Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ахил

Члан
  • Број садржаја

    297
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    Ахил got a reaction from PredragVId in Учење Византијског појања   
    ????? ????????? ?? ????? ?? ????????????? ?? ??????????? ????????? ? ????? ??????? ??????, ??? ???? ?????????, ????? ?? ??? ??????? ???????????.
  2. Волим
    Ахил got a reaction from PredragVId in Учење Византијског појања   
    Najprije treba dobre volje, nešto malo sluha, a potom i, najvažnije, keša...
  3. Волим
    Ахил got a reaction from PredragVId in Учење Византијског појања   
    ????? ?? ?? ???? ??? ?? ??? ???? ???????? ?? ?? ?????, ??????? ?? ???? ??????? ?? ?????? ????? ?? ??????? ???? (???????????? ?????, ?????, ???? ??????? ??? ?) ? ?????? ?? ???? ??? ?????? ?? ????? ?????????
  4. Волим
    Ахил got a reaction from PredragVId in Учење Византијског појања   
    Светлана, колико кошта студирање на грчким консерваторијумима за византијско појање, годишње?
  5. Волим
    Ахил got a reaction from Biljana Biba Manojlović in Културни образац у изворним народним песмама   
    Културни образац у изворним народним песмама
    ''Добра музика у држави представља ред, а лоша неред.'' рекао је Конфучије. Уистину, ово се може лако прихватити ако се погледа стање у новокомпонованој народној музици данас и упореди са изворним народним песмама. У оба случаја, јасно на очиглед излази културни образац који се осликава и једновремено промовише у овим музичко-поетским изразима. У изворним песмама, налазимо прегршт мотива, одредница, савета и начела које бисмо данас могли укључити у културни образац који немамо, а који треба упорно и одлучно изграђивати. Овај део нашег фолклора носи поруку о томе како се треба односити према држави, према породици, какве су врлине пожељне код младића, девојака, супружника итд. најважније је, што се не ради о уметничкој поезији, у коју аутор уноси сопствени вредносни суд, мишљење, импресије и сл. већ је у питању аутентичан израз народног духа, настао кроз генерације које су искристалисале пожељне људске особине и онда их опевале оставивши их потомству у наслеђе. Нажалост, како то пречесто бива, наследници се према наслеђу односе бахато и незахвално. Оно што данас називају народном музиком нема ничега заједничког са поезијом коју је изнедрио здрав народни дух у прошлости.
    О катастрофалном утицају модерне новокомпоноване музике на наш културни образац сам овде већ писао, али непотпуно, јер није био стављен у однос са некада преовлађујућим моделом, заступљеним у изворним песмама овог народа.
    Покушајмо да осликамо овде културни модел карактеристичан за изворну народну поетику и упоредимо га са ривалским моделом који се натура кроз турбо фолк преко заинтересованих медија и издавачких кућа.
    Завршна строфа песме ''Стаде се цвијеће росом китити'', говори о жалости девојке коју родбина удаје за старца због његовог новца.
    ''Дадоше мене младу за стара,
    Дадоше мене старцу због пара,
    Да му ја млада кућу редујем,
    Да му ја сједу браду милујем.''
    Испоредимо ово са новом мотивацијом за упуштање у љубавну везу коју нам саопштава Тина Ивановић.
    ''Ако имаш чуку, ако имаш херца,
    Поклони ми бунду од нерца''
    Док у првом случају девојка тугује над својом судбином која јој ускраћује љубав, а нуди материјалну сигурност са човеком кога не може да воли, у грандовском маниру, новим девојкама се поручује да размене своја тела за прстење и гардеробу, јер материјална добра су најважнија ствар у животу, ништа не може надокнадити недостатак новца, а осећања и љубав су небитне ствари, које треба подредити материјалном успеху.
    У песми ''Чувам овце крај зелене јове'', овако се мајка обраћа својој кћери:
    '' …Кћери Радо, ти потерај стадо,
    Дош'о Раде даре да ти даде'',
    али девојку дарови не интересују, јер у брак жели да уђе из љубави и то само са оним кога она одабере, па одговара мајци:
    ''Овце ми се кући не враћају,
    Радови ми дари не требају,
    Имам момка, волим га одавно,
    За њега ћу ја да пођем нано.''
    Патријархална девојка са села (према мишљењу НВО букачица, продукт најцрњег српског примитивизма и насиља над женама) одлучно одбија поклоне човека којег јој намећу родитељи и одабира онога кога воли, дајући пример осталим девојкама да следе сопствено срце и да породицу граде на темељу љубави.
    У песми Велимира Рајића ''На дан њеног венчања'' коју често изводе тамбурашки састави, каже се:
    ''Ја нећу видет' од тога ни сена,
    Јер лицем твојим срећа се разлива,
    И свршено је ти си сада жена,
    Проста ти била, моја љубав жива.

    Ја нећу клети, ни њега ни тебе,
    Ни судбу своју, што сам тебе срео,
    Ја нећу клети чак ни самог себе,
    Јер ја бих тиме, своју љуба клео.''
    Упоредимо сад ову пламтећу љубав која се повлачи пред светошћу брака вољене жене, без срџбе и задњих намера, чак без бриге за сопствену срећу и задовољство, са стиховима чувеног сплаварошког уметника, Аце Пејовића:
    ''Дођи опет, кад пожелиш,
    Да му будеш неверна…''
    у којима подговара посрнулу девојку да, ради његовог личног провода, жртвује своју оданост породици, љубави и себи самој како би он могао да оргија. Млади момци ово доживљавају као мачизам пар екселанс и циљ коме треба тежити. Обљуба туђе жене доживљава се као доказ мушкости и велики успех, а девојке из данашњих кафића и фолкотека не мисле да има ишта лоше у превари чим то песмом препоручују и такве диве какве су Сека Алексић или Гога Секулић.
    Ови мотиви не пролазе у изворној музици. Рецимо, у песми ''На ливади под јасеном'' момак покушава да заведе лепу Кату која ту захвата воду поклонима у виду златне јабуке и златног прстена, али она одговара:
    ''Нећу, нећу, не треба ми,
    Имам драгана, имам драгана!''
    Једнако тако, у песми ''У Призрену зелена јабука'' девојка одабира од три кандидата, не оне који јој нуде румене јабуке и позлаћене бурме, већ онога који јој нуди љубав неизмерну.
    Има, додуше, и у изворним песмама девојака које размишљају пинковски, али и тада, народни певач тврдо одређује оне са исправним мотивима као вредне поштовања и љубави, као фаворите, што се види у песми ''Три девојке збор збориле'', у којој најстарија и средња изјављују да би највише волеле сребро, односно злато, а најмлађа, која је обично у народној књижевности најбоља и најлепша, каже да би драгог најволила!
    У песми ''Хвалила се лепе Маре мајка'' чује се ''Хвалила се лепе Маре мајка / Да јој Мара зору не преспава'' из чега излази да је вредноћа у раду особина коју треба поштовати и којом се девојке диче, иако Мара до краја није на нивоу мајчиних очекивања и допушта да јој се клупко по ливади ваља, порука песме је јасна и она се преноси на слушаоце који недвосмислено схватају како је посвећеност раду и марљивост нешто што служи на понос и дику, док су лењост и себичност особине за презрење. У свима познатој песми ''Разгранала грана јоргована'' потанко се описује лепа Јулијана која у хладу јорговановог цвета, иглом од биљура, по сарајевском платну везе за свог драгана, како би му показала своју умешност и вредноћу и преко њих љубав.
    Упореди, драги читаоче, ово са поруком са поруком супруге једног од наших виђенијих фудбалера, која саопштавајући колико је извесна млада дама ''кул'', подвлачи следеће:
    ''Мрзи цео свет, спава до пет, слатка мала!''
    Девојчице које њу слушају, лишене нарочите пажње и труда својих родитеља, неизбежно прихватају тумачење ове поштоватељке естетске хирургије и дизајнираних ташница, по коме је врхунски израз отмености и високог нивоа личности, целоноћно баханалисање по угледу на Месалину, после којег није могуће освестити се до 17 часова. Каквом се раду, ако занемаримо најстарији занат, може посветити девојка која очи отвара у пет поподне? Да цитирам свог драгог пријатеља, господина Кашиковића ''Та ће баш усрећити кућу у коју дође.''.
    Сличан однос према раду постоји и у песмама суседних народа, па тако у севдалинци ''Запросио Алија'', млада Хајрија која неће да ради, већ се с мајком инати, пролази трагично, што нам казују стихови:
    ''Кад то чуо Алија,
    Ај он потеже ханџара,
    Па удара Хајрију,
    Ај посред прса крај срца.''
    Наравно, ја не препоручујем овде оријенталну агресивност према женама, којом Алија третира Хајрију, већ показујем колико је лењост омражена особина у овој песми и културном моделу који она промовише.
    Мотив избора праве љубави уместо стандарда који гарантује финансијска стабилност претендента на жену или девојку, веома је чест у изворној поезији свих народа бивше државе, па тако чујемо у песми ''Чудила се аман ја'', да девојка, на запрепаштење певача:
    ''Неће аге, јер јој нису драге,
    А ни бега, не бегенише га,
    Она хоће за еснафа млада!''
    или у севдалинци ''Откако је Бања Лука постала'' где лепу бањалучку удовицу проси богат, али њој немио човек, међутим, она то поносно одбија желећи да пође за мушкарца кога воли:
    ''Ај њу ми проси сарајевски кадија,
    Ај он је проси, а она се поноси,
    Ај неће она сарајевског кадију,
    Ај она хоће бањалучког делију''.
    Данас се медијски монополисти труде да прикажу овакво резоновање као анахроно и непрактично, па кроз уста помињане госпођице Секулић поручују: ''Бићу твоја играчка, ти мој секси бизнисмен.'' бесрамно саветујући младе девојке да бирају према дебљини новчаника. Да прилагодим Туђмана, спонзорова лисница у спонзорушином џепу!
    Примера се, на обе стране, може пронаћи још подоста, без превеликог труда, али верујем да је и ово довољно, можда читаоцу и сувише. Био бих уистину пресрећан, када би иједна државна институција преузела на себе улогу носиоца изградње новог културног обрасца, који би био утемељен у доказаним традиционалним вредностима, какве се, између осталог, сликовито приказане, налазе у изворној поезији и нарочито у хришћанству, а надграђен модерним достигнућима, попут науке, демократије, просвете и људских права.
    Остоја Симетић
  6. Волим
    Ахил got a reaction from Jurodiv in Braćo Rimokatolici, evo šta kažu Sveti Oci o filiogue   
    Sveti Oci o problemu filioque! Jasno i nedvosmisleno!
    „Mi poštujemo Duha Svetoga, izjavljuje sveti Ivan Damašćanski, kao Duha Boga i Oca, tj. od Njega proi shodećeg, koji je ujedno i Duh Sina jer je kroz Njega objavljen i saopšten tvari, a ne zato što od Njega ima Ipostas ili postojanje"
    Blaženi Teodorit Kirski veli da je to „jasno ne stoga što bi On bio sazdan od Boga kroz Sina (έκ τοΰ Θεού δια τοΰ Υίοΰ δεδημοιοΰργηται), kao što su mislili jeretici (duhoborci), već stoga što je On jednosuštan sa Ocem i Sinom, iz Oca ishodi, a blagodat njegova... daje se kroz Sina (έκ Πατρός εκπορεύεται, ή δε τούτου χάρις... δια τού Χριστού χορηγείται)"
    Sveti Vasilije Veliki, na koga se rimokatolici takođe pozivaju, jasno uči da Duh Sveti ishodi od Oca, a javlja se i poznaje Sinom. Samo je Otac izvor i načelo Svetoga Duha, a Sin nikako i ni u kom slučaju. „Ne (propovedamo mi) dva boga, piše sveti Vasilije, jer ne (postoje) dva Oca. Onaj propoveda dva boga koji uvodi dva načela...[19] Koren i izvor Sina i Svetoga Duha jeste Otac."
    Sveti Grigorije Bogoslov: „Sin se uvek nerazdvojno zamišlja sa Svetim Duhom. Duh Sveti (iako) sjedinjen sa Sinom, ipak ima biće (το είναι) koje zavisi od uzroka, tj. od Oca, iz koga On ishodi (εκπορεύεται). On ima karakterističnu oznaku (το γνωριστικόν σημειον), svojstvenu Njemu po Ipostasi: da se poznaje posle Sina i Sinom (το μετά τον Υίόν και αύτω γνωρίζεσθαι) i da ima biće odOca (και το έκ του Πατρός ύφεστάναι). Sin pak koji kroz sebe i sa sobom (δι' εαυτού και μεϋ' εαυτού) daje dase poznaje Duh koji od Oca ishodi (έκ τού Πατρός έκπορευόμενον Πνεύμα), On jedini kao Jedinorodni sija od nerođene Svetlosti, nemajući sa Ocem ili sa Duhom ničeg zajedničkog u onome što služi kao njegova odlika."
    Posredništvo Sina u odnosima Duha prema Ocu ne sme se ni u kom slučaju shvatiti uzročno, tj. kao da Duh od Sina i kroz Sina dobija svoje biće od Oca, nego samo u tom smislu: da Duh kroz Sina projavljuje tvari svoje već gotovo biće koje je dobio, jedino od Oca. „Ako Duh nije od Boga, veli sveti Vasilije, već jeste kroz Hrista, onda On uopšte ne postoji (ει δε μη έστιν έκ Θεού, δια Χριστού δε έστιν, ουδέ έστιν το παράπαν)."
    Rimokatolički bogoslovi pozivaju se i na svetog Grigorija Bogoslova. U njegovim rečima o Sinu kao odblesku Oca, i o Duhu kao odblesku Sina, oni, tobož, nalaze potvrdu svoga filiokvističkog učenja, ma da je očevidno da Sveti Grigorije govori o jednosušnosti i nerazdeljivosti Božanskih Lica, i to u njihovom odnosu prema ljudima. Pored toga on jasno i određeno veli: “Jedan je sveti Duh koji od Oca proizlazi (προελθόν έκ τοΰ Πατρός)". „Ocu i Sinu i Svetome Duhu zajedničko je: nepostalost i Božanstvo; Sinu pak i Svetome Duhu to što su od Oca (το έκ τοΰ Πατρός)". Ακο je iko od svetih Otaca apostolski revnosno i tačno ispovedao i propovedao bogootkrivenu istinu o ishođenju Svetog Duha jedino od Oca, onda je to, nema sumnje, Sveti Grigorije Bogoslov, što se da videti iz njegovog učenja o Svetoj Trojici, na koje smo se toliko puta pozvali pri izlaganju pravoslavnog učenja o Svetoj Trojici i svojstvima Božanskih Lica.
    Učenje Svetog Grigorija Niskog o prosijavanju (εκλαμψις) i projavljivanju (έκφανσις) Svetoga Duha kroz Sina rimokatolici tumače kao έκπόρευσις Duha kroz Sina i od Sina. Ali upotreba izraza δι' Υιού nema u svetog Grigorija nikakvo uzročno značenje s obzirom na ishođenje Svetoga Duha. Jer sveti Grigorije vrlo jasno veli: „U ovoj nestvorenoj suštini, Otac se zamišlja bespočetnim, nerođenim i uvek Ocem. Iz Njega neposredno (ima biće) Jedinorodni Sin, koji se zamišlja nerazdvojno sa Ocem. A kroz Njega i sa Njim (δι' αύτοΰ δε και μετ' αύτοΰ) odmah, pre no što se pojavi pretstava o nečem praznom i nepostojećem, pojima se zajedno i Duh Sveti, koji po svome biću nije kasniji od Sina, te da bi se Jedinorodni mogao zamisliti bez Duha, nego uzrok bića svog (την αϊτίαν τοΰ είναι) i Duh ima od Boga svesvega, od koga ima biće i Jedinorodna Svetlost, a prosijava (έκλάμψαν) kroz istinitu Svetlost, tako da se On ne odvaja od Oca ili od Jedinorodnoga ni rastojanjem ni razlikom prirode".Još Sveti Grigorije piše: „Duh Sveti ima sa Sinom i Ocem zajedničko to što je nestvoren po prirodi, ali se razlikuje od Njih po svojim ličnim priznacima (τόΐς ιδίοις γνωρίσμασιν), jer je sa Ocem sjedinjen kao nestvoren, od Njega se opet razlikuje time što nije Otac kao On; sa Sinom je sjedinjen kao nestvoren i što uzrok postojanja (την αίτίαν της υπάρξεως) ima od Boga svesvega, a razlikuje se opet lično (έν τω ίδιαζοντι) time što nije postao od Oca na način Jedinorodnog (μονογενώς) išto je objavio sebe kroz njegovog Sina (δι' αυτού του Υιού)". U Svetoj Trojici „jedno je i isto Lice Oca iz koga se rađa Sin i ishodi Duh Sveti (εν γαρ και το αυτό πρόσωπον του Πατρός έξ ου Υιός γεννάται και το Πνεύμα το άγιον εκπορεύεται). Zbog toga mi upravo i nazivamo jednim Bogom Onoga koji je jedini uzrok Onih koji su prouzrokovani Njime, sa kojima je On i savečan (διό και κυρίως τον ένα αίτιον όντα των αυτού αιτιατών ενα Θεόν φαμεν έπει και συνυπάρκει αϋτοΰς)"
    Da se Sin ne može smatrati ni neposrednim ni posrednim uzrokom Duha očigledno je i u učenju o Svetome Duhu bogomudrog pretstavnika crkvenog Predanja, svetog Ivana Damaskina. On piše: „Sveti Duh je Duh Oca, pošto ishodi od Oca. On je i Duh Sina, ali ne u tom smislu da ima biće od Sina, nego zbog toga što ishodi od Oca kroz Sina (δι' αυτού έκ του Πατρός έκπορευόμενον); jer je jedan jedini uzrok: Otac (μόνος γαρ αίτιος ό Πατήρ)." Jasno je iz navedenih reči svetog Damaskina da predlog δια nema, niti može imati uzročno značenje za ishođenje Svetoga Duha od Sina. Sveti Damaskin još veli: „Sina ne nazivamo ni uzrokom, ni Ocem, nego govorimo da je od Oca (έκ του Πατρός), i nazivamo Ga Duhom Oca. Ne govorimo da je Duh od Sina (έκ του Υιού),... nego ispovedamo da se On nama javlja i daje kroz Sina (δι' Υιού)." „Otac je početak Sina i Duha, ne po vremenu nego po uzroku. Jer je od Oca Logos i Duh, ma da ne posle Oca... Otac je početak (αρχή) i uzrok (αιτία) Logosa i Duha... Ispovedam jedan početak: Oca, kao prirodni uzrok Logosa i Duha."„Duh Sveti ishodi, ali niti je uzrok niti je nerođen (οΰτε αίτιον, οΰτε άγέννητον), jer ima jedan uzrok i izvor: Oca, iz koga proizilazi, ne rođenjem nego ishođenjem, da bude jedan Otac, jedan Sin, jedan Duh Sveti." Kada se ovi navodi svetog Damaskina dovedu u vezu sa njegovim celokupnim učenjem o Svetoj Trojici, onda izlazi sasvim jasno da on ni u kom smislu ne smatra Sina ni za uzrok, ni za sauzrok, ni za načelo, ni za posrednika ishođenja Svetoga Duha od Oca.
    „Iako govorim o trima Ipostasima, veli sveti Damaskin, ipak ističem jedan početak (αρχήν), jer je Otac početak Sina i Duha, ne po vremenu nego po uzročnosti (κατ' αϊτίαν), zato što su Logos i Sveti Duh od Oca, ma da i ne posle Oca. Kao što je svetlost od opьa, i oganj po vremenu ne prethodi svetlosti (jer je nemoguće da postoji oganj bez svetlosti, nego je oganj početak i uzrok svetlosti koja od njega proizlazi), tako je i Otac — početak i uzrok (αρχή και αιτία) Logosa i Duha, zato što su Logos i Duh od (έκ) Oca, i Otac im ne prethodi po vremenu. Ja dakle ispovedam jedan početak kao prirodni uzrok (μίαν αρχήν ώς αίτιον φυσικόν) Logosa i Duha, naime: Oca... Sve dakle što Sin i Duh imaju — imaju od Oca, i samo biće (και αυτό είναι); i kada ne bi bilo Oca, ne bi bilo ni Sina ni Duha; i kada nešto ne bi imao Otac, to ne bi imao ni Sin ni Duh. I zbog toga, to jest zato što postoji Otac — postoji i Sin i Duh; i zbog Oca imaju i Sin i Duh sve što imaju, to jest zato što Otac to ima, osim nerođenosti, rođenosti i ishođenja. Jer se jedino ovim ličnim svojstvima razlikuju među sobom tri svete Ipostasi, budući nedeljivo razdeljene, ne suštinom nego karakteristikom svoje sopstvene ličnosti... Stoga mi ne govorimo da su Otac, Sin i Sveti Duh tri boga, nego tvrdimo da je Sveta Trojica jedan Bog, pošto se Sin i Duh svode na jedan uzrok (εις εν αίτιον)"
    U Trojičnom Božanstvu ne postoje tri ili dva početka, tri ili dva uzroka, već samo jedan početak, jedan izvor, jedan uzrok: Otac. Kada bi postojali tri početka ili tri uzroka, onda bi bilo tri boga a ne jedan Bog, jer bi u Božanstvu vladala triarhija a ne μοναρχία. Kada bi postojali dva početka ili dva uzroka, onda bi bilo dva boga, jer diarhija čini nemogućim postojanje jednoga Boga. Samo μοναρχία čini i održava jedinstvo u Trojičnom Božanstvu, koje je jedan Bog i Gospod. „Otac je izvor i uzrok (πηγή και αιτία) Sina i Svetoga Duha; i to Otac jedinoga Sina i Proizvoditelь (προβολεύς) Svetoga Duha. Sin je Sin, Reč, Premudrost, Sila, Obličje, Sjaj, Izobraženje Oca, i od Oca. Ali Duh Sveti nije Sin Oca nego Duh Oca, kao Onaj koji od Oca ishodi. Ali je On i Duh Sina, no ne stoga što je od Njega, već što kroz Njega od Oca ishodi. Jer je samo jedan uzrok: Otac".
    Ovo je samo kratki izvod.
×
×
  • Create New...