Ђорђе Р

1. Изнео си две супротне реченице. Ил нешто поклањаш, ил ти је део територије под окупацијом, отет. Не можеш да поклониш територију ил било шта (ил било какву имовину), ако ти је отета. Ми смо поклонили Црну Гору, поклонили смо Македонију, ал нисмо поклонили Српску Крајину, тиме што смо признали Хрватску у садашњим границама. По тој логици, ми нисмо требали да признамо Хрватску!? 2. Апсолутно се слажем. Ал постављам питање зашто је то тако? Шта српска држава, српско друштво, чини да то промени? Апсолутно ништа. Српској држави није стало ни до срба у Србији, а камо ли у другим државама. Ја уопште не видим да је Србија српска држава, по мени то је приватна држава корумпираних елита. 3. Ми им свакако у томе помажемо, признали, ил не признали КиМ. И у овом статусу, "замрзнутог конфликта", међународног протектората, ми ништа не чинимо да КиМ не остане без срба. Ал да, ми можемо много тога да учинимо да побољшамо њихов положај. Независно од тога дал званично ил полузванично признали Косово. Мада ми смо га већ признали, на много места, почев од Олимпијског комитета, па надаље. Можемо много тога да учинимо за србе и у Албанији, и у Црној Гори, Македонији. Ал да би то урадили, морамо да почнемо да се понашамо према свом народу као мајка, а не као маћеха. Много тога по овом питању можемо да научимо управо од Албаније, како се та држава односи према албанцима који живе у другим државама. 4. Дал ми можемо да не доносимо крупне одлуке? Просто то је немогуће, какву год одлуку да донесемо, то ће бити крупна одлука. Ако одлучимо да идемо против међународне заједнице, и да не испунимо обавезе које смо преузели, коју ћемо цену платити? Милошевић је обећао да ће потписати Рамбује, па се предомислио, и коју смо цену платили? Вучић је обећао да ће признати Косово, а ако не призна, коју ћемо цену платити? Код њих је и шаргарепа и штап. Ако нисмо лекције из прошлости научили, понављаћемо их опет. Рамбије је била боља понуда, него што смо на крају добили. Ахтисаријев план је био бољи него што нам се сада нуди. Можемо да се одлучимо да чекамо руског цара и наредних хиљаду година, и да плаћамо цену због тога. Само се бојим да и када дође руски цар, да ће он да прави велику Бугарску, а не велику Србију, јер Бугарска има људи, потенцијала, да постане велика, а Србија, како смо кренули, биће срећна ако буде имала људи и за Београдски пашалук.

Не разумем зашто је толико битно да не признамо, и на основу чега се тврди да ако признамо да се тиме одричемо права на КиМ? Признали смо Црну Гору, да ли то значи да смо се одрекли Црне Горе. Ја не мислим, ја се нисам одрекао ни Црне Горе, ни Македоније, ни Српске Крајине, нит једне територије на којој живе срби. Дакле, најбитнији су људи на територији. Није битна нит територија, нит људи који не живе ту. Чији су људи, тог је и територија. Треба да се боримо да се направе услови да људи могу да живе не КиМ. Прављење етнички чистих држава није нама у интересу, јер тиме губимо сваку шансу да на тој територији могу да живе у миру срби а албанци. А то треба да нам је циљ. Подела је прављење етничко чистих територија, и због тога је то најгоре решење. А ко нама нуди замрзнути конфликт? Колико видим то није у понуди, то су неке наше жеље. Као када би рекли решење за КиМ је да срби буду већина на КиМ, и у Албанији, а сви албанци да се преселе у Немачку и САД, пошто је тамо бољи живот, а и међусобно се воле, немци, американци и албанци.

Мики Манојловић у улози Србенде:

Све се може кад се хоће :) Што се тиче почетног питања, 500 км. Тај неко мора да буде баш посебан... Људи су данас генерално лењи (а и стидљиви), и тешко их је извући из куће. Колико нас је из истог града, па се нисмо никада срели...

Неким "ваздуплоховом", рецимо хеликоптером.

Последњи мохиканац! Уметник под обручима. Сећам се, као да је јуче било, кад смо га као гимназијалци гледали и бодрили у нашој сали, где је Ива играла.

Исповедио си сада јавно. То је све нормално кроз шта пролазиш. Прати себе, и свој осећај. Мораш научити да верујеш и себи и Богу. Пробај да сагледаваш тренутни живот из перспективе есхатона (Царства Небеског), и да вечношћу мериш оно што ти се догађа. Свака бол, искушење, пад (у грех), ти може бити на корист, ако извучеш поуку. Немој се плашити да падаш, јер без пада нема ни подизања, нит напредовања. Воли (труди се да волиш) и себе и Бога. Избегавај да будеш учитељ другима, и да мислиш високо о себи, да си изнад других. Мисли да си нижи од других, и гори од других, и научи да волиш таквог себе. Онда ти неће бити тешко да волиш и друге, чак и оне за које мислиш да су се огрешили о тебе.

Хоће пензионери и родитељи да скину децу са хране. Знате ли колико поједу у том добу? А да зарађују и привређују када су у пуној снази је мисаона именица у Србији...

Да појасним. Деца у многобројним породицама сигурно не могу имати идентичну (сличну) емотивну доступност родитеља, него деца у малобројним. Дал су та деца хендикепирана због тога? Познајем неколико деце из породице која броји 13 чланова (11 деце), лично нисам запазио да су "оштећена" због тога, већ напротив, издвајају се по својој супериорности у односу на друге. Могуће да је то изузетак, не знам...

И која се разлика види? Да ли брижне маме (тате) које не спавају боље утичу на дете, него оне маме (тате) које се не буде на плач детета?

То је била међусобна борба јерархије. Ако свако крене да брани свој поглед на јевађеље, да брани јеавнђеље, да не дозвољава да се штети јеванђеље, онда долазимо до "православног" протестантизма. Где се свако може прогласити браниоцем јеванђеља. Танка је ту граница. Шта овде подразумеваш под "злоупотреба положаја и ауторитета"? Од када је уведена оваква пракса? Отац Зоран каже да се од 4. века постило 7 дана после Педесетнице. Ал није рекао када се искристалисала садашња пракса. Да ли иста пракса важи у свим патријаршијама Православне цркве?

По мени једино спорно је тачка 6. Прелазак са речи на дела, противно тренутно важећим правилима, ако су на измену поста позвани мирјани. То је директно улазак у сукоб са јерархијом. Смирење и послушање је изнад свих правила, колико год она била бесмислена. А ово није једина бесмислица. Да, на јерархији је одговорност зашто је тако очајно стање у цркви, зашто Христове речи не привлаче људе у цркву. Бити у цркви, поред овакве јерархије, је велики подвиг сваког човека, који није традиционалан хришћанин, који мисли својом главом, и труди се да да смисао ономе што упражњава. По мени читав данашњи пост, је једна дијета, која не може да штети. А ово што се пише о посту је само недостижни идеал, који нико не узима за озбиљно, па ни они који преписују и преносе мисли светих отаца о посту.

Којих седам дана? Седам дана по Педесетници, ил седам дана пред Петровдан?

Један од извора о српским злочинима је Извештај међународне комисије о Балканским ратовима https://sh.wikipedia.org/wiki/Izveštaj_međunarodne_komisije_o_Balkanskim_ratovima Грчки осврт на овај извештај. http://www.macedonian-heritage.gr/Contributions/contr_Carnegie_1.html "Greeks and Serbs may have won the wars but were defeated in the battle of propaganda. Had they known the far-reaching impact of this report, they would have reconsidered their welcoming ceremonies."