Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Никола Ђоловић

Теолог
  • Број садржаја

    3324
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Aleksandra_A in Агресивност и насиље   
    Веома комплексна тема и не може јој се прићи само са једне стране. Међутим, пођимо од тога да ниједна жртва нема исто расуђивање о свом проблему као друга жртва. Неко ко је жртвован на овај или онај начин можда не препознаје себе као жртву, баш као што неки садиста од толике безосећајности више и не препознаје свој садизам као негативан. Друга жртва пак осећа ту разлику али не сме да реагује или се нада (безнадежно?) коначној метаморфози свог партнера. Ако је у питању непознати насилник, ту би свако реаговао другачије.
    Са друге стране, лако је бити непристрастан када се ради о оним жртвама које не познајемо осим што имамо саосећања (некада ни то), али када би се радило о нама најприснијим људима, танке су линије да не дође до „потамњења ума“. Поред саосећања потребно је и делање али нису све жртве исте као личности да би се према свима применио исти „сензибилни рецепт“. Неко и не жели помоћ, неко и не жели да препозна породични проблем, неко пак толико жели помоћ да пред бројним захтевима на које треба одговорити својом снагом просто нема довољно средстава или енергије. А да не помињем само колико је велики број жртвованих, да то просто прекорачује личне могућности да се свима помогне у свему.
    Такође, садашњи пораст насиља (у било ком виду) је постојао и раније само што се о томе није толико пуно говорило из неких квази-етичких мотива или пак зато што се сами медији нису толико солидарно укључивали у ту патолошку реалност. Не бих много говорио о искуству саме жртве, о томе је одлично писао Б. Шијаковић у свом делу: „Пред лицем другог“ на теми: „О жртви и памћењу“.
    Сигурно је да треба да постоје:
    1) лична одговорност типа: што је до тебе – утичи, а што није до тебе – помјани и настави, са том разликом што човек треба да буде свестан да свако посредовање итекако може довести до сопственог крстоносног линча а у чему и јесте показатељ христолошких парадоксалних вредности пожртвовања;
    2) надлежне институције које се баве овим проблемима као и надзори који врше контролу квалитетног рада самих институција (нпр. МУП, Сигурне куће, итд.);
    3) упитаност колико есхатолошка перспектива Цркве има додира (поистовећења) са кључним проблемима голготске историчности;
    4) упитаност колико Црква, односно, институционализам Цркве има адекватне кадрове да одговоре благодатним језиком жртвама насиља;
    5) упитаност колико можемо себи помоћи јер данас дефиниција „жртве“ добија свестране размере, а неретко отвара питање колико смо ми жртве садизма од самих себе према апостолском моделу „видим други закон у удовима својим“.
    Пасивност ни на једном пољу није решење и свако би требао да поступа према својој савести. Такође, не треба заборавити да нас Бог види као Своју Жељу (као стадијум који још нисмо досегли) и да све ове трагичне перипетије историчности нису коначна дестинација него блиц (али опет и могућност есхатолошког ожиљка на којем жртва или насилник може градити свој идентитет) који ми сагледавамо очима једног тренутка а не очима вечности. Зато је питање колико смо уопште и објективни и колико сами већ нећемо у скоријој будућности постати оличење онога против чега смо се борили. Не мора то да буде само силовање, постоје разни облици насиља од којих највећу превагу узимају клевете, дискриминација, омаловажавање, итд. А ако Црква ћути, она која треба да буде светлост свету, и која без обзира на есхатолошки домен има и социјалну одговорност према свом народу у историји, онда ће се њено ћутање прихватити као солидарисање са негативним аспектима. Мишљења сам да ако неки систем не функционише, човек треба делати онолико колико може али да не заборави и на своје слабости. Има то итекако додира са оним есхатолошким када Христос каже: „…бејах гладан и нахранисте ме, бејах жедан и напојисте ме, бејах наг и оденусте ме, бејах болестан и обиђосте ме…“
  2. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Aleksandra_A in Исповестофобија   
    И пре него што погрешим - Бог зна који ћу грех следећи да урадим.
    И када погрешим - Бог не осуђује.
    Од момента греха до исповести може проћи мало или више дана, али зар је Богу то до Исповести непознато?
    Мислим да пре наша психологија ту "диже адреналин" неголи што је сама Тајна нешто "ригорозна" или страшна...
    Као што Бог зна шта нам је потребно пре него што заиштемо, тако је Богу познат сваки наш промашај пре него што се исповедимо.
    Зато је Х. Јанарас реалан када каже да сваки наш долазак у Цркву јесте покајничког карактера јер Богу и заједници приносимо грех али и себе како би нас Бог и заједница светих у Христу очистила благодаћу Литургијске молитве...
    Ко је довољно наиван да у овој изјави види атак на Исповест - одмах се ограђујем....
  3. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Aleksandra_A in Казна Божија као поштовање слободе човечије...   
    Нема боље казне Божије него ли да нас остави нама самима. Ето те себи па трпи свој карактер! Само тако ћеш у том кидисању на све и свакога заиста видети како је тешко онима који те трпе чим је теби самом сoпствени положај неподношљив. Јер само трпљење властитог понашања у огорчености и бесу прави је показатељ да нам друге казне осим тог бола нису ни потребне.
  4. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Aleksandra_A in Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку?   
    Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ?
    Непријатељ - када га преувеличамо, пријатељ - кад у њему нађемо савезника за храброст.
  5. Свиђа ми се
    Никола Ђоловић got a reaction from AnaLaz in Униније - како се изборити с њим?   
    Ко не пролази кроз очајање, не може знати вредност сваког тренутка...
  6. Свиђа ми се
    Никола Ђоловић got a reaction from АлександраВ in БОЖЕ, Боже мој, зашто си ме оставио?   
    Моје мишљење је да Бог може да остави човека али да то није трајног карактера. Из Његовог угла, то може бити акт да човек дође до своје самосталности, преиспитивања или узрастања без размажености, док из човечијег угла може бити сумња, пад или једноставно речено губитак вере.
    Мислим да је погрешно говорити да је Бог свагда уз нас јер су дела зла у историји на свом путу ка есхатону још увек присутна. На пример, они који тако инфантилно сентименталишу живе у илузији да су недодирљиви за страдања, односно, беже од њих. Међутим, један педофил који сад негде тамо мучи неко дете не осећа проблем богоостављености јер му до Бога није ни стало, док оно дете које трпи невољу осећа богоостављености у најгрубљем смислу речи.
    Наравно, постоји икономија и Промисао Божија која ће временом устројити ствар, али док невоља траје, често се дешава да човек созерцавајући тескобу пре у њој види свој идентитет него у Христу.
    И не бих се сложио да у речима "Боже Мој зашто си ме оставио" можемо наћи утеху јер је то било живо искуство Христово, можемо рећи, Његов опит богоостављености иако Он Сам јесте Бог Син. Парадокс?
  7. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from АлександраВ in Разлика између дијалога и не-дијалога...Како и колико се разумемо?   
    Није свако ћутање - ћутање...
    Није свако причање - причање...
    Ћутање уме да прича...
    Причање уме да ћути...
  8. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from АлександраВ in Разлика између дијалога и не-дијалога...Како и колико се разумемо?   
    Дијалог у  православном хришћанству не значи  усиљено брбљање. За неког је већи дијалог топли поглед и неми осмех  од многих речи. Наша дијалогичност  се заснива на Богу као начин постојања  које одашиљемо другима на разне  начине. Не мора то да буде ни теодијалог (богословска комуникација) да би био  дијалог. Неко може да дијалогише својим бићем за другог – то је оно што  Оци називају молитвеним посредовањем за другог. Дијалог нема никада само једностран смер. Видимо да Божанска комуникација са нама не бива (само) путем језика (речи, Писма), него и мистичним сједињењем са нама кроз нему причасност Светим Духом. Има изузетака код Отаца када врхунац молитве називају молитвом и онда када се она више не савршава – и то се назива дијалог. Опет, неко може и да прекомерно богословствује са другима а да ни једног трена не отвори своје дијалошко биће за другога.
  9. Свиђа ми се
    Никола Ђоловић got a reaction from nmiljan in Свето причешће   
    50% клира које знам има зависност од цигарета, тако да нити судим, нити себи тражим алиби.
    Ко може да остави - нека остави.
    Ко не може - нека смањи (пример поста) као мали принос Богу (не приноси цигаре него своје самоодрицање crvenilo).
    Ко не може ни то - нека пуши ако је слаб али нека се не надима тиме.
    Знам да је мени омиљени теолог о. А. Шмеман, према његовим дневницима, пушио до краја живота две пакле дневно. Из тога закључујем да таква страст (авај, има их много горих и пречих) није утицала на његову веру, личност, природу, причешће, богословље...
  10. Свиђа ми се
    Никола Ђоловић got a reaction from Flojd in Ваше реакције у различитим животним ситуацијама...   
    Што је до мене - мењам, а што није до мене - продужим даље.
    Али млого волем када Bruce Lee каже: "Моја борба је без борбе" налик оној апостолској девизи: "Када сам слаб тада сам силан!"

  11. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Светислав Павловић in Свето причешће   
    "Понедељак 1. фебруар 1982.
    ...мени је одједном постало јасно да се, у крајњем исходу, унутар Цркве води ђаволска борба против Евхаристије и да то, наравно, није случајно. Без постављања Евхаристије у основ свега (у Цркви), Црква је само "религијски феномен", а не Црква Христова као "Стуб и Тврђава Истине..." (1. Тим. 3, 15). Читава историја Цркве је обележена, дакле, "побожним" покушајима да се Евхаристија "редукује" и "обезбеди" и да се, ради тога, раствори у "побожности", да се сведе на "припрему за Причешће", да се откине од Цркве (еклисиологија), од света (космологија, историја), од Царства (есхатологија). И постало ми је јасно: ако имам икакво "призвање", онда је оно управо ту, у борби за Евхаристију, а против таквог редуковања (Евхаристије), против разцкрвењења Цркве кроз њену "клирикализацију" са једне стране и кроз њено "посветовњачење" са друге."
    отац Александар Шмеман: "Наш живот у Христу, Христов живот у нама" (стр 684)
  12. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Драшко in Да ли и "добри" атеисти иду у рај?   
    Који је то критеријум који нам даје за право да некога осудимо а некога не? Јер, истражујући детаљно, примећујем да нема много неке велике разлике између оних који су у Цркви и оних који су изван ње; ако је то покајање онда га има и ван Цркве; ако пак није, има непокајаних унутар Цркве чак и међу свештеницима; ако је то верски смисао над етичким, колико префриган може бити мој принос жртве ако сам не желим да ме мој принос очисти од стране Бога? Заиста, који је то критеријум и како ће Бог да нам суди? Јер, има толико грешећих по слабости али и по слободној вољи па опет не умањују свој однос према Богу, баш као што има грешећих према слабости и слободној вољи али немају никакав однос према Богу. Што би рекао свети Максим Исповедник, многи трпе иста или слична зла и проблеме али мало ко трпи све то ради Христа. Немогуће је према свима поставити исти критеријум. Ако је Бог Судија онда наспрам Њега а не наспрам  нашег греха бива суд. На који начин – не знам јер се сви, цело човечанство, тако мало разликујемо у гресима које ако нисмо починили јавно (делом) починили смо кришом (у помислима срца). Једно је сигурно, а то је да Бог више верује у човека него што човек верује у Бога, или у то да му може бити опроштено, због чега се многи повлаче у себе, сујетни што немају добра дела, те не долазе на Литургију да се очисте од сваког греха. Мисле да је то лицемерно, да је непостојано због стално новопридолазећих сагрешења, али то и јесте циклус, процес обожења, док се не догоди коначно обожење по Другом доласку. За сада и трпимо последице своје променљиве природе, али од онда више нећемо. Уосталом, када се не бисмо мењали, а што је последица наше смртности, не бисмо се показали ни слободни, захваљујући којој грешимо, али и можемо поново да се пресаздамо у нову твар по благодати. Како год окренемо своје судове, једнако се можемо надимати егоизмом како изван Цркве, тако и унутар Евхаристије. Ми не знамо како ће Бог судити, јер нема човека без самољубља. Ако пак суди по томе колико неко има Духа Светога у себи – ко ће опстати? Догматика иде том логиком да Бог познаје само оне који су у Телу Сина (Црква) али ако се Литургија савршава за цео свет, да ли има некога ко није у Телу Сина? Интуитивно, чежњиво, надам се да ће Бог судити по томе какво је нечије срце, да ли је љубеће или није, без обзира на домен вере као акта којим Он потврђује наше постојање. Јер зашто би Он потврдио онога ко нема љубави а устима Га признаје и имајући Духа делима Га одриче?
  13. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Tavita in Danse Macabre (dark & gothic music)   
  14. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Tavita in Danse Macabre (dark & gothic music)   
    All We Ever Wanted Was Everything

    Einstürzende Neubauten - Stella Maris
    The Cure - Untitled

  15. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Биљана 1234 in Да ли за Бога постоји неизвесност? (Божије предзнање)   
    Једном приликом, професор Зоран Јелисавчић је говорио о томе на шта би могло личити то што је Бог изнад времена и простора, и да оно што је за нас будућност за Њега је садашњост: 
    Ако посматрамо мрава који се креће од једне тачке до друге тачке,  на пример од наше једне ноге до наше друге ноге, једна нога би говорила о тачки са које је мрав кренуо и то је прошлост; средина његовог пута докле је стигао била би садашњост; друга нога би говорила о тачки где се пут мрава завршава и то би била будућност. Међутим, за онога ко посматра кретање мрава одозго, све три тачке су посматране из Божије садашњости а да Божију садашњост (која је изнад све три тачке прошлости, садашњости и будућности) не ограничава и не условљава ниједна тачка.
    Оно што је, дакле, неизвесно за мрава - извесно је за Бога. 
    Али Бог се не меша у путању мрава.
    Зато је слобода човека неокрњена.
  16. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Биљана 1234 in Да ли за Бога постоји неизвесност? (Божије предзнање)   
    Bog moze sve sto hoce ali Bog nece sve sto moze.
    Kako god.
    Verujem da Prvovaskrsli i Prvovazneti, moze samo zbog nas uci u problematiku neizvesnosti, upravo zbog fenonemonologije slobode.
    Drugo, previdelo se u ovom pristupu da mada On Sam buduci iznad vremena i prostora, u odnosu na Trojicnost Bica unutar Sebe - nema neivesnosti, ali da prateci dinamizam nepostojanosti ljudske slobode Bog ulazi u neku vrstu neizvesnosti samim tim sto prati coveka na svima usponima i padovima njegovim. Za Judu je znao unapred da ce ga izdati, ali to ne znaci da ga nije pozivao u pokajanje, jer je tri godine govorio o tome da ce ga jedan od 12 -ce izdati. Stavise, to radikalno istice na Tajnoj veceri. Imamo i drugi primer, kada Hristos govori da se molimo u "one dane" da ne bude vecih tragedija, jer ocigledno ukazuje da su neke stvari smestene samo u nase ruke, dok molitvenost za "te dane" ukazuje na neizvesnost da li ce se kretati linijom veceg ili manjeg stradanja buduci da molitvenost treba nekako "umesati" Boga u delatnost istorijskog kretanja ka eshatonu.
  17. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Биљана 1234 in Да ли за Бога постоји неизвесност? (Божије предзнање)   
    Судбина на постоји. Постоји само оно што одредимо ехом своје дејствености. Ако постоји судбина онда нико није слободан. Бог је изнад времена и простора. Бог је изнад судбине. Оно што је за нас будућност за Бога је садашњост. Он зна шта ће унапред бити али се не меша у све што ће бити управо да не би окрњио слободу. Условно речено, једини боголики концепт „судбине“, то јест, неизбежности за цео свет је свеопште Васкрсење мртвих, Други Христов долазак и вечни живот са Богом Тројичним. Али, неко ће рећи да од тога не може бити слободан, да је детерминисан самом условљеношћу онога што је „судбински“ конципирано у захват есхатологије. Може ако не познаје свеуглове слободе. Јер слобода се може остварити само из ове есхатолошке неизбежности која у рукама пријемчивог постаје естетика слободе и пољубац Другог.
    Поглавља о судбини и њеном култу превасходно дугујемо Грцима који су некада на месту Врховног Бића стављали улогу Судбине која диригује чак и боговима а богови онда – фаличних особина сразмерних људима – фрустрирају људе кроз разне непогоде, неправде и тлачења тражећи заузврат жртве умилостивљења. Тек, много касније, муслимани – грађени на апокрифној отпадији Јеванђеља – преузимају разне концепте од старогрчких философа (налик хришћанима) а са њима и идеје о судбини. Ово пак не значи потцењивање исконских муслиманских идеала који су базирани на љубави према Богу и људима. За муслимане „све је записано“, „суђено да се деси“, колико год конотацију саме судбиничности покушавали да оперишу теолошком аргументацијом да није у питању судбина сама по себи већ воља Божија јер судбина, неминовност, се поистовећује са вољом Божијом (вољом Алаховом) а да се, уосталом као ни код хришћана, не разликују законитости овога света и законитости деловања Божијег. Ниједан ум не може никада прецизно рећи, ако је иоле поштен према себи, у ком догађају је негде деловао Бог или не. Данас се пред сваким незнањем наглашава свезнајуће да је у питању воља Божија. Шта ћемо рећи ако унутар простор – времена постоје околности на које Бог не утиче? Хоће ли се наше незнање макар за трен примирити.
    Нажалост, ови концепти, лаж-логоси „суђености“ патолошки живе већ вековима код Срба, па и код других народа, те се и код најинтелигентнијих људи може уочити претерано самопоуздано усаглашавање са оваквом примитивном кованицом саме „досуђености“. Људи као да се плаше да изађу из шаблона, да помисле да у смрти неког или пропасти неког није крива судбина, већ смрт или пропадљивост сама. Допуштање случаја који није производ деловања Божијег је нешто што плаши чак и саме хришћане. Хришћани не могу да укључе свест да постоји деловање у свету у које Сам Бог није умешан. У супротном, дошли би у познање своје ништавности и крхкости. Овако, под илузијом „суђености“ и „пресуђености“, човек не мора пуно да брине и размишља. Јер све је унапред „одређено“. Све је неко Други прорачунао па не мора да постоји ни лична одговорност. Мада, ако и прихватају „одређеност“ као „религију“, углавном се не слажу са последицама личних драматика које детерминисаност прождире.
    Свакако, постоји Промисао али не и предестинација. Бог учествује у овоме свету самим одржавањем света у постојању, али није све свето што Он одржава у постојању јер је то домен на који слобода човека треба да одговори. Зато постоји Црква у свету. Зато још увек циркулише оно нестворено: „Да свет не прима Духа“. Постоји Промисао али није све у саставу Његове Промисли што има догађање у свету. То не значи да је Он присутан у свим акцијама и реакцијама јер онда нико од људи не би био слободан него би Бог, по тој логици ствари, играо шах са Собом користећи нас као шаховске фигуре.
     
    Да ли, дакле, постоји неизвесност за Бога? Не – кад је у питању Он Сам (јер је изнад времена и простора), и да – ако је реч о хватању корака са човеком који нема Његову меру (будући ограничен самим временом и простором). Када Христос говори „да ли ће наћи веру на земљи кад буде дошао“, ту не видимо само реторички набој, или аскетски позив на унутрашње бдење, или неко тобожње Божије незнање, већ се отвара један процеп неизвесности у који се и Сам Бог укључује јер зна за непостојаност људске слободе која се на билион начина може Њему придружити или Га одбити.
  18. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Џуманџи in Како променити другог?   
    Свагдашње противљење злом на зло само увећава бол коју производи нестрпљивост. Смирење као акт самопрепуштања достиже свој врхунац не у противљењу добра над злим (ово је устаљени етички образац) него у апсолутном непротивљењу доброте до саможртвовања за зле (ово је Христов модел). Јер, само таква распета љубав може донети покајање злима и учинити их да сами промењени измене свет на боље. Проблем настаје у непомирљивом ставу, у Каиновој мржњи, у борбама ума и страсти, у недавању сопствене крви на жртвеник за друге. Или, у статичној равнодушности оних који без слободе посматрају пропадање бића ради њих самих као да се ништа није догодило. Да би волео цео свет као Бог, мораш да умреш да би живео. Крајњи ниво свих подвизавања води у тој спасоносној смрти. Смрт – не као глад за ништавилом, него смрт – као могућност да би други живео. Не само, дакле, готовост на физичку него на свакодневну (духовну) смрт. Јер само тада рат престаје када се у свему за бол и задовољство будемо показали као мртви ( у смислу да господаримо над својим поривима а не у истрбљењу истих ). Не, дакле, у контексту игнорисања постојећих страсти и пропадљивости већ у њиховом ублажавању небеском кротошћу која себе за друге раздире без роптања и наплате жртве. Апсолутна препуштеност Миру одозго, до жртвовања свих својих талената. Како је то само провокативно и контрадикторно савременом човеку! Само је безусловна љубав спремна да жртвује своје своје интелектуалне и природне способности да би други у својој немоћи нашли утеху са овог извора.То је кодекс благодатне онтологије, то је сагоревање своје немости за туђе језике, то је улазак у небески олтар Свете Тројице која на истоветан начин снисходи свету.Одсуство тражења своје воље од било кога је добитак Божанске воље распоређене изнутра лучама благодатних снопова. Након свих усавршавања актуелност се преноси не у домен „додељујућих награда“ него у жртвовању самога себе. То сујетни рацио не може да прими и поднесе. Јер да би неко био слободан онда не сме и не може својој љубави да ставља границе. Нараштај садашњег века пребива у тој врсти акције и реакције добрих и лоших борбености, док нараштај Будућег Века (али сад и овде) сваки дан од себе одузима за друге да би једном заиста оживео и почео да живи васкрсавајући у сопственој проливеној крви. Мач више није изван корица него у корицама будући да је непријатељ већ поражен својом мржњом пред лицем оног ко узима његово безумље на себе.
    Једини проблем остаје тај есхатолошки упит смртности – колико волимо Бога ради других?
    И да ли је човеку овако нешто могуће?
    Може ли се човек поништити толиким максимализмом зарад другог а да самом поништењу не дамо темперамент ништавила већ Свеваскрсну позадину?
    Јер човек данас није способан да учини најмање - да се одрекне свог става, а камоли да учини највеће - да допусти тријумф зла над собом у име Васкрслог.
  19. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Џуманџи in Разлика између дијалога и не-дијалога...Како и колико се разумемо?   
    :bla: али је питање колико су неки свесни тог приступа...и жељни да га преточе у начин постојања...данас да се неко одрекне свог става зарад другог је теже неголи човеку да постане столпник :bla:
  20. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Џуманџи in Разлика између дијалога и не-дијалога...Како и колико се разумемо?   
    Primecujem da nama ljudima nedostaje elementarna komunikacija. Ne samo usled nekog ustogljeno-laznog ustrucavanja Ili nedostatka ontoloske komunikacije sa Bogom, nego I kao nesporazumni dijalog usled licne sujete. O cemu govorimo? O tome da se malo razumemo I kada govorimo o nekim stvarima privatnog ili opsteg karaktera. Na primer, tamo gde postoji dijalog o nekom problemu koji ne dotice licnost obe komunikativne strane, usled necije sujete dijalog se pretvara namerno u licni problem iako sam sadrzaj dijaloga ne ukazuje nikakvom krivicom ni na koga. Zato uvek jedna strana bezrazlozno eksplodira jer pogresno dozivljava ili interpretira sam dijalog. Drugim recima, ne ume ili ne zeli da komunicira. Ne zna da se krece u recima ka cilju dijaloga nego se saplice na svaku rec patoloskom egzegezom. Dakle, dijalog iako nikoga ne optuzuje sam postaje optuzba kroz onoga ko se sam oseca ugrozenim. Takav I prekida dijalog. Takav odnos nije prisutan samo u odnosu sa ljudima vec I od strane ljudi sa Bogom u onom odricajucem vidu. Zato dijalog postaje tegoban a klima nakon njega neprijatna cak I za onoga ko nije hteo takvu vrstu dijaloga. Sasvim nepotrebno I sasvim sujetno. Brana koja zaustavlja smisao sadrzaja koji se izmedju dvoje razmenjuje. Znaci, iako sam dijalog nije kriv postaje devijantan zbog naklonosti jedne ili vise strana da sam dijalog pretvore ili preinace u nesto sto sama namera dijaloga nije htela biti. Uvlace sadrzaj dijaloga u sebe I daju mu drugu formu I smer – negativni. Tako stoji I u odnosu coveka sa drugim stvarima jer nista nije zlo samo po sebi nego od upotrebe coveka dobija svoje dobro ili zlo kretanje. Ti mozes govoriti sa dobrim namerama I blagorazumno ali ako se druga strana pokazuje zlonamerna I nerazumno, nece obratiti paznju ne samo na smisao dijaloga, nego ni na tebe uopste – jednostavno ne vidi dalje od sebe. To je neka zla hiper-senzibilnost. Neki bolestan strah od mogucnosti da mozes biti povredjen u dijalogu. Ali, bas taj strah pokazuje svoju defektnost, jer samim svojim prisustvom tera svog domacina na neprirodno ponasanje koje gasi svaki pozitivan dijalog. Dok se ne useli ljubav Bozija koja izgoni svaki strah van, takav strah nece nikada napustiti identitet u kome se nalazi. Njemu, ili njoj, ce takva nepotrebna vrsta bojazni biti uvek opterecenje I izvestacenost u odnosu prema svima. Da, I prema Bogu.
    Vase misljenje?...
  21. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Phoebe in И? Како да опростим?   
    Лепо и једноставно речено.
    Можемо проблематику да сузимо још више речима св. Максима Исповедника: "Ако не можеш да волиш, немој ни да мрзиш..."
  22. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from АлександраВ in Хаику и сенрју поезија   
    Хаику ми лоше иде али хајде да пробам са неким старим радовима...
    КИША
    Урачунах себи грех
    Да не постидим се више
    Тако је морало бити
    Јер нема другог смера
    А сада трнем међу два ветра
    Глумећи трећи којег нигде нема
    Имајући осмех у оку кише
    Без краја и почетка...
    RASKID
    Došao sam ti juče u posetu
    Stao pred prag tvoje kuće
    Zagrlio te nežno i podigao od tla
    Obavijajući ti se oko struka
    A ti si stajala nasred mene, i ćutala
    Pogledao sam te u oči, i video
    Nisi više živela tamo.
    КРСТ
    Било је јутро
    На плочнику је бледело црвено сунце
    Снопови ужасног
    Испод мртвог дечака
    Којег нико није знао тог дана
    Када је све прошло
    Када је осванула онтолошка зора
    Космичке револуције
    Коју нико није препознао
    ПРОШЛОСТ
    Страшан је пад
    Љубави
    која се сећањем зове
    Што је некад постојала
    А сада не може
    и неће...
    КАМАТА
    Шта год да се деси, рекла си
    Одлучила си мене
    Заклетвом сахрањена за подршку
    И свако моје хтење
    Једино си заузврат окапарисала
    Осмишљај у радовању
    Који би коштао 30000 пољубаца
    И још толико са каматом.
  23. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from Благовесник in Koliko je bilo svesti u Hristu   
    Према библијској егзегези - постепено; према догматским расправама на БФ - имао је исту свест о себи и Оцу у свим временским интервалима.
  24. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from БанеЛ in Чудо доброте - када људи помогну - оглед о људскости   
    Нема човека под небом који не греши. Пропадљивост наше природе често повлачи негативне етичке потезе. Зато се немојмо изненађивати нашом разочараношћу у овај свет чије обличије пролази. Често нас могу разочарати и црквени представници. Али, где би онда била вера наша? Јер се опет на стари испит враћамо који уместо да полажемо пред Богом, полажемо га пред људима и не због Бога већ због уздања у људе. Авај, само Бог има кључеве од смрти и пакла али то не разумемо јер у томе не видимо егзистенцијалан проблем. Са друге стране, ту су други људи, маловерни и неверни, који једва чекају да се разочарају у свет само да би својој сујети подигли цену кроз цинизам. У реду је бити разочаран у свет, има пуно људи који имају одличне аргументе за то, међутим, уместо да продуже са тим разочарењем ка Богу и пронађу ослобођење, они се враћају назад, у „грех на грех“ губећи свако спокојство, и још горе, тражећи задовољство у том неспокојству као да им је оно једино спокојство. Проблем нас људи је што стално идемо логиком "или-или", те или си стално грешан или стално безгрешан, а тако се заборавља динамизам слободе која осцилира између две ватре... Шта ви мислите о томе?
  25. Волим
    Никола Ђоловић got a reaction from -Владимир- in Da li je strast/greh glavni uzrok duševnog bola?   
    Није туга увек последица страсти. И Бог уме бити тужан, очигледно је на више места у Јеванђељу. Наравно, не значи да није умео да се насмеје али се сигурно није кревељио. Са друге стране, примера ради, мени је туга када видим да неко не препознаје своју острашћеност. Ништа већа туга није ако ни сам нисам способан да је детектујем у себи. Ако је то острашћеност, треба јој дозволити да рашири крила.
    Са треће стране, човек не може не бити острашћено биће чак и на врхунцу свог обожења. Страсти имају два афинитета: први је у трофији задовољене страсти а други је у продубљивању и „богаћењу“ страсним усмерењима. Човек не може а да не буде страстан. Страстан је чим је смртан. То је основа. То треба созерцавати. И са тим аргументом друге прихватати. Човек се не може ослободити страсти. Неко од академских теолога је лепо рекао да страсти остају активне и на највишем ступњу благодати. Но то није речено да би се страстима дао позитиван карактер самима по себи у ономе што је негативно, него да оне у синергији са деловањем (озареношћу) Светог Духа постају преображене, „успаване“ за продуктивнија дела зле (не етичке већ онтолошко пропадљиве) природе. Уосталом, чиме би се човек кретао ка Богу да му нема страсти? Човек се може „узбудити“ због присуства Духа Светога у себи, или самим читањем неких богословских текстова који му у једном тренутку због познања истине творе благодатну узнемиреност. Има негде у Писму за неког: „Узбуди се у Духу!“. Зар је мање страсно оно Христово: „Ревност за Твој дом, изједе ме!“? Али то нису страсти о којима бруји „Добротољубље“, већ благодатне страсти које у себи повезују подвиг морала и дар Духа Светога.
    Човек не може бити без жудње. Све његове животне силе се трзају у жељама за жудњом. Проблем настаје у садржају – за чиме или киме жудња жуди и на који начин жуди. То је једно жалосно расипање енергије (духовно крварење) и улазак у област чамотиње. Ако пак постоји динамизам то не значи да ће нечија хипер-активност изнедрити квалитетан садржај из тога. А што Богом није свезано, брзо се рашива – макар ми дуго не видели како тај конац вири.
    Опширније: https://upodobljavanje.wordpress.com/2011/05/16/о-страстима/
×
×
  • Create New...