Саша од Москве

treba da budem budna i orna u 4 - inače tu sam u Srbiji

E ја морам да се јавим. Не знам да ли ви функционишете као ја - али изгледа да мени проради адреналин/пажња тек пред крај одређеног ми времена за вежбу (требало је увелико да спавам ) Иначе - хвала Фло - пошто ми коментари на њена питања појашњавају доста тога

Е ево и мог поздрава ја мислим да је ок - идем да средим ту касу

Hvala Grizli - al mislim da sam kasno počela - ipak nastavljam sutra - ukapirala sam gde sam pogrešila (ovo što sam slikovito prijavila) - no moguće da previđam neke greške zbog neispavanosti, ajd proverim sutra kad budem (zaista) budna i javljam ako tad pođe naopako - mada da budem iskrena mnogo mi se više sviđa ovaj praktični vid nastave nego da sam sve to krenula da istražujem pa tek onda da se oprobam u pisanju.

zaboravite ... u duši sam plavuša

ja pojma nemam šta - ali nešto sam zeznula - nemam opciju Console Application

Е људи и ја се пријављујем, таман сте нашли начин да ме натерате да проговорим на форуму :)))) Чим урадим први део ја се јављам - ако буде неких недоумица. Гледаћу да вас што пре стигнем. Гризли - свака ти част!!! И бескрајно хвала за труд

Људи баш је добра тема. Не замерите ми што сам измиксовала све ваше постове и склопила их у један, некако ме је све до сад речено подстакло да склепам ово. Не, то јесте окидач, само је питање болести воље која нема покретачку снагу да прекине врзино коло (вољу убијаш фантазијом и мислима, кад се неискусан препушташ различитим осећајима углавном насладе било ког типа - навикаваш се на осећај ,,јаооо што ми је доообро; јаааоооо како сам моћан...'' и слично), мислим да се тако развија онај страх о коме причаш, јер ти целог живота учиш да функционишеш у неким условима, ако си сконцентрисан на осећаје, који су ,,феноменални'' - бежиш у фантазију, а са реалним светом се све мање има искуства, па тамо кад се вратиш ови реални бришу под са тобом, што рече Аквиљо. После си несигуран, страх је део тебе кад год мораш да будеш будан и у реали. Ми смо бића навике, само ако је она истренирана на лоше, може бити истренирана и на добро. Ја мислим да је у животу кључни однос између вере и страха код човека. Веру јачаш окрећући се ка Христу, кроз молитву, пост, читање Јеванђеља, ту се упознајеш и учиш да разговараш са Њим, да Га слушаш, онда Он ради посао, док се ти учиш на тишину и смирење. Што наравно не значи да овај други не ради на свом послу и да ти не одвраћа пажњу кад год је згодна прилика за то. Зато је то процес, преображење, преумљење... Само мораш се вежбати! Пробај да видиш које ти се мисли мотају пред сан и непосредно након сна. Тад те онај хвата неспремног, или уморног сувише да би пазио, или недовољно будног и опрезног. Зато ,,тренираш'', и није то набеђивање него вољно скретање погледа (што му дође онај труд) на Светлост, не гледај у таму! Исто као кад гледаш у бездан, расте страх, он те хипнотише и ти падаш; кад гледаш у Небо - оно те инспирише и хоћеш ка њему. Као што си се научио на лоше, мораш се научити и навићи на добро. Мада се у мени песимизам поводом себе саме и свега лошег претвара у вапај ,,Господе ти можеш, ти помози''. Схватам и да има и оних у којима се то не буди. Можда нису довољно храбри да се сретну са Њим, боје се и њега, а брате бојиш се и да признаш сам себи да нешто не ваља у теби. Боли! Па зар ја нисам најбољи, најстрашнији даса!? Док ја дођем до тога да укапирам шта је лоше у мени и скупим храбрости да погледам у себе - бришу под са мном. Ту је Јелена, или њен муж у праву кад кажу - да треба пуноћа времена. Мораш да стражиш. Ту чини ми се треба да дође до изражаја опрез, куда те воде те твоје мисли. Некад видиш, некад нећеш... Е сад једно је да видиш, а друго је да делаш, неко рече мораш сам себи да се смучиш гледајући себе како радиш погрешно и изнова и изнова добијаш исти резултат, па онда кажеш - дај да променим то! Много ми се свиђа Звонков систем подсећања, јер ми смо мање или више осетљиви на спољне утицаје, ако изнутра немамо јасно зацртан смер куда идемо, неко други ће се наћи ту да нам га наметне, или неки ,,случајни'' спољашњи утицај, или просто непажња ума, и оп! Одо ја ко зна где! Прво у мислима, а онда и ногама. Иначе мој став је - ово је просто/једноставно, али никако лако - управо зато што нас сматрам добрим делом бићем навике. Е видиш ја мислим да је то кључна веза! Православље није само нека тамо филозофија, или празна прича, него конкретна ствар - живот сам. Управо рад на себи кад те Господ води - доводи до и очитава се баш у том друкчијем које описујеш. Ово сад - овај живот му дође припрема за следећу фазу живота. Ово назиреш тек после прве победе над собом (или својом ружном навиком), а кад схватиш да је то прва битка у низу - е онда има шансе да укапираш да је све (земаљско - твоја снага рецимо) привремено, а онда расте нада у Нови Дан.

E Ivane pročita mi misli sa temom Mene zanima kada je naša žrtva - zaista žrtva, a kada je to psihičko zlostavljanje. Neki to lako zamene, da li je mera trud ovog drugog, kada i kako osobu smatramo bližnjim svojim (realno nismo svi na nivou da sve druge gledamo kao braću i sestre). To čini mi se ima veze i sa pitanjem - kada i kako da branimo sebe, a kada to već prelazi u napad na drugog. Mislim znam da sam postavila mnogo pitanja, ali naglas razmišljam, i imam neki utisak da se to na nekoj temi i objasnilo... (ako neko zna nek me uputi )

E stvarno! Ko je dao blagoslov? Trebalo je njega pitati, i proslediti odgovor. Ili bilo kojeg ,,nadležnog''. No sad tako je kako je...

ja ću da čitam, al' dajte neku konkretnu smernicu kako ćemo!!! (oni upućeni razume se )