Jump to content

Zawisza

римокатолик
  • Број садржаја

    2850
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Everything posted by Zawisza

  1. Ja sam vec dugo u Krakowu, ali sam bio u Beogradu kad su Zayronovi Slovaci biciklima dosli u Beograd. Spavali su u mojoj zupi, odmah za njima stigli su i moji poljaci na biciklima. Zao mi sto necu biti u Nisu, pozdrav mom bratu Midrasu i nek prenese pozdrave ostalima, posebno vl. Tasevu i Letonji.
  2. http://www.scribd.com/doc/55629539/J-Ratzinger-Duh-liturgije-temeljna-promišljanja-kratki-prikaz-knjige
  3. U crkvi Svetog Ante, možda je i Midraš bio, ne sećam se, bio kardinal Bozanić, misa svečana i u jednom momentu zvoni mobilni, tišina i svi gledamo u fratra a on se upleo u misnicu, traži telefon a telefon kao za inat sve glasnije i glasnije, a on zavrće misnicu pa dalmatinku pa pojas mu smeta, jedva dođe do telefona. Onda ga teatralno ugasi onako značajno baci pogled, a svi po refleksu zavukli ruke u džepove i brže isključuju i oni telefone.
  4. Zawisza

    Покаја се Господ...

    Mišljenja sam da treba gledati u celini spasenja. Zato što je Bog svet , za svaki greh za koji čovek ne želi da se pokaje mora biti kažnjen. Za pokajanje je bilo vremena i dok je Noe gradio lađu, osam duša se spaslo. Jedini koji je verovao u Reč o dolazećem sudu bio je Noe. Verom je bio obavešten da će naići potop. Božije kajanje je znag milosrđa, ali Bog uvažava slobodu volje, to što je milosrdan ne isključuje svetost. Milosrđe ne znači ajde da "zažmurim" da ne vidim šta se radi, to je tipično ljudska osobina. Na kraju krajeva stigne sud.
  5. Kurirovi nepismeni novinarčići moraju da zarade za platu i onda nije važno više šta pišu i kakave naslove stavljaju.
  6. Kod nas se Sakramenti ne naplaćuju, ali našim vernicima je posebno stalo , ako imaju mogućnosti da daju prilog svojoj Crkvi. Vernici u Smederevu su imali običaj da prvo kad prime penziju ili platu odvoje neki dinar za svoju Crkvu. Naravno ne treba da napominjem da sve slave i slavlja sami vernici finansiraju, nekad davno je nadbiskupija pomagala. Što Midraš reče "oskudacija", država odnosno javna preduzeća nemaju milosti, sve naplaćuju kao da smo preduzeće.
  7. Kod mene u Crkvi 70% je mešovitih brakova. Kao što reče Željko apsolutno nema problema jer su izgradili svoj indetit. Do pre nekoliko godina mi smo kao zajednica bili privlačniji pa su obično kod nas sklapani brakovi, živelo se nekako intezivnije, a jedino kad je slava išlo se kod druge strane. Više to nije tako, sad ste vi privlačniji i mladi naši polako odlaze ženidbama i udajama kod vas. I hvala Bogu opet su se našli u Crkvi.... Ne znam kako je sa ateistima i vernicima jer nisam imao takvo iskustvo. Imam utisak da je to malo komplikovanije. Čim postoje udruženja ateista a poznato je da se ljudi na ovom prostoru udružuju samo kad treba nekog da napadnu.
  8. Други ватикански концил је био Осми васељенски сабор, јер су православни на њему имали своје посматраче (свети Тадеј Витовнички).
  9. Kod nas se u XVII veku pojavio pojam "dogmatska teologija". Valjda iz razloga da se razlikuje od moralne i istorijske teologije. Kad je reč o obrazovanju sveštenika onda moramo da pođemo od dekreta koji je donesen na II Vatikanskom Saboru i da ga posmatramo u okviru dogmatske teologije. Kod nas su sveštenici uvek deficitarni i normalno da ih stipendiraju, bilo državne institucije, pojedinci, razna udruženja, i sl.
  10. U celoj encilici kao refren provlači se uveravanje , da hrišćanska vera ne može da se rodi, dozreva a ni prikaže izvan relacija. Niko ne postaje verujući sam od sebe. Niko ne može opstati u veri samo sa vlastitim silama. Veri, ako ima da pronikne u svaku poru života, a ne samo da bude dodatak do njega , treba susret, najpre Boga sa čovekom, zatim čoveka sa Bogom, verujućih među sobom, i na kraju verujućih s ljudima dobre volje, koji traže Boga, zajednicu i smisao. Franja i Benedikt XVI uče, da vera nije za pojedince, usamljene, hermetizovane, da bez nje tražimo zajedništvo samo iz straha, da bi preživeli, a ne da bi se razvijali.
  11. ЗАШТО ДЕТЕ У РУКАМА ПРОСЈАКА УВЕК СПАВА !??? "Зашто дете спава у рукама просјака? Да ли сте се икада запитали ... " Овај чланак сам прочитаla пре неколико месеци. Ко је аутор, не знам. Молим вас да прочитате .....'' '' У близини метро станице седи женска особа неизвесне старости. Коса јој је чупава и прљава, поглед јој је жалостан. Жена седи на прљавом поду, а поред ње лежи торба. У тој торби људи бацају паре. На рукама жене, спава беба стара годину или две. "Богородица са бебом" - бројни пролазници ће донирати новац. Народу наше врсте-увек је жао оних који имају мање среће. Помагање, изгледа као. "Добар посао" ... Прошла сам поред просјакинје за месец дана. Нисам дала никакав новац, јер сам знала да је то банда! Погон превара и новац прикупљен од просјака ће имати онај ко контролише просјаке на том подручју. Ти људи поседују бројне луксузне некретнине и аутомобиле. Ох и просјак такође добија нешто, наравно "флашу вотке у вечерњим сатима и сендвич плјескавицу или сл. Месец дана касније.. пролазак поред просјакинје... и као гром који ме је изненада ударио .... Ја стајем у прометној раскрсници, зурим у бебу, обучену као и увек у прљаве тренерке. Схватила сам да је изгледало "погрешно", дете у прљавој метро станици од јутра до вечери. Беба је спавала. Никада није зајецала или викала, увек спава, са лицем окренутим ка колену једне жене која је највероватније била његова мама. Да ли неко од вас, драги читаоци, има децу? Сетите се колико често су спавали у доби од 1-2-3 година? Час два, максимално три (не узастопна) поподне дремка, па опет - покрет. За месец дана, сваки дан у шетњи у подземље, никада нисам видела да је дете будно! Погледала сам у то ситно биће лицем окренутим ка колену мајке а затим на ту жену просјака и моја сумнја је постепено формирана. - Зашто да спава све време? Питала сам, зурећи у бебу. Просјакинја се правила да ме не чује. Спустила је очи и сакрила лице у крагну своје бедне јакне. Поновила сам питање. Жена поново подиже поглед. Она погледа негде иза мојих леђа, крајње иритантно. - коначно промрмљала је: одјеби! -Зашто он спава? Скоро сам заплакала ... Иза мене је неко ставио руку на моје раме. Осврнула сам се. Неки старац ме је гледао с неодобравањем: - Шта хоћете од ње? Зар не видиш колико је напаћена ... Ех ... Он изброја неке новчиће из џепа и баци их у торбу Просјакинје. Следећи дан сам звала пријатеља. То је смешан човек са очима као што су маслине румунске националности. Он је само успео да заврши три и по године образовања. Ипак потпуни недостатак образовања га не спречава да се креће на градским улицама у веома скупим иностраним аутомобилима и живи у кући са безброј прозора и балкона. Од тог мог пријатеља сам успела да сазнам да је ово посао, упркос привидној спонтаности, јасно организован. Просјаченје је организовано од стране криминалних банди! Деца се користе у "закуп" из породица алкохоличара, или једноставно украдена. Потребно ми је да добијем одговор на питање - зашто је беба спава? И добила сам га Мој пријатељ је причао, потпуно обичним смиреним гласом који ме је оставио у шоку, баш као да је говорио о временском извештају: -Они су на хероину, или вотки ... Била сам запањена. "Ко је на хероину? Коме - водка? " Он је одговорио: -дете, тако да не вришти. Жена ће седети цео дан са њим, замислите како би оно могло да буде досадно? Да би беба спавала по цео дан, потребно је дати јој алкохол или дрогу. Наравно, органи деце нису у стању да се носи са таквим шоком. И деца често умиру. Најстрашније - понекад деца умиру током "радног дана". И имагинарна мајка мора одржати још једно мртво дете на рукама до увече. То су правила. И пролазници ће бацити паре у нјену торби, берујући да су морални. Помагајући ''мајци'' ... ... Сутрадан сам отишла код исте станице метроа. Скривајући се иза лажног новинарског идентитета, и била сам спремна за озбиљан разговор. Али, разговор није успео. Али, испоставило се следеће ... Жена је седела на поду и у њеним рукама је држала дете. Када сам јој поставила питање о документима о детету, и, што је најважније, где је јучерашњи дете, она је једноставно све игнорисала. Моја питања нису била игнорисана од стране пролазника. Речено ми је да сам била ван себе, вриштим на просјакинју са дететом... Једна ствар је остала, позвати полицију. Када је полиција стигла, просјакинја са бебом је нестала. Стајала сам дуго и размишлјала како се ја у ствари само- "борим са ветрењачама". Када видите у метроу, на улици и сл. жене са децом, просјакинје, размислите пре него што вам се рука лати за новац. Размислите о томе, да није било те ваше стотину хиљаде милостиње, овакав бизнис би умро. Такав посао би требао умрети, а не деца-на дрогама или алкохолу. Не гледај на спавање детета са љубављу. Погледајте хорор ... Пошто читате овај чланак, сада знате зашто-дете спава у рукама просијака!
  12. Da li se spašavamo samo dobrotom? Mislim da je biti dobar "ugao posmatranja". Recimo, skoro sam bio u Smederevskoj palanci i tamo mi pokazali neki Nemac vojnik, odbio da strelja narod i streljali i njega. E sad ugao gledanja, za Srbe on je dobar za Nemce on je loš. Hrist nije doneo neki novi moral niti je dirao u načela vremena u kojem se utelotvorio, osnovno načelo je ne čini drugome ono što ti ne želiš da tebi drugi čine, u suštini je to ta dobrota. Dobar čovek i ne zna da je dobar, pa ide u Crkvu.
  13. Ima tu tradicije kod nas. Ako se vratite unazad i pogledate među naučnike i pronalazače primetićete da su većinom naši redovnici. Katolička Crkva je imala moć a svaka moć traži još veću moć i onda je finansirala i ulagala u nadarene i Crkvi poslušne pojedince. I dan danas Crkva brine o obrazovanju mladih. Ali se promenili kriterijumi, nema više kvantiteta da bi se izdvojio kvalitet i onda daj šta daš. Zato imamo veliki broj neuspešnih studenata ili onih koji završe zarede se i nestanu posle par meseci... Midraš to fino ume da objasni, on drugačije sagledava stvari od mene. Iako je puno mlađi on zrelije ume da proceni situaiju, uostalom i on je dobar primer, posle završene vojne akademije on se školovao u Mađarskoj na BF pa posle toga otišao u Rim na posdiplomske studije najpre kod Jezuita pa kasnije koliko se sećam kod Benekditanaca. I sad ne radi ništa, samo uči, prevodi i piše neke knjižurine.
  14. Štampamo, beogradska nadbiskupija štampa svoje ovo je link koji vodi na stranu za kalendar od prošle godine http://www.kc.org.rs/index_more.php?recordID=110 Na koricama je reprodukcija ikone koju je radio otac Zoran Đurović, član foruma.
  15. Jezivo... Bila tako neka delegacija Srba poljoprivrednika u Poljskoj i sad razgledali , videli, ugostili ih ovi moji, ja se tu kao našao da prevodim i sad pitaju jednog Srbina u čemu je prednost jednog Poljaka u odnosu na Srbina, da ovaj više i jeftinije proizvede. A Srbin lepo kaže, ni u čemu, mi u Srbiji imamo bolju zemlju, tehniku tu i tamo ali smo tu negde, imamo bolji rasplodni materijal, bolju klimu al nemamo organizaciju. E u Poljskoj je sve organizovano, pa imate udruženja, proizvođača svinja, goveda, žita... i sad svi koji gaje svinje zajedno kupuju hranu i zajedno prevoze za sve u tom selu i u situaciji su da oni diktiraju cenu a ne da ih ucenjuju, isto na jednom mestu se vodi administracija za sve i ko nije u udruženju nije konkurentan a neće niko ni da kupi od njega. Znači Srbima nedostaje organizacija...
  16. Mene vodio čovek na Bukulju, tamo ima jedno jezero, i tvrdio mi da se tu kopao uranijum, prevrtao po kamenju i pokazivao mi žilice smaragda, u jezeru nema života. Moguće da ga ima u Srbiji, u Srbiji ima svega po malo.
  17. Valjda treba da razlikujemo osiromašeni uranijum od uranijuma koji je prirodno prisutan?
  18. Tačno je da je uranijum jako rasprostranjen element ali u obliku jedinjenja koja nisu radioaktivna. Kad sam bio u Raveni, pokazivali su mi mozaik gde je staklo bojeno u zlatnu boju sa oksidom uranijuma. Zbunjuje to što se on javlja u više alatropskih modifikacija i taj koji je opasan javlja se manje od 1% a taj se koristi za reaktore.
  19. Sreo sam oca Tomasa Hopka i bio sam ubeđen da je katolik, neki naš sveštenik, pa mi diskretno skrenuli pažnju da je pravoslavac. Heheheh
  20. Pa više je potrovao "Matijević" nego sve bombe... http://zelenenovine.wordpress.com/organska-poljoprivreda/industrija-mesa-matijevic-trovacnica-koja-se-javno-reklamira/
  21. Stigla mi knjiga, e sad mi treba ova knjiga iz koje je uzet uvod, najviše me iznenadilo , citiram: А ауторка у свом предговору из 1998. године истиче да су је у њеном вишегодишњем раду о питањима служења жена као ђакона још охрабривале еминенте личности из православног света, као што су паријарх Антиохије и свега Истока Игњатије IV, већ помињани професор Евангел Теодору, митрополит пергамски Јован Зизјулас, многи митрополити Јеладске цркве, отац Јован Романидис, отац Јован Мехерас, отац Томас Хопко, отац Стенли Харакс, отац Томас Фицџералд... :.mislise. ......... Vi to ozbiljno.....? Евангелос Теодору Служба ђакониса у Грчкој православној цркви У овом раду ћу описати: 1) вековима дугу традицију службе ђакониса у Грчкој православној цркви, 2) услове и литургијски обред за рукоположење ђакониса (хиротонија – cheirotonia или хиротезија - cheirothesia); 3) канонски статаус рукоположених ђакониса у Грчкој православној цркви; 4) области у којима су ђаконисе вршиле своју службу; и 5) обнову службе ђакониса у данашњој Грчкој цркви. 1) Ђаконисе су у Грчкој цркви постојале још од апостолског времена (види 1Тим. 3,11). Фива у Кенхреји је била прва коју је свети Павле назвао ђа-конисом (Рим. 16,1). Назив ''ђакониса'' уместо ''ђакон'', појављује се први пут у канону 19 Никејског сабора (325), који такође помиње хиротонију ђакониса која се вршила полагањем руку на њих. ''Апостолска правила'' (4. век) нам дају одре-дбе и правила која се односе на литургијски обред за посвећење ђакониса. То-ком векова под византијском владавином, службу ђакониса помињу многи црк-вени оци и историчари. Ђаконисе се помињу у хагиолошким текстовима, на ва-сељенским и помесним саборима, у византијском законодавству (посебно у Ју-стинијановом), на хришћанским надгробним споменицима, у литургијским и обредним књигама итд. Сви ови извори потврђују да је служба ђакониса била жива у Грчкој православној цркви све до краја византијске ере. Цар Константин Порфирогенит (10. век) каже да је Црква Свете Софије у Цариграду у његово време још увек имала ђаконисе*1. Ана Комнен (12. век) приповеда да је њен отац, цар Алексеј I (11.-12. век) издвајао средства за ђаконисе и помагао их*2. Теодор Валсамон (12. век) сведочи да су у његово време у Цариграду ђаконисе још увек биле рукополагане*. Служба ђакониса и даље опстаје у појединим грчким манастирима, у којима се монахиње рукополажу за ђаконисе*4. Данас се у Грчкој цркви чине напори да се обнови и оживи служба ђакониса по угледу на рану цркву. 2) У раним хришћанским временима и за време византијске ере грчке ђаконисе су биране ''пажљивим испитивањем.''*5 Од самог почетка, поред извесних удовица*6, удовица са децом*7, или посебно посвећених девица*8, и удате жене*9 које живе у целибату, а нарочито жене епископа*10, постајале су ђаконисе*11. У каснијем периоду Византије одређене истакнуте монахиње су такође биле рукополагане за ђаконисе*12. У почетку су жене могле постати ђаконисе тек када би навршиле шездесет година*13. Касније је ово старосно ограничење спуштено на педесет*14, а затим на четрдесет година*15. Међутим, било је и изузетака, па су и поједине млађе жене (као што је света Олимпија) постајале ђаконисе*16. Ђаконисе је бирао епископ и посвећивао их за њихову службу молитвом и полагањем руку. Њихово рукополагање (хиротонија) било је литургијски обред, врло сличан рукополагању ђакона. У ''Апостолским правилима'' одређено је да ''ће епископ положити своје руке у присуству презвитера, ђакона и ђакониса и изговориће следећу молитву: Вечни Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти који си испунио Марију, Девору, Ану и Олду Духом Светим и који ниси сматрао недостојним да сам Син Твој буде рођен од жене; Ти који си изабрао жене да чувају врата Твоје скиније и да буду стражари у Твом светом храму: Погледај ову слушкињу Твоју, ону која ће бити рукоположена за службу Теби (diakonia). Даруј јој Духа Светога и очисти је од свих нечистота тела и ума, да може вредно извршавати дело које јој је поверено на славу Теби и хвалу Твом Христу, који се са Тобом и Духом Светим поштује и слави у векове векова. Амин.''*17 Карактеристични су обреди рукополагања за време византијског перио-да, као на пример они из кодекса Барберинус (9. век), кодекса Коислинус (11. век) и други. Ови обреди описују рукополагање ђакониса (на исти начин као и они који описују рукополагање ђакона), као ''хиротонију''. Рукополагање ђако-ниса било је другачије од посвећења за ниже облике службе, као што су чтеци, певачи у хору или помагачи ђакона, које је обављано ван олтара и није вршено повезано са литургијом. У Грчкој православној цркви византијског периода ру-кополагање ђакониса било је и по форми и по суштини слично рукополагању вишег клира (ђакона, презвитера и епископа). Према томе, рукополагање ђако-ниса вршено је унутар олтара и за време литургије.*18 У византијска времена епископ је рукополагао ђаконису полажући руке на њу и изговарајући две мо-литве, што је у то време био знак посвећења за више облике службе. Код посве-ћења за ниже облике службе изговарана је само једна молитва.*19 Према старим обредним књигама Грчке православне цркве, ђаконисе су (као и ђакони) прима-ле орарион (карактеристично литургијско знамење ђаконства) и свето причешће при олтару са сакра-менталном чашом, коју би затим саме враћале на олтар.*20 3) Какав је био канонски статус рукоположених ђакониса у Грчкој право-славној цркви? Оне су несумњиво биле сматране свештенством и од стране ви-зантијске цркве и у законодавству византијског царства. На пример, шеста Но-вела* цара Јустинијана спомиње hierosyne (свештенство) ђакониса.*21 Трећа Нове-ла их укључује у свештенство.*22 Иста та Новела говори да је било четрдесет ђако-ниса које су служиле у цркви Св. Софије у Цариграду.*23 Иако су ђаконисе сматране за свештенство, оне су биле једна посебна категорија. Није постојало друго женско свештенство ни вишег, нити нижег статуса. Ђаконисе су биле једина категорија женског свештенства у Цркви. Њихов положај у јерархији био је одмах испод положаја ђакона, између ђакона и помоћника ђакона. Дакле, оне су биле једна грана ђаконске службе са нарочитом одговорношћу за службу (diakonia) међу женама.*24 Рукоположене ђаконисе нису могле да се удају. Њихово рукополагање значило је да себе обећавају, заветују на доживотну безбрачност. Свако ко је прекршио ово обећање био је строго кажњен по царском законодавству.*25 Према томе, служба ђакониса била је потпуно и директно везана за Цркву и парохијане. Сматрано је да су оне свештенство. Оне нису биле обавезне да живе у заједничким домовима, као што је случај код протестантских домова за ђаконисе, нити унутар неког реда који би био налик на римокатоличке редове. Ђаконисе су у грчком православљу биле под непосредном јурисдикцијом еписко-па и биле су на располагању Цркви. Живеле су у кућама при црквама, или у женским манастирима који су били у оквиру парохија, или у црквеним домовима за неудате жене који су били слични савременим протестантским домовима за ђаконисе, или пак са својом родбином. Као и друге категорије свештенства, ђако-нисе су од Цркве примале потребна средства за своје издржавање, образовање и обучавање. Сама Црква је обезбеђивала средства за њихов опстанак и старала се да имају добре услове живота. Поред тога, оне су примале и део од дарова које су чланови Цркве давали за Цркву и свештенство. Служба ђакониса је била веома цењена у Грчкој православној цркви. Велики број образованих жена (удовица, девојака и удатих жена) желело је да постану ђаконисе, како би могле да своје животе посвете служби Богу и ђакон-ству у Цркви. У Грчкој православној цркви прослављају се ђаконисе повезане са Св. Јованом Златоустим: Олимпија, Силвина, Прокла, Ампрукла, Савинија-на, Јелисантија, Мартирија и Паладија. Подједнако су чувене ђаконисе Макрина (сестра Св. Василија Великог), њена пријатељица Лампадија; ћерке Терентија Самосатског (повезане са Св. Василијем); Келерина и Касијана, које су биле повезане са Теодоритом; Агализиса са острва Мелос; Атанасија из Делфа; итд.*26 4) Рад ђакониса Грчке православне цркве имао је за свој циљ ministerium feminarum.*27 а) Као прво, социјални рад који су обављале грчке православне ђакони-се био је веома значајан. Оне су заиста биле '' слушкиње распетог и васкрслог Спаситеља Исуса Христа болеснима, старима, деци и свима онима којима је било потребно образовање и нега, нарочито међу члановима својих помесних цркава''.*28 Обављале су свој рад у сагласности са духом ''Апостолских прави-ла'',*29 као што су то чиниле и ђаконисе из каснијих времена, ''са захвалношћу за љубав Онога који је дао свој живот за нас и чију благодат смо искусили у сопственим душама''.*30 Византијске ђаконисе нису биле претежно заокупљене бригом за болесне. То је била само једна од њихових делатности. Међутим, све што су радиле било је чињено у духу истинске службе. Њихов посао је био врло сличан послу који данас обављају парохијски радници у Немачкој. Биле су анђели милости и непознате јунакиње хришћанске љубави. б) Потребно је такође поменути мисионски, катихетски и образовни рад који су обављале ђаконисе. Оне су многе жене из паганства превеле у хришћанску веру. Поучавале су жене које су се припремале за крштење да науче Вјерују (Символ вере), како би могле да одговоре на питања која би им била постављена приликом крштења. Ђаконисе су, такође, упознавале кандида-ткиње са литургијом свете тајне крштења, и подсећале их да морају да воде хришћански живот и после крштења.*31 Поред тога, ђаконисе су предузимале и посао хришћанског образовања жена у парохији, као и сирочади, младих девојака, дечака, мајки, неудатих жена итд.*32 Дакле, ђаконисе су обављале дело духовне бриге. ''Ако је нека жена желела да посети ђакона или епископа, морала је бити праћена ђаконисом. Ђаконисе су такође посећивале женске станове који су (према оријенталним обичајима) били затворени за мушкарце.''*33 Неке ђаконисе су постајале управитељке домова за неудате жене (Parthenones) или домова у којима је живео велики број ђакониса. Такође су постајале игуманије манастира. Поред социјалног рада у парохији Олимпија је била и игуманија манастира који се налазио у близини цркве Свете Софије у Цариграду. в) Ђаконисе су такође обављале редовне дужности на богослужењима. Оне су ''стражиле на улазима резервисаним за жене. Такође су биле задужене за одржавање реда, пристојности и чистоће у просторијама за жене. Жене су, раздвојене од мушкараца, заузимале једну страну цркве, и то по следећем распореду: напред ђаконисе (чињеница да је ово место њима додељено потврђује све већи значај њихове службе), затим удовице, па онда удате жене и на крају неудате жене. Деца су, или седела са својим мајкама, или су добијала места сасвим напред, где је посебна ђакониса пазила на њих. Када су посетиоци долазили на службу, ђакон је имао задатак да уводи мушкарце у цркву, а ђаконисе да уводе жене и да налазе столице за њих.''*34 Приликом крштења ђаконисе су имале задатак да женама помажу при пресвлачењу, да врше миропомазање, да их погружавају, а затим да их приводе епископу обучене у беле хаљине.*35 Поред тога, оне су имале предност да из цркве односе Свето Причешће у домове жена које су биле болесне.*36 Такође су имале своје дужности приликом сахрана. Биле су задужене за облачење и украшавање тела умрлих хришћанки.*37 5) Служба ђакониса представља велику традицију и богато наслеђе Грчке цркве, које има своје корене још у апостолском времену. Грчка црква не показује знаке да постаје крута и ригидна. Упркос невољама кроз које је прошла (превласт Римске цркве, доминација Турака, ратови итд.) она носи сва обележја Једне, Живе, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Један од израза њене животности је недавни напор да обнови и оживи службу ђакониса. Тако је Апостолско ђаконство Грчке цркве (Apostolic Diakonia of the Church of Greece) у Атини основало Факултет за ђаконисе и социјалне раднице. Припреме за оснивање овог факултета остварене су одговарајућим публикацијама*38 и путем Припремне школе за ђаконисе (Preparatory School for Deaconesses), која је већ раније отпочела са својим радом (1952-54). Од 21. новембра 1957. факултет ради у својој згради која је изграђена уз помоћ Светског савета цркава и екуменског покрета. Сврха овог факултета је да оспособи ђаконисе и социјалне раднице у Грчкој цркви за непосредну помоћ свештеницима у извршавању њиховог пастирског парохијског рада, и да предузимају социјално старање у сагласности са Православном црквом.*39 Студенткиње на овом факултету добијају дипломе из теологије са тео-лошких факултета Атинског или Солунског универзитета. Поред изучавања Новог Завета и историје социјалног рада жена, наставни план укључује друш-твене предмете и савремене методе практичног социјалног рада. Студенткиње се обучавају за решавање социјалних проблема, за посећивање затвора, за вође-ње домаћинства, уче психологију и медицину. Уз теоријске студије, оне обав-љају и практичан рад у болницама, старачким домовима, сиротиштима, школа-ма и домовима за слепе, као и рад у парохији.*40 До данас је обучено 45 ђакони-са; оне делују као ђаконисе лаици у парохи-јама Атинске архиепископије; нису још увек рукоположене и не носе посебне одежде. Надамо се да ће у буду-ћности Грчка црква бити у могућности да рукополаже ђаконисе, не само у манастирима него и у парохијама. Ja nisam ozbiljno shvatao temu, kod nas su relativno rano nestale đakonise, zadržale su se kod starokatolika Ђаконисе је бирао епископ и посвећивао их за њихову службу молитвом и полагањем руку. Њихово рукополагање (хиротонија) било је литургијски обред, врло сличан рукополагању ђакона. У ''Апостолским правилима'' одређено је да ''ће епископ положити своје руке у присуству презвитера, ђакона и ђакониса и изговориће следећу молитву: Вечни Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти који си испунио Марију, Девору, Ану и Олду Духом Светим и који ниси сматрао недостојним да сам Син Твој буде рођен од жене; Ти који си изабрао жене да чувају врата Твоје скиније и да буду стражари у Твом светом храму: Погледај ову слушкињу Твоју, ону која ће бити рукоположена за службу Теби (diakonia). Даруј јој Духа Светога и очисти је од свих нечистота тела и ума, да може вредно извршавати дело које јој је поверено на славу Теби и хвалу Твом Христу, који се са Тобом и Духом Светим поштује и слави у векове векова. Амин.''
  22. Puno se jelki osušilo ove godine, ja posle Božića dam jelke da se posade i to su predivne jelke koje mi uzgaja jedan rasadnik u Pločicama kod Smedereva. Kad sam video da su se one najstarije i najlepše posušile tako mi bilo žao. Posle mi objasnili da to što mi zovemo jelka je u stvari smrča a ja kupova sve srebrne, i da je smrča najosetljivija od svih vrsta zimzelenog drveća.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...