Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Justin Waters

Члан
  • Број садржаја

    13116
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Последњи трофеј

Justin Waters је имао/ла садржај са највише реакција!

8 Пратилаца

О Justin Waters

  • Ранг
    Инвентар форума

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Скорашњи посетиоци профила

21514 посетилаца
  1. Istinu na srce, i kod nas slika o Turcima je uglavnom zasnovana na dešavanjima koja su se odvijala kraje 18 i početkom 19 vijeka. Nije da je bio med i mlijeko prije toga, ali Osmansko Carstvo nije bilo ništa gore u tom smislu od ostalih srednjevjekovnih imperija, a bili su kud i kamo tolerantniji od zapadne Evrope u isto vrijeme po pitanju drugačije kulture i religije. Tako da mi je nekad došlo da pomislim da ima smisla graditi neki geopolitički okvir s Turcima, ali ipak ovakvi filmovi me razuvjere da su oni ipak jedna namazana nacija, jako jako proračunata i da zapravo s njima nema nikakvog tala. Imaju potencijal da budu značajna regionalna sila, ali ipak ako streme tome da se dodvore zapadu, i operu srednjevjekovniu ljagu sa sebe, to ipak govori u prilog tome da nisu na putu da budu nekakva sila, jer ne možeš biti sila i u isto vrijeme imati ovakve komplekse.
  2. После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости. Питање које најчешће чујем у последњих осам месеци је:„Да ли сте се навикли?” На лепо се не морамо навикавати; то спонтано прихватамо, не размишљамо о томе јер сви сматрамо да је „Богом дато”. На оно, не тако лепо или много другачије од свега на што смо већ навикнути, потребно је време, добра воља, потпуна предаја или како многи овде кажу, сналажљивост. После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога читавих двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости. Последњи пут сам била у Србији 2014. године. Разлике у последњих пет година су веома видљиве, фасаде су још оронулије, ишкрабане којекаквим паролама и порукама, тротоари нису сређивани деценијама, много ђубрета на све стране. С друге стране, кафићи, ресторани и места за забаву који су крцати у свако доба дана су раширени по целом граду. Делује да Срби проводе много више времена по таквим местима него било где. Ово је омањи списак онога што се много разликује од навикнутог: 1. Избацивање ђубрета и рециклажа су на врло неразвијеном нивоу. У Новом Саду постоје (чак не у свим деловима града) само две врсте контејнера за ђубре, за комунално и амбалажно. У амбалажне убацује се све заједно, неразврстано: метал, стакло, пластика, папир, текстил итд. Стално налазим и избачене велике делове намештаја који данима стоје на улици. Србија је рај за пластичне кесе које се немилице троше на пијаци, у пекарама, продавницама. Част изузецима и добровољцима који чисте и скупљају разбацано. Поглед на новосадску цркву (Фото А. Васиљевић) 2. Овде сада има далеко више паса него раније. Пси су свуда присутни и махом се добро понашају. Не могу ни реч против њих да кажем. Међутим, власници паса углавном не покупе природне остатке својих љубимаца после обављања свакодневних потреба. Кад шетам морам добро да гледам где корачам. Част изузецима али чини ми се да је Нови Сад све прљавији град. 3. Превише мириса и превише музике. Људи су превише напарфемисани. Кад се сви ти мириси помешају, свакако не одају осећај чистоће. На многим местима музика је прегласна. Тржни центри су загађени прегласном музиком која извире из свих продавница, као да се сви надмећу ко ће пустити гласније. Тако је и многим кафићима и ресторанима. Немамо сви исти укус и нека врсте музике је атак на наша чула и стрпљење. 4. Мобилни телефони имају овде статус божанства. Заиста ме не интересује шта ко нема у фрижидеру, где је ко оставио чарапе и остале приватне стварчице. Сваки разговор и посао се прекида ако се телефон огласи. Људи причају свашта и свуда, прегласно не обазирући се на место и остале око себе. 5. У Јапану сам годинама радила као просветни радник. Никада нисам видела да баке, деке или родитељи носе ђачке торбе својим унуцима и деци. Тамо се од малих ногу учи и спрема на разне врсте терета. Како се изборити са животним теретом кад одрасту, ако не могу сами да носе свој школски терет? 6. Заменица Ви нестаје из српског језика. Многи које уопште не познајем, продавци, поштари, радници у разним делатностима обраћају ми се са ти. Уместо довиђења често ме испрати ћао, а уместо шта желите је шта хоћеш. Није да ми посебно смета, чудно је и оставља утисак недостатка кућног и школског васпитања. Јутро у Новом Саду (Фото Танјуг - Ј.Пап) 7. Вози се хазардно. У једној руци је волан, у другој мобилни или цигарета, поглед ко зна где, а брзина потпуно неприлагођена. Кочи се на буквално десетак центиметара од пешака, многи нервозно јуре као да их на крају пута чека вечна срећа, обилазе на раскрсницама на условно, а стрпљење је овде непознаница. Затоје трубљење главни начин комуникације међу возачима. 8. Постоји посебна група коју овде називају „шалтеруше”. Опет част малобројним изузецима, моје искуство са њима је поражавајуће. У свим установама где постоје правила облачења за посетиоце (која ја подржавам) запањујуће је да многе запослене изгледају као да су стигле на посао директно из лудог, ноћног провода. Почев од неприкладне гардеробе, изреза до струка, предебелих вештачких трепавица које им вуку капке према доле и онемогућавају скроз отворене очи, до офарбаних и окићених канџи које им не дозвољавају да правилни користе тастатуру на компјутеру. Није ни чудо да су документи које добијам често са грешкама. Шалтеруше обавезно раде „мултитаскинг”: приватно телефонирање, испијање кафе или јогурта, жвакање нечег, ћаскање са колегама и то све у исто време док сређују неки докуменат. Ако су боље расположене одвалиће неку шалу која је потпуно непримерна месту или дати неки дубокоумни савет који нисте ни тражили, а оно због чега сте дошли није урађено добро и потпуно. 9. Оно што је посебно другачије овде и што је постојало и пре четрдесет година кад сам отишла у иностранство, а што је сад још више присутно је магична реч „веза”. Оно што мени није успело да решим регуларним путем, уз сва прибављена и исправна документа и све урађено на време, други су решили под одмах преко везе. Веза је јача од свих закона, прописаних и моралних. Срећом, ја могу да преживим без веза, али се питам како је свим оним људима којима је живот у питању, а немају везе, нити оне невидљиве, а челичне, нити оне које се стављају у коверте. Новосађанка на клупи са цигаретом (Фото Бета - Д.Г.) 10. Оно што посебно смета неком ко долази из земље где се поштују закон, ред и неузнемиравање околине је пушење. Чак и у кафићима где где је забрањено пушење, многи користе електронске цигарете и убеђују ме да се не осете и да нису штетне. Бити непушач у Србији није нимало лако. Предност се увек даје пушачима који никако не могу да схвате колико дим смета онима који не пуше. Списак површних ствари би могао да се још протегне, а о дубинским разликама је потребно далеко више времена, места, стрпљења и озбиљних анализа. Ово није напад на мој град и људе у њему, већ опажања неког ко је био дуго изван града и коме је жао да гледа како град расте, а стагнира и чак иде уназад у неким аспектима. Што се тиче навикавања, на многе ствари не да не могу да се навикнем, заправо не желим да се навикнем и трудим се да се не навикнем, јер навикавање често може да буде део притајане предаје. Весна Белушевић, Нови Сад, Србија Izvor: Politika
  3. „Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“ Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи… ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе. После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности. Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка. Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“? Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако… ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна? Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић. Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“. Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима. Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан? Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо) Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати… Izvor: standard.rs
  4. Pa nisam ništa rekao drugačije, samo što si ti to obrazložio. Mislim da u mnogo većem dijelu ta manipulacija funkcioniše. Ja se ne slažem s tim da svako i onaj koji kupuje skuplje, i onaj koji kupuje jeftinije nikad ne zažali da je nešto platio više, i da su svi bili svjesni svog izbora, i da je to baš ono što su htjeli. To je otprilike kao ono kada proizvođačli nutele kažu, kako lošiji proizvodi koje plasiraju u istočnu Evropu su lošiji jer su ljudi spremni da jedu lošiju nutelu. Naravno da nisu spremni, ali nema niko vremena sada da ispituje nutelu i posvećuje pažnju ukusima, kao što mnogi nemaju vremena da preispituju neku cijenu kada kupuju neku robu, osim ako pouzdano ne znaju da ima na nekom drugom mjestu isto i kvalitetno, a jeftinije.
  5. Meni je bilo ono pitanje zanimljivo...da li roba da se vrednuje kao vrijednost koju je stvorio radnik. Komunisti su izričiti da naravno...a kapitalisti ma šta ima ko kome određivati koliko će da košta. Da neki viši autoritet treba da reguliše cijenu dobra prema tome koliko je koštao radnik i materijal...to svakako ne stoji. Ali ona druga strana medalje u podivljalom potrošačkom društvu je također kod mene odbojna, a to su basnoslovne marže i manipulacije cijenama gdje se artikli precjenjuju da bi se kasnije prilikom rasprodaja, cijena vratila na "normalnu" tržišnu, a kupcu se predstavlja kao da je umanjena kako bi psihološki nasjeo da kupuje nešto jeftinije. Zato se ja nikad ne rukovodim kad kupujem stvari jesu li snižene ili nisu, nego isključivo da li mi trebaju ili ne.
  6. ž Your personal agreement with communism is low, indicating that you support few of communism’s principles as presented in classical Marxian literature. You most likely believe in the necessity of private property and private business, as well as the right to free economic association and individually-controlled production. You most likely also believe that individuals are more motivated by the prospect of personal gain than by serving the needs of some amorphous social group (such as “society”) that the individual perhaps never asked to be a part of.
  7. Kad ima je Bugarska najprisnija, ako već neće široku autonomiju pod SPC, onda bi više bili slobodni da su neka malo veća mitrpolija u okviru BPC, nego što traže autokefaliju od Fanara tj od Grka i u Crkvenom smislu se stavljaju kao "Sjeverna Grčka"....to je sve samo nije autokefalija danas.
  8. Ustvari pobrkao sam strane sviejta B i C, tj treba zapadna Bugarska i istočna Albanija, ali mislio si svakako zapadna Bugarska jel?
  9. @MKD bez 13 Onako hipotetičko pitanje, mada za tebe je Makedonija, Makedonija, svoja na svom....ali kada ne bi bilo toga i imaš samo 4 izbora šta bi izabrao: a) Južna Srbija b) Istočna Bugarska C) Zapadna Albanija D) Sjeverna Grčka
  10. Imali smo priliku vidjeti kako se "necivilizovani" Iran izvinjava za srušen putnički avion, sad ćemo imati priliku da vidimo kao se "civilizovani" Ukrajinci i njihovi zapadni nalogodavci ovog zločina ne izvinjavaju.
  11. Procurio tajni dokument holandskih obaveštajaca o padu MH17: Sad sve teorije padaju u vodu Procurio je tajni dokument holandske vojne obaveštajne i bezbednosne službe o istrazi pada malezijskog aviona na letu MH17, koji je oboren u julu 2014. Do sada se smatralo da veliku odgovornost za obaranje aviona, u kome su stradali svi putnici i članovi posade, snosi Rusija, jer je letelica oborena iznad teritorije Ukrajine, koja je bila pod kontrolom pobunjenika kojima je podršku pružala Rusija. Prema tom dokumentu, do pada aviona MH17 "Malezija erlajnza" došlo je u oblasti u kojoj raketni sistemi Buk (ruski) nisu bili raspoređeni u vreme tragedije. Prema dokumentu, koji je poslat holandskim tužiocima, avion MH17 bio je izvan dometa svih idenfikovanih i operativnih ukrajinskih i ruskih lokacija na kojima su bili raspoređeni sistemi 9K37M1 Buk M1, prenosi Tass. Holandski novinar Maks van der Verf rekao je da je njegov glavni zaključak da su Holanđani imali informacije o "mobilnim pozicijama Buka tokom sukoba". "Ovu informaciju nismo videli ranije. I vojska, holandska, zaključila je da nema informacije o bilo kakvim raketnim sistemima Buk u blizini MH17", naveo je on. Ukupno su objavljena četiri dokumenta, a pored izveštaja o pozicijama Buka, objavljen je transkript razgovora između nemačkog nezavisnog novinara Bilija Siksa i australijskih policajaca. Tokom ovog razgovora, Siks je pomenuo svedoke koji su videli ukrajinske borbene avione na dan nesreće. Trećim dokumentom otkriva se da su australijski stručnjaci, koji su radili na ovom slučaju, analizirali slike koje su redigovane. Četvrti dokument predstavlja transkript razgovora između holandskih policajaca i neimenovanog očevica, koji je rekao da je video dva ukrajinska borbena aviona uoči incidenta. Nekoliko minuta kasnije, kako je naveo, čuo je glasan prasak i video kako pada putnički avion. Avion "boing 777" oboren je iznad Donjecke oblasti 17. jula na putu od Amsterdama do Kuala Lumpura. Tom prilikom poginulo je 298 putnika i članova posade, među kojima je bilo državljana 10 zemalja. Do sada je istragu o obaranju malezijskog aviona vodila međunarodna komisija, na čijem čelu je bio tim iz Holandije. Izvor B92
  12. Vidio si iz mojih komentara da gorim od želje da se sastanu oni koji su protiv, sad sam skovao termin "fuckariotske" politike, i da odrede smjer kuda će ići dalje Vaseljensko pravoslavlje. Dakle to je to, biti oštriji i po meni ako uopšte u slozi ovi koji su najavili održe sabor u Amanu, to je obećavajuće, ali ipak zaključci tog sabora moraju biti takvi da osuđuju fuckaritoske poteze u Ukrajini, kao i njihovo papsko držanje i jeretička eklesiologija prvog. Tome se mora stati u u kraj, ako neće, lepa im kuća i Aleksandrija, Atina, Albanija, Gruzija, Kipar i Bugarska...nadam se ne Antiohija.
  13. Nemam pojma. Moguće da to tvrde, a i da tvrde to im ne znači ništa. Apostoli su su osnovali Crkve u tada 4 velika grada carstva, Rim, Aleksandrija, Jerusalim i Antioh...Konstantinopolj je bio "Vizantion" ribarsko selo. Apostoli su sijali Crkve i po Maloj Aziji i Heladi, tako je bila nekakva mitropolija koja je danas blizu Fanara....i koja ima veze vjerovatno sa misionarskom aktivnošu ap.Andreja...kasnije kada je Konstantin ostnovao Kosntantinopolj i prenio prestunicu gdje i danas, onda su oni postali Konstaninopoljska Patrijaršija i inhalirali sve te okolne mitropolije i crkvice.
×
×
  • Креирај ново...