Jump to content

Ђорђе Р

Члан
  • Број садржаја

    2911
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Ђорђе Р је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Андреј Фајгељ - Расизам за српске жртве Сребренице   
    Шта би рекао једанаестогодишњи Слободан Стојановић, зверски мучен и убијен када је отрчао иза непријатељских линија да спасе љубимца: ”Тата, остао ми Леси на ланцу”?
    Од маја 1992. до фебруара 1993, српско становништво на подручју општине Сребреница дословно је десетковано. Од 9390 Срба остало их је 860, од 59 српских села, 55 је етнички очишћено.
    Срби су град напустили након убиства српског челника Горана Зекића. Ретки који су остали су убијани, попут непокретне Загорке Зекић. Заробљени Срби довођени су у Сребреницу и Поточаре у логоре, где се многима губи сваки траг.
    Уз повике ”Алаху екбер”, сребренички џихадисти су походе на околна српска насеља изводили на велике хришћанске празнике. Страдало је више од 3.000 Срба, од којих су многи свирепо мучени, укључујући жене, децу и старе.
    За ове жртве нема резолуција, манифестација ни меморијалних центара. Нема ни пресуда. За 23 године ниједан убица српских жртава Сребренице није приведен правди. Хашки суд је ослободио Насера Орића, а Тужилаштво и Суд БиХ нису процесуирали нити једног починиоца.
    Неравноправност је преблага реч. Не добијају српске жртве мање поштовања. Оне не добијају апсолутно никакво поштовање. Пре три године, потомци су обележили 20 година од страдања Срба у Сребреници. Комеморација је у свету игнорисана а у Србији исмејана. Агенција ”Бета” назвала је срамотом и увредом а таблоид ”Блиц” фештом.
    Ове године обележава се 20 година од страдања муслимана у Сребреници. Њихову комеморацију нико неће исмевати, још мање игнорисати.
    По чему су српске жртве Сребренице толико различите? Срби су страдали на почетку рата а муслимани на крају; Срби током више месеци а муслимани током десет дана; Срби наводе 3.000 жртава а муслимани 8.000; Срби су касапљени а муслимани нису; Српске жене су страдале а муслиманске нису…
    Ниједна разлика није довољан разлог за дискриминацију жртава страдалих у истом рату, на истом месту. Брисање Срба из жртава Сребренице је расизам, по којем Срби немају права као други људи, а њихове жртве мање вреде.
    Расизам баца сенку сумње на сав активизам везан за Сребреницу. Расисте ћете препознати по томе што говоре о жртвама Сребренице а мисле искључиво на муслиманске жртве. Британска резолуције о Сребреници је расистичка јер не поштује све жртве без разлике.
    Пример таквог активизма је Насер Орић, који Поточаре и даље доживљава као свој штаб, само је борбу против Срба заменио борбом против геноцида.
    Не може се у исто време бити борац против геноцида и антисрпски расиста. Антисрбизам је основни узрочник геноцида на овим просторима. Срби су били најбројније жртве геноцида у овом делу нацистичке Европе, и једини су народ који је након геноцида поново доживео масовна истребљења.
    Драго Митровић из Подравања код Сребренице као дечак је чудом преживео усташко клање. Пола века касније, дуж старих ожиљака на врату, потомак крвника му је одрубио главу: ”Преживео си 1941, сада сигурно нећеш!” Клање га је затекло неспремног и први и други пут, као што би затекло и нас.
    Превенција геноцида је реална потреба српског народа. Наше очеве и оце убијали су само зато што су били Срби. Морамо прекинути низ да бисмо заштитили своју децу.
    Нема превенције геноцида док свет усваја расистичке резолуције. Нема превенције геноцида док српски медији исмевају српске жртве.
    Морамо рећи: никад више! Култура сећања на жртве и борба против антисрбизма су национални приоритети. Очување Републике Српске, која је једино српско ”никад више”, од пресудног је значаја. Изнад свега, злочини над Србима не смеју остати некажњени.
    Масакриране, лишене правде, заборављене и исмејане, српске жртве Сребренице нас данас упозоравају: немојте завршити као ми.
    Андреј Фајгељ, „Расизам за српске жртве”, Вечерње Новости, 11. јул 2015, стр. 14
  2. Волим
    Ђорђе Р got a reaction from Мали Лазар for a Странице, Позив Патријарха Иринеја бившем Епископу Артемију за јединство   
    Уважени брате Артемије,


    Свесни свеспасоносне истине да се раскол не може опрати ни мученичком крвљу, коју сте и сами, не једампут, исповедили;
    подстакнути пасхалним позивом: Све опростимо Васкрсењем Христовим! и
    у бризи за садашње и будуће јединство наше свете Цркве, Православне и Светосавске, као и за спасење Ваше и Ваших присталица,
    позивамо Вас да кренете путем мира и јединства са Црквом, ван које никоме, дакле ни Вама ни нама, нема спасења.
    Свој одговор на овај искрени позив можете или саопштити Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве усмено или га доставити писмено у року од три дана, односно пре завршетка овогодишњег редовног заседања Сабора.
    Притом осећамо за своју обавезу да Вас обавестимо да смо вољни, уколико заиста кренете путем предложеног мира и јединства са Црквом, да решавамо и на задовољавајући начин решимо питање Вашег канонског статуса у Цркви, а да ће Свети Архијерејски Сабор, уколико се, не дај Боже, оглушите о овај позив, бити приморан, Вашом кривицом, да, уместо једино спасоносног решења, предузме даље и коначне канонске мере.

    АЕМ и Патријарх српски



    Иринеј,


    Председник Светог Архијерејског Сабора
    Српске Православне Цркве
    http://spc.rs/sr/sveti_arhijerejski_sabor_poziva_na_jedinstvo
  3. Волим
    Ђорђе Р got a reaction from Драган Јашић for a Странице, Позив Патријарха Иринеја бившем Епископу Артемију за јединство   
    Уважени брате Артемије,


    Свесни свеспасоносне истине да се раскол не може опрати ни мученичком крвљу, коју сте и сами, не једампут, исповедили;
    подстакнути пасхалним позивом: Све опростимо Васкрсењем Христовим! и
    у бризи за садашње и будуће јединство наше свете Цркве, Православне и Светосавске, као и за спасење Ваше и Ваших присталица,
    позивамо Вас да кренете путем мира и јединства са Црквом, ван које никоме, дакле ни Вама ни нама, нема спасења.
    Свој одговор на овај искрени позив можете или саопштити Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве усмено или га доставити писмено у року од три дана, односно пре завршетка овогодишњег редовног заседања Сабора.
    Притом осећамо за своју обавезу да Вас обавестимо да смо вољни, уколико заиста кренете путем предложеног мира и јединства са Црквом, да решавамо и на задовољавајући начин решимо питање Вашег канонског статуса у Цркви, а да ће Свети Архијерејски Сабор, уколико се, не дај Боже, оглушите о овај позив, бити приморан, Вашом кривицом, да, уместо једино спасоносног решења, предузме даље и коначне канонске мере.

    АЕМ и Патријарх српски



    Иринеј,


    Председник Светог Архијерејског Сабора
    Српске Православне Цркве
    http://spc.rs/sr/sveti_arhijerejski_sabor_poziva_na_jedinstvo
  4. Волим
    Ђорђе Р је реаговао/ла на Danijela за a Странице, Исповест јуродивог покајника   
    Живите шесту деценију живота, а ваша нуклеарна централа и даље даје исту енергију…
    Годинама нисам могао да одговорим на то питање, заобилазио сам одговор. Уживао сам, пио, свађао се, тврдио да сам главни. А, онда сам схватио да је најдубљи смисао живота – волети. То значи жртвовати се, давати. Шема је једноставна. То не значи ићи у цркву, палити свеће и молити се. Погледајте пример, Чеченија, 2002. године, осам војника на окупу, један је случајно из бомбе извукао осигурач. Испала му је из руке и почела да шишти. Потпуковник, 55 година, у цркву никада није ишао, ни једну свећу није запалио, неверујући, комуниста, отац четворо деце, бацио се стомаком на гранату. Спасао је све своје војнике, а сам је погинуо раскомадан – метак и у рај. То је жртва. Нема ничега узвишенијег на свету него дати живот за другога. Мислимо да имамо времена за добра дела, сутра, прекосутра… А, ако умреш ноћас? Чини ми се, још јуче сам седео са Олегом Ивановичем Јанковским, ево његове јакне, његове луле. А, где је сада Олег? Спријатељио сам се са њим на снимању филма Тзар. Причали смо много о животу. И данас, после његове смрти причам са њим. Молим се: „Господе, помилуј и спаси његову душу!“ Ето шта пролази са оне стране – молитва. Зато, када будем умирао, нису ми потребни раскошни храстови сандуци и цвеће. Молите се, децо, за мене, зато што сам свакојако живео.
    Љубав је опрати судове и кад није твој ред
    Ви сте, истина, већ лежали у гробном ковчегу?

    Да, да, на снимању Острва морао сам да легнем у гроб. Три пута сам из њега искакао – нисам могао да издржим. Страшна је ствар гроб: лежиш, тесно је и више ничега нема. Чак ни Јеванђеље не можеш да читаш. Шта си у души накупио са тим и лежиш. Лопови кажу да у гробу нема новчаника. У вечности ћемо добити оно што смо опростили, дали, уступили.
    Из ваших говора примећује се да немате негативан став према смрти. Делује као да је потпуно игноришете, као да не постоји…
    Сви ћемо отићи. Јуче сам као двадесетогодишњак трчао кроз улицу Горког, а сутра исти ја, старац, на путу сам ка вечности. Без алегорије. Страшно ми је то, али и веома занимљиво! Тамо је Господ, Вечност. Нисам спреман. Много сам свакојаких гадости учинио, али због чега себе псујем и које су боје моје гаће, не морате да знате. Пушкин је одговорио: „С одвратношћу листам свој живот, но редове срамне не бришем.“ И мој одговор је исти. Седим с Вањечком Охлобистином на снимању филма Тзар, и причамо да ли је неко читао или слушао о вечном животу. Шминкер каже: „О како сте смешни!“ А ја му одговарам: „А када дођемо пред Творца, опет ћеш се смејати“. Са нашом савешћу таквом каква је мораћемо да погледамо у очи Бога који је дао живот за нас на Крсту. Сви велики научници су веровали. Сви моји познаници лекари, који свакодневно имају посла смрћу – верују.
    Шта је на путу култног панкера оцртало Православне симболе?
    Како сам дошао до вере, не знам. Патио сам, био на самрти, умирао, хтео да живим. Дозвао сам се памети и почео да се спасавам. Прво тело. Онда сам и на душу почео да мислим. Понекад ми је веома тешко јер страсти кључају, кипе – ужас! Тада се молим: „Господе помилуј!“ Помаже.
    За једног култног панкера бирали сте пут којим се ређе иде…
    Ево каква је шема, пијаница има цирозу јетре. Да ли због тога што га је Бог казнио? Не, он је то сам изабрао. Да сам наставио да пијем до сада бих већ био мртав. Хвала Богу, схватио сам на време. Због пића сам изгубио 10-20 година живота, али сам научио лекцију.
    Сећате ли се младости?
    Не памтим догађаје, памтим лица. Сећам се лица моје мајке када је била млада. Сада схватам како је тежак био њен педагошки рад. Хиљаду пута је морала да ми понови да узмем четкицу за зубе. Моја весела и паметна мајка приређивала ми је различита васпитна „дешавања“. Када сам имао 16 година закључала је фрижидер. Није било ничега за јело и после два дана отишао сам да радим и да зарадим јер морало се нешто ждрати. Дете се супротставља родитељима, али мора да научи шта је исправно. Исто тако и Господ жели да спасе пијаницу, наркомана, проституку, тврдицу, лопова тако што их доводи у ситуације које ће их поправити.
    Верујете да су сви људи анђели, да свако путевима различитим ка истоме извору ходи?

    Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео. Нисте се срели без разлога. Он те или искушава или те воли. Памтим из младости како сам пио са пријатељем. Растали смо се, било је касно. Ујутро сам га позвао да видим како је стигао кући, а он ми каже да је пао под трамвај и да су му обе ноге одсечене. Памтим неподношљиву патњу. Дошао сам у болницу да га посетим, а он ми каже: „Добро је теби, а погледај мене…“ Погледао сам испод покривача, а тамо… Ужас! Био је веома горд човек. А, након несреће постао је скроман, весео. Ставио је протезе, има жену и четворо деце. Постао је дечији писац, срећан, пресрећан. Ето како Господ лечи душе физичким болестима! Можда би, да се није десила несрећа, наставио да се горди, осушио би се и стврднуо као кора. Такав је, веома тежак, пут духовног очишћења. Искушења су испити кроз које постајемо све чистији и чиситији. Злато се на ватри топи да би постало чистије. Тако и наше душе. Морамо подносити тугу и бол, без питања „зашто“? То је наш пут.
    Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео
    Сећате се ваших анархистичких дана?
    Не сећам се прошлости, осим као у бунилу. Не сећам се ни јучерашњег дана и нећу да памтим. Окренут сам напред. Дан је прошао и ја сам ближе Богу. С Њим општим боље него са синовима. Сваки човек је слика Божија, сваки је икона. На мом лицу исписани су моји пороци, моје муке, радости. И лица наша, и тела – одраз су нашег живота. Дух себи ствара форму. Човек има избор, а ја бирам Вечност која је преда мном.
    Новац вам није императив, одбијали сте бројне концерте, улоге…
    Видите, сви хоће срећу, љубав и здравље. Хоће богатство, а не схватају шта је то. Познајем много богатих људи и сви до једног су несрећни! Потребно је да очистимо себе изнутра, да очистимо мисли и тада долази Дух Свети, а онда нам је добро и без пара. Трудим се да не једем најукуснију храну већ најквалитетнију, која расте на земљи. Раније сам волео разне гурмалуке, а сада за мене нема ништа лепше од хлеба и воде. Те намирнице имају најчистији укус. У сваком узрасту најбољи је кувар – глад. Ако не једеш два дана прекјучерашња каша од гриза биће укуснија од сваке дивље јаребице.
    У браку сте 33 године, како сте је освојили? И да ли мислите да би вам можда било лакше да сте живели у манастиру?
    Стајао сам на сцени у карираној јакни и певао, био сам краљ са гитаром. Она је гледала, а онда викнула: „Ти си најбољи, мој си до краја живота!“ Од тада смо заједно. Трудимо се да схватимо једно друго. И како старимо Господ нам даје миран, складан живот. Знамо да ђаво тријумфује ако се свађамо. Брак је подвиг раван монашком животу. Нервирам се када она греши. Жалим се свештенику: „Оче Владимире, како је могла?!“ А, он одговара: „Петја, она је жена…“ Запамтио сам то за цео живот. Човек много тога може чинити погрешно, али у нечему је сигурно добар. И за ту нит се треба ухватити, а на ђубре не обраћати пажњу. Љубав није осећање већ делање. Не треба пламтети афричким осећајима према старцима, него им уступити место у трамвају. Љубав је опрати судове и кад није твој ред.
    Причали сте како подетињите са унуцима, стиче се утисак да њих највише волите?
    Кажу да се деде и унуци тако нежно једни према другима односе јер их нешто веома важно повезује. И једни и други су близу Вечности. Деца су тек дошла у овај свет, а деде су на крају, на излазу. Моји унуци, трогодишњи Миша и беба Тихон, не знам у шта ће израсти. Обуздавам се да не упадам са својом неистрошеном љубављу у њихову породицу, иако их јако пуно волим. Према њима је сасвим другачија љубав него према деци, другачији однос.
    Шта је у вашим очима та срећа која иде уз спасење?
    Пробајте да попустите, да позовета „Људку“ са којом нисте причали пет година и кажите јој: „Људка, хајде да завршимо ову причу, оно што смо рекли није у реду… Ајмо у биоскоп!“ Видећете како ће вам ноћу бити добро. Све се враћа стоструко и вама и онима које волите. То је најдубља срећа. Погледајте колико има добрих људи, чистих, задовољних. Уколико видимо само гадости, онда то значи да је гадост у нама. Не осуђујте људе, загледајте се у себе. Спаси себе и од тебе је то довољно. Заволи себе, а онда љубав према себи претвори у љубав према ближњем, то је правило. Уместо да будемо дарежљиви ми цицијашимо. Ако си дао десет хиљада долара, а онда због тога зажалио, сматрај да од твог доброг дела нема ништа.
    Дешавало вам се да пожалите или да не дате када вам траже?
    Долази ми један алкохоличар: „Дај!“ А ја кажем: „Тољик, не дам ти, умрећеш…“ Он одговара: „Сви ћемо умрети“. Нисам стигао да му објасним да је важно на који начин ћемо умрети. Једна ствар је кад умреш за истину, а сасвим друга од вотке. Смрт грешника је страшна. С тим ужасним стањем, у коме си био у тренутку смрти, са њим ћеш се дружити у вечности.
    Какве сте критике трпели због става о вери?

    Видите, Ајнштајн није сумњао у постојање Бога, ни Пушкин, ни Ломоносов, ни Мендељејев. А, нека седамнаестогодишња Леночка ми каже: „Сумњам да тај ваш Бог постоји!“ А, ти прво прочитај нешто, проучи проблем, и онда говори. То је као да сте ушли у метро, видели мапу са некаквим круговима, разнобојним тачкама, и одмахнули руком говорећи: „Е, срање, идем сам!“ Тако ћеш онда по Кољцевој (кружна линија метроа у Москви) цео живот путовати у круг.
    Какав сте молитвеник?
    Речи „хвала“ или „спаси Боже“ – већ су молитва. Дешава се, не могу да пронађем наочаре, молим Творца Васељене: „Помози Господе!“ и налазим их. Отац Небески нас воли и њему се увек можемо за помоћ обратити. Да ли знате какво је то чудо?! Седимо овде, ми црвићи и можемо се директно обратити и рећи: „Господе помилуј!“ Чак и малена молба захтев је у Васељени. Ето, то је чудо! Господ није зли чика са прутом који седи на облацима и процењује наше поступке, не. Он нас воли више него мајка. И ако нас доводи у неке тешке ситуације, то значи да је то потребно нашој души. У томе је трик, што су услови тежи мачке су боље.
    Култни панкер СССР
    Како гледате на осуђивање и на опште незадовољство?
    Незадовољство треба усмерити дубоко у себе. Завукли смо се у телевизор и почели да осуђујемо. Загледај се у себе јеси ли васпитао своју децу? Јеси ли убио петоро абортусима? На послу ништа не радиш, лукав, с брадом, 42 године, седиш, играш игрице на рачунару. Четрдесет минута дневно радиш и хоћеш достојну плату. Одакле ова земља то да ти да? Ермак Тимофејевич кренуо је са својих десет људи на коњима и колонизовао цео Сибир. Да ли је њима било добро, топло, јесу ли били сити, да ли им је било удобно? Не, било им је по данашњим мерилима веома тешко. Није потребно викати на рођаке и на блиске људе. Беснети и нервирати се није ништа друго него кажњавање самог себе за туђе глупости. Хоћу да ми буде добро, зашто онда да вичем? Ближњи је онај ко је са тобом, а не онај ко је у Сомалији.
    Како коментаришете кинематографску хиперпродукцију дупета и сиса?
    Видите, мама и тата су семе створили, из слузи је наше тело настало, а душу нам је Бог удахнуо Духом Светим. Човек је троделан: дух, душа и тело. Дух: када је суд чист тамо царује Господ. Тело: плот, то је месо, појести, истоварити се… Душа: емоције, добар филм, добра књига, добар разговор. За моју душу су стари вестерни. У данашњим филмовима сисе и бутине секу – тиме и мене убијају. Прави филм је онај који без стида можеш погледати са петогодишњим дететом. То је храна за душу, а она мора бити од чисте и вечне сорте.
    Били сте рокер, а Лунгин неко коме је Православље страно.
    Како је такав тим успео да направи Православно ремек-дело Остров?
    Павел Лунгин је мој пријатељ, ево недавно ми је послао смс: „Петећка, ја сам у Француској“. Лепо је добити такав смс. Ето какав је Павел Семенович, нежан, неискусан, бојажљив. Православну веру не познаје, а „Острво“ је снимио! Требало се склонити у страну, нестати, и Богу место препусти да дела – и Господ је све учинио.
    Како је панкер пристао да глуми светог старца?
    Лунгин ми је телефонирао: „Пећа, без тебе нећу да снимам овај филм“. А, ја му кажем „Не, не, не… Како ја то да глумим?“ После сам се запитао ко сам ја да својим помраченим умом одлучујем? Не питамо се ми ту много. Над Казањским је пре неко вече лило као из кабла. Устао сам ујутро и видео да је Господ избрисао лепу парцелу са мог имања, парцелу коју сам јако волео. Мислио сам да је све то моје, а Он ме подсетио: „Ја сам газда, дечко, не бесни!“ Ето то се дешава.
    Живите у дивиљини, да ли имате искуства са ловом или са вуковима?
    Вукови не прилазе кући, сити су. А, зечеви беже, не ловим их. Не схватам какав је то спорт убијање животиња. Гледао сам филм о Аљасци у коме ловац прича како годишње убије највише шест јелена, више му није потребно. То је реалан живот. Он иде у лов као што ми идемо у продавницу, и Богу је то угодно. А, убијати само да би ухватили, да би звер пала, да би је препарирали и онда се њеном кожом хвалили – то је ђаво.
    Мамонов у улози Ивана Грозног, у филму „Тзар“
    Имате искуства са убиством?
    Убиство је, уопште, посебна тема. Моја супруга и ја смо породица убица. Запетљали смо се, убили смо много своје деце. Да нисмо чинили аборутусе имали би деце колико има и Вања Охлобистин. Сада се кајемо, молимо за опроштај и трудимо се да живимо што исправније. Жена је створена да роди 7-8 деце. Кад би тако и било, сва питања типа зашто живите, питања накита или спољашњег изгледа, нестала би. Тело постаје наборано, вене и лежемо у гроб. А, после нас остају деца. Жена се спасава рађањем.
    Какав је живот јуродивог старца у самоизолацији?
    Већ одавно не размишљам, препустио сам се. Било је довољно само да се склоним у страну и да видим прекрасни вечерњи жар заласка. Занимамо се како је у Бангладешу, како је у Јапану после земљотреса. Какав земљотрес?! Свако од нас има свој унутрашњи земљотрес. Човек се дави у реци. Виче, урла, зове упомоћ. А, говоре му: „Знаш у Јапану…“ Сваки хришћанин, сваки! мора помоћи ономе ко је поред њега. Посебно су вредни наши поступци према ближњима. И то не поступци према сину или унуку, које природно волимо, већ поступци према онима који су у беди, у невољи. Још боље, према неком гаду. Ето шта ће се бројати у Вечности. Ми добијамо оцене сваки дан. То је нешто што се не може променити. Вера је колосално прагматична ствар.
    http://hazardermagazin.com/ispovest-jurodivog-pokajnika/
  5. Волим
    Ђорђе Р је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Креационизам НИЈЕ став Православне Цркве   
    Због тога нама православнима и није проблем када, на пример, Давид каже да је Бог утврдио Земљу на темељима њеним, нити када писац шестоднева каже како је Бог раздвојио воду испод небеског свода од воде изнад небеског свода. Ми данас знамо да Земља није равна плоча, да не стоји ни на каквим темељима, и да изнад ње не стоји никакав свод, па нам то опет не смета да читамо 103. Псалм или шетоднев.
    2. Шестоднев није покушај библијског писца да објасни на научним основама како је свет настао. Он у шестодневу износи низ истина које су важне пре свега са религијског и филозофског становишта. Пре свега, он тврди да је Бог творац свега што постоји (што није научна, већ теолошка тврдња). Даље, он тврди да је свет настао постепено, од несавршенијих облика ка савршенијим, што је став са којим се и теорија еволуције слаже. Штавише, редослед стварања наведен у шестодневу се скоро сасвим поклапа са теоријом еволуције. Треће, библијски писац тврди да је створени свет добар (за разлику, на пример, од тога како се свет схвата у будизму или платонизму), што је такође теолошки, а не научни аргумент. Четврто, оно што је главна идеја шестоднева, а што се може видети јасно и из чињенице да се трипут понавља, јесте да је човек створен по божијем лику и обличју (што такође није научна, већ теолошка тврдња). Другим речима, озбиљних неслагања између теорије еволуције и Светог Писма нема. Еволуција одговара на питање КАКО је свет настао, шестоднев одговара на питање ЗАШТО је настао.
    3. Прича о Адаму и Еви и првородном греху потиче из сасвим другог извора него шестоднев, и по стилу и начину приповедања, (а како су касније анализе показале, и по језику којим је писан), тако да је тај извор, за разлику од извора из којег је узет текст шестоднева (који се у теологији и библистици обично назива елохистички) назван јахвистички извор. Јахвистички извор, за разлику од елохистичког, обилује метафорама, алегоријама, сликовитошћу, а када се говори о Боги у антропоморфизмима, па га стога није препоручљиво схватати и тумачити буквално, будући да се на тај начин долази до разних нелогичности (као, на пример, да Бог буквално шета по Рајском врту).
    Главна тема приче о Адаму и Еви није начин на који су створени први људи, већ како је настало зло на овоме свету (будући да је све што је Бог створио добро). Писац ове приче као узрок постојања зла наводи злоупотребу човекове слободне воље, све то по наговору ђавола. Детаљи који се тичу стварања Адама од праха земаљског, узимања ребра и стварања жене од истог, већ поменуте божије шетње по врту, су споредни у овој причи, и не треба их схватати и тумачити буквално.
    4. Свети Оци су Свето Писмо тумачили на различите начине. Неки од њих су га схватали буквално, неки алегоријски, неки историјски. Веома често међу њима није постојала сагласност по том питању (што је ишло до те мере да је, нпр, Св. Василије Велики за тумачења александријских Отаца изјављивао да су то бапске приче). Као и писци Светог Писма, и Свети Оци су били људи надахнути Духом Светим, али, у исто време, ограничени својим схватањима, сазнањима, и менталитетом. У тумачењима Светог Писма ослањали су се на научна сазнања до којих се у то време било дошло.
    Велики број Отаца је био изузетно образован, и то на паганским свеучилиштима која су у то време постојала, и нико од њих није зазирао од тога да научна сазнања свога времена употреби у својим тумачењима. То што су та научна сазнања данас одавно превазиђена, не значи ни да треба да одбацимо оно што су Оци говорили, ни да тврдоглаво противуречимо научним сазнањима до којих је човек у међувремену дошао. Уосталом, не само да се дешавало да неко од Светих Отаца заступа нешто за шта се у међувремену испоставило да је научно нетачно - дешавало се и да су неки Оци исповедали и ставове за које се касније испоставило да су теолошки неисправни и који су осуђени на Васељенским Саборима (нпр, Свети Иринеј Лионски је исповедао хилијазам, Св. Григорије Нисијски је заступао Оригеново учење о апокатастазису итд), па их то опет не чини мање светима, нити мањим ауторитетима.
    Сами Свети Оци су поставили принцип у Православљу познат као Добротољубље - принцип прихватања свега онога што је добро, исправно и истинито. Још је Свети Јустин Мученик и Филозоф говорио да је све оно што је истинито чак и у паганским наукама - од Бога Логоса. На тај начин и ми треба да приступимо њиховим делима - прихватајући оно што се у њима односи на истине православне вере, изнова надопуњујући и усавршавајући та сазнања свиме што се покаже као корисно од сазнања до којих природне науке дођу.
    5. Став по којем теорија еволуције негира да је Бог створио свет настао је на Западу, и то из разлога што је на том истом Западу Свето Писмо погрешно разумевано и тумачено од стране протестаната и римокатолика. Сукоб који је тако настао проширио се и на наше просторе, и то као последица елементарног непознвања основа православне вере од стране оног дела интелектуалне јавности која је према истој била негативно настројена, а траје и данас. Неки од православних хришћана који су желели да своју веру одбране од оваквих напада посегнули су, уместо за аргументима из светоотачког предања, за аргументима протестантских фундаменталиста познатих под именом креационизам.
    https://www.pouke.org/forum/topic/18640-%D0%B7%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D1%98%D0%B5-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BE%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE/page-27#entry620575
  6. Волим
  7. Волим
    Ђорђе Р је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Оцу Луки с љубављу (видео)   
    О нашем оцу Луки говорили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине, јереј Предраг Шћепановић, директор Радио Светигоре, разредни старјешина оца Луке, професор Седме београдске гимназије Љубомир Никчевић, професор Предраг Вукић са Цетиња, Илија Глоговац, а стихове посвећене оцу Луки читали су пјесник Коста Радовић и Марина Кусовац са Цетиња.
  8. Волим
    Ђорђе Р је реаговао/ла на olja за a Странице, Несвакидашње венчање у цркви Светог Ђорђа у Призрену   
    Безрезервна љубав према Косову и Метохији као колевци српства, довела је у првим данима марта двоје младих у Велику Хочу. Иван Раковић из Горњег Милановца и Катарина Ристичевић из Херцег Новог, одлучили су да у Метохији, у царском граду Призрену, своју вишегодишњу љубав крунишу браком. Годинама њих двоје учествују у организацији разних хуманитарних акција за помоћ српским манастирима и српском народу на Косову и Метохији, често боравећи у Дечанима, Призрену, Ораховцу, Великој Хочи... Иванова жеља је била да младу на венчање поведе из једне од најстаријих кућа у Великој Хочи, куће хаџи- Симе Спасића. Из те куће је 1865. године хаџи- Сима отишао у Свету Земљу, да се поклони гробу Господњем и донео бројне иконе, кандило, свеће и сасуде које се и данас чувају у посебно уређеном иконостасу у тзв. Јерусалимској соби. На радост породице Спасић, са свитањем другомартовског јутра , из њихове куће су сватови извели младу и кренули на венчање у Призрен. У Саборној цркви Светог Ђорђа у Призрену, у присуству око сто педесеторо пријатеља и рођака пристиглих са разних страна и преосталих Срба у Призрену, обављено је литургијско венчање Ивана и Катарине.
    Литургијом је началствовао јеромонах Иларион Ђурица, духовник у београдској цркви Светог Трифуна, уз саслужење пароха призренског јереја Слободана Ђорића и још четворице свештенослужитеља из Рашко-призренске епархије. При окончању свечаног чина венчања, отац Иларион је упутио срдачне честитке младенцима, рекавши да их је ,,провиђење Божје довело од Свете Русије (где је Катарина рођена), до Херцеговине, питомога Приморја, Београда, Србије, до Светога Косова и Метохије, и Призрена града бијелога, у ову свету цркву да приме свету тајну брака“:
    - Ево вам дивне прилике –рекао је отац Иларион, обративши се младенцима, - да се загледате увис и увек у сада, а тек помало и унапред. У овој светој тајни брака, желећи вам благословену женидбу и удадбу, срећно очинство и материнство, тврдим вам да је лепше и веће од вас двоје само она лепота Божја која вас је створила и из које сте створени. Одмах ћу вам рећи, вашој љубави прете искушења, јер је права супружничка љубав увек повод искушењима. Да бисте се заувек дружили у Богу, држите се заједничког идеала. Нека тај идеал буду ваша деца, плодови ваше љубави. Тај идеал нека буде поправљање и исцељење од животних патњи, нека тај највиши циљ буде права срећа. Права срећа, предрага моја духовна децо, остварила се у вашим појединачним животима и она се потпуно оваплотила у овој светој тајни. Како се остварује тај склад среће која вам је потребна? Неопходно је да се троструко побуните: Прва ваша побуна је против мањега крста - сада сте у двоје сазрели за већи крст. Но да убеђење ваше на крсту буде увек васкрсло и да из тога животнога крста увек васкресавате. Друга ваша побуна је против личне себичности, да видљиво духовно напредујете и да ову љуштуру егоизма у двоје размножите, најпре у троје, онда у четворо, петоро и наравно да потпуно ишчезне та љуска егоизма. И трећа ваша побуна је избор циља вашега живота, али тако да тај ваш циљ, та сврха буде ваш у небоход и успех саме Свете Цркве, самог светог Сабора. Права срећа се не може одвојити од бесмртности, она би без бесмртности била потпуно бесмислена. Да бисте се као деца Божја предали Богу и једно другом, ваља се молити и ваља волети. Тај полет брачне љубави вас не само окриљује, већ вас и чини бестелесним, односно чини вас вашом суштином, чини вас светлошћу. Нека вас тај духовни жар, који сте у овој светој цркви примили, прожме и учини вечнима, и сачува вечнима у богочовеку Христу и нека буде тако!
    Венчању, је присуствовала и једина девојчица која у Призрену живи са својом мајком, Милица Ђорђевић. Честитала је младенцима и фотографисала се са њима за успомену, јер како је рекла ,,први пут види праву младу у венчаници“. На изласку из цркве младенце и госте дочекала је песма ,,Косовских божура“. Песме ,,Ој Косово, земљо моја вољена“ и ,, Стари граде на Бистрици“ су одјекивале портом овог призренског храма, где се од 1999. год. ретко окупи оволики број људи . И тако уз песму, кренуше у свој заједнички живот Иван и Катарина, у срцу средњовековне српске државе, где је некада царовао Цар Душан. Старом калдрмом су продефиловали сватови, додуше без музике, да не би, на било који начин, наљутили друговере комшије који су на вратима својих дућана стајали и посматрали овај несвакидашњи догађај.
    У Великој Хочи, у сали Дома културе, приређено је свадбено весеље. Младенци, њихови родитељи, родбина, пријатељи, навијачи Црвене Звезде ,,Делије“ из свих страна Србије, пријатељи из Македоније, али и из далеке Холандије (Елшедеа и Амстердама), и Пољске, дошли су да присуством улепшају венчање, али и подрже српски народ на Космету. На тренутак је група Пољака, на челу са једним од представника Грађанског удружења ,, Пољаци за српско Косово“ из Варшаве, Мареком Скавинским, крај српске тробојке у сали, развила и транспарент са паролом свога удружења.
    Убрзо се зачула хармоника, и песма мушке певачке групе из Велике Хоче. Од ,,Ораховца, рајске баште“ и песама о Косову, Грачаници, до песама из Херцеговине, Црне Горе и далеке Русије. Оно што је све те људе довело и повезало је присуство Косова у срцу, и Метохије у души. Певало се, наздрављало младенцима, играло. Своју радост што је венчање његове ћерке обављено у царском Призрену, а свадбено весеље започело у Великој Хочи, у својој здравици изразио је младин отац уз жеље ,,да дочекамо, ако не ми, а оно ови што долазе иза нас, да се српско Косово слави као центар савеза свих српских земаља, а овај пар нека буде вјесник неких нових и бољих времена!“
    Окупила се и дечица из села да виде младенце и сватове, и на радост младенаца отпевала пар песама.
    Весеље је трајало до смираја дана када се младенци и гости упутише пут Београда, где ће весеље наставити, уз жељу да убрзо опет дођу у слободну Метохију и ту затекну срећније људе.
    Оливера Радић
    Извор: Православие Ру
  9. Волим
    Ђорђе Р је реаговао/ла на Баба за a Странице, Владика Атанасије: Издаја Косова је на делу   
    Учинио је то текстом који је сам насловио овако: „КОСОВО И МЕТОХИЈА – КРСТОПОЉЕ И СРЕТЕЊЕ, У НАДИ ВАСКРСЕЊА”.
    Текстом који почиње стиховима:
    Отаџбина жива завештава своје срце
    у земаљској Србији Царству Небескоме
    (Милоје Дончић, Бича у Метохији)
    Хвала Богу да смрт не постоји
    Но са земље Небу пресељење
    Земаљско се у растанак броји
    А на Небу заувјек Сретење.
    (Ранко Ђиновић, Ораховац у Метохији)
    Косово и Метохија, две речи – два имена једне двоструке а јединствене Небоземне стварности, Небоземне Отаџбине свих верујућих у Христа Срба, Светосавских и Светолазаревских.
    Косово – жртвено поље земаљске битке с телом и у телу за телесно биће и битовање, борбе и пораза прса у прса у земаљском царству, али победе и славе у Цаству Небеском. Зато је то поље Крста и Васкрса, поприште подвига у историји за Надисторију, у времену за надвреме Есхатона. Поље страшног Судилишта људског и Страшнога Суда Божијега. Поље крваво као божури, али и жутозлатно као Свете Мошти Мученика.
    Метохија – поље хлеба и вина, поље жртве за душу, зато поље Задужбина, подвига за духовно биће и битовање, зато препуно Светиња и Светилишта, Манастира и Испосница, Гробова и Споменика, од Пештера виш Пећ}ске Патријаршије и Високих Дечана до спаљеног Девича и срушеног Светог Марка у Кориши.
    То је небоземна двострукост и земнонебна усмереност Српског Косовометохијског народа: Косова – водоравно, Метохије – усправно. Ипак, само наизглед крсна двојност. Јер се протеже у ширину и дужину и дубину и висину Богочовечанског јединства са свима Светима (Еф.3,18).
    И Косово има своје небеске Задужбине које усмеравају и опредељују Србе за Царство Небеско.

    И Метохија има своје борбе за земаљско битовање и историјско деловање људи на њој.
    Зато је боље, и тачније, историјски и духовно посматрано, рећи и закључити: да је Косовометохијска историја Српска и битословље Српског народа у јединственом знаку четвороконачног Крста који је истовремено и бесконачни Васкрс.
    Човек је Крст, живи ходећи усправни и водоравни Крст, смртно распето и пасхално васкрсно биће, на земљи распрострто и са земље усправљено и уперено ка Небу.
    Срби су заиста Небоземни народ, јер нам је таква вера, и таква историја – откако смо познали Христа Богочовека, поверовали Распетоме и Васкрсломе, и пошли за Њиме – Јагњетом Божјим, кудгод Оно пође (Откр.14,4) -Његовим и нашим Крсноваскрсним путем (Мр. 8,34-36).
    То је тако, и јесте, и биће. Макар се и потсмевали и ругали безбожници и безаконици, нељуди и безљуди, надмени силници и кукавички насилници, антиљуди и антихришћани, ма то били и наметнути споља и изнутра властодршци, отуђеници од човештва и човекољубља, од светиња физичке и духовне Патрије и патриотизма, комунисти или капиталисти, подједнако исти, са истока без Источника, или са запада без Есхатона, са истока без Светлости Истока, са сумрачног запада без Зоре Будућности.
    У знаку Крста и Васкрса видео је и доживео Косово, бранио га и одбранио у души, свести и савести Србиновој Лазарев син Стафан Високи, покосовски Србин, поборник а не издајник Косова и Метохије после Косовског полома. Он нам је и данас пример и вођа, а не надмени лицемери Запада, или домаћи малодушници, депресивне мртве савести без-образ-ника. И свети песник слова Љубве и данас нам, са Народом Песником, поручује:
    Браћо моја, Срби Православни,
    ак’ и јесмо изгубили царство
    душе своје губити немојмо!
    На Косову и Метохији није се никад престајало памтити Славно Косово и Метохијски Манастири, и очекивати ослобођење, поручује нам Призренац Петар Костић. Ту поруку смо и недавно чули боравећи на светој Заветној Земљи Српској, страдалној али увек живој, јер Крсноваскрсној.
    А какве поруке Србима на Косову и Србима од Косова до Јадовна шаље данас Премијер Србије?
    „Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваниченои Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже”. (НИН, 7. март 2013; пренели и већи листови).
    „Шта очекивати у држави у којој се премијер јавно одриче свог Устава”? (В. Новости, 10.2.2013).
    И слага Премијер овакве, с оваквим Председником Владе унесрећене Србије. Слага као лицемер и преливода, директно у лице, у срце и памет, свест и савест сваког будног, слободног и одговорно памтећег Србина. Осим ако је толико забораван да не памти да је он исти, не само последњих десет, него и више деценија био у власти и на власти, за које време је Косово и Метохија отуђивано и губљено, понајвише од његових комуниста, главних криваца за новију трагичну историја Косова и Метохије.
    (Шта очекивати кад и његов Председник овакве Србије изјављује: да би следовао Титову „спољну политику”, а знамо добро да је она била по цени унутрашње антисрпске политике? – обе изјаве у Политици,10.3.2013).
    И још се не запита заборавни а лако причљиви Премијер: Колико су његови овакви „преговори” и фамозни му овакав „дијалог”, допринели и доприносе таквом стању Косова. (Ако овако настави, ускоро неће моћи да оде ни у Прешево, ни у Нови Пазар, јер тамо одлучују западни амбасадори, што је такође „табу тема”).
    Зашто се г. Дачић није запитао: докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем (шта би са истрагом о „Жутој кући”, макар по извештају Дика Мартија, о чему Косовски Срби, и светска јавност, одавно знају много више?), са оваквим удворичким односом према лицемерју врха Европске заједнице и „тоталитарне демократије” Америке, зарад митологије о псевдорају „Европске Комуне”, докле да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије, и не само њима (довољно је само сравнити његове изјаве пре и после сваког „дијалога” у Бриселу, и упоредити их са Тачијевим, а још пре упоредити их са „достигнутим договорима” и резултатима на терену)?
    Издаја Косова је на делу, као и „успостаљање граница” (јер г. Премијер вели да „не зна/мо/ границе Србије”), а на то поодавно подсећају многи паметни и патриотски Срби, и наравно људи Цркве (за које Косово и Метохија није никада била „табу тема”, па ни под Титровом и овом садашњом влашћу – види: Задужбине Косова, 1986; Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, Бгд. 2004, и најновији Потсетник).
    Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, попут нпр. Пашића у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога Живога и Истинитога, Бога Небоземнога, јер Оваплоћенога и Распетога и Васкрслога, Који на Небу живи и на Земљи је присутан с нама у све дане до свршетка века (Мт.28,20), кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косовом и Метохијом?
    Недавно је г. Дачић (в. званични сајт РТС, понедељак, 3. септембра 2012), изјавио, уз остало, новинарима у Основној школи „Јован Дучић” у Београду, где је присуствовао почетку нове школске године, дакле пред Српском децом: „Хоћу да водим реалну пиолитику, а не небеску Србију” (писао сам му о тој изјави отворено писмо, 3. 9. 2012; в. и пре тога Писмо Председнику Николићу), и тиме открио свој марксистичко-евроамерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег бескичмењака, коме је „отац гроб”, по Многострадалном Јову.
    И данас, на Пасхалне Задушнице, важи на Косову и Метохији, и свецелој Србији, пророчка реч српског песника:
    „Не може Агарен/ и одступник/ да брани твој род/ Нити ће паликућа/ од пожара/ да спасава/ Из ропства мисирског/ неће те извести/ рука фараона / Лажни избавитељ/ пречицом води/ до новог ропства/ и Вавилона.
    Ман.Тврдош, Херцеговина, 10. март 2013. + Епископ Атанасије
    Извор: Факти
  10. Волим
    Ђорђе Р gave a reaction for a Странице, Одликован Хрват који је спасао српско црквено благо   
    Прошло је нешто више од 20 година од тог хладног јануара 1992. године. Професор Иван Хити из Вараждина, тада на дужности помоћника заповедника оперативне зоне Бјеловар, ушао је у Пакрац и видео оштећену српску цркву и Владичански двор. Књижно и уметничко благо Српске православне цркве (СПЦ) лежало је разбацано у дворишту. Снег је падао на старе књиге и слике, већ посуте камењем, циглама и прашином.
    – И црква је била минирана. Али када сам погледао прекрасне књиге и уметничке слике около и у цркви, заборавио сам на опасност и ушао унутра – каже Иван Хити (66), сећајући се тог догађаја.
    Први пут говори о операцији спасавања црквеног блага СПЦ из Пакраца, којом је лично командовао, због чега је касније у свом Вараждину доживео голготу: наредних 16 година, све до пензије, нигде није могао да се запосли, иако је Хрватска, заправо, требало да се поноси са њим. Његов подвиг ипак није остао непримећен: прекјуче му је патријарх Иринеј уручио орден Светог цара Константина у београдској Патријаршији.
    Хити је дошао у Београд, примио једно од највиших одликовања Српске православне цркве, а потом се вратио у Вараждин. Професор гимназије и струковних школа, био је и државни службеник у граду за просвету и културу када је избио рат.
    – Тај несрећни рат ја зовем „грађански”, иако га овде зову „домовински”. Мене су мобилисали и поставили на дужност помоћникаоперативне зоне која је покривала територију од Вировитице, Пакраца, Дарувара, Бјеловара…Свега 45 дана сам био у том рату, јер су ме отерали – прича Хити.
    Пре одласка у војску, сматрао је да свака јединица под његовом командом мора да има изводе из Женевске конвенције.
    – Ни са једне стране, ни хрватске ни српске, није се водило рачуна о тим женевским прописима. Када сам видео та разбацана уметничка дела, сетио сам се чувене Келтске катедрале у Немачкој, која је за време Другог светског рата била практично неоштећена, иако је Келн био готово разорен савезничким бомбардовањем – каже наш саговорник.
    Одмах је натерао своје бивше ученике из Вараждинске бригаде да му се закуну да се ништа неће десити са црквеним благом, док он не реши шта да учини са драгоценостима – историјским црквеним списима и сликама.
    – Вратио сам се у Бјеловар и поднео извештај свом заповеднику оперативне зоне пуковнику Јерзечићу. Он је устао од стола и рекао ми да има пречих послова и брига од спасавања блага СПЦ. Причао је да има рањеника, избеглица и заробљеника. Ја сам му рекаода уз све то – треба спасавати и уметничко благо СПЦ, јер оно припада целом свету. Пуковник ми више није рекао ни речи. Телефоном сам позвао Свеучилишну библиотеку у Загребу и објаснио им проблем. Прихватили су моје аргументе и двоје људи је одмах стигло у Бјеловар. Заједно смо пошли за Пакрац. Нисмо имали возило за транспорт, па сам ангажовао војне и цивилне камионе. Моји момци из бригаде су скупљали списе по улици и двориштима и утоваривали у камионе – прича професор о операцији која је трајала неколико дана.
    Неколико камиона превезлоједрагоцености СПЦ у Универзитетску библиотеку у Загребу. После недељу дана, Хити је позвао тадашњег директора библиотеке,како би добио писмену потврду да се благо налази тамо.
    – И данас поседујем тај документ. Фотокопију тог документа сам послао и патријарху Павлу поштом, али никада нисам сазнао да ли је он то писмо добио – говори Иван Хити о догађајима који су потом уследили.
    Одмах је истеран из хрватске војке, проглашен за издајника.
    – Речено ми је да такву особу која радије спасава уметничке књиге и културна добра, уместо дасе ухвати пушке, они не требају. Ја сам им рекао да се у ратуне бори само оружјем, већ и пушком, пером, добрим делима. Вратио сам се у Вараждин, на радно место шефа за просвету, културу, спорт и техничку културу града. Али, градоначелник и остали у тадашњем извршном већу града суми рекли: „Професоре, таква будаланам не треба овде” – без трунке горчине прича скромни професор.
    Прехрањивао је породицу радећи на грађевини, орао је и копао. Највише га је заболело, признаје, што муњегова Хрватсканије захвалила за подвиг који је учинио. Заболело га је и то што је чекао две деценије да његов људски гест ико примети.
    ——————————————————————–
    Нисам спасао српско, већ људско благо
    – Видим да сам патријарху Иринеју био посебно драг, јер сам ваљда једини Хрват који је примио то одличје – каже професор Хити.
    Док је то говорио, његова супруга се расплакала.
    – Нико ме није питао у Вараждину имамо ли шта јести, да ли сам гладан…Вређали су ме иговорили: „Ти си спасавао српско благо.” Ја сам им говорио: „Нисам спасавао српско, већ људско и светско благо” – прича добитник признања СПЦ.

    Александар Апостоловски


    Извор: Политика,Светигора

×
×
  • Креирај ново...