JESSY

A ranije ove godine, u julu, izvestili smo o buđavoj šunki koja je poslužena porodiljama u Kragujevcu. “Non-stop se priča o natalitetu, ali kako da neko dobije želju i volju da rađa u ovakvim uslovima? Žene ovde treba da donesu novo biće na svet, a osećamo se kao u klanici ili logoru. Psihički je jako teško da se izdrži, jer morate da ih molite 100 puta ako vam nešto treba. Nadam se da će neko konačno da osvesti ovaj narod, jer neko mora da istupi. Žene su navikle da ćute i trpe. Ne može nešto nenormalno da nama bude normalno”, rekla nam je tada trudnica koja je fotografisala šunku. https://zadovoljna.nova.rs/beba-i-porodica/tuzan-prizor-porodilista-u-pozarevcu-kako-smo-ovo-dopustili/?ref=fbnova&fbclid=IwAR0EwAgpfPiwjtR3iw0rk3a3t-1fD78zcfUrosICY5mwsJ1sKyF7GHr0e2k

Oskudni obroci mamama se daju i u jednoj vrloj važnoj zdravstvenoj ustanovi – Institutu za majku i dete. “Ni za prvo ni za drugo jelo koje je žena dobila za večeru ne znamo šta je. Ja ne bih smeo da probam. Pritom, daleko od toga da je supruga probirljiva – ja se redovno šalim s njom šta sve može da pojede, ali za ovo kaže da je probala da jede, ali joj se vraća”, rekao je za Zadovoljna.rs tata čija je supruga na Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije ,,Dr Vukan Čupić’’ poslednjih pet dana jer im je tek rođena beba operisana. Osim hrane, nemili prizori dolaze i iz kupatila koje majke koriste. “Kupatilo je zaista strašno, plus prozor koji ne može da se zatvori. Žena kaže da je sve to čisto, ribaju, dezinfikuju, ali raspada se. Takođe, sa metalnih krevetaca se ljušti boja, sve je zarđalo, staro… Ali to i nekako da se razume, međutim, hrana… Za tu količinu i sadržaj nema opravdanja”, dodao je.

Druge korisnice Tvitera ispod objave su podelile svoja iskustva. “Porodila se u Šapcu. Isto stanje, samo je bio april pa nismo imali gde vodu da grejemo. Mnogo je gore nego što izgleda, ne može se to prepričati. Mada meni je ta hladna voda i sve palo u zaborav kad su mi zenznuli dete pa smo prvi mesec proveli na institutu boreći mu se za život”. “Nemojte o porodilištima. Nema ponižavajućeg mesta za žene o tog. Tu gde se rađa novi čovek, gubite svaki osećaj da ste ljudsko biće”. “Porodila se pre pet godina u Užicu….Na čitavom odeljenju, samo jedno “kupatilo” je imalo toplu vodu. Kad je gužva, a stalno je, stisneš i plakneš se ‘ladnom vodicom. A o čaršavima da ne pričam”. A podeljena je i fotografija obroka u Subotici.

Dok država daje 300.000 dinara za prvorođeno dete, kao da se zaboravlja činjenica u kakvim uslovima će žena roditi to dete. Na društvenim mrežama iz dana u dan savesni ljudi dele poražavajuće prizore iz bolnica - a poslednja fotografija iz Požarevca zaista boli. “Pošto nema tople vode u bolnici porodilje greju vodu u flašama na radijatoru kako bi mogle da se zaperu! Za čiju decu se vodi ta kampanja kad je i tuširanje u ovoj bednoj državi postalo luksuz?!”, komenatar je iznad slike podeljene na Tviteru, koja zaista poražava.

“Podgrevalice” ne dozvoljavaju vašoj ljutnji da splasne. Dakle, vašu neprijatnu emociju izazvalo je nešto izvan vas, ali vi je održavate! Dok god ste povređeni/razočarani/ljuti na neku osobu, ta osoba ima kontrolu nad vašim raspoloženjem, nad vašim danom, nad vašim životom. Ja ne volim da me neko kontroliše, a vi? Dajte vremena odrasloj osobi u vama da konstatuje sledeću stvar: “Čoveče, besna sam kao ris! Šta bi za mene bilo korisno sada da uradim?” Znam da zvuči bajkovito, ali verujte mi – radi! Kao i svaka veština, učvršćuje se vežbom. Kada bar tri puta zaredom uspete, shvatićete koliko ste sebi energije i živaca uštedeli i posle će ići mnogo lakše. Osetićete ono što kad “puknete” nemate – osetićete moć. Da ne bude zabune, nije poenta da sopstveni bes “progutamo”, pa da nam se pretvori u čir na želucu, hipertenziju ili poremećaj rada štitne žlezde… Poenta je da od njega napravimo saveznika: “Deco, danas su me iznervirali na poslu i mnogo sam ljuta na ceo svet. Sada me nije pametno čačkati. Odoh da se potopim u kadu, neću da me prekidate. Imate vremena dok ja ne izađem da rasklonite sav krš koji ste napravili.” Izgovorite ovu (ili sličnu) rečenicu mirnim glasom, čisto vežbe radi. Je l’ osećate njenu moć? Svojevremeno smo gledali Snupija na televiziji. Ima jedna epizoda u kojoj Sara, sestra Čarlija Brauna, posle mnogo svađa sa decom na igralištu, na kraju povede Snupija koji reži na klince, a ona izgovara čuvenu rečenicu – govori tiho i vodi psa sa sobom. Vi odlučujete kakav će vam biti dan. Pa makar bio i ponedeljak ujutru. https://zadovoljna.nova.rs/beba-i-porodica/mamama-koje-vicu-na-decu-posle-posla-pa-ih-grize-savest/

Šta možemo da preduzmemo? Iako nemamo uticaja na to da li će neko ili nešto da izazove određenu emociju kod nas, mi odlučujemo šta ćemo da uradimo sa tom emocijom. Možda je pod stresom teško uključiti racio i logiku, ali nije nemoguće. Prepoznajte svoju ljutnju i prateću “bori se ili beži” reakciju, onda kada se javi. Koje misli vam tada prolaze kroz glavu? Ja ih zovem “misli-podgrevalice”, na primer: “Jao, jadna ja, kakva sam glupača, zašto je ovo moralo da se desi, nije fer, zar uvek ja o svemu moram da vodim računa, ovo će biti pakao od dana…” Ovakve misli podgrevaju našu ljutnju na maksimum, a izazivaju i druga neprijatna osećanja. Ljudi kažu, izbroj do deset. Nije loš predlog, ali ova jednostavna mentalna operacija neće zaustaviti “podgrevalice”. Probajte da sednete-čučnete-pogledate se u ogledalo ili u prednju kameru telefona (u zavisnosti od toga šta vam okolnosti dozvoljavaju) bar na deset sekundi i da zaista registrujete automatske misli koje vam podgrevaju ljutnju. Dok god razgovarate sami sa sobom kao sa žrtvom groznih okolnosti, odvratnog šefa, zaboravnog muža ili nepažljivog deteta, nećete se osećati bolje, naprotiv, podgrevaćete neprijatna osećanja i biće vam još gore.

Pao mi mrak na oči… Kap koja je prelila čašu… Pale mi roletne… Nisam mogla da se iskontrolišem… Pravdamo se sebi. I lažemo. Jer, realno, odlučili smo da se ne kontrolišemo. Nemojte sad da se naljutite, ovo zaista liči na oksimoron, kao, da, baš sam odlučila… Vidite, kao što ste odlučili da se ne izderete na muža što nije uključio bojler (jer bi zbog toga mogao danima da se duri na vas) ili na pasivno-agresivnog šefa što vas cima ranom zorom (jer bi vas to koštalo pozicije, plate, pa čak i radnog mesta), tako ste u sekundi odlučili da pohisterišete zbog dečijeg ranca nasred predsoblja. Jeste li primetili – kad znamo da će izliv besa puno da nas košta, mi skoro uvek nekako uspemo da ga zauzdamo? Kod naše dece mislimo da ćemo proći prilično jeftino, jer – oni su naša deca, mi smo ih rodili, očekujemo da nas slušaju, znaju oni da ih volimo i mi znamo da nas oni vole. Izderemo se, izvinimo se, izgrlimo se i čiča-miča-gotova-priča, idemo dalje. Da li je baš tako? Ovakvi izlivi mlađu decu plaše i čine ih nesigurnim, posebno kada se danas izderemo zbog nečeg što juče nismo ni konstatovali. Kod starije dece ovakvi izlivi koštaće nas i poslednjeg grama roditeljskog autoriteta. Znate valjda i sami da pas koji mnogo laje uglavnom ne ujeda.

Ponedeljak je ujutru. Ustali ste 10 minuta kasnije, budite decu koja se rastežu i kasniće bar 20 minuta u odnosu na optimalno vreme za polazak u školu. Znate da je dan već počeo da se otima kontroli. Ulećete u kupatilo i shvatate da su vaši ukućani sinoć zaboravili da uključe bojler posle tuširanja i tuširate se hladnom vodom. Pišti vam telefon, šef vam poručuje da je očekivao da ćete danas stići ranije na posao, zbog važnog sastanka u podne. Izlećete iz sobe i nasred predsoblja saplićete se na ranac vašeg školarca. Gotovo. Klapna pada. Padobrodoklećujadasklanjamsvepokući!? Imaliuovojkućinekokonemislisamonasebe!? Danimatelefonnećešvidetijelmečuješ!!! Ili neka slična roditeljska dreka. Da stvar bude još bolja, vaš školarac vas pogleda onako blagoteleći, gotovo prezirno, u fazonu – ova žena je stvarno luda i vi osećate, lepo osećate, dve suprotne plime u svom rođenom telu – plimu čistog besa zbog kojeg biste ga pojeli sa sve patikama i plimu krivice jer znate, znate, znate da ne vičete zbog ranca, ili bar ne samo zbog ranca. Bilo da se detetu izvinite zbog preterane reakcije, bilo da istrajavate u ljutnji, osećate se baš loše.

- Kada je mama ljuta nešto na tatu, nemoj joj dati da te češlja - Ako si u školi dobio lošu ocenu, pokaži to mami dok priča telefonom - Kada sam svom šestogodišnjem detetu rekla da čekam treće dete, on me je šokirano pogledao i rekao "Mama, mora da se šališ! Znaš li ti koliko je teško podizati troje dece?" - Mama: Ah, kuća je u haosu. Sin (4 godine): Ne brini, mama. Uvek je čista ujutru. Samo sačekaj do tad. - Kada je moja ćerka imala dve godine, ukakila se na pod u svojoj sobi, pa me je zvala da dođem da vidim. Ušla sam u sobu da vidim šta se desilo. Pokazala mi je i rekla "Ne znam, samo je ispalo!" – Više volim maminu sestru nego svoju. Mamina sestra mi je tetka, a moja mi nije ništa! – Mama, da li je tebi žao što si debela? – Poluostrvo je ostrvo koje još nije do kraja napravljeno – Baka je debela zato što je puna ljubavi – Ja nemam više baku, nju su posadili na groblju – Stanovnici Sardinije zovu se Sardine – Kad se moj mlađi brat rodio, morali su da ga stave u akumulator – Nisam kršten, ali sam zato vakcinisan – Ne znam koliko imam godina, to se stalno menja – Akvarijum je malo stakleno more gde žive domaće ribe – Bujica je reka od buva – Imaju neka vrata što imaju rešetke, odeš tamo ako nisi dobar i nema te – Baka je žena koja nema svoju decu. Voli devojčice i dečake koji su deca drugih ljudi. Deda je takođe baka, samo čovek. On ide u šetnju sa momcima koji nisu mladi, pa razgovaraju o ribolovu i drugim stvarima. – Krave ne smeju brzo da trče, da ne bi prosule mleko.

obožavam ga...najjači je...

Све више се људи у Цркви жали да су усамљени, иако су здравствено добро. Бомбардују нас непотребним информацијама, пуно се гледа телевизија. Човек се емотивно разградио, па му самим тим пада и физички имунитет. То је јако опасно ако човек не зна да се заштити или се нечим не допингује. Људи су отупели за лепотом. Ако у разговору није фрка, неки проблем, онда то за њих није прича. Не знају да изађу из тог менталног склопа, а довољно је, рецимо, само да оду до природе или код пријатеља. Често им говорим да ураде неко добро дело, а они се питају које. Кад кажем да покупе ђубре око зграде, они узврате да ће им се комшије смејати. Сваки нормалан човек ће то поздравити, а не исмејавати. Ту је Црвени крст, Коло српских сестара, има толико људи којима треба помоћ. Човек мора да се укључи и помогне, да се осећа корисним. -Отац Бранко Ђурчин

кажи ми како ово употребљаваш...