Jump to content

Драган Јашић

Члан
  • Број садржаја

    3400
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    2

Репутација активности

  1. Волим
    Драган Јашић је реаговао/ла на JESSY у О. Милош Весин, разноврсна предавања   
  2. Волим
    Драган Јашић је реаговао/ла на Slobodan Milošević у Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    POMAŽE BOG,
    braćo i sestre, 
    kao da sam još uvek na Svetoj Gori.
    Evo i mog priloga
     
  3. Волим
    Драган Јашић got a reaction from PredragVId in Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Manastir Hilandar – moja prva poseta i beleške iz Bogorodičinog vrta |
    MILOS.IO Proveo sam tri dana u Hilandaru. Neko reče da je to kao da se vratite u srednji vek, istina podseća malo na Game of Throns ali na steroidima. A u stvari, bio sam na samom... Предиван текст , мало подужи , али вреди га прочитати . Читајући га чини ми се као да сам се управо вратио са Свете Горе и вечног дела мога срца , зидине Царске Лавре Хиландара . 
    Мало сам се утешио што ове године нећу видети драге МОНАХЕ Хиландарске 
  4. Волим
    Драган Јашић је реаговао/ла на Milan Nikolic у Тенис   
    Ђоковић освојио Синсинати!
    RS.SPUTNIKNEWS.COM Српски тенисер Новак Ђоковић освојио је вечерас трофеј на Синсинати Мастерсу.  
  5. Волим
    Драган Јашић got a reaction from Slobodan Milošević in Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Морам мало да се јавим овде , што због теме а највише због туге у срцу што отприлике ове године нећу видети толико драге и јединствене зидине Хиландара а наравно и драгих светих отаца , нажалост због ове ситуације због пандемије , да ли лажне или не ,како ко разуме или схвата ову ситуацију у целом свету , како ми се чини ово ће потрајати још дууууугооо дуго .... Боже опамети овај свет и да се поново Христе Боже наш сретнемо поново на Хиландару ....!
  6. Свиђа ми се
    Драган Јашић got a reaction from Жика in Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Пре свега да се захвалим оцу Ивану ! Заиста је доста мени помогао у кризним ситуацијама као на пример када мој унук имао великих проблема са здрављем и када је уз Божију помоћ и молитвама оца Ивана превазишао све и Богу хвала данас је момчић са 14 година јако паметно и бистро дете , па када ми се мајка упокојила доста ми је значило дописивање са оцем по целу ноћ , како је у то време требало да се видимо у Београду нажалост тада се мајка упокојила , отац Иван се понудио да служи парастос мојој мајци на сахрани али сахрана је била ван Београда . Пуно ми је значило и када смо били у пар наврата дружење по Београду , жалим што сам на неки начин испао нечовек према њему када смо се припремали за неке пројекте а ја сам изашао из тога из финансијских проблема и тако даље , да се не подсећам на те тужне и ружне тренутке . 
    Много сам у почетку проводио време на овом дивном и предивном форуму , који ми је доста помогао на путу ка Господу , активно сам учествовао и коментарисали о пуно лепих ствари . Моја неодговорност је условила и са донацијама које сам у пар наврата давао и ту се увек уплетала нека друга сила која је пореметила доста тога , највише у непланираним финансијским издацима , разна реновирања стана, локала супругина итд , итд . 
    Задњих пар година сам повремено улазио на форум и пратио разне коментаре али нисам ништа писао . 
    Желим оцу Ивану пуно среће и здравља од Господа и да га Бог поживи још дуго , дуго  ! ПРАШТАЈ ОЧЕ ИВАНЕ МЕНИ ГРЕШНОМ !
  7. Волим
    Драган Јашић got a reaction from Јанко in Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Пре свега да се захвалим оцу Ивану ! Заиста је доста мени помогао у кризним ситуацијама као на пример када мој унук имао великих проблема са здрављем и када је уз Божију помоћ и молитвама оца Ивана превазишао све и Богу хвала данас је момчић са 14 година јако паметно и бистро дете , па када ми се мајка упокојила доста ми је значило дописивање са оцем по целу ноћ , како је у то време требало да се видимо у Београду нажалост тада се мајка упокојила , отац Иван се понудио да служи парастос мојој мајци на сахрани али сахрана је била ван Београда . Пуно ми је значило и када смо били у пар наврата дружење по Београду , жалим што сам на неки начин испао нечовек према њему када смо се припремали за неке пројекте а ја сам изашао из тога из финансијских проблема и тако даље , да се не подсећам на те тужне и ружне тренутке . 
    Много сам у почетку проводио време на овом дивном и предивном форуму , који ми је доста помогао на путу ка Господу , активно сам учествовао и коментарисали о пуно лепих ствари . Моја неодговорност је условила и са донацијама које сам у пар наврата давао и ту се увек уплетала нека друга сила која је пореметила доста тога , највише у непланираним финансијским издацима , разна реновирања стана, локала супругина итд , итд . 
    Задњих пар година сам повремено улазио на форум и пратио разне коментаре али нисам ништа писао . 
    Желим оцу Ивану пуно среће и здравља од Господа и да га Бог поживи још дуго , дуго  ! ПРАШТАЈ ОЧЕ ИВАНЕ МЕНИ ГРЕШНОМ !
  8. Волим
    Драган Јашић got a reaction from PredragVId in Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Пре свега да се захвалим оцу Ивану ! Заиста је доста мени помогао у кризним ситуацијама као на пример када мој унук имао великих проблема са здрављем и када је уз Божију помоћ и молитвама оца Ивана превазишао све и Богу хвала данас је момчић са 14 година јако паметно и бистро дете , па када ми се мајка упокојила доста ми је значило дописивање са оцем по целу ноћ , како је у то време требало да се видимо у Београду нажалост тада се мајка упокојила , отац Иван се понудио да служи парастос мојој мајци на сахрани али сахрана је била ван Београда . Пуно ми је значило и када смо били у пар наврата дружење по Београду , жалим што сам на неки начин испао нечовек према њему када смо се припремали за неке пројекте а ја сам изашао из тога из финансијских проблема и тако даље , да се не подсећам на те тужне и ружне тренутке . 
    Много сам у почетку проводио време на овом дивном и предивном форуму , који ми је доста помогао на путу ка Господу , активно сам учествовао и коментарисали о пуно лепих ствари . Моја неодговорност је условила и са донацијама које сам у пар наврата давао и ту се увек уплетала нека друга сила која је пореметила доста тога , највише у непланираним финансијским издацима , разна реновирања стана, локала супругина итд , итд . 
    Задњих пар година сам повремено улазио на форум и пратио разне коментаре али нисам ништа писао . 
    Желим оцу Ивану пуно среће и здравља од Господа и да га Бог поживи још дуго , дуго  ! ПРАШТАЈ ОЧЕ ИВАНЕ МЕНИ ГРЕШНОМ !
  9. Волим
  10. Волим
    Драган Јашић је реаговао/ла на раб.аџија у О. Милош Весин, разноврсна предавања   
    " DA NEBO NE BI BILO PRAZNO..."



    " DA NEBO NE BI BILO PRAZNO..."
    O Vaskrsu 2003.

    Dragi moji,

    Da li smo bas uvek u stanju da nad-vremenske dogadjaje iz istorije ljudskoga spasenja dozivimo u njihovoj realnosti koja je I danas prisutna medju nama? Realnosti koja, istina, cesto biva zaklonjena iza svega onoga sto ispunjava nasu svakodnevicu, cesto
    smislom tako daleku od Duha Istine. Mada mnogi pravoslavni praznici I te kako zauzimaju znacajno mesto u nasem zivotu, ne ostaju li oni cesto tek na nivou obicaja I svega onoga, istina, lepog I poucnog u njima? Drugim recima, koliko je u nama danas duhovne snage da "kalendarska zbitija" osetimo u svetlu onog cesto pominjanog, a retko
    dozivljenog, LITURGIJSKOG DANAS?Da li nas, zaista, tokom Velike sedmice- sedmice stradanja Gospoda nasega Isusa Hrista, obuzme tuga sto mnogi I danas svojim
    delima-nedelima jos kako glasno vicu - Raspni ga raspni? Sto I mnoga nasa negativno usmerena misao, necistim jezikom izgovorena rec, hladnocom srca neucinjeno dobrocinstvo, neosetljivoscu prema sebi I bliznjem ispletena gordost I sujeta, jos uvek vesto prikivaju nove I nove klinove u Telo blagog I svemilostivog Gospoda?




    haialutdinow33 http://photopolygon.com


    Pitate se I pitate me: kakve su ovo reci na pocetku
    jednog obracanja, koje bi, a zaista I jeste, trebalo
    da bude ispunjeno jedino I samo radoscu Vaskrsenja.
    Reci ove, koje sa vama delim, pisemo svi mi zivotima
    nasim, a nocas ih lahorom ovovremene prolaznosti
    ostavljamo na istom onom mestu na kome je Gospod,
    prikovan na Krstu, ostavio I prikovao I svaku nasu
    nemoc, sumnju, zlobu,laz, neucinjenu dobrotu,
    pomisljenu I izgovorenu uvredu, svaki nas greh...

    Evo nas ponovo ispred praznog Hristovog groba. Mnogi
    su zacudjeni, neki I uplaseni, a neki I ravnodusni
    prema necemu sto se desilo tako, tako davno. Ali ta
    "davnina" se uvek iznova oblaci u sadasnjost. Ona cak
    prevladava sadasnjost. Cime? ISTINOM. Istinom koja je,
    onda kao I sada, osudjena, razapeta, ali istinom koja
    je vecita, jer Hristos, koji je nasa ISTINA, VASKRSE
    IZ MRTVIH. Ne govori li I nama danas andjeo, kao sto I
    citamo u Jevandjelju po Marku: "... ne plasite se.
    Trazite raspetoga Isusa Nazarecanina, vaskrsao je,
    nema ga ovde, evo mesto gde ga polozise"(Mk 16:6).

    Prosle subote, bas uoci Vrbice, pitao sam se kako li
    ce "proci" ovogodisnja Strasna sedmica I Vaskrs.
    I sam, eto, mada propovednik Istine koja obitava u
    vecnosti, jos kako bivam ogranicen merilima
    prolaznosti. Kisna Vrbica I relativno mali broj dece I
    odraslih u litiji kao da je I mene pokolebala,
    te ponovo zaboravih da je Hristos veoma jasno I
    nedvosmisleno rekao: " NE BOJ SE MALO STADO!" A mi
    kao da smo jaci ako je oko nas sve veci broj ljudi,
    ako su nam I crkvena zbivanja
    "omasovljena", ako nismo ostavljeni ispitu sopstvene
    savesti koja svakoga iz broja MALOGA STADA ne moze a
    da ne upita: - Sta si svojim zivotom, svojom
    ljubavlju, svojom zrtvom, ucinio(la) da Istina bude
    prisutnija u svetu oko tebe? Pitao sam se I o cemu cu
    govoriti tokom Velike sedmice,
    na Veliki Petak, na Vaskrs...? A onda sam, na Cveti
    uvece, sa celom svojom Parohijom, I MALIM I "velikim"
    stadom,ZANEMEO! Gospod nas je suocio sa tragedijom.
    Tragedijom jedne porodice, ali I cele Parohije kao
    prosirene porodice.

    U noci izmedju Lazareve subote I Cveti, poginuo je u
    saobracajnoj nesreci jedan mladic iz nase Parohije.
    Christopher Hybert. Tek je navrsio 26-u godinu. Majka
    je druga generacija americki rodjenih Srba, a otac
    Amerikanac isrsko-svedsko-nemackog porekla, ali
    pravoslavan u veri, a Srbin po ljubavi prema svemu
    onome sto je prigrlio kao svoje. S obzirom da je
    Kris(kako su ga svi zvali) te subote otisao kod druga,
    rekavsi da ce se vratiti tek u nedelju po podne , niko
    ga ranije ni ocekivao, a ni trazio ranije. Majka I
    sestra su mu bile na Vrbici I to vece se I ispovedile,
    a na Cveti se I pricestile! Vest o nesreci zatekla ih
    je kada su seli da rucaju, vrativsi se iz crkve.
    Policija je telo pronasla tek u nedelju oko 9 sati
    ujutru.
    Christopher se predomislio I umesto da ostane kod
    druga, oko ponoci je krenuo kuci. Usavsi u jednu
    opasnu krivinu, izgubio je kontrolu nad kolima, sleteo
    sa puta I usled udara u drvo izleteo kroz tzv.
    suncani krov svoga automobila, daleko od puta, daleko
    od bilo cijih ociju.

    Kada sam cuo sta se desilo, na Cveti oko pola sest po
    podne, bio sam na domaku Dzolieta, gradica sezdesetak
    kilometara od Cikaga, gde smo to vece imali poslednje
    Velikoposno vecernje naseg Cikaskog arhijerejskog
    namesnistva. Odmah sam se javio Dani I Leriju
    (roditeljima), rekavsi da cu odmah posle Vecernja doci
    kod njih. Priznajem, u momentu slabosti, upitah se-
    Pa zar bas sada? Sada uoci Velike nedelje? Kao da bi
    takva tragedija u bilo kom drugom periodu godine bila
    "laksa"!

    Oko pola devet uvece bio sam u kuci Hajbertovih.
    Prepuna kuca rodbine I prijatelja. Otac, mati, brat I
    sestra u soku I neverici. Zagrlise me svi odjednom, a
    Krisov stariji brat me upita: - Oce, da li je I ovo
    deo nekog Bozijeg plana? I pre no sto bilo sta
    izustih, otac poginulog mladica me preduhitri I rece:
    - Ako smo uvek Bogu bili blagodarni na svemu, zar cemo
    ga sada optuzivati? Ko zna zasto se ovo desilo! Boziji
    je prvo bio, pa onda nas, zar ne oce, I Bog je uzeo
    svoje... Isprekidanim glasom I suznih ociju je otac
    izgovarao ove reci. Tu kratku, ali tog momenta
    najpotrebniju propoved svima u kuci! I to uoci dana
    kada ce poceti citanje iz Knjige o Jovu. I kao da
    strele "proslosti" proletese kroz mene, opomenuvsi me
    da koliko god da smo novi I neponovljivi na ovoj
    zemlji, ipak se vec sve
    jednom negde desilo...

    Ostadoh skoro do ponoci sa roditeljima u razgovoru u
    kome su oci govorile vise I glasnije od reci.
    Sve vreme, sedeci medju njima, pitao sam se da li je
    "umesno" da ih sve zajedno pozovem na molitvu? Ne
    cudite se tome, dragi moji, jer koliko god da sam u
    sebi pokusavao te veceri da se molim, svaka rec se
    odbijala o poglede onih koji su me gledali I verovatno
    se pitali: - I sta sad? Ali
    poznavajuci roditelje I njihovu veru, bez obzira na
    mnostvo prisutnih od kojih se mnogi bas I nisu libili
    da Bogu I prekor upute, ustao sam I pozvao sve da se
    pomolimo kako za pokoj duse poginulog, tako I za
    dusevni mir njegovih roditelja, brata I sestre.
    Poslednja rec jedne molitve, postajala je izvor za
    drugu I tako redom. Kao da se nikome nije prekidao taj
    svojevrsni lanac.

    Sutra dan - na veliki Ponedeljak, pocese uporedo sa
    bogosluzenjima Strasne sedmice I pripreme za
    Pomen I Opelo . Ovde je obicaj da se uvek dan uoci
    sahrane sluzi Pomen sa citanjem Vaskrsnog jevandjelja
    u pogrebnom zavodu u kome je "izlozeno" telo
    pokojnika. Na Veliku Sredu, posle poslednje Liturgije
    predjeosvecenih darova u ovogodisnjem velikoposnom
    ciklusu I posle Svete tajne jeleosvecenja, svi iz
    crkve se kao u neplaniranoj koloni uputise ka
    pogrebnom zavodu. Bio je to , po broju prisutnih,
    najveci Pomen za mojih 13 godina u ovoj Parohiji. Od
    cetiri po podne do devet uvece(a Pomen je bio u 8 )
    ispred zgrade je bio red. Hor I ja smo se dugo
    "provlacili" ne bi li dosli do otvorenog kovcega u dnu
    prostrane "kapele". Na Pomenu se, obicno, samo izjavi
    saucesce, dok je sutra dan na Opelu(koje je uvek u
    crkvi) obavezna I propoved. Mimo "obicaja", govorio
    sam I te veceri. Da li govorio, ili pustio da kroz
    mene progovore stranice koje smo u hramu citali tih
    dana? Prorok Jezekilj I pravedni Jov. I jedan I drugi
    zaista imaju sta da kazu kada se nesto poput ovoga
    desi. Pa ipak, I na povratku kuci, kao da sam ostao u
    kolu sopstvene upitanosti o cemu cu I kako govoriti na
    Opelu. U jednom momentu, moj Marko (jedanaest I po
    godina ima) me upita: - Tata, zasto ljudi umiru? Nije
    to bio prvi Pomen na kome je bio, ali jeste prvi kada
    je pred sobom video nepomicno telo mladog coveka. Ne
    cekajuci da mu bilo sta odgovorim, on je , na dahu
    iste recenice,
    prosto sam za sebe, rekao:- Pa ... verovatno zato DA
    NEBO NE BI BILO PRAZNO! - Da znas sine, da I jeste bas
    tako! I vec sam znao o cemu cu sutra dan govoriti.

    I mozda bas zato sto je Krisovom pogibijom poremecen
    sklad nasih ovozemaljskih nadanja I planova, moja
    upitanost - Zasto bas sada sve ovo da se desi, dobila
    je odgovor tako harmonicno uskladjen u svim zbivanjima
    Strasne sedmice. Jer ako je iko ovih dana bio blizak
    I poistovecen sa Bogoostavljenoscu, nisu li to Krisovi
    roditelji, brat I sestra? Ako se iko u hramu I na
    groblju nasao kao na polju punom kostiju,o kome nam
    tako rorocki potresno govori Jezekilj, onda su to bili
    oni, ocekujuci kakvom li cu ih recju utesiti? Odmah
    sam im rekao da ja takvu rec niti imam, niti znam, ali
    vise nego jednu rec ima Zivotodavac Bog. On koji
    zaista ne zeli da "nebo ostane prazno". On koji
    svetlost I radost "neba", tj. Vecnosti zeli da podeli
    sa onima koje je stvorio iz Ljubavi. On koji je Sina
    svoga jedinorodnoga poslao da uzevsi oblicje coveka,
    oseti muku I patnju stradanja, Bogoostavljenosti,
    tezinu krsta, gorcinu smrti, ali I da KAO BOG VASKRSNE
    ! I kako
    da ne kazem majci da je svojom molitvom u nedelju u
    hramu ( ne znajuci da je u to isto vreme sin vec bio
    odavno mrtav) I primanjem ispruzene Hristove ruke u
    Svetom Pricescu, prihvatila I sve sto od Njega dolazi?
    Kako da ne kazem ocu da je Jov vec odavno izgovorio
    sve reci koje bi I on sada da kaze? Kako da im svima
    ne kazem da ce oni na najblizi, najpotresniji I
    najistinitiji nacin osetiti ovogodisnje golgotsko
    uspinjanje, raspece I smrt Sina Bozijeg? Ali kako da
    im I ne kazem da ce svetlost Vaskrsnjeg jutra prozeti
    I njihova srca, jer nas Bog nije Bog mrtvih, vec Bog
    zivih! Nas Spasitelj je vaskrsao sa tragovima svoga
    stradanja. Zar bi ga apostoli ikada prepoznali, da
    nije tako? Vaskrsli Hristos nije utvara, nije magija,
    vec BOZIJI ODGOVOR VECNOSTI nad upitanoscu smrcu
    obesmisljene prolaznosti. Bog mi je svedok, da vec
    godinama sve clanove porodice Hajbert redovno pominjem
    na Proskomidiji. To mi u trenu prodje kroz glavu dok
    sam govorio na Opelu, pa to I sa svima podelih, ali
    jedino kao znak da su oni I bili I ostali, pred
    Bogom, SVI ZAJEDNO! Jer Bog zaista ne zeli da "nebo
    ostane prazno". A redosled kojim se ono popunjava
    jeste I bice tajna, ali ono sto tajna nije to je da je
    Hristos bio: "U grobu telesno, u adu s dusom kao Bog,
    u raju s razbojnikom, na prestolu sa Ocem I Duhom, sve
    ispunjavajuci...", kao sto I govorimo pred pocetak
    svake Bozanstvene Liturgije.

    Na groblju, pred otvorenom rakom, podelih sa porodicom
    jos jedan zivi znak pravoslavnog sa-ucestvovanja u
    veri I nadi na Vaskrsenje, prenevsi im poruku
    dugogodisnjeg prijatelja njihove kuce,
    Akademika Dimitrija Stefanovica iz Beograda, koji je
    bio medju prvima u molitvenoj vezi sa njima,
    molitvom za pokoj duse njihovog sina I brata, molitvom
    koju je prineo Bogu sa pevacima iz svoga
    hora.

    Mnogi se od nas sa pogreba uputise ponovo u hram, jer
    se blizilo vreme za 12 Jevandjelja stradanja.
    Malo je ko medju nama ovog Velikog cetvrtka, Velikog
    Petka I Velike Subote ostao ravnodusan prema
    jevandjelskim opisima Hristovog stradanja, smrti I
    polaganja u grob. Jedno ljudsko stradanje mnoge je
    priblizilo stradanju Sina Bozijeg, kao sto je I smrt
    Sina Bozijeg ponela sobom pod zemlju
    jos jedan splet "kostiju suvih", koje ce Bog VASKRSLOM
    RECJU oziveti I povesti sobom u vecnost, "da nebo ne
    bi bilo prazno."

    Na Veliki Petak kasno uvece, tek sto se vratih iz
    crkve, pozvao me je Leri, otac pokojnog mladica.
    -Oce, rekao mi je, - kako nam je , to samo mi znamo.
    Ali Ljubav, kao sto ste juce na Opelu rekli, ne
    prestaje pa zato Dana I ja, Ljubavi radi, Boga radi I
    duse nasega sina radi, zelimo da se pricestimo
    na Veliku Subotu. Mozda sam ovih dana, u citavoj
    pometenosti mojoj, I pojeo nesto sto nije bilo posno,
    ali , molim Vas, ja zelim da se pricestim. -Leri,
    odgovorih mu, - bez obzira sta god da si pojeo,
    ili nisi, to je sada toliko sekundarno u odnosu na
    post koji si ne svojom, vec Bozijom voljom prineo
    Hristu. Tvoje reci I drzanje svih ovih dana su za mene
    I post I ispovest zajedno. Dodjite u subotu, Liturgija
    pocinje u 11 sati. Nema potrebe ni da vam pomenem da
    se mnogi zacudjen pogled zadrzao
    na njima kada su tiho I skoro neprimetno usli u hram.
    U mnogih Srba, bez obzira gde da smo, kao da vlada
    neko "pravilo" da se ne pojavljuju jedno vreme u hramu
    posle smrti nekog clana porodice.
    Posmatrao sam I slusao njihove tihe jecaje za vreme
    citanja Parimeja(odeljaka iz Staroga Zaveta), tekstova
    njima oedjednom tako bliskih I razumljivih.A njihov
    prilazak Svetoj Casi bio je za mene pravi pravcati
    NAGOVESTAJ VASKRSENJA!

    U ovoj pashalnoj noci, dragi moji, sirom pravoslavnoga
    sveta odjekuju reci da je "Krstom zasijala radost
    celome svetu." Posle ovih proteklih dana ne mogu a da
    ne kazem da Vaskrsnja poruka ipak drugacije zvuci I
    znaci onima, recimo Dani I Leriju, kao I Krisovom
    bratu I sestri, koji osetise svu tezinu zivotnog
    krsta, postavsi time na tren senka Simona Kirinejca,
    koji je , ne svojom voljom, poneo Spasiteljev krst na
    Golgotu. Tek pod tezinom tog krsta, oni dozivese Krst
    I kao simvol vaskrsenja
    I zalogu vecnosti. Zar su ista drugo prigrliti mogli?
    Jesu, mogli su se okrenuti nistavilu od koga nisu bili
    daleko. Ali onako kako su ucili decu svoju, tako su se
    sada, na najtezem roditeljskom ispitu I sami poneli-
    iznevsi svoj krst do kraja I ispovedivsi Hrista koji
    je I njima rekao: "Ko veruje u mene, ako I umre,
    zivece...".

    Neka Vam je svima, dragi moji, 4chsmu1 I BLAGOSLOVEN
    PRAZNIK NAD PRAZNICIMA. Ne obazirite se danas na to da
    li ste ( ili oni oko vas) postili svih sedam, ili pet,
    ili tri, ili jednu nedelju.
    Pustite da vas iskonska radost pobeditelja Zivota nad
    smrcu obuzme I ne pustajte je lako od sebe.
    Praznujte sto duze mozete. Ne, ne za bogatom trpezom,
    ne u pesmi I praznom razgovoru, ali praznujte u
    Istini, praznujte umnozavajuci ljubav, strpljenje,
    razumevanje, oprastanje. Svuda I na svakom mestu. Neka
    vaskrsnja radost bude vazda prisutna srz svih nasih
    zbivanja, svih nasih misli, svih namera I zelja. U
    vaskrsnjoj radosti vasoj, ne zaboravite ove godine,
    molim vas da u molitvama pomenete I novoupokojenog
    raba Bozijeg Kristofora, Boga radi, Ljubavi radi,
    VASKRSLOG HRISTA RADI, jer nebo zaista nije prazno!

    H R I S T O S V O S K R E S E -------
    V A I S T I N U V O S K R E S E !!

    Vaskrsnju radost I Istinu sa svima vama deleci,
    iskreno vas sve pozdravlja ,
    Vas,

    o. Milos
  11. Волим
    Драган Јашић је реаговао/ла на Дејан у Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Brate, gde se nalazi ta kelija?
  12. Волим
    Драган Јашић је реаговао/ла на Dario Milić у Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Хвала на одговору, знам да је пре Хиландара био у Црној реци код оца Јоила  неких годину дана  , после је отишао у Хиландар.
  13. Волим
    Драган Јашић је реаговао/ла на JESSY у Serijal Duhovnici - Studio B   
  14. Волим
    Драган Јашић је реаговао/ла на JESSY у Serijal Duhovnici - Studio B   
  15. Тужан
    Драган Јашић је реаговао/ла на АлександраВ у Преминуо Зоран Модли   
    Eto, baš hoću..! . Setićete se da sam već započeo razgovor sa samim sobom odgovorima na pitanja koja je Zoran postavljao Zoran u - ili je bar planirao da ih postavi svojevremeno u TV emisiji "Tako stoje stvari". Danas ću tu priču da završim, koliko god da te emisije odavno nema. Dokaz da priče traju duže od emisija u kojima su ispričane i od knjiga u kojima su odštampane... mada ove moje knjigu nikada ni videle nisu! Hajdemo, onda, na sledeće pitanje: zašto si izabrao radio, zašto ne i televiziju? To je kod mnogih bio logičan sled? Zbog nedovoljne socijalizacije. Na televiziji treba sarađivati sa ogromnim brojem ljudi, a meni je najbolje kad sam sam. TV mi je uvek ličila na cirkus: gomila reflektora, klovnova i dresera. Radio je izrazito kamerna pojava i ne privlači pažnju svetine. . * * * Ali zašto i dalje radio? Šta je danas radio, kada se svi mediji preklapaju? Navika. Linija manjeg otpora. Elementarna tehnologija. Jeftina produkcija. Čovek sve može sam. Sve su to prednosti radija. Čak ti ni slušaoci nisu potrebni - jednostavno radiš onako kako ti se dopada i svejedno ti je da li te neko sluša. A uvek neko sluša. Radio je zvuk i zato se preklapa sa svim medijima, jer je zvuk njihov obavezan element. Zato radio ne traži prisustvo drugih medija, mada ponekad voli da koketira sa njima. Uostalom, tako sam i ja pre bezmalo četrdeset godina u radio-emisiji krenuo sa demo-snimcima bendova, pa nastavio sa kompjuterima, onda u sve to ugurao puštanje programa preko radija, da bih od nekada bezazlene muzičke emisije napravio radijskog Frankenštajna sa cičanjem, pištanjem, beskrajnim govornim tiradama, muzikom za koju niko nikada nije čuo, horom glasova koje je bilo teško razaznati pojedinačno... U tome i jeste veličina radija: sve je dozvoljeno, a ništa ne košta! . * * * Negde si spomenuo, relativno davno, da si srećan kada sve što ti treba za pravljenje radijske emisije, praktično ceo radio, možeš da nosiš sa sobom. U međuvremenu su sve to smestili u mobilni telefon. Gde je tu pozicija čoveka? Da li je demokratizacija tehnologije ponovo u prvi plan stavila mene i moj talenat sad, kad svi imaju isto „svijetlo oružje“? Ako ćemo tako, onda su i svu televiziju smestili u mobilni telefon! Jesu li?... Ponekad radijski mikrofon mora da bude hi-fideliti i primi sve one harmonike koji čine bogatstvo zvučnog spektra, ponekad objektiv mora da bude oko sokolovo i fokusira se na tačku u prostoru, umesto da ga „spljošti“ i širokougaoni mazanscen... Možemo da operišemo na nižem nivou i da to kompenzujemo idejnošću – ali kreativan rad nema samo jedan element: ideju; potpuna kreacija je višeslojna i podrazumeva i idejnu, i produkcionu, i tehnološku perfekciju. E, zato će profesionalcu uvek biti potrebno još nešto osim gedžeta koji će strpati u gornji levi džep sakoa! . * * * S druge strane, uporno si se trudio da uvučeš i druge u pilotiranje pišući knjige i promovišući letenje gde god stigneš. Zašto? Nikada ni u čemu nisam dovoljno uživao ako sam sam. Uvek sam imao potrebu da to 'šerujem' s drugima. Zbog toga novinarstvo, zbog toga di-džejing, zbog toga radio, zbog toga spisateljstvo i priče o avijaciji gde god je to moguće. . * * * Ko ti je bliži, Čarls Lindberg ili Egziperi? Eh, da su mi rod... Lindberg je imao bogomdano samopouzdanje i jedan od Egziperijevih talenata: talenat da namiriše pravu avanturu. Ostale je imao Egziperi, zato ga kujem u sve one zvezde koje je opisivao u svakoj od napisanih knjiga... Ne samo u „Malom princu“, posle Biblije valjda najtiražnijoj knjizi na svetu, već i u legendarnoj zbirci koju čine "Pošta za jug", "Noćni let", "Zemlja ljudi", "Ratni pilot" i "Pismo taocu". . * * * Zašto si odabrao potpuno strejt pilotsku karijeru? Maltene, tašna-mašna. Je li to u suprotnosti sa tvojom radijskom i di-džej stranom? Nikada nisam ni bio naročito razbarušen tip. Ja sam ti onaj iz Bregovićeve pesme "...uvijek sam bio pametno dijete, tako kažu, prao zubiće, prije ručka rukice, za mamine goste učio pjesmice - i šta? Uvijek sam bio pametan momak i još sam uvijek: pametno početi, fakultet odabrati, pametno se ženiti, pametno stariti - i šta?", da bi onda krenuo refren: "Pusti, pusti, o, pusti me, hoću bar jednom, eto, baš hoću da budem blesav - i vala neka ću!“ Urednost i određena metodičnost bile su mi zaštitni znak. Kao osnovac crtao sam stripove, vrlo uredno, crticu po crticu i tačkicu po tačkicu, sa onim oblačićima teksta. Želeo sam da budem ilustrator. Pa karikaturista. Pa kinooperater u bioskopu. Pa režiser. Pa novinar. I sve sam to bio, po malo, ponegde i pokatkad. Najduže novinar, dok nisam došao na radio. A radio me je držao sve vreme - od predškolskog do zrelog doba, dočepao sam ga se zahvaljujući disk-džokejskom poslu. Ta priča je već poznata... Odlazak u avijaciju je moj zakasneli i intimni zavet samom sebi. Otac je otišao od nas na moj treći ili četvrti rođendan, ne znam tačno, odrastao sam uz majku, pa još jedinac. Srećom, uspeo sam da upoznam oca dvadesetak godina kasnije u jednom dalekom gradu, neposredno pred njegovu smrt. Iz prve ruke sam čuo njegovu životnu priču – a na tom mestu nastavila se moja...   Zoran Modli FB
  16. Тужан
    Драган Јашић је реаговао/ла на Ромејац у Преминуо Зоран Модли   
    Радијски водитељ Зоран Модли умро је у 71. години у Београду после краће и тешке болести. Био је дугогодишњи водитељ и аутор бројних емисија на три програма "Радио Београда". Први је водио емисију из авиона, док пилотира. Аутор је "Пилотске књиге".
    Зоран Модли је био један од најпознатијих српских радио-новинара и диск-џокеја.
    Рођен је 1948. године у Земуну, где је ишао у гимназију. Завршио је Вишу ваздухопловну пилотску школу, био је пилот и пилотски инструктор.
    Почео је каријеру диск-џокеја почетком седамдесетих година 20. века у београдским дискотекама.
    Издао је плочу "Зоран Модли и летећа дискотека" и био је уредник једне рубрике у музичком магазину Џубокс.
    Модли је са Бором Ђорђевићем почетком 1975. године основао групу "Хајдук Станко и јатаци", у којој је био певач, али су имали само два сингла, "На путу за Стамбол" и "Анђелија, чувај се Турака".
    Био је веома популаран радио-водитељ током осамдесетих када је имао емисију "Вентилатор 202", у којој је кроз тада чувену "Демо топ 10 листу" на "Двестадвојци" скоро целу деценију активно промовисао младе домаће рок групе.
    "Вентилатор 202" био је уједно и прва радијска емисија посвећена рачунарима и првим комјутерским програмима.
    Модли је преко радија пуштао нешто што је личило на шуштање и крчање. То су, заправо, били нови компјутерски програми које су код својих кућа снимали на касете они слушаоци који су тада имали ране моделе првих рачунара у Србији ("Спектрум", "Комодор 64", "Галаксија").
    Оставио је неизбрисив траг својим чувеним шпицама и џингловима који су у то време били заштитни знак "Двестадвојке".
    Емисију "Модулације" Модли почиње на Радио Пингвину у мају 1993. године. Емитује "Модул топ-тен" врх листу МОД датотека, рудиментарне рачунарски створене музике.
    Ова емисија се 1995. године сели на Радио Београд 202, а 1996. године добија награду "Дискоболос" за најбољу радио и ТВ емисију о рачунарима.
    Убрзо се опет враћа на Радио Пингвин уз нови назив "Модулације – The Next Generation", а потом прелази на "МИП радио", где остаје до 1999. године, када се емисија гаси.
    Од 2000. покреће емисију "ЗАИР" (Закон акције и реакције) која је годину дана емитована на Радио Београду 202, а потом на београдској Радио Лагуни и на више независних радио-станица у Србији и региону.
    Од 2002. године прави технолошки искорак јер се емисија спрема унапред у кућним условима и на рачунару, а прослеђује се мрежи локалних радио-станица путем интернета, а може се преузети са Модлијевог сајта. 
    Модли се трудио да буде иновативан и први је водио емисију из авиона, док пилотира.
    После више од 20 година проведених у "Јату", где је управљао "боингом 727", наставио је пилотску каријеру као капетан у приватној авио-компанији "Принц авијејшн", све до 15. јула 2010. године, када је доживео удес на аеродрому Брач склизнувши са писте млазним пословним авионом. Авион је изгорео, али су посада и путници изашли неповређени.
    После тог удеса, Модли је напустио каријеру пилота. До детаља је описао свој последњи лет у првом поглављу "Пилотске књиге".
    Модли је писао и књиге намењене популаризацији пилотског позива. Објавио је седам књига о пилотској професији, летењу и авионима.
    Информација о времену и месту сахране Зорана Модлија биће накнадно објављена.
    Сарадња са "Радио Београдом"
    Модли је сарадњу са Радио Београдом започео као гимназијалац 1965. у емисији "Састанак у 9 и 5" на Другом програму.
    Радио је као сарадник у емисијама Првог програма – "Вече уз радио" и "Ново, актуелно, занимљиво", када је написао низ текстова за песме Лоле Новаковић, Драгана Антића, Дијега Варагића и друге звезде шлагерске музике.
    Најдуже је сарађивао са Радио Београдом 202. Писао је текстове за водитеље вечерњег програма, а касније је, као већ познат диск-џокеј, 1979. године покренуо авангардну емисију "Вентилатор 202".
    Био је активан на више приватних радио-станица, да би се вратио Радио Београду 202 са емисијама "Модулације" и "ЗАИР". Заслужан је и за неке од иновативних и пионирских подухвата "Двестадвојке", од којих је најчувенија емисија "из ваздуха" коју је, летећи изнад Београда, водио из авиона.
     
    Преминуо Зоран Модли
    WWW.RTS.RS Радијски водитељ Зоран Модли умро је у 71. години у Београду после краће и тешке болести. Био је дугогодишњи водитељ и аутор бројних емисија на три програма "Радио Београда". Први...  
  17. Волим
    Драган Јашић је реаговао/ла на АлександраВ у Ходај, сине, ходај!   
    Пише: Оливера Балабан
    Гледам ових дана лица мајки на литијама па се сјетих оних чувених стихова којима Јевросима мајка учи сина Марка како да поступи док разрешава питање наследства престола Душана Силног.
    „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”.
    Иако у народној пјесми „Урош и Мрњавчевићи” Јевросима има споредну улогу, њене ријечи се стављају у центар око којег се и којим се све разрешава.
    „Марко сине, једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу”.
    Како тада, тако и данас!
    Иако потонуле у бриге већма тешке свакодневице, са благословеним смотуљком у наручју или окићене Божијим накитом дјечијих ручица око врата, хрле Јевросимине насљеднице ка Христу и Ксрту, да не би окасниле у полагању светога печата вјере у срца своје дјеце.
    Грлим их погледом све, а душа ми од радости јеца. У непрегледној колони тих савремених Христових Мироносица видим једну младу мученицу блиједог и испијеног лица. Зелена, благо прошарана марама, повезана око главе, крије њене битке и бољке, а десна јој рука благо придржава ручицу наде, маленог и од хода већ помало уморног дјечака.
    „Ходај, сине, ходај, благо мајци! Ти си већ велики, можеш ти то! Још мало и стигли смо до храма”, бодри га мајка.
    Дјечак, пун повјерења у мајчине ријечи, наставља да корача, успињући се с времена на вријеме на прсте, не би ли изнад непрегледне масе многих, растом већих од њега, угледао оно што жарко ишчекује – Крст на врху храма.
    Размишљам…
    Боже драги, хвала ти што си на моју земљу и мој народ пустио ријеку љубави и милости Своје!
    Хвала ти што си нас све загрлио и што си наше продужио руке да се и ми овако грлити можемо!
    Хвала ти што гледаш на нас и што нас ниси заборавио!
    Хвала ти Господе што ниси затворио утробе свих ових дивних мајки и што си им дао пород који у Твоју Славу корача!
    Напослетку, хвала ти Господе што си вечерас ову дивну младу мајку послао да шета испред мене и што ми њена материнска брига за душу свога дјетета ули велику наду у будућност овога свијета!
    „Мајко, ено Крста! Види се мало и храм”, прену ме из размишљања радосни усклик дјечака.
    „Види се, радости мајкина! Ето, стигли смо, издржао си”, кличе још побједоносније мајка.
    Од хладноће или од радости или од свих брига што чуче испод њене зелене, прошаране мараме и сваку ноћ је чекају пред сан, заискри јој се суза у оку.
    Година, двије или пет, чак и педесет пет година живота да јој Господ да на овоме свијету, једино што она жели је да свога сина остави у сигурним рукама.
    Које би то сигурне руке биле, ако не оне којима нас тако њежно и са толико бриге грли Мајка свих нас – Црква Христова и који би се то старатељ са толико промисла старао о нама, ако не Отац наш Небески, који нас је са толико љубави стварао?!
    Зна то добро напаћена душа ове крхке младе жене. Зна и осјећа много боље од нас „јаких и здравих”. Зато је вечерас овдје и зато тако стамено корача, као да пуца од здравља и снаге. Сваки њен корак одзвања ријечима Мајке Јевросиме: „Марко сине, једини у мајке, боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу”.
    Из вјечности, као ехо њених корака до њених ушију и срца допире глас Анђела Господњег који отвара спасоносна врата и каже: „ Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко”.
    „Чују се звона мајко, стигли смо”, рече дјечак, мазно се привијајући уз руку своје родитељке.
    „Чују се”, одговори мајка дубоко уздахнувши.
    Плато Саборног храма Христовог Васкрсења за ова два мила путника је Сионска гора, а литија овој мајци велика нада да није родила и подигла Јуду, него Петра или Марка.
    Господе, на свему ти хвала!
    А ви господо драга, чије ће мајке мученице и јадиковке срамно спуштати своје несрећне главе пред Творцем свијета, погледајте на овог дјечака и ако ништа друго сјетите се да је и вас све некада мајка за нејаку ручицу држала и вама незнавенима говорила: „ Немој, сине, говорити криво”.
    Јевросимина крв је уткана у душу овога дивнога Божијега народа и сваке мајке која се са животом раставља не би ли на свијет донијела свога Марка, борца за правду и истину Божију.
    Не била клета мајчина рана, свакоме сину који данас није Марко или који је Јуда, а не Петар и Павле.
    А ти малени дјечаче одмори вечерас. Безбрижно завуци главу у загрљај своје миле мајчице и сањај, лијепо сањај. Видимо се, ако Бог да, следеће недјеље или четвртка.
    Извор
  18. Волим
  19. Свиђа ми се
    Драган Јашић got a reaction from Благовесник in О. Милош Весин, разноврсна предавања   
    Синоћ сам био на предавању протојереја-ставрофора Милоша Весина и као и обично отац Милош је био бриљантан ! Пуно емоција и наравно завршетак као и на сваком његовом предавању са емотивним сузама у очима ! Мислим да је достојан заменик блажено почившег Владана Јеротића ! Моје лично мишљење . 
  20. Волим
    Драган Јашић је реаговао/ла на Jestira. у О. Милош Весин, разноврсна предавања   
    Bila sam i ja, on je duhovna gromada...
  21. Свиђа ми се
    Драган Јашић got a reaction from JESSY in О. Милош Весин, разноврсна предавања   
    https://youtu.be/4U1qcBBcQWk
  22. Свиђа ми се
    Драган Јашић got a reaction from JESSY in О. Милош Весин, разноврсна предавања   
    Синоћ сам био на предавању протојереја-ставрофора Милоша Весина и као и обично отац Милош је био бриљантан ! Пуно емоција и наравно завршетак као и на сваком његовом предавању са емотивним сузама у очима ! Мислим да је достојан заменик блажено почившег Владана Јеротића ! Моје лично мишљење . 
  23. Свиђа ми се
    Драган Јашић got a reaction from Ignjatije in О. Милош Весин, разноврсна предавања   
    Синоћ сам био на предавању протојереја-ставрофора Милоша Весина и као и обично отац Милош је био бриљантан ! Пуно емоција и наравно завршетак као и на сваком његовом предавању са емотивним сузама у очима ! Мислим да је достојан заменик блажено почившег Владана Јеротића ! Моје лично мишљење . 
  24. Свиђа ми се
    Драган Јашић got a reaction from Ignjatije in О. Милош Весин, разноврсна предавања   
    https://youtu.be/4U1qcBBcQWk
  25. Волим
    Драган Јашић got a reaction from Стаљиново унуче in О. Милош Весин, разноврсна предавања   
    Синоћ сам био на предавању протојереја-ставрофора Милоша Весина и као и обично отац Милош је био бриљантан ! Пуно емоција и наравно завршетак као и на сваком његовом предавању са емотивним сузама у очима ! Мислим да је достојан заменик блажено почившег Владана Јеротића ! Моје лично мишљење . 
×
×
  • Креирај ново...