JESSY

Искушења, изазови, која су покушала да те разоре, показују се као твоји помоћници. Они чине оно што си сам морао да урадиш, али ниси био у стању. Доживео си опит истине исказане у Изрекама Отаца „ Отклони искушења, и нико неће бити спасен“. Она су разорила оно што је требало да буде разорено. Али, нешто се појавило унутар тебе што не може бити разорено, јер има другачију врсту истрајности и различиту природу: сада се радујем страдањима (Кол. 1, 24). На крају, спашени смо оним што нас разара, као што је и зрно спашено својом „смрти“ у земљи када дође његово време.Спасење не лежи и нашим успесима или нашим достигнућима у области пропадљивости, већ у укидању смрти у царству љубави. Старац Василије Светогорац

Одговор Цркве на проблем стреса јесте поновно преиспитивање и обнављање Божијег лика у себи кроз покајање. Наравно, задатак пастира јесте уочавање симптома душевних болесника и упућивање на њихово лечење кроз обраћење. Још један битан задатак Цркве јесте да покаже да психијатријске болнице нису место на којима се тражи решење, јер оне не поседују свештено предање које има ауторитет и бригу над повереним душама. Црквени светотајински живот има поптуну слободу да брине о људским душама. Литургијским животом човек се враћа у један свој природни интегритет, каквим нас је Бог и створио и као такав може да буде активан и да живи у свету. Од човека се не тражи да дуби на глави или да спава на камену, већ само да буде у правилном односу са Богом. Видимо напредак код људи који тако поступају, који у свој живот уводе одређену дозу молитве, која им помаже да се ослободе од свега, а и даље да живе у свету. https://grigorijepalama.wordpress.com/2019/02/14/стрес-из-хришћанске-перспективе/

Све ово доводи до закључка да човек нема храбрости да се суочи са реалношћу у којој живи, то јест са самим собом. Стрес може изазвати бес, али и страх код човека, јер за суочавање са реалношћу неумитно је потребно схватање да постоји могућност победе над смрти, а то нам је показао Богочовек Христос. Такође, потребно је разумевање свог земаљског постојања не као коначног, већ као привременог у ишчекивању Будућег века. Међутим, у пракси видимо да то није лак процес. Говорити данас у оваквом светлу изазива одбацивање, штавише и омаловажавање, јер у кризним ситуацијама људи траже инстант излечење конкретног „дела“ душе и због тога прибегавају психоактивним лековима, а чешће и пороцима, како би у кратком року превазишли проблематику. Због тога, говорити да су молитва, вера или Црква лек изазива неверицу, јер сваки овај појам не делује моментално, попут медикамената, а у кризним ситуацијама, човек управо тражи брзину деловања. Постоји једна књига чешког писца Милана Кундере која носи наслов Неподношљива лакоћа постојања, која, између осталог, упућује на проблематику устаљености, односно непрекидног понављања животних ствари које могу довести самоубиству. Како је Кундера видео, а и дубља психолошка истраживања потврдила, суштину самоубиства чини велики парадокс – умире се да би се живело, убија се да би се постојало. Иза таквог погрешног виђења слободе стоји фундаментални расеп човековог и црквеног живота, који би у суштини требало да буде нераздвојан. Из беса што не може да се уклопи у већпостојеће вредности, човек жели да створи паралелни свет у којем владају вредности које је сам задао, тачније у којем је он бог.

Стрес је скуп неспецифичних реакција човековог организма на штетне факторе из радног и животног окружења. Порекло стреса можемо тражити у разноразним природним и друштвеним појавама, као и човековим напорима да им се прилагоди. Услед неуспелих покушаја да се прилагоди околини, човек доводи себе у стање стреса и агоније и тако долази до безизлазне ситуације, уколико истрајава у томе. Међутим, стрес може деловати и својству мотива, како би нас подстакао за остварење одређених циљева. Гледано из хришћанске перспективе, стрес настаје као реакција на празнину услед одвојености од Бога. Те празнине човек често није свестан, али уколико и јесте, одбацује је са етикетом минорности. Таквом размишљању је у многоме допринео убрзани развој технологије, који је човека убацио у вртлог свакодневнице и тако успео да му помрачи појам о идентитету као Божијој икони. Човекова грешна свест помаже стварању неподношљивог стања, које такође, може утицати и на физиолошке промене у човековом организму. Проблем који се јавља приликом тражења решења стресне ситуације јесте тражење на погрешном месту. Испрва, стресан човек не схвата да корен стреса и агоније потиче његове одвојености од Бога и ограничавање себе световним стварима. Гледано тако, нормално је да ће се обратити институцијама које се прокламују као „лечилишта“ душе, иако оне немају то преимућство саме по себи, попут Цркве. Душа, будући да је опкољена разноразним непријатељима и будући да врло лако осиромаши, бива лечена разноразним лековима, који стварају привид излечености. Када терапијско дејство лекова прође и када се човек врати у реалност, тада се опет може јавити стрес, јер тада долази до праве реалности, односно схватања да лекови не могу излечити корен.

Pesimizam i optimizam kao motor ili kočnica ? Na kraju je ipak važno da razumemo da li svoj pesimizam /optimizam koristimo kao izgovor ili gorivo za pokret. Verovati kako su stvari lepe same po sebi- znači li to da dalje mi ništa ne trebamo da radimo više. Dovoljno da smo živi i da svet postoji. Isto je i sa pesimizmom. Da li činjenica koliko život ume da boli znači da ne treba ni da se trudimo. Ključno pitanje nije samo stav koji imamo u odnosu na nešto ili nekog već šta sa tim stavom radimo. Pesimizam i optimizam nisu dve suprotstavljene strane u ratnoj zoni. Oni su deo iste realnosti. U uslovima mira ratovanje je nasrt na samog sebe. Otrov je u optimizmu. Otrov je i u pesimizmu. Mera čini razliku hoćemo li se otrovati ili izlečiti . Kreativni pristup životu znači živeti van šablona i utabanih staza. Međutim šabloni i utabane staze su sigurnije, manje rizične. Živeti autentično znači graditi sopstvene puteve- znači biti hrabar. Hrabrost da se ne držimo sigurnosti. Pesmisti bi rekli da je to retko, nesigurno i vrlo rizično Optimisti bi rekli da vredi truda. U pravu su. https://psihoterapijaoli.com/2018/10/08/pravda-za-pesimizam/

Srećni pesimista U izazovu odabira optimizma i pesimizma možemo ubaciti još jedan predlog. Srečnog pesimistu. Na kraju dana da sve može krenuti loše, to je tačno. Još mnogo moramo saznati da bi znali koliko malo znamo. Naši odnosi su često samo naše ideje drugih ljudi. Sve je nestabilno, nigde nema garancija . Ni u odnosima ni u poslu, ni u roditeljstvu, prijateljstvu… Trud se ne isplati uvek kako mi mislimo da treba. Svet je pun nepravdi. Tačno. Na kraju nemamo garanciju ni koliko ćemo živeti. Život je more, ako ćemo pesnički. Ima velike vode , struje i pučine crne. I sve nas to čeka. Možemo li voleti život, ne ignorisajući to, već uprkos tome. Možemo. Da li hoćemo to je drugo pitanje. Scenaristi sopstvenih života Kada ono što želimo da postignemo vidimo kao nemoguće ono će to i postati. Mogli bi da kažemo da je jedan od ključnih faktora uspeha ne znati da je ono što želimo da učinimo nemoguće. Možda su optimisti zato nekada „neznalice“ ali nije da se ne ispalti. Nekada očito nismo od neke koristi sebi na putu uspeha kada znamo gde su granice mogućeg. Svi mi imamo neke granice. Te granice su naše ideje šta je moguće, šta možemo očekivati, šta je „realno“ . Svi mi imamo neke manje ili više svesne scenarije naših života i mogućnosti. Gradimo na osnovu iskustva, vaspitanja, onoga što smo sebi rekli i što smo čuli do drugih važnih figira. Posebno na osnovu onoga što smo videli odrastajući i kasnije kroz život. Međutim i te životne poruke su nam svesno i nesvesno slali ljudi koji su ih uglavnom čuli od drugih. Mnoge nisu proverene, mnoge ne važe za nas, mnoge možemo proširiti. Ali to zaboravimo. Ne proveramo. Držimo se onoga što vidimo kao mogućnost i tako živimo u okovima i okvirima nemajući ideju da ih se možemo osloboditi. Utabamo sebi staze ili pratimo one koje su nam utabali drugi i zaboravimo da ima još toliko puteva i neobrađene zemlje ..naše ličnosti , ambicija, odnosa sa drugima.

Sa druge strane, nemati sposobnost prihvatanja i ulaženja u koštac sa životnim poteškoćama čini nas površnim i bez goriva za borbe i promene. Tu tek gubimo šansu za sreću. I našu i svih onih koje možemo usrećiti zaista – ne kobojagi. Potraga za srećom Svi vole sreću, niko ne voli bol. Ali duge nema bez bar malo kiše. Dok jurimo sreću ne treba da zaboravimo šta nas na toj trci čeka- bol. To nije stvar pesimizma i optimizma. To je tako. Bol je deo celine. Podjednako kao što je radost deo bola. Ta dva se samo na silu mogu razdvojiti. Tako što sebe ubeđujemo da jednog od ta dva nema ili neće biti. Koliko su pesimisti i optimisti u pravu toliko i greše. Realnost dobijamo tek kada spojimo ta dva. Očekujući da nema bola kada idemo putem svojih ciljeva, nije realno. Zato mnogi kada krenu na put potrage za srećom , ako se uopšte usude, traže zaobilazne puteve gde nema bola. Takvi ne postoje. Svaku sreću i ostvaren cilj u ljubavi ili radu čeka i neka bol. To je odricanje, rizik, gubitak kontrole, razočarenje, moguća poljuljanost slike o sebi… Što bi rekli pesimisti moramo platiti nekako sreću. Što bi rekli optimisti- ispostavlja se da vredi.

Vidimo da nije jedino pitanje kako percepiramo budućnost, šta od nje očekujemo, već šta sa tim očekivanjem radimo. Ulazimo li u koštac sa potencijalnim problemima ili sedimo razočarani u život. Problematika je što nam ove dileme često nisu u pristupu svesti pa kažemo da nesvesno donosimo odluke šta ćemo i kako sa svojim životom. Ovo je trenutak gde psihoterapija može biti od pomoći. Da proniknemo u te nesvesne algoritme kojima izračunavamo koji „posao“ nam se isplati a koji ne. Jasno, kada su ti algoritmi dobri nemamo problema, ali ako su zastareli prave nam prepreke na putu uspeha, ljubanog i poslovnog. Neki nemaju razvijenu sposobnost da uvide i prihvate negativno. Samo se smej, samo gledaj pozitivno, osmehom sve reši- tako kažu misli dok emocije plaču. Da- vrištimo na različite načine. I opet je to nepravda prema nama samima. Zapostavljamo deo nas koji ne može da se nasmeje, koji pati. Ignorišemo ga i ućutkujemo afirmacijama. Šta možemo očekivati da može da se desi kada to radimo duže vreme. Taj deo nas sve je gore i gore, a mi mislimo da je lek sve više i više ga ignorisati tj „afirmisati“.. Ulazimo u začaran krug i kopamo sve duplje rupu za našu dušu. Pa ako ništa, nije fer. Nije ni afirmacija ružna reč, daleko od toga. Sve ima svoje. Nemati sposobnost zahvalnosti životu što smo živi , što imamo šansu i svaki novi dan kao mogućnost, nije rešenje. Ko nije zahvalan na onome što ima on to ni nema.

Ne smej se- plakaćeš! Mnogi se plaše da troše životne radosti jer misle da će biti dužni bolu. To nas uče vrlo rano. Svi smo čuli čuvene pretnje – Nemoj se puno smejati plakaćeš ili od igračke plačke… Poslušna, dobra deca nauče rano da se ne smeju puno, ne raduju puno, ne očekuju puno i onda su mirni. Tako se spašavaju razočarenja. I to je tačno, samo koliko ta emotivna bezbednost košta ? Plaćamo je gubitkom šanse za puniju sreću. Sreću veću od tih prosečnih, koju imaju poslušna deca. Tako ispade potencijalna bol najveći neprijatelj. A ta, neshavćena bol, nije ružna reč sama po sebi. Tu je da nas uči, upozori , da nam da šansu za razvoj. Život je, doduše često takav da nam prvo daje testove, a posle lekcije. Neki nemaju sposobnost da uvide pozitivno. Stalno se pesimizmom čuvaju od razočarenja i onda paradoksalno ostaju razočarani. Čuvati se od razočarenja znači stalno prediktirati moguće razočarenje.Znači to nam je stalna tema. Za nekog ko želi da pobegne od razočarenja puno o njemu mislimo. Nema ljubavnog odnosa ili poslovnog cilja gde potencijalni problem ne može da se nađe. i nije problem u ovom početnom pristupu već u daljim koracima. Šta radimo kada uvidimo gde problem može nastati. Da li panično pokušavamo da ga zaobiđemo ili pak pokušavamo da ga razumemo, pa i ponekad prihvatimo kao neminovno. Svaka osoba i svaka težnja u sebi nosi i neko „crnilo“ nešto što nam kvari idealnu sliku. Ukoliko nemamo kapacitet da to prihvatimo stalno ćemo izmišljati nove kreativne načine da izbegnemo realnost. To je trenutak u kome sebi stvaramo psihološke simptome. Svako ignorisanje realnosti plaćamo nekom psihičkom poteškoćom. Jasno, što to više radimo to smo „luđi“.

Jeste li primetili jedan životni paradoks- Što više konstantno jurimo sreću to je manje imamo. Što se više grčevito držimo ideje da moramo biti srećni to smo zapravo manje srećni. Zašto ? Taj neumoljiv zahtev da sve konstantno mora biti lepo i radosno nas sprečava da radost osetimo. Dakle, više smo usmereni na potragu sreće, no na njeno doživljavanje. Alavost na konstantno zadovoljstvo sprečava nas da degustiramo lepe trenutke. Život je život , sačinjen od raznih osećanja. Ukoliko to ignorišemo nećemo osećati ružno ali ni lepo. Život je celina i svako ignorisanje iste plaćamo emotivno. Dopustite sebi da ne budete stalno na vrhuncu raspoloženja. To je u redu, a ujedno i uslov da taj vrhunac osetite. Kakav paradoks. Ako zatvorite oči svim manama i vrline će ostati tamo. I vaše i života. Eto jedne afirmacije- ne morate se stalno afirmisati.

U Geteovom Faustu Jung tumači ulogu Mefista kao kolektivno nesvesno prisutno od najranijih vremena koje se javlja u posebnim okolnostima stranputice. Onaj koji skrene sa puta zahteva vođu koji se javlja kao mitski lekar – onaj koji leči i zadaje ranu, odnosno kao senka spasitelja – đavo. Jung u okviru kolektivnog nesvesnog đavola definiše kao: arhetip mudraca, čoveka koji je spreman da pomogne i da spase s jedne strane i čarobnjaka, blefera, zavodnika i đavola s druge strane. Govoreći o Faustu, Jung nam ukazuje još i na uticaj majke na razvoj Getea čoveka a samim tim i na nastanak Fausta. U Manovom romanu Doktor Faustus nije prisutan arhetip potrebe za celim, ali se može primeniti sledeća definicija đavola koja nam dolazi od Junga: Da li verujete u đavola iz vazduha ili iz vašeg nesvesnog, koji sa vama izvodi đavolske trikove, za mene je isto. Činjenica da je čovekovo zamišljeno jedinstvo ugroženo stranim silama ostaje ista u obliku slučaja. https://kultivisise.rs/davo-u-psihologiji-i-psihoanalizi-from-jung-gete-man/