Jump to content

e2rdavid

Члан
  • Број садржаја

    239
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на Ромејац у Благоје Јововић - човек који је убио Анту Павелића   
    ДВА МЕТКА ЗА УСТАШУ: Ко је четник Благоје Јововић који је убио Анта Павелића? (ФОТО)
     
    Благоје Јововић, човек који је извршио атентат на Анта Павелића, кога је озлоглашени усташки вођа молио за милост, био је припадник бјелопавлићке четничке бригаде. Атентат је извршио да би осветио све жртве које су страдале од усташке руке
     

     
    Благоје Јововић пресудио је Анти Павелићу с два метка, а рекао је да је то учинио како би осветио све српске жртве које су страдале од усташке руке током Другог светског рата.
     
    Рођен је 1922. у селу Косићу у близини Даниловграда, а био је борац Југословенске војске у Отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади. Управо он је извршио атентат на Анта Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса.
    Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. После кратког рата упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавлићима.
     

     
    Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда, с којим је учествовао у борбама на Пљевљима.
    Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао с дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.
    После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи.
     

     
    Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре с Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић.
    Путовали су малим бродом који се звао „Тендер” од Котора до Тарантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре с Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.
    Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.
    За време рада у Интелиџенс сервису упознао је и неке Јевреје који су га обавестили да Анта Павелића у Италији крије Католичка црква, под лажним именом. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.
     

     
    Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.
    Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић” и члан управе удружења “Његош”.
    Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету  Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје.
    Касније им се придружио Мило Кривокапић. Донета је одлука да се атентат изврши 9. априла 1957, дан уочи прославе Дана независности НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, где је Павелић дуже живео.
    Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.
    У среду, 10. априла у 9 часова увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака.
    Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.
     

     
    Како је то изгледало можда најбоље описују речи самог Благоја Јововића о том случају, а које су записане у књизи “Два метка за Павелића”:
    - Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… Почео да виче: ”Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку! Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити! Да ли да га пребијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… Али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом? И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: ”Јуре, Јуре!”И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу.Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било ? Онако задихан, говорим им: ”Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!” ”Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај – сликовито је дочарао Јововић.
    Аргентински новинари успели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако је био у болничком кревету, примио их је и представио се као човек „који је много учинио за хрватски народ”. Између осталог, осврнуо се се и на покушај атентата и рекао:
    “Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог крије се друга личност...”
     

     
    Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од дијабетеса. Умро је у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, од последица атентата.
    После 55 година Благоје Јововић је 1999. посетио први пут СР Југославију. Допутовао је из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се с митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом рекао да је он човек који је убио Анту Павелића.
    После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посетио је родно село Косић и гробље својих предака.
    Умро је 2. јуна 1999. у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.
  2. Волим
    e2rdavid got a reaction from serbon60 in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Владика Јован, Архиепископ Охридски и Митрополит Скопски је на Славу Божију пуштен из Бугарског затвора. Одмах се огласило званично Скопље објавом да прогон није престао, напротив, речено је да је вл.Јован ослобођен из Бугарског затвора али да у македонију неће моћи у наредних 5 година или ако то учини иде правац на робију. Расколничка ''мпц'' је пак преко свог митрополита Агатангела, објавила да прогон није престао, саопштивши да је ово огроман ударац самој ''светој'' ''мпц'' али још већи ударац такође ''светој'' домовини Македонији... Ево линка ка македонским вестима на Сител-ТВ,  http://sitel.com.mk/dnevnik/makedonija/bugarija-nema-da-go-ekstradira-vranishkovski-vo-makedonija
    као и прилога са расколничким митроплитом Агатангелом на Алфа-ТВ
    http://www.time.mk/read/7512c40776/ae7d6b6b2b/index.html
    Дакле прогон иде даље и то вероватно још већом жестином...
  3. Волим
    e2rdavid got a reaction from виноградар in Емир Кустурица почео снимање филма о православљу у Требињу   
    То се сетро стручно зове '' Урбани фолклор'' и он постоји па постоји..а није израз за Београђане него за људе који полтронски прихватају и неселктивно бране прихваћене туђе ставове користи се ''тај'' израз као суперлатив од полторон (који такође има своју урбану верзију..)
    ...Е сад зашто су Сарајлије тако перцепирале Београђане оног времена (а сад их тако перцепирају у не малом делу Србијице) ..мислим да је излишно говорити ...и да кажем да сам и сам београђанин ..да не би дошло до забуне и беспотребног прозивања...Иначе све што уђе у ''фолклор'' није случајно ту...
    А што се тиче ''спорног израза'' .. још ''само'' један цитат..
    Знам и уверен сам у Христу Исусу, да ништа није погано по себи, осим кад ко мисли да је што погано, ономе је погано..
    св. Ап. Павле
    Рим. XIV, 14.
  4. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на Crveni Baron у Vuk Drašković, "OKO", RTS 1, 19. mart 2013.   
    Kostunica je trenutno jedini politicar sa integritetom u Srbiji.
  5. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на Зосима у Vuk Drašković, "OKO", RTS 1, 19. mart 2013.   
    Једини политичар који је остао доследан својој идеји, и једини кога запад није успео да придобије,јесте Војислав др Коштуница...шта год мислили о његовом политичком програму...
    Недуго после 5 октобра, сва та "демократско"-не владина булумента,је осула паљбу по Коштуници да га скроз дискредитују  као битног политичара, а убиство Ђинђића су искористили да пронађу и кривца и наручиоца ...
    Ево данас су добили потврду од још једног великог "демократе" из Црне Горе,Мила., који кривицу за убиство Ђиниђића преписује Воји...
    Да се нелажемо,запад је елиминисао Зорана уз помоћ оних који се данас куну у њега...
     
    Аааа,тема је о Вуку,ко је бре тај ?  sHa_sarcasticlol
  6. Волим
    e2rdavid got a reaction from Владан Здравков Меденица in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Сагласан сам да то треба да се учини, јер су јадни лузери и тиме трују масовно аудиторијум по Србији. А који је то ниво, а шта би уствари требало да буде - обзиром за шта се ''издају '' да су... плус та претплата која им се обавезно плаћа... Због овог заглупљивања народа, пре свега оваквим изјавама, где покушај објективности практично бива неспретно и шепртљасто увлачење у природне отворе разноразнима ..дакле отворено полтронство... и срамотних емисија под-људског-квалитета, типа ''Бинго-шоу'' ,''Једна песма једна жеља'', ''48 сати свадба'' а за све то ПОНАВЉАМ плаћамо претплату!-мора се бар за заштиту Цркве и ЛИЧНОСТИ који је чине т.ј. конституишу - упутити бар протест или апел. У сврху тога, ја сам још додатно анализирао текст и вест о пуштању Архиепископа на слободу. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/821624/%D0%9E%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD+%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0+%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD.html И дошао сам до још одвратнијих и нижих закључака када је у питању наше национално ''љубимче'' РТС и пуко преписиваштво са туђих медија..! Јел зато деру претплатом - чак и оне који нити гледају, нити желе да имају РТС...?   Погледајмо :...Ево завршетка вести, који ми се учинио најрепрезентативнијим... цитирам вест уз подвлачење идиотских места, која су на нивоу неке локалне телевизије из неке земље, у којој би однос ка религији био на  паганско-атеистичком нивоу... Муслимани би више пажње обратили... ево цитата:
    ''У својству сведока, исказе пред софијским судом дали су његови следбеници Давид Нинов и Олимпијада Мишимарковска, који су изјавили да је владика Јован жртва који има проблема са властима у Македонији где је његова црква проглашена расколничком.
    Владику Јована, чије је световно име Зоран Вранишковски изјавио је да је процес, који је вођен против њега, политички монтиран.
    Бугарска полиција задржала је владику Јована на прелазу Калотина на граници са Србијом, 17. новембра прошле године на основу међународне потернице коју је за њим расписао Основни суд у Битољу, који га је осудио на двоипогодишњу затворску казну за проневеру 250.000 евра црквених пара у време док је био на челу, од македонских власти непризнате, Православне охридске Архиепископије.''
    РТС
    Мало је рећи СТРАШНО... а зашто.. Па просто зато што све подвучено НИЈЕ ТАЧНО ! ...а са друге стране је, скроз окренуто против саме Охридске Архиепископије.. Како , ај'да видимо :
    ПОД 1. Давид Нинов није никакав следбеник Јованов (''његов'' како стоји у тексту), већ епископ стобијски Давид и мјестобљуститељ Струмички
    ПОД 2. Олимпијада такође није никаква ''следбеница'' ''његова'' него Игуманија ставропигијалног манастира св.Јована Златоустог код Битоља и није ''Мишимарковска'' него Мижимаковска.
    ПОД 3. КАКВА ''ЊЕГОВА ЦРКВА'' ??? Страшно.. Канонска Аутономна Охридска Архиепископија је део СПЦ а РТС је назива ''његова црква'' и још додаје да је од ВЛАСТИ проглашена расколничком. Срамота! Зашто да дају икакав легитимитет македонским властима, да они проглашавају неког за расколнике или не?
    ПОД 4. Који је разлог помињања да је ''световно име Владики Јовану БИЛО Зоран. И уз то и не кажу да је било него да јесте! То је ЛАЖ!  Владика Јован се и световно зове ЈОВАН.. у свим документима му стоји ЈОВАН... Незнам шта РТС жели да каже под појмом световно име... Дали овај медиј, за валидно име признаје само име добијено на Крштењу, а уводи појам ''световно''? И ко им је дао то право..Тијанић можда... Лузери!...
    ПОД 5. Помињу проневеру од 250 000 евра за коју гоне у македонији Владику Јована, притом без констатације да је ТРИ ПУТА ОСЛОБОЂЕН од тога у самој Македонији, не демантујући дакле него само прослеђујући вест..  Да ли без зле намере, ..не знам и не интересује ме! ... Констатујем само, ОБМАНУ коју чине онима - који их директно финансирају!
    ПОД 6. И ту проневеру приписују Архиепископу док је како кажу :''био на челу, од македонских власти непризнате, Православне охридске Архиепископије.'' СРАМНА РЕЧЕНИЦА! Пре свега кристална ЛАЖ, јер та оптужба и осуда је за период када је још увек био епископ у ''мпц'' ..и додају опет НЕПРИЗНАТОСТ некакву од стране ДРЖАВЕ македоније...АМАН! Откуд држави легитимитет да признаје Цркве и откуд то - да РТС толико држи до тога, јер ево три пута то у овом тексту ставља пред грађане Србије...од којих живи...
    Лузери !!
  7. Волим
    e2rdavid got a reaction from Walter in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Самица би била ПРИВИЛЕГИЈА ...
     
    Архиеопископ Јован није у самици већ је са  6 људи у 20 квадрата и ту им је по средини  и тоалет а у истој просторији им доносе храну, где и једу...  Од те шесторице, двојица су тешки наркомани са најтежим неуропсихијатријским дијагнозама... 
     
    ...из те просторије се излази само једном дневно -сат времена - у двориште затвора ... 
     
    Архиепископ Јован , је толико обесправљен да нема право ни на затвор ..(!) ..ни на поменуту самицу... 
  8. Волим
    e2rdavid got a reaction from Рилски in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Самица би била ПРИВИЛЕГИЈА ...
     
    Архиеопископ Јован није у самици већ је са  6 људи у 20 квадрата и ту им је по средини  и тоалет а у истој просторији им доносе храну, где и једу...  Од те шесторице, двојица су тешки наркомани са најтежим неуропсихијатријским дијагнозама... 
     
    ...из те просторије се излази само једном дневно -сат времена - у двориште затвора ... 
     
    Архиепископ Јован , је толико обесправљен да нема право ни на затвор ..(!) ..ни на поменуту самицу... 
  9. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на Walter у Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Фрагменти за икону
    са срамотног суђења Архиепископу Јовану и П.О.Архиепископији
     
    Ових дана у cкопском Cуду, увелико су у току судска рочишта против Архиепископа Јована и П. О. Архиепископије. Нема много новог што би се о самом току суђења рекло. И даље је то процес непознаница, како за македонску тако и за српску јавност јер извештавање са суђења просто не псотоји, изузев тенденциозних и политикантских пашквила по скопским медијима које повремено препишу и београдске колеге.

    Но оно што ће можда обележити овај ''терћи –велики'' процес против Архиепископа Јована , а када кажемо ''трећи'' иако их је до сада било бар десет, мислимо на исконструисану бомбастичност оптужнице на коју не би остали равнодушни ни највећи терористи са Косова и Метохије, па и шире.
     
    Оно што се несумњиво уклапа у целу ову жалосну причу јесте и потпуна дезавуација институције Суда зарад најнижих политичких интереса  владајућих група и појединаца, како из врха државе тако и из врха, онога што у Македонији,самозвано и претенциозно претставља духовну водиљу – расколничке ''мпц''. Ништа мање битна а као чињеница, у многоме и трагичнија, јесте апсолутна инструменатлизација судија, што  као највиших функционера суда, још и више као самих личности јер у свим овим процесима, приказаним као ''процесима столећа'' .. њима се, руку на срце, једва зна име и презиме. Претходни судија, Тања Милева, која је осудила Архиепископа на две и по године затвора, је 1980. годиште а судија који сада руководи процесом против ''злочиначког удруживања и прања новца'' је две године старији од своје претходнице.
     
    У свим овим процесима, оштећена страна је ''МПЦ''! Иста она ''духовна водиља'' у Р.Македонији, која на овај начин показује своју ''зрелост'' за улазак у Јединство са Васељенским Православљем.
    Ових дана, на последњем рочишту, у сву ову слику се више него перфектно, уклопио  и представник ''оштећене'' ''мпц'' , свештеник  Ванчо Умленски, рођен 1979. године. Не толико због својих година, колико због својих невероватних изјава, по којима ће остати упамћен као сведок-претставник оштећне стране, који није знао одговор ни на једно постављено питање..! Није знао о каквом је новцу реч, за који се Архиепископ терети, а на питање: '' да ли су епархије ''мпц'' функционисале (постојале) у време док је Архиепископ Јован био епископ ''мпц''?'' - дао одговор, да не зна јер је тада био у средњој школи ( у богословији ''мпц'' у Скопљу) !?
    Уследило је питање адвоката – како је свештени Ванчо, уопште завршио и са којом оценом, средњу школу када му оваква чињеница није позната, на шта је упозорен од Суда да ће уколико настави таквим тоном бити удаљен са суђења. Архиепископ Јован је потом упутио констатацију Судији, да је много корисније да се одмах прочита (очигледно унапред донесена) пресуда него да оптужени губе драгоцено време редовним доласцима на суђења; Јер слањем оваквог претставника, сама ''мпц'' показује и ко је и шта је, а суд се његовом заштитом, јер није дозволио испитивање сведока – представника од стране одбране, потпуно ставио на страну саме ''мпц''.  Ово је изазвало неодмерену реакцију судије који је запретио одстрањењем оптужених из тока процеса, и наставком суђења у њиховом одсуству!
     
    Архиепископ је ево већ годину дана у истражном затвору. Месту на коме не постоји ни минимум услова за живот, а камо ли за потребе једног дијабетичара и човека са болестима кичме и зглобова, какав јесте владика Јован. О духовним потребама и верским правима испразно је говорити и губити време. 
    На претходном рочишту, судија је обећао да ће Архиепископ отићи у затвор, где ипак постоје извесни  услови за живот, одмах по давању исказа свих оптужених, што се на овом рочишту и догодило. Сви оптужени су уредно дали своје исказе , али је Архиепископ и даље у самици- истражног затвора! Образложење судије је - непостојање услова за испуњење сопственог обећања! Који су то услови ..није открио.
     
    Потонуће суда и судства у македонији, није се завршило овом бурлеском, већ је настављено истом силином током саслушања сведока који су у Скопљу продали плац на коме је требало да се гради параклис П.О.Архиепископије. Ради се иначе о четворици браће Албанске националности који су одвојено давали своје исказе. Намера Тужилаштва је да докаже, да су они на руке добили новац од Архиепископа за ту њиву, (сваки од браће је поседовао по четвртину поменутог плаца), а тај новац је, наравно, новац који је Архиепископ отуђио од ''мпц'' док је био епископ у истој. И за тај исти новац, је до сада два пута ослобађан а претходним судским поступком и ОСУЂЕН НА 2,5 ГОДИНЕ ЗАТВОРА(!?) јер је тај новац украо.

    Е сад, исти новац је дакле и украо , и ненаменски и несврсисходно трошио и усмеравао, и купио плац за градњу храма ПОА ?? Не треба заборавити да је истим новцем направљен и Храм у граду Велесу (док је Архиепископ тамо столовао ка Митрополит), Епископски Двор, да су истим новцем иплаћиване плате свим запосленима, да је епархија живела од тог истог новца, да су купљена и нека возила и да све поменуто и дан данас припада ''оштећеној'' ''мпц''!
    Оштећеној,  а заправо тешко хендикепираној.
     
    Но, вратимо се на сведоке Албанце.. њих четворицу, и то браћу.  Сви до једног дају исказе да никада у животу нису видели Архиепископа Јована (човека, дакле, који им је ''дао украден од ''мпц'' новац), и да он никада није био да погледа и види поменуту њиву. Нису га препознали у судници међу осталим оптуженима, чак ни на његово јављање руком, када констатују да га ''виде први пут у животу''.  Међутим, уследило је питање Тужиоца, ''да ли њива има ограду'', на шта је уследио ''кључни одговор'' сведока, да њива није ограђена. Из овога, Тужилаштво је спремно да изведе закључак ''доказ'', да је Архиепископ могао да дође и сам погледа њиву ( јер није ограђена!!), а да новац потом, да другом лицу које ће га касније поделити браћи Албанцима на равне части, и у његово име купити поменути плац.
    Судија је тада дао право одбрани да испита сведоке, а адвокат ПОА и Архиепископа Јована је мирно констатовао , да нема питања ''јер је са ''оградом'' све постало јасно''..
     
    Наставак овог квази-процеса, и очигледне деградације пре свега људскости а потом и водећих институција БЈРМакедоније, заказан је за 11. децембар. 
    Тада ће тужилаштво покушати да покаже и докаже везу између ових ''доказа'' и материјала прикупљених  прислушкивањем телефонских разговора, као и контаката преко интернета (скајпа и електронске поште), са својим конструкцијама из оптужнице, што за сада никоме, иоле нормалном, не пада на памет како ће им то поћи за руком.
  10. Волим
    e2rdavid got a reaction from Јефимија Крунић in Расколнички свештеник из МПЦ се позива на сајт Светосавље.орг   
    Само, ''узгред буди речено'' .. ''МПЦ''- такозвана, она држи и архиепископа Јована у затвору... Јер она је покренула тужбу против њега и у њено самопрокламовано и лажно име, се цео процес и цео прогон Цркве у БЈРМакедонији и одвија...
    Тек толико да не буде забуне ко је овде коме мајка..ко је кога створио, и ко кога гони...
  11. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на Sloart у Расколнички свештеник из МПЦ се позива на сајт Светосавље.орг   
    DA se mi malo držimo Crkve?
    ovo da pustimo nekom drugom a?
    ili idemo da kraja pa se onda pobijemo i nema nas nema ni vas a ono.... ma brate mani te priče!!!!
    Crkva strada! Čovek je u zatvoru, Sad i za ostale se kuva isto jelo. A MPc ni prstom da mrdne, sve okolo ne valja svi nas mrze iz dna duše (je pevao Bora) sve da se promeni jer smo mi odlični. Ma ajde bre!
  12. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на Walter у Расколнички свештеник из МПЦ се позива на сајт Светосавље.орг   
    хахахахах ...
    Ехееееј Буђеееењееее.. Ало брате.. сећаш ли се ''Оног'' који рече.... и јесу ли ти од некуд познате те Његове речи .. :
    ''... Нисам дошао да донесем мир него мач..'' или ако више волиш .... '' Не дојдов да донесам мир, но меч ..''
    Па испаде да су комунисти 1957 радили у корист Цркве а против Велике Албаније ..кад су у највеће пуштали и курту и мурту, и шуто и рогато.. из Албаније у Македонију и на Косово и Метохију и Црну Гору.. (како баш на ове територије..) и било где у СФРЈ..упс тада је то била ФНРЈ.. да долази и без икаквог документа да добија држављанство и усељење..
    Што бре једном не покушаш да будеш бар мало озбиљан у својим ставовима и закључцима..
    Катастрофа,...
  13. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на Sloart у Расколнички свештеник из МПЦ се позива на сајт Светосавље.орг   
    Ali pobogu moj dragi brate Marjane!
    Pa gde ti živiš? Jeli ti veruješ u Boga ili u političku partiju? Jeli tebi životni cilj spasenje, ili nacionalni prosperitet?!
    Pa ako sakaš i na maketonski će ti kažam, če hočeš se lahko tudi v slovenščini pogovarjava, if U like i can speek on english with U.... Ali jedno treba da se razume: Ako ja tebe gledam kao makedonca, nego kao pravoslavnog nikad nećemo se približiti. Hristos je onaj koji nas sjedinjuje, On preko Crkve negove, koja nažalost strada baš u toj jadnoj makedoniji, gonjena od onih još jadnijih "vernika punih ljubavi" i njenih "pastira". To je to što boli!. A ne nerešeno makedonsko pitanje!
    To je izmišljotina jer makedonsko pitanje Crkveno ne postoji - to je rešeno, jer u MK postoji Crkva a to je POA.
    Problem u mk je kako da svojim molitvama, prijateljima, kako da svoijim ličnim angažmanom pomognemo da se narod osvesti, da se Crkvi da zaslužena prava i sloboda, kako da pomognemo da se izađe iz pogubnog raskola?
    Gospodi spasi i pomiluj!
  14. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на Walter у Расколнички свештеник из МПЦ се позива на сајт Светосавље.орг   
    ''мпц'' ДРЖИ МАКЕДОНСКИ НАРОД У РАСКОЛУ... ОБМАНОМ..Да је она пуна Црква и да је Аутокефална али јој то нико због Грчке и Српске завере не признаје.. Ето то је суштина ко манипулише народ у Македонији.. А ако боље размислиш ''мпц'' никад није била Црква..изузев у кратком преиоду од 1957 до 66. кад је на све могуће ИКОНОМИЈСКЕ начине то што с еотцепило покучавано да се задржи како-тако у оквирима Цркве.. Али не.. то(''мпц'') се сам отклинула и до данас је тако и никако другачије..
  15. Волим
    e2rdavid got a reaction from Пајко in "Влашка" православна црква на канонској територији СПЦ   
    Ја могу,... али ми је заиста више мука и повраћа ми се од оваквих ствари које благе везе немају са Црквом и Вером у Бога, .. тако да нећу благонаклоно писати на ове твоје неистине и трабуЊАЊАЊА.. јер ево пријатељу .. ја сам рецимо ВЛАХ ..из Источне Србије и нисам румун.. Имам масу пријатеља који су чистокрвни власи а од поистовећивања са румунима могу само да добију напад дијареје... у душевном смислу.. Зато мани се ових глупости и ме,ој пројектовати туђу злонамерност на нечији национални или народни осећај..није добро за живце, стомак, и кожу...
    Нисам приметиоо да је неко вређао Бојана... а ова изјава о узурпацији српске државе црквености Влаха..је у најмању руку злонамерна.. А заправо је потпуно бесмислена тврдња..
    Но добро.. ниси ни први ни последњи који се тако понаша и тако мисли... а убеђен је да је САМОСВОЈ, ЈЕДИНСТВЕН, и притом ДОБРОНАМЕРАН... ај'молим те лепо...
    Па то сте могли и у оквиру СПЦ, у Војводини постоји Служење на Ромском језику.. РОМСКОМ.. у оквирима СПЦ... Историјски Румунија као држава постоји од 19 века. Све АЛИ СВЕ Цркве су пре тога биле са ћириличним фрескама...Тако да период пре тога не можеш кретенски називати УГЊЕТАВАЊЕ.. може само после тога..а и то је дебилизам.. Шта да кажу Роми који никада нису имали своју државу..
    Него кад смо код РОМА..јел знаш да је Румунија званично ЈЕДИНА ЗЕМЉА НА СВЕТУ ГДЕ ЈЕ ПАРЛАМЕНТ УСВОЈИО ЗАКОН ДА РОМЕ НЕ ЗОВУ РОМИМА!!! НЕГО И ДАЉЕ ЦИГАНИМА.. ДЕМОКРАТИЈА ИЛИ НАЦИОНАЛШОВИНИЗАМ ДО КОСТИЈУ???
  16. Волим
    e2rdavid got a reaction from Walter in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Ово сада значи да Архиепископ Јован не може да буде посећен ни од ког у затвору, јер су му и најближи рођаци, мајка и сестра, оптужени у овој последњој срамној оптужби,
    Језиво, погано.. и достојно сваке осуде..Судство, и државни апарат БЈРМ.. а ''мпц'' не треба више ни помињати.. Они су својим држањем практично ишчезли за православље као такво
  17. Волим
    e2rdavid got a reaction from Đorđe Maksimović in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Сагласан сам да то треба да се учини, јер су јадни лузери и тиме трују масовно аудиторијум по Србији. А који је то ниво, а шта би уствари требало да буде - обзиром за шта се ''издају '' да су... плус та претплата која им се обавезно плаћа... Због овог заглупљивања народа, пре свега оваквим изјавама, где покушај објективности практично бива неспретно и шепртљасто увлачење у природне отворе разноразнима ..дакле отворено полтронство... и срамотних емисија под-људског-квалитета, типа ''Бинго-шоу'' ,''Једна песма једна жеља'', ''48 сати свадба'' а за све то ПОНАВЉАМ плаћамо претплату!-мора се бар за заштиту Цркве и ЛИЧНОСТИ који је чине т.ј. конституишу - упутити бар протест или апел. У сврху тога, ја сам још додатно анализирао текст и вест о пуштању Архиепископа на слободу. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/821624/%D0%9E%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD+%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0+%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD.html И дошао сам до још одвратнијих и нижих закључака када је у питању наше национално ''љубимче'' РТС и пуко преписиваштво са туђих медија..! Јел зато деру претплатом - чак и оне који нити гледају, нити желе да имају РТС...?   Погледајмо :...Ево завршетка вести, који ми се учинио најрепрезентативнијим... цитирам вест уз подвлачење идиотских места, која су на нивоу неке локалне телевизије из неке земље, у којој би однос ка религији био на  паганско-атеистичком нивоу... Муслимани би више пажње обратили... ево цитата:
    ''У својству сведока, исказе пред софијским судом дали су његови следбеници Давид Нинов и Олимпијада Мишимарковска, који су изјавили да је владика Јован жртва који има проблема са властима у Македонији где је његова црква проглашена расколничком.
    Владику Јована, чије је световно име Зоран Вранишковски изјавио је да је процес, који је вођен против њега, политички монтиран.
    Бугарска полиција задржала је владику Јована на прелазу Калотина на граници са Србијом, 17. новембра прошле године на основу међународне потернице коју је за њим расписао Основни суд у Битољу, који га је осудио на двоипогодишњу затворску казну за проневеру 250.000 евра црквених пара у време док је био на челу, од македонских власти непризнате, Православне охридске Архиепископије.''
    РТС
    Мало је рећи СТРАШНО... а зашто.. Па просто зато што све подвучено НИЈЕ ТАЧНО ! ...а са друге стране је, скроз окренуто против саме Охридске Архиепископије.. Како , ај'да видимо :
    ПОД 1. Давид Нинов није никакав следбеник Јованов (''његов'' како стоји у тексту), већ епископ стобијски Давид и мјестобљуститељ Струмички
    ПОД 2. Олимпијада такође није никаква ''следбеница'' ''његова'' него Игуманија ставропигијалног манастира св.Јована Златоустог код Битоља и није ''Мишимарковска'' него Мижимаковска.
    ПОД 3. КАКВА ''ЊЕГОВА ЦРКВА'' ??? Страшно.. Канонска Аутономна Охридска Архиепископија је део СПЦ а РТС је назива ''његова црква'' и још додаје да је од ВЛАСТИ проглашена расколничком. Срамота! Зашто да дају икакав легитимитет македонским властима, да они проглашавају неког за расколнике или не?
    ПОД 4. Који је разлог помињања да је ''световно име Владики Јовану БИЛО Зоран. И уз то и не кажу да је било него да јесте! То је ЛАЖ!  Владика Јован се и световно зове ЈОВАН.. у свим документима му стоји ЈОВАН... Незнам шта РТС жели да каже под појмом световно име... Дали овај медиј, за валидно име признаје само име добијено на Крштењу, а уводи појам ''световно''? И ко им је дао то право..Тијанић можда... Лузери!...
    ПОД 5. Помињу проневеру од 250 000 евра за коју гоне у македонији Владику Јована, притом без констатације да је ТРИ ПУТА ОСЛОБОЂЕН од тога у самој Македонији, не демантујући дакле него само прослеђујући вест..  Да ли без зле намере, ..не знам и не интересује ме! ... Констатујем само, ОБМАНУ коју чине онима - који их директно финансирају!
    ПОД 6. И ту проневеру приписују Архиепископу док је како кажу :''био на челу, од македонских власти непризнате, Православне охридске Архиепископије.'' СРАМНА РЕЧЕНИЦА! Пре свега кристална ЛАЖ, јер та оптужба и осуда је за период када је још увек био епископ у ''мпц'' ..и додају опет НЕПРИЗНАТОСТ некакву од стране ДРЖАВЕ македоније...АМАН! Откуд држави легитимитет да признаје Цркве и откуд то - да РТС толико држи до тога, јер ево три пута то у овом тексту ставља пред грађане Србије...од којих живи...
    Лузери !!
  18. Волим
    e2rdavid got a reaction from Walter in "Влашка" православна црква на канонској територији СПЦ   
    Ја могу,... али ми је заиста више мука и повраћа ми се од оваквих ствари које благе везе немају са Црквом и Вером у Бога, .. тако да нећу благонаклоно писати на ове твоје неистине и трабуЊАЊАЊА.. јер ево пријатељу .. ја сам рецимо ВЛАХ ..из Источне Србије и нисам румун.. Имам масу пријатеља који су чистокрвни власи а од поистовећивања са румунима могу само да добију напад дијареје... у душевном смислу.. Зато мани се ових глупости и ме,ој пројектовати туђу злонамерност на нечији национални или народни осећај..није добро за живце, стомак, и кожу...
    Нисам приметиоо да је неко вређао Бојана... а ова изјава о узурпацији српске државе црквености Влаха..је у најмању руку злонамерна.. А заправо је потпуно бесмислена тврдња..
    Но добро.. ниси ни први ни последњи који се тако понаша и тако мисли... а убеђен је да је САМОСВОЈ, ЈЕДИНСТВЕН, и притом ДОБРОНАМЕРАН... ај'молим те лепо...
    Па то сте могли и у оквиру СПЦ, у Војводини постоји Служење на Ромском језику.. РОМСКОМ.. у оквирима СПЦ... Историјски Румунија као држава постоји од 19 века. Све АЛИ СВЕ Цркве су пре тога биле са ћириличним фрескама...Тако да период пре тога не можеш кретенски називати УГЊЕТАВАЊЕ.. може само после тога..а и то је дебилизам.. Шта да кажу Роми који никада нису имали своју државу..
    Него кад смо код РОМА..јел знаш да је Румунија званично ЈЕДИНА ЗЕМЉА НА СВЕТУ ГДЕ ЈЕ ПАРЛАМЕНТ УСВОЈИО ЗАКОН ДА РОМЕ НЕ ЗОВУ РОМИМА!!! НЕГО И ДАЉЕ ЦИГАНИМА.. ДЕМОКРАТИЈА ИЛИ НАЦИОНАЛШОВИНИЗАМ ДО КОСТИЈУ???
  19. Волим
    e2rdavid got a reaction from Хелена Вујовић in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Интервју Архиепскопa охридскoг г. Јованa „Браничевскoм веснику“
    Ваше Блаженство, скоро сте докторирали на Теолошком факултету Солунског Универзитета на тему: „Јединство Цркве и савремени црквени проблеми. Упоредно излагање теологије Светог Максима Исповедника" и тим поводом сте рекли да је то Ваша теоријска потврда теми јединства Цркве након Ваше практичне потврде. Сходно томе, кажите нам шта представља јединство за саму Цркву, нешто о томе да јединство Цркве није декорација или додатак Цркви, већ сама Њена суштина.
    Јединство Цркве је основа њеног постојања. Смисао црквеног постојања је јединство њених чланова прво са Богом, а друго, али не и мање важно, да сви ти чланови Цркве буду у међусобном јединству у телу Христовом. Христос је дошао на земљу, примио људско тело и постао као један од нас, људи, само да би свакога појединачно, али и све нас заједно сјединио са Њим, а преко Њега и са Богом Оцем у Духу Светом. Са друге стране, није тајна да је Црква још из времена после васкрсења и вазнесења Христовог расецана у деобама, схизмама и јересима. Оно што је задавало највише потешкоћа у раду који сте поменули, било је како да се објасне појмови: „једна Црква" коју исповедамо у символу вере и, са друге стране, фактичко постојање „много Цркава" које имају одређене заједничке елементе у вери јер верују у истог Сина Божијег, у јединствено Његово Јеванђеље као и у Његово обећање о успостављању Царства небеског. Познато је да смо у Р. Македонији дуго времена имали проблема са расколом, познато је и то да под притиском власти у тој земљи неки још остају у расколу, и то у расколу који је најбесмисленији у историји Цркве, расколу из етнофилетистичких побуда. Полазећи из тих потреба да покажемо на који начин и у коликој мери су расколи супротстављени јединству Цркве, ми смо проширили област нашег интересовања и у поменутој дисертацији разматрали смо већину теолошких проблема који постоје између хришћанских Цркава. Будући да је одбрана дисертације, ради више или мање познатих у јавности неприлика које смо доживели задњих година, одложена бар за десетак година, испало је, и то сматрамо Божијом вољом, да смо прво практично учествовали у решавању једног раскола у Цркви, а тек након тога, тек недавно, на неки начин и теоретски потврдили и доказали да су расколи највећи непријатељ јединству Цркве.
    Знамо из Јеванђеља да ће у Царству Божијем бити разлика, али не и полних, расних и националних подела. Црква као икона Царства требало би да будо наднационална, стога нам кажите о етнофилетизму и његовом превазилажењу у нашој помесној Цркви, јер jе приметно да многи вери претпостављају нацију.
    Цркви је потпуно неприродна свака подела по природним квалитетима који су карактеристика створене људске природе. Нико не може бити ни крив ни одговоран зато што се родио као мушко или женско, као Јеврејин или Јелин, као белац или као црнац. Зато Црква никад није раздвајала људе по њиховим природним карактеристикама, већ је увек покушавала да обједини различите дарове које људи добијају као „мираз" од Бога. И то је врло услешно радила све негде до друге половине 19. века када су се јавиле прве поделе у Цркви по племенској основи. На сабору у Константинопољу 1872, етнофилетизам је осуђен али није и искорењен. Нажалост, он се провлачи до наших дана, а ако смемо да дамо и сопствену констатацију, рекли бисмо чак и са несмањеном жестином. Етнофилетизам није само историјска рана на телу Христове Цркве, већ је то рана која још није у потлуности исцелена. Он је потпуно супротан природи Цркве и са теолошког аспеката је врло чудно како је успео да се приближи Цркви до те мере да рањава Цркву изнутра, раном која дуго времена не зацељује. Једино објашњење, према нашим скромним сазнањима, налази се у факту да је у времену појаве етнофилетизма у Цркви теологија као наука, али и као начин живота била у великој кризи. Због познатих историјских околности на Балкану и у Русији, та је криза потрајала и тек у другој половини 20. века почињу процеси теолошке обнове, који већ дају своје плодове. Етнофилетизам је потпуно неприродан Цркви и он не може ни на који начин опстати у Цркви јер је непомирљив са њом, али када ће он потпуно да буде превазиђен зависи од тога када ће Црква бити заиста тако зрела да у етнофилетизму препозна свог највећег унутрашњег непријатеља, да га лоцира, разобличи и тек након тога да га преобрази у нешто добро, корисно и обједињујуће, на сличан начин као што је вековима преображавала и друге људске грехове, расколе и јереси.
    Интензивније проучавате богословље Св. Максима Исповедника, а он jе познат између осталога улраво по свом учењу о вољи Божијој. Сходно томе, кажите нам нешто о теми воље Божије или о тајни Христовој које су веома присутне у мисли Св. Максима.
    Живимо у времену у коме постојe тенденциjе истицања и пренаглашавања воље изнад других људских дарова и способности. Воља је заиста врло важна људска способност јер је она својство саме природе, али се она не сме стављати изнад других природних својстава јер што више човек постаје својевољан, толико је мање способан да живи у заједници. Својевоља индивидуализује човека и он све мање љуби, али у таквом стању и љубав му је све мање потребна. Неки људи никад не стижу до сазнања да, поред људске воље, у овом свету постоји и Божја воља која јо старија од људске вољо, воља која је постојала пре стварања човека, и према којој је човек и створен као самовласно (вољно) биће које по слободи, којом је обдарено, највише личи на свог Творца и бива Његова икона. Исловедајући две воље у Христу, божанску и човечанску, које нису у судару једна са другом јер се изражавају само кроз једну личност, Св. Максим Исповедник у суштини даје теолошки одговор начину по ком сапостоје божанска и лудска вола и у створеном свету. Бог је вољом својом, љубављу својом створио свет у своме Сину љубљеном, и Његова је воља да тај свет вечно постоји. Али то није довољно. Треба и створени свет да то жели, да 6и му Бог подарио вечно постојање у добру, поред простог постојања које свет сада има. Природа из које је свет створен раслолаже вољом и енергијом. То је дар Божји створеној природи. Ипак, једино човек од свих створених бића може за себе, али и у име читаве створене природе да изрази личносно не само своју вољу, већ и вољу створене природе. Зато је спасење зависно од човека и то не у мањој мери него што је то зависно од Бога. Човек може да се сагласи са вољом Божјом о спасењу, али има слободу избора и да се не сагласи. Тајна спасења је управо у томе да човек као најодговорније биће за спасење света извежба своју вољу да она увек буде сагласна са Божјом, да не изражава своју вољу само као избор, за шта, наравно, има могућност јер је слободно биће, већ да изражава своју вољу као сагласност са Божјом вољом. Људска слобода изражавана као избор има много алтернатива, али слобода, односно воља која жели сласење има само једну могућност, да се сагласи са Божјом вољом о спасењу света.
    Ваше Блаженство, занима нас проблем односа подвижништва и Евхаристије. Шта мислите о исцељењу, односно о целовитости и уцеловљењу као психофизичком јединству са Христом.
    Сходно претходно реченом, неиспуњење воље Божије назива се грех. Насупрот томе, испуњење воље Божје не само што је врлина него је и спасење. Између тих двају растојања, не просторних него духовних, протеже се подвижништво. Подвижништво је, дакле, кретање од греха према врлини, од несавршенства према савршенству, од иконе према подобију односно обожењу. Подвижништвом можемо назвати тај пут према вечности, а Евхаристија и поред тога што је служба док смо на путу према вечности, јесте и продор саме вечности у времену. Због тога што она временски траје много краће него што траје људски подвиг кроз живот, неки сматрају да је Евхаристија помоћ која долази од Бога ради доброг и успешног окончања подвига. У таквом контексту, Евхаристију третирају као средство које помаже да би се остварио неки циљ који је већи од ње саме. Али ако је Евхаристија продор вечности у времену, са чим се већина слаже, онда се тај продор вечности не може изгубити у времену, јер никада не може оно што је веће, а то је вечност, да се изгуби, да се угуши или да се покрије оним што је мање, а то је у овом случају време које има почетак и нема крај, док вечност нема ни почетак ни крај. Из те тачке гледања, Евхаристија престаје да буде нешто краткотрајно и епизодно, нешто што траје само у времену док се реално савршава, већ она постаје икона и символ једне стварности која још није у потпуности наступила. У Евхаристији коју служимо у оаом пролазном животу, Бог, анђели, светитељи, па и ми, људи, учествујемо као иконе, као они који имају дубоку и нераскидиву везу са прототимом, али још нисмо стигли до тог подобија. Евхаристија у будућем Царству биће саставлена само од прототипова, у њој ће учествовати Бог, анђели и сви освећени људи који су се усавршили у зрелости и одговорности према животу и према Божијој творевини. У том контексту подвижништво и Евхаристија су нераскидиво повезани, једно не искључује друго, већ се они употпуњују и међусобно се прожимају. И подвижништво и Евхаристија имају исти циљ, а то је спасење и вечни живот. Зато је њихово раздвајање скоро немогуће. Нити може да се сматра истинским подвигом онај подвиг који не учествује у Евхаристији, нити је учествовање у Евхаристији потпуно и у пуноћи без уласка у њу преко вежбе и подвига. Наравно да Црква није само лечилиште душа и тела, али, између осталог, она јесте и то. У Цркви се човек исцељује, постаје целовит, али не својим подвигом, не само путем вежбања, већ зато што се Евхаристијом уграђује у Тело Христово као у савршену целину у којој се исцељује, иостаје потпун и савршен као свако ко учествује у том Телу. Евхаристија потиче и подржава свако вежбање људског карактера који доприноси изградњи пуноће људског постојања, јер је она у ствари простор у коме се и валоризује сваки људски покушај приближавања Богу. Али, ипак, не постоји Евхаристија ради подвига, већ рекли бисмо управо супротно, подвизавамо се ради Евхаристије. Ипак и једно и друго је потребно и неопходно за спасење човека и створене природе.
    Претпостављам да је Ваше горко искуство заточеништва продубило Ваша размишљања о слободи коју нам даје Бог и коју ће нам тек дати. Дакле, питање је о слободи.
    Човек је слободан једино ако га Бог ослободи, јер он у самоме себи нема капацитет да се ослободи нити од греха нити од смрти. Ако га Бог ослободи Духом Светим, он је слободан без обзира на место у коме се налази и на време кроз које пролази. Наравно, говоримо о духовној слободи која се не поклапа увек са телесном слободом. Човек може бити телесно слободан, живети у великој лагодности, а да није слободан духовно. Дешава се и супротно, мада не тако често као оно прво, да је човек телесно поробљен, у затворима и оковима, а да је духовно слободан и да ту слободу живи у затворским условима. Ради се о ономе што смо рекли и кад смо одговарали на неко од претходних питања, човек може да слободу изрази као избор, а када је у затвору те могућности избора су врло ограничене, али може да изрази слободу и без избора, кроз сагласност са Божјом вољом и онда његова слобода ни у затвору није ограничена јер затвори немају такав механизам да ограничавају такво изражавање слободе. Затвор постаје неподношљив за оне људе које нису научили и нису пробали да слободу изражавају као сагласност са вољом Божијом. Јер, заиста, ограничења у затвору могу да буду толико бројна и велика да укину чак и елементарно изражавање слободе кроз избор. То што се хришћани вежбају у уздржању наравно није да би лакше прошли ако би евентуално пали у затвор или у неке неприлике, већ се уздржавају зато што одлучују да им живот пролази у ономе што је „једино потребно". Ипак, то што се карактер њихове личности гради на уздржању, помаже им кад се нађу у одређеним животним неприликама да их лакше преброде.
    Не бисмо могли да заобиђемо ни стање раскола у Македонији. Да ли има помака ка сједињењу од стране расколника и каква су Ваша надања у вези са њиховим покајањем и остваривањем јединства са Црквом.
    Без покајања расколника у Р. Македонији наравно да би било немогуће јединство са њима. Не зато што је то покајање потребно Цркви да би их понизила, нити што је потребно нама да задовољимо неку потребу за осветом. Расколници су се огрешили о Цркву, а много мање је битно што су се они огрешили и о мене лично оптужујући ме и клеветајући за ствари које, не само да никада нисам починио, него због којих сам већ два пута био у затвору, а сада очекујем и треће суђење. Не бих говорио овде о својим суђењима и затворским казнама, јер је то већ нашироко познато и они који су у Цркви знају истину о мојој наводно кривици.
    Последњих девет година заиста сам прошао кроз бројна злостављања, понижавања, затворе, изгнанства, али, и поред свега, искрено, мени није потребно никакво извињење од стране расколничке организације у Р. Македонији. Благодаран сам Богу што је умножио благодат да издржим њихову неправду. Али Цркви се морају извинити. Они су безочно и безосећајно расцепали тело Цркве, што због својих личних интереса, што из етнофилетистичких побуда и то не може да се превазиђе без њиховог покајања. Покајање није потребно Цркви, покајање је потребно њима да би показали да су чланови Цркве. Јер немогуће је да се буде члан Цркве, а да се поступа на начин како су они поступали и настављају да поступају. Што се тиче наде на њихово покајање, ми смо одавно све то већ оставили Богу. Историја показује да у оваквим и сличним ситуацијама, када раскол превише дуго траје само Бог налази могућности да се он и исцели. Човек је најчешће немоћан да сам нешто учини, бев обзира на то колика је светост његовог живота. Ни Бог не може да све расколе исцели, јер Он неће да некога насилно уводи у Своју Цркву. Што се тиче наде, наравно да је имамо, јер без наде било би бесмислено и нерасудно сво ово страдање кроз које смо пролазили. Ипак, исцељење раскола највише зависи од самих расколника. Бог хоће, Црква хоће, ми хоћемо, још да они то желе и јединство би се брво постигло.
    разговор водио свештеник Александар Михаиловић
  20. Волим
    e2rdavid got a reaction from Sophrosyne in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Интервју Архиепскопa охридскoг г. Јованa „Браничевскoм веснику“
    Ваше Блаженство, скоро сте докторирали на Теолошком факултету Солунског Универзитета на тему: „Јединство Цркве и савремени црквени проблеми. Упоредно излагање теологије Светог Максима Исповедника" и тим поводом сте рекли да је то Ваша теоријска потврда теми јединства Цркве након Ваше практичне потврде. Сходно томе, кажите нам шта представља јединство за саму Цркву, нешто о томе да јединство Цркве није декорација или додатак Цркви, већ сама Њена суштина.
    Јединство Цркве је основа њеног постојања. Смисао црквеног постојања је јединство њених чланова прво са Богом, а друго, али не и мање важно, да сви ти чланови Цркве буду у међусобном јединству у телу Христовом. Христос је дошао на земљу, примио људско тело и постао као један од нас, људи, само да би свакога појединачно, али и све нас заједно сјединио са Њим, а преко Њега и са Богом Оцем у Духу Светом. Са друге стране, није тајна да је Црква још из времена после васкрсења и вазнесења Христовог расецана у деобама, схизмама и јересима. Оно што је задавало највише потешкоћа у раду који сте поменули, било је како да се објасне појмови: „једна Црква" коју исповедамо у символу вере и, са друге стране, фактичко постојање „много Цркава" које имају одређене заједничке елементе у вери јер верују у истог Сина Божијег, у јединствено Његово Јеванђеље као и у Његово обећање о успостављању Царства небеског. Познато је да смо у Р. Македонији дуго времена имали проблема са расколом, познато је и то да под притиском власти у тој земљи неки још остају у расколу, и то у расколу који је најбесмисленији у историји Цркве, расколу из етнофилетистичких побуда. Полазећи из тих потреба да покажемо на који начин и у коликој мери су расколи супротстављени јединству Цркве, ми смо проширили област нашег интересовања и у поменутој дисертацији разматрали смо већину теолошких проблема који постоје између хришћанских Цркава. Будући да је одбрана дисертације, ради више или мање познатих у јавности неприлика које смо доживели задњих година, одложена бар за десетак година, испало је, и то сматрамо Божијом вољом, да смо прво практично учествовали у решавању једног раскола у Цркви, а тек након тога, тек недавно, на неки начин и теоретски потврдили и доказали да су расколи највећи непријатељ јединству Цркве.
    Знамо из Јеванђеља да ће у Царству Божијем бити разлика, али не и полних, расних и националних подела. Црква као икона Царства требало би да будо наднационална, стога нам кажите о етнофилетизму и његовом превазилажењу у нашој помесној Цркви, јер jе приметно да многи вери претпостављају нацију.
    Цркви је потпуно неприродна свака подела по природним квалитетима који су карактеристика створене људске природе. Нико не може бити ни крив ни одговоран зато што се родио као мушко или женско, као Јеврејин или Јелин, као белац или као црнац. Зато Црква никад није раздвајала људе по њиховим природним карактеристикама, већ је увек покушавала да обједини различите дарове које људи добијају као „мираз" од Бога. И то је врло услешно радила све негде до друге половине 19. века када су се јавиле прве поделе у Цркви по племенској основи. На сабору у Константинопољу 1872, етнофилетизам је осуђен али није и искорењен. Нажалост, он се провлачи до наших дана, а ако смемо да дамо и сопствену констатацију, рекли бисмо чак и са несмањеном жестином. Етнофилетизам није само историјска рана на телу Христове Цркве, већ је то рана која још није у потлуности исцелена. Он је потпуно супротан природи Цркве и са теолошког аспеката је врло чудно како је успео да се приближи Цркви до те мере да рањава Цркву изнутра, раном која дуго времена не зацељује. Једино објашњење, према нашим скромним сазнањима, налази се у факту да је у времену појаве етнофилетизма у Цркви теологија као наука, али и као начин живота била у великој кризи. Због познатих историјских околности на Балкану и у Русији, та је криза потрајала и тек у другој половини 20. века почињу процеси теолошке обнове, који већ дају своје плодове. Етнофилетизам је потпуно неприродан Цркви и он не може ни на који начин опстати у Цркви јер је непомирљив са њом, али када ће он потпуно да буде превазиђен зависи од тога када ће Црква бити заиста тако зрела да у етнофилетизму препозна свог највећег унутрашњег непријатеља, да га лоцира, разобличи и тек након тога да га преобрази у нешто добро, корисно и обједињујуће, на сличан начин као што је вековима преображавала и друге људске грехове, расколе и јереси.
    Интензивније проучавате богословље Св. Максима Исповедника, а он jе познат између осталога улраво по свом учењу о вољи Божијој. Сходно томе, кажите нам нешто о теми воље Божије или о тајни Христовој које су веома присутне у мисли Св. Максима.
    Живимо у времену у коме постојe тенденциjе истицања и пренаглашавања воље изнад других људских дарова и способности. Воља је заиста врло важна људска способност јер је она својство саме природе, али се она не сме стављати изнад других природних својстава јер што више човек постаје својевољан, толико је мање способан да живи у заједници. Својевоља индивидуализује човека и он све мање љуби, али у таквом стању и љубав му је све мање потребна. Неки људи никад не стижу до сазнања да, поред људске воље, у овом свету постоји и Божја воља која јо старија од људске вољо, воља која је постојала пре стварања човека, и према којој је човек и створен као самовласно (вољно) биће које по слободи, којом је обдарено, највише личи на свог Творца и бива Његова икона. Исловедајући две воље у Христу, божанску и човечанску, које нису у судару једна са другом јер се изражавају само кроз једну личност, Св. Максим Исповедник у суштини даје теолошки одговор начину по ком сапостоје божанска и лудска вола и у створеном свету. Бог је вољом својом, љубављу својом створио свет у своме Сину љубљеном, и Његова је воља да тај свет вечно постоји. Али то није довољно. Треба и створени свет да то жели, да 6и му Бог подарио вечно постојање у добру, поред простог постојања које свет сада има. Природа из које је свет створен раслолаже вољом и енергијом. То је дар Божји створеној природи. Ипак, једино човек од свих створених бића може за себе, али и у име читаве створене природе да изрази личносно не само своју вољу, већ и вољу створене природе. Зато је спасење зависно од човека и то не у мањој мери него што је то зависно од Бога. Човек може да се сагласи са вољом Божјом о спасењу, али има слободу избора и да се не сагласи. Тајна спасења је управо у томе да човек као најодговорније биће за спасење света извежба своју вољу да она увек буде сагласна са Божјом, да не изражава своју вољу само као избор, за шта, наравно, има могућност јер је слободно биће, већ да изражава своју вољу као сагласност са Божјом вољом. Људска слобода изражавана као избор има много алтернатива, али слобода, односно воља која жели сласење има само једну могућност, да се сагласи са Божјом вољом о спасењу света.
    Ваше Блаженство, занима нас проблем односа подвижништва и Евхаристије. Шта мислите о исцељењу, односно о целовитости и уцеловљењу као психофизичком јединству са Христом.
    Сходно претходно реченом, неиспуњење воље Божије назива се грех. Насупрот томе, испуњење воље Божје не само што је врлина него је и спасење. Између тих двају растојања, не просторних него духовних, протеже се подвижништво. Подвижништво је, дакле, кретање од греха према врлини, од несавршенства према савршенству, од иконе према подобију односно обожењу. Подвижништвом можемо назвати тај пут према вечности, а Евхаристија и поред тога што је служба док смо на путу према вечности, јесте и продор саме вечности у времену. Због тога што она временски траје много краће него што траје људски подвиг кроз живот, неки сматрају да је Евхаристија помоћ која долази од Бога ради доброг и успешног окончања подвига. У таквом контексту, Евхаристију третирају као средство које помаже да би се остварио неки циљ који је већи од ње саме. Али ако је Евхаристија продор вечности у времену, са чим се већина слаже, онда се тај продор вечности не може изгубити у времену, јер никада не може оно што је веће, а то је вечност, да се изгуби, да се угуши или да се покрије оним што је мање, а то је у овом случају време које има почетак и нема крај, док вечност нема ни почетак ни крај. Из те тачке гледања, Евхаристија престаје да буде нешто краткотрајно и епизодно, нешто што траје само у времену док се реално савршава, већ она постаје икона и символ једне стварности која још није у потпуности наступила. У Евхаристији коју служимо у оаом пролазном животу, Бог, анђели, светитељи, па и ми, људи, учествујемо као иконе, као они који имају дубоку и нераскидиву везу са прототимом, али још нисмо стигли до тог подобија. Евхаристија у будућем Царству биће саставлена само од прототипова, у њој ће учествовати Бог, анђели и сви освећени људи који су се усавршили у зрелости и одговорности према животу и према Божијој творевини. У том контексту подвижништво и Евхаристија су нераскидиво повезани, једно не искључује друго, већ се они употпуњују и међусобно се прожимају. И подвижништво и Евхаристија имају исти циљ, а то је спасење и вечни живот. Зато је њихово раздвајање скоро немогуће. Нити може да се сматра истинским подвигом онај подвиг који не учествује у Евхаристији, нити је учествовање у Евхаристији потпуно и у пуноћи без уласка у њу преко вежбе и подвига. Наравно да Црква није само лечилиште душа и тела, али, између осталог, она јесте и то. У Цркви се човек исцељује, постаје целовит, али не својим подвигом, не само путем вежбања, већ зато што се Евхаристијом уграђује у Тело Христово као у савршену целину у којој се исцељује, иостаје потпун и савршен као свако ко учествује у том Телу. Евхаристија потиче и подржава свако вежбање људског карактера који доприноси изградњи пуноће људског постојања, јер је она у ствари простор у коме се и валоризује сваки људски покушај приближавања Богу. Али, ипак, не постоји Евхаристија ради подвига, већ рекли бисмо управо супротно, подвизавамо се ради Евхаристије. Ипак и једно и друго је потребно и неопходно за спасење човека и створене природе.
    Претпостављам да је Ваше горко искуство заточеништва продубило Ваша размишљања о слободи коју нам даје Бог и коју ће нам тек дати. Дакле, питање је о слободи.
    Човек је слободан једино ако га Бог ослободи, јер он у самоме себи нема капацитет да се ослободи нити од греха нити од смрти. Ако га Бог ослободи Духом Светим, он је слободан без обзира на место у коме се налази и на време кроз које пролази. Наравно, говоримо о духовној слободи која се не поклапа увек са телесном слободом. Човек може бити телесно слободан, живети у великој лагодности, а да није слободан духовно. Дешава се и супротно, мада не тако често као оно прво, да је човек телесно поробљен, у затворима и оковима, а да је духовно слободан и да ту слободу живи у затворским условима. Ради се о ономе што смо рекли и кад смо одговарали на неко од претходних питања, човек може да слободу изрази као избор, а када је у затвору те могућности избора су врло ограничене, али може да изрази слободу и без избора, кроз сагласност са Божјом вољом и онда његова слобода ни у затвору није ограничена јер затвори немају такав механизам да ограничавају такво изражавање слободе. Затвор постаје неподношљив за оне људе које нису научили и нису пробали да слободу изражавају као сагласност са вољом Божијом. Јер, заиста, ограничења у затвору могу да буду толико бројна и велика да укину чак и елементарно изражавање слободе кроз избор. То што се хришћани вежбају у уздржању наравно није да би лакше прошли ако би евентуално пали у затвор или у неке неприлике, већ се уздржавају зато што одлучују да им живот пролази у ономе што је „једино потребно". Ипак, то што се карактер њихове личности гради на уздржању, помаже им кад се нађу у одређеним животним неприликама да их лакше преброде.
    Не бисмо могли да заобиђемо ни стање раскола у Македонији. Да ли има помака ка сједињењу од стране расколника и каква су Ваша надања у вези са њиховим покајањем и остваривањем јединства са Црквом.
    Без покајања расколника у Р. Македонији наравно да би било немогуће јединство са њима. Не зато што је то покајање потребно Цркви да би их понизила, нити што је потребно нама да задовољимо неку потребу за осветом. Расколници су се огрешили о Цркву, а много мање је битно што су се они огрешили и о мене лично оптужујући ме и клеветајући за ствари које, не само да никада нисам починио, него због којих сам већ два пута био у затвору, а сада очекујем и треће суђење. Не бих говорио овде о својим суђењима и затворским казнама, јер је то већ нашироко познато и они који су у Цркви знају истину о мојој наводно кривици.
    Последњих девет година заиста сам прошао кроз бројна злостављања, понижавања, затворе, изгнанства, али, и поред свега, искрено, мени није потребно никакво извињење од стране расколничке организације у Р. Македонији. Благодаран сам Богу што је умножио благодат да издржим њихову неправду. Али Цркви се морају извинити. Они су безочно и безосећајно расцепали тело Цркве, што због својих личних интереса, што из етнофилетистичких побуда и то не може да се превазиђе без њиховог покајања. Покајање није потребно Цркви, покајање је потребно њима да би показали да су чланови Цркве. Јер немогуће је да се буде члан Цркве, а да се поступа на начин како су они поступали и настављају да поступају. Што се тиче наде на њихово покајање, ми смо одавно све то већ оставили Богу. Историја показује да у оваквим и сличним ситуацијама, када раскол превише дуго траје само Бог налази могућности да се он и исцели. Човек је најчешће немоћан да сам нешто учини, бев обзира на то колика је светост његовог живота. Ни Бог не може да све расколе исцели, јер Он неће да некога насилно уводи у Своју Цркву. Што се тиче наде, наравно да је имамо, јер без наде било би бесмислено и нерасудно сво ово страдање кроз које смо пролазили. Ипак, исцељење раскола највише зависи од самих расколника. Бог хоће, Црква хоће, ми хоћемо, још да они то желе и јединство би се брво постигло.
    разговор водио свештеник Александар Михаиловић
  21. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на Walter у Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Четврти део интервјуа Архиепископа Јована (крај)

  22. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на Walter у Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Брате Драги..
    Рекох већ, да се са свиме у вези Цркве ..Истинске, и правог сведочења Христа, апсолутно подударамо у ставовима и то мислим да нема потребе ни понављати.. Ја овде јасно говорим о начину на који се нешто жели да постигне.. и о стратегији која не постоји...
    О НЕЧИЊЕЊУ са једне стране...и о ЧИЊЕЊУ - не о некаквим КУРТОАЗНИМ ГОВОРАНЦИЈАМ И ПОХВАЛАМ...како сам кажеш, него о ПОГРЕШНОМ ЧИЊЕЊУ појединих личности са ''србијанске стране'' ако тако могу да кажем...
    Куртоазне похвале и причице нисам и никад не бих(!) ни помињао јер то нема везе са ни са Црквом нити има икакав значај.сем оквирно.. Елем
    Навео сам у горњем цитату где једноставно нисмо на истом становишту..да ли због (твог) недостатка ''података са терена'' (лично верујем да је то у питању) или нечег другог незнам а није ни битно толико...
    Они брате, ни сада не желе никакве разговоре.. Па ово што бескрупулозно ГОНЕ Архиепископа, јасна је порука да они не желе да УОПШТЕ ИМА НЕКАКВИХ ПРЕГОВОРА.. Па основни услов који им је предочен је да ПРЕСТАНУ и УЛИНЕ СВЕ да прогон престане... Јесу ли микрон почли ка томе.. НИСУ и НЕЋЕ.. дакле ово горе , под два из цитираног једноставно не стоји... Да је то истина доказује и ово под 3. у цитату ..јер о тој одлуци и добру вољу да је иоле узму у обзир расколници су показали шта мисле о свему томе ДАВАЈУЋИ НАЈВИШИ ОРДЕН СВОЈЕ ''мпц'' ЊЕМУ ЛИЧНО А ОДЛИКОВАЛА ГА ЈЕ И ДРЖАВА...! Наравно ..ради се о Расчињеном расколничком митрополиту Кирилу.. који на леђима носи терет убиства, иначе је уредно ожењен човек који има и децу и унуке.. (колко да се потсетимо)
    И на крају смо опет на почетку јер они брате наравно да измишљају нове и нове разлоге а то се опет лепо види кад је у питању ово фантомско суђење Архиепископу.. они су генератор свих нових суђења потера и затварања..на један потез руке њихове у раскол огрезле..све то стаје..али тога просто нема већ нови и нови разлози за прогон..
    Ствар је јасна..само се ми заносимо...
    Велики ти поздарв и хвала на ''чашици разговора..''

  23. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на ipolit у Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Kњига може да се купи у патријаршиским продавницама, на факултету и слично за нешто око 300 динара отприлике...

  24. Волим
    e2rdavid је реаговао/ла на ipolit у Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Не мислим да брат Ромејац има лоше намере, види се да воли ПОА, и да добро брани СПЦ... Међутим постоји велика разлика у перцепцији ствари и проблема... Наравно, већ позната ствар... ''моли се Богу брате'', или ''уздајмо се у Бога'', ..Па то се подразумева УВЕК и НАСВАКОМ МЕСТУ! Али ''само то'', то би значило да са наше стране не предузимамо аутоматски ништа, пошто смо ''ствар'' пренели на ''Вишњи-ниво''... Међутим, то није баш тако, мислим није уопште тако, (бар је мој утисак такав), јер читајући књигу ''Слобода у затвору'' која је писана од самог Архиепископа ЈОВАНА, стиче се утисак да је тамо ниво цивилизације на најмањем могућем замисливом нивоу, значи не бих се сложио, да је њему супер тамо, .. Он се моли Богу, седи без прозора и стакала, зато што га фини господа расколници са којима ми делимо и трпезу и ручкамо фину храну(све се то води под агапа..куртоазне дакако..да с ерасколничићи не наљуте ), .. па дегустирамо вина..фина македонска..., само да да их не увредимо,..Иначе није нама ни до ручкова ни до вина.. ..
    Они (расколници) су потпуно решени Тог човека по сваке цене задрже у затвору... А, и не видим зашто је спорно да им се каже да су расколници, и да гоне невиног човека, и да за све то треба покајање...преумљење! А, ако као у овом случуја, нема покајања ни на видику, онда брате, нормално да следи суд, ... да би се смањила саблазан према Цркви, да је равнодушна према свакаким нечовечким, да не кажем не-Црквеним (пошто они нису Црквени, када прогоне и затварају људе, руше храмове)... поступцима. То мене рецимо саблажњава, мекан (памучни -потпуно размажен) аршин за расколнике, а моли се Богу, што би се рекло ништа земаљски не радити за Архиепископа и Архиепископију... па није ли мало-много превише...
  25. Волим
    e2rdavid got a reaction from Дуња in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Да брaте .. шипшони су то...
    Слажем се,.. али како су кренули македонероси, биће то мртва трка ко ће пре у музејске витрине... dada
×
×
  • Креирај ново...