Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Искушеник

Члан
  • Број садржаја

    1996
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    Искушеник got a reaction from nmiljan in Свето причешће   
    4. Лажни ставови противника честог причешћивања
    Но, на основу ових истинитих тврдњи ревнитељи доносе лажне закључке. Они сматрају да нас често причешћивање само по себи лишава побожности. Не, страх Божији нипошто не зависи од спољашњих фактора (као што су учесталост причешћивања, чест одлазак у храм Божији, итд.), већ само од стражења над својим срцем. Ако су ревнитељи у праву, да ли је онда све свештенике снашла погибељ? Вечни живот је изгубљен за њих и за све који се често причешћују? Св. Јован Кронштатски, по њиховом мишљењу, није био у праву када је свакодневно служио литургију и позивао друге да се максимално често причешћују. Или он уопште није човек, већ неко биће другачије природе? Зар Сам Господ Спаситељ мотри на време оних који приступају, а не на њихово срце? Зар су се свети апостоли због свакодневног општења са Христом лишили побожности?
    Не, такво учење је страно светим Оцима. По дивним речима преп. Јована Касијана Римљанина: "Иако знамо да нисмо без греха, ипак не треба да се уклањамо од светог Причешћа... И што је човек чистији духом, то јасније види себе нечистим, налази разлог за смирење а не за узношење... Ми не треба да се удаљавамо од причешћивања због тога што спознајемо да смо грешници, већ да све више и више са жеђу журимо к Њему ради исцељења душе и очишћења духа, али с таквом смиреношћу духа и вером да би, сматрајући себе недостојним примања такве благодати, желели још веће исцељење наших рана. У супротном је и једном годишње недостојно примати причешће, као што чине неки који, живећи у манастирима, достојанство, освећење и благотворност небеских тајинстава оцењују тако што мисле да треба да их примају само свети, непорочни. А било би боље мислити да нас та тајинства преношењем благодати чине чистима и светима" (Разговори. 23, 21). Сличан савет налази се и у Питањима и одговорима преподобних Варсануфија и Јована: "Не устручавај се да приступиш, осуђујући себе као грешника, него сматрај да се грешник који приступа Спаситељу, удостојава отпуштења грехова. И у Писму видимо оне који Му приступају с Вером и чују онај божанствени глас: отпуштају ти се многи греси. Када би онај који Му приступа био достојан, он не би имао грехова, али пошто је био грешник и дужник, он је и добио опроштај грехова. Послушај Самог Господа, Који говори: Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање. И још: Не требају здрави лекара него болесни. И тако, сматрај себе грешним и болесним и приступи к Ономе који може да спаси изгубљеног" (одговор 460). "Када Светим Тајнама приступају грешници као рањеници и они који траже милост, онда примају исцељење и Сам Господ их чини достојним Својих Тајни, говорећи: Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање – и још: Не требају здрави лекара него болесни.. И нико не треба себе да сматра достојним Причешћа, него да говори: Ја сам недостојан, али верујем да ћу се осветити Причешћем, и то ће се испунити на њему по вери његовој, у Господу нашем Исусу Христу" (одговор 461).
    5. Неверје противника честог причешћивања у Божије присуство у Цркви
    Изненађујуће је, али, борећи се на речима са обновљенством, борци против честог причешћивања заправо исповедају данашњи модернизам. Они тврде да се Црква развија и расте у ономе што се односи и на Тајинства и заповести Божије. Будући да не могу одрећи чињеницу "пречестог", по њиховим речима, причешћивања у библијска времена (посведоченог у књизи Дела), они тврде да су људи тада углавном сви били свети, а да је данас таква светост већ крајње ретка (ако је уопште и могућа). Према томе, пракса тог времена не може се применити у наше време. Но, где је граница применљивости, они не кажу.
    У представама њиховим (и других ревнитеља не по разуму) историја Цркве је непрестан регрес. У време апостола све је било прекрасно, а затим је постало горе, у XIX веку светитељ Игњатије пише да је све ужасно, а о данашњем времену и да не говоримо. У ствари, ради се о истој митологији као и код обновљенаца, само у нешто више песимистичком облику. И једни и други мисле да Христос није испунио Своје обећање и да је заборавио Цркву, као и да је Дух Свети негде отишао. У оба случаја постоји подсвесно убеђење да је савремено доба лишено Божијег старања. Разлика је заправо само у томе што су једни спустили руке и покушавају да сачувају нешто што је по инерцији остало из давнина, а други покушавају да исправе ситуацију својим људским силама. Но, представе и једних и других су идентичне. – Ради се о тешком осећању аутономности човека и мишљењу да светост данас ни за кога није могућа, осим, можда, за посебне надљуде. Већ саму мисао о покушају живљења у сталном општењу са Богом и једни и други примају као фанатизам (обновљенци), или као прелест (ревнитељи). А идеја да богоопштење треба да испуни живот читаве заједнице, прима се уопште као скандал: "Каква евхаристијска обнова када смо окружени апостасијом (напоменућу да за Оце Цркве (Златоуста и друге) апостасија наступа тек у време антихриста)"? Богословски ову позицију можемо оценити као радикално пелагијанство, а у односу на Цркву – као одрицање Њеног божанственог срца.
    Међутим, Син Божији није напустио Цркву, Дух Божији једнако је води и у I и у XIX и у XXI веку. Да, не треба сматрати Синодални период мртвом пустињом. Али, мртва пустиња није ни Црква данас. И данас се може достићи светост као и пре сто или хиљаду година. Али, и тада као и данас, светост се може задобити само од свете Чаше.
    6. Свето Писмо о честом причешћивању
    Где наћи критеријум правилности ове или оне праксе? Одговор је једноставан. – У Светом Писму и прослављеним Оцима Цркве. Уколико се обратимо том источнику, одговор ће бити очигледан. По речима великог Никодима Светогорца (који је, узгред, саставио Добротољубље - до дана данашњег најузорнији уџбеник духовног живота): "Господ наш Исус Христос, пре давања Тајне Причешћа, рекао је: "Хлеб, који ћу Ја дати, јесте Тело Моје - за живот света" (Јн. 6, 51). То је храна коју желим да вам дам, - то је Тело Моје, које Ја желим да дам за оживотворење читавог света. То значи да је Божанско Причешће за верујуће – неопходан саставни део духовног живота по Христу. Али, тај духовни живот по Христу не треба да се угаси и престане (као што Апостол говори: духа не гасите (1 Сол. 5, 19)), већ треба да буде постојан и непрестан, да живи више не живе сами за себе, већ за Онога Који је за њих умро и васкрсао (према истом Апостолу, 2 Кор. 5, 15), то јест, да би живи више живели животом не сопственим и плотским, већ животом Христа, умрлог и васкрслог за њих, - с неопходношћу да буде постојано и оно што га чини, то јест Божанско Причешће.
    На другом месту Господ заповеда "Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете Тела Сина човечјег и не пијете Крви Његове, немате живота у себи" (Јн. 6, 53). Ове речи јасно показују да је Божанско Причешће за хришћане исто толико неопходно колико је неопходно и свето Крштење. Ради се о истој двојној заповести коју је Он изрекао и о Крштењу и о Божанском Причешћу. О Светом Крштењу је рекао: "Заиста, заиста, кажем ти, ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије" (Јн. 3, 5). И о Божанском Причешћу на исти начин: "Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете Тела Сина Човечијег и не пијете Крви Његове, немате живота у себи". Дакле, као што без Крштења никоме није могуће да живи духовним животом и да се спаси, тако никоме није могуће да живи без Божанског Причешћа. Међутим, ова два [Тајинства] се разликују у томе што се Крштење савршава једном, а Божанствено Причешће стално и свакодневно, и отуда следи закључак да код Божанског Причешћа постоје две неопходне ствари: прво, да га треба савршавати, а друго, да га треба непрестано савршавати.
  2. Волим
    Искушеник got a reaction from Биљана, два in О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...   
    ОДЛАЗАК У МАНАСТИР ЈЕ ЧУДО БОЖИЈЕ
    Разговор са мати Јеленом, игуманијом манастира Жича

    м. Амфилохија: Не треба Вас посебно представљати, нити Ваш манастир, но реците нам ипак нешто о себи - како сте заволели Господа и одлучили се за монашки позив?
    м. Јелена: Јасно је да је за сваког човека најважнија темељна религиозна породица. Веома сам Богу захвална што сам рођена у таквој породици. Нарочити утицај на мене је имала мајка која је врло често говорила о лепоти монашког живота и тиме однеговала у мени љубав према монаштву и жељу да дођем у манастир. И она је сама касније постала монахиња, Јелисавета.
    м. Амфилохија: Живели сте са три генерације монашке и били им игуманија. Како помирити и премостити разлике?
    м. Јелена: Постепено, уз веома, веома много разумевања и стрпљења. Потребно је разумети сваког, услове у којима је свако живео и у којима се формирао. У нашем манастиру живи више од четрдесет особа сасвим различитог карактера, доба, образовања. Први, неопходан предуслов за опстанак монашке заједнице јесте послушност и поверење према игуманији, искрена и нелицемерна. Када то поверење постоји, када постоји темељ, грађевина лако напредује.
    Када смото поверење и послушност изградили, формирали смо манастирски поредак који је створио све предуслове за монашки живот, окренут ка келијном правилу, исправном богослужбеном поретку и редовном причешћивању. Сестринство је тај поредак прихватило и свима је јасна неопходност поштовања и испуњавања овог поретка.
    Највеће промене код нас су се десиле онда када су сестре схватиле значај честог причешћивања, уз, наравно, живо учешће у богослужењу и ваљану припрему, онако како то Свети Оци захтевају. Жива реч Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла нам је тада много значила. Сам Господ тако уједињује сестре.
    м. Амфилохија: Који је смисао истинског послушања игуманији?
    м. Јелена: Послушањем игуманији монахиња показује послушност Христу. По светом Василију Великом и светом Симеону Новом Богослову, игуманија је спона монахиња с Богом, она која лик Спаситељев носи. Монахиња, гледајући њу сматра да гледа Самога Христа и верује да је заједно са Њим и да Му сигурно следује. Ако монахиња верује да оно што игуманија тражи од ње, не тражи она сама већ Христос, биће јој послушна нелицемерно, не као да служи човеку, већ Богу. Како каже старац Емилијан симонопетритски - путеводитељ је видљив, а Путеводитељ путеводитеља је невидљив!
    Нажалост, понекада се игуманија сматра просто неким економом који се стара о материјалним потребама сестринства, а задатак игуманије је много комплекснији и одговорнији.
    м. Амфилохија: Како упутити савременог младог човека, васпитаног у друштву које негује индивидуалистички приступ свету и људима, а који ступа у манастир, на животу заједници?
    м. Јелена: Данас се деца заиста васпитавају у духу егоцентризма, у средини која подстиче егоизам, потребу за истицањем себе и угађањем себи на сваки начин и у свакој прилици. Поремећен систем вредности намеће се детету као исправан. У породици, у школи, на медијима, у свакој области друштвеног живота фаворизују се вредности супротне хришћанским врлинама. Тако формирана особа долази у манастир и одмах се суочава са средином у којој владају сасвим другачија мерила вредности. Зато је добро да свако ко жели да ступи у манастир једно време долази у манастир и тамо, као гост, проводи неко време. Тако постепено упознаје живот у заједници и постепено усваја начин живљења. Егоизам није лако сломити.
    Када почетник схвати да полако почиње да се руши кула коју су у њему градили родитељи, пријатељи, тј. када схвати да је погрешно васпитан и има погрешна мерила у животу, тада мора да буде храбар, спреман да се суочи са собом и призна своје недостатке. Ако то уради, ако је још и стрпљив и има наду и веру да ће се променити на боље - остало је брига игуманије и заједнице.
    м. Амфилохија: Основни принцип савремене педагогије је да дете стекне самопоуздање. Како га научити да се, када порасте и дође у манастир, поузда само у Господа?
    м. Јелена: Пре свега нашим примером. Ако својим примером сведочимо постојање било које врлине, ту врлину и други усвајају. Потребно је и много говорити, како каже изрека - понављање је мајка знања, а онда и ми сами морамо све да Господу. Господ сам посећује човека, па га кроз разна искушења некако примора да призна, да каже: Господе, па ја без Тебе не могу ништа. Не могу никуда. Све од Тебе зависи. Мој је само грех и промашај.
    Иначе, у манастиру се ослањање на Бога и препуштање Њему вежба и послушањем и одрицањем од своје воље и потпуним препуштањем игуманији. Све бриге, проблеми, недоумице, немоћи, поверавају се игуманији и она их узима на себе и молитвом олакшава бреме монахиње. Тако код монахиње временом узраста поверење у Бога, неизрецива радост због Његове близине, препуштање Његовој благој вољи и бескрајна лакоћа, мир савести и радост које од тога потичу.
    м. Амфилохија: Жички манастир је наш први манастир који је прешао на светогорски типик, по узору на манастир Ормилију. Како се сестре сналазе, да ли су га у потпуности прихватиле и постоје ли тешкоће?
    м. Јелена: Веома много смо радили на успотављању светогорског поретка, који омогућава правилан развој сваког монаха или монахиње. Када је у питању наш постепени прелазак на светогорски богослужбени поредак, основни мотив јесте велика љубав према древном литургијском и монашком предању. У ствари, тачније је говорити о повратку, него о преласку на светогорски богослужбени поредак (управо је хиљадугодишња непрекидна традиција Свете Горе Атонске гарант те вредности).
    Манастир Ормилију смо упознали пре више од једне деценије. У почетку је, наравно, било проблема јер је у природи човековој да реагује на промене. Међутим, постепено су проблеми нестали и садашња манастирска атмосфера је за нас непроцењиво благо. Манастир Симонопетра на Светој Гори и манастир Ормилија, као његов метох, су места на којима је очувано исправно монашко живљење које човеку омогућава да води истински духовни живот и доноси му радост неизрециву. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да пијемо са овако богатог извора! Тешкоће на које Ви мислите - сада не постоје.
    м. Амфилохија: Позната је Ваша љубав према иконопису. Како сте је стекли? Шта препоручујете младим људима који желе њиме да се баве?
    м. Јелена: Још док сам била у манастиру Клисури, мати игуманија је приметила моју наклоност према сликању, па ме је послала у манастир Ћелије да учим иконопис. Када је 1978. године у манастиру Жичи отворена иконописачка радионица, премештена сам у Жичу где сам добила послушање иконописца.
    За бављење иконописом, потребан је, наравно, дар, али у манастиру се све ради уз помоћ благодати Божије која се даје човеку због његове послушности вољи Божијој. Бављење иконописом је одговоран задатак и од иконописца се тражи да живи оно што слика.
    Икона је, по речима једног познатог иконопица, молитва, те стога и иконописац мора бити човек Цркве. Свој дар треба да схвати као дар Божији, ради приказивања Христа и Светитеља, а не ради похвала и самоистицања.
    м. Амфилохија: Да ли је интересовање за монашки живот у последњих десет година у порасту?
    м. Јелена: Да, и то веома приметно. Када је вера оживела у самом народу, одмах су нам и манастири постали бројнији. У време комунизма, када је моја генерација дошла у манастир, било је незамисливо јавно говорити о вери, појавити се у мантији на улици, у било којој државној установи. Божије чудо је био свачији одлазак у манастир. Данас је све другачије. Живи се слободно, веронаука је уведена у школе, много је младих, деце на Литургијама. До пре десетак година било је веома мало православне литературе, а данас је она доступна свима, тако да је лако упознати се са православном вером и монашким животом.
    м. Амфилохија: Реците за крај неку поуку младим девојкама које желе да ступе у манастир, како и да остану у њему и младим монахињама како да преброде искушења и остану у манастиру свог покајања.
    м. Јелена: Они који желе да се посвете монашком животу, нека најпре изаберу манастир који им по духу одговара. Нека пронађу игуманију према којој могу да имају поверења, а онда нека извесно време, као што смо већ рекли, гостују у том манастиру и пре коначне одлуке се добро упознају са типиком, сестрама итд. Када реше да у том манастиру остану, главно је да сачувају искреност и поверење према игуманији и да њихов ум непрестано буде усмерен ка Господу. Младе монахиње, такође. Без ове искрености, исповести и послушности не можемо ништа да постигнемо. Ако искушења постоје независно од нас самих, остаје нам да се сетимо Светих Отаца и њихових подвига. Можда нам је, с обзиром на недавно време у коме је живео, добар пример старац Јаков Цаликис. Живео је у веома проблематичној средини, али су његова љубав према Богу, његово поверење у Бога, његова жеља да трчи за Господом, преобратили читав манастир!
    разговор водила: монахиња Амфилохија
    Светигора, бр. 192/193
    http://www.pravoslovo.net/tekstovi/blog/11.html
  3. Свиђа ми се
    Искушеник got a reaction from Glas razuma in Да ли бисте желели прекид раскола Цркве Истока и Запада?   
    Брате, ја нигде нисам споменуо Суд Божији,ко ће спасити,а ко неће.
    Нити говорим о "легитнимном праву на Бога",нити говорим о љубави.
    Већ о простој ствари - о Цркви Христовој,која је ЈЕДНА,СВЕТА,САБОРНА И АПОСТОЛСКА. То је непогрешива ИСТИНА Цркве и ту нема никакве дилеме! То исповедамо на Символу Вере на свакој Литургији,а Литургија је непогрешива Истина! Тамо где нема Литургије,тамо где нема Тела и Крви Христове - нема ни Благодати Духа Светога,где нема Сина,нема ни Оца ни Духа.
    Где нема Светог Причешћа нема ни Цркве.
    То су кристално јасне ствари наше Свете Цркве,а могу неки самонабеђени да се чуде и смеју колико хоће,па онда нека и иду да се причесте у "другој Христовој цркви" (када смо већ сада онако "невидљиво" једно) када сматрају да тамо борави Дух Свети и да постоје више Цркви Христових од једне једине.
  4. Свиђа ми се
    Искушеник got a reaction from Светислав Павловић in Otac Joil   
    Брате,опрости,не разумем само једно. Зашто стално вичеш о саблазнима?  Ако заправо знаш истину,зашто те било шта саблажњава? Ако неко не зна праву истину,не значи да је лош,зао,неправославан,да има зле намере и да је ту да "саблажњава".
    Само понављаш о "саблазнима" и запрепашћењима. Православни форуми јесу православни,али нису савршени.
    И запамти да Царство Небеско није Царство саблажњених.
    Свако добро!
  5. Свиђа ми се
    Искушеник got a reaction from Жика in Фотографије и слике светих људи (личне колекције)   
    свештеномученик Данило Московски ( Владици Атанасију са леве стране)

  6. Свиђа ми се
    Искушеник got a reaction from Жика in Фотографије и слике светих људи (личне колекције)   
    свети Праведни Алексеј Мечов

    преподобни Висарион Корколиакос
  7. Свиђа ми се
    Искушеник got a reaction from Жика in “Omiljeni episkop” Mire Marković danas službuje DS-u   
    http://www.novinar.de/2009/06/20/spasi-boze-i-sav-narod-srbski-sto-ti-se-moli.html
    Овде видимо јасан расколничко-прелесни дух, који је јако својствен "Ихтусовцима и Новинарима.де". Овде видимо како се Преосвештени Иринеј Бачки оптужује за све зло у Новом Саду, па и за сам фестивал "Егзит" и одпадништво од вере.
    Испада да је Владика Иринеј крив за слабљење националне свести народа у Новом Саду, па и за распадање патриотских организација.
    Заиста је интересанта мисао да Епископ Иринеј не припада српском националном бићу. Човек који је од ране младости предао живот Христу и Српској Православној Цркви, служби народу и земљи Српској. Заиста, када се види овакво нападање од стране лажних ревнитеља, па се упореди са нападањем од стране Ненада Чанка - добија се слика о светости владике.
    Овакве оптужбе у којима се Владика Иринеј оптужује "да преводи Србе преко воде" и тиме их води у окриље некакве "екуменске цркве", која ће изродити антихриста, нису ништа друго до обично празнославље, јер се такве тврдње морају јасно доказати, где се то Владика Иринеј залаже за синкретизам и некакво лажно уједињење цркава без истине. Заиста је потребна велика слобода и самоувереност да би се написале овакве речи, без имало страха да можда ствари нису тотално другачије. Знамо да ће Господ Христос судити сваком за сваку реч, а за овакве тврдње је одговорност огромна.
    Сасвим је тачно да се глобалисти боре против свега националног у свету, али зар им у томе помаже +Иринеј Буловић? Зар Српска и Руска Црква могу подлећи било каквим утицајима који би нарушили њихову Христолошку свест из које извире она национална.
    Епископ Иринеј је један од најспособнијих људи у СПЦ. Човек који је истовремено велики духовник, монах и аскета (што се да видети и то не могу да оспоре и највећи његови мрзитељи), богослов, научник и дипломата, а притом и добар Епископ (у смислу управљања епархијом). Тако да је сасвим логична ствар да ће такав човек бити на таквим одговорним функцијама, а по свему судећи он је ту благословом САСабора Српске Цркве. Већина Епископа не стиже ни да управља својом епархијом, а камоли да се бави и неком од оваквих ствари.
    Ја лично не знам ништа о "потписивању у коме се црквене парохије СПЦ стављају под окриље Васељенске Патријаршије", мада очигледна ствар је да та ствар није у функцији, јер све парохије ван граница Србије, су у саставу СПЦ, а не Васељенске Патријаршије.
    Да ли је блаженопочивши Епископ Сава Шумадијски заиста било шта питао Еп. Иринеја, то ми не знамо, јер су то само приче "рекла-казала", које могу бити тачне, а не морају.
    Што се тиче почившег Владике Саве, треба се знати да је он смењен и умировљен од стране Патријарха Павла. Епископ Сава је пред само умировљење оболео од неког вида старачке деменције, није умео ни добро да препознаје људе и заборављао је. Постоји случај да је од ђакона мислио да је нека баба - после тог догађаја га је блаженопочивши Павле Српски одмах сменио.
    Овакве фразе о тровању су сасвим непотребне. Наравно, оне се користе у контексту Владике Иринеја и сумњања у његово учествовање у томе. Треба се запитати шта је блаженопочивши Владика Сава говорио у таквом стању, и да ли је уопште то икада рекао.
    Да,да сигурно је иста екипа отровала и Владику Саву и Његоша и Цара Душана и све остале, а крив је вероватно +Иринеј Буловић - па чак и за ове који су живели неколико векова пре његовог рођења. Све је то умешана иста језуитска багра на челу са Еп. Иринејем!  
    Заиста, ови који овако пишу, нису ни свесни колику славу дају људима које овако оцрњују.
    У време 90-их година, када је Мира М. то изјавила, Епископ Иринеј је био један од "стубова" Српске Цркве. Тада га нико није оптуживао за ово што га данас оптужују, и ако је био исти као сад, већ су га сви дубоко поштовали и уважавали. Поготово не може се оспорити тадашњи труд Вл. Иринеја и осталих Епископа на ширењу Православне Вере у обезбоженом народу, па ни оне емисије о Православљу које су се нон-стоп "вретеле" на телевизији, а које је водио Еп. Иринеј.
    Никакве разлике нема у "Спаси Боже народ српски што Ти се моли" и "Спаси Боже народ што Ти се моли", народ је народ, битно је да је Православан.
    Када се нешто пише потребно је писати у истини и са аргументима, а не на овакав незналачки начин.
    Вређањем Цинцара, који су били кроз векове већи Срби од самих Срба је нешто много срамотно.
    Цинцарски народ никакве везе нема са Хазарима, нити са племеном дановим и Јудејском Вером, већ је народ Илирског или Трачанског порекла који је свагда био Православан и дубоко одан Православној вери.
    Видимо како се чињенице могу прљати, да би се упрљао један Епископ СПЦ и био стављен у контекст његовог "хазарског" порекла који носи у себи издају свега православног и доброг. Дакле Цинцарски народ нема никакве везе са Хазарима, већ се називају "Балкански Хазари" у смислу њиховог нестанка.
    Цинарски народ је народ који се сматра Српским, јер је велика већина Срба тог порекла и доста Срба су заправо Цинцари.
    Предложио бих свима да одгледају ову емисију која је посвећена том народу, врло је занимљиво.
    http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/13822/%D0%9A%D0%B2%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0+%D0%BA%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0:+%D0%A6%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B8+-+%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D1%85%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B8
    Наравно, свако може да "прогугла" по интернету и да нађе све о овоме и да јасно увиди лажи које пишу ови псеудо ревнитељи, све ради унижавања Владике Иринеја Бачког и представљања њега као неког Цинцара издајника, несрбина и антисрбина, и анти-националног човека.
    Дакле, ова болесна "дејаноличићевска" прича о некаквом хазарском пореклу +Иринеја Буловића је шупља и већ разбијена, јер Цинцари немају никакве везе са хазарским народом.
    Данас одступају од учења Светих Отаца баш ови који пишу овакве текстове и подмећу лажи и шире прелест од које сами болују, на жалост.
    Шта ли значи ово "вечито" служила? Вероватно вечито - одувек. Шта да се ради, данас постоје многи који мисле да је и апостол Павле служио Литургију какву данас имамо.
    Шта ће ли бити (ако) када Сабор донесе одлуку, (тачније не донесе, пошто је већ донео одлуку " о служењу у вековном поредку" коју сви архијереји поштују, јер сви служе по  вековном поретку) то јест, у којој ће јасно указати да је вековни поредак, не отворене и затворене двери и читање наглас и тихо, већ цео склоп (поредак) Литургијских "радњи" и молитава. Вековни поредак нико од Архијереја не гази, јер би обратно свако ко гази био позван на одговорност од истог тог Сабора.
    Како ли су ово тешке речи. Колико ли човек мора да има слободе и самоуверења (читај прелести) да би могао овако нешто јавно и без стида да напише. Шта ако је ствар сасвим обратна?
    Шта ако на Страшном Суду се покаже нешто сасвим другачије. Тада ће бити касно за покајање.
    Мада реално, треба знати, Владика Иринеј заједно са Владиком Артемијем није био толико присан са преп. Јустином, за разлику од +Амфилохија и +Атанасија, који су много, много више времена проводили са Авом Јустином.
    То је сведочио о.Иларион који је такође био духовно чедо Аве Јустина. Казао је да ниједанпут, од његових редовних и сталних боравака и посета ман. Ћелије, није видео Владике Иринеја и Артемија.
    Ова фамозна приче о Авиним речима о гордости Вл. Иринеја, колико је тачна? Да ли то неко може да посведочи, да ли то негде пише? Постоји иста таква прича у којој је Ава Јустин рекао и прорекао да ће Владика Атанасије бити Патријарх Српски када Србији буде било најтеже.
    Владика је грчки ђак, и већину ствари о Литургији је тамо научио, што једино може бити похвално.
    О овим тврдањам о измени и одлукама Сабора је овде и превише говорено и ствари су јасне. Када би тај исти Сабор донео одлуку да се Литургија мора служити по "новом", исти ови људи пи почели да пљују тај исти Сабор и да говоре како су Епископи "новотарци" подплатили све Епископе, или шта већ. Слично смо чули када су разрешили Владику Артемија.
    Оваква преклапања о томе како се Епископи не слажу са учењем Св. Отаца, а ти исти Епископи спроводе у дело само то учење, пишу о њему, уче о њему, докторирају о њему, није ништа друго до обично празнословље које дубоко убија човека. Много се пише, речи су грубе и нападне, а аргументи ништавни и млаки. Све супротно од речи св. Павла Српског : "Нека нам речи буду благе, а аргументи јаки".
    Ово су врло занимљиве речи! Просто не знам коју другу реч да употребим сем "занимљиве".
    Писац ових речи има велики дар проницљивости и вероватно може да види дубину сваког срца, па и епископа "новотараца" на челу са +Иринејем Буловићем.
    Јасне су ове проницљиве речи (које могу да буду и хула на Духа, јер свака осуда да у неком не борави Дух Свети је потенцијална хула на Истог) које су права слика обичне прелести. Нешто много занимљивије су ове подебљане речи. Не знам стварно, да ли је писац хтео рећи да "скуп таквих људи" није Црква Божија и одбацио благодатност наших Епископа и саме Цркве?!
    Начално у овим речима, изведеним из контекста, нема ништа спорно. Спорно је што онај ко их цитира ни сам не зна шта ради, нити о чему пише, вероватно му је велика конфузија у глави. Заправо, он мисли, да је нека јерес ушла у нашу Цркву, да неки наши Епископи исповедају неку од јереси и тиме су изгубили благодат. Свака част на таквом расуђивању, брилијатно! Почевши од просте чињеница да не може у Цркви бити Епископа који исповеда јерес, а да притом исти буде у општењу са Црквом. Само један Епископ јеретик чини целу Цркву јеретичком. Тако да у Цркви не може бити благодатних и безблагодатних Епископа. Или су сви Благодатни, или ниједан није. Зато "зилоти" и постоје.
    Оваква оптужба да је "јерес уведена у Бачкој Епархији" изискује одвођење на Црквени Суд, оног ко овакву оптужбу изнесе. Зар је јерес Православна Литургија са отвореним дверима и "на глас" молитвама? Ако јесте, онда је наша Црква већ вековима у јереси. За овакве оптужбе о присуству јереси у једној од Богоспасавних - Канонских Епархија СПЦ су потребни јасни аргументи и докази. Али, на жалост, онај који је ово написао, вероватно ни не зна шта је јерес, него је негде начуо о "свејереси екуменизма". Значи, постоји врло јасна чињеница у овој тврдњи о присуству јереси у нашој Цркви (тј. у Бачкој и другим епархијама како каже писац), а та чињеница је да је јерес присутна у целој нашј СПЦ Цркви, што значи да смо сви ми јеретици, само нема ко да нас прогласи. Мада "зилоти" су нас већ прогласили, само ми није јасно зашто се исти писац не прикључи њима, већ има заједницу са Епархијама које су заглибиле у јерес.
    Наша Црква и наши "екуменисти" под Никеоцариградским појмом "ЦРКВЕ" не сматрају остале цркве и то је јасно и недвосмислено. То сам већ писао, мада то је сасвим јасно. Огромна је разилка у појмовима, реч "црква" сама по себи не означава ништа друго до "скупштину".
    https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6079.0.html
    СПЦ никад неће имати заједничко причешће са иновернима, нити ће бити члан "екуменске цркве", јер ће Црква остати Црква до краја времена.
    наставак текста следи на горе постављеном линку...
  8. Свиђа ми се
    Искушеник got a reaction from Никола90 in ТРЕБА ЛИ СЕ ПЛАШИТИ СМРТИ?   
    "Пошто проживе у пустињи шесдесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се представи, и крај њега беху монаси лице његово засија као сунце, и он им рече:„Ево, дође лик проорка. Лице му поново засија још јаче, и он рече. „Ево, дође лик апостола. И лице његово засија двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га мољаше, говорећи: Оче, кажи нам с ким разговараш? – И он им рече. Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. – Братија му рекоше. Теби, оче, није потребно покајање. – На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. – Међути сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте!ево Господ долази и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! Рекавши то,преподобни одмах предаде дух свој Господу1. У том блесну муња и келија се испуни миомира."
    Из житија св. Сисоја Великог
  9. Волим
    Искушеник got a reaction from TSCHeTSCHen in Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу   
    О припремном периоду за монашки живот
    Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то.
    Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе.
    Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста - страдање.
    Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу.
    За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу.
    Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%.
    Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи.
    Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто.
    Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу.
    Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења.
    Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти.
    На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености.
    У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу.
    Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање.
    У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање
    прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом.
    То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља - да би били у Богу.
    Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе.
    У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно.
    Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину.
    У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће...
    ...и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима.
    У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије "ум Христов".
    Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима).
    (нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.)
    У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи.
    Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача.
    Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак.
    За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот.
    У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу.
    Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину.
    Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању.
    То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава.
    Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао..., то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека.
    Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ.
    Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога.
    Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту.
    Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила.
    Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију.
    Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има.
    Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности.
    "Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!" (Пс.83/4-4)
    Монахиња Стефанида Бабић

    http://www.svetigora.com/node/5508
  10. Волим
    Искушеник got a reaction from Marjan77 in Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу   
    О припремном периоду за монашки живот
    Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то.
    Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе.
    Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста - страдање.
    Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу.
    За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу.
    Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%.
    Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи.
    Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто.
    Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу.
    Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења.
    Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти.
    На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености.
    У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу.
    Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање.
    У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање
    прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом.
    То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља - да би били у Богу.
    Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе.
    У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно.
    Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину.
    У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће...
    ...и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима.
    У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије "ум Христов".
    Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима).
    (нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.)
    У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи.
    Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача.
    Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак.
    За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот.
    У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу.
    Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину.
    Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању.
    То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава.
    Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао..., то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека.
    Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ.
    Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога.
    Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту.
    Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила.
    Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију.
    Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има.
    Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности.
    "Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!" (Пс.83/4-4)
    Монахиња Стефанида Бабић

    http://www.svetigora.com/node/5508
  11. Волим
    Искушеник got a reaction from Istok17 in Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу   
    О припремном периоду за монашки живот
    Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то.
    Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе.
    Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста - страдање.
    Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу.
    За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу.
    Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%.
    Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи.
    Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто.
    Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу.
    Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења.
    Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти.
    На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености.
    У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу.
    Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање.
    У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање
    прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом.
    То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља - да би били у Богу.
    Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе.
    У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно.
    Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину.
    У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће...
    ...и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима.
    У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије "ум Христов".
    Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима).
    (нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.)
    У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи.
    Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача.
    Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак.
    За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот.
    У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу.
    Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину.
    Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању.
    То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава.
    Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао..., то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека.
    Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ.
    Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога.
    Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту.
    Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила.
    Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију.
    Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има.
    Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности.
    "Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!" (Пс.83/4-4)
    Монахиња Стефанида Бабић

    http://www.svetigora.com/node/5508
  12. Волим
    Искушеник got a reaction from Ivan Marković in Да ли бисте желели прекид раскола Цркве Истока и Запада?   
    Ти сам каза да си јеретик,не ми.
    Сам си себе одлучио од Христа том речју.
    Ни сам ниси свестан који је грех рећи себи "ја сам јеретик". Ја то себи не бих рекао никад,па макар ни у шали,поготово не јавно.
  13. Волим
    Искушеник got a reaction from Ivan Marković in Да ли бисте желели прекид раскола Цркве Истока и Запада?   
    Брате, ја нигде нисам споменуо Суд Божији,ко ће спасити,а ко неће.
    Нити говорим о "легитнимном праву на Бога",нити говорим о љубави.
    Већ о простој ствари - о Цркви Христовој,која је ЈЕДНА,СВЕТА,САБОРНА И АПОСТОЛСКА. То је непогрешива ИСТИНА Цркве и ту нема никакве дилеме! То исповедамо на Символу Вере на свакој Литургији,а Литургија је непогрешива Истина! Тамо где нема Литургије,тамо где нема Тела и Крви Христове - нема ни Благодати Духа Светога,где нема Сина,нема ни Оца ни Духа.
    Где нема Светог Причешћа нема ни Цркве.
    То су кристално јасне ствари наше Свете Цркве,а могу неки самонабеђени да се чуде и смеју колико хоће,па онда нека и иду да се причесте у "другој Христовој цркви" (када смо већ сада онако "невидљиво" једно) када сматрају да тамо борави Дух Свети и да постоје више Цркви Христових од једне једине.
  14. Волим
    Искушеник got a reaction from Ivan Marković in Да ли бисте желели прекид раскола Цркве Истока и Запада?   
    Ти си брате Ништавило већ познат овде по једној невиђеној јереси. Написао си  већ негде како ниједна црква није права црква,тако нешто!?!
    Тако да мене не чуди ово што си горе написао.А то што си написао је горе од сваке јереси! Директно хуљење на Духа Светог! Ни сам ниси свестан какве хуле пишеш.
  15. Волим
    Искушеник got a reaction from Ivan Marković in Да ли бисте желели прекид раскола Цркве Истока и Запада?   
    Брате Христољубе,да ли си свестан да ово што си написао (подебљано) потире цело православно предање и учење,па и сам СИМВОЛ ВЕРЕ у коме исповедамо да "верујемо у једну свету,саборну и апостолску Цркву" - а не у ДВЕ ЦРКВЕ?!
    То што Ти чврсто верујеш да смо ми једно (по речи Христовој?!) нема никакве везе са Истином и са правим стањем. То је благоречено, нешто што везе нема са православљем,нити ће икада имати.
    Постоји само једна Црква Христова,а не две. То је непогрешива Истина и Догма Православне Цркве и ту нема никакве дилеме. Све што се разликује од тога је јерес.
    Јесте и биће!
  16. Волим
    Искушеник got a reaction from Ivan Marković in Да ли бисте желели прекид раскола Цркве Истока и Запада?   
    0110_hahaha Шта је писац хтео овим да каже (Доситеј Обрадовић - монах који је напустио монаштво) ?! Да је и Латинска и Грчка црква једно те исто,то јест да су обе цркве Христове? Па неће бити сигурно!
    Постоји само једна Црква Христова,а то је Православна,не постоје две цркве,то сви знамо.
    Зар је "гордост инат и злоба" то што се наша помесна Црква зове "Српска Православна",а руска "Руска Православна" и тако даље...
    Наравно да није, може покојни Доситеј да прича свашта...
  17. Волим
    Искушеник got a reaction from Dragi in Да ли су сви православни сајтови православни ? - Јерођакон Доситеј Хиландарац   
    Да ли су сви православни сајтови православни ? - Јерођакон Доситеј Хиландарац
    Данас има много православних сајтова који уопште нису званични сајтови наше Православне Цркве, иако се издају да се они боре за веру. Али какву веру? И ђаво верује и дрхти, али се не спасава. А апостол говори: „Љубљени не верујте свакоме духу, него испитујте духове да ли су од Бога, јер се и сам ђаво претвара у анђела светла да би преварио изабране“. Треба испитивати дух свакога сајта да ли је у духу Јеванђеља Христовог, да ли се ту благовести Царство Небеско, радосна вест о победи над злом и смрћу уз помоћ Христа, о нашем спасењу или се да кажем зловести, под видом борбе за Православље сеје мржња и раздор у Цркви Христовој. Господ нас упозорава да будемо опрезни и да по плодовима препознајемо и оне који се издају као „православни“. Могу и бити православни, али могу бити и обманути. Није свака ревност за веру (зилотизам, усрђе) и Богу угодна. Апостол Павле говори за Јевреје: „Јер сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму“. Мада и није сваки сајт који није званичан сајт Православне Цркве или неке епископије аутоматски неправославан, јер има синова наше Цркве чије је деловање на сајтовима јако корисно. Али треба знати да све што се тиче Православне вере треба да је под надзором и благословом надлежних епископа наше Православне Цркве. Такво је Свето Предање Православне Цркве.
    Старац Силуан Светогорац је говорио да је само један сигуран знак нама да смо на правом путу, а да нисмо прелаштени (обманути), а то је: колико човек може да воли своје непријатеље? Уколико човек воли своје непријатеље, то је добар знак да је на Христовом путу, уколико не воли своје непријатеље, још је далеко од истине. Без љубави према непријатељима немогуће је бити непристрасан. У Христу Исусу треба да нађемо снаге да љубимо и Бога и ближњега и непријатеља са расуђивањем.
    Какав је то хришћанин који своје хришћанство заснива на пљувању икона Божијих?
    Сваки створени човек је икона Божија, био он верник или неверник. И ми смо дужни да покажемо љубав према човеку, према икони Божијој у њему. Свети оци су знали да изобличавају грех, знали су да изобличавају и погрешна учења и јереси, али нису мрзели те људе. Јер православно је: „грех мрзети, али грешника љубити“. А римокатолици су знали да ставе грех=грешник и онда га спале на ломачи. Грешник је као болесник кога са љубављу треба лечити. А ко смо ми да будемо судије другима? Ко смо ми да осуђујемо онога на кога је сишао Дух Свети приликом посвећења у Свету Тајну свештенства у било ком степену, било да је то епископ, свештеник или ђакон? Сваки који напада на епископа, или ти свештеника, под било којим разлогом треба да има у виду да можда хули на Духа Светога, а за хулу на Духа Светога нема опроштаја грехова ни у овом ни у оном свету! Велики ће одговор да имају сви који се сада петљају у ствари које их превазилазе и стварају раздор у Цркви. Грех раскола ни крв мученичка не може да опере. Онај који ствара раздор у Цркви не може ни проливањем крви за Христа да се опере, говорио је Ава Јустин Ћелијски. То се може видети и у житију Св Петра Александријског, када му се јавио Христос са раздераном хаљином, па га Петар пита: „Ко ти раздра ризу Христе?“, а Христос му одговара: „Арије безумни“.
    Треба знати да у прва три века хришћани на истоку и западу нису славили Васкрс у исти дан, али нико није хтео да направи раздор у Цркви и да се поделе због тога, него су се тек на Првом Васељенском сабору договорили да се празнује како се празновао Ускрс на западу. Такође није постојала само једна литургија по којој се служило Богу, него постоје многе различите литургије које су се практиковале (то су Александријска литургија, Месопотамска, Јерусалимско-антиохијска, галиканско-мозарабска, Миланска, Римска, Картагинска, Галска, Шпанско-готска, Литургија апостола Марка, Литургија Св Григорија Богослова итд.), али у Православној Цркви због једноставности и богонадахнутости ушла је у употребу литургија Св Јована Златоустог и Св Василија Великог, мада ни оне сада нису онакве каве су их написали Св Јован и Василије, и оне су претрпеле измене током векова. А најважније од свега на свакој од тих литургија је то да се дејством Духа Светога претвара хлеб и вино у Тело и Крв Христову, а то сигурно не зависи од тога да ли је завеса навучена или није, да ли се молитва чита наглас или у себи, него зависи од дејства Духа Светога који их претвара. Заиста треба бити разуман и не грешити се о најсветију Св Тајну наше вере. А сада се неупућени људи мешају у ствари у које се не разумеју и уносе немир у Цркву, под видом борбе за веру, јер се наводно „издаје православље“. А Христос је рекао да ће се у последње дане појавити „вукови у овчијој кожи“ и правити раздоре. Те свађе које су настале око безначајних ствари разбијају јединство наше цркве и чине је неспособном за мисију, чине нас неспособним за истинско служење Христу у љубави. Хришћани на тај начин дају повода да се међу незнабошцима и непријатељима хули име Христово и имаће да одговарају у дан Суда Божијег за то. Зашто се данас бојати римокатолика? Па они у својој историји никада нису били слабији него што су данас. Они у Европи готово да и немају Европљане за свештенике, свештенство им је добрим делом из Африке, Азије и Латинске Америке, цркве су им готово празне, јер Европљанин данас неће да живи у целибату. А наши људи нису свесни колико су римокатолици данас слаби и да и нису никаква опасност за Православље, они немају народ у својим црквама.
    Код нас Срба су најчешћи „борци за Православље“ у ствари „неофити“ или ти по српски: новообраћени у веру. Многи од њих су живели врло грешно и преласком у Православље, хоће опет да имају прво место. Многи од њих су се у време комунистичке Југославије борили против православне вере, а сад су „борци за Православље“, сад говоре о некаквим канонима. Наравно да каноне вере треба држати, али треба их и правилно тумачити. Постоје случајеви када се не мора применити неки од канона, ако у дотичном случају може неко да се спасе. Јер канони и треба да буду у функцији спасења људи. Треба снисходити када је могуће спасити неког човека за кога је Христос пролио своју крв. Не треба бити крут као јеврејски законици и фарисеји који су разапели Христа, јер Христос није дошао да погуби, него да спасе свет. И епископи имају власт да расуђују о томе како поступити у којој ситуацији, што не значи да им Христос неће судити како су вршили поверену им службу. Али у Православној Цркви никада није било допуштено да по питањима вере лаик суди епископу, чак ни свештеник, епископу суди само сабор епископа и то не мање од 12, тај канон Православне Цркве треба да знају ти који се боре за веру и пљују по свештенству и епископату, јер у Цркви Христовој постоји ред. Епископи су наследници апостола и на њима почива апостолска благодат. Само у случају када епископ јавно позива народ на јерес допуштено је да се човек одвоји од таквог епископа и ни у којем другом случају. А епископ као и сваки човек може бити мање или више моралан, мање или више грешан, али епископ у својој епархији (епископији) има власт да може да одређује како ће се вршити богослужење, као што и игуман у манастиру има власт да дозволи нека одступања од уобичајеног типика богослужења, тј. може неке ствари да изостави или дода, али се тачно зна шта не може да изостави, то исто важи и за епископа. Треба имати у виду да је за лажно оптуживање епископа или клирика да су у јереси или греху који захтева њихово свргавање, по канонима Православне Цркве предвиђено искључивање из Цркве, јер такви људи праве неред у Цркви и руше дело Божије (јер је ђаво отац лажи). Као да данас законит епископат СПЦ није у стању да расуди о стварима Православне вере и да се бори за очување Православне вере, него су потребна нека „православна удружења“ која ће преко сајтова утицати на свест православних хришћана.
    Али се сада многи старају за оно што је дужност другога, а не оно што је његова дужност. Зашто би се обичан верник старао о ономе што је дужност епископа? Зашто се не би старао за оно што је за његово спасење? Зашто се не би старао како да испуни Јеванђеље Христово, а то је најважније? Сваки ће одговарати за своја дела.
    Значи, треба бити испуњен љубављу и страхом Божијим, а не мржњом и осуђивањем, који су погубни. Постоје поуздани подаци да иза неких „православних сајтова“, који нису званични сајтови СПЦ, стоје поједини непријатељи Цркве. Циљ је јасан: треба разбити црквено јединство и унети раздоре и поделе, треба разбити оно што нас с обе стране Дрине чини јединственим. Ко су ти људи који само с оптужбама и острашћено говоре против Цркве, а нигде се не потписују? Ко су ти испод чијег текста нема потписаног имена? Господ каже: „Нека ваше да, буде да, а нека ваше не, буде не“, значи треба као хришћанин лично да се стоји иза онога што се каже, а не као нека маска, као неки анонимус. Ако је неко спреман да страда за Истину, онда не треба да се боји да потпише своје име, а ако није спреман да страда за Христа и да се потпише, онда нека и не пише, јер се више боји човека него Бога. Икона на којој није написано име за нас православне и није икона, тек када се напише име, тек се тада у Православној Цркви може сматрати иконом.
    Ми као хришћани треба да се усрдно молимо да Бог утврди у вери и добру наше епископе, јер је то за наше добро, и Бог ће погледати на нашу љубав и благословиће нас и даће нам да имамо достојне пастире. Не треба се варати, благослов Божији неће починути на онима у којима нема љубави и послушности, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Јер ко се бори за веру, треба да се такође бори и за наду, треба такође да се бори и за љубав. Вера, нада и љубав, то је тријада врлина без које се не улази у Царство небеско. Није лако победити тог „старог човека“ у нама, тог „палог Адама“ који чучи у нама, због тога је и речено да се и „праведник једва спасава“. А у сваком од нас палих чучи идеја месије, тј. ми често себе видимо као месије и спасиоце Православља, а Спаситељ је само Христос. Нама ће бити заиста добро ако успемо да се покајемо за наше грехе, а ни то није лако. Свети Сисоје се пред смрт молио да му Господ да још времена јер се „још није покајао као што треба“, а Црква га је назвала Велики. А ко је стекао истинско покајање за своје грехе, он је стекао и „мир Христов“ и на све ово речено гледа другим очима, такав је стекао „ум Христов“ и не колеба се, него се стара за „једино потребно“.
    Подвижнички опит говори да постоје искушења: спреда, отпозади, слева и здесна. Спреда су искушења када се оптерећујемо будућим догађајима, отпозади су искушења када се оптерећујемо сећањем на грехе, слева су искушења која нас наводе на грех, а сдесна су искушења која нас кушају под видом врлине и старања за веру. Наравно да се ми треба да старамо за веру, то нам је дужност, али да не бисмо били обманути, потребан нам је добар духовни вођа, јер као што је и Јеврејима на путу за „обећану земљу“ требао Мојсије, тако и нама на путу ка Царству Небеском треба неки Мојсије. Јер ђаво је интелектуалац пар екселанс, и може да нас веје као прашину, јер у односу на његово многовековно искуство и знање тајни Божијих - ми смо се родили „јуче око подне“, ми смо у интелектуалној борби с ђаволом неравноправни. Ми само штитом вере гасимо његове лукаве стреле. Очигледно је да се у претходно написаном ради о искушењу здесна, да бисмо остали без штита. Имајући у виду Свето Предање Православне Цркве све треба да је под надзором епископа, јер ко себе рачуна у „стадо Христово“ тај треба и да је под надзором пастира које је поставио Пастир Христос, то је православно учење наше вере. Такво је устројство наше Православне Цркве.
    Овај текст није написан као напад на неке постојеће сајтове, већ као потреба за опрезношћу и расуђивањем православних хришћана и чувања преко нам потребног јединства и духовног мира у наше дане.
    јерођакон Доситеј Хиландарац

  18. Волим
    Искушеник got a reaction from Blaža Željko in Да ли су сви православни сајтови православни ? - Јерођакон Доситеј Хиландарац   
    Да ли су сви православни сајтови православни ? - Јерођакон Доситеј Хиландарац
    Данас има много православних сајтова који уопште нису званични сајтови наше Православне Цркве, иако се издају да се они боре за веру. Али какву веру? И ђаво верује и дрхти, али се не спасава. А апостол говори: „Љубљени не верујте свакоме духу, него испитујте духове да ли су од Бога, јер се и сам ђаво претвара у анђела светла да би преварио изабране“. Треба испитивати дух свакога сајта да ли је у духу Јеванђеља Христовог, да ли се ту благовести Царство Небеско, радосна вест о победи над злом и смрћу уз помоћ Христа, о нашем спасењу или се да кажем зловести, под видом борбе за Православље сеје мржња и раздор у Цркви Христовој. Господ нас упозорава да будемо опрезни и да по плодовима препознајемо и оне који се издају као „православни“. Могу и бити православни, али могу бити и обманути. Није свака ревност за веру (зилотизам, усрђе) и Богу угодна. Апостол Павле говори за Јевреје: „Јер сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму“. Мада и није сваки сајт који није званичан сајт Православне Цркве или неке епископије аутоматски неправославан, јер има синова наше Цркве чије је деловање на сајтовима јако корисно. Али треба знати да све што се тиче Православне вере треба да је под надзором и благословом надлежних епископа наше Православне Цркве. Такво је Свето Предање Православне Цркве.
    Старац Силуан Светогорац је говорио да је само један сигуран знак нама да смо на правом путу, а да нисмо прелаштени (обманути), а то је: колико човек може да воли своје непријатеље? Уколико човек воли своје непријатеље, то је добар знак да је на Христовом путу, уколико не воли своје непријатеље, још је далеко од истине. Без љубави према непријатељима немогуће је бити непристрасан. У Христу Исусу треба да нађемо снаге да љубимо и Бога и ближњега и непријатеља са расуђивањем.
    Какав је то хришћанин који своје хришћанство заснива на пљувању икона Божијих?
    Сваки створени човек је икона Божија, био он верник или неверник. И ми смо дужни да покажемо љубав према човеку, према икони Божијој у њему. Свети оци су знали да изобличавају грех, знали су да изобличавају и погрешна учења и јереси, али нису мрзели те људе. Јер православно је: „грех мрзети, али грешника љубити“. А римокатолици су знали да ставе грех=грешник и онда га спале на ломачи. Грешник је као болесник кога са љубављу треба лечити. А ко смо ми да будемо судије другима? Ко смо ми да осуђујемо онога на кога је сишао Дух Свети приликом посвећења у Свету Тајну свештенства у било ком степену, било да је то епископ, свештеник или ђакон? Сваки који напада на епископа, или ти свештеника, под било којим разлогом треба да има у виду да можда хули на Духа Светога, а за хулу на Духа Светога нема опроштаја грехова ни у овом ни у оном свету! Велики ће одговор да имају сви који се сада петљају у ствари које их превазилазе и стварају раздор у Цркви. Грех раскола ни крв мученичка не може да опере. Онај који ствара раздор у Цркви не може ни проливањем крви за Христа да се опере, говорио је Ава Јустин Ћелијски. То се може видети и у житију Св Петра Александријског, када му се јавио Христос са раздераном хаљином, па га Петар пита: „Ко ти раздра ризу Христе?“, а Христос му одговара: „Арије безумни“.
    Треба знати да у прва три века хришћани на истоку и западу нису славили Васкрс у исти дан, али нико није хтео да направи раздор у Цркви и да се поделе због тога, него су се тек на Првом Васељенском сабору договорили да се празнује како се празновао Ускрс на западу. Такође није постојала само једна литургија по којој се служило Богу, него постоје многе различите литургије које су се практиковале (то су Александријска литургија, Месопотамска, Јерусалимско-антиохијска, галиканско-мозарабска, Миланска, Римска, Картагинска, Галска, Шпанско-готска, Литургија апостола Марка, Литургија Св Григорија Богослова итд.), али у Православној Цркви због једноставности и богонадахнутости ушла је у употребу литургија Св Јована Златоустог и Св Василија Великог, мада ни оне сада нису онакве каве су их написали Св Јован и Василије, и оне су претрпеле измене током векова. А најважније од свега на свакој од тих литургија је то да се дејством Духа Светога претвара хлеб и вино у Тело и Крв Христову, а то сигурно не зависи од тога да ли је завеса навучена или није, да ли се молитва чита наглас или у себи, него зависи од дејства Духа Светога који их претвара. Заиста треба бити разуман и не грешити се о најсветију Св Тајну наше вере. А сада се неупућени људи мешају у ствари у које се не разумеју и уносе немир у Цркву, под видом борбе за веру, јер се наводно „издаје православље“. А Христос је рекао да ће се у последње дане појавити „вукови у овчијој кожи“ и правити раздоре. Те свађе које су настале око безначајних ствари разбијају јединство наше цркве и чине је неспособном за мисију, чине нас неспособним за истинско служење Христу у љубави. Хришћани на тај начин дају повода да се међу незнабошцима и непријатељима хули име Христово и имаће да одговарају у дан Суда Божијег за то. Зашто се данас бојати римокатолика? Па они у својој историји никада нису били слабији него што су данас. Они у Европи готово да и немају Европљане за свештенике, свештенство им је добрим делом из Африке, Азије и Латинске Америке, цркве су им готово празне, јер Европљанин данас неће да живи у целибату. А наши људи нису свесни колико су римокатолици данас слаби и да и нису никаква опасност за Православље, они немају народ у својим црквама.
    Код нас Срба су најчешћи „борци за Православље“ у ствари „неофити“ или ти по српски: новообраћени у веру. Многи од њих су живели врло грешно и преласком у Православље, хоће опет да имају прво место. Многи од њих су се у време комунистичке Југославије борили против православне вере, а сад су „борци за Православље“, сад говоре о некаквим канонима. Наравно да каноне вере треба држати, али треба их и правилно тумачити. Постоје случајеви када се не мора применити неки од канона, ако у дотичном случају може неко да се спасе. Јер канони и треба да буду у функцији спасења људи. Треба снисходити када је могуће спасити неког човека за кога је Христос пролио своју крв. Не треба бити крут као јеврејски законици и фарисеји који су разапели Христа, јер Христос није дошао да погуби, него да спасе свет. И епископи имају власт да расуђују о томе како поступити у којој ситуацији, што не значи да им Христос неће судити како су вршили поверену им службу. Али у Православној Цркви никада није било допуштено да по питањима вере лаик суди епископу, чак ни свештеник, епископу суди само сабор епископа и то не мање од 12, тај канон Православне Цркве треба да знају ти који се боре за веру и пљују по свештенству и епископату, јер у Цркви Христовој постоји ред. Епископи су наследници апостола и на њима почива апостолска благодат. Само у случају када епископ јавно позива народ на јерес допуштено је да се човек одвоји од таквог епископа и ни у којем другом случају. А епископ као и сваки човек може бити мање или више моралан, мање или више грешан, али епископ у својој епархији (епископији) има власт да може да одређује како ће се вршити богослужење, као што и игуман у манастиру има власт да дозволи нека одступања од уобичајеног типика богослужења, тј. може неке ствари да изостави или дода, али се тачно зна шта не може да изостави, то исто важи и за епископа. Треба имати у виду да је за лажно оптуживање епископа или клирика да су у јереси или греху који захтева њихово свргавање, по канонима Православне Цркве предвиђено искључивање из Цркве, јер такви људи праве неред у Цркви и руше дело Божије (јер је ђаво отац лажи). Као да данас законит епископат СПЦ није у стању да расуди о стварима Православне вере и да се бори за очување Православне вере, него су потребна нека „православна удружења“ која ће преко сајтова утицати на свест православних хришћана.
    Али се сада многи старају за оно што је дужност другога, а не оно што је његова дужност. Зашто би се обичан верник старао о ономе што је дужност епископа? Зашто се не би старао за оно што је за његово спасење? Зашто се не би старао како да испуни Јеванђеље Христово, а то је најважније? Сваки ће одговарати за своја дела.
    Значи, треба бити испуњен љубављу и страхом Божијим, а не мржњом и осуђивањем, који су погубни. Постоје поуздани подаци да иза неких „православних сајтова“, који нису званични сајтови СПЦ, стоје поједини непријатељи Цркве. Циљ је јасан: треба разбити црквено јединство и унети раздоре и поделе, треба разбити оно што нас с обе стране Дрине чини јединственим. Ко су ти људи који само с оптужбама и острашћено говоре против Цркве, а нигде се не потписују? Ко су ти испод чијег текста нема потписаног имена? Господ каже: „Нека ваше да, буде да, а нека ваше не, буде не“, значи треба као хришћанин лично да се стоји иза онога што се каже, а не као нека маска, као неки анонимус. Ако је неко спреман да страда за Истину, онда не треба да се боји да потпише своје име, а ако није спреман да страда за Христа и да се потпише, онда нека и не пише, јер се више боји човека него Бога. Икона на којој није написано име за нас православне и није икона, тек када се напише име, тек се тада у Православној Цркви може сматрати иконом.
    Ми као хришћани треба да се усрдно молимо да Бог утврди у вери и добру наше епископе, јер је то за наше добро, и Бог ће погледати на нашу љубав и благословиће нас и даће нам да имамо достојне пастире. Не треба се варати, благослов Божији неће починути на онима у којима нема љубави и послушности, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Јер ко се бори за веру, треба да се такође бори и за наду, треба такође да се бори и за љубав. Вера, нада и љубав, то је тријада врлина без које се не улази у Царство небеско. Није лако победити тог „старог човека“ у нама, тог „палог Адама“ који чучи у нама, због тога је и речено да се и „праведник једва спасава“. А у сваком од нас палих чучи идеја месије, тј. ми често себе видимо као месије и спасиоце Православља, а Спаситељ је само Христос. Нама ће бити заиста добро ако успемо да се покајемо за наше грехе, а ни то није лако. Свети Сисоје се пред смрт молио да му Господ да још времена јер се „још није покајао као што треба“, а Црква га је назвала Велики. А ко је стекао истинско покајање за своје грехе, он је стекао и „мир Христов“ и на све ово речено гледа другим очима, такав је стекао „ум Христов“ и не колеба се, него се стара за „једино потребно“.
    Подвижнички опит говори да постоје искушења: спреда, отпозади, слева и здесна. Спреда су искушења када се оптерећујемо будућим догађајима, отпозади су искушења када се оптерећујемо сећањем на грехе, слева су искушења која нас наводе на грех, а сдесна су искушења која нас кушају под видом врлине и старања за веру. Наравно да се ми треба да старамо за веру, то нам је дужност, али да не бисмо били обманути, потребан нам је добар духовни вођа, јер као што је и Јеврејима на путу за „обећану земљу“ требао Мојсије, тако и нама на путу ка Царству Небеском треба неки Мојсије. Јер ђаво је интелектуалац пар екселанс, и може да нас веје као прашину, јер у односу на његово многовековно искуство и знање тајни Божијих - ми смо се родили „јуче око подне“, ми смо у интелектуалној борби с ђаволом неравноправни. Ми само штитом вере гасимо његове лукаве стреле. Очигледно је да се у претходно написаном ради о искушењу здесна, да бисмо остали без штита. Имајући у виду Свето Предање Православне Цркве све треба да је под надзором епископа, јер ко себе рачуна у „стадо Христово“ тај треба и да је под надзором пастира које је поставио Пастир Христос, то је православно учење наше вере. Такво је устројство наше Православне Цркве.
    Овај текст није написан као напад на неке постојеће сајтове, већ као потреба за опрезношћу и расуђивањем православних хришћана и чувања преко нам потребног јединства и духовног мира у наше дане.
    јерођакон Доситеј Хиландарац

  19. Волим
    Искушеник got a reaction from мирођија in Тропари   
    Тропар светој великомученици Варвари

  20. Волим
    Искушеник got a reaction from мирођија in Тропари   
    Тропар светом Пророку Илији

  21. Волим
    Искушеник got a reaction from мирођија in Тропари   
    Тропар светом Нектарију Егинском


  22. Волим
    Искушеник got a reaction from PredragVId in Тропари   
    Тропар светом Јовану Златоустом

  23. Волим
    Искушеник got a reaction from PredragVId in Тропари   
    Тропар светој великомученици Варвари

  24. Волим
    Искушеник got a reaction from PredragVId in Тропари   
    Тропар светом Пророку Илији

  25. Волим
    Искушеник got a reaction from PredragVId in Тропари   
    Тропар светом Дионисију Закинтоском

×
×
  • Create New...