопустиво је да своје политичке одлуке везане за привремене политичке странке секташки стављају изнад одлука Цркве. А кад се неко, као сад секташки настројени делови владајуће странке обруши на „делове Цркве“, можда их треба подсетити на њихове обавезе као крштених чланова Цркве, али и предочити им оно чиме би требало одговорније да се позабаве – да су и у њиховој странци само делови за секташки приступ црквеним одлукама, конкретно сада за идеју о распрачавању Косова и Метохије. Још увек верујући и у странци на власти имају могућност да превладају секташки дух који се претећи надвио над њима и да испуне своју одговорност чланова Цркве. А остали верујући не треба да имају превише дилеме. Саборност Цркве, чак и кад понекад институционално шкрипи – обавезује. Свештеник Ненад Илић, Фејсбук http://patriot.rs/da-li-cela-vladajuca-koalicija-podrzava-podelu-kosova-za-sta-se-zalaze-samo-delic-vlasti/
  2. Највећи ауторитет у нашој цркви је Свети Архијерејски Сабор. И његове одлуке су обавезујуће за чланове Цркве. Ако неко отворено почне да напада одлуке Сабора, као што је то сада случај, он напада саму Цркву. Тако свесно или несвесно покушава да произведе расколничке тенденције или се поставља секташки, као неко изнад Цркве. Цркву чине Бог и људи, а људи могу да погреше, без обзира у ком су чину у црквеној јерархији. Због тога је и потребно подсећати се на одлуке Сабора који исправља те повремене грешке. Понекад дође време кад верујући јасно морају да изаберу између онога што је одлука Сабора и онога што се супротставља одлукама Сабора. Иако је пожељно да и јерархија подсећа верне на те одлуке, верни не морају посебно да чекају нова јављања више јерархије, довољно је за сналажење у околностима које носе политичка комешања да пред очима имају саборске одлуке
  3. САБОРНОСТ ОБАВЕЗУЈЕ Црква има велику толеранцију према грешницима и покушава љубављу да их исправи а не да спроводи некакву дистанцирану строгост. Не могу се знати све дубине нечије душе и кад ће кога Бог навести на покајање и исправљање, па чак можда и на подвиге. Црква има и толеранцију према властима које је Бог дао народу према његовом тренутном стању. Црква је Богочовечански организам, али и институција. Да би се омогућило боље функционисање институције, улази се у сарадњу са властима, а ређе власт критикује. То Црква обично оставља политичкој сцени. Утолико се веома ретко дешава да Црква отворено позива вернике да дају подршку овој или оној политичкој опцији.
  4. JESSY

    Тумачења Светог Писма

    Хришћани, гдје сте! Нама, тобожњим, хришћанима свашта раде; вријеђају са свих страна, боцкају нас, чепају, гурају, шамарају; провјеравају мјеру наше огуглалости и равнодушности. А ми, сном дубоким, тврђим од медвјеђег, спавамо; умртвљени до непостојања Прије неки дан ходам градом у којем, у задње вријеме, круним и ситним дане што ми их је од живота преостало. Настојим да додам који грам окретности и одузмем, ако је могуће, коју трунку од вишка што сам наслагао. Па сам себи, кобајаги, наметнуо мало оштрији корак. Наједном, застао сам, заиста, као укопан. Нога, којом је требало да крочим на улични, пластични, сливник, остаде да виси у ваздуху, па сам се закопао, цупкајући. Пластични улични тепих – не знам како да то назовем – који повезује и премошћава пјешачку стазу са улицом, био је сав у крстовима. Крст до крста. И не они, протестантски, изобличени, кривудави, и којекакви, крстови, него баш лијепо крстови; да сумње нема Демон, коаутор тог дизајна, тачно зна шта хоће, и што је хтио, постигао је у пуној мјери: газе мирно и безобзирно људи по крсту Христовом, светом знаку нас, вајних, хришћана; газе тај свети знак и табају људи, али и животиње. Људи безсвјестно, а животиње несвјестно. Свакако се и неки кер ту заустави, да своју територију обиљежи Ходећи том улицом, знам да сам прешао преко неколико тих тепиха, сливника. Овај, пред којим сам застао, био је нов, тек постављен. Прође ми свијешћу да сам газио и по затамњелим, поцрњелим али и новијим тим сливницима. Вратио сам се до стана и и поновио ход, пажљиво мотрећи куда ходим и на што газим. Тачно, улица нагета према мору, кише су овдје честе, у прољеће монсунске, и потребни су ти сливници да се бујице преко њих ваљају а не подривају плочнике. Што сам помислио, то се обистинило: било је тих сливника одвајкада; газили су по њима људи и жицвотиње, и својатали их керови, али није било крстова. Крстови су одскора. Сливници су, и прије, одлично одговарали својој намјени; крстови су из неких других разлога додати. Непомјаник, неуморан у својој злоби, удара нам чврге, па се смијуљи. Вели нам: Вама, тобожњим, хришћанима, могу да радим што хоћу; ви сте обамрли. Понестаје ми идеја како више да вас уједем. Досадно ми с вама Колико пута, кад год сам се с безобралуцима ове врсте сретао, падало ми је на ум, да има толико других декоративних облика. Давидова звијезда, на примјер, можда је визуелно атрактивнија од крста. А ни полумјесецу ништа не фали. А дизајнери никако да њима свој умјетнички труд да посвете. Не, бато, подсјетили су их, које какви и које куда, које су границе њихових умјетничких слобода. Овај безобразлук са гажењем крста Христовог заболио ме је искрено. Покренуо ме је да из својих сјећања пребирам гдје сам све крст Христов, понижен, гледао; запрепастио сам се колико тог безобразлука има. Да и вас подсјетим: Да ли сте обратили пажњу на пластичне мале простираче за каде? Постављају се да се човјек не би оклизнуо. И они су, намјерно, а безпотребно, крстовима ишарани. Толико пута сам морао да ходим по ходничким теписима зграда у мојој некадашњој парохији. Хтио-не-хтио, газио сам по крстовима, у тепихе уткане; летјети нисам могао. Што нехришћани и христомрзитељи по кртовима газе, то је њихова ствар и гријех. Без потребе да се кунем, увјеравам свакога да ми не би никакво задовољство било да газим по светим знацима и симболима било које сорте људске. Идући за својом, мучном, мишљу, а с поводом, сјетих се да сам негдје у писоарима клозета видио пластичне подметаче са уцртаним крстовима на њима. На улицама керови крст да безчасте, а у нужницима људи по њима да мокре. Да се осигурам и, не дај, Боже, кажем нешто што није тачно, пођем на интернет да видим шта се на тржишту од тих ствари нуди. Сад не могун жив да останем кад интернет отворим. Шта год на интернету да радим, слике клозетске извиру из свих ћошкова екрана. Нема простора да изложим слике свих тих безобразлука. Лијепо се види: писоарски подметач, на који људи стају, док се олакшавају, сам крстовима испреплетен Поред нас пролазе људи, жене и дјеца, видно биљежени знацима и симболима њихове вјере. Препознаћете их по томе како се облаче, шта на главама носе, којим чудом лица закриљују, по начину како се брију и шишају. Каква год да им је вјера, и што год ми о тим вјерама мислили, они своје вјере проносе и поносно свједоче. Љетно сунце пржи, она сва у црно замотана; ни очи јој се не виде. А наше, ”просвијећене”, ”еманциповане”, немају више шта да скину. И оно мало текстилчића што је на њима преостало, виише открива но што покрива. Па се опет зноје, хукћу, бришу и уздишу. На на плажама се згражавају кад оне, друге, забрађене и умотане, и тако обучене, у воду загазе. Сад, кад сам се овој теми вратио, сјећам се, нелагодно: и мени је много изазова промицало а да на них, нажалост, нисам реаговао. Незгодно ми било, другима сам то препуштао. А ови, гдје год у свијету да се неко дрзне да у њихову вјеру такне, ко стршљени се узнемире и прича свјетска постану. Не оправдавам њихова средства, али ме посрами њихова одлучност. Ми, хришћани, ако негдје глас и дигнемо, он без икаквог одјека остаје. На примјер: у Торонту, двојица момака покренули ланац посластичарница и назвали га: ”Слатки Исус.” Гледао сам њухове рекламе; благо речено: скарадне су и проблематичне. На једној од њих, дјевојчици насадили фризуру зреле плавуше; дјетету избили два зуба и тако добили ђавољи знак којим се демонизирани поздрављају, а низ брадицу тече као крв црвенило. Све указује одакле долазе и куда стреме и ко иза њих стоји. План им је да се на југ, у Америку, прошире. Шака јада од милиона тобожњих америчких хришћана саставе петицију, њих се неколико хиљада испотписује и ствари иду својим путем. Момцима ни на кјрај памети не пада да назив мијењају. Човјек закључује да је цијела бука и била намјерно изазвана; да се пажња скрене. Реклама успјела. Погледам коментаре и освједочавам се у то. Већина коментара се своде на то: шта ти, мрачњаци, фундаменталисти, загрижени, хоће; зашто се буне. Е, у инат њима, треба баш тај сладолед куповати. Један једини коментатор сажео је моју, а вјерујем, и вашу, мисао у ову реченицу: Да је тај ланац сладоледџијски назван: ”Слатки Мо хамед”, већ би све те радње са земљом биле сравњене. Господ наш, којег тако бјесомучлно и тврдоврато вријеђају, Бог нас хришћана, вели нама, да смо ми, хришћани, со земљи и свјетлост свијету. ”Ако со обљутави, чиме ће се осолити? – пита нас. Она већ неће бити ни за што осим да се проспе напоље и да је људи погазе.” (Мт. 5, 13-14) Газе ли нас, газе. Је ли нам потребна јаснија осуда наше хладноће и немарности На грчком појмови: свједок и мученик, изједначени су. Први свједок Васкрслог Господа, који је то свједочење крвљу својм и животом платио, јесте свети Првомученик Стефан. Овим нам се казује, да свједочење спремност на мучеништво подразумијева. Далеко смо и предалеко од тога, али, бар, у стварима, које су нам, нажалост, постале ”обичне” и стварима свакодневним, макар мало достојанства хришћанског искажемо. Јесмо ли хришћани или, признајмо: нисмо. Ако си хришћанин, ти мораш да свједочиш своју вјеру. У дубокој тајности, што се одавно, мимикријски, ”приватност” зове, можеш, до миле воље, вјеровати и до клецања кољена метанисати и молитвати, али ако твоја вјера није дјелима посвједочена и потврђена, то ти све неће помоћи пуно. Твоја вјера мора да буде јавна. ”Устима се исповједа за спасење.” (Рим. 10, 9) ”Који год призна мене пред људима, признаће и Син Човјечији њега пред анђелима Божијим, а који се одрече мене пред људима, тога ћу се одрећи пред анђелима Божијим.” (Лк. 12, 8-9) Подсјећам вас посљедње ријечи које је Господ наш изговорио прије него што се на небо вазнио: ”Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље. И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових.” (Дап. 1, 8-9) Господ није рекао: Ето, моја мисија је на земљи завршена, ја сам вас својом крвљу искупио, сад лезите и уживајте плодове мојих мука и страдања и чекајте да вас у Царство небеско уведем. Не, него, ”идите и научите све народе”; (Мт. 28, 19) свједочите ме до посљедњег ћошка земље. То је Христов тестамент, његова опорука Знам да смо у многим стварима немоћни. Антрихристова војска је страшна; легиони и легиони опремљених – дословно и преносно – до зуба наоружаних. Убрзано припремају позориште страшно, да зацаре свога земаљскога бога. Ако не можемо сав свијет промјенити, ове сулуде моћнике ”познанију права” привести и натјерати их да страшна оружја униште, а изгладњеле широм ове планете, нахране; ако то не можемо, али свако од нас, у мјери, која му је дата, може бар да не учествује у њиховим злодјелима, не осмјехне се и руком махне на ружења Господа свога. Ако ништа друго, нећу да купујем оно што руглу моју вјеру излаже, и својм цркавицом, аждаје, незасите, нећу да помажем. Гдје се види да би се твој глас могао чути, подигни, викни. Вратимо себи хришћанско и људско достојанство. Будимо свједоци вјерни, беспрекорни и честити, дјеца Божија, непорочна, усред рода неваљалога и покваренога.
  5. ЗАБРАНЕ Kaда се 1968. године море револуционара још једном излило на улице Париза и других француских градова, једна од парола побуњеника била је кратка фраза: „Забрањује се забрањивати“. Било је много парола: оригинално-ироничних, прљаво-циничних, једноставно бесмислених и празних. Тући полицајце, одмарати читав живот, употребити калдрму за барикаде... На шта све нису позивали људе, укључујући и ствари за које памет уопште није ни потребна. Наравно, помињао се и секс и ЛСД. Али „Забрањује се забрањивати“ се некако издваја. У тој пароли нема обнажене агресије, ни уличног натурализма. Зато она има краткоћу афоризма, и идејни концепт, који претендује да постане „нова заповест“. Са које год стране гледано, остале пароле су заливене нафталином и чувају се у музејском орману, а ова није изгубила на својој актуалности. Њу више, истини за вољу, није обавезно узвикивати на улици. Она мирно може да се пресели у универзитетске уџбенике, на лекције професора. Као таква, она може да формира свест читавих слојева становништва, као што су, на пример, медијска и политичка елита. А ови потом подчињавају себи јавност са циљем да дозволе све што је вековима било забрањивано, и у замену да забране критику таквог преврата. „Борба против забрана“ – је „ставка“ савременог друштва. Али, с обзиром да је немогуће дозволити све забране, патос ослобођења је усмерен на традиционални морал врло раслабљеног хришћанства. Саму Цркву многи доживљавају као институцију, која производи искључиво забране и ограничења. И мало је остало од онога што се не сме. Још само канибализам и инцест изазивају ужас негодовања. Али исто тако се некада доживљавао абортус, а сасвим недавно – истополни бракови. И ево сада су они толерантно прогурани и усвојени као „норма“. Тако да се процес наставља. И будућност наговештава, пре свега, наставак ефикасне борбе против забрана; као друго, (као последица) даље слабљење моралних норми, и губитак осећаја за самоочување, и, као треће, ширење „новог морала“, који доводи до исчезавања човечанства као таквог. Можда звучи помало патетично, али сам се суздржавао колико сам могао. Није на нама да на свом Росинанту, са копљем у рукама јуришамо у бој против медијских великана, тајних правитеља и осталих хиљадуглавих бесова, који стоје на кормилу богоотсупничких процеса. Али, бело треба именовати белим, а црно – црним. То треба радити макар из разлога да би се очистила савест. Још је боље ако то радимо у славу Истине, Која ипак постоји. Једна од грана Истине је та да су забране суштински неопходне. Немогућност да се разликује земаљско од небеског, свакодневно од празничног, и забрањено од дозвољеног, означава ни мање, ни више него да, једноставно, таква особа није човек. Престати бити човек, или не бити човек уопште. Када се започне разговор о скидању забрана, мисао се сама спушта до појма „дехуманизација“. Очигледно је, да се овде не може проћи без онога којег је Спаситељ назвао „човекоубица од почетка“ (Јн. 8: 44). Међу људима је први убица био Кајин. Први убица уопште није био човек, него дух. Онај, који је научио жену да пренебрегне заповести и да узме оно што није било дозвољено. „Пређи преко препреке“. „Прекорачи линију“. „Пробај, тупоглава, није то страшно“: то су примери убиства кроз ласкаво шапутање. Треба, затим, прелетети кроз столећа и хиљаде година, да би исти тај глас добио и дрскост, и смелост; да би он, користећи се хиљадама гласова, урлао на улици: „Забрањује се забрањивати! Заповести се укидају!“ Намерно сада нећу разматрати религиозну страну проблематике, са њеним неизбежним списком онога што се најстрожије забрањује, и онога што је пожељно радити. Постоје људи који ће се на ове речи одмах згрчити, и престати да читају или слушају. Зато ћемо пребацити тему на колосек мисаоне културе. Шта означава овај сложени појам, мало ко ће разумети. То не чуди. Појам је заиста сложен. Заједно са тим, подсвесно поштовање тог појма је присутно код већине. Дакле, култура је немогућа без забрана. Тамо, где постоји култура, њене забране се свесно одобравају и добровољно испуњавају. Нећемо улазити у област оперског певања, или коментарисања неопходности чисте платнене марамице. Бонтон и уметност не исцрпљују културу. Кренућемо од мало нижих ствари. Постоји један појам као што је „култура у вожњи“, „култура понашања на путу“. На овом примеру можемо схватити све остало. Култура у вожњи (која недостаје свима нама) је чисто ограничавање учесника саобраћаја забранама, уз добровољно испуњавање тих забрана. „Забрањено скретање“, „ограничење брзине“, „забрањено паркирање“, „забрањено претицање“... „Пуна трака“, „Вози пажљиво! Деца!“. Све су то знаци, којима, ако се руководимо, чувамо животе других. То су забране зарад општег добра. И сви бисмо желели мање дивљаштва на путевима. Шокирани смо статистиком смртности услед хаварија. Негодујемо на злонамерне прекршитеље. Зашто? Јер све набројано и јесте некултура, која не само да вређа наш укус, него, стварно убија. Нарушавање неких забрана (чак не сакралних и религиозних) је такво да убија! И не само једну Еву у Рају, него, у случају саобраћаја, и дете на „зебри“, и старицу на станици. Па, хајде, иди и реци како забране нису потребне. А бесни возач ће фолирантски рећи: „Забрањује се забрањивати“. И нагазиће на гас. Ако је реч о култури исхране, онда такође никако неће бити говора о прождрљивости. Гаргантуа је најмање културан. Као и Робин-Бобин из енглеских бројалица. Управо сложени систем комбиновања намирница, забрана употребе неких од њих, време узимања хране, и начин припреме – сва та наука ће бити пример „културе исхране“. Биће тешко, и оправдано неким циљем. На пример, утилитарним – смршати или оздравити. Али, још чешће, етика исхране ће имати религиозну основу. Индус, јудеј и муслиман ће имати шта да кажу о тој страни живота. Зашто јевреј не једе млечне производе са месом? Зашто је крвава храна забрањена? У тим забранама је мало кулинарства. Тачније, нема га. Тамо је нешто друго. Опет ми пада напамет да поменем нарушавање забране о пробању рајске хране, који ми називамо катастрофом. Постоји подозрење да човек који се никада, ни у чему не ограничава, тешко да може разумети најважније моменте у историји човечанства. Исто тако бојажљиво и пажљиво можемо прећи на најсложенију тему односа између мушкарца и жене, између старог и младог, између човека и животиња или човека и биљака. Тамо где видимо комплексност, смисао и неку традицију, тамо и постоји оно што се назива култура, која никако није обавезна да буде код свих на земаљској кугли иста. Али забране свугде постоје. Немој седети, а неко старији да стоји. Не улази у женске просторије. Не убијај рибе у реци. Немој седети на гробовима. Немој пљувати у бунар са водом за пиће, на крају крајева (макар је та забрана јасна?). И све то може човек да проучава, може се томе учити. Овде је, такође, могуће дискутовати и противити се, осетивши претњу за свој идентитет. Али језик се неће осмелити да каже да су то све глупости и да нису потребне. Забране спашавају људе и не дају им да изгубе људски облик. Где је загађена екологија, тамо су, ради уживања, погажене многе забране и изгубљено осећање за свето. Тамо где стари људи никоме не требају, тамо је погажено десетине светих принципа. Погазили су их сами старци, када су били млади, а за њима и њихова рођена деца (или она коју нису они родили). Где покој мртвих не поштују, тамо ни живе неће поштедети. Где се о ономе што је зачето не брине, тамо се ни рођено неће много ценити. Где у мушкарцу почну да траже жену, а у жени мушкарца, тамо ће пса волети више од човека, а и сам пас ће постати бољи од човека. Где, веселећи се, буду викали: „Забрањује се забрањивати!“ – тамо су глас дали у службу демону. За обећањем о невиђеној слободи, ланци имају својсво да отежавају. Да би се уништио човек, треба га разуздати. Да би се разуздао – треба га преварити. Да би се преварио, треба нацртати пред њим фантастичну слику, у коју ће он, наизглед, ући оног момента, када прегази све забране. Та технологија је разрађена. Она има свог изумитеља. Сада, када је људи на земљи много, он не мора да чека на разговор са сваком Евом. Сада има много помоћника.
  6. Koliko hramova moras da obidjes dok ne shvatis da je tvoje srce najveci hram, na koliko mesta moras da trazis Boga dok ne shvatis da je sve vreme bio u tebi... koliko puta moras da… https://www.instagram.com/p/BmYc6UwB8kY/?utm_source=ig_twitter_share&igshid=fs404zwbh642 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×