Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Kifa

Члан
  • Број садржаја

    93
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Kifa

  • Ранг
    Ту је, мало гледа-мало пише
  • Рођендан 01/01/1

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Владика Максим је показао изузетан таленат за : 1. холивудску глуму, 2. прекрајање својих сопствених саопштења, 3.подметања другоме оно што овај никада није написао или рекао 4. неискрено писање 5. неодговарање на суштинска питања 6. лицемерје 7. повлачење на резервне положаје кад загусти и потпуно мењање плоча у зависности шта ће га задржати на епископском трону 8. напад на светог Саву тј. његово добијање аутокефалије, и то баш на 800 годишњицу аутокефалности СПЦ 9. саблажњавање многих својим продарвнистичким или пак пронеопапистичко-цариградским ставовима 10. растурање монаштва у својој епархији што потврђује и одлазак највећег манастира у јурисдикцију РПЦЗ Све у свему, врло талентован човек и врло начитан, али са таквим гафовима и неискреним писањем са „висине облака“, да је после свега више испао трагичан него мудар.
  2. Ма видео човек да му прети пензионисање у цвету младости па решио да мења неке глазуре у задњем тренутку, као раније и око промашене теорије еволуције и Дарвина. Суштину свог става о ингеренцијама Васељенског Патријарха и његовом отвореном неопапизму, оставља за касније. Ако баш мора и ту ће да мења плочу. За сада покушава да нам маже очи са финтом, дуплог дриблинга око Светог Саве и аутокефалије СПЦ.
  3. Ова Критска беседа Цариградског Патријарха Вартоломеја је на жалост само једна у низу оних његових беседа у којима се могу јасно приметити одређени неправославни, нејеванђелски, неканонски, неисторијски, неодговорни и нетачни закључци, који су нетачни или са стране догматске, или са стране канонске природе. Ако овако настави, сматрам да је Свеправославни тј. Васељенски Сабор решење да се таквом злу, које се јавно проповеда и које уноси немир и смутњу у Цркви, стане ногом за врат.
  4. Ни једно ни друго. Нити смо сви ми неки пргави момци, нити треба да ћутимо. Ми само треба да будемо мудри, и да знајући да су и Патријарх Вартоломеј и врх Васељенске Патријаршије неканонски и небратски ушли на територију Московске Патријаршије, не одемо у другу крајност, па да због тог греха Цариградске Патријаршије и Патријарха Вартоломеја, не почнемо самоиницијативно, неопрезно, гордо и несаборски да их по кратком поступку, и без Саборске одлуке осуђујемо као јеретике или расколнике. Осим тога, преговори и дипломатија и даље трају, и још увек има шансе и наде да се ствари врате у канонски ред и поредак.
  5. Ево мог превода једног дела недавне беседе Митрополита Онуфрија, јединог канонског поглавара Православне Цркве у Украјини. Да ли ће и сада неко да ме оптужи за несаосећајност према страдајућем свештенству и верном народу у Украјини?
  6. Брате Августине, Ви опет подмећете, и чините класичну замену теза. Да ли уопште читате оно што сам написао или не? Или читате само онако како желите да сте прочитали? Као и у Вашој првој реплици, пишете и оптужујете ме за нешто што нисам нигде написао, и плус ме оптужујете да немам саосећања према страдајућим хришћанима у Украјини, иако сам неколико пута врло јасно рекао да Патријарх Вартоломеј греши, и да је по питању Украјине небратски и неканонски поступио. Можда сте Ви очекивали неки други текст од мене, а можда ће он и доћи, али допустићете ми толико личне слободе, да сам бирам теме о чему ћу писати. Или би сте желели да се Вама прво обраћам са питањем: Брате Августине, шта мислите да би требао писати? Брате мој у Христу, подвлачим Вам, нигде у тексту нисам написао да Вас то забавља, већ управо супротно, питао сам Вас директно да ли Вас то просто забавља,па причате неке приче које немају везе са темом, и да се потом још налазите увређеним. Стога, не подмећите, јер то није хришћански. Ево, и да Вас подсетим мојих речи из прошле реплике: "Ви као да не читате да сам одлуке мини Сабора у Цариграду око Украјине, из септембра ове године, већ назвао "погрешним, небратским и неканонским", јер да сте то прочитали не би изфантазирали и подметали ми да Вама или било коме забрањујем и помислити нешто против одлука Патријарха Вартоломеја и Цариградске Патријаршије? Не знам зашто се бавите подметањима? Или Вам је то просто забавно?" И на крају, замолио бих Вас, да се не понашате као увређени Перица, већ будите елементарно коректни, и пратите смисао и циљ мог текста, ако то уопште желите. Ја сам се само запитао, због чега се бавите подметањима и да ли Вам је то просто забавно? Нисам написао ... Вама је брате Августине просто забавно да тако пишете. Једно је констатација а сасвим друго упитни облик или конструкција реченице. А сада, братски Вам ово кажем, запитајте се шта радите и шта пишете. Моју пак бригу и бол за Украјином и страдалним народом у Украјини не мешајте са Вашим погрешним читањима и погрешним разумевањима мојих речи. П.С. Управо док сте ми слали Ваше последње некоректно реаговање, превео сам још један текст који Вас директно разобличава у Вашем небратском подметању да не саосећам са свештенством и верним народом у Украјини. С поштовањем, игуман Петар (Драгојловић)
  7. Брате Августине, не разумем Вас. Чему та срџба и нестрпљење? Откуд у Вама толико подозрења па и неке врсте огорчености и панике? Постављате ми „сто педесет и шест питања„ у пар реченица и то као да уопште не читате оно што сам написао. Или Вам је моје писање небитно а битно Вам је да, пошто пото, избифлате нека Ваша подозрења и фатаморгане? Ко овде уопште говори о повреди Патријарха Вартоломеја „мислима„ - како Ви то претеривачки, подметачки и фалсификаторски закључисте? Где сам то говорио о мислима и осуђивању у мислима? Говорио сам и писао само о томе да нико не треба пре Саборске одлуке, унапред, пре времена, појединачно, одокативно, самоиницијативно, брзоплето, јавно осуђивати Патријарха Вартоломеја као јеретика или расколника. Говорио сам и о томе, и то великим словима нагласио у свом тексту, да постоји у историји Христове Цркве нешто што се зове ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ. Како ли се тога не сетисте и то не приметисте у мом тексту? Куда сте се драги брате залауфали? Или мислите да сам пао са Марса и не видим неке ствари о којима и врапци знају? Није поента у томе. Поента је да се људи науче да не осуђују брзоплето било кога, а посебно не првог међу једнакима у Православљу. Да почну да гледају очима вере, наде, љубави и стрпљења. Посебно у овим тешким временима препуним саблазни и искушења. Или мислите да ће јавно и брзоплето осуђивање Патријарха Вартолимеја, као јеретика и расколника, и поред његових очевидних грешака око Украјине, било шта променити на боље? Писао сам дакле о томе, ако Вас уопште интересује шта сам писао, да нико не треба и нема право да било кога, а посебно не Патријарха Цариградског, без одлуке Сабора називати јавним јеретиком и расколником. Ви као да не читате да сам одлуке мини Сабора у Цариграду око Украјине, из септембра ове године, већ назвао "погрешним, небратским и неканонским", јер да сте то прочитали не би изфантазирали и подметали ми да Вама или било коме забрањујем и помислити нешто против одлука Патријарха Вартоломеја и Цариградске Патријаршије? Не знам зашто се бавите подметањима? Или Вам је то просто забавно? Стога ми и не пада на памет да Вам одговарам на сва Ваша, с брда с дола и конфузно набацана питања, очевидно настала из неке својеврсне еуфоричне паничности и подозрења неке моје, од Вас измишљене, апсолутне подршке Патријарху Вартоломеју, у свему и свачему. И сада, као и у предходном мом одговору брату који се представља као фарисејски буквојед, одговору који као да нисте ни прочитали, поновно сведочим, да не подржавам цариградско свевасељенско тумачење 28. канона Халкидонског Васељенскиг Сабора из 451. године. Но, брате Августине, ако баш желите или Вас то посебно забавља, слободно постављајте нова бесмислена питања, потпуно ван контекста онога о чему иде реч. Нема проблема. Хартија и интернет скоро све трпе. А и не бих да Вас на силу спречавам у било чему, па ни у фантазирању и подозревању, нити мене нити било кога. Све Вам је слободно, мада Вам све није на корист. Једино немојте очекивати да ћу се и убудуће нешто посебно бавити Вашим ветрењачама, јер нити сам Дон Кихот, а нити ми пада на памет да трошим речи на злонамерне, изфантазиране и испразне коментаре. С поштовањем, игуман Петар (Драгојловић).
  8. Не бих се сложио са оценом која произилази из контекста писања брата који се потписује под псеудонимом „фарисеј буквојед„ да је једна Синодска одлука, једне Помесне Аутокефалне Цркве, тј. Руске, заједно са одлукама Аутономне РПЦЗ, или пак УПЦ МП, довољна да ми некога називамо јеретиком или расколником, или да га не помињемо на Литургијама. Из више разлога то кажем. Прво, у тим одлукама само Синода али не и целог Сабора те једне Аутокефалне Цркве, Руске, нема директне квалификације Цариградског Патријарха као јеретика или расколника. Друго, то нису Саборске одлуке целе Цркве, већ само Синода једне Аутокефалне Православне Цркве. Треће, то није одлука наше Помесне Цркве Српске. Нити нашег Синода нити нашег Сабора и нас не обавезује. Четврто, Саборна одлука Цркве, је она одлука коју прихвати цело Православље, а не само једна Аутокефална Црква. На пример, када је св. Кирило Александријски писао прва протесна и упозоравајућа писма Несторију, он га је и даље наставио помињати као Архиепископа Цариградског, и није га називао јеретиком, иако је овај већ почео јавно проповедати јерес. Потом, кад га Несторије није послушао, св. Кирило Александријски организује Сабор епископа тог дела Африке, на коме одбацују и не прихватају Несторијево лажно учење, али га ни тада нису назвали јеретиком, нити се св. Кирило осмелио да прекине општење са Несторијем. Нити да га избаци из Диптиха. Потом је св. Кирило Александријски тражио мишљење св. Целестина Првог, папе Римскога. И тада је и један локални Сабор у Риму, осудио учење Несторијево, али не и Несторија лично као јеретика. Ни тада се не престаје са помињањем Несторија. Он и даље остаје у Диптисима и у Риму и у Александрији. И у целом Православљу. Папа св. Целестин Први, на крају предлаже Васељенски Сабор, да се коначно реши питање око Несторија, што св. Кирило прихвата. Тражило се дакле мишљење целе Цркве, а не само неког Њеног дела. И тек на Трећем Васељенском Сабору, 431. у Ефесу, Несторије бива од целе Цркве и лично осуђен као јеретик, јер коначно и дефинитивно није хтео да се одрекне свог јеретичког учења. Дакле, тако суди Црква. Врло опрезно и врло човекољубиво. Без брзања. Без панике. Са пуно љубави, вере и наде. И никог коначно не назива јеретиком или расколником без Саборске одлуке целе Цркве. То је дакле поента мог писања. Наравно, немам ништа против брата који се представља под псеудонимом фарисејски буквојед (можда је то баш брат Бранислав). И помолићу се за њега, а нека се и он помоли за мене. И лично се слажем са Вама брате, да Цариградски Патријарх нема право на свевасељенско поимање 28. правила Халкидонског Сабора. А и одлуке мини Сабора Цариградске Патријаршије из септембра ове године, по питању Украјине су погрешне, небратске и неканонске. Но, ни тада, ми немамо право било кога да називамо јеретиком нити расколником, јер те одлуке Цариграда још увек нису коначне и остварене на делу, а нити су епископи Цариградске Патријаршије осуђене Саборски, од целе Цркве. Све то важи лично и за Цариградског Патријарха. О коментару да Константинопољ није Првопрестона катедра, већ како рече наш брат, „другопрестона" не бих ни да расправљам, јер је очигледност промашаја мог опонента, тако јасна. С поштовањем, игуман Петар (Драгојловић).
  9. Слажем се са братом фарисејским буквоједом, да Несторије није имао титилу Патријарха, јер је ту титулу Цариградски Архиепископ званично добио на Четвртом Васељенском Сабору, 451. у Халкидону. Несторије је имао титулу Архиепископа Константинопољског. Но, ко пише, тај некад, у брзини и нехотично погреши. Али, то није грешка суштинског карактера за текст и циљ овог мог писања. Што се остаог тиче, брат фарисејски буквојед, није у праву кад критикује мој став да не смемо некога брзоплето називати јеретиком и расколником, посебно не Цариградског Патријарха, без саборске одлуке. Ни неког другог Патријарха, а посебно не Цариградског. Ипак је он први међу једнакима, и предстојатељ Првопрестолне Катедре. С поштовањем, "необавештени" игуман Петар (Драгојловић)
  10. Зашто се чудимо? Митрополит Јосиф није Македонац у МПЦ већ тајни Бугарин у МПЦ. Као што су тајни Бугари у МПЦ и Пимен и други Јосиф и Наум. Јосиф је поверљиви Наумов човек, а Наум вођа бугарашке струје у МПЦ. Бугари у врху МПЦ и Бугари у Бугарској уопште не желе решење македонског Црквеног раскола, а посебно не желе да се евентуална будућа уједињена аутокефална канонска Православна Црква у Реп. Македонији зове - Охридска Архиепископија. Зашто? Зато што Бугари сматрају да је Охрид њихово Црквено наслеђе, а не ни грчко, ни српско, ни македонско. Посебно су Бугари ту осетљиви и кивни на нас Србе и СПЦ. Није чудо што митрополит Јосиф овако јавно провоцира Васељенског Патријарха. Јосиф жели да спречи решавање раскола. Наравно, под фирмом заштите македонизма, којим се Бугари у врху МПЦ и у Македонији уопште, само покривају и прикривају. Да се полуобавештене и необавештене народне македонске масе не досете, па их не премлате и истерају из Македоније. Бугарима дакле није у интересу да се реши македонско Црквено питање, од стране СПЦ, Васељенске Патријаршије и свих осталих Помесних Православних Цркава. Бугари би да Македонце држе у расколу још 50 година. Зашто? Зато да сачекају да се Македонија сама од себе распадне (на чему они већ јавно раде, Заев и екипа), а онда да Републику Македонију Бугари и Шиптари поделе. По могућству да Бугари узму све значајније црквеноисторијске центре, а посебно Охрид. Дакле, ништа није случајно. Управо бугарашки попови су, подржани комунистима - од којих су такође неки били тајни Бугари, и изазвали Црквени раскол 1945 у Републици Македонији. Ово је само наставак двовековне прљаве бугарске шовинистичке игре, да се Македонија, пошто-пото држи у расколу, све док се не распадне и не припоји Бугарској. Сетимо се Бугарске Егзархије и раскола Бугарске егзархије, којег су у 19. веку изазвали управо Бугари. Тај раскол је решен тек 75 година потсле настанка. А кад се, по бугарском плану, Република Македонија распадне, никакве приче онда и неће бити око неких Македонаца, МПЦ и слично. Све ће бити просто припојено Бугарској и Бугарској Павославној Цркви. И сви ће милом или силом морати да буду Бугари. А и кад су то Бугари икада искрено признавали Македонце? Никада. Као што данас у Бугарској и нема никакве шансе да било ко од Македонаца дигне главу у Пиринској Македонији. Македонце можете наћи као признате само у Србији, јер им Срби не намећу нацију. Е сад, ко ће дугорочно победити у самој расколничкој МПЦ, старији, промакедонски, или млађи пробугарски кадрови у врху Синода, остаје да се види. Но, није џабе народ говорио - на млађима свет остаје. Никакво изненађење неће бити ако већ за неколико година бугарски кадрови у МПЦ потпуно преовладају. Зато се Бугарима у МПЦ никако не жури и никако не желе разрешење раскола. Зато митрополит Јосиф намерно и изазива сукоб са Васељенском Патријаршијом. Како ствари стоје поделе у врху МПЦ су велике и Бугари у МПЦ ће гледати да на сваки начин спрече враћање македонске Црквене приче у рамове Цркве и Црквеног права. Па да после поделе и нестајања Републике Македоније, на чему Бугари у Македонији, у врху МПЦ, и у Бугарској, већ увелико раде, потпуно избришу причу о МПЦ и македонској нацији. План им је дакле потпуно јасан. Последња нада за Македонце јесте да скину пробугарске власти у Скопљу, поставе искрене Македонце на чело државе, и да сада, док су Македонци још у већини, прегласају Бугаре у врху МПЦ, врате се у Црквено јединство, прихвате Црквену Аутономију, и рашчисте међу собом све бугарашке кадрове у врху МПЦ. Али, реално, мислим да Македонци за то немају снаге ни храбрости. А и рањени макеедонским етнофилетизмом, и сувише су слепи духовно да схвате и виде сву перфидност бугарске политичке и Црквене игре у Републици Македонији.
  11. Полако људи. Прво да видимо шта то Цариград заиста јесте спреман да учини и да ли ће то бити у духу канона и најновијих свеправославних договора о проглашењу аутокефалије. Ако Цариград то прекрши, и папистички се умеша у јурисдикцију других Цркава, његова би одлука била ништавна, па је СПЦ, нити било ко у Православном свету не треба прихватити. Ако је прихвати било ко, што је на жалост могуће, доћи ће до свеправославног раскола, а за то ће кривац бити једино Цариградски Патријарх и Цариградска Патријаршија, као и оне Помесне Цркве које би признале и прихватиле неки такав безуман, нехришћански и антиканонски чин. У сваком случају, ако Цариград заобиђе СПЦ у решавању овог питања, и заобиђе ПОА, свака таква одлука Цариграда би пред Богом била ништавна. Но, сачекајмо. Нећемо судити пре времена. Ипак верујмо у мудрост и одговорност Цариградског патријарха и молимо се Богу да све устроји по Божијој Вољи. А и наша дипломатија СПЦ ће сигурно већ понешто учинити.
  12. Ако ништа, биће интересантно испратити иницијативу Цариградске Патријаршије, као и то да ли ће Цариградска Патријаршија остати у оквирима међуправославних договора и канонског права. Свако не уважавање става Мајке Цркве - СПЦ и Аутономне ПОА, као и свако самоиницијативно доношење решења од стране Цариграда мимо става СПЦ, било би скандалозно, неканонско и промашено, те би изазвало још веће проблеме. Ипак, надам се и верујем да Цариград неће ићи толико далеко.
×
×
  • Create New...