Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sherlock H.

Члан
  • Број садржаја

    4967
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

1 Пратилац

О Sherlock H.

  • Ранг
    Не мисли да оде

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Скорашњи посетиоци профила

10779 посетилаца
  1. Poenta je sto bez tog opsteg interesa ne mozes da opravdas pozitivno pravo na zivot, svojinu i druga gradjanska i politicka prava koja libertarijanci uglavnom prihvataju.
  2. Jednostavno, interes koji dele svi ili ogromna većina u nekom društvu/političkoj zajednici. Imas primera koji nisu kontroverzni. U interesu drustva, a ne (samo)nekog pojedinca je da postoji obucena policija i vojska. Isto tako, mislim da cemo se sloziti da je u interesu drustva da vakcinacija bude obavezna, onda kada, kao sto je to slucaj u Srbiji, obuhvat vakcinacijom zasnovan na dobrovoljnosti opada u meri da ugrozava herd immunity. Isto tako, mnoga ljudska prava se uopste ne mogu opravdati time što čine za pojedinog titulara, već isključivo kad se pogleda šta je bolje za društvo.
  3. Da bi se opravdalo (skoro) apsolutno ustavno/zakonsko pravo na život, uopšte ne moramo da se držimo stava da prirodna prava postoje, a još manje da su neprikosnovena. Pravne norme su instrumentalne, tj. uspostavljene da služe jednom ili više ciljeva, i kao takve su otvorene za različita opravdanja. Dovoljno je da uzmemo u obzir vrednost života za onog ko ga poseduje, tj. prilike koje nepovratno gubi njegovim prestankom, pa onda bol koji se time zadaje porodici, pa društvenu nesigurnost koja bi proizašla kad bi ubistvo bilo nekažnjivo... uopšte nije neophodno da se služimo jezikom ljudskih prava. Mnogi filozofi odbacuju ideju da prirodna ili moralna ljudska prava postoje, ali to ne znači da su odjednom ostali bez argumenata u korist (skoro) apsolutnog prava na život. Naprotiv.To je ta vaša greška što celokupnu etiku svodite na pitanje prirodnih prava, pa ako ne postoji ljudsko ili prirodno pravo na neki vid socijalne pomoći ili javno obrazovanje, onda je neopravdano da postoje pozitivna ljudska prava sa takvim sadržajem. Poenta je da stabilna granica kako je ti zamišljaš najčešće ne postoji. Istinske moralne dileme postoje. Time što ih ignorišeš ne činiš da nestanu. Drugo, pozivajući se na prirodna prava granicu ne postavljaš na kamenu, već upravo suprotno. Samim tim što nisi pojasnio pojmovne dileme koje sam gore izneo, te što nisi (ili ne možeš) odgovorio na pitanje o njihovom moralnom utemeljenju, pokazuješ da su prirodna prava sve samo ne stabilno tlo. Dakle, šta su prirodna prava? Kako znamo da postoje (ono čuveno "odakle dolaze")? Koja im je glavna funkcija? Koliko ih ima i koja su? Ako na ta pitanja ne možeš da pružiš razuman odgovor, onda je smešno da tvrdiš kako je pribegavanje jusnaturalizmu jedina nada. Jedino što činiš jeste da izmišljaš rešenje koje se tebi svidja, a kao jedini razlog za njegovo prihvatanje navodiš strah od neželjenih posledica... koje, gle čuda, nikako da se ostvare. Nećemo. I ne treba. Zato što postoje dobri razlozi da barem najminimalniji socijalni programi treba da postoje ili zašto diskriminacija treba da bude zabranjena onako kako je predvidjeno, a nijedan dobar razlog da kontrolišemo gde i šta ljudi kupuju kako bismo sprečili diskriminaciju ili da uvodimo prisilne veze i brakove. I to iz barem jednog od ovih razloga: 1. zato što je mera nemoguća ili njeno sprovodjenje zahteva upotrebnu enormne količine resursa; 2. u vezi sa prethodnim, zato što je veoma teško predvideti da li će imati bilo kakve pozitivne rezultate; 3. zato što je jasno da će imati znatne negativne posledice koje i odokativnom procenom premašuju moguće pozitivne. 4. zato što prisila u nekim slučajevima oduzima vrednost koju pridajemo nekom odnosu (kao što je to slučaj sa romantičnim vezama koje vrednujemo jednim delom upravo zato što su izraz slobode). Razume se, sve je ovo tebi poznato, i razlozi protiv ovih blesavih kontrola i prohibicija koje navodiš, kao i koliko je to neuporedivo sa primerima koje sam ja naveo. Al voliš malo da banalizuješ... i time izbegneš da odgovoriš na suštinska pitanja...
  4. Pričica o prirodnim pravima je super i jasno je zašto se libertarijanci na nju lože, ali... 1) Kad god se u diskusiji pozovete na doktrinu prirodnih prava, (gotovo) uvek propustite da objasnite šta taj koncept podrazumeva kao da je to samo po sebi jasno. Nije. Postoji bezbroj koncepcija univerzalnih moralnih prava (tj. prirodnih prava kao njihove istorijske prethodnice), te je takvo pojašnjenje neophodno. Dakle, na šta se odnosi prirodno u "prirodna prava" i, isto tako bitno a često zanemareno, šta mislite kad kažete (subjektivna) prava, bez obzira da li su prirodna ili ne. Bez ovakvog pojašnjenja ne možemo da saznamo da li kada kažete da "x nije prirodno pravo" to mislite zato što a) x jeste (može da bude) subjektivno pravo, ali ne prirodno pravo ili b) x se ne može podvesti pod opšti koncept subjektivnih prava; 2) Isto tako, kad god se u diskusiji pozovete na prirodna prava, (gotovo) uvek postulirate njihovo postojanje, umesto da pružite razloge zbog kojih bi trebalo da prihvatimo da ta prava postoje. Možda su za Očeve osnivače i vas prirodna prava "samoočigledna istina", ali za mnoge druge nisu - što po definiciji znači da sudovi tog tipa ne spadaju u samoočigledne sudove; 3) Čak i da se složimo sa vama da prirodna prava postoje, to samo po sebi ne vodi zaključku da ona uvek treba da prevagnu, te da je svako ograničavanje ili mešanje u njihovo uživanje neopravdano, tj. predstavlja povredu ili kršenje. Pored univerzalnih moralnih prava, pojmovni aparat kojim se služimo u etici obuhvata još svašta nešto: imperfektne ili neusmerene dužnosti, tj. dužnosti koje ne odgovaraju nijednom pravu; društveno i moralno vredni ciljevi; vrline; opšte dobro; raznorazni interesi i potrebe... Zbog toga je vaša logika krajnje banalna: ako postoji prirodno pravo x, onda je svako ograničavanje povreda ili kršenje (Grizzly), odnosno ako postoji prirodno pravo x, ono bi (uvek) trebalo da bude pretežnije od bilo čijeg interesa (Muramasa). Opet, kao i prethodno, neprestano ponavljate jednu te istu tvrdnju, bez da ste nam pružili bilo kakav razlog zašto je to tako. Čak i da, rasprave radi, prihvatimo da postoji prirodno pravo na imovinu, zašto je ono nužno uvek bitnije od osnovnih interesa i potreba drugih, tako da je svaka redistribucija moralno neopravdana? Ili, zašto je bitnije od imperfektne dužnosti dobročinstva? Ili, zašto prirodno pravo na slobodu - ako pretpostavimo da obuhvata slobodu "da odlučuješ šta i sa kim ćeš da radiš" - mora da prevagne nad opštim interesom društva da se diskriminacija iskoreni (ili barem obim problema umanji)? Na sva ova supstancijalna pitanja ne dajete nikakav odgovor - ona za vas i ne postoje.
  5. Upravo to je i sporno. Mnogi se nece sloziti da je moralno ispravna odluka nuzno ona koja je korisna i za ljude oko njega. A cak i da se sloze oko te jako apstraktne definicije, nece se sloziti oko toga sta korisnost oznacava. Dodatno, ljudi ne funkcionisu po tom kriterijumu. Nasa moralna intuicija je mesavina svega i svacega. Ima tu i deontoloskih elemenata, tj. da je neke stvari zabranjeno ciniti bez obzira na korisnost/dobro/blagostanje koje iz njih mogu proizaci, pa onda i tih argumenata iz korisnosti, ali i elemenata etike vrline. Sto je i normalno, ne moze se ocekivati da ce prosecan covek imati koherentan sistem ideja. Ono kako ja vidim stvari jeste da treba da se usredsrede na izucavanje te urođene moralnosti i njenog porekla, mogucnosti razvoja tokom zivota itd, bez da se ogranicavaju necim sto nije predmet nauke.
  6. Za vere to svakako vazi. Barem ako gledamo glavne religije sveta, one su uglavnom nedvosmisleno univerzalisticki nastrojene, tj. postoji jedna prava/istinska/objektivna/univerzalno primenljiva moralnost. Razume se, razumevanje te moralnosti se menjalo kroz vreme, prilagodjavalo se, interpretiralo... ali ta osnovna ideja ostaje ista. Za filozofiju danas, tesko je reci sta je preovladjujuc stav, jer na svakom nivou postoje duboka neslaganja. Sto se tice jasnoce, ne bih se u potpunosti slozio u smislu da nije bas tako da postoje potpuno jasne definicije, cak i kad govorimo o veri. Hipoteticki, kad bismo ovde na forumu pitali ljude da nam daju neki opsti kriterijum moralno ispravnog, verovatno bi, nagadjam na prvu loptu, dobio ova dva odgovora: a) moralno ispravno delovanje je ono koje je u skladu sa Bozijim zapovestima (pozitivni kriterijum) b) moralno ispravno delovanje je ono koje nije greh (negativni kriterijum) Koji god da je u pitanju, sigurno bi se ljudi barem nekad sporili o oznacenim delovima. U prvom slucaju, sukob bi bio i oko toga sta su sve Bozije zapovesti, a potom i oko njihovog tumacenja. U drugom slucaju, imao bi samo spor oko tumacenja greha. Kazem, barem nekad bi se sporili, sto znaci da postoje mnoge stvari oko kojih bi prakticno postojao konsenzus. Slazem se, i to je svakako stav koji je u skladu sa naukom. Postoje prirodni koreni i religioznosti i moralnosti. Al' ono sto je kljucno pitanje, barem kod ove teme o moralnoj inteligenciji, je zasto bismo taj "prirodni" moral uzimali kao referentnu tacku. Jer, moguce je da postoji prirodni moral, a da je ona objektivna moralnost nesto sasvim drugo. Na kraju krajeva, intuicija, pa i ta moralna, nije bas najpodesniji metod za saznavanje istine. Taj stav se cak moze i braniti na hriscanskim temeljima kroz ideju da je prvobitni greh pokvario ljudsku savest, pa je otkrivenje tu da ispravi pogreske do kojih bismo dosli cisto ljudskim rezonovanjem.
  7. Ne može da postoji, to je psihologija a ne etika kao filozofska disciplina. Ono što može jeste da se bavi izučavanjem tzv. moralne intuicije i da na naučnim osnovama objasni njen nastanak. Zato je i gornja definicija moralne inteligencije barem meni sporna, jer se suštinski vrti oko pojmova dobrog i ispravnog, a da nemamo iole jasne definicije i jednog i drugog. A čak i kad ih imamo, onda se postavlja pitanje zašto uzeti tu definiciju a ne neku drugu itd.
  8. Za one koje zanima, ovo je tekst presude u celosti... CASE OF ORTHODOX OHRID ARCHDIOCESE v.THE FORMER YUGOSLAV REPUBLIC OF MACEDONIA-.pdf
  9. @Ronald Nema prakticno nista oko cega se ne bih slozio. Meni je samo neverovatno da se ta generalna tvrdnja toliko cesto ponavlja i da se njoj daje toliki znacaj u danasnjem ateistickom diskursu, a da je, s druge strane, jasno da je u pitanju idealizovanje jedne jako heterogene grupe ljude.
  10. Mogu, ali to veoma cesto ne cine, bili vernici ili ateisti. Zasto ne bi mogao? Zar vernik ne moze, na primer, da ispituje koheretnost monoteistickog koncepta Boga, ili da se bavi pitanjem da li je i koliko verovanje u Boga epistemoloski opravdano itd? Slazem se da postoji razlika, al' to ne menja cinjenicu da se gore tvrdi da ateisti za "sve pojave i ucenja" zahtevaju "racionalna, zdravorazumska, znastveno utemeljena objasnjenja". Tu se moze ubrojati sve i svasta, od svakodnevnih uobicajenih verovanja o porodici, drustvu, ljudima generalno itd, pa sve do "velikih" tvrdnji iz filozofije ili nauke koje svi zastupamo. Za veliki broj tih uverenja vecina ljudi nema dovoljno dobre razloge, barem gledano iz perspektive nauke. Eto, pitaj nace domace ateiste o filozofskom utemeljenju moralnih (iniherentnih) ljudskih prava, da vidis kakve ces odgovore da dobijes. A mnogi od njih poseduju upravo takvo verovanje. To je jedna od tih "velikih" tvrdnji koje ljudi prihvataju na veru u zapadnoj kulturi, jednako kao sto se prihvata i vera u Boga. Dakle, da potpuno ostavimo po strani verovanje u Boga, poenta tog dela clanka jeste da ateisti navodno (gotovo) svim pitanjima pristupaju kao sto pristupaju pitanju Boga: racionalno. A to svakako nije istina.
  11. Baš zbog toga su i dosadni. Samo ponavljaju, prepisuju jedni od drugih itd. Hajd' nek bude da su inspirisani vrhuškama "Novog ateizma", al' da priču dopune i prilagode okolnostima mesta gde žive i preovlađujućoj religiji, tj. formi hrišćanstva. Jok, ni toliko kreativnosti nemaju da pokažu. Eto, i u ovom intervjuu se ponavlja ona ideja o povezanosti religije i straha. Naravno, ko god je čitao ili slušao Dokinsa & co u tome neće videti ništa novo. I ne samo što su naši ateisti tu ideju nekritički usvojili od "novih ateista", nego su "novi ateisti", opet nekritički, to verovatno usvojili od Rasela. A Raselov stav na tu temu je argumentovano kritikovan u jednog Gardijanovoj kolumni. Razume se, autorka nije upoznata sa pravoslavljem, pa ne spominje primere iz istočne tradicije koji su takođe kriitički nastrojeni prema verovanju iz straha. Pa onda stereotipna slika o vernicima i ateistima: Dok vjernici dosta teško mogu argumentirano objasniti razloge svojeg vjerovanja jer se za vjeru ne traži ni znanje ni promišljanje, a ni dokazi, nego samo vjerovanje, kod ateista je suprotno. Oni polaze od potrebe racionalnih, zdravorazumskih, znanstveno utemeljenih objašnjenja svih pojava i učenja, pa i religijskih, uz potrebu provjere i dokazivanja. Njima su bitne činjenice, a ne mitovi, legende i misteriji. Naravno, ne postoji ni jedan ateista koji se zaista uklapa u ovaj opis, niti sam upoznao ili video ijednog ko je iole blizu tome. Štaviše, ne samo što ne postoji ateista koji se uklapa u taj opis, već ne postoji čovek koji se uklapa u taj opis. Ljudi kakvi postoje ne mogu da budu racionalni u svim svojim aktivnostima (verovatno ni u većini), kamoli da svoj život podrede naučnom metodu. Al' to im ne smeta da iznova i iznova ponavljaju kako su oni baš takvi...
  12. Ako je suditi po ovom intervjuu, u pitanju je hiljadu puta prežvakana priča, sa još više prežvakanim tvrdnjama i argumentima. Generalno, ateisti su postali veoma dosadni.
  13. Sherlock H.

    Vladimir Veljković: Sabor SPC i sloboda misli

    Ne bih rekao da je previse odmeren. Ovaj tekst u sustini sadrzi jednu tesku tvrdnju - da je Sabor SPC prekrsio nekoliko ustavnih prava - i gotovo nepostojecu argumentaciju. SPC, kao titular kolektivne verske slobode, ima pravo da preispituje shvatanja svojih clanova i da od njih trazi da se izjasne u slucaju da postoji sumnja da su odstupili od verskog ucenja. Na stranu vezu uzmedju PBF i SPC, pa se mozda i moze reci da se radi o ugrozavanju slobode univerziteta, al' ova prica o ugrozavanju slobode misli je totalno nesuvisla. Sami su, slobodnom voljom, pristali da budu clanovi SPC, kao svestenici i profesori su itekako svesni njenih unutrasnjih pravila i sta ona znace. Dakle, sami su pristali da Sabor SPC moze da ih poziva da se izjasne o svojim uverenjima, kao sto moze i svakog drugog vernika. Ako im se to ne svidja, mogu da napuste SPC, opet, isto kao i svako drugi. E sad, naravno da u celoj toj prici svasta nesto ne valja, al nema potrebe da se u sve uvlace i ljudska prava. Nego je to postalo pravilo u danasnjem javnom prostoru: kad god nam se nesto ne svidja, najvise volimo da kazemo kako su nam prekrsena ljudska prava. Ili, ako nismo mi licno u pitanju, da se postavimo kao branitelji prava drugih. Kako god okrenes, ne vidim nista posebno odmereno u ovom tekstu. Samo necije licno shvatanje o tome sta je krsenje prava X koje se pokusava predstaviti kao opsteprihvaceno ili vladajuce. Da je odmeren, ne bi stajalo: "Ovako siroka lepeza prekrsenih pravnih normi...", vec bi autor umesto toga izrazio sumnju da su prekrsena neka prava/pravne norme.
  14. Uopste ne govorim o eventualnom uvodjenu zena svestenika, to je potpuno odvojeno pitanje. Ono na sta sam se osvrnuo jeste tvrdnja da zena ne moze da bude svestenik zahvaljujuci jednoj prirodnoj karakteristici. Dakle, mene ovde zanimaju iskljucivo dogmatski razlozi za takvu tvrdnju. Sve ostalo je sada sekundarno.
×