Лазар Нешић

I see Who you are Behind the skin And the muscles I see Who you are now And when you'll get older later I will See the same girl Seem so lioness fire heart, passionate lover And afterwards Later this century When you and I have become corpses Let's celebrate now All this flesh on our bones Let me push you up against me tightly And enjoy every bit of you Love me Let's celebrate now All this…

Tell me, my loveIf your beauty is the lightThen, I'm standing in the lightThat light that lives in my heartThat, is the lightEveryday of my life my eyes reveal to my soul thatI'm perishable, like flowerThat, is the lightEveryday of my life my eyesReveal to my soul thatI'm perishable, like flowerShow me the lightWhat can I tell youYou know it, I miss you every single dayYou're my lifeGive me your heart, madly I love youAnd how much I cryI'm ill

Музички интермецо ...

Ево ова мисли да су мушке длакаве гузе неправедно дискриминисане ...

Празнина Они који су учинили зло неком човеку, далеко су изван његовог домашаја; они који су му унутар домашаја, учинили су му добро; не дугујући им ништа, дугује им обзире, осмехе, и у реченом успева тек уз цену несумњивог напора, јер се такав однос с његове стране чини природним. Ако је неком човеку потребан силовит напор да би се владао онако како се од њега очекује – празнина, понорна горчина. Празнина, кад ниједан спољашњи догађај не одговара тензији унутрашњег света. Пример празнине: казна у логору састоји се у премештању камена с тачке А на тачку Б, затим с тачке А на тачку Б, и опет с Б на А, и тако даље током читавог дана. Овај напор је сасвим другачији у неком послу. Р. „Ако би требало радити само да би се преживело, ја не бих могао. Могу радити само да би се све више и више уздизао.“ (Празнина) [Р. Његове речи о крађи кромпира. Боље је просити за оно што је потребно. „Али, треба имати карактер да би се тражила милостиња.“ У вези с оцем Ж. „Што се мене тиче, не бих се могао тако понизити и подвргнути брању грожђа осам сати на дан. – Али, ако би то било потребно? – Ако би било потребно, ако би било потребно... па добро, не бих то радио! Нашао бих већ нешто друго.“] Празнина не служи ничему сем благодати. Треба је, дакле, одстранити из друштвеног живота, колико је то могуће, јер друштво не сачињавају светитељи. Увек ће је бити довољно за изабране. Празнина је боља од равнотеже коју доносе спољашње ствари. Ипак, ова равнотежа вреди више од оне коју фабрикује машта. Машта се неуморно труди да затвори и најмање пукотине којима би прошла благодат. Постоје и чиниоци равнотеже који су умах збиљски и измаштани. Осмеси Луја XIV. Новац. На тај начин могла би се сачинити хијерархија чиниоца равнотеже, изузев благодати, од најзбиљскијих до најизмаштанијих (а потоњи су они који садрже најзнатнији део неограниченог). [Р. се жали на обавезну испоруку вина великим земљопоседницима, што значи да ће зарађивати као да има три пута мање винограда, 500 ha – „На тај начин, радим џабе.“] Мотиви. Помисли су нестабилне, послушне фантазијама, страстима, умору. Мора се радити непрестано, много сати на дан, свакодневно. Потребни су, наиме, мотиви што измичу нестабилности мисли, то ће рећи односу; дакле, апсолутни мотиви, идоли. Или, сваког дана, натприродни хлеб. Дакле, идолатријске страсти у пећини јесу нужност. Потребни су најмањи могући лоши идоли. Христос је познао потпуну празнину, тренутак пре него што је васкрсао. Имао је у себи сву људску беду, сем греха; али, имао је све оно што човека чини способним за грех. Оно што човека чини способни за грех јесте празнина; сви грехови су покушаји испуњења празнина. Тако је и мој бедни живот, испуњен нечистотама, близак Његовом савршено чистом животу; исто је и с другим најприземнијим животима. Шта год чинила, ма колико ниско пала, никада се нећу превише удаљити од Њега. Ипак, паднем ли превише ниско, ову истину нећу моћи никада да познам. Само посведневна благодат омогућава да ову истину спознамо сваки дан. Покајање. Поднети празнину значи сагледавати неко неизгладиво зло које смо починили у прошлости и спознајући га таквим не тражити у њему никаквог изговора. Такође, ако је зло изгладиво, дело исправљања зла јесте делање у празнини. Све служи добру, etiam peccata. Не треба превише веровати у ово, јер та мисао исцељује горчину и испуњује празнину, попут веровања у бесмртност или у промислитељни поредак догађаја. Празнина је најузвишенија пуноћа, премда човек нема права да ово зна; доказ је и сам Христос који у магновењу није сасвим познао речено. Један човеков део има права на ово познање, али не и остали његови делови, јер они би то познали тек на приземан и имагинарни начин, те би уништили речено познање. Моји приземни делови требају да љубе Бога, али не превише, јер у том случају ово не би био исти Бог. Негативна врлина је делање у празнини. Не чинити нешто. Упињемо се и споља се ништа не мења. Не убирати плод. Представа света у ком пребива празнина како би свет имао потребу за Богом. Ово претпоставља извесно зло. „ὑπεναντίον ἀγαθῷ“[1] Истовремено, у свету – као откривењу Бога – пребива пуноћа. „Ово је испуњено, оно је испуњено.“ Свет открива и скрива Бога. С једне стране: „Доиста си скривени Бог“.[2] С друге: „Могли су познати Бога преко света који га открива“.[3] [1] Гр. „противно добру“, Платон, Теетет, 176 А. [2] Ис. 45, 15. [3] Рим. 1, 20.