Алексиос

Па да баци наравно greengrin

Није се десило никакво самоубиство. Дечак је желео,у ствари,да баци ту бомбу вл.Пахомију,како је писало у штампи ,дошао је код свештеника и питао за савет.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/990/tekst/pravoslavni-svestenik-je-ikona-bozija/print/lat

Ево имам још нешто што би свима нама поткрепило ово питање : ...Апостолска црква није познавала поделу на клирике и лаике у нашем смислу, али није ни користила саме термине лаик и клирик. Ово је елементарна чињеница црквеног живота првобитне епохе, али не би било исправно из ње изводити закључак да се служење у Цркви сводило на свима заједничко свештеничко служење. Оно је било служење Цркве. Друга чињеница живота првобитне цркве јесте разноврсност служби. Један исти Дух, којим су сви крштени у једно тело и којим су сви напојени, раздаје дарове сваком понаособ “на корист” (1. Кор. 12, 7) ради делања и служења унутар Цркве. “И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова” (Ефес. 4, 11-12). Разноврсност служби проистиче из органске природе Цркве. У њој сваки члан заузима одређени, само њему својствен положај и место. “Бог постави удове у телу, сваки поједини од њих како хтеде” (1. Кор. 12, 18). У живом организму место и положај његових удова налазе се у зависности од функција које ти удови врше; тако је и у телу Христовом различитост служби повезана са местом и положајем његових удова. Дарови Духа не дају се сами по себи, и не као некаква награда, него ради служења у Цркви; и ти се дарови дају само онима који су већ напојени Духом. То значи да општа напојеност Духом представља основу служења, јер без те благодатне основе не би била могућна разноврсност дарова Духа. Свеопшта напојеност Духом свих чланова Цркве налази израз и у њиховом свештеничком служењу, пошто без активности не може бити Духа. Особите службе усмерене су “на сазидање тела Христова” (Ефес. 4, 12). У њима налазе свој израз разноврсне функције које су неопходне за општи живот читавог тела. Због тога свеопште служење у Цркви претпоставља различитост служби, а различитости служби не може бити без свеопштег служења. Разноврсност служби не ремети јединство природе чланова Цркве. Њихово онтолошко јединство међу собом произилази из њиховог јединства “у Христу”. По природи својој сви су чланови једнаки, јер сви поседују један исти Дух. “Различни су дарови, али је Дух исти...” (1. Кор. 12, 4). По својој природи нико не може постављати себе изнад других у Цркви, а утолико пре изнад Цркве, нити може имати претензија да на посебан начин изражава Цркву. Ни апостоли, ни пророци, ни учитељи не чине Цркву сами по себи, било сви заједно, било сваки појединачно. И једни, и други, и трећи само су чланови Цркве, а не целина Цркве, и отуда не могу постојати без осталих чланова, јер у противном они не би могли вршити оне функције ради којих их је Бог поставио. Разлика између оних чланова Цркве који имају особите службе и оних који их немају није онтолошка него функционална. Ова разлика прешла би у онтолошку када у Цркви не би постојала свештеничка служба заједничка свим њеним члановима. Тада би се показало да само једном делу чланова Цркве припада служење у њој, док већем делу чланова не припада никакво служење. А то би значило да би већи део чланова остао без дарова Духа, јер се Дух у Цркви даје ради деловања у њој. У благодатном организму Цркве нашли би се безблагодатни чланови. »И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело; и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге Своје и на слушкиње Своје у те дане излићу од Духа Мојега, и прорицаће« (Дап. 2, 17-18; Јоил 2, 28-29). У Цркви не може бити безблагодатних чланова, као што не може бити чланова који у њој не би имали своју службу. У Цркви је у пуноћи изливена благодат Духа – »и од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат« (Јн. 1, 16) – на све њене чланове. Разлика међу њима је у томе што они који су призвани на особито служење добијају и особите дарове Духа за своје служење у Цркви. Сви су обдарени једним Духом, али немају сви исте дарове Духа. Они који имају особите службе поседују и особите дарове, које не поседују они који не врше те службе. У светој тајни брака онима који се венчавају дају се дарови Духа ради њиховог заједничког живота. Ове дарове не поседују особе које нису у браку, али су и једни и други благодатни. Различитост дарова није повезана са различитошћу пуноће благодати. Благодат се не дели између различитих дарова. У свакоме дару присутна је сва пуноћа благодати. Разуме се, из чињенице да је пуноћа благодати предата свима не следи закључак да свако прима сву пуноћу благодати. То је ствар живота сваког појединца, и свако прима ону меру благодати коју је кадар да прихвати. Људима није дато да утврде меру благодати, коју Бог не даје на меру, али свако од нас зна да та мера није једнака. У Светима она достиже веома висок ступањ, а у другима само слабашно трепери, премда се никада не гаси... Протопрезвитер Николај Афанасјев ЦАРСКО СВЕШТЕНСТВО Превод с руског: др Ксенија Кончаревић

...по некој логици(школски): видео си три дебела Немца,закључујеш да су Немци дебели људи 301 ... Ја сам упознао гомилу њих у Грчкој и замисли сви православци bliss jeeee Веома дружељубив народ ,наравно говорим о Албанцима из албаније (ови што сам их упознао су били са југа Алб.) ,а то што њихову слику искривљују Албанци са КИМ,е ту они нису криви. Баш су ми поменули о њиховој браћи са Косова.Када је било бомбардовање Србије било је и избеглица Албанаца са Косова који су били смештени тамо негде у јужној Албанији(опростите ми што незнам име места,ипак давно то беше)код њих. Видели су на једном брду цркву и осветљен крст(јужни део је углавном православан), па хтели да спале и поруше оно што их је страшно подсећало на Србију.

http://blog.b92.net/text/4715/POLOZAJ-ZENE-U-CRKVI--ZENE-SVESTENICI-/ ево ја нешто нађох.Јесте Б92 блог ал ако говоримо о модерним временима и полној дискриминацуји ондак они су ту за то. Е сад ако би говорили оцрковљено,кроз теолошку мисао и дело ондак би мога да нам послужи томе овај текст http://pravoslavlje.spc.rs/broj/990/tekst/pravoslavni-svestenik-je-ikona-bozija/print/lat Шта мислите шта би се догодило када би ђаконисе биле враћене у нашу цркву?

Ево нешто и од мене ... ово наша Софија обожава: http://youtu.be/izA3KAsxAVM

-Ако је неко већ оженио распуштеницу,тај неко није знао за брачна правила СПЦ и горе поменуте цитате из Св.Писма. Са друге стране Бог није касапин,убица,секач или џелат,већ Отац који нас је створио из љубави;из љубави према нама послао Сина свог на муке;из љубави према нама даровао Духа светог,и ту исту љубав Он пружа и блудноме сину који се покајао. Све се да опростити ако је покајање искрено. Има она фора из цртаћа која гласи : До свега овога не би дошло да је Пера отишао право у полицију... Дакле зашто дозволити тако нешто да се деси. Грешне мисли-црв раздора нашег духовног организма које су ту баш тад кад нетреба.Све почиње од њих и лепо се развија у причу која се на крају заврши тотални падом човека у јаму бездана. Мислим да у овом случају више иде израз блудница јер није било никаквог брака на почетку.

У старој цркви је постојала служба ђакониса које су се бирале од стране епископа на овај начин: ђаконисе су биране ''пажљивим испитивањем.'' Од самог почетка, поред извесних удовица, удовица са децом, или посебно посвећених девица, и удате жене које живе у целибату, а нарочито жене епископа, постајале су ђаконисе. У каснијем периоду Византије одређене истакнуте монахиње су такође биле рукополагане за ђаконисе. У почетку су жене могле постати ђаконисе тек када би навршиле шездесет година. Касније је ово старосно ограничење спуштено на педесет, а затим на четрдесет година. Међутим, било је и изузетака, па су и поједине млађе жене (као што је света Олимпија) постајале ђаконисе. Ђаконисе је бирао епископ и посвећивао их за њихову службу молитвом и полагањем руку. Њихово рукополагање (хиротонија) било је литургијски обред, врло сличан рукополагању ђакона. У ''Апостолским правилима'' одређено је да ''ће епископ положити своје руке у присуству презвитера, ђакона и ђакониса и изговориће следећу молитву: Вечни Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти који си испунио Марију, Девору, Ану и Олду Духом Светим и који ниси сматрао недостојним да сам Син Твој буде рођен од жене; Ти који си изабрао жене да чувају врата Твоје скиније и да буду стражари у Твом светом храму: Погледај ову слушкињу Твоју, ону која ће бити рукоположена за службу Теби (diakonia). Даруј јој Духа Светога и очисти је од свих нечистота тела и ума, да може вредно извршавати дело које јој је поверено на славу Теби и хвалу Твом Христу, који се са Тобом и Духом Светим поштује и слави у векове векова. Амин.'' Евангелос ТеодоруТЕОЛОГИЈА И ВИЗИЈА СЛУЖЕЊА ЖЕНА ЂАКОНА Служба ђакониса у Грчкој православној цркви ...Ђаконисе су у Грчкој цркви постојале још од апостолског времена (види 1Тим. 3,11). Фива у Кенхреји је била прва коју је свети Павле назвао ђаконисом (Рим. 16,1). Назив ''ђакониса'' уместо ''ђакон'', појављује се први пут у канону 19 Никејског сабора (325), који такође помиње хиротонију ђакониса која се вршила полагањем руку на њих. ''Апостолска правила'' (4. век) нам дају одредбе и правила која се односе на литургијски обред за посвећење ђакониса. Током векова под византијском владавином, службу ђакониса помињу многи црквени оци и историчари. Ђаконисе се помињу у хагиолошким текстовима, на васељенским и помесним саборима, у византијском законодавству (посебно у Јустинијановом), на хришћанским надгробним споменицима, у литургијским и обредним књигама итд.... ...Карактеристични су обреди рукополагања за време византијског периода, као на пример они из кодекса Барберинус (9. век), кодекса Коислинус (11. век) и други. Ови обреди описују рукополагање ђакониса (на исти начин као и они који описују рукополагање ђакона), као ''хиротонију''. Рукополагање ђакониса било је другачије од посвећења за ниже облике службе, као што су чтеци, певачи у хору или помагачи ђакона, које је обављано ван олтара и није вршено повезано са литургијом. У Грчкој православној цркви византијског периода ру-кополагање ђакониса било је и по форми и по суштини слично рукополагању вишег клира (ђакона, презвитера и епископа). Према томе, рукополагање ђакониса вршено је унутар олтара и за време литургије... ..Служба ђакониса представља велику традицију и богато наслеђе Грчке цркве, које има своје корене још у апостолском времену. Грчка црква не показује знаке да постаје крута и ригидна. Упркос невољама кроз које је прошла (превласт Римске цркве, доминација Турака, ратови итд.) она носи сва обележја Једне, Живе, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Један од израза њене животности је недавни напор да обнови и оживи службу ђакониса. Тако је Апостолско ђаконство Грчке цркве (Apostolic Diakonia of the Church of Greece) у Атини основало Факултет за ђаконисе и социјалне раднице. Припреме за оснивање овог факултета остварене су одговарајућим публикацијама и путем Припремне школе за ђаконисе (Preparatory School for Deaconesses), која је већ раније отпочела са својим радом (1952-54). Од 21. новембра 1957. факултет ради у својој згради која је изграђена уз помоћ Светског савета цркава и екуменског покрета. Сврха овог факултета је да оспособи ђаконисе и социјалне раднице у Грчкој цркви за непосредну помоћ свештеницима у извршавању њиховог пастирског парохијског рада, и да предузимају социјално старање у сагласности са Православном црквом.Студенткиње на овом факултету добијају дипломе из теологије са теолошких факултета Атинског или Солунског универзитета. Поред изучавања Новог Завета и историје социјалног рада жена, наставни план укључује друштвене предмете и савремене методе практичног социјалног рада. Студенткиње се обучавају за решавање социјалних проблема, за посећивање затвора, за вођење домаћинства, уче психологију и медицину. Уз теоријске студије, оне обављају и практичан рад у болницама, старачким домовима, сиротиштима, школама и домовима за слепе, као и рад у парохији.*40 До данас је обучено 45 ђакониса; оне делују као ђаконисе лаици у парохијама Атинске архиепископије; нису још увек рукоположене и не носе посебне одежде. Надамо се да ће у будућности Грчка црква бити у могућности да рукополаже ђаконисе, не само у манастирима него и у парохијама. Извор: Rukopolaganje zena?

У старој цркви је постојала служба ђакониса које су се бирале од стране епископа на овај начин: ђаконисе су биране ''пажљивим испитивањем.'' Од самог почетка, поред извесних удовица, удовица са децом, или посебно посвећених девица, и удате жене које живе у целибату, а нарочито жене епископа, постајале су ђаконисе. У каснијем периоду Византије одређене истакнуте монахиње су такође биле рукополагане за ђаконисе. У почетку су жене могле постати ђаконисе тек када би навршиле шездесет година. Касније је ово старосно ограничење спуштено на педесет, а затим на четрдесет година. Међутим, било је и изузетака, па су и поједине млађе жене (као што је света Олимпија) постајале ђаконисе. Ђаконисе је бирао епископ и посвећивао их за њихову службу молитвом и полагањем руку. Њихово рукополагање (хиротонија) било је литургијски обред, врло сличан рукополагању ђакона. У ''Апостолским правилима'' одређено је да ''ће епископ положити своје руке у присуству презвитера, ђакона и ђакониса и изговориће следећу молитву: Вечни Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти који си испунио Марију, Девору, Ану и Олду Духом Светим и који ниси сматрао недостојним да сам Син Твој буде рођен од жене; Ти који си изабрао жене да чувају врата Твоје скиније и да буду стражари у Твом светом храму: Погледај ову слушкињу Твоју, ону која ће бити рукоположена за службу Теби (diakonia). Даруј јој Духа Светога и очисти је од свих нечистота тела и ума, да може вредно извршавати дело које јој је поверено на славу Теби и хвалу Твом Христу, који се са Тобом и Духом Светим поштује и слави у векове векова. Амин.'' Евангелос ТеодоруТЕОЛОГИЈА И ВИЗИЈА СЛУЖЕЊА ЖЕНА ЂАКОНА Служба ђакониса у Грчкој православној цркви ...Ђаконисе су у Грчкој цркви постојале још од апостолског времена (види 1Тим. 3,11). Фива у Кенхреји је била прва коју је свети Павле назвао ђаконисом (Рим. 16,1). Назив ''ђакониса'' уместо ''ђакон'', појављује се први пут у канону 19 Никејског сабора (325), који такође помиње хиротонију ђакониса која се вршила полагањем руку на њих. ''Апостолска правила'' (4. век) нам дају одредбе и правила која се односе на литургијски обред за посвећење ђакониса. Током векова под византијском владавином, службу ђакониса помињу многи црквени оци и историчари. Ђаконисе се помињу у хагиолошким текстовима, на васељенским и помесним саборима, у византијском законодавству (посебно у Јустинијановом), на хришћанским надгробним споменицима, у литургијским и обредним књигама итд.... ...Карактеристични су обреди рукополагања за време византијског периода, као на пример они из кодекса Барберинус (9. век), кодекса Коислинус (11. век) и други. Ови обреди описују рукополагање ђакониса (на исти начин као и они који описују рукополагање ђакона), као ''хиротонију''. Рукополагање ђакониса било је другачије од посвећења за ниже облике службе, као што су чтеци, певачи у хору или помагачи ђакона, које је обављано ван олтара и није вршено повезано са литургијом. У Грчкој православној цркви византијског периода ру-кополагање ђакониса било је и по форми и по суштини слично рукополагању вишег клира (ђакона, презвитера и епископа). Према томе, рукополагање ђакониса вршено је унутар олтара и за време литургије... ..Служба ђакониса представља велику традицију и богато наслеђе Грчке цркве, које има своје корене још у апостолском времену. Грчка црква не показује знаке да постаје крута и ригидна. Упркос невољама кроз које је прошла (превласт Римске цркве, доминација Турака, ратови итд.) она носи сва обележја Једне, Живе, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Један од израза њене животности је недавни напор да обнови и оживи службу ђакониса. Тако је Апостолско ђаконство Грчке цркве (Apostolic Diakonia of the Church of Greece) у Атини основало Факултет за ђаконисе и социјалне раднице. Припреме за оснивање овог факултета остварене су одговарајућим публикацијама и путем Припремне школе за ђаконисе (Preparatory School for Deaconesses), која је већ раније отпочела са својим радом (1952-54). Од 21. новембра 1957. факултет ради у својој згради која је изграђена уз помоћ Светског савета цркава и екуменског покрета. Сврха овог факултета је да оспособи ђаконисе и социјалне раднице у Грчкој цркви за непосредну помоћ свештеницима у извршавању њиховог пастирског парохијског рада, и да предузимају социјално старање у сагласности са Православном црквом.Студенткиње на овом факултету добијају дипломе из теологије са теолошких факултета Атинског или Солунског универзитета. Поред изучавања Новог Завета и историје социјалног рада жена, наставни план укључује друштвене предмете и савремене методе практичног социјалног рада. Студенткиње се обучавају за решавање социјалних проблема, за посећивање затвора, за вођење домаћинства, уче психологију и медицину. Уз теоријске студије, оне обављају и практичан рад у болницама, старачким домовима, сиротиштима, школама и домовима за слепе, као и рад у парохији.*40 До данас је обучено 45 ђакониса; оне делују као ђаконисе лаици у парохијама Атинске архиепископије; нису још увек рукоположене и не носе посебне одежде. Надамо се да ће у будућности Грчка црква бити у могућности да рукополаже ђаконисе, не само у манастирима него и у парохијама.

http://www.youtube.com/watch?v=1TceBTvqmLs

rokni ga jednom za mene..... prstgore Драге воље dada

Имам ту несрећу да радим у Средњој школи са овим човеком,а све ово су ми ученици којима предајем веронауку рекли и дали линк.