Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

russerb

Члан
  • Број садржаја

    24
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

О russerb

  • Ранг
    Почетник
  • Рођендан 01/02/1978

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Београд - СРБИЈА

Contact Methods

  • Website URL
    http://borkanserbian.narod.ru/
  1. За све Србе који користе Руски језик и обратно, унапређена тастатура српске ћирилице тако да могу да се користе и српска и руска слова одједном компатибилно са свим "Windows" оперативним системима БЕСПЛАТНО и слободно за дистибуцију serbruss_keyboard_layout.zip http://file.qip.ru/file/EIyiw3OZ/serbruss_keyboard_layout.html
  2. Патриярх Павле албум за вечную памят http://www.go2album.com/album/b/o/r/k/a/borkanserbian/4c8fa2a231c/patriarh_pavle_srpski.swf?fs_path (извињавам се за претходни линк - администратори тог вебсајта су укинули преусмеравање с'образложењем да сам некако угрозио некаква права..)
  3. НА ОВОЈ АДРЕСИ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ОБРАСЦЕ ИКОНА У ЕЛЕКТРОНСКОМ ФОРМАТУ ВИСОКЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ 500 прорисей и переводов из двухтомника Г. В. Маркелова «Книга иконных образцов» (по первому изданию2001 г.) http://images.icon-art.info/public/Markelov%202001%20-%20500%20Icon%20Designs/ манши формат 67. МБ болши 502. МБ
  4. Любовь укрощает гнев, воздержание погашает похоть, а молитва отрешает ум от всех земных помышлений и, обнаженным от всего, представляет его Богу. Страх Божий - главное. От страха Божия - первое чадо - дух сокрушен, сердце сокрушенно и смиренно... Для поддержания страха Божия надо держать неотходную память о болезни, смерти и суде... держи сердце в чувстве к Богу, всегда будешь в памяти Божией Главное - надо стать умом в сердце пред Господом и стоять пред Ним неотходно и день, и ночь до конца жизни. Ум там, где внимание. Сосредоточить ум в сердце - значит установить внимание в сердце и умно зреть перед собою присущего невидимого Бога, обращаясь к Нему со славословием, благодарением и прошением, назирая при том, чтобы ничто стороннее не входило в сердце. Тут вся тайна духовной жизни. игумен Феофан (Крюков)
  5. О ПОЗНАЊУ ВОЉЕ БОЖЈЕ архимандрит Софроније - "Старац Силуан" (одломак о разговору са духовником) Иако духовникове поуке споља могу бити несавршене, оне ће, ако се приме са вером и ако се ревносно примене, увек довести до узрастања добра. Међутим, често се дешава да питач, видећи пред собом само "човека", почиње да се колеба у својој вери и не прихвата прву реч свог духовног оца, већ му се противи, износећи своја мишљења и сумње. Једном је старац Силуан о овом важном питању разговарао са игуманом архимандритом Мисаилом (умро 22. јан. 1940.), мужем духовним, коме је Бог јавно указивао милост и заштиту. Отац Силуан га је питао: - Како монах може да позна Божију вољу? - Треба да прими моју прву реч као Божију вољу,- одговорио је игуман. - Ко тако поступа, на њему ће починути Божија благодат. А ако се неко противи, ја се као човек повлачим. Смисао ових игуманових речи је овај: У случају да му неко постави питање, духовник се, као духовни отац, молитвом обраћа Богу да га Он упути. Али, будући човек, он одговара према снази своје вере, по речима апостола Павла: Ми верујемо, зато и говоримо (2.Коринћанима 4,13). Међутим, ми делимично знамо и делимично пророкујемо (1.Коринћанима 13,9). Духовник је свестан да се он, дајући савет другима, сам налази на Божијем суду, и зато, кад год наслути и најмање противљење питача, даље не инсистира на својој речи нити се усуђује да тврди да је она израз воље Божије, те се "као човек повлачи". Ова спознаја се снажно испољавала у животу игумана Мисаила. Једном је позвао код себе скоропостриженог монаха оца С. и наложио му да обави сложено и тешко послушање. Он то прихвати и, начинивши метанију, пође к вратима. Међутим, игуман га изненада заустави и, приклонивши главу грудима, мирно, али значајним тоном рече: - Запамти, оче С: Бог не суди двапут. Зато ћу ја, за послушање које обављаш по мом налогу, дати одговор пред Богом, а не ти. Ти нећеш дати одговор. Али, ако би се сусрео чак и са најмањим противљењем, игуман Мисаил би, без обзира на управни чин који је заузимао, обично одговарао: "Но, добро, урадите како хоћете". После тога није понављао своје мишљење. Тако би се и старац Силуан одмах повлачио кад би сусрео противљење. Због чега је то тако? Са једне стране зато што Дух Божији не трпи насиље нити препирку, а са друге стране зато што је воља Божија сувише велика ствар. Речи духовника увек носе на себи печат релативности и не могу савршено да сместе ни да изразе сву пуноту Божије воље. Само онај ко духовникове речи прима као угодне Богу, ко их не подвргава властитом суду, или како се то каже, ко их прима "без расуђивања", налази прави пут, јер истински верује да је Богу све могуће (Матеј 19,26). Такав је пут вере, упознат и утврђен хиљадугодишњим искуством Цркве.
  6. О ПОЗНАЊУ ВОЉЕ БОЖЈЕ архимандрит Софроније - "Старац Силуан" (одломак о разговору са духовником) https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2468.msg55637.html#msg55637
  7. О ПОЗНАЊУ ВОЉЕ БОЖЈЕ архимандрит Софроније - "Старац Силуан" (одломак о разговору са духовником) https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2468.msg55637.html#msg55637
  8. СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА СРПСКОМ НАРОДУ Не упрежите се у исти јарам с невјерницима (2 Кор. 6:14) Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо. Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)? Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у свјетовним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви - православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они - инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увриједе ако на њих примјенимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми посједујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утјеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то - као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или - ко би, ако се у те ствари разумије, промијенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или - који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите ријеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)? Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцјени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцјено благо свете вјере православне, наслијеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?! У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Нијемац да остане Нијемац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас - то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих - непрестано их се присјећа, попут древних Јевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цијене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју. Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету вјеру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успјешан развој човјека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вјечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вјечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вјере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вјере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности. Благочешће, истинита, права вјера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа краснорјечиво свједочи да вјера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује гријехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вјера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и гријеши пред Господом - пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за примјер макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти - или пак када је остајао вјеран благотворном Јехови? Сјетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био вјеран православној вјери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вјере и народности - Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је вјенчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вјери и издаје отачких предања? Еј, тако! Амин. Слово Светитеља Тихона (који је тада био епископ Алеутски и Аљашки), изговорено у 17. недјељу по Педесетници, Србима у Џексонској цркви Светосавље.орг :: Библиотека
  9. СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ - ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ О односу према ближњима Не бих имао смелости да кажем ближњем: желим да ме волиш, а опет, чини ми се да не бих ни рекао: не желим да ме волиш. У томе има нечега што одбија, нечега што отуЂује и што срцу другог човека може нанети тежак ударац. Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни. Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда може да начини непријатност другоме, који је пренео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења. Ако други човек не показује хгељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења. Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом. Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне. Зашто човек сам себе узнемирава тескобним размишљањима о некој ништавној непријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требала да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно поступили, нека је слава Богу, а људско мишљење нам то не може одузети. Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их мирно посматрамо, као што посматрамо како ветар њише гране дрвећа, или како тече река. Међутим, очевидно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта радити? Треба се постепено учити томе да најпре осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, потом да се уздржавамо од осуде речима онда када се покрене помисао на то, а затим да зауставимо и саму помисао на осуду другога. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге. Немојте упорно избегавати људе јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претходило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере. Али, када критикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су потребне исто колико и ревност. Не претварај у буру поветарац људских лакомислених речи. Има клевета које одводе човека у прогонство, које бацају у беду, тамницу, и то није лако. А зар није лакше да клевета, попут ветра, прохуји поред ваших ушију? Уђи у дом свој, и не слушај хук ветра. У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни. Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир. Онај који гледа са подозрењем, тај лако може доћи до мржње према човеку. Онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно. Треба избегавати срџбу. Гњев не приближава човека правди Божјој. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога. Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако ца не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо мира и кротости, начинимо непријатељство и штету. Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који исцељуј е. Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. Трудите се да срце и намере ближњих позитивно прикватате. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. Како рече древни философ, не треба са узбуђивати ако вас магарац удари.
  10. https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2454.0.html извини мало сам ти изменио пост да не би спамовао форум са истим порукама, чисто да укажем на неки лакши начин ... администратор Меда
  11. Позната je истина историје Православие Католичанске Цркве на Истоку да права вера и жива пракса Цркве, то јест живо предање Цркве није одређивано ни детерминисано од стране Васељенских или Помесних сабора, него су вера и живот Цркве на саборима доживљавани и брањени као већ постојеће стварности, као благодатно у Христу самосазнање и самоосећање Цркве, као њен живи живот и вера и литургија. Свети сабори Цркве, и нарочито Васељенски сабори, који су били духовски, педесетнички догађаји на историјском путу Цркве Христове, састајали су се и доносили одлуке углавном према потребама времена, тј. најчешће онда када je нека jepec, или раскол, доводила у опасност нормалан црквени рад и спасоносну службу, тј. мисију и функцију Цркве, кварећи истиниту веру и деформишући сотириолошко искуство Цркве.[29] Другим речима, када је довођено у питање "јединсшво вере и заједништво Духа Светога", за које се Црква залаже и моли у свакој својој Божанској Литургији. Тако je и свети Седми Васељенски сабор сазван и одржан зато што су јеретици иконоборци покушали да порекну и пониште живо предање Саборне-Католичанске Цркве Божије о литургијској употреби и почасном поштовању светик икона. Сабор је одржан у Никеји 787 године, под председништвом светог Тарасија патријарха Цариградског, и његове догматске одлуке о поштовању светих икона добро су нам познате. У основи догматске одлуке Седмог сабора, сагласно већ светом Јовану Дамаскину, постављен је христолошки догмат о оваплоћењу Бога Логоса, Богочовека Христа, а као узор за поштовање светих икона истакнуто је већ неоспорно поштовање Часног Крста, док je као догматска норма иконопоштовања истакнута не λατρεία (= култ, обожавање), која припада само Богу, него τιμητική προσκύνησις тј. почасно поштовање, поклоњење иконама из почасти и из љубави. Ми се нећемо овде задржавати на анализи догматских одлука Седмог Васељенског сабора у Никеји 787 године (превод на српски текста саме одлуке читалац може наћи у прилогу). Овде желимо просто да подсетимо да је употреба и почасно поштовање светих икона у Цркви постојало давно пре Седмог Васељенског сабора. Исто тако је постојала и теолошка заснованост богословског образложења иконопоштовања, како нам то јасно сведочи 82 канон Трулског (Петошестог) сабора из 692 године. Јер тај свети канон јасно повезује икону Христову и иконописање са основном хришћанском истином о Боговаплоћењу, то јест са Лицем оваплоћеног Богочовека Христа и Његовим спасоносним Домостројем по телу. Тако се Седми Васељенски сабор већ чврсто ослања на христолошко утемељење иконописања и иконопоштовања, дакле на основну хришћанску веру и живо предање Цркве о Богочовеку Христу. Међутим, врло је карактеристично да се у самом оросу (= догматској одлуци) Седмог Васељенског сабора за то црквено предање каже изричито да je то ново дело и дар "Духа Светога који обитава у Цркви" (Mansi, Collectio Сопcilliontm, t. 13, 377). По нашем мишљењу, дело и дар Духа Светога Цркви био je и сам Седми Васељенски сабор у Никеји 787 године, исто тако као и његова саборска догматска одлука о светим иконама. Али, на то питање ћемо се још вратити. Да видимо сада мало конкретније какве су биле последице ове догматске одлуке о светим иконама донете на Седмом Васељенском сабору, то јест какав je био конкретни значај њихов за црквени живот у непосредно даљем току историје Православне Цркве. 2. Чињеница je да јереси нису изазивале настанак нових догмата у Цркви, али је несумњиво да je одговор Цркве, кроз Саборе, на појаву и изазов неке јереси најчешће доводио до новог теолошког изражавања, новог формулисања апостолске вере и живог предања црквеног. После сучељавања са извесном јереси и победом над њом, дотични догмат вере, то јест угрожена истина вере коју су ти јеретици доводили у питање, она je, после богословске, саборне обраде и новог изражавања доличним теолошким језиком, обично заблистала у Цркви новим сјајем и славом, те је имала непосреднији, динамичнији утицај на живот Цркве. Тако je, на пример, после победе над Аријанском јереси снажније наглашена и доживљена у свим областима црквеног живота истина о Божанству Христовом. После победе над Духоборством све се више наглашава Личност и дело Духа Светога у Цркви. После Несторијанизма већма je наглашена Пресвета Богородица и Њено место и поштовање у Цркви. И тако редом, кроз даљу борбу са христолошким јересима, све се више у Цркви истине истина о Христу као Богу и Човеку - о јединственом Богочовеку (нарочито пак са догматом Халкидонског сабора и христологијом св. Максима Исповедника). Тако je било и са истином о светим иконама у Цркви. После православног црквеног, саборског тријумфа над иконоборачком јереси, тј. после догматске одлуке Седмог Васељенског сабора, све се више наглашава религиозно-богословски и култно-културни значај иконе Христове, а такође и Богородичиног и Светитељских светих ликова. Развија се и богословски разрађује лепота, смисао и значај светих икона за живот, богослужење и богопознање код верних у Цркви. Отуда и имамо брзи и вишеструки процват у црквеном животу, богословљу, богослужењу, духовности и уметности у Православној Цркви на Истоку после Седмог Васељенског сабора. Богословски, богослужбени и духовни значај светих икона у времену после Никејског иконопоштовалачког сабора 787 године, особито су истакли и нагласили Оци Цркве - патријарх Цариградски св. Никифор и свети Теодор Студит. Пошто је међутим, убрзо дошло до обнове иконоборачке јереси - то је онај познати други период иконоборства од 813 до 843 године - зато и није дошло до брзе пројаве свих позитивних резултата догматске одлуке о иконама донете на Седмом Васељенском сабору. Тек после коначног тријумфа православља над иконоборством, 11 марта 843 године, у време патријарха светог Методија Исповедника (843-847) и побожне царице Теодоре, долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог сабора у Никеји о светим иконама. 3. Сабор одржан 843. године (у Недељу Православља, 11. марта), у Светој Софији у Цариграду, потврдио je одлуке Седмог Васељенског Сабора у Никеји и коначно афирмисао теолошки и црквени карактер православног иконописања и почасног поштовања (= љубавног поклоњења) одаваног у Цркви светим иконама. Колики je и какав био стварни значај ове коначне победе Цркве над иконоборачком јереси, какав je плод имала и какве последице на црквени живот у многим смеровима, можемо само донекле закључивати из надахнутог текста састављеног на том Сабору 843 године, а познатог под именом Синодик (= Саборник) Православља. Да не бисмо овде наводили цео текст Синодика (главнину тог текса у српском преводу доносимо у прилогу, после превода ороса Седмог Васељенског сабора), поменућемо само неке од важнијих момената садржаних у њему, из којих се јасно види теолошки и културни и животни значај за Цркву васпостављања култа светих икона. Синодик назива победу православног иконописа и иконопоштовања светлим и радосним "даном обновљења" Цркве, и то "обновљења" како црквених храмова тако и живог црквеног тела, тј. свих верника, jep се и једна и друга страна Цркве сада "обнавља на нови живот", на "нову твар у Христу". Одбрана светих икона и њихово васпостављање у Цркви представља, по Синодику, право "пролеће" за Православну Цркву, тј. прави процват свих благодатних дарова Духа Светога у Телу Христовом и отуда богату духовну "жетву". Догмат иконопоштовања, по Синодику, доживљен je сада у Цркви као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а нарочито основне хришћанске истине о оваплоћењу Бога и обожењу човека. Зато и кличе Саборник овим речима: "Као што пророци видеше, као што апостоли научише, као што је Црква примила, као што су учитељи (Цркве) догматски потврдили, као што се сва васељена сагласила, као што је Благодат Божија засијала, као што се сама Истина доказала, као што се Премудрост смело исказала, као што je Христос наградом то потврдио - сви тако мислимо (= верујемо) и тако говоримо и тако проповедамо: Христа истинитог Бога нашег и Његове Светитеље поштујемо речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, a њих ради заједничког нам Господа, као верне Служителе Његове, чествујемо и односно поклоњење им одајемо. То je вера Апостола. То je вера Отаца. То je вера Православних. Та вера васељену утврди" (Саборник Православља налази се у Великом Типику и Великопосном Триоду). 4. Beћ из самог текста Синодика Православља, иако релативно кратког и првенствено доксологијског по своме карактеру, можемо сагледати све богатство позитивних последица догматске одлуке Седмог Васељенског сабора о светим иконама за црквени живот у многим његовим гранама и областима. Ту се констатује, пре свега, као што рекосмо, да je наступило једно истинско иролеће за Цркву, то јест оживљење и обновљење вере и живота чланова Цркве Христове, њене благочестиве пуноће, тј. православних верника, благодатно освежаваних и обнављаних, духовно препорађаних Духом Светим, Утешитељем Цркве. Затим се наглашава обновљење цркава Божијих, тј. самих Храмова, у којим се служи и прославља Бог у Светој Тројици, са посебним истицањем храмовних "сјајних украса" (φαι­δρότητας), то јест икона и фресака у црквама и манастирима. Интересантно је запазити да Саборник Православља све то повезује у једну целину: Цркву као вернике, живе иконе Божије, и Цркву као храм украшен светим иконама, сликама овагогоћеног Бога и Божијих прослављених угодника. То je аутентично литургијско поимање Цркве, јер се сабрање верних, као живе деце Божије, и Христовог и Светитељских Ликова, изображених на светим иконама и фрескама, потпуно православно доживљава тек у склону свете Литургије, на којој се прославља Бог: вером и молитвом, речима и славословљима, делима и сликама и уопште целокупном литургијском стварношћу, литургијским животом и праксом Цркве. Тиме је јасно указано на нераздвојну повезаност светих икона са богослужением, са Евхаристијом (= Литургијом) Цркве, коју служи "пуноћа благочестивих" (το πλήρωμα των εύσεβούντων), како се каже у Синодику, тј. сав црквени клир и народ, са својим Епископом и свештенством на челу. (Подсећамо да реч "литургија" првобитно и значи "свенародну јавну службу"). Синодик у наставку говори о обновљењу не само живота верних, него и читавог бића Цркве, свецеле ипостаси Цркве као "нове твари у Христу". То бива оном увек новом и новотворећом благодаћу Духа Утешитеља, а то je оно из апостолских и светоотачких времена познато схватање о сталном присуству и дејству Педесетнице у историјском бићу и животу Православие Цркве. Тако je сам текст Саборника Православља, као потврда и реафирмација догматске одлуке Седмог сабора у Никеји о светим иконама, већ довољно јасно сведочанство о благотворним последицама тих одлука у животу Цркве Христове. Ове благотворне последние православног провозглашена часног, из љубави поштовања светих икона пројавиле су се у црквеном животу православног Истока одмах после престанка иконоборства, и то: у развоју теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве унутрашње и спољашње и, наравне, у развоју црквене уметности. У оквиру овог кратког излагања задржаћемо се укратко на свакој од тих области црквеног живота. 5. Најпре треба указати на чињеницу да се после победе православља над иконоборством, чему је пресудно допринео Седми Васељенски сабор, развила богата теологија иконе. Исту је већ био започео да развија свети Јован Дамаскин, али су je наставили и до савршенства развили већ поменути богослови Православие Цркве: свети Никифор Цариградски и свети Теодор Студит, а за њима и не мање од њих свети Фотије Велики, патријарх Цариградски. За њега посебно можемо додати да je на својим саборима 861. и 867, a такође и 880 године још једном потврдио одлуке Седмог Васељенског сабора у Никеји и његове догматске одлуке о иконопоштовању. Исто тако треба подсетити да je и сам овај велики патријарх развио богату теологију светих икона, са наглашеним христолошким, пневматолошким и такође антрополошким (можемо слободно рећи хуманистичким) садржајем, на шта ћемо се још вратити. Свети Фотије je посебно допринео и развоју православие иконографије и уопште црквене уметности (што се јасно види из његових Омилија и Писама). Али не само патријарх Фотије, него je општепозната чињеница да je после периода иконоборства и саборног тријумфа иконопоштовања дошло до наглог развоја православие иконографије свуда у Византији и даље широм православног Истока: на Балкану, Синају. Кипру, Грузији, Русији. О томе развоју православие иконографије већ је доста речено и написано, па се на томе овде нећемо задржавати, jep je то општепозната чињеница. (Само библиографија о томе обухватала би читаве томове). 6. Несумњив je после Седмог Васељенског сабора и развој црквеног култа, богослужења, посебно пак црквеног литургијског песништва. Познато je да су управо многи монаси, који су били исповедници за свете иконе, пројавили се у ово време као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци канона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан "Начертани", затим Студитски монаси Јосиф Химнограф и Теодор Студит и други. Нешто пре тога био je велики песник Јован Дамаскин, познати борац за поштоваьье светих икона, а из исте школе у Палестини јавило се и неколико других црквених песника. Управо у ово време, после иконоборства долази до коначног оформљења Октоиха и употпуњавања бројних последовала великих и мањих празника у минејском и пасхалном циклусу црквеног богослужења. Kao пример црквеног песништва овога доба навешћемо овде Кондак спеван за Недељу Православља, који je истовремено и теолошки и песнички пример овог богослужбеног процвата после победе православља над иконоборством: "Неописиви Логос Очев из Тебе се, Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону преобразивши у древну лепоту, присаједини је Божанској лепоти. Стога, исповедајући наше спасење - делом и речју га изображавамо." (Триод, Недеља Православља, глас 8) Указујемо само најкреће на богатство теолошког, антрополошког и сотириолошког садржаја ове надахнуте црквене песме, а доста је сличних песама у служби Торжества Православља (Прва недеља Великог поста) и у другим песничким саставима овога доба. У Јерусалимској патријаршији, и посебно у манастиру светог Саве Освећеног, a такође и у Цариградској патријаршији, и посебно у Студитском манастиру у Цариграду, у ово време је развијен и оформљен Велики Типик црквених богослужења, са познатом византијском велелепношћу и теолошком центрираношћу на Тајну Христа Богочовека - Божанску Евхаристију. То je време кад настају и бројни манастирски Типици, као нпр. у Светој Гори, на Патмосу, у самом Цариграду, а затим и у Србији. Ови су Типици обухватали целокупни живот и поредак у манастирима, почињући увек од богослужења и проширујући се онда на сав остали манастирски живот и монашке службе ближњима, народу, роду људском (писање и преписивање књига, образовање, разне добротворне и хуманитарне службе и, коначно, мисије). Подсећамо, a једва да je и потребно на то подсећати, да постоји тесна повезаност православног иконописања и иконопоштовања са православним монаштвом и манастирима. 7. У ово време, после Седмог Васељенског сабора, нарочито после коначног тријумфа православља над иконоборством, у време великог патријарха Фотија, развијена je велика мисионарска активност Цркве из православие Византије. Највеће ширење Јеванђеља и православља извршили су, уз патријарха Фотија, управо његови ученици, света Браћа Кирило и Методије и њихови словенски ученици како међу Хазарима и Скитима на Истоку, тако и међу Словенима на Балкану и Западним странама. Словенске Цркве заиста много дугују светом Фотију и његовим ученицима, јер су од њих Словени крштени, христијанизовани, оцрквењени, обогаћени богословском мишљу и хришћанским богослужењем и писменошћу на своме језику, те тако стекли своју државну и црквену самосталност и хришћанску културу. Није, зато, без разлога истицано у наше време све оно богатство развоја и цветања "раног хуманизма" у православно] Византији у време светог Фотија Великог (о чему je недавно изашла и књига сорбонског професора Пола Лемерла: Lepremier humanisme byzantirí. Било je то време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у Византијском царству, него и код византијских суседа којима je православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. 8. Осим набројаних момената, треба посебно истаћи чињеницу да се после победе Православља над иконоборством, запажа особити развој и, слободно можемо рећи препород духовног живота у Цркви на Истоку. То најпре важи за манастире у Византији, а и на просторима који њој тада више не припадају, али су остали под њеним утицајем или су од ње постали православии (као што је случај у Палестини, Јужној Италији и међу Словенима). Школа високог духовног и културног живота била je Фотијева школа, из које je произашао већи број значајних ученика, као што су св. Кирило Словенски, патријарх Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст и други. Из Студитског манастира у Цариграду зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, и из те средине, отприлике један век касније, јавиће се велики учитељ духовног живота и читавог Православља - свети Симеон Нови Богослов. Његово време, продужено преко његовог ученика Никите Ситата и других претеча исихазма, било је почетак духовног и културног препорода који ће затим наступите, у време Комнена и Палеолога, у читавој Византији и на Балкану. То ће бити и време процвата монашке политије на Светој Гори Атонској, чији ће се духовни утицај проширити и на младе Словенске православие народе - Бугаре, Србе и Русе. То ће бити и време појаве првих јужнословенских и руских Светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира Риле, Студенице, Хиландара, Кијево-Печерске Лавре и других центара међу православним Словенима. Нема, дакле, сумње да je теологија и духовност светих икона после Седмог Васељенског сабора допринела великом процвату православие духовности уопште, како у хришћанском животу тако и у хришћанској култури. 9. Но да се вратимо опет на почетак наше теме, коју наравно ни издалека нисмо исцрпели свим до сада реченим и наведеним. Потребно је нагласити и следећи допринос светог Седмог Весељенског сабора и његове богословске и црквене делатности, насупрот јереси иконоборства а у корист Христове Цркве и њеног православног иконописања и иконопоштовања. Коначном победом Цркве над овом јереси, како у време патријарха св. Тарасија, тако и нарочито у време патријарха св. Методија и св. Фотија, васпостављан je у саборно-католичанској Цркви Христовој мир и једниство, онај мир у вери и љубави који је толико желео председавајући на Седмом сабору патријарх Тарасије (видети његове рачи пред сабор у Никеји, Mansi, т. 12, 1127; 13, 404; PG 98, 1425). Измирена је Цркава унутар својих редова и епархија, измирен је хришћански Исток и Запад, све православие патријаршије и епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом Предању светих Апостола и Отаца Цркве. У текстовима тога времена, па и онима са самог Седмог сабора, као што је нпр. сјајни Похвални говор Седмом Васељенском сабору у Никеји, изговорен од Епифанија, ђакона Цркве Катанске са Сицилије, осећа се радост и благодарност Богу што je Духом Светим у Цркви поново постало делатно Јавенђеље спасења свију, што се опет и изнова остварује Христов богочовечански Домострој спасења рода људског, који се кроз свете иконе видљиво изображава и исписује (= зографише, живоипише), те се тако и материјом славословно изражава велика тајна Емануила - Бога који je постао Човек и остао са нама у Цркви насвагда. Taj славослов изражава већ јасно и сама догматска одлука Седмог Васељенског сабора у Никеји, а видели смо и Кондак Недеље Православља, као и већ помињани Синодик Ортодоксије. То je у ствари онај један и исти доксологијски карактер православне вере, теологије, духовног живота и уметности, о чему православие иконе и фреске тако убедљиво и светлосно сведоче. Та доксологија, тај благодатни славослов и славопој притом се не односи само на Бога, него и на Христа Богочовека - Бога који је постао Човек, те дакле самим тим и на човека као боголико и богосликовито биће. То je, дакле, хришћанска доксологија, славослов и човека и човечијег лика у Христу. Отуда је разумљиво зашто се, према догматској одлуци Седмог Васељенског сабора, част и поштовање и љубавно поклоњење светим иконама односи не само на икону Христову, него и на иконе Просвете Богородице и Светих људи у Цркви Божијој. 10. Очигледно je свакоме познаваоцу текстова аката и одлука светог Седмог Васељенског сабора у Никеји да постоји органска веза између поштовања светих икона и поштовања Светитеља - у Цркви Богочовека Христа. Није то било случајно да су иконоборци, одричући поштовање светих икона, врло брзо почели одрицати и поштовање Светих у Цркви. На то су им Свети Оци Седмог Васељенског сабора одговорили врло директно и недвосмислено: ко не поштује иконе, тај не поштује ни саме Светитеље Божије. а тим самим он не поштује ни самога Христа Богочовека, јер не поштује него управо пориче тајну и реалност Његовог оваплоћења и очовечења. Очигледно je, дакле, да поштовање светих икона Оци Никејског сабора заснивају на христолошком догмату и да управо зато поштовање светих икона има непосредне антрополошке и еклисиолошке последице. Јер, у крајњој линије, одрицање светих икона и иконопоштовања води одрицању тајне Боговаплоћења и тајне саме Цркве као Тела Христовог. Јер, ко одриче икону Христову одриче тајну Оваплоћења и тајну боголикости и христоликости наше, одриче Свете Христолике људе и поштовање њигових светих Ликова, као истинских и живих боголиких икона, као живих слика свога Оригинала Христа и чланова Христовог Тела. То је одрицање Цркве као Заједнице Светих у Духу Светоме, а то је одрицање целокупне икономије (= Домоcтpoja) Свете и Животворна Тројице за род људски и за сву творевину, чија je глава и круна човек возглављен у Христу Богочовеку. 11. На крају, свете иконе које je прославио Седми Васељенски сабор, откривају нам и посведеочују и православну пневматологију и истинску хришћанску антропологију, а истовремено указују и откривају библијско-патристичку есхатологију. Овде je по среди, наравно, не оно класично јелинско, него аутентично библијско, апокалиптичко значење и садржај самог појма или тачније реалности иконе, о чему говоре не само прве главе Светога Писма него и бројни новозаветни текстови, нарочито апостоли Павле и Јован. А ево, укратко, библијског есхатолошког значења Иконе: Света православна икона има на себи, и уметнички изражава и открива нам своју литургијску природу, ону другу, есхатолошку стварност, оно на њој и кроз њу присуство небеске и вечне освећујуће и просветљујуће и обожујуће светлосне благодати Духа Светога. О томе нам, између осталих, карактеристично сведочи и свети патријарх Фотије у својој 76. Посланици: "Свете иконе нису више дрво (даске) ... нити само боје, бесприсутне и уобличујуће силе и благодати (Св. Духа), него су оне (тим присуством) свете и часне и достојне поштовања и прослављања". И још додаје свети патријарх: "Јер се ми кроз њих узводима у једно и јединствено, сједињујуће и саборно созерцање и удостојавамо се тиме божанског и натприродног заједништва са Највишим од свега жељенога" (Писмо 6,18; издање Valeta, London 1864). Ова божанска и обожујућа благодат Светога Духа на светим иконама je уметнички представлена видљиво као светлост у Светима, и та светлост је оно што структурира читав православии иконопис (не само ореол на икони, него и лице, и одећу, и природу, и позадину на икони), тако да данас православни иконописи и иконолози с правом говоре о фотоструктури православне иконе као о њеној одликујућој, специфичној разлици од сваке друге уметничке слике и ликовне представе. (О овоме нарочито студиозно пише о. Стаматис Склирис). На православној икони је посведочен и видљиво изражен есхатолошки догађај заједничарења. Светих у божанској нествореној Светлости и Благодати, у божанском Животу и Љубави, у есхатолошком Царству Божијем - Царству Свете Тројице, тј. у оној есхатолошкој Слава Христа као Сина Божијег поставшег оваплоћењем Син Човечији, Који, иако je Лик Бога Невидљивог, ипак је постао Човек и узео на Себе "обличје слуге", да би синове људске учинио синовима Божијим, Себи сличнима, тј. христоликом браћом Својом по благодати вечног усиновљења Богу, јер je човек и род људски за то и створен "по икони Божијој која je Христос" (1 Mojс. 1, 26; Кол. 1, 15; 3,10; 1 Kop. 15,49; 2 Kop. 3,18; 4,6 итд. многи свети Оци Цркве). Зато je православна иконографија и иконологија верни израз и потврда православие хришћанске антропологије, која je истински хуманистичка, jep je богочовечанска, богохуманистичка.
  12. нова галерија српског иконописа http://radionica.sabornihram.com/images/lazarica_krusevac/content/index_3.html 0409_feel
  13. Уметничка радионица Светог краља Милутина - мала школа иконописа http://radionica.sabornihram.com/skola.php
×
×
  • Create New...